UNIVERZITET U PRISTINI

FAKULTET TEHNICKIH NAUKA

KOSOVSKA MITROVICA

Studijski program: MASINSKO INZENJERSTVO

Predmet:OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE

Seminarski rad na temu:

HIDROENERGIJA

Student: Predrag Nikolic, 21/16 Profesor: dr Milan Djordjevic

 SADRZAJ

 UVOD
 HIDROENERGIJA
 TIPOVI TERMOELEKTRANA
 VELIKI UTICAJ NA REKE
 RESURSI,ISKORISCENJE POGONSKE SNAGE
 ENERGIJA MORA
 ENERGIJA PLIME I OSEKE
 ZAKLJUCAK
 LITERATURA
 1.UVOD

HIDROENERGIJA

Hidroenergija je energija vode tj. energija dobijena od tekuće vode ili vodenog pada. Od
davnina se koriste razni vodeni mlinovi za najrazličitije svrhe kao na primer : mlinovi za žito,
pilane, mlinovi za tekstil, razne čekiće, kranove, mlinove za rude i slične stvari.

Od početka 20tog veka, izraz hidroenergija se uglavnom vezuje za hidroelektrane i proizvodnju

električne energije. Internacionalne institucije poput Svetske Banke vide hidroenergiju kao
sredstvo za ekonomski razvoj koji ne zagadjuje životnu sredinu.

Hidroenergija je najrasprostranjeniji i najčešće korišćeni obnovljivi izvor energije na svetu,

procene su da se oko 20% ukupno proizvedene električne energije proizvede u hidroelektranama.
Predvidja se da će godišnje ovaj procenat rasti za 3% godišnje u narednih 25 godina.
Hidroenergija se koristi u 150 država, Kina je globalni lider u proizvodnji električne energije u
hidroelektranama. Kina otprilike 17% električne energije koju proizvodi, proizvede u
hidroelektranama. U svetu postoje četri hidroelektrane veće od 10GW : Tree Gorges
Dam i Xiluodu Dam u Kini, Itaipu Dam na granici Brazila i Paragvaja i Guri Dam u Venecueli.

Cena hidroenergije je relativno niska, što je čini pristupačnim izvorom obnovljive energije.
Prosečna cena električne energije iz hidroelektrane veće od 10MW je izmedju 3 i 5 U.S Dolar
centi po kwh. Hidroenergija je takodje veoma fleksibilan izvor električne energije pošto količina
energije koja se proizvodi može brzo da se smanji ili poveća u zavisnosti od potreba.

Medjutim, hidroelektrane prekidaju tokove reka i mogu štetiti lokalnim ekosistemima. Takodje
gradnja velikih hidroelektrana obično podrazumeva izmeštanje naselja i životinjskog sveta iz
neposredne blizine. Jednom kada se hidroelektrana izgradi, ona više na direktan način ne
zagadjuje životnu sredinu i značajno smanjuje zagadjenje vazduha koje proizvode elektrane na
fosilna goriva ili ugalj.
 Hidroenergetski potencijal vodotokova predstavljao je vekovima važan izvor energije, a
tragovi korišćenja vodotokova mogu se pratiti još od drevnog Egipta, Persije i Kine.Povećanje
cene nafte u svim zemljama i povećana zabrinutost o negativnim uticajima sagorevanja uglja,
nuklearne energije, pa i velikih hidroelektrana, na prirodnu okolinu, povećali su zanimanje za
korišćenje hidroenergetskog potencijala malih vodotokova u raznim delovima sveta. To je
uslovilo razvoj modernih hidro turbina, koje mogu da rade pod uslovima malih protoka i malih
padova vodene mase. Male hidroelektrane pružaju određene prednosti u tom smislu jer je
instalacija relativno mala i može da bude i estetski i ekološki prihvatljiva.Izgleda da, posle
mnogo godina eksperimentalnog rada u mnogim zemljama, male hidroelektrane postaju sve
atraktivnije i ekološki prihvatljive u mnogim delovima sveta, dok je njihova cena konkurentna
novim termo i nuklearnim elektranama, a uticaj novih brana na okolinu je minimalan u poređenju
sa velikim hidroelektričnim projektima.

Hidroelektrična energija se dobija kroz dve faze. U prvoj fazi potencijalna energija
vodene mase pokreće hidrauličnu turbinu i pretvara se u mehaničku energiju, a u drugoj fazi ova
mehanička energija pokreće generator koji je pretvara u električnu energiju. Snaga generisane
električne energije zavisi od protoka vodene mase i razlike u nivou između izvora vodotoka i
ispusta akumulacije (pad).

U svijetu je instalirano gotovo 1000 GW hidroenergetskih objekata s preko 11 000

hidroelektrana. Najveći proizvođači su Kina, Kanada, Brazil i SAD, dok  u odnosu na omjer i
značaj hidroenergije u svojem energetskom sustavu prednjače Norveška i Indija.

Hrvatska je među prvima prigrlila ovaj vid energije pa je HE Krka bila 1895. jedna od prvih
hidroelektrana u Europi. Ulice Šibenika zasjale su stoga električnim lampama prije Beča, Rima,
Londona, a otvorena je samo dva dana nakon Tesline brane na Nijagari. Razvojem tehnologije i
industrijskog društva nastala je u to doba potreba za mnogo opsežnijim i raširenijim vidom
energije – električnom energijom. Tako je  hidroelektrana Krka na rijeci Krki omogućila da
šibenske kale zasvijetle s 320 uličnih svjetiljki, od kojih je svaka imala snagu od 16 vata. Na
istom slapu je 1904. godine proradila HE Jaruga, a 1906. HE Miljacka podno Manojlovačkih
slapova. Sliede hidroelektrane Ozalj na Kupi (1908. g.) i Kraljevac (1912. g.) na Cetini kod
Zadvarja koja koristi pedesetak metara pada slapa Velike i Male Gubavice te mala hidroelektrana
Zeleni Vir ispod slapa potoka Curak kod Skrada u Gorskom kotaru, izgrađena 1921. godine. Ovo
su bili prvi koraci u iskorištavanju hidroenergije da bi ona s vremenom postala vrlo značajna u
našoj zemlji.

Posle Drugog svetskog rata, nastavljena je gradnja hidroelektrana, sve većih i jačih. U Hrvatskoj
danas radi 25 hidroelektrana, a posljednja izgrađena je hidroelektrana Lešće na rieci Dobri. S
nazivnih oko 2100 megavata (MW) snage, hrvatske hidroelektrane proizvode više od polovice
ukupne struje svih hrvatskih elektrana, a iz njih poteče u prosjeku nešto više od četvrtine
električne energije preuzete u elektroenergetski sastav Republike Hrvatske. Po raspoloživoj snazi
najjača je hidroelektrana Zakučac s 486 MW, slijede HE Velebit, HE Orlovac, HE Senj i druge
manjeg kapaciteta. Za usporedbu, velike hidroelektrane na Dravi ne prelaze 100 MW (Donja
Dubrava 82,4 MW).

Hidroelektrane pomoću turbina iskorištavaju mehaničku (kinetičku) energiju vode u

električnom generatoru. Postoje tri vrste hidroelektrana. Najčešće su akumulacijske
hidroelektrane koje skladište vodu reke u akumulaciji ispred same brane. Ispuštanjem
(pražnjenjem) akumulacije preko turbina dobiva se električna energija. Prdnost akumulacijskih
hidroelektrana je ta što se voda pušta, odnosno energija proizvodi najviše kada je to potrebno, a
to se naziva vršna potrošnja. Protočne hidroelektrane nemaju akumulaciju, već koriste izravnu
snagu vode i zbog togu su ovisne o protoku. Konačno, reverzibilne hidroelektrane „skladište“
energiju tako da pumpaju vodu s primarne akumulacije na povišenu (dodatnu) kada je potrošnja
mala, obično noću. Kada se javi potreba za strujom, pohranjena voda se spušta natrag do turbina,
također vid vršne potrošnje. Poznata je reverzibilna hidroelektrana HE Velebit na rijeci Zrmanji
koja pumpa vodu iznad Velebita u Liku pored Gračaca, preko velike cevi koja se penje
Velebitom, a ispod koje prolazi i magistralna cesta. Ovakve hidroelektrane su jako dobra
nadopuna ostalih hidroelektrana kao i termoelektrana, vjetroelektrana i drugim izvorima energije
koji se teško prilagođavaju zahtevima potrošnje.
 Hrvatska je do sada iskoristila oko 64% hidroenergetskog potencijala, po proceni
stručnjaka iz energetike i građevinarstva. Postoje planovi za daljnje iskorištavanje
hidroenergetskog potencijala na srednjim i većim vodotocima gdje je moguće izgraditi još oko 60
hidroelektrana ukupne instalirane snage 1942 MW, uz prosječnu godišnju proizvodnju od 5578
GWh. S obzirom na to da se dio ovog potencijala nalazi na graničnim rekama s Mađarskom,
Slovenijom i Bosnom i Hercegovinom, procjenjuje se da Hrvatskoj pripada oko 1675 MW snage
i 4400 GWh prosečne godišnje proizvodnje energije. Tome treba dodati nove reverzibilne
elektrane, čijom bi se izgradnjom dobilo oko 1000 MW snage.  Realizacijom preostalih
značajnijih projekata, vrijednih 3,4 milijarde eura, ostvaruje se proizvodnja oko 4,4 TWh
električne energije godišnje, čija je godišnja vrijednost oko 250 000 000 eura, odnosno,
proizvodnja električne energije iz hidroelektrana povećava se gotovo za 100%.

U zadnje vrijeme planiraju se i male hidroelektrane, kako bi  se iskoristio i hidropotencijal

na manjim vodotocima. Razlika između hidroelektrana i malih hidroelektrana je u instaliranoj
snazi. Gornja granica instalirane snage je 10 MW, a mogu uključivati brane i akumulacije. One se
najčešće grade na manjim vodotocima, ali po definiciji, njihova instalirana snaga ide čak do 10
MW što je vrlo visoka vrijednost. One mogu imati akumulaciju i uključivati betonsku.

Hidroelektrane su dugovječnije od ostalih izvora energije, pa im je trajnost  najmanje sto

godina, za razliku od termoelektrana i nuklearnih elektrana kojima je trajnost 30 do najviše 40
godina. Koriste trajan i besplatan izvore energije – vodu reka i ne stvaraju direktno stakleničke
plinove.

 
 TIPOVI HIDROELEKTRANA
Postoje tri osnovne vrste hidroelektrana: protočne, akumulacijske (Hydroelectric Dam) i
reverzibilne (Pumped-storage Plants) hidroelektrane. Po definiciji protočne hidroelektrane su one
koje nemaju uzvodnu akumulaciju ili se njihova akumulacija može isprazniti za manje od dva
sata rada kod nazivne snage. To znači da se skoro direktno koristi kinetička energije vode za
pokretanje turbina. Takve hidroelektrane je najjednostavnije izvesti, ali su vrlo ovisne o
trenutnom protoku vode. Prednost takve izvedbe je vrlo mali utjicaj na okolinui i nema dizanja
razine podzemnih voda. Glavni dijelovi takve elektrane su akumulacija, brana, zahvat,
gravitacijski dovod, vodna komora, zasunska komora, tlačni cjevovod, strojarnica i odvod vode.
Postoje dvije izvedbe akumulacijskih hidroelektrana: pribranska i derivacijska. Pribranska se
nalazi ispod same brane, a derivacijska je smeštena puno niže od brane i cevovodima je spojena
na akumulaciju. Akumulacijske hidroelektrane su najčešći način dobivanja električne energije iz
energije vode. Problemi nastaju u ljetnim mjesecima kad prirodni dotok postane premali za
funkcioniranje elektrane. U tom slučaju se brana mora zatvoriti i potrebno je održavati bar razinu
vode koja je biološki minimum. Veliki problem je i dizanje razine podzemnih voda. Potrošnja
električne energije zavisi od doba dana, danu u nedelji, godišnjem dobu itd. U ponedjeljak je špic
potrošnje, vrlo velika potrošnja je i u svim ostalim radnim danima. Vikendom obično pada
potrošnja električne energije. Za popunjavanje dnevnih špiceva potrošnje grade se reverzibilne
hidroelektrane. Ove hidroelektrane slične su derivacijskim, ali protok vode je u oba smera kroz
derivacijski kanal. Kad je potrošnja energije mala voda se pumpa iz donjeg jezera u gornju
akumulaciju. To se obično radi noću, jer je tada potrošnja energije najmanja. Danju se prebacuje
na proizvodnju električne energije i tada se prazni gornja akumulacija.
 VELIKI UTICAJ NA REKE

Nego, hidroelektrane imaju i mnoge mane. One najčešće potpuno devastiraju reke na
kojima se grade. Uvelike nestaje biološka raznolikost i priroda općenito. Dok su reke raznolike,
dinamične i pune života, hidroelektrane znače monotoniju. Izgradnjom hidroelektrane nestaju
mnoga vrijedna staništa i vrste; one imaju ogroman negativan utjecaj na ribe, osobito zato  što
nestaju mestilišta, poremećuju hidrologiju i uzrokuju promjene u razini  podzemnih voda što
dovodi do sušenja šuma i polja. Brane na rekama stvaraju vodene valove, na Dravi primerice
jednom ili dvaput dnevno visine metra, a između je suša, što znači teško preživljavanje za stanare
tih voda. Sprečavaju dotok sedimenta što ukopava reku i dodatno snižava podzemne vode.
Pojačava se erozija što zahteva ogromna ulaganja od strane vodoprivrede. Nestaje i riblji fond,
pogotovo mriejstilišta u poplavnim područjima koja su uništena ili odsečena od matice reke.
Poremećena je mikroklima, odnosno povećava se vlaga, magla te se kod ljudi javljaju  problemi s
dišnim putovima. Sve  to samo je deo problema. Brane ne samo da uništavaju reku na licu mjesta,
već  i stotinama kilometara nizvodno. Primer  toga su hidroelektrane na gornjem toku Neretve
koje preusmeravaju vodu na turbine kod Dubrovnika. Ribe više ne mogu migrirati te blokiraju
prijenos sedimenta. Poremećene su i korisne funkcije reka kao što je samopročišćavanje voda,
prirodna obrana od poplava, procjeđivanje oda u podzemlje itd.

Posljednje izgrađena hidroelektrana na reci Dobri  primer je drastičnih promjena, jer se 
dobro dokumentiralo stanje prije izgradnje. Tekuće reke kao ni  kanjona više nema,  ovdje je sada
samo statična akumulacija. Riblji fond je uništen, a“ kraljica voda“, riba mladica je na pragu
nestajanja. I nizvodno od hidroelektrane se trpe posljedice – vodeni valovi prijete kupačima, a
direktno i turizmu. Voda je vrlo hladna jer se u turbinu voda pušta iz dubine, a moguće i hladi
obližnju Mrežnicu. Dobra je bila poznata kao reka za rafting, što je sada potpuno nestalo, a novih
turista nema. Institut za turizam je za vrijeme reagirao još za vreme gradnje, ističući da je malo
akumulacija u svetu turistički resurs. Postavlja se i pitanje učinkovitosti, jer bi mogla curiti voda
iz akumulacije u krško podzemlje te smanjiti proizvodnju, a i povećali bi se troškovi zatvaranja
rupa u šupljem kršu, odnosno stvaranja betonskih zavjesa.

Hidroelektrane su obrana od poplava, što je samo donekle tačno – one sprečavaju manje i
srednje poplave koje su u stvarnosti korisne (jer voda se u poplavnoj zoni prirodno pročišćuje i
cedi u podzemlje otkud je crpimo za piće),  ali su vrlo upitne kod velikih poplava koje su
najopasnije; štoviše, mogu uvelike doprinijeti stvaranju vodenih valova što se i desilo 2012.
godine kada je Drava poplavila Pušćine u Međimurju. Ovo svakako nije izolirani slučaj.
Primerice, Asuanska brana poznata je po zaustavljanju poplava uz Nil i plovnošću, uz dakako
proizvodnju električne energije.  Ali gotovo je nestalo donosa hranjivih tvari (tj. sedimenta) za
vreme sezonskih poplava što je povećalo troškove umjetnih gnojiva te rezultiralo zagađenjem
vode, ali i uvozom; a zbog nedostatka sedimenta tone i zasoljuje se poznata delta Nila s
ogromnim posljedicama te brojni drugi problemi. Brana Tri klanca u Kini od samog početka je
trpela od šteta u odronima, masovnim razvojem bolesti stajaćih voda (što je trošak za zdravstvo) i
ostalim poremećajima. U Hrvatskoj postoje samo delomična istraživanja štetnih strana
hidroenergije i to ponajviše od strane šumarske struke zbog negativnog utjecaja brana na šume,
kao važnog gospodarskog resursa. Ali izvesno je da i u Hrvatskoj postoji cijeli niz „skrivenih
troškova“ poput zapriečenog prenosa sedimenta, ukopavanja reka i poremećenih podzemnih voda
što dovodi do suša, poplava, gubitka turizma, uvoza skuplje struje za vrijeme suša i ostalo.
Hidroelektrane neminovno boluju od mnogih problema pri izgradnji. U proseku, troškovi gradnje
su gotovo 50% veći od onih planiranih. Takvo prekoračenje troškova bilo je u čak 96% slučajeva
svih svjetskih brana. Što je veći bio proekt, to je veće bilo prekoračenje troškova. Rokovi
izgradnje kasnili su u prosjeku 44%. U pitanju je i njihova efikasnost. Prvotna cijena gradnje bila
je 65 milijun eura da bi se na kraju popela i preko 100 milion eura. Većina hidroelektrana,
pogotovo u tropskim zemljama s izraženim sezonskim varijacijama u padalinama ima značajno
manju proizvodnju od instalirane snage koja se odnosi na najpovoljniji mesec. Klimatski modeli
predviđaju još  više atmosferskih ekstrema, uz naravno smanjenje proizvodnje električne energije
uslied u globalu manje padalina i do 10%. Zemlje kojima se energetska strategija zasniva na
hidroenergiji često zbog dugotrajne suše,  moraju uvoziti vrlo skupu struju, a nisu učinkovite
protiv stogodišnjih poplava. Klimatski modeli predviđaju sve manje kiše i snijega, i to bujično
raspoređeno, što je neprikladno za proizvodnju električne energije.

Hidroelektrane stoga nisu u cijelosti zeleni i jeftini izvori energije kako se često može
čuti. Njihova cijena je pogotovo za prirodne sustave ogromna, ali i sama njihova učinkovitost nije
onakva  kakvom se prezentira. Iako su hidroelektrane imale izuzetno važnu ulogu za hrvatsku
energetiku, a imaju i danas, njihova uloga u budućnosti će se morati prilagođavati kako sve više
istražujemo i vrednujemo vodene ekosastave. Postoji mnogo načina da se to nadoknadi:
energetska učinkovitost, regionalna energetska autonomija,  drugi obnovljivi izvori energije
(vjetra, sunca, geotermalna, bioplin…). Hrvatska treba što razumnije i održivije koristiti  prirodne
resurse od kojih je upravo voda najvažniji.
 RESURSI, ISKORISCENJE POGONSKE SNAGE VODE

Pojam “prirodni resursi” obuhvata sve ono što potiče od prirode i predstavlja opšte
bogatstvo, te ima upotrebnu vrednost. Direktnu upotrebnu vrednost imaju mineralne sirovine,
vode, šume, zemljišta, a indirektnu upotrebnu vrednost imaju klima i reljef, jer predstavljaju
uslove za razvoj nekih drugih ekonomskih delatnosti (Milanović, 2009). Sinonim za prirodno
bogatstvo je prirodni potencijal, koji je znatno širi termin i obuhvata sve prirodne izvore i uslove.
Oni označavaju sva materijalna dobra koja čovek koristi: rude, ugalj, šume, biodiverzitet, klima i
reljef. Kada čovek počne da koristi ova dobra ona postaju resurs koji ima svoju ekonomsku
vrednost. Termin resursa je francuskog porekla jer ressoirce znači izvor, pa se može reći da se
prirodni resursi odnose na prirodna dobra koja su u funkciji za privedena korišćenja. U prirodne
resurse se ubrajaju sve vrste voda (za piće, industriju, energetiku, ribolov, navodnjavanje i
saobraćaj), zemljište (kao osnova za proizvodnju hrane ili kao materijal za industriju), nalazišta
mineralnih sirovina i šume, kao i sve druge materije koje mogu biti uključene u proizvodnju, kao
sunčeva energija i energija vetra. Prirodni resursi su uslovljeni prirodnim faktorima, kao što su
elementi geografske sredine (klima, reljef, zemljište, sunčeva toplota, atmosferske padavine,
blizina vode za navodnjavanje), koji se ne mogu neposredno koristiti, ali bez njihovog učešća
neke proizvodnje nisu moguće. Prirodni uslovi su neophodni za opstanak čoveka, društva i
ekonomije. Oni ispoljavaju svoj uticaj nezavisno od volje čoveka, a samo je pitanje u kojoj meri
će to on iskoristiti u stvaranju novih vrednosti. Ne postoji jasna granica šta su prirodni uslovi, a
šta su prirodni resursi, jer neki elementi prirode mogu da budu uslovi, a u nekim situacijama
mogu biti resursi. Tako, na primer, vodne mase mogu biti uslov za plovidbu, ribolov,
navodnjavanje, a kada se na njima izgrade hidroelektrane, tada postaju uslov za dobijanje
energije. Morske vode su uslov za ribolov, saobraćaj, ali ako se iz njih ekslpoatiše so, tada
postaju resurs-izvor. Zemljište, strogo uzevši, nije resurs, jer nije izvor energije za industriju, ali
je, isto tako, izvor mnogih hraniva koja su potrebna za gajenje biljaka, šuma koje predstavljaju
izvor hrane i sirovine za industrijsku upotrebu. Prema definicijama različitih istraživača može se
zaključiti da su svi istog stava, da resursi predstavljaju dinamičku kategoriju koja se menja u
prostoru i vremenu. Oni predstavljaju određene komponente koje su izvor većeg ili manjeg broja
korisnih suspstanci i energije. Prirodne resurse čovek transformiše i prilagođava svojim
potrebama pri čemu ih menja. Prirodni resursi i prirodni uslovi predstavljaju prirodno bogatstvo,
koje je opisna vrednosna jedinica za prirodni potencijal. Prirodni potencijal predstavljaju prirodni
resursi sa rezervama prirodnih dobara i prirodnih uslova koji čoveku mogu biti od koristi ili to
već jesu, tj. mineralne sirovine, vode, zemljište sa vegetacijom i prirodni uslovi. Njihovo
korišćenje, privredna primena i ekonomska valorizacija treba da budu planski usmereni i
namenski kontrolisani. Bez obzira na vrstu, strukturu i pojedinačne količine, oni su osnov za
predstojeći privredni i ekonomski razvoj Srbije. Svakako, postoji deo koji mora ostati izvan
ekonomskih i privrednih tokova i koji treba da bude sačuvan za sadašnje i buduće generacije. To
posebno važi za neobnovljive prirodne resurse. Generalni pristup prirodnim resursima Srbije
mora da obuhvati definisanje politike i strategije njihovog održivog korišćenja, kao i definisanje
zakonodavno-pravnog okvira za njihovo efikasno sprovođenje. Koji se delovi prirode javljaju kao
prirodni resursi zavisi, između ostalog, od dostignutog nivoa razvijenosti tehnike i tehnologije, od
ekonomskih mogućnosti i celishodnosti korišćenja, i stepena istraženosti i poznavanja resursa. Za
termin „prirodni resursi“ ili izvori, nema dileme da su to dobra koja su privedena korišćenju, ali
postavlja se pitanje šta su to prirodne rezerve. Rezerve predstavljaju resurse koji su poznati i
dostupni za ekonomsku eksploataciju, sa postojećom tehnologijom i po trenutnim cenama. Dakle
rezerve predstavljaju potencijale koji u svakom trenutku mogu postati resursi, zavisno od
svrishodnosti njihovog korišćenja. Procene rezervi zavise, takođe, od uslova eksploatacije
(tehnologije i cene). Projektovane rezerve podrazumevaju onaj deo resursa koji je moguće i
ekonomski opravdano eksploatisati u nekom optimalnom roku (oko 50 godina) novom
tehnologijom. Prema stepenu geološke istraženosti rezerve se dele na:  A - Dokazane (stepen
istraženosti 80-100%);  B - Verovatne (stepen istraženosti 60-80 %);  C1 - Uočene (otkrivene)
(40-60 %);  C2 - Zaključene (20-40 %);  D1 - Hipotetičke;  D2 - Spekulativne. Kategorije
rezervi od A do C1 su pogodne za aktivizaciju, dok su od C2 do D uslovno pogodne, nemaju neki
poseban značaj (po ovim kategorijama se rezerve označavaju u statističkim publikacijama).
Prema stepenu ekonomičnosti rezerve se dele na:  Rentabilne ili bilansne (iskoristivost rezervi
preko 90%);  Uslovno rentabilne;  Paramarginalne (pogodne za aktivaciju u roku od 25 god. sa
stepenom iskoristivosti od 50 - 90%), i  Marginalne (pogodne za aktiviranje u roku od 60 god.
sa stepenom ekonomičnosti od 10-50 %);  Nerentabilne ili vanbilansne (sa stepenom
ekonomičnosti ispod 10 %). Kriterijumi za klasifikaciju resursa mogu biti različiti, ali temelj svih
klasifikacija je racionalno upravljanje, odnosno, racionalna eksploatacija prirodnog bogatstva.
Kao kriterijumi za klasifikaciju prirodnih resursa uzimaju se pripadnost, trajnost, funkcionalnost,
ekonomičnost, obnovljivost i položaj. Na osnovu toga usvojen je osnovni kriterijum za
klasifikaciju prirodnih resursa, kao prirodno - ekonomski kriterijum. Prema tom kriterijumu sve
prirodne resurse možemo klasifikovati kao: 1) prirodne; 2) ekonomske; 3) kombinovane. Svi
prirodni resursi su delovi odgovarajućih prirodnih ciklusa geoloških, hidroloških, sedimentnih,
atmosferskih, bioloških. U prirodne resurse svrstavaju se resursi prema određenim zemljinim
sverama po pripadnosti:  prirodni resursi atmosfere;  prirodni resursi litosfere-zemljine kore
(mineralne sirovine i zemljište);  prirodni resursi hidrosfere (kopnene vode i okeani);  prirodni
resursi biosfere (flora i fauna genetički resursi sa organizmima njihovim delovima i
populacijama. Ekonomska klasifikacija prirodnih resursa zasniva se na mogućnostima njihovog
korišćenja. Prema Milenoviću (2000) mogu biti klasifikovana kao: 1) materijalni (rezerve nekog,
manje ili više ograničenog materijalnog dobra koje koristi čovek i čija se količina može
kvantifikovati i čije zalihe su ograničene, kao npr. nafta, ugalj, obradivo zemljište, rude); 2)
nematerijalni (neka dobra koja postoje u prirodi i koja čovek koristi, npr. lepota pejzaža, ali se ne
može teorijski izraziti njihov limit, jer u degradiranoj sredini mogu biti razoreni). Dalja
klasifikacija resursa moguća je prema sastavu i poreklu, na organske i neorganske. Najznačajnija
klasifikacija prirodnih resursa je prema njihovom trajanju, što je u suštini kriterijuma
ekonomskog karaktera. Prema ovoj klasifikaciji, sve prirodne resurse možemo svrstati u dve
grupe: 1.Neobnovljivi resursi (mineralne sirovine ili mineralni resursi); 2.Obnovljivi resursi
(zemljište,voda, flora, fauna na kopnu i moru). Ovde se svrstavaju energija vetra i sunca kao
obnovljivi energetski izvori, ali za sada malo korišćeni. Rudarska industija koja se bavi
eksplotacijom i preradom mineralnih sirovina, danas je na samom vrhu aktivnih zagađivača
vodenih tokova, zemljišta i vazduha. Eksplotacija mineralnih sirovina znači neposredno i
posredno delimično, trajno ili privremeno, uništavanjem drugih prirodnih resursa (zemljišta,
vode, vazduh). Klasifikacija prirodnih resursa u Evropskoj Uniji obuhvata podelu na iscrpljive i
neiscrpljive, a u okviru svake od njih izdvajaju se obnovljivi i neobnovljivi. Neiscrpljivi
obnovljivi resursi su: a) dispergovani resursi: solarni, vetar, talasi i padavine; b) akumulirajući
resursi: vazduh i okeani. Iscrpljivi obnovljivi resursi su: a) biološki resursi: šume, riblji fond i
biomasa; b) kumulirajući resursi: slatkovodni baseni, izdani i zemljište.
 Energija mora
 je potencijalna energija sadržana u vodama okeana i mora a koja se na različite načine
može konvertovati u toplotnu i/ili električnu energiju i na taj način koristiti za potrebe ljudi. To je
vrsta hidroenergije jer koristi hidropotencijle, a u izvesnom smislu se može posmatrati i
kao solarna ili lunarna kada zavisi od delovanja Sunca i Meseca.[traži se izvor]
Energija mora predstavlja obnovljivi izvor energije i kao takva je veoma interesantna za
eksploataciju.
Energija mora se javlja u tri osnovna oblika i to kao:

 energija talasa
 energija plime i oseke
 unutrašnja energija mora.

Energija talasa
Talasi nastaju delovanjem vetra, a vetar delovanjem Sunca. Osnovne karakteristike talasa
su visina i dužina. Vremenski razmak između dve amplitude srazmeran je drugom korenu dužine
talasa. Energija talasa srazmerna je kvadratu visine talasa i obrnuto srazmerne vremenskom
razmaku između dve amplitude. Energija naglo opada su dubinom, pa na dubini od 20m iznosi
samo 20% od energije neposredno ispod površine, a na dubini od 50m samo oko 2% od energije
neposredno ispod površine.Snagu talasa definišemo po jedinici površine upravnu na smer
kretanja talasa. Ona može iznositi i 10kW/m², ali i oko nule. Primer, za područje
severnog Atlantika, na otvorenom moru između Škotske i Islanda u 50% vremena snaga valova je
3.9kW/m² ili veća. Snagu talasa možemo odrediti po metru dužine na morskoj površini. Tako
definisana snaga talasa menja se sa brzinom vetra i zavisi od godišnjeg doba i vremenskih prilika.
Na spomenutom delu Atlantika u 50% vremena leti je snaga 10kW/m ili veća, a zimi 95kW/m ili
veća.Dužina obala uz okeane svih pet kontinenata (bez polova) iznosi oko 100 miliona metara, pa
ako se računa s prosečnom srednjom snagom od 10kW/m, dobija se prosečna godišnja snaga od
1TW, odnosno godišnja energija od oko 9.000TWh, što je oko 60% današnje proizvodnje el.
energije. Svakako, da će zbog lakšeg dovođenja energije potrošačima na kopno, biti jednostavnije
iskorišćavati energiju neposredno uz obalu, iako je energija talasa na otvorenom moru mnogo
veća. Iskorišćavanje energije talasa će biti ograničeno zbog geografskih faktora i ekonomskih
ograničenja, u prvom redu izazvanih problemom prenosa tako proizvedene el. energije.
 Energija plime i oseke

Plima i oseka su posledica delovanja Sunca i Meseca na vodu u okeanima. Amplituda

plime i oseke zavisi od međusobnog položaja Sunca, Meseca i Zemlje. Amplituda
i frekvencija različite su na pojedinim obalama. Npr. amplitude plime i oseke na Sredozemnom
moru su 10cm, a na Atlantskom, Tihom i Indijskom okeanu prosečno 6-8m. Na pojedinim
mestima obale u zapadnoj Francuskoj i u jugozapadnom delu Velike Britanije amplituda dostiže i
više od 12m. Na zapadnoevropskoj atlantskoj obali vremenski razmak između dve plime iznosi
12 sati i 25 minuta, a na obalama Indokine nastaje samo jedna plima u 24 časa.
Za energetsko iskorišćavanje plime i oseke potrebno je odabrati pogodno mesto na obali, na kojoj
je velika amplituda plime uz mogućnost izolacije dela morske površine (izgradnjom pregrade)
radi stvaranja akumulacionog bazena. Najjednostavniji način korišćenja postiže se
ugradnjom turbina koje rade samo u jednom smeru strujanja vode. Tada se osim turbine u
pregradu ugrađuju i zapornica.
Razlikujemo 4 faze pogona. U prvoj fazi, za vreme plime bazen se puni, uz otvaranje zapornice,
sve dok se ne postigne maksimalna kota u bazenu koja odgovara maksimumu plime. Tada se
zatvore zapornice. Voda ostaje na maksimalnoj koti, a nivo mora opada. U trećoj fazi stavlja se
turbina u pogon, pa se na taj način potencijalna energija vode akumulisana u bazenu pretvara u
mehaničku, a zatim u električnu energiju, na padu koji je jednak razlici kote vode u bazenu i
morske vode. Propuštanjem vode kroz turbine smanjuje se kota vode u bazenu, sve dok razlika
kota postigne neki minimum uz koji turbina još može da radi.
Kad je taj minimum postignut, obustavlja se pogon turbine i prelazi se u četvrtu fazu pogona, za
vreme koje je nivo vode u bazenu konstantan. Kada se kote mora i vode izjednače, otvara se
zapornica i počinje da se puni bazen, što odgovara fazi pogona 1. Za ovakav pogon turbina radi
oko 45% vremena trajanja jedne plime i oseke (4-5h). Ostalo vreme turbina je van pogona, pa se
za to vreme ne proizvodi el. energija.
Da bi se produžilo vreme pogona, može se postaviti turbina koja radi u oba smera strujanja vode:
iz bazena i u bazen. Postoji varijanta da turbina radi i kao pumpa, bilo za prebacivanje vode iz
bazena u more, bilo iz mora u bazen. Na ovaj način bolje se iskorišćava potencijalna energija
plime i oseke.
 Unutrašnja energija mora

Dovođenjem tople vode sa morske površine u prostor dovoljno niskog pritiska, ona se
pretvora u paru. Tom parom mogu pokreću se parne turbine. U turbini se iskorišćava ta razlika
između temperature na površini i u dubini mora, odnosno između pritisaka koji odgovaraju tim
temperaturama.Prvo i jedino takvo postrojenje od 22kW izgrađeno je 1919. godine na Kubi. Ono
je pokazalo tehničku mogućnost iskorišćavanja tog energetskog izvora, ali nije našlo praktičnu
teoretsku primenu zbog velikih investicionih troškova. Investicije po jedinici snage za takvu
elektranu veće su nego za hidroelektrane, a ona se može graditi samo na obalama u tropskom
pojasu, tamo gde je temperatura mora dovoljno visoka.
Procenjeno je da bi se u ovakvim postrojenjima moglo proizvesti 600000 TWh električne
energije, a to je oko 40 puta više od današnje svetske proizvodnje energije. Budući da se ta
energija može iskorišćavati samo u malom broju područja (potrebna je dovoljna dubina blizu
obale) i da je potrošnja energije u tropskim i suptropskim područjima mala, ne možemo očekivati
veću upotrebu ovakvog izvora energije.
 ZAKLJUCAK

Iz svega navedenoga bitno je napomenuti da nam hidroelektrane trebaju, da potencijala za

njihovu izgradnju imamo - ali da je nužno potrebno promijeniti praksu planiranja i izgradnje
takvih objekata u kojem će svi developeri i/ili investitori biti puno odgovorniji u planiranju i gdje
će se u planiranje uključiti i one struke koje su u energetici do sada bile zanemarene, ali i aspekte
projekata koji su do sada bili zanemareni (eksterni ekonomski i okolišni utjecaji), a radi izgradnje
projekata koji su korisni, isplativi, na korist lokalnoj zajednici i investitorima, a samim time i na
korist cijeloj državi.
 LITERATURA

1. https://hr.wikipedia.org/wiki/Hidroenergija
2. https://studenti.rs/seminarski-radovi/hidroenergija/
3. https://energetika.ba/tag/hidroenergija/
4. http://www.rgf.bg.ac.rs/predmet/RO/V%20semestar/Energetika%20i%20odrzivi
%20razvoj/Predavanja/Predavanje5.pdf