Professional Documents
Culture Documents
Олимп
51. Битеф отвориће двадесетчетворочасовна представа „Олимп" у режији Јана Фабра.
Тим поводом смо разговарали са театролошкињом Тином Перић, која је имала прилике
да представу погледа у Амстердаму.
Битефова публика жељно ишчекује Олимп: у славу култа трагедије Јана Фабра.
Како бисте укратко окарактерисали овај амбициозан пројекат, пошто сте имали
прилике да погледате извођење у Амстердаму?
Битефова публика није хомогена, али јој је радозналост заједнички именитељ па,
према томе, од представе има различита очекивања. Ви се бавите истраживањем
тоталног театра. Да ли је у вези са овом представом излишно или пожељно
говорити о хоризонтима очекивања?
У коликој мери ће само трајање представе бити прихваћено код домаће публике,
навикнуте на другачију форму театра?
Представа обухвата готово све најважније грчке митове о боговима и херојима, који су
најчешће фронтално изговорени, или у дијалошкој форми. Међутим, оно што је по
мени веома важно јесте да је композиција представе тако оформљена да се текстуални
предлошци не лепе један на други, већ смо ми за њих припремљени дугим и
интензивним невербалним сценама плесног и ритуалног карактера, које нас доводе у
стање високе концентрације. У питању је сендвич са осамнаест слојева у коме је „месо“
трагедије инкорпорирано у обиље телесности, материјалности, ликовности, тако да
суштина ових исказа, која је универзална, допире до нас убојито снажно. У једној сцени
на пример две девојке изводе пируете толико дуго да то постаје болно за гледати, што
је само по себи интензиван, готово критичан тренутак у коме престаје свака фикција и у
коме су покренути механизми преживљавања. Непосредно након тога, једна од њих
буквално чим дође до даха почиње да изговара Ифигенијин монолог. Она дакле у тај
монолог креће од егзистенцијалне нуле, а њене речи одзвањају невероватно снажно и
директно се урезују у наше биће. Оне постају егзистенцијалне поруке, јер смо ми
комплетно отворени, припремљени, устрептали, у стању страха и будности. Ово је
један од примера како Фабр приморава своје извођаче на превазилажење граница, а ми
као публика директно их следимо и превазилазимо сопствене границе, не само физичке
већ и психичке, емотивне и егзистенцијалне.
Људско тело се на врло чулан начин истиче као естетски предмет; ово се постиже
игром и плесом, што је све блиско античком погледу на свет. Какав сте доживљај
телесности имали током представе?
Мој осећај је да се тело никако не истиче као естетски предмет у овом случају, већ да је
оно пре свега медијум. Оно је изложено, огољено, али кроз њега пулсира живот, оно је
моћно и слободно, идентификујући се са њим и ми пролазимо кроз катарзу; кроз тела
уметника која се беспоштедно дају, ми се отварамо да примимо и дамо, и то како у току
представе, тако и након ње. Ово је генијално сажето у финалном питању, односно
позиву који нам Фабр кроз речи својих извођача упућује: „Дајте нам сад сву љубав коју
имате.“ На ове речи у завршници публика је, бар у Амстердаму где сам ја гледала
представу, одреаговала као из топа. Људи су скочили са столица, а искочили би и из
сопствене коже да су у том тренутку знали како. Одазив је дакле непосредан и снажан,
то је тотално позориште.
Верујем да у њима лежи кључ за читање представе, или ако баш хоћете, за Фаброво
тумачење трагедије. Јасно је да је у условима у којима се ова представа гледа озбиљно
аналитично промишљање садржаја није могуће, јер за тако нешто ни физиолошки
нисмо способни. Међутим, антички митови у спрези са ритуалном и оргијастичном
игром директно делују на нас свом својом архетипском снагом и буде у нама исконске
пулсације, живот тела и срца, толико загушен и на издисају у нашем времену. То је
наша моћ коју треба да пробудимо и оживимо у себи, дисање је метафора за то, али и
сасвим конкретно моћно средство за исцељење и будност у свакодневном животу. Тек
тада оживљени и присутни, можда можемо да изродимо нешто ново, у оквиру
сопственог живота, као и за нашу цивилизацију. Ове речи су дакле готово пророчке, а
изговорене у завршници овакве представе, налазе на отворен канал ка нашој души.
Верујем да је овакав приступ драгоцен, али да ми нажалост, и поред тога што смо
жељни оваквих искуства, немамо потенцијал да нешто слично остваримо у нашем
позоришту. За то је, осим финансијских могућности, потребна и велика слобода духа и
огромна посвећеност. Овако уигран и посвећен ансамбл нити имамо, нити имамо
услове да га формирамо, осим ако се не нађе нека група посвећеника, као што се то
понекад дешава... Јер мада представа почива на генијалној концепцији Фабра, она је
изнесена изузетним ансамблом, који је заиста својом крви, знојем и месом
отелотворује. Концепција без оваквог извођења не постоји. Генерално у нашем
позоришту се не негује тако радикално телесни приступ, озбиљан тренинг код нас у
институцијама готово да не постоји, ми више гравитирамо ка некој менталној,
емотивној сфери. То је проблем и нашег школског система, који још увек није
интердисциплинаран, мада је савремена пракса већ дуго тако конципирана. Самим тим
код нас овакав тип рада није довољно стимулисан.