Svetska dužnička kriza

Problem previsoke spoljne zaduženosti spada u jedan od osnovnih problema pojedinih zemalja
u razvoju. Veliki rast zaduženosti pojedinih zemalja iz ove grupe se vezuje za sedamdesete i
početak osamdesetih godina XX veka. Iako su zemlje u razvoju za finansiranje svog ekonomskog
rasta nakon Drugog svetskog rata značajno koristile inostranu akumulaciju, problem
prezaduženosti se nije javio sve do sredine 1970-ih. Niz nepovoljnih tendencija se tada odrazio
na drastičan rast duga: višestruki rast cene nafte („naftni šokovi“ 1973. i 1979. godine), pad
cena sirovina na svetskom tržištu, povećanje kamatnih stopa u svetu itd.

Iako se za navedene događaje, koji su u to vreme potresali svetsku privredu ne mogu kriviti
zemlje u razvoju koje su kasnije zapale u dužničku krizu, problem visoke zaduženosti je
istovremeno i rezultat unutrašnjih razloga: neodgovorne ekonomske politike zemalja dužnika,
trošenja pozajmljenog kapitala za tekuću potrošnju (a ne za investicije), neuspeha u razvoju
privrede i izvoznog sektora i sl. Nesporno je da se početne faze ekonomskog razvoja mogu
finansirati prilivom inostranog kapitala (uz deficit tekućeg bilansa, koji podrazumeva veću stopu
investicija od stope domaće štednje), ali bi se inostrana akumulacija trebala koristiti za izvozno
orijentisane investicije koje će povratiti uložena devizna sredstva i tako omogućiti otplatu uzetih
zajmova. Na isti način su svoje početne faze ekonomskog razvoja finansirale i mnoge sada
vodeće svetske ekonomije, poput SAD, Japana, Nemačke... Međutim, kako mnoge zemlje u
razvoju nisu adekvatno koristile inostrani kapital, deficit tekućeg računa i potreba njegovog
finansiranja inostranim sredstvima su se pretvorili u dugoročni, hronični problem.

Od eskternih razloga (za koje odgovornost snose zemlje kreditori, tj. razvijene zemlje) treba
pomenuti protekcionizam razvijenih zemalja u oblastima primarne proizvodnje u kojima
komparativne prednosti imaju zemlje u razvoju, kao i relativno „neodgovorno“ odobravanje
zajmova od strane investitora iz razvijenih zemalja koji nisu vodili dovoljno računa o kreditnoj
sposobosti dužnika. Nakon naftnih šokova i višestrukog povećanja cene nafte, zemlje izvoznice
nafte su akumulirale ogromne devizne rezerve u dolarima (takozvane petrodolare) koje su
držane u svetskim finansijskim centrima (pre svega Londonu), pa je ponuda dolarskih kredita
bila velika, a uslovi kreditiranja (kamatne stope) takvi da ih je bilo teško odbiti.

Drugi naftni šok, 1979. godine, doveo je do globalne ekonomske krize. Stope ekonomskog rasta
su značajno opale, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju, raste inflacija i dolazi do
drastičnog rasta kamatnih stopa. Pošto su zemlje u razvoju uzimale kredite sa varijabilnom
kamatnom stopom, ovo dovodi do značajnog pogoršavanja njihove spoljne likvidnosti, tj.
sposobnosti izmirivanja dospelih obaveza prema inostranstvu. Početkom 1980-ih jedan broj
zemalja dospeva u situaciju da nije u mogućnosti da izmiruje narasle obaveze po svom dugu, a u
najvećem problemu su bile latinoameričke zemlje Argentina, Meskiko, i Brazil. Godine 1982,
Meksiko proglašava moratorijum tj. prekidanje izvršavanja spoljnofinansijskih obaveza, što se
uzima za početak svetske krize prezaduženosti. Iako je i ranije bilo proglašavanja moratorijuma
(od strane nekih afričkih zemalja), to do tada nije uradio nijedan veliki dužnik. Nakon Maksika,
moratorijum u izvršavanju obaveza prema inostranstvu proglašavaju i druge velike,
prezadužene zemlje u razvoju. Tako je počela međunarodna dužnička kriza, čije su posledice
osetile ne samo zemlje u razvoju (zbog prekida priliva stranog kapitala kojim se finansirao
ekonomski razvoj i deficit tekućeg bilansa), već i razvijene zemlje (zbog problema u kome su se
našli poverioci zbog nemogućnosti naplate svojih potraživanja).

Pristup u rešavanju problema prezaduženosti je vremenom menjan, vođen saznanjem da se

svetska kriza prezaduženosti ne može rešiti na, do tada, uobičajan način koji je svu krivicu
svaljivao na zemlju dužnika, a koji je na problem prezaduženosti gledao kao na kratkoročni
problem spoljne likvidnosti. Prva pomoć, u vidu kratkoročnih kredita MMF-a, nije doprinela
rešavanju krize. Zato se pristupilo reprogramiranju dugova, tj. promeni uslova korišćenja
kredita (produženju roka otplate, produženju grejs perioda, odlaganju isplate glavnice i sl.).
Reprogram se sprovodio pod okriljem Pariskog i Londonskog kluba. Pariski klub je forum javnih
poverilaca, koji na koordinisan način pristupaju reprogramu dugova zemlje dužnika. U rad
Pariskog kluba je uvek uključen i MMF, a sklapanje aranžmana s njim je preduslov daljih
pregovora o reprogramu, refinansiranju ili otpisu duga. Istu svrhu ima i Londonski klub, s tim što
on predstavlja klub privatnih poverilaca (banaka). Rešenje međunarodne dužničke krize
pronađeno je kroz refinansiranje starog duga novim zaduživanjem i otpis dela spoljnog duga
zemljama u razvoju. Bitnu prekretnicu u rešavanju krize predstavlja spoznaja da i poverioci
snose deo odgovornosti za nastalu situaciju i da je za rešavanje problema potrebno obezbediti
ekonomski rast, prestrukturiranje privreda i povećanje izvoznog potencijala zemalja u razvoju.

S obzirom da je dužnička kriza ugrožavala i poverioce (pre svega banke) formirano je

sekundarno tržište kapitala na kojem su se potraživanja po osnovu spoljnog duga zemalja u
razvoju prodavala po ceni nižoj od nominalne (tj. uz diskont). Vrednost diskonta je zavisila od
mnogih faktora koji su determinisali mogućnost naplate duga, kao što su: politička stabilnost
zemlje dužnika, ekonomske situacije u zemlji dužniku i sl. I sama zemlja dužnik je mogla da uz
diskont otkupi svoj dug ukoliko je za to obezbedila sredstva. U pojedinim slučajevima, kako
zemlje u razvoju po pravilu nisu imale sredstava da otkupljuju svoj dug, sklapani su tzv. svop
(swop) aranžmani sa poveriocima, kojima je zemlja dužnik otkupljivala uz diskont svoj dug u
zamenu za nacionalnu valutu (ukoliko je ona bila potrebna poveriocu), u zamenu za izvoz, za
akcije domaćih preduzeća u zemlji dužniku i sl.

Kako bi izašao u susret prezaduženim zemljama, MMF je kreirao nove kreditne linije (tzv.
olakšice) kojima je značajno povećana gornja granica zaduživanja, a uvedeni su i srednjeročni
krediti koji za cilj imaju finansiranje strukturnih privrednih reformi. Aranžman sa MMF-om je po
pravilu bio preduslov daljih razgovora svih javnih ili privatnih poverilaca sa zemljom dužnikom o
rešavanju dužničke krize iz razloga što je politikom uslovljavanja, MMF zemljama dužnicima
nametao obavezu sprovođenje ekonomskih mera koje su imale za cilj smanjivanje jaza između
visoke domaće potrošnje i niže proizvodnje, tj. smanjenje deficita tekućeg računa. Kako se
zahteva restriktivna fiskalna i monetarna politika, čije mere pogađaju životni standard
stanovništva, a pre svega najugroženijeg sloja, ovakav pristup MMF-a je često na meti njegovih
kritičara.

Iako je globalna dužnička kriza iz 1980-ih godina prevaziđena, problem prezaduženosti

permanentno tinja u svetskim finansijskim odnosima. Zajedničkim naporima, MMF i Svetska
banka sprovode programe koji imaju za cilj olakšavanje dužničkog tereta najmanje razvijenih
ekonomija, kako previsoki dug ne bi dugoročno ugrozio njihov ekonomski razvoj. Izbijanjem
savremene ekonomske krize, 2008. godine, problem prezaduženosti se pojavio i u jednom broju
evropskih razvijenih privreda, kakve su Grčka, Irska, Španija, Portugal... Problem spoljne
prezaduženosti se, dakle, ne može više posmatrati kao problem isključivo zemalja u razvoju, već
kao problem u kojem se, potencijalno, može naći svaka zemlja u kojoj se visok i dugoročan jaz
između više potrošnje i manje proizvodnje finansira inostranim kapitalom, bez stvaranja
konkurentne izvozno-orijentisane privrede.

Pokazatelji spoljne zaduženosti

Pri analizi zaduženosti neke zemlje nije bitan apsolutni iznos duga, već vrednost pokazatelja koji
ukazuju na nivo zaduženosti u odnosu na ekonomski i izvozni potencijal zemlje i na sposobnost
zemlje da izmiruje svoje obaveze po spoljnom dugu. Najčešće se u te svrhe koriste:
- odnos spoljnog duga i BDP,
- odnos spoljnog duga i vrednosti godišnjeg izvoza,
- odnos godišnjih obaveza po spoljnom dugu (vrednost godišnjih anuiteta) i vrednosti
godišnjeg izvoza.

Od posebnog interesa u analizi spoljne zaduženosti je analiza održivosti spoljnog duga. Održivim
dugom se smatra onaj pri kojem dužnik može redovno da servisira sve svoje obaveze, bez
potrebe za reprogramom ili refinansiranjem duga i bez ugrožavanja ekonomskog rasta. MMF i
Svetska banka sprovode program konstantnog monitorninga (praćenja) spoljne zaduženosti
najmanje razvijenih zemalja, kako ne bi došlo do problema prezaduženosti i kako bi se
stimulisao priliv kapitala u ove zemlje, putem smanjenja verovatnoće proglašenja
moratorijuma. Najugroženijim zemljama MMF i Svetska banka pomažu i putem potpunog
(ređe) ili delimičnog (češće) otpisa dugova.

Iako ne postoje jedinstvene vrednosti navedenih indikatora po kojima bi se ocenjivao stepen

održivosti spoljnog duga zemlje, visoko zaduženom zemljom se dugo smatrala ona kod koje je:
odnos spoljnog duga i BDP iznad 80% i/ili odnos spoljnog duga i godišnjeg izvoza iznad 220%, a
odnos godišnjih obaveza po dugu i godišnjeg izvoza veći od 25-30%.

Ipak, ni ovako definisani pragovi prezaduženosti, se ne mogu smatrati apsolutnim pokazateljima

da je zemlja prezadužena, tj. da će imati problema u otplati spoljnog duga. Kapacitet izmirivanja
spoljnofinansijskih obaveza zavisi i od sveukupne ekonomske situacije u zemlji i kvaliteta
ekonomske politike koju vlade sprovode. Iako se može reći da je svaka zemlja dužnik „slučaj za
sebe“, MMF i Svetska banka definišu različite pragove održivosti spoljnog duga u zavisnosti od
kvaliteta ekonomske politike i institucija u zemlji:

Kvalitet Neto sadašnja vrednost spoljnog duga kao % Godišnji anuiteti kao %
ekonomskih Izvoz BDP Budžetski Izvoz Budžetski
politika prihod prihod
 nizak 100 30 200 15 18
srednji 150 40 250 20 20
visok 200 50 300 25 22

Logično, zemlje sa visokim kredibilitetom ekonomske politike imaju veći kreditni potencijal, tj.
mogu imati veće vrednosti pokazatelja zaduženosti bez prelaska u zonu neodrživosti spoljnog
duga u odnosu na zemlje bez adekvatne ekonomske politike.