Professional Documents
Culture Documents
Заборављене српске војводе
Заборављене српске војводе
Ђорђе Глигорије ,,Гица” Ристић, рођен је на Ђурђевдан 6. маја 1879. или 1881. године (како се
наводи у савременим изворима) у Пећи, где су му се родитељи пре његовог рођења настанили.
Основну школу и гимназију завршио је у Скопљу, одакле је дошао у Београд на школовање. У
Београду је уписао подофицирску школу, где је стекао чин поднаредника.
Међутим, није дуго био члан војске Краљевине Србије. Морао је напустити службу, највише због
своге бујне нарави. Поред свега што му се издешавало, Ђорђа Ристића задесила је још једна трагедија.
Одмах након одласка из војске, мајку му у Пећи убијају Арнаути. Решио је да освети мајку, те одлази у
Пећ. Али су га Арнаути препознали, па је морао побећи, без извршене освете.
Приликом одласка из Пећи, Ђорђе Ристић је сазнао да се у кумановском крају налазе српске
четничке чете. Упутио се за њима, како би нашао војводу Јована Станојковића Довозенског и приступио
његовој чети. Срећа му овога пута није окренула леђа. Упорност се исплатила, где је успео да пронађе
војводу Довозенског, који га је примио у своју четничку чету. Ђорђе Ристић је врло брзо оправдао
поверење војводе Довозенског и његових другова.
Доласком Ђорђа Ристића на простор Старе Србије 1904. године, отпочиње међуетнички сукоб,
који ће трајати све до 1908. године. Разлог сукоба је била подела Македоније, између Срба, Бугара и
Грка, где је свака држава за себе тежила приграбити што већи део територије Македоније.
Српски национални и државни интереси били су такви да се Македонија треба поделити између
балканских земаља. Самосталност Македоније се одбацивала, јер би то могло довести до њене анексије
од стране Бугарске. Међутим, подела Македоније била је тешко спроводљива пошто нису постојале
етничке границе које би послужиле око поделе, као и услед непомирљивих ставова балканских држава у
њиховој тежњи да зграбе што више македонског подручја. У међувремену су на македонском тлу
израсле домаће националне снаге из сазревања свести о македоснкој нацији као посебној националности
на Балкану.
Огорчена оружана борба кренула је од самог почетка сукоба, пре свега јер су балканске државе
убацивале своје чете на простор Македоније. Све три државе су безрезервно пружале подршку својим
четама, у тежњи да се што већи део колача приграби за себе. Србија је активно узела учешће, зато су
српске чете имале добру потпору за спровођење својих циљева у овом сукобу. На почетку сукоба,
српска страна је покушала да оствари сарадњу са бугарском страном. Али, до сарадње на крају није
дошло. Од тада па све до краја сукоба 1908. године трају стални сукоби зараћених страна.
Ђорђе Ристић је активно учествовао у сукобима на простору Старе
Србије
Ђорђе Ристић кренуо је као поднаредник у чети војводе Довозенског, убрзо је постао заставник у
чети Темељка Барјактаревића, да би већ 1905. године постао војвода Кривопаланачког рејона. Већ
следеће године 1906. у Кумановској и Кривопаланачкој кази, сматрало се да од његовог боравка на
терену зависи чврстина Српске организације и пацифизам Бугараша и њихове четничке акције.
Захваљујучи својој смелости и лукавости, прерушен и без пратње, лута по атарима српских и бугарских
села убрзо је постао полумитска личност у представама сељака Паланачке казе. Војвода Скопљанче се
истакао у борбама на Петраљици (31. маја 1905), Гугљину (29-31. август 1905) и другој бици на
Чалопеку 1906. године.
Значај војводе Скопљанчета у четничкој организацији, може се видети и кроз још једну титулу
коју је добио током четовања. Иако су номинално све војводе четничке организације били подједнаки, у
стварности су у оквиру Организације постојале ,,велике” и ,,мање” војводе. Наиме, убрзо по
отпочињању акције, угледом, храброшћу и ауторитетом истакао се мали број војвода које је Централни
одбор са доста разлога сматрао стубовима Организације на терену. Тако се међу војводама Српске
организације истакао Ђорђе Ристић у источном Повардарју.
Међутим, строгост према четницима, разметљивост и везе са женама на терену, уз сву
популарност коју је имао, изазвали су бес и завист код шефа штаба Михаила Ристића. По свој прилици
је управо шеф штаба искористио мржњу потчињених четника, према војводи Скопљанчету због строге
дисциплине, искористивши их да их побуни против њега. Шеф штаба је тражио од Централног одбора,
да се због разних, готово немогућих злочина које је приписао Скопљанчету, он казни смрћу. Ђорђе
Ристић је успео да избегне смрт, али је добио ражаловање и интернацију крајем 1907. године.
Интерниран је у Србију, у Пожаревац, где је остао до предаје чета јула 1908. године.
Гроб војводе Скопљанчета, на слици војвода Пећанац
Након извршене Младотурске револуције и проглашења Хуријета (слободе) 1908. године, за све
потлачене хришћане, донесена је и амнестија за све одметнике од турске власти. По претходном
договору престала је српска, бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, све
четничке војводе имале да се предају Шефкет паши у Скопљу. Главне четничке војводе, међу којима и
војвода Скопљанче, симболично су предали оружје Турцима.
Након завршеног четовања, војвода Скопљанче је решио да се настани у Куманову. Током дугог
четовања, војвода Скопљанче је стекао велики број пријатеља. Свакако, најбољи пријатељ војводе
Скопљанчета, био је војвода Коста Миловановић Пећанац. Пећанац и Скопљанче су заједно отишли у
четнике и били велики и искрени пријатељи. Пријатељство је крунисано тиме да је Скопљанче био
девер на венчању војводе Пећанца.
Ђорђе Ристић – војвода Скопљанче, сахрањен је на Старом нишком гробљу
Српске четничке акције од 1903. до 1912. године представља оружани одговор српскога живља у
Старој Србији и Македонији на великобугарску пропаганду и терор, као и против арнаутског и турског
зулума.
Васојевићи као највеће српско племе одувијек су учествовали у борбама које је српски народ
водио против поробљивача на свим просторима Балкана. Тако су у периоду 1903-1912. за
вријеме ослобођења Старе Србије и Македоније храбро војевале васојевићке војводе Раде
Радивојевић, учитељ, познат као Душан Вардарски и Ристо Ј. Поповић Беранац, наредник. Употреба
псеудонима (четничких имена), које су имали сви истакнути учесници српске четничке акције у Србији
и на терену, имала је оправдање у чињеници да су турски дипломати пажљиво пратили државне
шематизме Краљевине Србије и трудили се да, за илегалну четничку акцију, оптуже званичну Србију.
Осим тога актери на терену, својим псеудонимом, штитили су од турске и бугарске одмазде, не само
своју породицу, већ често и своја села. Четничка имена најчешће су извођена из географских топонима,
затим из националне прошлости и легенде, властитих имена и надимака. Међу патриотама у наведеном
периоду звањем војводе удостојени су учитељи Јован Станојковић Довезенски, Јован Стојковић –
првоМартолски, онда Бабунски, Лазар Кујунџић Клемпо и Доксим Михаиловић Дебарац. И знатан
број подофицира је стекао титулу војводе, као: Коста Михаиловић Пећанац,Владимир
Ковачевић, Глигорије Ристић (Ђорђе Скопљанче), Радивоје Илић, Милан Ђокић, Маринко
Поповић...
РИСТА Ј. ПОПОВИЋ звани Беранац рођен је 1874. године у Беранама, од оца свештеника. У
војсци је био наредник. Опредељен за слободу српскога народа, придружује се српској четничкој
опцији. На почетку 1904. године је био у састау чете Косте Миловановића Пећанца, а касније се борио
самостално. За четничког војводу постављен 1905. године. Погинуо је 7. 2. 1906. године на Челопеку
(село Никуљане) близу Куманова, у својој 32 години живота, са четом војводе Василија Трбића
Велешког, чији је био заменик. Четници су се сукобили са турским и арнаутским снагама око 8 сати
ујутро и борба је окончана у 16 часова поподне. На бојишту су остала 22 четника, док је на
непријатељској страни било 130 погинулих.
У Пасјанима и дан постоји Четничко гробље, а подигнут је споменик погинулим
четничким ратницима, новијег датума.
Припремио Драгољуб-Драшко Р. Бојичић
Календар ''Вардар'' за 1908. годину, фатографије на стр. 26, текст на стр. 90, календар Коласрпских сестара.
Стојан Станојевић, Народна енциклопедија, III, Загреб 1928, 626.
"У свим ратовима био сам у комитским одредима под командом војводе Јована Бабунског, мајора
Војислава Танкосића, војводе Вука и других четовођа. Упознао сам, још пре бојева, комитске
прваке: Николу Скадарца, који је за презиме узео место рођења, Темељка Барјактаревића из
Велеса, Милоја Динића из Крагујевца, Јашу Ненадовића из Ваљева, Живка Гвоздића из
Вучитрна, Глигорија Ристића из Пећи, знаног као Ђорђе Скопљанче, и многе друге. Памтим их по
томе што су нам својим примером показивали како се неопажено може привући непријатељу,
како се тихо, без речи, уклањају предстраже, како се баца бомба у последљем тренугку, ускаче у
ров и голим рукама хвата за бајонет... Помињем их и зато што нико од њих није дочекао крај рата
- пали су на разним бојиштима...
... Памтим бојеве на Младом Нагоричану, Косову, Брегалници, Дрини - где смо на Ади Курјачици
укрстили бајонете са швапскпм војницима, памтим и страшни покољ на Карађорђевом брду код
Смедерева. Улетесмо, негде код Лазаревца, и у колубарску битку, која ће славу српског оружја
пронети широм света, па онда, идуће године, дође битка за одбрану српске престонице, повлачење
кроз Албанију, опоравак на Крфу, одатле на Кајмакчалан, Груниште, Црну Реку...
... Кад смо, дванаесте, избили на Косово, гонећи Турке, падали смо ничице и љубили земљу и
пушке-осветнице... Никад се нисмо светили невиној деци, слабашним женама и немоћним
старцима, већ само дахијама, крвопијама, насилницима и пљачкашима...
... Био сам на Косову и у фебруару 1915. године, кад су арнаутске дружине, наоружане бугарским
пушкама и плаћене аустријским парама, провалиле преко границе, палећи српске куће и
убијајући немоћне... У часу кад је Србија крварила на бојиштима, мислили су да је прави час да
јој подмукло, како само они то умеју, забију нож у леђа... Био сам у оном комитском одреду који је
брзо стигао до Призрена, зауставио разбојнике и пресекао им одступницу... И да не причам много
о томе: мало их је који су успели да умакну у Албанију... Тако су се онда бранили српска земља и
српска нејач...
... За шест година, за све време ратовања, српску војничку униформу никад нисам обукао. Носио
сам копоран и чакшире, понекад, кад је било нужно и ратне прилике захтевале, носио сам турску
одећу и чалму око главе; у два-три маха, по налогу својих старешина, носио сам бугарску шапку и
блузу, али сам увек био у опанцима... Кретали смо се лако, брзо, спремни да извршимо сваки
задатак и вољни да се жртвујемо... У сваку борбу смо улазили дубоко уверени у победу. Рањеног
друга, ни по цену сопственог живота, нисмо смели оставити на бојишту, а о предаји непријатељу
никада нико није смео ни да помисли. Били смо тако опремљени и наоружани да је сваки комита
могао сатима да води борбу - без додавања муниције... Били смо, заиста, страх и трепет за
непријатеља. Оног часа, кад би непријатељ сазнао да је опкољен комитама - пуцао је себи у чело
да не би пао жив у наше руке... Заробљенике нисмо дирали, али према онима за које смо знали да
су се силнички понашали према невинима и немоћнима - нисмо били болећиви: стизали смо као
што стиже правда, понекад споро, али неизбежно..."
Сви су га познавали именом Гапон, а право име му је било Јован Грковић. Родом је из околине
Призрена. У Призрену је свршио основну школу и богословију, и зађаконио се. Био је одличан ђак и
примеран свештеник. Када је старосрбијанским брдима и маћедонским пољима почела да одјекује
брзометка у одбрану срЦског имена, Јован Грковић је скинуо свештеничку мантију, обукао комитско
одели и са брзометком у руци устао да брани српски народ од дивљих Арнаута и обесних Турака. У тој
борби провео је неколико година, све до прогласа лажне уставности у Турској. У борбу је отишао као
Јован Грковић, а из ња се вратио као Гапон. Када се пре месец дана Србијом захорио ратни поклич,
Гапон и његови другови су међу првим прешли границу да српском робљу у Турској бомбом и
динамитом објаве зору слободе. Са својим друговима Гапон је учествовао у свима борбама до Куманова.
У главној борби код Куманова Гапон и његови другови су били на најопаснијим местима далеко испред
наше војске. Њихов задатак је био да се неопажено привуку турској артиљерији и да је бомбама и
динамитом онеспособе за борбу. Зла судбина и незгодан положај учинили су да су их Турци опазили
пре него што су извршили поверени има задатак. Чим су их спазили, читав табор турске војске осуо је
на њих ватру из пушака. Комите су биле приморанеда потраже заклон. Склонившисе изаједногрова, и
комите су сипале ватру на непријатеља. Али Турци су морали комите пошто пото или уништити или
живе ухватити. Стога су их опколили са свих страна. Видећи то, комите су једно време престале пуцати.
Притајивши се као да су изгинули, пустили су Турке да им се приближе. Кад су Турци били свега
неколико корака далеко од комита, на ров се попео Гапон са упаљеном бомбом.
Јанџиковић Благоје
586
Јанџиковић Благоје
име: Благоје
презиме: Јанџиковић
име оца:
место: Гораждевац, Брежаник
општина: Пећ
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
… Лако је, и у оно време, било Србима у Србији: могли су гласно и да запевају и да закукају. Можда су живели и у сиромаштву, али
су имали оно што је најдрагоценије: слободу! Све што су имали било је њихово… Тешко је било Србима на Косову: овде се
шапатом и певало и кукало! Шапатом се и нада преносила: доћи ће жељени час борбе и час освете! Све наше било је и арнаутско и
турско: куће у којима смо живели, поља која смо обрађивали, воћњаци и виногради које смо својом руком неговали, стока коју смо
на својим пашњацима напасали…
… Све се смањивало, само је арнаутски и турски зулум растао: злостављање, отимање, силовање… Насртало се на све. И на голи
живот. Приговор је кажњаван мученичком смрћу…
… Али, растао је и гнев, стизао до грла – више се није могло трпети: слобода или смрт! Потлачен и понижен народ није више могао
да гледа како му злотвор убија браћу и децу, обешчашћује сестре, пали куће… Народ се шапатом договарао о отпору и освети… А
народ је, у то време, био једно срце, једна душа: рана на телу комшије, рођака, пријатеља, друга – била је и наша рана. Знало се:
ако данас плане комшијина кућа, сутра ће моја; ако данас премлате било чије српско дете, сутра ће моје; ако су јуче силовали
нечију сестру, данас ће моја бити обешчашћена…
… Стизали, тајновитим путевима, гласници из Србије. Доносили наду н охрабрење: треба се спремити за борбу! Србија, говорили
су гласници, спрема рат Турцима! Бодрила нас та нада, грејала наше душе, храбрила наша срца: рат Турцима! Живели смо за тај
час…
… Али баш у том часу, кад нас је нада обузимала, с пролећа 1912. године, у моје село Гораждевац допре злослутан глас: Турци
намеравају да узму српске младиће у своју војску! Није им доста што убијају, отимају и силују, хоће и да потурче рају, хоће да
српске младиће гурну у борбу против своје браће!
… Мој брат Симо се грдно уплашио – њему деветнаеста година: зар да буде турски војник! Страх прешао и на мене, иако сам две
године млађи. Рекосмо то оцу, а он спокојан: никад то, вели, неће бити! Никад моји синови, Симо и Благоје, неће бити турски
војници! Рече нам, потом, шта да урадимо: да одемо у село Враговац и нађемо Марка Радуловића, њему да дамо златнике, а он ће
нама дати пушке! Помену имена још неких људи који ће нам помоћи да пређемо границу… Србији ће, вели отац, добро доћи свака
пушка!
… Нађосмо, сутрадан, Марка Радуловића: много се обрадовао кад му рекосмо шта нам је жеља. Рече да ће нам дати две пушке,
револвер и муниције – колико можемо да понесемо. За оне златнике неће ни да чује – дужност му је, каже, да нам помогне… Мени
даде кратку пушку и рече: „Нека Бог да да њоме смакнеш сто Турака!”. Мајка нам ставила у торбу три хлеба, грумен солии четири
кришке сира. Родитељи нас, следеће вечери, испратише уз речи: „Нека вас Бог чува и срећа прати…”
… Захваљујући провереннм људима – стигосмо, после неколико дана у Куршумлију. Исте године, у јесен, Србија стварно објави рат
Турцима. Тако започе и моје ратовање…
… Био сам у сва три рата које је Србија водила од дванаесте до осамнаесте, али не могу да набројим сва бојишта – ко би се свега
сетио после седамдесет пет година… Знам да смо као на крилима јурили из битке у битку и да није било жртве коју не бисмо радо
поднели за свој народ и своју земљу…
… У свим ратовима био сам у комитским одредима под командом војводе Јована Бабунског, мајора Војислава Танкосића, војводе
Вука и других четовођа. Упознао сам, још пре бојева, комитске прваке: Николу Скадарца, који је за презиме узео место рођења,
Темељка Барјактаревића из Велеса, Милоја Динића из Крагујевца, Јашу Ненадовића из Ваљева, Живка Гвоздића из Вучитрна,
Глигорија Ристића из Пећи, знаног као Ђорђе Скопљанче, и многе друге. Памтим их по томе што су нам својим примером
показивали како се неопажено може привући непријатељу, како се тихо, без речи, уклањају предстраже, како се баца бомба у
последљем тренугку, ускаче у ров и голим рукама хвата за бајонет… Помињем их и зато што нико од њих није дочекао крај рата –
пали су на разним бојиштима…
… Памтим бојеве на Младом Нагоричану, Косову, Брегалници, Дрини – где смо на Ади Курјачици укрстили бајонете са швапскпм
војницима, памтим и страшни покољ на Карађорђевом брду код Смедерева. Улетесмо, негде код Лазаревца, и у колубарску битку,
која ће славу српског оружја пронети широм света, па онда, идуће године, дође битка за одбрану српске престонице, повлачење
кроз Албанију, опоравак на Крфу, одатле на Кајмакчалан, Груниште, Црну Реку…
… Кад смо, дванаесте, избили на Косово, гонећи Турке, падали смо ничице и љубили земљу и пушке-осветнице… Никад се нисмо
светили невиној деци, слабашним женама и немоћним старцима, већ само дахијама, крвопијама, насилницима и пљачкашима…
… Био сам на Косову и у фебруару 1915. године, кад су арнаутске дружине, наоружане бугарским пушкама и плаћене аустријским
парама, провалиле преко границе, палећи српске куће и убијајући немоћне… У часу кад је Србија крварила на бојиштима, мислили
су да је прави час да јој подмукло, како само они то умеју, забију нож у леђа… Био сам у оном комитском одреду који је брзо стигао
до Призрена, зауставио разбојнике и пресекао им одступницу… И да не причам много о томе: мало их је који су успели да умакну у
Албанију… Тако су се онда бранили српска земља и српска нејач…
… За шест година, за све време ратовања, српску војничку униформу никад нисам обукао. Носио сам копоран и чакшире, понекад,
кад је било нужно и ратне прилике захтевале, носио сам турску одећу и чалму око главе; у два-три маха, по налогу својих
старешина, носио сам бугарску шапку и блузу, али сам увек био у опанцима… Кретали смо се лако, брзо, спремни да извршимо
сваки задатак и вољни да се жртвујемо… У сваку борбу смо улазили дубоко уверени у победу. Рањеног друга, ни по цену
сопственог живота, нисмо смели оставити на бојишту, а о предаји непријатељу никада нико није смео ни да помисли. Били смо тако
опремљени и наоружани да је сваки комита могао сатима да води борбу – без додавања муниције… Били смо, заиста, страх и
трепет за непријатеља. Оног часа, кад би непријатељ сазнао да је опкољен комитама – пуцао је себи у чело да не би пао жив у
наше руке… Заробљенике нисмо дирали, али према онима за које смо знали да су се силнички понашали према невинима и
немоћнима – нисмо били болећиви: стизали смо као што стиже правда, понекад споро, али неизбежно…
Из љутих бојева Благоје Јанџиковић носи шест одликовања и две Споменице које сведоче о освећеном Косову 1912. и верности
отаџбини 1915. године. Међу одликовањима су две златне медаље Милоша Обилића. Сад му је 95. година. Живи у селу Брежанику
близу Пећи, окружен неизмерном љубављу кћери Анђелије и унука Миодрага.
насловна страна
Sukobi
Tokom 1904. godine na području Skopske Crne Gore došlo je do nekoliko sukoba srpskih četnika sa turskom vojskom i tada je ubijen
vojvoda Spasa Prizrenac, koji je predvodio četu. Drugi vojvoda Vlada Kovačević morao je iz nekog razloga da se vrati u Srbiju. Nepovoljne
prilike nametnule su potrebu da se na planini Kozjaku održi četničko veće, kojem su prisustvovali vojvode, četnici, kuriri i jataci. Članovi
odbora u Skoplju Bogdan Radenković i Lazar Božović došli su sa naređenjem da se odredi novi skopski vojvoda.
Nekadašnji đakon vladike žičkog, vojvoda Jovan Grković-Gapon predložio je za vojvodu Kostu Milovanovića, koga su zbog mladosti i rodne
pećke nahije u četi zvali Pećanče. Obrazlažući svoj predlog, Gapon je naglasio da su "Pećančetovu porodicu poklali Arnauti, sve i oca i
majku i brata i sestru, i samo je on, tada dete od dvanaest godina pobegao u Srbiju, željan osvete". Gapon je takođe rekao da je Pećanče
izuzetno mlad ("još dečko") postao graničar, a potom otišao da četuje. I drugi četnici prihvatili su sa oduševljenjem Gaponov predlog, a
posebno su Đorđe Popović i Todor Božidarac hvalili njegovu smelost i lukavstvo.
Takođe prisutni vojvoda Jovan Stanojković-Dovezenski imao je poverenja u sposobnosti svog nekadašnjeg četnika Pećančeta. Pošto su ga
izabrali za vojvodu, ostale vojvode i oficiri su sišli sa njim u manastir Prohor Pčinjski. U igumanovoj sobi, na svetlosti voštanice pokazivali su
novoizabranom vojvodi geografske karte, upoznali ga sa jatacima, vezama, čitali pisma članova skopskog odbora, pisma Lazara Božovića iz
Kumanova i objasnili mu gde se nalaze skloništa.
Izgleda da Kosti Pećancu kraj četovanja 1908. godine nije teško pao iz jednog ličnog razloga. On je već poznavao devojku koja je osvojila
njegovo srce i sa kojom je želeo da se oženi. To je onda bila prava sreća da četnik pronađe devojku koja ga iskreno voli i ima razumevanja
za njegove bitke i junačke podvige. Sigurno nije bez razloga vojvoda Vasilije Trbić zabeležio: "Ali kako da se ženim? Na to nikad nisam ni
pomišljao, za to se nisam spremao. I, naposletku, gde da potražim sebi ženu? Nisam mogao ni pomisliti da je potražim u Srbiji, jer koja bi
Srpkinja pristala da napusti Srbiju u kojoj cveta sloboda pa da ide u Tursku i da živi u nekom nepoznatom selu o kome nikada ništa nije čula
niti znala na kojoj se strani nalazi. /.../ a još imati muža koji može da pogine, ni za jednu ženu nije bilo privlačno."
Kosta Pećanac se 1908. godine oženio Sofijom Milosavljević iz Aleksinca, sa kojom je imao četvoro dece. Do poznanstva je došlo sasvim
slučajno. Sofijina starija sestra Nikosava bila je učiteljica u selu Draguša u okolini Prokuplja. Mlađa sestra joj je često dolazila u posetu i
pomagala u gajenju dece. Tada je Sofija Milosavljević bila devojka od 16-17 godina, već stasala u lepoticu istančanog ukusa, izrazito visoka,
vitka, duge crne kose, uvek elegantno obučena.
O prvom susretu Sofije Milosavljević i Koste Pećanca nemamo tačnih podataka da bismo pouzdano mogli znati kada se i gde desio. Može se
pretpostaviti da je to bilo pri kraju 1907. godine, kada je vojvoda kratko boravio u Kuršumliji. O njemu se već pripovedalo da je hrabar i da
predvodi četu koja se bori protiv turske vojske. Pećanac je imao 28, a Sofija 18 godina, što znači da je momak bio deset godina stariji od
devojke. Ne zna se tačno ni gde su se momak i devojka upoznali. Moglo je to biti u Kuršumliji ili Prokuplju, ali i u Draguši, ako je Pećanca put
naneo do nekog saborca ili prijatelja. Kako bilo da bilo, do susreta je došlo. Kosta Pećanac je na Sofiju ostavio silan utisak, tako da je ona
odmah rekla sestri: "Ovaj momak će biti moj!"
Sofija Milosavljević se, po njenim naknadnim pričama, potrudila da zainteresuje momka za sebe. Umela je da na igranci kao slučajno ispusti
maramicu iz ruku, ali je uvek tu bio Kosta Pećanac koji je galantno pritrčavao i podizao maramicu, dajući je Sofiji u ruku i pri tom je kao
slučajno dodirnuo. Ni Pećancu nije nedostajalo mašte ni smelosti, pa se kao slučajno nalazio na stanici u Prokuplju svaki put kada je Sofija
putovala i pomagao joj da se popne u voz.
Čime je Pećanac mogao osvojiti Sofiju? Po njenim kasnijim pričama, to je bila ljubav na prvi pogled. Na fotografiji iz perioda njihovog
vereništva vidi se lepa devojka sa šeširom na glavi, u dugoj haljini, ogrnuta krznom. Pećanac je u civilnom odelu, sa šeširom na glavi, u
modernom kaputu. Na prstu desne ruke nosi verenički prsten. Jedino se po čizmama vidi da je vojnik. U svakom pogledu Sofija je bila dobra
prilika za Pećanca: po poreklu, društvenoj pripadnosti i fizičkom izgledu. Sofija je bila iz građanske trgovačke porodice, školovana i lepo
vaspitana devojka. 1 Kosta Pećanac je devojci neosporno mogao imponovati kao egzotični junak i nacionalni borac, koji je i u pesmama
opevan, o čijoj se hrabrosti i junaštvu pripovedalo.
Sofija i Kosta venčali su se verovatno u proleće 1908. godine. Svadba je proslavljena u Aleksincu, u kući Sofijinog oca Jovana
Milosavljevića. Dever je bio Đorđe Ristić - vojvoda Skopljanče, a kum Grigorije Božović.
Kosta Pećanac je živeo u Kuršumliji, u iznajmljenom momačkom stanu. Tu mu se pridružila Sofija. Ona je pristala da napusti gradsku sredinu
u kojoj je do tada živela i došla je u varošicu pod Samokovom. Sofija, ili kako su je iz milošte zvali Soja, ubrzo je postala centar pažnje u
Kuršumliji. Uvek doterana, lepo obučena, sa modernom frizurom i cvetom na grudima, to je bila Soja Kostina, koja je budila interesovanje i
muškog i ženskog sveta. Žene su joj zavidele na lepoti i eleganciji, a muškarci su joj se potajno divili i zavideli Pećancu što mu je sudbina
dodelila takvu životnu saputnicu.
Mladi bračni par živeo je u iznajmljenoj sobi i kada su im se počela rađati deca. Pri kraju 1908. Sofija je rodila prvog sina Milovana. Najstariji
sin dobio je ime po dedi, ocu Koste Pećanca Milovanu Milovanoviću. Godinu dana kasnije, Sofija je rodila drugog sina Ivana, a 1911. trećeg
sina Milana. Sinovi su dobili imena po proslavljenim junacima iz narodnih epskih pesama - Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici.
Život i smrt Koste Pećanca (6)
Sofija opčinila
Kostu Pećanca
Uvek je bila doterana, lepo obučena, sa modernom frizurom
Izgleda da Kosti Pećancu kraj četovanja 1908. godine nije teško pao iz jednog ličnog
razloga. On je već poznavao devojku koja je osvojila njegovo srce i sa kojom je želeo da
se oženi. To je onda bila prava sreća da četnik pronađe devojku koja ga iskreno voli i ima
razumevanja za njegove bitke i junačke podvige. Sigurno nije bez razloga vojvoda
Vasilije Trbić zabeležio: "Ali kako da se ženim? Na to nikad nisam ni pomišljao, za to se
nisam spremao. I, naposletku, gde da potražim sebi ženu? Nisam mogao ni pomisliti da
je potražim u Srbiji, jer koja bi Srpkinja pristala da napusti Srbiju u kojoj cveta sloboda
pa da ide u Tursku i da živi u nekom nepoznatom selu o kome nikada ništa nije čula niti
znala na kojoj se strani nalazi. /.../ a još imati muža koji može da pogine, ni za jednu
ženu nije bilo privlačno."
O prvom susretu Sofije Milosavljević i Koste Pećanca nemamo tačnih podataka da bismo
pouzdano mogli znati kada se i gde desio. Može se pretpostaviti da je to bilo pri kraju
1907. godine, kada je vojvoda kratko boravio u Kuršumliji. O njemu se već pripovedalo
da je hrabar i da predvodi četu koja se bori protiv turske vojske. Pećanac je imao 28, a
Sofija 18 godina, što znači da je momak bio deset godina stariji od devojke. Ne zna se
tačno ni gde su se momak i devojka upoznali. Moglo je to biti u Kuršumliji ili Prokuplju,
ali i u Draguši, ako je Pećanca put naneo do nekog saborca ili prijatelja. Kako bilo da
bilo, do susreta je došlo. Kosta Pećanac je na Sofiju ostavio silan utisak, tako da je ona
odmah rekla sestri: "Ovaj momak će biti moj!"
Čime je Pećanac mogao osvojiti Sofiju? Po njenim kasnijim pričama, to je bila ljubav na
prvi pogled. Na fotografiji iz perioda njihovog vereništva vidi se lepa devojka sa šeširom
na glavi, u dugoj haljini, ogrnuta krznom. Pećanac je u civilnom odelu, sa šeširom na
glavi, u modernom kaputu. Na prstu desne ruke nosi verenički prsten. Jedino se po
čizmama vidi da je vojnik. U svakom pogledu Sofija je bila dobra prilika za Pećanca: po
poreklu, društvenoj pripadnosti i fizičkom izgledu. Sofija je bila iz građanske trgovačke
porodice, školovana i lepo vaspitana devojka. 1 Kosta Pećanac je devojci neosporno
mogao imponovati kao egzotični junak i nacionalni borac, koji je i u pesmama opevan, o
čijoj se hrabrosti i junaštvu pripovedalo.
Mladi bračni par živeo je u iznajmljenoj sobi i kada su im se počela rađati deca. Pri kraju
1908. Sofija je rodila prvog sina Milovana. Najstariji sin dobio je ime po dedi, ocu Koste
Pećanca Milovanu Milovanoviću. Godinu dana kasnije, Sofija je rodila drugog sina
Ivana, a 1911. trećeg sina Milana. Sinovi su dobili imena po proslavljenim junacima iz
narodnih epskih pesama - Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici.