О.

Иларион Ђурица о потрошачкој манији

ПОТРОШАЧКА МАНИЈА (ГРЧ. ΜΑΝΊΑ) (НЕДЕЉА ТРЕЋА ПО ДУХОВИМА РИМ 5,1-10 МТ 6,22-
33 ЗАЧ. 18) НЕДЕЉА, 10. ЈУЛ 2016. ГОДИНЕ
Редовно смо заокупљени, опседнути, бригама за потребе тела и тако се као људи сводимо на
потрошаче, конзументе (consumens). Ради се о озбиљном душевном обољевању са
наступима суманутости, беса, опседнутости и правог клиничког лудила. У луду главу нашег
савременика се увукла мисао која опседа, а испољава се као страст за богаћењем. Ево,
зашто Господ три пута од нас тражи да се тескобно не бринемо за живот и за сутрашњи дан,
већ да живимо у светом и еванђелском Данас. Наш одговор мора бити јасан. Сваки од нас се
мора определити, или – данас, или јуче – или сутра!? Бог или богатство!? Богослужење или
човекослужење.
Не ради се о крајности, да се од нас тражи строги, великосхимнички завет сиромаштва, већ се
ради о нездравој пожуди за богатством, о мамонизму. Једно је имати богатство, а потпуно
друго служити му обожавалачки као идолу. „Ако имаш благо и то те не чини охолим или
насилним, него дајеш потребитима колико можеш, господар си, а не слуга свог блага; јер твоје
благо служи теби, а не да ти служиш своме благу“ (непознати проповедник из Ломбардије, 6.
век). Не можемо служити мамону, профиту, добитку и богатству као свом богу од трулежи, од
блата. Бог нам је дао живо тело, па ћемо се постарати и за храну и за одело. Вреднији смо од
птица које нити сеју, нити жању, нити скупљају у житнице. Тескобна брига за живот је врста
веома грешног очајавања на начин охолоумника: ја сам доброчинитељ, а не Бог Сведржитељ!
Господ нас лечи тако што нам предочава лепоту пољког љиљана-ђурђевка, коју човек не
може надмашити ни једним својим настојањем. Ваља и богоугодно је, живети у Данас, а
манути се Сутра. Сутра је увек илузорно, обманљиво. Али то не значи да нам је ленствовање
и нерад дозвољен. „Рад се мора обављати, а претерана брига уклонити“ (Свети Јероним
Блажени). Стараћемо се и о земаљским вредностима које нас упућују на искање Царства
Божијег и његове правде. Овде је жижа вере: ослободити се суманутости бриге, бацити се у
загрљај Богу и определити се за „немогуће“, за веру!
„Млад бијах и остарјех, али не видех праведника напуштена или да му дјеца хљеба просе“(Пс
36,25).
Није могућно двојицу супарника призивати господарима. Један мора бити изневерен и
одбачен. Немогуће је служити Богу и кривобогу, јер и Бог, а и идол, траже целог човека. Бог
нам је Господар који је постао у Христу наш Пријатељ и Брат, а богаство би морало да буде
наш слуга. Ми поседујемо богатство, а не оно нас. Вежбајмо се у сиромаштву чак и ако смо
богати, али не шкртошћу, већ великодушношћу, е да бисмо се ослободили робовања свом
богатству. Сваким грехом, упорно грешећи, ројимо средину идола и идолчића.
Шта нас највише може учинити идолопоклоником? Шта ми најпре може постати идол? – Оно
што ме лишава слободе! Идол изгледа као да је обухватио божанску енергију , али је запосео
демонску. Идоли своју „магичну“ моћ дугују демону ком се служи. Они су спроводници те
опсесивне енергије идола. Наравно, он као магија, најнепомирљивије се противи вери, па и
религији, али је понекад распад, опадање, декаденција религије. Идол у животу може да
постане све, али никада није све. Наш лични идол је уствари наша себичност, егоизам, у
првом плану. Оно што ме заробљује собом. Земаљске сласти нас омаме, опчине и обузму и
постају нам, понекад, важније од Бога. Без Бога, земаљске сласти-идоли ће нас обузети, ма
били сиромаси или богаташи. Ни једна наша брига нема смисла. Сви наши идоли да ишчезну
као дим и нестану у непостојање. Бог који је дао живот, даће и за његово опстајање.
Интелигентнија је, паметнија је, птичија безбрижност или спокојство мириса ђурђевка. Брига
вређа Бога. Брига је врста очајања и бескорисног самосасатирања, а и прикривена је
побожност. Зар смо заборавили сва Божја доброчинства тако брзо!? Онај који се брине о
ђурђевцима, побринуће се и за своју децу.
Сувишна, опсесивна, брига је обележје савременог човека и једини је „изум“ вајног човека
потрошача-конзумента. Немојмо се убијати, тихо сатирати бригом за будућност, већ се
окренимо садашњем светом Данас.
Да ли се ти и ја старамо о Царству Божијем? Колико смо се повратили к себи и постали деца
светости, смирења и поуздане наде у Бога? Вера Христова ће распршити наше самообмане,
наша страховања за живот, за срећну будућност или заштићену старост