Никола П.

Поповић, потпуковник бивше југословенске војске, коман-

дант Подгоричког четничког одреда. Послије ослобођења осуђен и стријељан као народни
непријатељ.

www.znaci.net/zb/4_3_5.pdf

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили
власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији,
„треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом
фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом
фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних
непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима
које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по

кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема
мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког
партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз
уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве
Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени
Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био
кријумчар дувана.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку.

Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би
нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље
партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У
Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује

као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила
са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин
је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама
скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину,

Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом
менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог
оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка
и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш,
убили смо га ноћас“.

Ja se vraćam ovoj temi.

Pokolji u Užicu
-Prvi elementi klasne revolucije(označene potom kao levo skretanje)ispoljeni su već u vreme
Užičke republike novembra 1941-e,kada je stradao izvestan broj «nenarodnih elemenata» među
trgovcima,zanatlijama,lekarima i profesorima.(zanimljivo je da istrebljenje uvek počinje sa
vodećim ljudima u datoj sredini,prim.victoria).
-Na smrt je osuđen i streljan(nakon divljačkog mučenja,prim.victoria) 29.novembra 1941-e i
novinar-ugledni komunista Živojin Pavlović,Ždrebe,rodom iz sela Mušvete kod Užica,navodno
zbog brošure,Bilans sovjetskog termidora(obavezno pročitati,prim.victoria) koja tada nije bila na
liniji PARTIJE kritikujući staljinizam.Zbog izdaje pokreta i saradnje sa policijom saslušavan je
od Krcuna,Rankovića,Dedijera(Vlade gangstera,prim.victoria) i Đilasa.Razmere tadašnjeg terora
i veličine masovnih grobnica u Krčagovu,Sevojnu,Gluvačkom potoku i drugde savremenici
procenjuju na više od 100 lica,87 samo 29-30 novembra 1941-e.Među žrtvama su bili i Čedo
Zaharić,Stojo Filipović,kovač Radivoj Maslarić,slikar Mihailo Milovanović inače ratnik sa
Solunskog fronta i drugi.
-Još radikalniji revolucionarni teror nastupio je s prvim danima oslobođenja Užica(prvog
24.9.1944 i drugog oslobođenja polovinom decembra 1944-e)Imajući neograničenu moć OZN-a
je tada vansudskim putem ili farsičnim sudskim postupcima,sa kolaboracionistima i ratnim
zločincima,stavila pod udar i POLITIČKE NEPRIJATELJE REVOLUCIJE.Razmere ovi
represalija nemoguće je sasvim precizno utvrditi(kao i mafija,komunisti ubijaju potajno a žrtve
sakrivaju i tada i danas,prim.victoria) ali se na osnovu brojnih svedočenja može zaključiti da broj
žrtava nije mali.Kao i svuda u Srbiji,mnogo su brojnije žrtve DIVLJEG VANSUDSKOG
progona.
-Osuđeni su iz zatvora odvođeni na razne lokacije kao što su Skojevski park,brdo
Pora,Krčagovo(danas Gradska bolnica),Stari grad(Terazije),između zgrade Arhiva i kuće
Veselinovića,na rovove i tranšeje iznad carine,kod Uromevačkog potoka,uvale u Buaru i druga
mesta gde su presude izvršavane.U Užicu je izašao na zao glas izvesni Lakan,visok,mrk i
koščat,koji se pročuo kao nemilosrdni dželat i sa voljom izvršavao egzekucije narodnih
neprijatelja.Vidan Micić,partizanski likvidator,seća se da je pod komandom Krcuna i Petra
Stambolića po oslobođenju u Užicu i drugim mestima usmrtio više od 400 lica a po Slobodanu
Gavriloviću u toku celog rata čak blizu 2.000 od kojih neke gvozdenim maljem.(Memoari
Vidana Micića,neobjavljeni,u posedu S.Gavrilovića)
-Ipak,G.Škoro govori o SAMO 252 streljana saradnika okupatora i 127 odbeglih četnika i
njihovih jataka u posleratnom periosu na teritoriji užičkog okruga.
-Na udaru se našla užička «buržoazija».Osuđeni su pekar B.Todorović,prota Ratko,trgovac
P.Pržiljević,knjižar S.Đukić,sveštenik Milan Pašić i mnogi drugi.
-OZN-a je likvidirala šefa železničke stanice Badžovića i M.Todorovića-saobraćajnog kontrolora
iz Užica, jer su prema nekim svedocima,suviše znali(princip mafije da mrtva usta ne govore je i
ovde očigledan,prim.victoria) o pošiljkama papira koje je navodno nemački Gestapo slao
novembra 1941-e u vreme Užičke republike.
-Naročito je interesantan slučaj Andrije Mirkovića.Ugledan gradski trgovac i predratni
predsednik opštine,otac petoro dece,suđen je u dva maha.Najpre mu je posle drugog oslobođenja
Užica 17.12.1944-e konfiskovana imovina.Pošto se vratio kući pred Božić 1945-e ponovo je
uhapšen posle čega ga porodica više nije videla.(licemerno je sada tražiti od prodica žrtava da
pokažu i dokažu zločine komunista,onaj ko je žrtve odveo iz kuće treba i da pokaže gde se nalaze
posmrtni ostaci,prim.victoria) Sada je optužen od strane vojnog suda za učešće u nekom prekom
sudu tokom okupacije zajedno sa ljudima koje uopšte nije poznavao.Osuđen je bez ikakvih
svedoka,po kratko postupku,u tajnosti.
U Užicu se znalo da je ovaj ugledni čovek mnoge spasavao nemačkih zatvora i logora na Banjici
preko svojih veza,između ostalih i KRCUNOVU SESTRU,komunističku aktivistkinju Milenu i
KRCUNOVU MAJKU Dadu.(to je slika i prilika komunističkog morala,ko tebe hlebom ti njega
uncom olova,nešto slično se dogodilo i mojoj porodici,prim.victoria).Porodica je kasnije saznala
da ga je lično likvidirao Lakan na Uomevačkom potoku krampom,pošto je sam iskopao raku.
(svedočenje Dušanke i Olge Mirković,tv emisija Crveno doba,21.02.2004)
-I u okolnim mestima na meti su bile četničke PORODICE,a naročito masovna streljanja
zabeležena su u seli Vardi(na Povlenu).Takav je slučaj u selu Grobnice gde je uoči Svetog
Nikole 1944-e LIKVIDIRANA PORODICA Blagojević.(istrebljivanje čitavih porodica nije bio
redak slučaj,prim.victoria).U selu Ravni streljani su krojač (?!!)Ž.Đoković,fotograf J.Radojević
iz sela Radovanjci i M.Rajaković,narodni poslanik i ministar iz Bajine Bašte.
(Između srpa i čekića str.216-217)
 Sudsku rehabilitaciju dvojice žandarma ubijenih u Beloj Crkvi 7. jula 1941. godine, Bogdana
Lončara i Milenka Brakovića, izvršio je Okružni sud u Šapcu krajem 2008. godine, na osnovu
Zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine. U rešenju suda o rehabilitaciji ističe se da je utvrđeno
kako su žandarmi „lišeni života bez odluke suda i bez sprovedenog postupka, iz ideološko-
političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je
povređeno njihovo pravo na život”. Kako su tada preneli mediji, sudija koji je rehabilitovao
dvojicu žandarma je izjavio da je „7. jula 1941. godine Srbin ubio Srbina, što je označilo početak
građanskog rata u Srbiji. Bio je to ustanak protiv države, s jasnim ciljem promene celokupnog
sistema…”.

U okviru kakvog sistema državne vlasti je delovala Žandarmerija jula 1941. godine?

Srbija je bila jedina teritorija slomljene Kraljevine Jugoslavije kojoj su Nemci nametnuli vojnu
okupacionu upravu. Vrhovnu vlast imala je nemačka Vojna uprava u Srbiji. Nemačke
okupacione snage su, uz pomoć kvislinške administracije, za nepuna tri meseca od
bombardovanja Beograda obnovile državni aparat u Srbiji. Prva zvanična kvislinška garnitura
srpske buržoazije u okupiranoj Srbiji bio je Savet komesara – takozvana komesarska vlada,
imenovana 16. maja 1941. godine. Za predsednika Saveta komesara Nemci su postavili Milana
Aćimovića, predratnog šefa beogradske policije i ministra unutrašnjih poslova. „Komesarska
vlada” je zapravo bila pomoćni izvršni organ Upravnog štaba nemačkog komandanta Srbije.

Na osnovu uputstva Ministarstva unutrašnjih poslova, kojim je rukovodio Aćimović, do sredine

maja 1941. godine na dužnost se dobrovoljno javilo 1.779 žandarma i 159 žandarmerijskih
oficira. Komanda srpske žandarmerije, na čije je čelo u vidu v. d. komandanta postavljen
potpukovnik Jovan Trišić, uspostavljena je 22. juna.

Istovremeno, u Srbiji započinju i prve akcije i sabotaže protiv nemačke okupacije, na šta
okupator uzvraća odmazdama i streljanjima. Pripadnici Srpske žandarmerije su, pod nadzorom
Nemaca, učestvovali već u prvim streljanjima pripadnika i simpatizera Narodnooslobodilačkog
pokreta u julu 1941. godine. Feliks Bencler, general Vermahta, o učešću Žandarmerije u
streljanju svojih sunarodnika obavestio je pretpostavljene u Berlinu u izveštaju od 23. jula 1941.
godine. „Do sada je više od stotinu osoba streljala Srpska žandarmerija kao represaliju po
naredbama nemačkih okupacionih vlasti”, naveo je Bencler u izveštaju, pominjući neposredno
učešće Žandarmerije u streljanjima u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.

Savet komesara trajao je do 29. avgusta 1941. godine, kada je vojni zapovednik Srbije razrešio
komesare dužnosti i postavio marionetsku „vladu narodnog spasa” na čelu s Milanom Nedićem.

Marko Albunović

Deligrad:
Žandarmerijske jedinice Saveta komesara
i Vlade narodnog spasa

U aktu o kapitulaciji Vojske Kraljevine Jugoslavije od 17. aprila 1941. godine unet je i nemački zahtev da se žandarmi i
policajci što pre vrate na dužnost. Svi oni su trebali da se jave u svoja mesta službovanja gde su imali da se prijave
nemačkim posadnim jedinicama. Napomenimo da se prijavljivanje žandarma i policajaca vršilo samo na onom delu
okupirane Srbije na kome je, nešto kasnije, 1. maja 1941. godine uspostavljena vlast "Saveta komesara" Milana
Aćimovića  tj, još kasnije, avgusta iste godine, "Vlada narodnog spasa" generala Milana Nedića.
Nemački vojnoupravni komandant je krajem aprila postavio komesare za obavljanje pojedinih poslova. Početkom maja
bila su formirana sva potrebna ministarstva, među kojima i Ministarstvo unutrašnjih poslova. U adminitrativno-
teritorijalnom pogledu postojale su banovine u Nišu, Smederevu i Valjevu i sreska načelstva u preko 110 srezova (broj
srezova je kasnije nešto smanjen).
Najznačajniji elementi Ministarstva unutrašnjih poslova su bili žandarmerija i policija. Žandarmerija je ušla u sastav
Ministarstva kao posebno IV odeljenje koje se delilo na šest odseka: ađutantski, za javnu bezbednost, intendantski,
nastavni, sudski i prevodilački. Do prve polovine maja na dužnost su se javila 153 aktivna žandarmerijska oficira i 1779
žandarma. Međutim nisu svi žandarmi bili raspoređeni na dužnost, pa je tako njih 230 ostalo neraspoređeno a 39 je, na
svoj zahtev, stavljeno na raspolaganje da bi tako eventualno sačekali penziju. Po izrazitoj želji 122 žandarma je poslato
na službu u mesto rođenja. Od ukupnog broja oficira njih 23 je upućeno na redovnu dužnost.  Krajem juna 1941. godine
obrazovana je i Komanda srpske žandarmerije.
Odsek za javnu bezbednost IV odeljenja formirao je i privremene štabove Dunavskog i Drinskog žandarmerijskog puka.
Ovi pukovi su dalje bili podeljeni na žandarmerijske čete i samostalne vodove. Premda je komandant nemačke 60.
motorizovane divizije već 17. maja izvestio višu komandu da je u Srbiji ponovo formirana žandarmerija sa formiranjem je
nastavljeno sve do jula meseca kada je taj posao konačno završen. Do tada su formirane žandarmerijske čete u Gornjem
Milanovcu, Jagodini, Kraljevu, Loznici i Novom Pazaru a žandarmerijski vodovi u Kruševcu, Ubu i mnogim drugim
mestima.
Stvarno aktiviranje srpske policije i žandarmerije može da se poveže sa Turnerovim naređenjem Aćimoviću od 22. juna
1941. godine a koje je izdato na zahtev Komandanta Srbije generala Šredera. Po tom naređenju srpska policija je trebala
već iste noći da pohapsi sve poznate komuniste i španske borce koji se nalaze u Beogradu i ostalim gradovima širom
Srbije. Zatim da uvede pooštrenu uličnu službu kao i noćnu službu. Šef policije je trebalo da izda potrebna uputstva za
čuvanje javnih zgrada, mostova i ostalih važnih postrojenja. Radi izvršenja ovih zadata Turner je obećao da će se
potruditi da se srpskoj policiji i žandarmeriji iz ratnog plena izda potrebno oružje. Aćimovići je naročito skrenuta pažnja
na obezbeđenje objekata u Nišu, Kragujevcu, Užicu, Čačku i rudnicima Rtanj, Trepča i Bor.  Upravo na osnovu ovog
naređenja komesar ministarstva unutrašnjih poslova je 24. juna 1941. godine naredio ne samo da se izvrše svi Turnerovi
zahtevi od strane policije već i da sve žandarmerijske čete, vodovi i stanice, bez obzira da li na licu već imaju oficire treba
da stupe u dejstvo izvršavajući naloge specijalnog izaslanika upućenog da rukovodi izvršenjem Turnerovog naređenja.
Ћенерал Недић је 2 септембра поново сазвао седницу вла-
де, на којој је претресано иитање војске. Тада је ђенерал Не-
дић пристао на образовање Добровољачког одреда као војске,
како је то министар Олћан изложио, изјављујући да одустаје
од оставке. Али зато нису одустали: ђенерал Панта Драшкић,
Милан Аћимовић, др. Милош Тривунац, др. Милош Радосавље-
вић и Душан Летица. Ђенерал Недић је уважио оставке свима,
сем Милану Аћимовићу, кога је послао да се расхлади у' оби-
лажењу заробљеничких логора у Немачкој. Упражњена места
попуњена су са др. Богољубом Кујунџићем, Велибором Јонићем
и Душаном Ђорђевићем, а на место ђенерала Драшкића није
нико постављен, већ је то Министарство рада укинуто.

Истога дана ђенерал Недић је издао проглас у листу “Hobo

Време”, којим позива све активне официре, подофицире и
граничаре да се јаве Команди Жандармерије за њену попуну,
с обзиром да су Немци још раније одобрили да се жандармери-
ја појача до 10.000 људи. Тада је командант Жандармерије,
жандармериски пуковник Јован Тришић, уз помоћ жандарме-
риског мајора Александра Николића, формирао ПОДОФИЦИР-
СКО - ОРУЖАНЕ ОДРЕДЕ за борбу против устаника. До 7
септембра 1941 ггримљено је л>удство, снабдевено опремом, фор-
мирано у одреде јачине 100-150 људи са 15-20 официра и одмах
упућено на терен у борбу против устаника. 15 септембра, ђене-
рал Недић је одржао говор преко београдског радиа и позвао
све устанике да се врате својим кућама и положе оружје до 17
еептембра. Књига 1. Страна 157

Ово није баш прецизна формулација.

Љотић је био фанатик Новог поретка и због тога није могао да сагледа реалност. Тај његов
фанатизам изазвао је велику несрећу. Наиме, када је јула 1941. Дража уочио појаву
комуниста на терену, позвао је пуковника Јована Тришића, команданта Српске
жандармерије, да се договоре како да их униште.

Жандармерија је била оружана сила Комесарске управе Милана Аћимовића и дакле једина
формација легална са које год стране да се посматра, чак и са окупаторске стране.
Жандарми су могли слободно да се крећу, а сем тога имали су искуство у борби против
комуниста. Пуковник Тришић је иначе у младости био четник војводе Вука.

Када је Тришић други пут тајно дошао код Драже, августа 1941, у вилу војводе Мишића у
Струганику, Љотић и Недић су сазнали за то.

Тришић им је рекао да је главни циљ уништење комуниста, на што је Љотић одговорио да

ће он са њима лако, а да су највећи непријатељи ''они енглески плаћеници на Равној Гори''.
Зато је, заједно са Недићем, тражио да се жандармерија остави без муниције, а потом и
укине (Тришић је касније послат у логор).

Када је жандармерија остављена са по 5-10 метака на пушку, комунисти су нагло заузели

велику територију и Дража прелази на план Б: наређује да му доведу њиховог вођу, коме
намеће споразум који њима није одговарао, тј. спутава их тим споразумом. На жалост,
само делимично.

Тада Љотић и Недић почињу кампању о сарадњи четника и партизана, која ево траје до
данас. А у ствари та њихова верзија, у којој се Тришић једноставно прескаче, је чист
фалсификат.

Август 1941.

Српску жандармерију, као и Комесарску управу уместо владе, Немци су оставили

недирнуту, како су то превиђали међународни закони. Командант жандармерије, пуковник
Јован Тришић, долазио је тајно два пута на Равну Гору. Међутим, за његов други долазак
сазнали су германофили Димитрије Љотић, вођа профашистичког покрета “Збор“ (добијао
је један посто гласова на изборима) и његов брат од тетке генерал Милан Недић, кога
Немци нису одвели у заробљеништво. Они су саопштили Немцима да је Тришић у вези са
“британским плаћеницима“ на Равној Гори. Тришић је ухапшен, жадрармерија је
распуштена, основани су “влада народног спаса“ на челу са Недићем и квислиншке
формације зване “недићевци“ и “љотићевци“.

31. август 1941.

Михаиловић је планирао устанак против Немаца када шансе за успех буду велике, а до
тада је намеравао да изводи диверзије и саботаже. Међутим, крајем лета одступа од тог
плана и заузима истурене немачке гарнизоне, да их не би заузели комунисти, који су са
нестанком жандармерије нагло ојачали. Ако би комунисти заузели та места, стрељали би
грађане – “класне непријатеље“, и прогласили “совјетске републике“. Четници су најпре
ослободили Лозницу, 31. августа 1941. Био је то први ослобођени град у Европи
ISTORIJAT ŽANDARMERIJE 1deo
2deo: http://www.youtube.com/watch?v=YUcE5YaaL8E

Istorija srpske Žandarmerije kao specijalne, vojno-policijske jedinice, počinje 1860. godine.
Položaj Žandarmerije definisan je Zakonom o ustrojstvu Vojnog ministarstva koji je stupio na
snagu 1864. godine, a kasnije Zakonom o Žandarmeriji iz 1881. i 1921. godine.

Žandarmerija je ukazom knjaza Mihajla 1861. osnovana da rešava probleme unutrašnjeg reda i
mira u Beogradu.Beogradska žandarmerijska četa(kompanija),brojala je 120 ljudi,uključujući 15
konjanika.

od 1. aprila 1864, žandarmerija je inkorporirana u vojsku, odnosno postala je jedan od 4 roda

"stojeće vojske".

Verovatno imajući u vidu instituciju francuske mobilne žandarmerije, knez Milan je 5. jula 1882.
godine ustanovio Čuvare za javnu bezbednost.

Zakonom o žandarmeriji od 23. juna i Uredbom o formaciji policijske žandarmerije od 9. avgusta

1884, Čuvari javne bezbednosti su ukinuti i zamenjeni državnom (policijskom) žandarmerijom
kao administrativnim organom III stepena (ustrojenom opet po uzoru na francusku Gendarmerie
départementale).

Tokom 1896. godine ukinuta je uredba o pograničnoj straži, a formirana je pogranična

žandarmerija sa štabom u Beogradu.Međutim, već 3. decembra 1899. ingerencije pogranične
žandarmerije preuzela je novoosnovana Pogranična trupa (4 specijalne čete kao pomoćni rod
vojske).

Prvi put žandarmeriji je zastava dodeljena 1804.godine

Zakon o javnoj bezbednosti od 31.januara 1905.

Organi preko kojih su ove vlasti neposredno vršile poslove bezbednosti bili su:
-Državna žandarmerija.
-Okružna žandarmerija.
-Državni služitelji (panduri).
-Opštinski stražari.

Na osnovu Zakona o javnoj bezbednosti (13.februara 1905.godine) opštinski noćni stražari su

postali deo žandarmerije.

Nova zastava dodeljena je 1911.godine

Žandarmerija je aktivno učestvovala u oba balkanska rata.Po zavrsetku balkanskih ratova,

teritorijalno proširenje zemlje uslovilo je odredjene promene u organizaciji žandarmerije.Krajem
1913.godine,formirana su dva pešadijska bataljona žandarmerije od po četri čete.

Kako je rat prilazio u leto 1914,bilo je organizovano i pet Žandarmerijskih bataljona.

Tokom Makenzenove ofanzive 1915.godine,prestonicu je branio Kombinovani odred,Sremski

dobrovoljački odred i Odred beogradske žandarmerije.

Preživelo ljudstvo iz beogradske čete i ostalih delova okružne žandarmerije uključeno je u tzv.
"žandarmerijski odred," koji je dopunjen dobrovoljcima. Odred je držao liniju Prizren -- Skoplje
 - Bitolj i štitio odstupnicu srpske vojske preko Albanije.

Na Solunskom frontu 1916.godine,od preživelih pripadnika policijske žandarmerije stvoren je

bataljon jačine 300 ljudi.Do konacnog oslobodjenja Srbije, Žandarmerija je u herojskim borbama
izgubila vise od polovine svog predratnog sastava.

U januaru 1919. Ministarski savet je odlucio da se formira jedinstvena žandarmerija u celoj

zemlji i da broj žandarma iznosi 10.000 ljudi.

Nova zastava dodeljena je na Banjici 1930.godine

Saobraćajna žandarmerija nije postojala kao specijalizovana grana službe, već su se o

sprovodjenju uredbe starali svi pripadnici žandarmerije i policijske vlasti.

Prema Dopunama uredbe o formaciji žandarmerije, "Savski i Primorski žandarmerijski puk

sačinjavaju Žandarmerijsku Brigadu Banovine Hrvatske, čije je sedište u Zagrebu
.Žandarmerijska brigada Banovine Hrvatske formirana je 1939. , koja je od 1941. postala
Oružništvo Banovine Hrvatske, odgovorno samo Banu.Ono je uglavnom nastavila da deluje,ali
ovaj put u potpunosti bez žandarma srpske nacionalnosti.

Početkom marta 1941. žandarmeriju je činilo ukupno 18.583 pripadnika.Ukupnu snagu

Jugoslovenske vojske početkom marta činilo je oko 250.000 ljudi.

Po izbijanju aprilskog rata 1941. žandarmerija,kao,uostalom i celokupna vojska Kraljevine

Jugoslavije,dozivljavala potpuni slom pred nadiranjem Sila osovine,sto je praktično označilo
njen kraj u obliku u kome je do tada postojala.

Bogdan Lončar i Milenko Braković su prve komunističke žrtve 1941. godine.Taj dan posle rata
se slavio kao Dan ustanka

Njihova ubistva su bila svirepa: Milan Bata Janković je u jesen 1941. u Čačku ubijao čekićem, levom rukom, sa crvenom
rukavicom, dok je Vladan Mićić u Užicu ubijao maljem.Jedan od glavnih egzekutora Srba, Vladan Mićić iz Požege,
svedočio je kako su ubili preko 400 osoba u Užicu:„Neke sam ubio i maljevima”, rekao je.Stravičnu sliku komunisti su
ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu
ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak.Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično
nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem.Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog
od vodećih komunista Miloša Minića
U pitanju su bili civili, kapitalisti, ugledni seljaci, inteligencija (koja po komunističkim kriterijumima nije bila poštena) sve
do javnih i kulturnih radnika i umetnika. Jedina krivica tih pogubljenih ljudi bilo je drugačije mišljenje i protivljenje da se
vlast osvaja revolucionarnim, nasilnim metodama. Bilo je to pravo „partizansko bezumlje i ludilo“.KPJ je već 1941. godine
napravila spiskove za likvidaciju uglednih srpskih domaćina, koji mogu da smetaju uspostavljanju njihove diktature, a na
kraju rata ti spiskovi su samo dopunjeni novim imenima. Jedini Titov ratni cilj bio je  da preuzme ( preotme ) vlast nad
čitavom Jugoslavijom,po svaku cenu!

Zloćin protiv boga i srbskog naroda. https://zlj13051967.wordpress.com/.../zlocini-komunista-protiv-boga-i-sr..

Недићевци и комунисти (I)

Плутарховски приступ

Могло је у врху овога текстића писати и “Недић и Броз”, пошто ни једно (то из врха) ни
друго (ово што је могло писати) не противречи поступку мога прастарог друга Плутарха
(око 45-125) из Херонеје, момка који јесвојевремено написао безмало педесет животописа
мање или више познатих Грка и Римљана, од чега по двадесет три (23) у пару (упоредо,
паралелно). Скроман какав је био, Плутарх је уверавао и себе и друге да непише историју,
већ покушава да одговори на питање како карактер описиваних особа утиче на њихов
живот и њихову судбину.

Друга је ствар што су сви историчари из нараштаја и даљих и блиских нашем (и наши
историчарски савременици, наравно) и такво Плутархово стваралаштво прихватили као
својеврстан и изузетно користан историјскиизвор.  

А кад могу они, што то не био могао и потписник ових редова, макар се одмах, пре но
ишта испише од онога што припада наслову, оправдао неправдом према онима чији ће
“лик и дело” бити осветљени са мањепојединости (али распричаније) него што ће тако
нешто припасти другима. Разлог томе врло је прозаичан: први су имали на располагању
мање од четири године да нешто ураде за Србе или против Срба, док су онидруги успели
да своје деловање против Срба или за Србе распореде на безмало један век.

Ако ће личности ђенерала Милана Недића и његових следбеника овде углавном бити
представљани књигом Боривоја М. Карапанџића (Ваљево, 1921 – Кливленд, 2011)
Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливленд/Охајо/САД 1958, томе не треба замерити: у
време комунистичке владавине у Југославији (и Србији), о недићевцима и Недићу није се
у Србији смело писати ништа мимо онога што је наметала победничка
(владајућа)идеологија, док се није ни могло очекивати да се негде на страни појави више
особа способних да онако исцрпно и документовано пишу о годинама и (не)приликама
којима се бавио Карапанџић.

Уосталом, и Плутарх, и на грчкој и на римској страни, био је у поменутоме свом послу

усамљен, један једини, и нико, чак ни они историописци који верују да од њих нема
критичкијих, не тражи оверену изјаву двојицесведока да је баш тако било као што
Плутарх пише.

Недићевци (и Недић)

На иницијативу немачке војне управе “да се Срби приме организовања сопствене админи-
страције, којој је окупатор био вољан да дaдне потпуну административну аутономију на
територији која ће бити  под њиховомокупацијом”, 30. априла 1941. године формирана је
Комесарска управа на челу са Миланом Аћимовићем (1898-1945), с невеликим
министарским искуством у једној од предратних влада Краљевине Југославије
(21.децембра 1938 – 5. фебруара 1939). Четири месеца касније, 29. августа, уз сагласност 
др Харалда Турнера (1891-1947), шефа Управног штаба Војног заповедника Србије,
формирана је Српска влада народног спаса,под председништвом армијског ђенерала
Милана Недића (1878-1946).

Карапанџић пише да се ђенерал Недић “појављује на окрвављеној позорници Србије из

најплеменитијих и најузвишенијих побуда… ни због власти ни због сласти, ни због части
ни због славе… дошао је на управу земље,која је била без слободе… да би сачувао српски
народ од биолошког уништења”.
Недић је најпре “одбио да се прими овако тешког положаја, који је… изискивао
страховиту одговорност… Ситуација је била више него очајна. Комунистички терор био је
све већи, немачке одмазде су се непрестано ређале”. Али, када га је Александар Белић
(1876-1960), председник Српске краљевске академије, “плачући и са склопљеним рукама”,
испред окупљених Срба замолио да се прими “једног заиста тешког и незахвалногпосла
под окупацијом”, у условима када је било сасвим извесно да се ради “о биолошком
спасавању српског народа”, Ђенерал је дао свој пристанак “наглашавајући да неће у
земљи под окупацијом дозволити вођењеникакве друге политике, до политике спасавања
српских глава”.

Од Карапанџића, даље, сазнајемо да је “окупирану Србију, која је званично носила назив

»Подручје Војног Заповедника Србије«, српски народ из свих крајева Српства звао
»Недићева Србија«. Тако ју је звао радитога, што је ђенерал Милан Недић све чинио, да од
окупиране Србије створи оазу истинског мира, реда и рада, јер је само под овим условима
Србија могла бити лука спасења прогоњеног српског рода. А она је тозаиста и била, па је у
знак захвалности, што ју је ђенерал Недић таквом створио, српски народ и звао »Недићева
Србија«.

То је, уствари, била преткумановска Србија, која је на Север била продужена Банатом као
аутономном административном јединицом (било је предвиђено да Маџари запоседну и
Банат, али је румунски маршал ЈонАнтонеску – 1882-1946 – упозорио немачког опуномо-
ћеника Хермана Нојбахера – 1893-1960 – да ће, уђу ли тамо маџарске трупе, онда ће тамо
ући и Румуни ‘и ступићемо у борбу с Мађарима’ – ИП), на Југу обухваталаНови Пазар,
Митровицу и Вучитрн, док је појасом, у коме су били Пирот и Врање, била отсечена у
корист Бугара. Тромеђа »Недићеве Србије«, Бугарске и Албаније била је на десетину
километара северозападно одВрања.

Врховни господар на овоме подручју био је, разуме се, немачки Војни заповедник, који је
по рангу био генерал… Борећи се, како је сам говорио, са »немачким неразумевањем и
српском лудошћу«, ђенерал Недић је,постепено, умањивао власт и моћ немачких војних
заповедника у окупираној Србији, настојећи да се окупатор за своје потребе уопште не
обраћа непосредно српском народу, већ само преко његове (Недићеве)администрације. А
ово је ипак било од непроцењиве користи за српски народ, јер је тиме ђенерал Милан
Недић онемогућавао Немцима да чине злодела, која су, на пример, чинили између 1914 и
1918 године…

…У Немцима је ђенерал Милан Недић свагда гледао само окупатора. Отуда је и његов
однос према Немцима био само однос побеђеног према победнику, окупираног према
окупатору… Примио се Председништва Владе,да би земљу извео из грађанског рата, да
би комунизам уништио, да би Србе спасао од биолошког уништења… А када је Божјом
помоћу и уз помоћ свесних родољуба то успео, он је тежио да народ  оспособи занормалан
живот и да Срби ниучему не зависе од окупатора, а најмање да од њега траже кору хлеба”.

Цивилни послови

“Да би ђенерал Недић онемогућио окупатору, да било што чини над српским народом, а
нарочито да би га приморао, да се за своје потребе обраћа њему, Недић је настојао да
Србију уреди, најпре, административно,затим привредно и социјално, да збрине, пре
свега, српски народ, да он има хлеба и са хлебом, па тек после да буде у стању, да – без
крвавих репресалија – сноси ратну контрибуцију. И захваљујући своме истрајном
исамопрегорном спасилачком раду, ђенерал Недић је успео да окупирану Србију орга-
низује тако, да је могла да прими, смести, прехрани и запосли око 650.000 Срба изван
граница Србије. А како је то постигао ђенералНедић? Тако, што је, као нико пре њега у
Краљевини Југославији, успео да земљу, иако под крутом чизмом окупатора, одлично ор-
ганизује административно, привредно и социјално…

Поред 650.000 одраслих избеглица… ђенерал Недић примио је под своје окриље и око
85.000 избегличке деце, махом без родитеља, коју су усташе слали у затвореним вагонима,
или коју су спасавали из таласа Саве иДрине припадници Српске Добровољачке Команде
и Српске Државне и Граничне Страже…

Сваки избеглица и, уопште, сви они који су потражили уточиште у Србији, ма из ког дела
Југославије били… били су социјално збринути. Сви они имали су кров над главом, имали
су одговарајуће запослење и пристојнунаграду за свој рад. Она, пак, лица која нису била у
стању да привређују, као старци и деца, била су посебна брига ђенерала Недића и
Комесаријата за избеглице. Ситна деца слата су на одгајање и васпитање по
разнимсрпским бањама и летовалиштима, а одраслија на учење заната.. Старци су слати у
старачке домове и разна опоравилишта. Ниједна породица, ниједно дете, није било
незбринуто, и у Недићевој Србији, за цело времеокупације, није се могао срести ни један
једини бескућник или беспризорни… Народ у Недићевој Србији био је збринут, тако да
нико није био гладан, већ је свакоме био обезбеђен потребни минимум за живот…

Што је ђенерал Милан Недић успео у својој спасилачкој мисији, највише има да се
захвали самом српском народу, а нарочито српском сељаку, који је дао пуну подршку,
како ђенералу Недићу, тако и Српској ВладиНародног Спаса… Ипак, поред ђенерала
Недића, највећа заслуга што су бројне избеглице бил свесрдно примљене, збринуте и за
будућност обезбеђене, припада Комесаријату за избеглице. Овај Комесаријат, са
свимоним што је учинио за спас несретне браће из Северних, Западних и Јужних крајева
Југославије, чини част целокупном српском народу у Србији за сва и вечита времена.

Ради пуне истине, мора се  одати и дужна захвалност још једном великом Србину, човеку
и родољубу, који је целога себе био ставио у службу својој унесрећеној браћи. То је Тома
Максимовић (1895-1958), који је стајаона челу Комесаријата за избеглице. Максимовић је
са много љубави, пажње и добре воље обављао поверену му дужност. Са невиђеном
предусретљивошћу утирао је хиљадама и и хиљадама унесрећених сузу бола ипатњи. Зато
је цео српски народ гајио велико поштовање према Томи Максимовићу, који је на своме
положају остао све до оног часа, када су Титове комунистичке јединице упале у Београд,
те међу првима ухапсилеовог честитог човека и искреног патриоту, кога и данас (1958)
стотине хиљада Срба спашених испод усташког ножа носе у својим срцима као неког од
најрођенијих својих…

У лето и у јесен 1942 године, и сам окупатор у чуду нашао, када је видео шта је ђенерал
Недић успео да учини од онога згаришта, како је Србија представљала у јесен 1941
године”.

С пролећа 1942. године, у Србији је основана Национална радна служба за обнову Србије.
“Сама замисао ђенерала Недића била је успела. Сачувано је неколико хиљада омладинаца,
који су слањем на рад у забитијесрпске крајеве, били склоњени од очију окупатора, који је
беспослену омладину купио и слао на рад, било у домаће руднике, које су они
експлоатисали, било у Немачку”.

Јавна безбедност
Ђенерал Недић “поклонио је велику пажњу и организовању јавне безбедности, а нарочито
стварању добрих борачких јединица, које су требале да буду снажна брана комунистичком
надирању с било које стране”.Једна од тако организованих безбедносних “структура” била
је и Српска државна стража (СДС) с око 15.000 људи, задужена да бди “над личном и
имовном сигурношћу грађана”. Њена делатност кретала се у оквириматеренске жандар-
мерије, полицијске службе у варошима и службе на граници и у пограничној зони. У
административном и организационом смислу, СДС била је потчињена ђенералу Недићу
као председнику Српскевладе, а у погледу обављања жандармеријско–полицијске службе,
Министарству унутрашњих послова.

За обављање појединих важних и одговорних послова у области административног,

привредног, социјалног и безбедносног уређења, “лично је ђенерал Недић бирао најбоље,
најугледније и најчеститије српскељуде… углавном виђене националне антикомунистичке
борце, који су се били истакли у угушивању комунистичке револуције”. По тим мерилима,
на место другог помоћника команданта СДС постављен је пуковникБошко Павловић
(1892-1946), у Великом рату српски добровољац–официр, после рата заповедник државне
полицијске страже у Загребу, с искуством штапског официра у Команди Четврте армијске
области у Загребу.

После рата, овај се Пуковник нашао на листи оних којима је суђено у процесу службено
названом “Суђење Драгољубу–Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за
издају и ратне злочине почињене напростору Југославије за време рата (1941-1945)”.
Оптужен је што је “на дужности помоћника команданта Српске државне страже… остао
све до почетка 1944, извршујући, заједно са командантом, сва наређењаНедићеве владе,
немачких окупатора или шефа Српске државне безбедности; извршујући њихова наређења
он је и сам издавао наредбе јединицама СДС на основу којих су те јединице извршиле
безброј ратнихзлочина. По његовим наређењима јединице СДС учествовале су у
безбројним борбама против јединица Народноослободилачке војске и партизанских
одреда, вршиле блокаде и претресе терена, масовно хапсиле цивилно становништво,
вршиле одмазде путем стрељања цивилних становника, пљачкале имовину приватних
лица и вршиле друге ратне злочине”.

Оптужбе везане за деловање са места другог помоћника команданта Српске државне

страже, Павловић је одбацио чињеницом да му је “главни посао” био превођење и брига
“да Немци не проводе своју вољу”. Изјавада је СДС имала око хиљаду официра, да су
Немци похапсили њих око четиристо, да су их сто двадесет пострељали а око двеста
отерали у логор, те да је “углавном имао да интервенише код немачких власти за при-
паднике СДС”, могла му је само отежати позицију пред судом, пошто је “народни суд”, по
природи ствари, ту формацију сматрао непријатељском. Што је таква била и Немцима,
било је неважно.

Крагујевац, октобра 1941.

Пуковнику Павловићу приписано је у кривично дело и то што је “у октобру месецу 1941,

дошао у Крагујевац, уочи стрељања 7 хиљада људи, које су извршили Немци уз помоћ
љотићеваца и органа домаће полиције.Све док је вршено стрељање налазио се у
Крагујевцу и био у непосредном контакту како са органима месних полицијских власти
тако и са руководиоцима немачке окупаторске власти у Крагујевцу. По
завршеномстрељању вратио се у Београд. Тако је учествовао заједно са Немцима у масов-
ном стрељању у Крагујевцу”.
Павловићева одбрана да је дошао у Крагујевац не би ли спречио да се тамо, за одмазду,
због погибије једног немачког војника у самом граду, стреља сто Крагујевчана, није ни
узета у обзир. Његови покушаји коднемачке команде да се та одмазда избегне били су
безуспешни (пошто је он у Крагујевцу био без икаквог утицаја), али је зато та иста
команда одлучила да почне хапсити по Крагујевцу не би ли осветила погибију ирањавање
повећег броја својих војника у једном окршају са партизанима на двадесетак километара
западно од Крагујевца. Како је то рекао Павловић, “они су вршили одмазду за војнике који
су групно на 20 или вишекилометара водили регуларну борбу” код места Љуљаци, а
запитао се “ко је могао мислити да ће они за то вршити одмазду”. Како није могао
остварити телефонску везу са Недићевом владом, Павловић је ноћ уочистрељања похитао
у Београд, о неуспеху своје мисије обавестио свога претпостављеног а овај ђенерала
Недића. Наредног дана, рано ујутру, ђенерал Недић, кога је Павловић пратио као
преводилац, посетио јегенерала Турнера, шефа немачког управног штаба у Србији, и
молио га да се у међувремену похапшени грађани пусте. Нажалост, све то било је
узалудно, тако да је 21. октобра 1941. године у Крагујевцу, прематврдњи војног тужиоца,
изложеној у оптужници, стрељано око седам хиљада људи.

Уистину, у овом случају барата се насумичним бројкама, пошто и Војна енциклопедија, 4

Јакац–Лафет, Друго издање, Београд 1972, 680, баш као да се ради о злочину “из чиста
мира” и прикривајући чињеницу да се ради оодмазди за погибију немачких војиика у
оружаном сукобу са партизанима, пише да “када су немачки окупатори… у Србији
планирали да јаким снагама истребе српски народ да би створили застрашујући
пример,изабрали су поред других места и Крагујевац, где су извршили најтежи и
најмасовнији злочин… (и) стрељале 21. X 1941. више хиљада људи”. Са своје стране,
Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије1941-1945, Војноисторијски
институт, Београд 1964, вели да је стрељано “око 7.000” грађана. (Наредба о стрељању сто
Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног важила је све до септембра
1943.године, када је ђенерал Недић посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те
своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели –
први пут када су одбили Тројни пакт а другипут када су и после капитулације напали не-
мачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиљаду за једног. И рекао је да
ће, ако га Срби још једном уједу за срце, Србију сравнити са земљом јер је онанезахвална).

Но, било како било, Милослав Самарџић у тексту Љотићевци на стрељању у Крагујевцу
21. октобра 1941 (“Погледи” Крагујевац, 16. март 2013), констатује да су Немци “само у
Крагујевцу израчунали да је премаодмазди стотину за једнога потребно стрељати 2.300 и
само у Крагујевцу су и стрељали према тој сразмери”.

Недић помаже прекодринске Србе

У извештају од 16. априла 1942. године, немачка Команда Србије (у чијој је надлежности
била и Источна Босна) пише да се “усташе и партизани” боре заједно, али да четнички
командант Јездимир Дангић (1897-1947) “још није сломљен”, иако се повлачи због
несташице муниције.

Код Милослава Самарџића, у књизи Сарадња партизана са Немцима, усташама и

Албанцима, Крагујевац 2006, читамо да је, према извештају од 20. априла, “ситуација и
даље нејасна и напета, јер партизани се боресамо против Дангићевих присталица, а не и
против усташа”.

Према извештају који је, истога дана, Команди Југоистока упутио генерал Паул Бадер
(1883-1971), команданта немачке Команде за Србију, “продор хрватског усташког
потпуковника Францетића до Дрине претворио се ууништавајући ударац против снага
Дангићеве групе”. Било је то могуће делом због тога  што су се “усташе наводно с
хрватским комунистима бориле против Дангића” а делом и због тога што су против
четниканаступале и јаке немачке снаге.

У извештају оперативног штаба борбене групе »Бадер«, упућеном 22. априла генералу
Бадеру и Команди Југоистока, стоји да је »расположење српских устаника врло
потиштено при почетку офанзиве и изненадномпродру кроз троструки положај Срба«.
Међутим, пише даље у извештају, »појава једне нове групе у Власеници, која је дошла из
Србије, опет је положај Срба вратила у пређашње стање«. Нова помоћ
прекодринскимСрбима стигла је од генерала Милана Недића. Ови људи су наоружани,
како пише у истом том извештају, »путем такозване избегличке помоћи у Београду«.
Немци су утврдили постојање »и других група исте врсте«

Те »друге групе« стизале су по наређењу генерала Драже Михаиловића, који је стање на

фронту у Источној Босни пратио из дана у дан, помажући колико је могуће. Нарочито
ангажовање Дража је тражио од јединицанаслоњених на Дрину… а исто тако и од својих
људи легализованих у јединицама генерала Недића на овом сектору. То су били
потпуковник Радојко Јовандарић, негдашњи командант Котленичког четничког
одреда,сада легализован у Бајиној Башти, и мајор Момчило Матић, командант Недићеве
Дринске групе српских оружаних снага”.

Четници међу недићевцима

Депешом од 22. децембра 1942. године, Дража је известио Југословенску владу у Лондону
да “услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против
свих њих одједном била би узалудна ибезуспешна”.

Из такве ратне стратегије проистекла је Дражина наредба да се неке четничке јединице

легализују, а Недићеве формације, према писању Милослава Самарџића показале су се
веома погодним за спровођењелегализације… Наредба некој јединици да се легализује
значила је да она привремено ступи у друге формације, на пример у недићевце, и
формално стане под туђу команду. За то време, та јединица би остајала у тајнојвези са
Дражом и извршавала његове задатке. Операција је утолико лакше успевала, уколико су у
тој формацији постојали официри наклоњени четницима, или, још боље, ако су тајно
радили за четнике. Најпознатији јепример потпуковника Милана Калабића, оца Николе
Калабића, који је био командант највеће јединице Српске државне страже генерала
Милана Недића (тзв. недићевци). Преко Милана Калабића легализовали су семноги
четници, али је он то на крају платио главом, када су га Немци открили.

Неки историчари, попут Дејвида Мартина, сматрају да је сарадња недићеваца и четника –

нарочито испољена кроз легализацију – дошла исто онако природно као, на западу,
сарадња усташа и комуниста. У оба случајоснов је у припадности истој нацији. Недићевци
и четници нашли су се као Срби, а често и комшије, пријатељи или рођаци. Усташе и
партизанске вође били су Хрвати, а сем тога у великом броју случајева и пријатељи
изпредратних југословенских затвора, у којима су делили ћелије као политички
осуђеници.

Четници легализовани у одредима генерала Милана Недића имали су задатак да се

снабдеју оружјем и муницијом, па да се затим, у згодан час, врате у шуму”.
Почетком 1943. године легализовано људство у Србији већ је било реткост. Многи
недићевци и даље су радили за четнике, да би у последњој фази рата све јединице
генерала Милана Недића прешле под командугенерала Драже Михаиловића”.

Кончина

Када је било извесно да су Савезници пустили српски национални покрет низ воду и да ће
простором Краљевине Југославије завладати комунистичка идеја, српски национални
борци, у страху од одмазде, кренули супочетком октобра 1944. године у опште повлачење
према западу. Крајем децембра исте године, почели су да у Словенију и, даље, у Аустрију
и Италију, пристижу и припадници СДС. Тада је у Бечу, зарад лакшегприхвата бегунаца
из Србије, Црне Горе и Босне, отворена Српска канцеларија, у којој је пуковник Бошко
Павловић био задужен да брине о информисању, и њиховом и западне јавности.

О завршном ударцу који су Савезници и новоуспостављена комунистичка власт задали

српским националним борцима, Карапанџић је записао и следеће:

“Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту

Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска Обавештајна служба помогла је да
комунисти похватају ђенерала ДрагољубаМихаиловића и његове најближе сараднике.
Удружени Англо–американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих
сарадника ђенерала Милана Недића.

Комунисти су хтели да изведу на суд Претседника Српске Владе армијског ђенерала

Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је
одлучношћу јунака и мученика одбио да мусуде међународни завереници и злочинци.
Зато су га убили октобра месеца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор
(друкчије речено: искочили га кроз прозор – ИП), објавивши, да је ђенерал Недић
извршиосамоубиство.

Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим

властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и
Комунистичку Партију Југославије сви су онибили једно исто: противници комунизма.
Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17 јула 1946 године
комунисти су побили ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе
сарадникеРадослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира–
Драгог Јовановића, армијског ђенерала Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасију Динића и
Бошка Павловића; Љотићевог најоданијегсаборца и команданта Српских добровољаца
ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи нису могли бити једно, јер није дала пуста
српска неслога. У смртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за његабили
једно: љути противници комунизма”.

Мада, мирне душе могло би се рећи да су они, на известан начин, били уједињени и
раније, баш онако како је то ђенерал Милан Недић, који се 1941. године прихватио “једног
заиста тешког и незахвалног посла”, рекаоДражиној кћери Гордани Михаиловићевој
(почетком 1944, док јој је мајка Јелица била заточена у логору на Бањици): “Дража
жртвује живот а ја жртвујем живот и част”.

Убиства без стварних доказа

Суђење Драгољубу–Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне
злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945) обављено је у
победничком одушевљењу, пооптужници у којој се и сам тужилац питао  “да ли је уопште
потребно доказивати да су те слуге немачкофашистичких окупатора извршиле злочине
побројане у диспозитиву ове оптужнице? Доказивати оно што је општепознато није
потребно. И по учењу савремене правне науке ноторне чињенице није потребно до-
казивати. Суд је само дужан да такве чињенице забележи у записник о претресу. Овај
принцип је усвојен и у Повељи заМеђународни војни суд, која је приложена споразуму из-
међу влада Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Француске и Савеза
Совјетских Социјалистичких Република о прогону и кажњавању већихратних криваца
европске осовине, закљученог у Лондону 8. августа 1945. Члан 21 те повеље проглашује:
»Трибунал не треба да тражи доказе за ноторне чињенице, али мора о томе узети судску
прибелешку«…

А шта су ноторне чињенице у вези са оптуженим слугама окупатора, сарадницима

издајника Недића? Опште познате су чињенице: да су у време окупације, оптужени
ступили у политичку сарадњу и сарађивали санепријатељима наше отаџбине; да су орга-
низовали наоружане војнике и полицијске формације састављене од југословенских
држављана, које су помагале непријатеља и заједнички се са њима бориле противу
својеотаџбине, примајући од непријатеља оружје и покоравајући се његовим наредбама;
да су врбовали и принудно мобилисали југословенске држављане у те издајничке оружане
војничке и полицијске формације; да суорганизовали и руководили оружаном борбом
против својих народа; да су заједно са окупатором у својој земљи створили у време рата и
окупације систем државног бандитизма; да су организовали и наређиваливршење ратних
злочина свих врста; да су потстрекавали на вршење ратних злочина итд. Према томе,
опште познате су све оне чињенице, које су изложене у диспозитиву ове оптужнице”.

Све у свему, изричући једанаест (11) смртних пресуда и 185 година робије са принудним
радом и губитком свих грађанских и политичких права, “суд је сматрао да је био веран
тумач народних осећања, правде иправичности и да је жигосањем издаје отаџбине остао
доследан вековним слободарским традицијама наших народа, а издају отаџбине осуђивали
као најтежи злочин. СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ. (Буранаплауз у публици и
поклици: Живео Народни суд!) Оптуженици против пресуде овог суда немају правног
лека, јер је ова пресуда одмах и извршна”.

Бројне појединости везане за овај судски процес биле су повод једном од потомака Драже
Михаиловића да године 2006. поднесе захтев да се поништи пресуда којом је Војно веће
Врховног суда Федеративне НароднеРепублике Југославије осудило Драгољуба–Дражу
Михаиловића на казну смрти стрељањем. Учињено је то на основу чланова 2. и 3. Закона о
рехабилитацији (Службени гласник Републике Србије број 33 од 17.априла 2006), с
позивом на члан 1. истог тог Закона који прописује да се “овим Законом уређује
рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или
административном одлукомлишена из политичких или идеолошких разлога, живота,
слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог
Закона, а имала су пребивалиште на територији Србије”.

Полазећи од чињенице да је “мноштво људи убијено или на други начин кажњено без
суђења или невино осуђено једино због тзв. класног припадништва или друкчијих
политичких погледа и идеала од оних који су билипроглашени једино дозвољеним и је-
дино могућим”, захтев је ограничен “на доказивање да је  генерал Михаиловић лишен
живота на основу судске одлуке из идеолошких и политичких разлога”.

Тек 14. маја 2015. године, дало се Вишем суду у Београду да донесе и објави “решење
којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и утврђено да је одлука
Врховног суда ФНРЈ – Војног већа… у делукоји се односи на Дражу Михаиловића…
ништава од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све њене правне последице”,
због чега се “рехабилитовано лице Дража Михаиловић сматра неосуђиваним”.

Када се потписник ових редова (за књигу Заслужници и опаске, Нови Сад 2014, скоро
целу годину пре одлуке Вишег суда у Београду у рехабилитовању Драже Михаиловића)
бавио пресудом Бошку Павловићу, изрекао јемишљење да би корисно било да се захтев
Дражиних потомака допуни предлогом да се поништи цео судеки процес службено назван
“Суђење Драгољубу–Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима заиздају и
ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)”. Ово утолико
пре што је Александар Секуловић, адвокат, доктор правних наука, макар у једном
стручном часопису и заступаотезу да је процес вођен “на светском нивоу”, уз пуно пошто-
вање важећих процесних правила, теоријски образлагао да је “ово групно суђење
неопходно посматрати у целини јер се не може рећи да је оно само упогледу Драже било
монтирано а у погледу осталих коректно”.

Не може, наравно, пошто идеологија не зна коректно, она уме само монтирано.

Забринутост овог правничког лаика над објавом Вишег суда из Београда да је она само “у
делу који се односи на Дражу Михаиловића… ништава од тренутка њеног доношења, као
и да су ништаве све њене правнепоследице”, неки правници умирили су тврдњом да се
поништавањем пресуде првооптужном, поништавају пресуде и свима који су се налазили
на односној оптуженичкој листи.

И неколицини недићеваца, дакако. Међу њима и Бошку Павловићу.

Илија Петровић

Недићевци и комунисти (II)

Плутарховски приступ

Ако су личности ђенерала Милана Недића и његових следбеника у претходном текстићу

(објављеном на истом овом сајту 7. августа, http://www.vaseljenska.com/misljenja/nedicevci-
i-komunisti-i/#comments) углавном представљани књигом Боривоја М. Карапанџића
Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливленд/Охајо/САД 1958, нешто мало писањем
Милослава Самарџића а тек у назнакама слабашним домишљањима потписника
ових редака (не из скромности, већ због недовољне обавештености), томе не треба
замерити: у Србији се у време неприкосновене комунистичке владавине у Југославији (и
Србији), о недићевцима и Недићу није смело писатиништа мимо онога што је наметала
победничка (владајућа) идеологија а Карапанџић, изван тог утицаја, био је редак звер који
је имао снаге и знања да о томе сведочи.

Али, зато, о оној другој страни (која ће овде бити представљена по узору на Плутархове
упоредне животописе, писане са намером да пруже одговор на питање како карактер
описиваних особа утиче на њихов живот ињихову судбину) тек ће понегде бити дато
простора Карапанџићевом домишљању (јер он је ипак живео далеко од брозовске
стварности), Самарџићевим сазнањима (који се темом бавио у виду заната) и
скромним сазнањима и мање или више невештим домишљањима потписника ових редака.
У основи, о комунистичкој идеологији и деловању оних који су ту идеологију тумачили и
примењивали, да ли пре доласка на власт илитоком вишедеценијске комунистичке
(страхо)власти, биће препуштено да о свему томе највише сведоче они сами, пошто се, у
уверењу да ће им власт бити вечита, нису устезали да о своме деловању говоре и
пишу отворено; ако су некада понешто и покушали да прикрију, све им се то могло
препознати (прочитати) између редова.

Баш због тога, и најчешће, поједини видови њиховог деловања овде ће бити представљани
без упуштања у преширока објашњења; препоставља се да будућим читаоцима (које то
буде занимало) највећи део свега тоганеће представљати откровење.

Комунисти (и Броз)

Узори

Џорџ Ватсон (George Grime Watson, 1927-2013), историчар и књижевни критичар,

професор на Кембриџу, пише:

“Можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и
20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно. О томе сам говорио на
предавањима, овде и на другимуниверзитетима, и стално сам наилазио на запањеност.

Зашто је убијање битно.

Први пут се појавило у јануару 1949. године у Марксовом листу Нове рајнске новине, Неуе
Rheiniche Zeitung.

Енгелс је писао о »класној борби« говорећи марксистичким терминима. Кад избије

социјалистичка револуција, избиће и класна борба. У Европи ће постојати примитивна
друштва, заостала за две фазе, јер она још нисукапиталистичка. Енгелс је при томе мислио
на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. Називао их је »расно смеће«
(vőlkerabfahle).

Требало их је истребити, јер како су две фазе у заостатку у историјској борби, било их је
немогуће уздићи довољно да буду револуционарни.

Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена (које је у својим расправама називао

отпацима народа, олупинама народа, распрснутим нацијицама, умирућим народностима,
варварима и сличним дивљим народима– ИП). Сматрао је, на пример, да Пољска нема
никаквог разлога за постојање. »Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим
животним условима морају престати да постоје«, објаснио је Маркс. »Морају нестати у
револуционарном холокаусту«.

Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ни једног европског

мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно
истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Према томе претпостављам да је све почело с
њима”.

Када су другови Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895) писали

Комунистички манифест (1847/48), они су, заправо, написали упутство за уништење Срба
и Руса, за уништење српског и рускогправославља; било је тако јер се добро зна да су сви
социјалисти по Европи били националисти а да се само од Срба и Руса тражило да буду
интернационалисти. Ови су момци избацили паролу којом је тражено да се у некој ближој
или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према
отаџбини, земљи у којој је неко рођен и чији је држављанин. Знајући да се комунистима
пребацује како “хоће да укину отаџбину и народност”, они су без икаквог устезања
записали да “радници немају отаџбине. И оно што немају не може им се одузети”. А чему
им и отаџбина ако ће у међувремену бити уништени.

Марксов однос према Србима можемо најбоље разумети из његове изјаве коју је, после
Сарајевског атентата, парафразирао енглески радикални лист Манцхестер Гуардиан: “Ако
би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би
постала чистија”.

Претече у Срба

Светозар Марковић (1846-1875), зван и “отац социјализма” у Србији, тврдо је заступао

интернационалистичке ставове. Сасвим је извесно да он, као социјалиста, човек рођен и
одрастао у крилу српског народа, није био свестан своје националне припадности, није
имао икаквих обзира према сопственом народу и, чак, он уопште није знао за
самопоштовање. Види се то из добронамерне оцене Слободана Јовановића (1869-
1958), правника, историчара ио политичара, да је Марковић “остао добар ђак страних
социалистичких писаца”, да је “без историјског и критичког осећања он понављао за
Србију оно што су они говорили о својим земљ ама,које нису тако много личиле на
Србију”. И види се то из тумачења савремених “југословенских” историографа да, “без
обзира на недоречености и нејасности у Марковићевом схватању, на који би се начин
решило национално питање на Балкану”, један од два његова битна “изворна доприноса
развоју социјалистичке идеје” јесте одбацивање замисли “да се у оквиру југословенске
федерације изгради јединствена и снажна српска држава створена уједињавањем Србије са
Црном Гором, Босном и Херцеговином и Старом Србијом”. Јесте да је он ту замисао
сматрао великом сањаријом, јер “не одговара стању и расположењу самог српског народа
у Црној Гори, Босни и Херцеговини”, али је зато тврдио да “не би(х) марио да Аустрија
заузме Србију, Босну и Херцеговину” и да му је “свеједно: био у Србији краљ
Обреновић… или Фрањо Јосиф”.

У свом социјаличарењу, Марковић је, заправо, био уверен да је светској револуцији,

социјалистичкој мисли и идејама Комунистичког манифеста кориснији разједињен,
расцепкан, уситњен, угрожен српски народ, но што би то била јединствена и снажна
српска држава. По несрећи, Марковић је Србима “завештао” будућност без државе, без
породице, без вере, без морала; баш онако као што им је то обећавао и
Комунистички манифест. (Јаша Томић – 1856-1922 -, новинар, књижевник и политичар, у
раној фази свога политичког деловања присталица Светозара Марковића, био је можда
први међу Србима који је препознао стварну вредност социјалистичке мисли. Он је у
једном тренутку поверовао да би нова наука социјалистичка морала служити интересима
онога народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор
социјалистичких идеолога са стране. Тако је, на пример, немачки социјалиста Вилхелм
Либкнехт – 1826-1900 – упозорио Јашу и његове присталице да се “у име
интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национали-
зма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је
Јаша свој разлаз са социјализмом и “окањивање” од њега врло уверљиво образложио:
“Брзо смо се отресли опсене инисмо више дозволили да нас воде социјалисти других
народа”).

Марковићеве логике држали су се и његови наследници у Српској социјалдемократској

странци, од којих се могло чути да је црква “реакционарно и послушно оруђе режима,
окупано у невиној крви народа, коме јесимбол варварства, неправде и убијања”; да је
српски ослободилачки рат 1912-13. претворен “у окове пролетаријату и широким
слојевима народа”, и којима су немачки ратови за уједињење били важнији и светији
однационалних интереса сопственог народа, важнији чак и од његовог уједињења,
важнији и од његовог биолошког опстанка.

Најзначајнији “држач” такве логике био је Димитрије Туцовић (1881-1914), под чијим су
утицајем, кад је Балкански рат почео (септембра 1912), српски социјалдемократи
прогласили Србију “оруђем историје”, због тога што је њена буржоазија “покушала да
рату, којега (предузима) под командом Русије и у заједници с реакционарним владама и
династијама на Балкану, даде обележје ослободилачког рата”. Уз претпоставку да се
ратоконча успешно, а по њиховом схватању то је проблематично, поставља се и питање
шта ће бити са “националним ослобођењем”. Ништа, кажу, пошто ће на подручјима на
којима неки од победилаца загосподаре, “они остали” остати национално не ослобођени,
“већ само другом државом завојевани”, односно покорени, односно окупирани.

И док је рат трајао, вођство Српске социјалдемократске странке држало се “против рата…
убеђено да је у праву”. Радило се ту о једном, по свему неприродном, изразито антисрп-
ском, непатриотском и неморалном држању вођства “српске” социјалдемократије: за њега,
српски ослободилачки рат претворен је у “окове пролетаријату и широким слојевима
народа”.

Иако су, према сопственом признању, српски социјални демократи имали за циљ
револуцију а не рат, српски ратни успеси натерали су их да стидљиво признају како
“можда за револуцију на Балкану још није дошао моменат, можда она данас не би донела
оно што ми желимо”. И нису одбацили вероватноћу “да ће садашњи рат бити успешнији и
по својим резултатима повољнији него револуција са мало изгледа на успех”.

Тек што су балкански ратови били окончани и арбанашка побуна с јесени 1913. године
угушена, Туцовић је, у свом удвориштву према социјалистичкој Интернационали, написао
да је српски енергичан одговор на ту побуну “класичан пример како се колонијални
ратови изазивају… И кад је буна избила, влада (српска) је… изјавила да ће Арбанаси бити
»примерно кажњени«, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, авојска је
извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у
згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама
живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике
разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и
болесне… Још једном се потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек
хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава”.

У својој “идејној нетрпељивости” према сопственом народу, која врло често прераста у
мржњу, Туцовић ће записати да је “безгранично непријатељство арбанаскога народа према
Србији… први позитиван резултатарбанаске политике српске владе… Завојевачко држање
Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно
тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве насвет преда на милост и
немилост Аустро–Угарске и Италије”. Како ће се ствари даље одвијати Туцовић не зна;
пошто “поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу
српскога народа ибудућност Србије”, у Србији би требало да се схвати, и он то свесрдно
препоручује, “да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска
борба за један друкчији политички живот него што га јеимала под Турском и друкчији
него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора”. Србија на
првом месту.

По свему, Туцовићев спис Србија и Арбанија, Београд 1914, представља теоријску основу
за све оно што је наредних деценија водило, и данас води, политику арбанашког терора
над српским народом.
Кад је на помолу био и док је трајао Велики рат (1914-1918), Српска социјалдемократска
партија упорно се залагала против “милитаризма”, против било каквих кредита војсци,
против свих измена у војним формацијама, против школовања војних кадрова, против
набавке модерне војне опреме, против стајаће војске… иако је Аустроугарска и тада, овога
пута са Немачком иза леђа, настављала оно што јој је обећано заповлачење с Апенина и
што је започела анексијом Босне и Херцеговине. Јер, са каквим је тежњама Аустроугарска
ушла у рат против Србије, уверљиво казује тајни извештај њеног амбасадора при Ватика-
ну, сачињен 29. јуна 1914. године, на дан кад је објављен рат Србији. Тога дана, наиме,
амбасадор бечког ћесара обавестио је римског папу о мерама које Монархија намерава да
предузме против Србије, а у извештају о том сусрету нашло се и следеће:

“У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро–Угарска
пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који
ће мало по мало продрети до сржимонархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га
сасвим.

Упркос свих покушаја и искустава што их је имала курија са другим државама, Аустро–
Угарска јесте и остаје католичка држава и најјачи бедем хришћанске вере у овом веку.
Рушење овога бедема значило би за црквугубљење најјачег положаја; у борби против
православља то би значило пад њезиног најмоћнијег браниоца.

Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог
опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је
потребно за католичку цркву да учини иодобри све што се може учинити да послужи томе
циљу”.

Без обзира на то колико та порука била јасна, Српска социјалдемократска странка поново
се, на самом почетку Великог рата (1914), окренула против сопственог народа. Верни
“интернационализму”, њени прваци нисуни помишљали да заузму национални и
патриотски став какав ће само који дан касније, када је аустроугарска војска ушла у рат
против Србије, заузети германски социјалисти. Напротив, они су се и даље
држали“интернационалистички”, те су јуна 1915. године поднели Народној скупштини
један формални мировни предлог, како су сами рекли: безуспешан. Сам по себи, тај
формални предлог није много значио ни стварно ниправно, али захтев српској краљевској
влади да “заврши рат” повлачи за собом бар једно питање и најмање једно запажање.
Питање је једноставно: може ли се једностраном изјавом неке зараћене државе, при
томе нападнуте, односно њене владе, друкчије завршити рат него да се прихвати
капитулација и све оно што иде уз њу? У овом нашем случају, запажање би могло значити
да је “провокативни” говор Николе Пашића (1845-1926) о велеиздаји тачно одсликао
морални склоп српске социјалдемократије и његових челника на почетку Светског рата.
Он није ни у чему погрешио прекоревајући српске социјалдемократе једном изјавом коју
јепосле парламентарне расправе дао о држању великих социјалдемократских партија у
рату: “Социјална демократија у Немачкој и Француској врло је јака. Може се рећи да се
она тамо равна готово са осталим партијама, па ипак тамо где су тако јаке социјалистичке
партије, ниједна неће стати на страну противника, него ће увек бити на страни своје
отаџбине”.

Наравно да не, али су исте те западне социјалне демократије “српску” социјалдемократску

декларацију против српске одбране истицали као пример “правилног” односа према рату и
сопственој буржоазији. Тако је, например, Роза Луксембург (1870-1919) писала да српски
социјалдемократи “не само што су се златним словима уписали у историју
интернационалног социјализма, већ су истовремено испољили веома оштар
историјски поглед за стварне везе рата, чиме су својој земљи, просвећености свога народа
учинили највећу услугу”.
 

Комунисти започињу поход

А кад је прошло не много година, у време кад је свој погром над Србима започела
Комунистичка партија Југославије, директан наследник Српске социјалдемократске
странке, социјалдемократско супротстављање ратним кредитима у Србији уздигнуто је на
један изузетно висок морални степен. “Са… становишта унутрашње демократизације
балканских држава као основног услова за ослобођење балканских народа и
њихово зближавање које би их сачувало од притиска империјалистичких сила, посматрала
је српска социјална демократија и … догађаје који су довели до два балканска рата, до
освајачког рата Србије против Албаније и до Првог светског рата. У свим тим приликама
српска социјална демократија сачувала је свој дубоко интернационалистички став и гласа-
ла против ратних зајмова и кредита. То унутрашње прочишћавање партије, односно борба
најздравијег и марксизму вјерног језгра у Српској социјал-демократској партији, на челу с
Димитријем Туцовићем, против разних опортунистичких, анархистичких и споразу-
машких елемената, учинило је да је Српска социјал–демократска партија сачувала свој
класни карактер и да је уочи рата 1914 године била једина социјалистичка партија, послије
Социјал-демократске радничке партије Русије(бољшевика), која је дигла свој глас против
рата на тај начин што је у парламенту гласала против ратних кредита. То је признао и
велики Лењин”.

Комунистичка партија (чије је деловање на самом крају 1920. било забрањено а седам
месеци касније, на Илиндан 1921. године, законом означено као злочин), на свом 4.
конгресу у Дрездену, у Немачкој (1928), удокументу названом Акциони програм, упутила
је јасан и недвосмислен позив свим “национално-револуционарним” организацијама изван
Србије да крену “на прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника ижандарма, као
и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе,
Македоније и са Косова” и, истовремено, захтев припадницима свих “потлачених”
несрпских народа у КраљевиниЈугославији да одбију служење војног рока изван свога
завичаја.

Недуго затим, крајем лета 1932. године, Хрватска револуционарна организација, познатија
као усташе, под видом да тако отпочиње борбу за ослобођење хрватског народа од српске
окупације, оружано је напала државне институције у Лици. Побуна је очас сузбијена, а
“Пролетер”, орган Комунистичке партије Југославије (штампан латиницом), обзнанио је
да “комунистичка партија поздравља усташки покрет личких идалматинских сељака, и
ставља се потпуно на њихову страну.

То комунистичко сврставање на усташку страну, иако су им идеологије биле сасвим

опречне, постаје разумљиво тек када се узме у обзир да су и једни и други били опседнути
“пакленом мржњом” према КраљевиниЈугославији, држави коју су својим жртвама
створили искључиво Срби. Мада се на једном месту може прочитати да је “мржњу усташа
против Југославије још више појачавала њихова мржња против свега што јесрпско –
српског народа, српског имена и језика, српске вере и историје” (Споменица Динарске
четничке дивизије, Прва књига, Торонто/Канада 1993), на истој линији, мање приметно
(нарочито у погледу језика иписма), налазили су се и комунисти.

Својим текстом Судбина Срба је одређена 1928. године у Дрездену, објављеним 14. јула
2012. године (http://www.vaseljenska.com/misljenja/sudbina-srba–је–оdredjena-1928-godine-u-
drezdenu/), Ратко Дмитровић потврђуједа је Четврти конгрес КПЈ у Дрездену (3-15.
децембар 1928) “надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у
будућности, поставио темеље будућих независних држава на штету Срба,
створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на
патолошкој мржњи према Србима”.

Дмитровић лепо запажа да се комунизам са свим појавним облицима на просторима

бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави
једино Србима донела огромна страдања,муке, протеривања, губитак територија… Срби и
данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије”, а
документи усвојени на том конгресу “основ су свих каснијих антисрпских чињења на
простору бивше Југославије, укључујући геноцид који су усташе у НДХ провеле на
Србима”.

Неуспех личког устанка није обесхрабрио комунисте, тако да су они своје пријатељство с
усташама убрзо озваничили; године 1935, на робији у Сремској Митровици, комуниста
Моша Пијаде (1890-1957), пре ратасликар а после рата на високим положајима у
партијском и државном апарату, и усташа Миле Будак (1889-1945), адвокат, потписали су
споразум којим су се обе стране, и комунистичка и усташка, обавезале да ће заједнички,
свим расположивим средствима, радити на рушењу и коначном уништењу Југославије.

Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који долази од заједничког непријатеља:

сваке Југословенске владе и Српског народа, као носиоца српске хегемоније
(надмоћности) и подржаваоца сваког режима, којиспутава, смета и тупи народ”. Како је то
у споразуму наглашено, “вођство Југословенске Комунистичке странке… признаје, да
комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства
иправославља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на
запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире
терен за комунизирање Југославије иБалканског полуострва”. Са своје стране, “вођство
Хрватског ослободилачког усташког покрета предосећа да ће без промене постојећег
стања Хрватски народ подлећи Југословенској лукавости и српској хегемонији”, због чега
“и нуди сарадњу свима поробљеним народима Југославије и комунистичкој странци
посебно, да убрзају ток догађаја и средствима и начинима према упутима свога вођства”.

У том циљу, комунисти и усташе “примају на себе заједнички и споразумно дужност

заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља:
распадање југословенске државе и свега штоје српско и православно” (Миро Никетић,
Кроз пакао и натраг, Београд 2010, Споразум дат као прилог на крају књиге).

Текст споразума објавио је и Милослав Самарџић, уз напомену да је “овај споразум

очуван у препису, али не и у оригиналу”. Због тога, он преноси и “мишљење неких” да би
то могао бити и “недићевски фалсификат”. Пише тако, али се не досећа да са садржином
(и крајњим циљем) усташко–комунистичког споразума, као и блискошћу (понекад и
истоветношћу) тих двају покрета, упореди неке појединости из чланка “Усташки покрет
ухрватским крајевима”, објављеног у “Пролетеру” (број 28 из 1932, а у Самарџићевој
књизи датог и у облику факсимила). На пример:

“Борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем и да

обухвати питање земље, дугова, пореза, борбе против мјесних богаташа–лихвара…
Павелић и остала фашистичка господа нећеда истакну захтјев и да се боре за то, да се
земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно
и са инвентаром преда сиромашним сељацима… Због тога они (комунисти – ИП)узимају
најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет (курзив ИП), везујући
борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад,
хљеб, земљу и слободу”.
Није Мишел Поњатовски (1922-2002), некадашњи француски министар унутрашњих
послова, без разлога рекао да су фашистичка и комунистичка идеологија раздвојене само
једном танком линијом.

Наставиће се…

Илија Петровић

Недићевци и комунисти (III)

Комунисти, током рата

Прве ратне године

Код Милослава Самарџића (1963) читамо да “уочи и током Априлског рата 1941. године
комунисти бојкотују мобилизацију, а када су наишли Немци нису се устручавали да
пуцају у леђа нашим војницима, у одушевљењузбог слома државе коју су толико мрзели.
Тако су у Крагујевцу 11. априла 1941, док су немачке трупе надирале према граду, са
крова кафане »Шумадија«… комунисти пуцали у колону војника која се повлачила
премаГимназији.” (Корисно је знати да је власник ове кафане био отац Михајла–Мике
Ђорђевића који је јуна–јула 1946. године био председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ
у процесу Дражи Михаиловићу и осталима).

Наредни месеци у окупираној Србији били су прилика да и комунисти искажу своје

“ратно” расположење.

За почетак, Комунистичка партија Југославије (у склопу Коминтерне) била је обухваћена

уговором између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза о миру и ненападању (споразум
Рибентроп – Молотов из 1939) и она је,према томе, била у савезу са Хитлером. У таквим
условима, Немци су, “искористивши тај савез са комунистима, у Југославији применили
једно искуство из сламања царске Русије 1917. године. Тада су специјалним возом
послали Лењина и његове бољшевике да изазову грађански рат, како би ослабили Русију
на фронту. Кад су у пролеће 1941. Немци видели да Срби неће прихватити окупацију,
њихова тајна полиција Гестапо је поокупираним земљама Европе почела да сакупља
комунисте одбегле из Шпаније после пораза у грађанском рату. Највише их је било у
Француској, где су многи лежали у затворима због криминалних дела. Према подацима
Министарства унутрашњих послова ФНРЈ, објављеним 1951. године у тзв. Белој књизи на
енглеском језику, Гестапо је послао у Југославију 150 Југословена који су се борили у
Шпанији.

Немачке намере поклопиле су се са плановима Комунистичке партије Југославије, којој су

за извођење револуције били потребни борци са искуством из Шпанског грађанског рата.
Јосип Броз Тито је тражио да се ови »Шпанци« врате у земљу, истовремено и од
Коминтерне и од Поглавника »Независне Државе Хрватске« Анте Павелића. Коминтерна
се затим обратила Немцима, док је Павелић интервенисао код Хитлера. Тако је Гестапо
допратио будуће Титове генерале Пеку Дапчевића, Иву Рукавину, Ивана Гошњака,
Владимира Поповића, Косту Нађа, Вељка Ковачевића, Владу Ћетковића, Роберта
Доманија, Срећка Манолу, Стјепана Милашинчића, Адолга Штајнбергера, Ивана Хариша,
Изидора Штрока, Јакова Кршчевића…
Према књизи »Крвава листа комунистичких злочина у Србији«, објављеној 1942. године у
Београду, у издању Недићеве владе, после априлског рата у Србију је послато око 400
комуниста, који се називају »међународним олошем« (Самарџић, 26-27).

Самарџић је из те “Крваве листе” преузео и око сто тридесет имена, од којих би, барем на
прво читање, могло бити тек пет или шест српских, из чега закључује  да “акција
комуниста у Србији није била српска ствар – па чак ни српских комуниста – већ пре свега
странаца доведених са одређеним циљем. Управо у Србију Коминтерна је, уз помоћ
Гестапоа, послала највећу групу професионалних комунистичких
»револуционара«, плаћеника какви ће се касније називати »пси рата«. Прву базу за
проширење они налазе међу робијашима, који су управо преплавили Србију, пошто су
током Априлског рата све казнионице биле распуштене. По правилу… они су одлазили у
партизане. Опасна комунистичка дружина већ током прве ратне године успела је да у
Србији ликвидира преко 1.000 цивила, извршивши притом пљачке огромних размера”.

Иначе, по истом том “лењинском” правилу о слању “револуционара” ТамоГдеТреба, у

Београд је, по договору Анте Павелића (1889-1959) и Еугена–Диде Кватерника (1910-
1962), потоњег усташког пуковника изаповедника Усташке надзорне службе, приспео и
Јосип Броз, о чему је сведочанство оставио Стефен Клисолд (1913-1982), енглески човек у
Загребу:

“Ти се сећаш” – рекао је Кватерник Павелићу – “како је Лењин дошао да подигне

револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном пломбираном
вагону. Ми не бисмо могли да нађемо драгоценији експорт за Србију од Тита. Срби ће
имати да плаћају за то следећих двадесет година” (Stephen Clissold, Whirlwind, London
1949, 98).

Кватерник није баш најбоље стајао са “временском прогнозом”, али су Срби скупо
платили речену “драгоценост”.

Овде ћемо то “плаћање” пратити по збивањима у Рудничком крају (узетом као случајни
узорак, јер би премного било обрађивати податке са целог српског простора), према ономе
што за период од окончања Априлскограта до иза средине октобра 1941. године нуди
Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије, Војноисторијски институт, Београд
1964, књига која из дана у дан, по републикама ондашње Југославије (мада
ваљапретпоставити да је много тога, из разних разлога, и “заборављено” да се упише),
прати све идеолошке, терористичке и војне делатности свих који су, на овај или онај
начин, могли утицати на догађаје.

а. Идеолошка делатност

Током априла, маја и августа – ништа, током јуна, јула, септмбра и октобра једанаест
састанака и разних “формирања”

б. Терористичка делатност

Током априла, маја и јуна – ништа.

Током јула:
– 28. јула, у Даросави 1. шумадијски одред напао и разоружао петорицу жандара и на путу
између Даросаве и Аранђеловца покидао ТТ линије.

– 29. јула, у Наталинцима, код Тополе, Опленачка чета разоружала петорицу жандара.

– Неутврђеног дана јула, у Трнави, код Тополе, 1. шумадијски одред разоружао жандаре.

Током августа:

– 3. августа, 1. шумадијски одред спалио општинске архиве у Маскару, Загорици,

Овсишту, Оласковцу, Копљару, Винчи, Јагњилу и напао жандармеријску станицу у
Стојнику, код Аранђеловца, и разоружао тројицу жандара.

– 10. августа, у Страгарима, код Аранђеловца, делови 1. шумадијског одреда напали и

разоружали посаду жандармеријске станице.

– 12. августа, делови 1. шумадијског одреда спалили су општинску архиву у Раниловићу и

демолирали железничке станице Рудовци и Буковик, те је воз искочио из шина.

– 14. августа, делови 1. шумадијског одреда минирали пругу код Даросаве, демолирали
железничку станицу Барошевац и спалили општинску архиву у Липовцу.

– 19. августа, у Јунковцу, код Аранђеловца, делови 1. шумадијског одреда разорили

рудник угља и запленили око 200 кила експлозива, санитетског и другог материјала.

– У ноћи између 19. и 20 . августа, делови 1. шумадијског одреда напали жандармеријску

станицу у Бабарићу.

– 26. августа, делови 1. шумадијског одреда прекинули пругу код Копљара, а у Даросави
демолирали железничку станицу и спалили општинску архиву.

Током септембра:

– 1. септембра, делови 2. шумадијског одреда минирањем оштетили железнички мост на

реци Јасеници (код Тополе) и спалили општинске архиве у Саранову и Сепцима.

– 2. септембра, делови 2. шумадијског одреда упали у Рудник и спалили општинске и

пореске списе.

– 3. септембра, у руднику угља Мишаћи и у Страгарима (код Тополе), делови 1.

шумадијског одреда оштетили машинска постројења.

– 6. септембра, делови 1. шумадијског одреда заузели Рудник и спалили општинску

архиву.

Током октобра:

– 9. октобра, делови 1. шумадијског одреда минирали мостове од Аранђеловца према

Тополи.

– У ноћи између 13. и 14. октобра, делови 1. шумадијског одреда упали у Аранђеловац и
уништили архиву Среског начелства.
У Хронологију, наравно, није могло бити уписано све што се на терену дешавало, и у
рудничком крају, наравно, па ће овде бити уврштени и примери садржани у тексту
“Партизански одреди Западне Србије уофанзиви” (њњњ.знаци.нет/00001/240_6.пдф):

– Почетком августа паљене су архиве у Живковцу, Шутцима, Калањевцима, Брајковцу и

Дудовици;

– 7. августа, на путу за Пољаницу једна “народна десетина” из Белановице пресрела је

аутобус којим се превозило неколико цивила (“обичних” путника) и тридесет жандара;
према запису, жандари су “приморани на предају”.

– 8. августа, Колубарска партизанска чета напала је жандармеријску станицу у Љигу,

заробила четрнаест жандара и запленила петнаест пушака.

– “Колубарска партизанска чета (у Качеру, у Белановици, а Стеван Марковић, звани

Сингер, један од првих партизана у њој – ИП) на својој територији ликвидирала је
жандармеријске станице, покидала непријатељске везе (тим везама служио се и српски
народ, што значи да је и он сматран непријатељем – ИП), довела у питање саобраћај и
извршила низ напада на… жандарме”.

С разлогом су све ове ставке уврштене у тероризам, будући да та појава, по дефиницији,

није ништа друго до “смишљена употреба незаконитог насиља или пријетње незаконитим
насиљем ради усађивања страха, снамјером присиљавања или застрашивања власти или
друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идео-
лошки”. Паљење општинских, судских и пореских архива сматрало се првимкораком к ос-
тварењу комунистичког обећања да ће после рата сви бити једнаки, да после рата неће
више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише Мицхал
Сзасзкиењицз у тексту Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005,  –
Балканфорум – Гешихте унд Култур, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход
на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се незна ко је власник које
имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је
(то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”. Баш као што то чини
свака револуција.

в. Војна делатност

Током априла, маја, јуна и јула – ништа.

Током августа:

– 7. августа, “активисти” спалили немачки сењак.

– 8. августа, на Дивљаци, између Горњег Милановца и Невади, Таковска чета Чачанског

одреда напала немачку патролу, убила двојицу војника и заробила једног подофицира.

– 16. августа, код Горњег Милановца, делови Чачанског одреда напали немачку патролу и
заробили једног војника, кога су касније разменили за шесторицу заробљених партизана.

– 20. августа, на путу између Тополе и Наталинаца, делови 1. шумадијског одреда

уништили немачки аутомобил и заробили двојицу немачких војника.
– 27. августа, делови 1. шумадијског одреда код Копљара водили борбу против Немаца и
жандара и “нанели им губитке”. За одмазду, Немци су спалили три села, али није речено
која.

У тексту који се бави партизанском офанзивом у Западној Србији налазе се и ови

примери:

– 8. августа, на путу за Пољаницу, “народна десетина” направила заседу и отворила паљбу

на камион пун Немаца; у нападу убијен мотоциклиста из пратње и рањено неколико
Немаца.

– 8. августа, увече, у Трудељу, поред речице Качер, управо поменута десетина наишла је
на групу Немаца. “Немци су користили мрак и повукли су се. Приликом овога напада
убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака”.

– У ноћи између 17. и 18. августа, качерски партизани заноћили су у селу Врачевићу и,
када су добили обавештење да се приближава група Немаца, “направили су борбени
распоред… напали немачку колону и убили дванаест непријатељских војника”.

Током септембра:

– 8. септембра, у Белановици, део 1. шумадијског одреда под командом Стевана

Марковића–Сингера заробио је жандармеријског потпуковника Марка Олујевића, који је
на Равну гору носио Недићев план за заједничку борбу против комуниста. Спроведен у
Љиг, тамо је по кратком поступку стрељан (убијен), а поручник Славко Пипан, Дражин
емисар у Београду (који му је био у пратњи), и шофер који их је возио, успели су да
побегну. (У тексту о офанзиви качерских партизана уопште се не помиње овај случај, иако
он није безначајан).

– 10. септембра, Колубарска чета Ваљевског одреда напала немачку посаду у Љигу,
разбила је и приморала на повлачење према Мионици. Немци су имали тридесет  мртвих и
шездесет рањених, а партизани седаммртвих и тринаест рањених.

– 11. септембра, у Љигу настављена борба против стотинак Немаца којима је као појачање
стигло триста војника. Немци су имали шездесет тројицу погинулих и десеторицу
рањених, док су партизани имали девет мртвих и једанаест рањених.

– 28. септембра, изнад Горњег Милановца, делови Чачанског одреда пушчаном ватром
оштетили авион немачког заповедника Србије, при чему је убијен један ваздухопловни
мајор.

– 29. септембра, јединице Чачанског и Крагујевачког одреда заузеле Горњи Милановац и

заробиле скоро целу немачку чету и “одред” српских жандара.

Током октобра:

– 8. октобра, у Венчанима, код Аранђеловца, Космајски одред напао једну Недићеву

јединицу јачине око сто педесет људи, нанео му губитке од четрдесетак мртвих и десетак
рањених, али није успео да их протера изсела. Паризани су имали деветорицу мртвих и
тројицу рањених. (Чудна прича, нарочито због тога што се не помиње бројчана снага
Космајског одреда, која је, према писању Војне енциклопедије, друго издање, књига 4,
1972, страна 641, износила “у септембру 1941. око 250 бораца”).
– 11. октобра, један батаљон 714. немачке дивизије из Тополе напао Рудник, заузео га али
га је убрзо напустио.

– 16. октобра, ојачани 3. батаљон 749. пука 717. немачке дивизије из Крагујевца, после
дводневних борби дуж пута између Крагујевца и Горњег Милановца, продро у Горњи
Милановац, скоро потпуно га разорио и спалиои похватао око сто тридесет талаца.

– У ноћи између 16. и 17. октобра, код Невади, борци Крагујевачког и Чачанског одреда
напали 3. батаљон немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према
Крагујевцу и нанели му губитке.

– 18. октобра, код села Враћевшнице, Крагујевачки и Чачански одред напали 3. батаљон
немачког 749. пука који се из Горњег Милановца пробијао према Крагујевцу и том
приликом убили десет а ранили двадесет немачких војника и запленили два тенка типа
“хочкис” и један уништили.

– 19. октобра, у селима Мечковцу, Грошници, Милатовцу и Маршићу, код Крагујевца,

немачки војници похватали 427 особа и стрељали их за одмазду због претрпљених
губитака на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, а села Грошницу и Милатовац
спалили.

А онда, Крагујевац, и он према  Хронологији:

– 21. октобра, “у Крагујевцу 3. батаљон 749. пука 717. пешадијске дивизије и Недићев 9.
добровољачки одред отпочели масовно стрељање у коме су побили око 7.000 људи од 16
до 60 година старости, као одмазду због претрпљених губитака у борбама против
партизана”.

О немачким губицима “код села Враћевшнице”, на дан 18. октобра 1941. године, о
одмазди и стрељању у Крагујевцу три дана касније, расправљано је на судском процесу
службено названом “Суђење Драгољубу–ДражиМихаиловићу и осталим колаборациони-
стима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-
1945)”, а као главни кривац словио је пуковник Бошко Павловић, “рођен 7. априла
1892.године у Јајцу – Босна, од оца Вукашина и мајке Катарине – рођ. Антрес, ожењен,
отац двоје деце, Србин, југословенски држављанин, пре рата био заповедник државне
полицијске страже у Загребу, за време окупације био помоћник команданта Српске
државне страже (СДС) и државни потсекретар Недићеве владе”.

По слову оптужнице, пуковник Павловић био је оглашен кривим због тога што је “у
октобру месецу 1941, дошао у Крагујевац, уочи стрељања 7 хиљада људи, које су
извршили Немци уз помоћ љотићеваца и органа домаће полиције. Све док је вршено стре-
љање налазио се у Крагујевцу и био у непосредном контакту како са органима месних
полицијских власти тако и са руководиоцима немачке окупаторске власти у Крагујевцу.
По завршеном стрељању вратио се у Београд. Тако је учествовао заједно са Немцима у ма-
совном стрељању у Крагујевцу”.

Павловићева посета Крагујевцу на неки дан пре масовног стрељања оцењена је у

оптужници као његово учешће “заједно са Немцима у масовном стрељању” (седам хиљада
људи), а његова одбрана да је он дошао у Крагујевац не би ли спречио да се тамо, за
одмазду, због погибије једног немачког војника у самом граду, стреља сто Крагујевчана,
није ни узета у обзир. Његови покушаји код немачке команде да се та одмазда избегне
били су безуспешни (пошто је он у Крагујевцу био без икаквог утицаја), али је зато та иста
команда одлучила да почне хапсити по Крагујевцу не би ли осветила погибију и рањавање
повећег броја својих војника у једном окршају са партизанима на двадесетак километара
од Крагујевца. Како је то рекао Павловић, “они су вршили одмазду за војнике који су
групно на 20 или више километара водили регуларну борбу” кодместа Љуљаци, а запитао
се “ко је могао мислити да ће они за то вршити одмазду”. Како није могао остварити
телефонску везу са Недићевом владом, Павловић је ноћ уочи стрељања похитао у Београд,
о неуспехусвоје мисије обавестио свога претпостављеног а овај ђенерала Недића.
Наредног дана, рано ујутру, ђенерал Недић, кога је Павловић пратио као преводилац,
посетио је генерала др Турнера, шефа немачког управног штаба у Србији, и молио га да се
у међувремену похапшени грађани пусте. Нажалост, све то било је узалудно, тако да је 21.
октобра 1941. године у Крагујевцу, према тврдњи војног тужиоца, изложеној у оптужни-
ци, стрељано око седам хиљада људи.      

Уистину, у овом случају барата се насумичним бројкама, пошто и Војна енциклопедија, 4

Јакац–Лафет, Друго издање, Београд 1972, 680, баш као да се ради о злочину “из чиста
мира” и прикривајући чињеницу да се ради оодмазди за погибију немачких војиика у
оружаном сукобу са партизанима, пише да “када су немачки окупатори… у Србији
планирали да јаким снагама истребе српски народ да би створили застрашујући
пример, изабрали су поред других места и Крагујевац, где су извршили иајтежи и
најмасовнији злочин… (и) стрељале 21. Џ 1941. више хиљада људи”.

Било како било, пуковник Бошко Павловић осуђен је “на казну смрти стрељањем, трајан
губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине”.

Судску пресуду прочитао је Михајло–Мика Ђорђевић, председник Војног већа Врховног

суда ФНРЈ, за ту прилику унапређен у чин пуковника (“пуковник за једнократну
употребу”, како су се са њим шалили његови пријатељи) и са пуним разумевањем треба
прихватити што је истина о крагујевачким збивањима тада прећутана, истина коју је 1998.
године објавио Милорад Тодоровић у књизи Судија смрти : Истина о суђењу иликвида-
цији Драже Михаиловића:

“Средином лепе јесени 1941. године помахнитала Хитлерова армада под којом је клецала
Европа, пружила је прилику (Михајлу–Мики Ђорђевићу) за подвиг, по партијским
аршинима посебно вреднован. Ради се о октобарском догађају од кога су се дрмала сва
брда и равнице питоме Шумадије. Крагујевац је као и цела Србија био под немачком
окупацијом. Јесен неоптерећена ратом текла је својом током. Где год је око пало видела се
само захуктала берба. Наш загрижени социјалиста био је изван тог окружења, чекајући
свој тренутак… Извршавајући наредбу са највишег места он је у погодној ноћи, пренео у
очеву кафану шест Шкодиних митраљезанамењених за акцију великих размера, извађених
из бункера будно контролисаног од трочлане групе Титових повереника за Шумадијско–
поморавску област… Наредног предјутра, држећи се разрађеног сценарија, младопартијац
Михајло ставио се на чело пажљиво одабране групе новопечених пролетера металске
струке, наоружане скриваним оружјем. Већ у току дана крагујевачка варош се питала
којом ценом ће платитиликвидацију групе немачких официра, подофицира и ађутаната
нападнутих са високе коте изнад села Баре (око три километра удаљености од Љуљака –
ИП), на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, којој је дао допринос и арсенал
оружја у поседу нашег колеге”.

Када је с пролећа 1946. године требало делегирати судију за суђење Дражи Михаиловићу
и осталима, Мика Ђорђевић изабран је циљно, као лице које је “извршавало наредбу са
највишег места” и које је, самитраљезима и “новопеченим пролетерима”, учесвовало у
партизанском нападу на немачку колону; избором за судију био је уцењен и није могао
пресуђивати друкчије но што се од њега тражило и очекивало.
А у ноћи уочи свог упокојења, Мика Ђорђевић се исповедио своме судијском колеги и
млађем пријатељу Милораду Тодоровићу (1941):

“Осим Дражи Михаиловићу, лаке руке показао сам пут ка вечитом починку и Младену
Жујовићу, адвокатском приправнику, поузданом Михаиловићевом сараднику, Радић
Радославу–Раду, четничком команданту у Босни и члану државног Централног
националног комитета, Глишић Милошу, капетану бивше југословенске војске, Живковић
Петру, армијском генералу и члану југословенске владе у иностранству,
помоћникуврховног команданта југословенске војске и једно време министру војном,
Јовановић Драгомиру Драгом, управнику града Београда, председнику општине града
Београда, шефу српске државне безбедности и изванредном владином комесару за Београд
и срезове вршачки (? – ИП) и грочански, Танасију Динићу, пешадијском пуковнику бивше
југословенске војске у пензији и бившем посланику, изванредном комесару за персоналне
послове, помоћнику комесара унутрашњих послова, министру унутрашњих послова и
министру социјалне политике, Владимиру (треба: Велибору – ИП) Јонићу, професору
Војне академије и новинару, комесару Министарства просвете и министру просвете у
Недићевој влади, Докић Ђури, армијском генералу и министру саобраћаја у Недићевој
Влади, Мушицки Кости, активном инжињеријском пуковнику бивше југословенске војске
и команданту српског добровољачког корпуса произведеног у чин генерала и Павловић
Бошку, заповеднику државне полицијске страже, помоћнику команданта српске државне
страже идржавном подсекретару Недићеве владе.

Човече драги, потпалио сам и бацио у ломачу 11 знаменитих Срба, између два велика
светска рата и до коначног завршетка овог другог. Мој главосечни мач баш је био жедан
крви. Овом црнилу ваља додати и 185 година робије са принудним радом и губитком свих
грађанских и политичких права које сам сручио на леђа Дражиним саоптуженицима.
Толики збир претешких осуда донесених у једном дану, од истог човека, заморније терет и
за средњевековног инквизитора и помахниталог ратног похотника. Узимајући у обзир да
до августа 1945. године, када сам од 25 приведених чак седморицу отпратио на онај свет,
нисам знао како изгледа олтар правде, испада да сам у походу на људе претекао и самог
ђавола и све крвожедне главосече. Драги пријатељу, прилика је да процениш колико у
нама има сотонског. Говорим у множини, знајући какве су сепресуде изрицале и под
твојим председавањем. Док сам једанаест узастопних пута понављао »на смрт
стрељањем«, орио се поклич одушевљења из близу 30.000 пискавих, оштрих, грубих и
рескавих грла, од когасу подрхтавали и небо и земља. Стресно сам узмицао пред тим
хором, самом паклу прикладним, коме је недостајало још крви схватајући да је човек сам
себи највећа злотворна звер. Шарајући очима по разулареној маси, која ме је потискивала
ка зиду, поглед ми се зауставио на лице и разјапљене чељусти спремне да прогутају
најближег, човека који се са својом страшном крволочном појавом и изгледом издизао
изнад осталих.Док сам га посматрао са свог ужареног места на мах сам заборавио где се
налазим, шта тражим и шта радим. У таквом сабласном окружењу моји осуђеници на смрт
нису схватали судбину трагике која их је задесила. Збијени између до зуба наоружане
страже и помахнитале гомиле спремне на линч у чијим су се искривљеним физиономијама
оцртавале искре смрти, пресуда мога Већа била им је благо помиловање.

Ђенерал Дража Михаиловић због кога је нова држава ставила у погон сву своју
расположиву казнену машинерију и преко мене организовала у сваком погледу прекретно
суђење, био је у том часу, далеко од нас, негде у свом свету, тако смирен, у околностима у
којима је човек човеку безвредна ствар… Одлуку мога већа у којој су се преплитала смрт
и робија, саслушао је као да се ради о ко зна коме”.

 
Ван сваке сумње, бој код Враћевшнице (или Љуљака, или Бара), онај који је довео до
немачке одмазде и стрељања 2.300 цивила у Крагујевцу, може се сматрати и идеолошком,
и терористичком, и војном делатношћу.

Технички гледано, био је то окршај војних јединица, уз употребу оружане силе, праћен
људским жртвама.

У идеолошком погледу, Немци су ишли за остварењем политичког програма Хитлерове

националне, социјалистичке, народне партије окренуте народу, институцији за чије се
интересе све ради и коме, стога, припадавласт, док су партизани, како је то сведочио
Душан Биланџић (1924-2015) некадашњи брозовски теоретичар, човек који се историјом
бавио по “партијској линији”, следили комунистичку идеологију која је, представљена у
споразуму с усташама,  захтевала да се “уништењем свега што је српско и православно
утире терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва”, идеологију која је, у
тумачењу Јосипа Броза, била усмерена на завођење комунистичке окупаторске власти у
Србији (“Ми се у Србији морамо понашати као окупатори”), сламање наводних
великосрпских претензија, “блокирање великосрпске идеологије исвођење Србије на
београдски пашалук”.

Како се тероризмом сматра “свако насиље ради усађивања страха, с намјером

присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су
опћенито политички, вјерски или идеолошки”, свепартизанске активности које су биле
окренуте против цивилних структура у Србији (локалних органа власти, јавног ПТТ и
железничког саобраћаја, као и државне администрације за рачун и у интересу појединаца
идруштва у целини), по својој природи, али и по крајњим циљевима, биле су
терористичке.

Стога, на све партизанско наводно војно деловање које је водило немачкој одмазди над
српским цивилним становништвом, као што је то био случај с окршајем код Враћевшнице
(Љуљака, Бара), треба гледати као натероризам заснован на идеологији.

Сарадња с усташама

Поштујући усташко–комунистички споразум из Сремске Митровице, Јосип Броз је, као

генерални секретар КПЈ, пред сам рат (после двадесетседмомартовског пуча) издао
поверљиву директиву свима партијскимкомитетима, у којој је казао да треба “пружити сву
нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним
организацијама уколико би оне могле допринети што бржем збацивању садашњег
режима. Помоћ треба пружити и црногорским сепаратистима, ако прихвате
антиројалистичку линију у Црној Гори”. Будући да су усташе врло цениле “допринос
Комунистичке партије у рушењу Југославије”, неки Срби–комунисти уживали су госто-
примство усташке државе… Светозар Вукмановић се слободно кретао по НДХ, па се чак и
лечио у усташкој болници. Својим везама омогућио је Кардељу да добије усташку
пропусницуда из Сарајева отпутује у Љубљану, да успут сврати у Загреб и тамо, са зна-
њем усташких власти, с Владимиром Велебитом, остане два месеца… Тито је могао
остати о у Загребу радећи партијски посао све до краја маја 1941. године, када је прешао у
Београд… (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Прва књига, Торон-
то/Канада 1993, 460-461).

По природи ствари, и “експорт” Јосипа Броза у Србију уклапао се у суштину усташко–

комунистичког споразума из 1935. године, па се по истој логици мора тумачити и
чињеница да су се током Другог светског рата иједни и други “пажљиво” придржавали
тада датих обећања. Са своје стране, комунисти су, верни својој пароли из већ помињаног
“Пролетера” (1932) да је “дужност свих комунистичких организација и свакогкомунисте
да тај (усташки) покрет, организује и предводи”, наложили партизанским командантима и
комесарима да се не упуштају у окршаје с усташама. “Са усташама бесмислено би било са
наше стране да се водима каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање
од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују
српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатакније у томе, да се
организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили
сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити
најпотребнија” (Строго поверљива наредба Врховне партизанске команде, број 39. од 27.
децембра 1941. године).

Ова наредба може се сматрати саставним делом оне десетак година раније задате
комунистичке “предводње” усташког покрета, тако да су комунисти–Хрвати, наводни
противници усташког покрета, већ првихустаничких дана почели да прелазе у српске
устаничке крајеве, да преузимају позиције политичких комесара у српском устанку против
фашизма (нацизма, усташтва) и да цео српски национални покрет
прилагођују комунистичким интересима. Само због тога могло се догодити да се сви
устанички успеси у Хрватској припишу комунистима, односно Хрватима, те да се, у
нашем времену, Срби у Хрватској и не помињу у расправамао антифашизму; тамо су
антифашисти искључиво Хрвати (Ратко Дмитровић, Судбина Срба одређена је 1928.
године у Дрездену, 14. јул 2012, www.vaseljenska.com/misljenja/sudbina–srba–је–оdredjena–
1928-godine -u-drezdenu…).

Какав је и колик био хрватски наводни антифашизам може се видети из бројних примера
комунистичко–усташке сарадње, од којих је најстравичнија, ван сваке сумње, била она око
усташког логора у Јасеновцу. Подпосебном комунистичком заштитом тај логор остао је
“активан” до краја априла 1945, дакле, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони
логори били угашени; оне партизанске команданте, као Николу Демоњу(1919-1944) ‡ на
пример, који су предлагали да се Јасеновац нападне и неутралише – брзо је стизао метак у
потиљак, да би после тога били проглашавани за народне хероје. Заслуге за тако “дуг
живот” Јасеновца припадају, пре свега, Владимиру Бакарићу (1912-1983), момку чије је
право презиме гласило Куперштајн, члану Комунистичке партије од 1933. године и,
наводно, једном од главних организатора устанка у Загребуи целој Хрватској(?!), али се не
зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион побијених ло-
гораша, који је после заузећа Јасеновца предат партизанској команди у Новој Градишци.

Ова последња појединост посебно је важна због тога што је она касније омогућила
хрватским властима (и хрватским “историчарима”) да устврде како је Јасеновац, у ствари,
био “туристичка дестинација” и да су Србитамо само случајно могли налетети главом на
маљ или грлом на каму. Али је важна и у још једном смислу: недавно се показало да се та
најстрашнија кланица српског народа не налази ни на једном попису сличних фа-
шистичких и нацистичких стратишта. Комунисти су, дакле, успели врло брзо да
“заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда,
игралиште за голф. То је, коначно,послужило Стеви Крајачићу (1906-1986), “творцу Голог
отока и,  како га је описао Владимир Дедијер (1914-1990), најмрачнијој личности наше
прошлости”, једином човеку од неограниченог поверења покојнога Тита ињеговом изасла-
нику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује
“да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.

Усташко–партизанска сарадња могла се приметити и приликом заробљавања четника и

усташа. Кад год су партизани заробили четнике знало се шта их чека; према њима није
било милости… Према заробљеним усташама партизани су друкчије поступали.
Приликом партизанског напада на Подлапачу, Партија је наредила да се усташе не
убијају, него да се живи хватају, а  “ако не можемо да их похватамо живе да на њих
непуцамо, пошто су то све добри, заведени Хрвати”…

Као што су усташе радиле на остварењу етнички чисте Хрватске вршећи покољ Срба, тако
су и партизани то радили, само на други начин. Партизанска команда би послала своје
јединице састављене од Срба против усташа, а усташама би унапред јавила да се спреме и
дочекају напад. Тако је од 114 бораца Нитоњине чете против усташа (на Удбини, 3. јуна
1942) остало живих само 12… У нападу на Косињ, 31. јула исте годинепартизани су
изгубили 350 бораца, а после месец дана на истом месту 650 мобилисаних Срба, усташе,
унапред обавештене, дочекале су их у пуној спремности и покосиле (Споменица Динарске
четничкедивизије…, 462).

Било је и других метода (сарадње)… Док су један део својих јединица слале у борбу
против четника, друге партизанске јединице слале су на простор где је то било бесциљно,
тако да би усташе на другом месту могледа изврше покољ незаштићеног српског ста-
новништва. Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купрешко поље, у исто
време кад је на Купрешку висораван стигао и Тито са партизанским јединицама. Српски
живаљ је рачунао да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито издао наредбу Пеку
Дапчевићу, команданту Четврте пролетерске бригаде да, “уколико усташе стигну у
купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране”. Усташе су
поступиле по Брозовој жељи: поклали су и спалили још 300 Срба (Исто, 463).

У децембру 1942. године, док су се две партизанске бригаде бориле против четника у
Босанском Грахову и по западној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну,
усташе су искористиле прилику и упале усрпска села Јошане, Пећане, Висућ и Селиште и
поклале око 900 деце, жена и стараца (Исто, 462-463).

За време такозване четврте офанзиве (на Кордуну и Банији, током зиме 1943), комунисти
су присилили око 60.000 жена, деце и стараца на пут према Босни, у потпуну неизвесност,
уместо да се, како је то тражио четнички командант Кордуна Јоца Јеремић, пребаце на
четничку територију; од тих избеглица, у условима најцрње зиме, преко 40.000 помрло је
од хладноће, голотиње и глади. Да би трагедија била још већа, партизанска команда је,
после те “офанзиве”, око 700 стараца и старица који због својих година нису могли да се
укључе у избегличку колону, окривила за “сарадњу с окупатором” и осудила на смрт.

На другоме месту читамо да су “хрватски комунистички партијци Србе и тужили, и

судили, и слали на губилиште. Под Ралетином и у Лаудовом Гају, као и у многим другим
местима Крајине под утицајем Комунистичке партије Хрватске убијено је око 250.000
Срба током четири године рата. У сваком случају, ови су Срби били жртве хрватске
усташко–комунистичке спреге. Само на територији мале Лике Партија је побила око
15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудо-
вом Гају и на Каменском” (Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаго/САД 1975,
271).

Почетком априла 1945. године, група од око 8.000  већ изнурених црногорских четника
стигла је у Лијевче Поље, с намером да се преко Хрватске повуче ка Словенији.
“Међутим, на Лијевчем Пољу дошло је до страховите битке, која је трајала од 4. до 7. ап-
рила. Док су четници вршили концентрацију и припремали се за даљи покрет, усташе су…
дочекале четнике, најпре на друму Градишка–Бања Лука, а затим прешли и унапад с
бројним снагама, потпомогнутим тенковима. У току битке, усташама су дошли у помоћ и
Титови партизани. (О том “подвигу” није остављен траг у победничкој Хронологији
народноослободилачког рата – ИП). Иједнима и другима био је циљ: нипошто не
дозволити четницима Војводе Павла Ђуришића продор ка Словенији”. Велик број четника
изгинуо је у тим окршајима, многи су, на челу с војводом Ђуришићем допалиусташког
ропства и тамо изгубили главе, а свега око хиљаду њих успело је да се извуче и продре ка
Кордуну.

Присећајући се свега тога, али и многих других комунистичких “подвига” из сарадње с

усташама, Милован Ђилас (1911-1995), зван и “Принц Политбироа”, један од најзначај-
нијих комунистичких идеологајугословенског ратног времена, у једној својој књизи
мемоарског карактера казује да су усташе пристале на сарадњу са српским комунистима, и
признавале их, само због тога што су сматрали да су они, “постајући комунисти престали
бити Срби” (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџ-
вејл/САД 1998, 90).

А Добривоје Видић (1918, Чачак – 1992), крајем рата секретар КПЈ за Ужички округ,
усташке злочине по Босни и Херцеговини оправдао је тврдњом да је “шест стотина и
педесет хиљада стрељаних Срба… (био) дуг којије српски народ платио за злочиначку
политику београдских властодржаца”, док је Синиша Станковић (1892-1974), академик,
универзитетски професор, у наступу аутомржње узвикнуо: “Србија је главни стуб
реакције на Балкану и у читавој Европи” (Владимир Димитријевић, Нови школски
поредак, Чачак 2005, стране 146-147).

Наставиће се…

Недићевци и комунисти (IV)

Сарадња са Немцима

Да се не би помислило како су комунисти сарађивали само с усташама, ваља овде

подсетити да је 5. тачком већ поменуте наредбе партизанског Врховног штаба с краја
децембра 1941. године “уређен” однос и сокупационим немачким снагама:

“Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа,
командантима (се) ставља у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу
најпоузданије и нахрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из
заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога
предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства”.

У ствари, била је ово “логистичка подршка” немачкој наредби да се за једног погинулог

немачког војника стреља сто Срба а за једног рањеног педесет, што је, видели смо,
октобра 1941. године завило Крагујевац уцрно и што, истовремено, постоји као
неподмитљив доказ да комунисти, макар они били рођени у крилу српског народа, себе
нису сматрали Србима.

И да неко не би помислио како се та наредба Врховне партизанске команде тицала само

усташких и немачких војних формација, овде ће бити представљена и строго поверљива
наредба Комунистичке партије Југославије за Црну Гору, од 5. фбруара 1942. године, коју
је Милован Ђилас издао командантима и политичким комесарима са подручја Мојковца,
Колашина, Берана, Бијелог Поља и Андријевице “да одмах без размишљања и неких
додатних обавјештења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики
– Срби. Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није
за нашуидеологију не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за
кривце. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.
Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби,
команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође
до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да
нападају, придржавајући се строгонаредбе Врховне партизанске команде издате 27.
децембра 1941. године”.

Партизански злочини

Забележен је “страшан злочин који су партизани починили над храбрим борцима Радуча,
26. септембра 1942. године… Све ове жртве (њих педесет деветоро), укључујући и двије
жене, погинуле су кад су комунисти блокирали четничке позиције око Метка. Пошто се
четници нису хтјели предати, комунисти су похватали српске и четничке жене и сестре и
истурили испред себе у фронталном нападу на четничке положаје (према тековинама
Француске револуције, онако како је приликом септембарског покоља 1792. године
поступила револуционарна секција једног париског предграђа: “издала је наредбу да се
сакупе жене и деца политичких емиграната и пошаљу на фронт, како би се од њих
формирала прва заштитна линија испред републиканских трупа” – Марко С. Марковић,
Истина о Француској револуцији, Београд 1995, 18). Четници у таквој ситуацији нису
могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали
»часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровали (па)
су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви остали су били уморени грозном смрћу;
главе су им партизани отсјецали коцима и тупим оруђем”.

У разговору с публицистом Ђорђем Драгичевићем, војвода Момчило Ђујић подсетио се и

призора из зимских дана 1943. године, из времена кад су Немци и усташе чистили Лику од
комуниста и кад је Тито “одступао са својим јединицама преко Петровца, Дрвара и
Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су објавили народу да на простор који су
они држали наступају Нијемци, усташе и четници и да кољу све гдје стигну. Многи су
томе повјеровали и повлачили се са партизанима. Било је и мале дјеце у тим Титовим
колонама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Титовим колонама у зони Босанског
Грахова. Успио сам да одвојим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили
да се врате својим кућама на своја огњишта. У одступању Брозових јединица био је
проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу прикупио, одвојио их од борбених јединица и
одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планин-
ско језеро, а мало ниже језера била је државна зграда у којој је становао чувар шуме. У ту
зграду Титоје сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио,
зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим борцима стигао до те зграде, видио
сам да је из рушевина спаљене куће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега
тридесетак спаљених дјечјих ручица. Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна
жена у личкој народној ношњи замрзнута. Држала је мало дијете у наручју, прибијено
нагруди, а једно старије дијете, одприлике 5 година, сједило је смрзнуто на земљи и обима
рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може заборавити” (Споменица
Динарске дивизије, друга књига, 91-92).

Ваља знати да су све најтеже битке (“офанзиве”) које су партизанске јединице издржале за
време рата вођене на српским етничким просторима, а једини им је циљ био да се на њима
Срби униште или бар темељито прореде. Најуспешније су у томе биле офанзиве на Козари
и на Неретви, при чему оне имају и нека посебна обележја. Једно од њих тиче се податка
да су први младићи са Козаре приспели за регрутацију тек двадесет година после рата, а
оно друго своди се на чињеницу да су, уочи битке на Неретви, у Загребу боравили
Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит и тамо у име Врховног штаба
партизанске војске склопили са немачком командом некакав уговор о ненападању. Немци
су, наиме, пустили партизане да пређу преко Неретве, да преко ње пренесу 4.500 својих
рањеника и да на другој обали разбију и униште најелитније четничке јединице. После
такве “велике победе” партизани су “вртели прсте” чекајући искрцавање савезника, а
Немци их за то време систематски опкољавали, сатерали их на Сутјеску и тамо потукли
добар део онога што су пропустили на Неретви, укључујући и већ помињане четири и по
хиљаде рањеника. 

Наравно, челници Комунистичке партије преживели су све те “офанзиве”, а са њима и

велик број њихових идеолошких следбеника. Политичке прилике на Западу, понајвише
страх званичног Лондона да би у Југославији могле победити српске националне снаге,
утицале су и на промену енглеских ставова према југословенској Краљевској влади у из-
беглиштву. А под притиском енглеске владе, свој став према Комунистичкој партији
Југославије морала је променити и иста та југословенска Краљевска влада.

 Те промене добиле су свој формално–правни облик већ 17. новембра 1943. године, кад је
краљ Петар II потписао Уредбу са законском снагом којом су укинути Закон о заштити
јавне безбедности и поретка удржави и Закон о државном суду за заштиту државе, са свим
њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о легализовању Комунистичке
партије Југославије, после чијег доношења више није моглобити речи о било каквом
озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у Југославији(Илија М.
Павловић, “27. март 1941” – Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд
1997, 72-73); није искључено да је и друго заседање Антифашистичког већа народног
ослобођења – Авноја (Јајце, 29. и 30. новембар 1943) сазвано тек пошто је његовим вођама
било дојављено какву ће уредбу краљевска влада донети. У сваком случају, не може бити
сумње у чињеницу да је на међународно-правном ауторитету избегличких југословенских
влада, укључујући и ову уредбу, успостављена власт Комунистичке партије Југославије са
свим злехудим последицама које су наредних деценија сустизале српски народ. (Само
захваљујући Симовићевој влади у избеглиштву и њеним наследницама, о којима су Броз и
његови идеолошки следбеници говорили и писали најружније и током рата и касније,
државно-правни континуитет Краљевине Југославије, у послератној идеографији понекад
бивше, а понекад старе, био је очуван. Због тога, све касније комунистичке приче о борби
за међународно признање Југославије биле су за засенити простоту).

Сарадња са “савезницима”

Кад су се западни савезници са Стаљином договорили о подели интересних сфера и

престали да подржавају Дражу Михајловића, на путу за дефинитивни разур Србије више
није било препрека: западни савезници позвани су да својом авијацијом разоре све
важније српске градове, а после њих и руске трупе да прегазе оно што је од Србије остало
и да тако отворе пут Брозовим “ослободиоцима” за преузимање власти и завођење некон-
тролисане репресије над српским народом, тј. сурове освете због тога што у Србији за све
време рата комунисти никад нису могли рачунати на изразитију народну подршку.

“Савезничка помоћ” комунистичким вођама посебна је прича а своди се, од октобра 1943.
до септембра 1944. године, на “сарадњу” америчке и енглеске авијације у разарању
српских градова. Тако је, примера ради, Ниш разаран 15 пута, Београд 11, Лесковац – не
зна се колико пута, Краљево 6, Подгорица, Земун и Алибунар по 4, Нови Сад 3,
Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац по два пута а бомбардовањем су
биле“почашћене” и десетине других насеља по Србији, Црној Гори и Херцеговини.
Најжешће је то учињено на Васкрс 1944. године, по захтеву Коче Поповића (1908-1992),
ратног команданта а предратног надреалистичкогпесника и философа, који се, заједно са
Благојем Нешковићем (1907-1984), лекаром, током ратних година секретаром
Покрајинског комитета за Србију а после рата и председником владе Србије, тако борио
против “примитивног српства”. Била им је то “лепа прилика” да се на тај начин побију
многе десетине хиљада деце, жена и стараца, као припрема за сатирање оних који доживе
тренутак у коме ће они, комунисти, уз свакакву подршку са несрпских и антисрпских
страна, преузети власт над Србима.

Комунисти, по ослобођењу

Покојни Тито, већ именовани Јосип Броз, кључна личност у југословенском

комунистичком покрету, октобра 1944. године, по уласку у Београд, изјавио је да “Србија
нема чему да се нада, за њу неће бити милости” ида се “ми у Србији морамо понашати као
окупатори”, покојни Ђидо, Милован Ђилас, рекао је да “Србији није пуштено довољно
крви”, а покојни Крцун, Слободан Пенезић (1918-1964) запретио је Србији оценом да
је Срба “премного остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо”. И због
тога, само у Београду, по најблажим проценама, првих дана по протеривању Немаца од
живота је “ослобођено” најмање 30.000 Срба (другде и много више), да је “у том смислу”
замишљено и стратиште названо Сремски фронт (у партизанској терминологији “једно од
најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих бојишта у НОБ против окупатора”), на коме је,
према налазу историчара и универзитетског професора Новице Војиновића (1928),
погинуло, рањено и нестало око 180.000 млађаних Срба (највећим делом из крајева јужно
од Саве и Дунава), скоро деце, углавном без икаквог војничког искуства; није им ни било
потребно војничко искуство, пошто су многи “употребљени” да, уместо оваца,
“прошетају” кроз минска поља. Војне команде нису о тим жртвама ни правиле статистику
јер су се оне уклапале у већ поменуте званичне партијске ставове да “Србији није пуштено
довољно крви” и да је то партијским идеолозима, онима који су, по уласку у Србију, себе
произвели у окупаторе, била прилика да на “поправном испиту”  исправе дотадашње
грешке.

Својевремено (1991), крагујевачки часопис “Погледи”, у спису под насловом

Партизански злочини у Србији 1944-1945, објавио је податак да је у првом
“ослободилачком” налету, без суђења и права на одбрану,побијено око 150.000 Срба.
Страни историчари, који су о тој неугодној теми могли слободније да пишу, своје радове
темељили су на различитим изворима, те тако, на пример, гроф Николај Толстој вели да
супартизани 1944. и 1945. године побили преко 350.000, док Енглез Мајкл Лиз наводи
цифру од 250.000 људи.

Вероватно се у тим цифрама налазе и оних тринаест свештеника и више од 20.000 српских
младића, који су маја 1945. године, у повратку из Босне, побијени и бачени у јаму Понор
код Миљевине, а они који су тамоизбегли смрт ‡ сачекани су на Златибору и бачени у јаму
на брду Церово (Велибор Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва,
Цетиње 2003, 244). 

Комунисти никада нису направили “статистику” о српским жртвама, свакако зато што би
се могло показати да су у свом “ослободилачком налету”, за неколико послератних месеци
сами смакли неупоредиво више српских глава него стране окупационе снаге за претходне
четири ратне године заједно. Ако се у то уброје и “јасеновачке и сличне заслуге”, показаће
се да је комунистички допринос српском страдању много већи одонога који је ишао на
рабош других окупатора. Немци су и иначе објавили податак да је у разним видовима
“блиских сусрета” са живљем из Краљевине Југославије страдало тек нешто око триста
хиљада људи….
У сваком случају, све то сведочи да су “у праву” били српски господари живота и смрти
када су “открили” да је Србима “пуштено премало крви” и када су обећали “да ће они то
накнадити”.

Малени део те “накнаде” недавно је откривен на “Брду мира” код Горњег Милановца, када
је почео да се суши повећи шумски комплекс и када се “сазнало” да је та шума засађена на
људским костима. Или, после пуних седамдесет година “искрсла” је могућност да се у
селу Маљевићу поред Мионице обележи гробница у којој се, пресудом Преког суда Шесте
личке дивизије, нашло 2.000 “српских домаћина, гимназијалаца и немачких заробљеника”.
А стотине таквих стратишта побележено је по Земљи Србији, али се никада неће сазнати
колико је оних који се не налазе ни на једном списку, камоли оних који су у њима
покопани без имена изнака.

На таква сатирања нису благонаклоно гледали ни савезнички официри за везу,

упозоравајући “да не треба толико стрељати јер нико неће остати жив”; није вредело,
пошто их је Благоје Нешковић “умирио” одговором да ће “његови” по Србији “населити
Кинезе”.

Могло се тако деловати јер “у првоме налету»чишћења«, када је »мрак појео« највише
људи, у комунистичкој Југославији нису постојали никакви писани закони. Појавили су се
тек када је конфискована имовина највећег броја привредника и индустријалаца. Први
закон о кривичном поступку донет је 1948, а први кривични закон тек 1951. године.

До тада је са Београдског универзитета удаљено више од 60 угледних професора, а сваком

четвртом бирачу одузето је право гласа.

У Србији се за све и свашта губила национална част, што је аутоматски значило и

конфисковање имовине и терање на тежи или лакши принудни рад и губитак свих
грађанских права”. Тако је, на пример, др Василије Протић, бивши краљевски министар,
изгубио “српску националну част” јер је скупљао доказе о хрватским злочинима у
Јасеновцу и Избегличкој влади у Лондону послао шездесет фотографија хрватских
зверстава” (Иван Миладиновић, Јуриш на Дедиње, “Политика” Београд, 8. октобар 2012).

Душан Биланџић објаснио је због чега су се комунисти морали понашати у Србији као
окупатори: “Зато што је Србија листом била против федеративног уређења Југославије…
Успоставља диктатуру… Хоће сломити великосрпске претензије”.

После таквог окупаторског ослобођења, комунисти су могли започети са практичном

применом своје антисрпске и антиправославне геноцидне идеологије.

Отпаци од Српства

На заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) у Јаjцу, 29.

новембра 1943. године, у одсуству делагата из Србије (који су, каже се, “закаснили на
трамвај”), донесена је и Одлука оизградњи Југославије на федеративном принципу: “Да би
се створио принцип суверености народа Југославије, да би Југославија представљала
истинску домовину свих својих народа и да никада више не би постала доменом било које
хегемонистичке клике, Југославијa се изграђује и изградиће се на федеративном
принципу, који ће обезбедити  пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца
и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и
Босне и Херцеговине”.
Иако то у Одлуци није записано, под хегемонистичком кликом подразумевали су се Срби,
што је било сасвим довољно да се тамо, у Јајцу, дизањем руку присутних револуционара,
Јужна Србија преименује у Маћедонију а Срби из Јужне Србије у Маћедонце.

Ко зна због чега, такав “федеративни принцип” о Црној Гори и Црногорцима није
прихваћен по истом калупу, те је остављено Миловану Ђиласу да идеју о стварању нове
нације, црногорске, наводно условљене управо окончаним ратом и тек створеном
југословенском федерацијом, теоријски образложи и Србе у Црној Гори “унапреди” у
Црногорце; учинио је то текстом “О црногорском националном питању” (Борба Београд,
1. мај1945), чији кључни део гласи:

“Национална равноправност црногорског народа, која се изражава у федералном положају

Црне Горе у Југославцији, није… продукт ничије, добре воље и увиђавности, него упорне
борбе црногорског народа… Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће
касније него у Србији. Овдје су постојали сви услови (територија, економска повезаност и
др.)… Процес формирања црногорске нације и дан–дањи траје, а у овоме рату посебна
црногорска индивидуалност, испољавање националне особитости најоштрије су дошли до
израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања
Црногораца у посебнунацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци се осјећају, а и јесу, Срби…, али су

они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско… Гледајући ствар
тако, кроз историски развитак, сасвим јеразумљиво зашто се Црногорци национално данас
осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто
осјећају као и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом)…
Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих »политичких« разлога…
нити ми цијепамо српство. Ми смо за то… јер знамо да то хоће црногорски народ, а он то
хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно,посебним, друкчији »Срби« од свих Срба –
Црногорци”.

Ваљда по истој команди, Главни народноослободилачки одбор Војводине (ГНООВ),

путем Одељења за унутрашње послове, под бројем 1040/1945 од 14. маја 1945. године,
латиницом, хрватско питање у Војводини Српској решио је наредбом “Свима окружним
народно ослободилачким одборима”, како следи:

“Догађа се, да се многи Хрвати уводе као Буњевци и Шокци у рубрике, где се означава
народност, а не као Хрвати као на пр.: у легитимације, разне евиденције и спискове, и то
бива често и по њиховом изричитом захтеву или по вољи и нахођењу дотичног чиновника.

Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и

Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву.

У разним окрузима и местима,  где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има им
се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима,
путним објавама и разним другим списковима по народности. У будуће се имају уносити
само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени
као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати, издавање нових легитимација не
сме се поново наплаћивати од странака.

Ставља вам се у дужност да о овоме одмах известите све градске и среске одборе а преко
ових и месне, да то што пре безуветно спроведу, а ви да се старате, да се ово свакако
изврши и да о учињеном известите”.
Ову наредбу потписао је, ћирилицом, начелник Одељења унутрашњих послова Ђорђе
Маринковић (1883-1957), православни свештеник и правник по образовању, отац Софије-
Соње Маринковић (1916-1941), револуционара и народног хероја. Када је ГНООВ
прерастао је у Скупштину Војводине, крајем 1946. и почетком 1947. године био је и њен
председник.

Данас, део Буњеваца вратио се себи (тешко да ће се вратити  Српству, где им је, уистину,
место – они су католички Срби!), док је већи део, под вишедеценијским утицајем
католичке (и комунистичке) индоктринације, још увек “тврд” Хрват.

О “правој” националној равноправности у Босни и Херцеговини није се говорило све до

1971. године, пошто се подразумевало да ће тамошњи Срби и Хрвати своју националну
равноправност остваривати као и остали Срби и Хрвати из “федеративног приципа”. Тек
тада су се комунисти “научно” досетили да се српско национално ткиво може додатно
раздробити тако што ће Србе муслиманске вероисповести превести у
националне “муслимане”. Истовремено, у сопственом мраку и духовном безнађу, тај но-
вопроглашени “народ” посегао је за културном баштином својих српских предака, украо
им језик и, преименовавши га по својој патуљастој мери и наказном обличју, од њега
произвео сопствено изражајно средство.

И сами свесни да нико и нигде у свету није преко вероисповести стекао националност, те
да у народносном смислу немају додирних тачака са Турцима, муслимани из Херцеговине,
Босне, Црне Горе и Рашке упиру погледе у исламистичку Турску, у уверењу да ће им
позивање на њу бити пријемчивије од живота са српским православним светом, од чијег
су се националног и верског бића издвојили током претходних векова; на постепено
“негованој” њиховој мржњи према некадашњој браћи по крви створен је већ добро познат
исказ да је потурица гори од Турчина. И чини им се да ће њихово антисрпство, настало на
сопственом преобраћеништву из Српства и православља у муслиманство, опстати само
уколико у борби против српских обележја буду имали неког јаког савезника; за сада Тур-
ску. У међувремену, током претходних стотинак година, без колективитета кога су имали
док су припадали Српству, и у потрази за наводним изворним својим бићем, упорно су се
придруживали хрватским злочинима против своје некадашње српске браће. Чинили су то
иако су августа 1894. године предводници босанско-херцеговачке муслиманске властеле
изјављивали, у писаној форми, да “ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве
Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да
је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом”,
хрватским.

Комунисти су снажан удар на Србе извели и марта 1947. године, када је ондашњи
министар унутрашњих послова у Влади ФНРЈ, Александар Ранковић, у условима
продужене хрватске окупације српских крајева (и српског народа) у Брозовој Југославији,
под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, потписао решење којим се Савезу
ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године забрањује рад
а имовина удружења конфискује у корист државе. Јер, званични став тек успостављене
власти према добровољачкој организацији (наводно профашистичкој) принудио је
добровољце да “забораве” на своје учешће усрпским ослободилачким ратовима, толико да
се чак и у породичним круговима добровољачко ратовање није помињало; био је то
неизмерни страх од накнадне освете хрватских противника српског добровољачког
покрета, и оних из Одесе, и оних из некадашњег Југословенског одбора, и, нарочито, из
реда оних који су, као Јосип Броз, тадашњи неприкосновени предводник нове власти,
стално имали на уму сопствена лоша искуства са српског ратишта.

И не само то, Броз је живео у страху да би српски добровољци који су преживели и Други
светски рат, углавном сељаци, национално оријентисани, задојени родољубљем, још увек
у условима чврстих породичних веза, својим утицајем на потомке, могли јасно препознати
моралну вредност нових властодржаца и покренути отпор против њих. Био би то отпор
утолико опаснији што би му се прикључили многи чија је родбина страдала
у комунистичким погромима управо завршеног ратa.

Рат против српских обележја

Држећи се Хитлерове логике да ће народ коме се униште споменици – за две генерације

престати да постоји као народ, комунисти су своју антисрпску делатност усмерили против
култних обележја српског националног бића: против православља и против језика и
писма.

Рат против православља

Рат против православља започет је још током војних операција а комунистичких злочина
по Србији и Црној Гори било је толико да је, примера ради, свештенство архијерејског
намесништва никшићког, шавничког и колашинског, из једне забити, дакле, после
састанка одржаног 29. децембра 1943. године, дало резолуцију која казује “да је узрочник
свему данашњем злу и страдању Српског народа – рушилачки, безбожнички и крволочни
комунизам, пропагиран од бјелосвјетских скитача, јеврејске расе, прихваћен од наших
домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских
ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша; да
комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе
Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну
свијест у народу; да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих
тирјана; да је у теорији и пракси комунизма основни циљ уништење: вјере, државне
институцијеи нације… не бирајући средства. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и
уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као
носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице,
шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радов-
чу, страшна клаоница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно
завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљада невиних
жртава” (Велибор Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста, књига прва, Цетиње
2003, 348-349).

Разарање Српске православне цркве убрајају комунисти у своје посебне успехе, а чини се
да су они после рата порушили више православних цркава, попалили више манастирских
библиотека и злостављали више архијереја и свештенослужитеља него сви српски
крвници заједно за време његовог трајања. Тиме су они стали иза личног Хитлеровог
наређења команданту југоисточног фронта Александру фон Леру: “Уништити
српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду
патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића,
као и монахе и монахиње српских манастира”.

Због таквог званичног комунистичког односа према Цркви, патријарх српски господин
Гаврило (Дожић) упутио је 16/29. марта 1949. године један протест Јосипу Брозу (Исто,
360-374). Користећи тада расположивеподатке о злој судбини Српске цркве, он је истакао
да је од почетка рата пострадало 550 свештеника и да је порушено преко 250 храмова и
манастира; да још није васпостављено црквено јединство, због тога штонова власт не
дозвољава православним свештеницима да се врате у своје парохије по Маћедонији; један
епископ и преко шездесет свештеника тада се налазило на робији, пет архијереја је
злостављано, а црквене литије и бадњачке поворке се спречавају; бројни храмови су
обесвећени, демолирани и претворени у магазине с најразличитијом наменом; у Шуљму, у
Срему, храм је потпуно опустошен, а неки безбожници користили су га, исто као и путир
за причешће, за вршење нужде; чак и после више деценија боравка и рада у неким
парохијама, многи свештеници протерани су у своја родна места; у Горњокарловачкој
епархији,где су усташе за време рата уништиле 145 цркава и 44 капеле, после рата је
срушено још шест цркава; цркве се руше и по Србији; одузимају се црквена имања и
парохијски домови; законом о аграрној реформи Цркви јеодузето 20.000 хектара земље; од
манастира је тражено да своја имања унесу у радне задруге, а на име “обавезног откупа”
разрезивана су давања која се нису могла испунити: од манастира Војловица тражено је
да испоручи огромну количину меса или да уђе у радну задругу; спречава се штампање
верских публикација (једино је Гласник Српске Патријаршије допуштен у малом тиражу),
а већ припремљен слог православног календара био је растурен. Испред митрополита цр-
ногорско–приморског Јоаникија (Липовца), убијеног половином 1945. године у једној
јарузи под Букуљом, током “истраге” дефиловали су “комунистички крвници… и сваки је
на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митро-
политу: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању, а мајор Чиле Ковачевић
му је донео путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио је од
митрополита да се »причести« том крвљу” (Исто, 64); баш као да се васпитавао на “свет-
лом примеру” свог великог претходника из Француске револуције, глумца Грамона,
чувеног по томе “што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у
њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара” (Марко С. Марковић, Истина о
Француској револуцији,Београд 1995, 16). Јоаникијев наследник на митрополијској
столици Арсеније Брадваревић злостављан је и осуђен на затворску казну због тога што је
“нанео увреду католичкој цркви у Југославији тиме што је рекао да је она благословила ге-
ноцид над српским народом”; и тако даље.

Зна се да су комунисти толерисали верска и национална права сваком осим Србима па су,
према сведочењима људи који су војску служили непосредно после рата, у службене
евиденције једино њих уписиваликао “Југословене” и “без вере”, а у неко послератно
време у Црној Гори у матичне књиге рођених могла се уписати свака националност
новорођенчета осим српске. Тако су комунисти стварали нове нације чији данашњи
предводници тврде да са Србима никад нису били ни у суседству, а камоли да су (далеко
било!) некад и сами били Срби. Они су, уз то, директно одлучивали и о избору патријарха
и о изборима владика (затоније ни чудно што је међу српским архијерејима било и оних за
које би се пре могло рећи да су “другови из комитета” него духовници), а тиме
припремили и терен за разбијање Српске православне цркве уопште (изње се већ издво-
јила такозвана Маћедонска православна црква, а пред нама, у нашем времену, ствара се и
“аутофекална Црногорска православна црква”, при чему би, како сада стоје ствари, ови
наводници ‡ брзо сами пали!).

И јасно је зашто је све то чињено: “велики комунистички учитељи” добро су знали да ће

један народ најсигурније уништити када му разоре темеље духовности, културе и
националног памћења и када га преведу у “нешто друго”, па су тако Срби “превођени у
Југословене” или у “друге нације” док се свима осталима нико није мешао у оно што су
били или што су већ имали. (“Сви могу да кажу оно што нису, само Срби не могу дакажу
оно што јесу”).

Рат против српског језика и писма

Рат против српског језика и писма започет је на српском ободу, у Јужној Србији, у тек
успостављеној брозовској републици Маћедонији, тако што је, прве послератне године,
Милован Ђилас покушао да убеди водеће маћедонске политичаре и лингвисте да
маћедонски језик заснују на латиничном писму, не би ли Срби, на тај начин, били
“убачени у хрватско–македонски латинички сендвич” и били принуђени да и сами
напустећирилицу.

Ђиласова мисија тада није успела, али идеја коју је он заступао у име комунистичке
врхушке, остварена је 10. децембра 1954. године у Новосадском договору (сачињеном,
наводно, на иницијативу Летописа Матице српске), у коме је, под ћириличним заглављем
Матице српске, у згради Покрајинског комитета Комунистичке партије у Војводини (тамо
а не у Матици српској, за сваки случај, да неком од окупљених будућих потписника не би,
из чиста мира, пало на памет да одустане), у присуству бројних неименованих партијских
руководилаца и “безбедносних структура”, закључено да је “народни језик Срба, Хрвата
и Црногораца један језик”, да је “и књижевни језик који се развио на његовој основи…
јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским”, те да су латиница и ћирилица
“равоправне”. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице српске, као да
никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић
(1804-1854), секретар Матичин целу трећину свога животног века:

“Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести,
славе и среће твоје”.

Са тим у непосредној вези, ваља нагласити да је, у време када је припреман и потписан
Новосадски договор, председник Матице српске био књижевник и академик Вељко
Петровић (1884-1967), а може бити да ће само они који буду пажљивије читали
Раванградске записе др Стојана Бербера (објављене у Сомбору 2014) сазнати да је “Вељко
са још неколицином Срба препоручивао уочи Другог светског рата да Војводину, ако
неко треба да окупира, окупирају Мађари. Да ће то бити најмања штета!”

Биће да је баш та препорука “препоручила” Вељка Петровића за челно место у Матици

српској и да је цео тај подухват изведен по већ познатом његовом “рецепту” да, ако неко
треба да окупира српски језик, нека гаокупирају Хрвати.

 Могло би чак и бити да је Вељко Петровић, 1956. године, због заслуга за потписивање
Новосадског договора изабран за почасног доживотног председника Матице српске.

Да је комунистичком походу против ћирилице био дат искључиво политички значај може
се видети и из једне магистарске тезе (Mehta,  Coleman Аrmstrong, А Rat Hole tо bе
Watched? CIA Аnalyses оf the Тito-Stalin Split 1948-1950 – Under the direction оf Dr. Nancy
Мitchell – http://repository.lib.ncsu. еdu./ir/bitstream/ 1840.16/ 1006/1/еtd.pdf – страна 148),
рађене у Америци на основу аналитичких извештаја америчке обавештајне
агенције (ЦИА) о раскиду Брозове Комунистичке партије Југославије и Стаљинове Свеса-
везне комунистичке партије (бољшевика):

У разговору са тадашњим југословенским министром културе, Џорџ В. Ален (1903-1970),

амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, питао је: “Па ако сте толико
жељни да са Совјетима раскинете, да лито што кажете да ће се у школама учити
ћирилична и латинична слова, уз постепено потискивање, тј. елиминацију ћирилице,
значи да сте раскинули с Русијом?”, тадашњи југословенски министар културе
одговорио је: “Па, у извесном смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у
Југославији научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.
Проблем се тако и решавао јер хрватска абецеда данас међу Србима (и у Србији) толико
преовлађује (и у новинама, и у часописима, и у књигама, и на саобраћајним знацима, и на
фирмама, и на уличним таблама), даће без стварне подршке државних органа, и
политичких и законодавних, српска ћирилица бити изгубљена и вероватно, кроз
двадесетак година, потиснута на ниво готице у немачком језику. Ако то и јесте била
подмукла замисао југословенских комуниста, коју су српски комунисти најсвесрдније
“оплемењивали” својим утицајем не само на школски систем, нису од такве логике много
одмакли ни њихови наследници у власти над Земљом Србијом, макар се они звали
социјалисти, радикали, демократе, напредњаци… Сви они, али и ини који се на било који
начин чешу о власт, или је прижељкују, или себе сматрају наводно невладиним
сектором,своју идеологију нису у стању да отму од утицаја оне која се, по природи ствари,
деценијама и годинама усађивала у њих и која их је очувала као својеврсне заточенике
исте те идеологије у напредњачком, демократском, радикалском или социјалистичком
преобраћеништву… На такозвани невладин сектор не треба трошити речи, он је само
прикривена комунистичка “варијанта”, по свему антисрпска, било како да сењегово
руководство изјашњава, као надстраначко или изванстраначко, било да брине о заштити
људских права или о кршењу људских права, било о женском антиратном ратничком
покрету.

Комунистичко “информисање”

Када је на смену Комунистичкој интернационали, познатијој по совјетској скраћеници

Коминтерна (револуционарно међународно радничко удружење формирано у
бољшевичкој Русији 1919. године еда би се испунио“завет марксизма”), стигао
Информациони биро комунистичких партија (Информбиро, основан 1947. године са
седиштем у Београду), замишљен да “саветодавно” доприноси решавању проблема који
би искрсли ураду појединих комунистичких партија, могло се учинити да је
Комунистичка партија Југославије добила пуну подршку за све оно што је српском народу
учинила у претходних скоро тридесет година.

Такође, могло би бити, барем по званичном југословенском тумачењу, да су совјетски

бољшевици и врховни им шеф Стаљин, Јосиф Висарионович (1879-1953), сматрали
Информбиро институцијом преко које ће Југославији (остале чланице небитне су за ову
тему) усмеравати унутрашњу и спољну политику, “делегирати” совјетске привредне и
војне стручњаке зарад успостављања разних облика привредне сарадње СовјетскогСавеза
и Југославије, али и зарад стварања совјетске обавештајне мреже у Југославији. Са друге
стране, и Комунистичка партија Југославије и Влада Југославије сматрале су такве намере
“хегемонистичким” итражили су “да се односи између социјалистичких земаља и ко-
мунистичких партија поставе на равноправне основе” (Перо Морача, Историја Савеза
комуниста Југославије : Кратак преглед, Београд 1966, 292).

Било како било, југословенско неприхватање Резолуције Информбироа о стању у

Комунистичкој партији Југославије (објављене 28. јуна 1948) значило је раскид и с
Информбироом и са Совјетским Савезом, али је тај чин за српски народ био трагичан – не
због питања да ли ће бити испуњен “завет марксизма”, већ због невоља којима су Срби
били изложени дајући одговоре на питање да ли су за Резолуцију или су против ње.

“Питање изјашњавања комуниста за или против Резолуције одвијало се по партијским

организацијама, по форумима партије и на конференцијама. Пошто су се за Резолуцију
изјаснили и угледни комунисти, па и функционери и официри, главно руководство је
донело одлуку, да не би враг однео шалу, да се у предузимање мера укључи и Удба.
Суђење војним лицима вршено је пред војним судовима а осталим комунистима
предпартијским комисијама при одређеним рејонима или комитетима. У томе је било
много правне мањкавости, ако се може о праву говорити”.

Јосип Броз као КПЈ

Комунистичка партија Југославије био је, заправо, Јосип Броз, познатији као Тито, али
овај текст преузак је да би се бавио његовим ликом и делом. Назначиће се само да је Броз
преотео Краљевину Југославију и подјармио српски народ благодарећи спрези своје
идеологије с оном коју је представљала западна демократија, пре свега она у Лондону, по
чијем је налогу и донесена и већ помињана Уредба са законском снагом оукидању Закона
о заштити јавне безбедности и поретка у држави и Закона о државном суду за заштиту
државе, са свим њиховим изменама и допунама. Била је то, заправо, уредба о
легализовању Комунистичке партијеЈугославије, после чијег доношења више није могло
бити речи о било каквом озбиљном супротстављању носиоцима комунистичке идеје у
Југославији.

И додађе се томе сведочење Душана Биланџића, некадашњег партијског и

самоуправљачког теоретичара, који се историјом бавио по “партијској линији”, да је
“пропаст Независне Државе Хрватске била неизбјежива – по ратноме плану великих
савезника… Прво, Тито никада није сматрао да је његов главни непријатељ Павелић,
односно усташе. Он је сматрао да ће та снага нестати. Тко је за Тита главни непријатељ?
Онај тко такођермисли основати Југославију. А то је Дража Михаиловић. Десет дана
након ослобођења Београда, на сједници Политбироа Комунистичке партије Југославије
он је рекао: Ми се у Србији морамо понашати као окупатори. Зашто? Зато што је
Србија листом била против федеративног уређења Југославије…  Шта Тито ради?
Успоставља диктатуру. Против београдске чаршије. Против свих странака. И разјурио их
је… Наравно да је био диктатор. И деспот. А шта он хоће? Има визију. Хоће сломити
великосрпске претензије. Зашто се не жели признати још једно велико дјело, можда
управо његов највећи гријех у очима великосрпскихидеолога? Створио је три нове државе,
плус двије полудржаве: државе Македонију, Босну и Херцеговину и Црну Гору, те
покрајине Косово и Војводину… Зато да би блокирале великосрпску идеологију… Тито је
1973. рекао: Ми морамо створити националне армије. И то је направио… А кад су му
рекли да Уставом из 1974. од покрајина жели направити државе и Србију свести на
београдски пашалук, он је одговорио: Па то и хоћу”.

Без обзира на то што је 1980. године умро такав Броз о коме прича Биланџић, Броз који је
крајем октобра 1944. године, непосредно по ослобођењу, изјавио да Србија нема чему да
се нада и да се у њој треба понашатикао у окупираној земљи, његови бројни преживели
следбеници сматрали су својим партијским дугом да и даље брину о остварењу
комунодемократских идеја о разбијању Србије и Српства.

Као што то својим дугом сматра и онај савремени социјалист у Србији који је, чим је ушао
у кабинет Председника Владе Србије (а не српске Владе), са зида скинуо слику Милана
Недића, једног од својих претходника натоме месту; момак који је тим чином признао не
само да је правоверни баштиник комунистичке антисрпске идеологије и комунистичког
антисрпског чињења, већ је исказао и сву безначајност сопственог политичарскогбића.

Ратни злочини и геноцид

Дошло је време да се пажљиво испита какве је последице по судбину српског народа
имала комунистичка власт, те да се, по начелу да ратни злочин не застарева, утврди каква
је и колика њена одговорност за стање укоме се, после вишедеценијске комунистичке
диктатуре у Југославији, и данас налази српски народ.

И дошло је време да се једном и заувек запише, и запамти, да је комунистичка диктатура

била заснована на геноциду и да су бројне комунистичке делатности и на војном и на
политичком плану имале сва обележја геноцида. Јер, шта је друго него геноцид оно што је
1935. године, као циљ, унесено у споразум с усташама, да се комунизирање Југославије
оствари “уништењем свега што је српско и православно”, и што је деценијама доследно
остваривано.

Ако геноцид представља намеру да се у потпуности или делимично уништи нека

национална, етничка, расна или верска групација (а такво му је правно одређење), онда је
однос према српском народу и српскомправослављу оних који су теоријски образлагали и
утемељили социјалистичку идеју, као и свих њихових практичних настављача у “српском”
социјализму, “српској” социјалдемократији, и “српском” комунизму, то себез икаквог
двоумљења може рећи, био усмерен на геноцид.

Нажалост, многима у српском народу, не само онима који су васпитавани и образовани у

времену комунистичке владавине у Југославији (и Србији), то још увек није јасно. Како је
то лепо запазио Ратко Дмитровић (а што је у овом огледу већ цитирано), “комунизам са
свим појавним облицима на просторима бивше Југославије, најдубље се укоренио код
Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна
страдања, муке, протеривања, губитак територија… Срби и данас поштују комунистичке
вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије”.

И овај текстић само је покушај да се укаже на погубан утицај социјалистичке мисли на

судбину српског народа, али и на опасност да Срби, везујући се и даље за ту идеју, као за
мртваца, и даље самопоричући сопствено национално и духовно биће, ризикују да
прихвате оно што им се намењује кроз такозване наднационалне и наддржавне идеје у
облику интернационализма, глобализма или мондијализма.

Геноцид.

Није ваљда да су Срби спремни на самоуништавање и да намењени им геноцид прихвaтe

као неминовност.

Плутарховскa oдјава

По сопственом казивању, Плутарх није писао историју, већ је покушавао да одговори на

питање како карактер појединих особа представљених у Упоредним животописима утиче
на њихов живот и њихову судбину. Написао је педесетак животописа, од чега од чега по
двадесет три (23) у пару (упоредо, паралелно). Тако су се, на пример, упоредо нашли
Александар Маћедонски (365-323) и Кајсар (100-44), Демостен (382-322) иКикерон (107-
44), сви из времена пре Христова рођења, али нико од њих као савременик.

Због оних који се могу запитати (или су се већ запитали) шта уопште имају недићевци и
Недић са социјалистима и комунистима из Марксовог и Енгелсовог доба, одговор би
могао бити врло једноставан, језуитски: а шта има Кајсар с Александром Великим, кад је
од њега био млађи скоро три века.
Мада би одговор могао бити и много јаснији: Недићев званични животопис такав је јер су
га таквим начинили они други.

А можда би помогле и речи које је, 1992. године, потписник ових редова изговорио на
једној седници некадашњег Председништва некадашње Југославије:

“Има ствари у политици, а и ствари у војсци, мада ја признајем да мало знам и о једном и
о другом, које треба мерити аршинима практичности, реалности и остварљивости. Ја бих
за поређење ове наше данашње ситуације са нечим што се већ дешавало у српској
историји, поменуо положај двојице великих Срба из наше прошлости – положај
Карађорђев и Милошев. Обично, када причамо о променама у српском друштву,
помињемо 1804. годину (а она је тренутно и у српском грбу) и одмах истичемо војничке
заслуге Карађорђеве. Али, уз све поштовање њихово, тих Карађорђевих заслуга, ми бисмо
морали бити свесни и чињенице да су заслуге Милошеве за српски народ и за развој
српскога друштва много веће него Карађорђеве, иако добро знамо да је Милош трчкао од
ага до бегова, од паша до везира, врлудао пред Турцима, клечао пред њима, љубио их  у
скут и у руке, али он је извукао оне хатишерифе и, као неписмен човек, вратио српски
народ у културни свет”.

Илија Петровић