O 

blaženom siromaštvu
Arhimandrit Rafail Karelin
 
Svi  ljudi  sebi  žele  dobro,  ali  skoro  niko  ne  zna,  šta  je istinsko  dobro.  Čak  i oni,  koji 
priznaju  da  je  Bog  istinsko  dobro,  govore  o  tome  teorijski,  ali  u  svakodnevnom  životu 
traže  dobro  u  zadovoljavanju  svojih  osećanja  i  strasti.  Svaki  čovek  voli  sebe,  više  nego 
drugog, a što se tiče podviga samoodricanja pa čak i odbacivanja svog života radi drugih, 
to se događa zato, jer čovek u takvom podvigu vidi dobro za sebe. 
Zato  se  asketizam  javlja  kao  put  poznanja  istinskog  dobra  i  odsecanja  strasti,  koje 
uopšte  ne  predstavljaju  dobro,  već  samoobmanu.  Da  bi  Bog  bio  glavni  sadržaj  našeg 
života, treba opitom poznati da je Bog dobro, doživeti to u sopstvenoj duši, a kao sredstvo 
poznanja  javlja  se  pažljiva  molitva.  Sada  ćemo  navesti  primer:  učitelj  u  učionici  piše  po 
tabli,  ali  bez  obzira  na  njegove  napore,  slova  i  znaci  se  ne  vide,  jer  je  tabla  išarana  i 
ispisana; trebalo je ranije pripremiti tablu, inače će napor biti bez ploda. Tabla – to je naša 
duša,  um i  sećanje; ako je naša  duša  ispunjena svetovnim utiscima, onda  je ona nalik na 
staru,  ispisanu  tablu,  na  kojoj  nema  mesta,  gde  bi  Bog,  kroz  molitvu,  napisao  Svoje  reči. 
Reči molitve se ne privijaju takvoj duši, one se samo zazvuče vazduhom i nestaju, i čovek, 
ne poznavši kakvo je dobro Gospod, tražiće dobra u ovom svetu, od uzvišenih, kao što je 
umetnost, do grubih i poročnih, ali sva ona pripadaju zemlji. 
Zašto  su  sveti  tražili  samoću?  –  da  bi  sačuvali  tablu  svoje  duše  za  molitvene  reči, 
nezagađenom,  neoštećenom,  neispisanom  drugim  rečima.  U  tome  se  sastoji  veliko  blago 
ćutanja i bezmolvija, što čovek dolazi sam sebi, jer se taloži mulj njegove duše, jer nastupa 
tišina  pomisli,  što  sa  manjom  upornošću  iz  sećanja  izniču  slike  i  pomisli,  jer  duša 
postepeno postaje sposobna da odražava nebesku svetlost. 
Duša,  ispunjena  spoljnim  utiscima,  zagnjurena  u  brige,  nalik  je  na  vreću,  do  vrha 
ispunjenu  zemljom;  ona  ne  može  da  odgovori  na  molitvene  reči,  a  molitvene  reči  joj  se 
privijaju. One su tuđe jedna drugoj, i kao da žele da raskinu takvo nasilno sjedinjenje. 
Duša,  obremenjena  zemljom,  ne oseća ukus molitve, i zato Bog za nju postaje nešto 
daleko, nekakva buduća perspektiva, o umesto stremljenja ka jedinstvu sa Bogom, u njoj 
se javljaju pomisli; poživeću po svojoj volji, isprobaću sve na zemlji, a zatim ću se pokajati 
i Bog će mi oprostiti. 
Ovde  Bog  za  dušu  postaje  strana  sila.  Čovek  želi  da  bi  mu  Bog  oprostio,  kao  što 
sudija oprašta prestupniku, i postavio ga na najbolje mesto; a o tome, da je spasenje pre svega, 
unutrašnje  stanje  duše,  čovek  ne  misli.  Ovde  se  obrazuje  kao  neki  poročni  krug.  Čovek  ne 
može  da  se  moli,  i  zato  ne  ljubi  Boga.  Čovek  ne  ljubi  Boga,  i  zato  stremi  zemaljskim 
zabavama; čovek je svoju dušu ispunio spoljašnjim utiscima i strasnim slikama, i zato ne 
može  da  se  moli.  Šta  mu  je  činiti?  –  Ono,  što  čini  lekar  u  vezi  sa  bolesnim,  otrovanim 
čovekom:  u početku mu daje  emetik,  da bi  izbacio otrov  napolje,  a zatim već daje  druge 
lekove. 
 Zato  čovek  mora  da  ide  ka  Bogu  kroz  odsecanje  spoljašnjih  utisaka,  nepotrebnih 
znanja, jer  mnogomislije smeta koncentraciji pažnje i čini molitvu površnom, da se bori sa 
strastima, koje uznemiravaju i razaraju njegove emocionalnu silu, postaje nesposoban da 
srcem doživi molitvene reči. 
Osim  toga,  strasti  raslabljuju  našu  volju,  i  teško  nam  je  da  upotrebimo  produžene 
napore  za  prebivanje  u  molitvi.  Ovde  je  još  jedan  aspekt  zapovesti:  „Blaženi  siromašni 
duhom.“  Siromaštvo  od  svetovnih  informacija,  od  nepotrebnih  vesti,  za  čoveka  otvara 
unutrašnje bogatstvo molitve, u kojoj su zaključena najviša znanja, nedostupna i nevidljiva 
svetu.