ВЕЖБА 5.

АНТИОКСИДАНТИ И АНТИОКСИДАТИВНА ОДБРАНА

Детоксикација реактивних кисеоничких радикала је предуслов живота у аеробним условима. Због
тога су током еволуције аеробни организми развили значајан антиоксидантни заштитни систем за
спречавање стварања и хватање радикала као и поправку оштећења изазваних кисеоничким
радикалима. Заштита од оксидативног стреса у биолошким системима остварује се захваљујући
антиоксидансима, тј једињењима која сакупљају и хватају радикале и системима унутарћелијских и
ванћелијских антиоксидантних ензима. Биолошки антиоксиданси се могу дефинисати као супстанце
које, када су присутне у малој количини у односу на количину супстрата, могу одложити или
спречити оксидацију тог супстрата, тј. као једињења која штите биолошке системе од потенцијално
штетних ефеката процеса или реакција које проузрокују интензивне оксидације. Биолошки антиоксиданси
се класификују на неколико начина: као унутарћелијски и ванћелијски, ензимски и неензимски, егзогени и
ендогени, липосолубилни и хидросолубилни, а своје ефекте остварују на један или више начина:
- смањивањем локалне концентрације кисеоника,
- спречавањем иницијације процеса стварања слободних радикала,
- везивањем металних јона спречава се настанак радикала,
- разлагањем пероксида и
- прекидањем ланца стварања нових слободних радикала.

Ензимски антиоксидативни систем

Главни заштитни систем одбране од ROS чини низ различитих антиоксидативних ензима: супероксид
дизмутаза, SOD, глутатион пероксидаза, GPx, GSH-Px; каталаза, CАТ, глутатион редуктаза, GR,
глутатион С-трансфераза, GST, тиоредоксин редуктаза, хем-оксигеназе и биливердин редуктаза. Међу
овим ензимима најважнија је каскада ензима "прве линије" одбране у елиминацији примарних производа
парцијалне редукције молекулског кисеоника: супероксид дизмутаза, SOD, глутатион пероксидаза, GPx,
каталаза, CАТ (види табелу 1).

Табела 1. Антиоксиданси у биолошким системима.

Антиоксиданс Особине
Ензимски
супероксид дизмутазе Mn- или Cu/Zn-зависне; цитосолне или митохондријске;
инактивишу -О2·
глутатион пероксидазе Sе-зависне, не-Sе-ензими (неке глутатион С-трансферазе);
цитосолне, митохондријске; инактивишу пероксиде
каталаза хем-ензим; пероксизоми; инактивише пероксиде
Помоћни ензими
глутатион редуктаза преводи GSSG у GSH
NADPH-хинон вероватно укључена у продукцију ROS код инфертилних
окидоредуктаза мушкараца
(DТ-дијафораза)
хидроксилаза
епоксида
ензими конјугације UDP - глукуронилтрансфераза
сулфонил трансфераза
глутатион С-трансферазе
донори NADPH дехидрогеназа глукозо-6-фосфата
дехидрогеназа 6-фосфоглуконата
дехидрогеназа изоцитрата
Трансхидрогеназе
транспортни систем за GSSG
за коњугате ксенобиотика

1
Неезимски
α-токоферол липосолубилан; мембрански; прекида реакције радикала
(витамин Е)
β-каротен липосолубилан; хватач синглет кисеоника
аскорбинска кис. хидросолубилна; цитосолна; регенерише α-токоферол; прекида
(вит. C) реакције радикала
глутатион (GSH) хидросолубилан; различите антиоксидантне функције
мокраћна киселина плазма; сакупљач радикала
албумин плазма; везује јоне Fе и Cu
церулоплазмин плазма; везује јоне Cu
трансферин плазма; везује слободно гвожђе
хаптоглобин плазма; везује слободни хемоглобин

Ови ензими каталитички метаболишу слободне радикале (SOD преводи -О2· у H2О2), или реактивне
кисеоничке међупроизводе у мање токсична или нетоксична једињења (у случају H2О2 то раде глутатион
пероксидазе или каталаза). С обзиром да супероксид дизмутаза редукује -О2· у H2О2, који може бити
преведен у веома токсичан ОH·, веома је значајно да антиоксидантни ензими делују синхронизовано,
тј. да глутатион пероксидаза и каталаза делују заједно са SOD и разложе створени H2О2. У ћелији постоје
и други значајни ензимски системи, као што је ензимски систем за регенерацују редукованог глутатиона,
GSH у коме глутатион редуктаза има кључну улогу, па такође припада овом антиоксидантном систему
(слика бр. 5). Неопходно је, такође, да ћелија има довољно косупстрата неопходних за активност
антиоксидантних ензима, па су и ензими који катализују реакције стварања NADPH (дехидрогеназа
глукозо-6-фосфата, дехидрогеназа 6-фосфоглуконата, дехидрогеназа изоцитрата и трансхидрогеназе),
такође, део антиоксидантног ензимског система.

Слика 5. Антиоксидантни ензимски систем одбране од дејства слободних радикала

Помоћни ензими овог система су и ензими који катализују реакције које доприносе смањењу
продукције кисеоничних радикала (NADPH-оксидоредуктаза хинона, хидроксилазе епоксида), као и
ензими који коњугују токсичне интермедијере у метаболизму ксенобиотика (глутатион С-трансферазе,
сулфонил трансферазе, UDP–глукуронил-трансферазе; табела 1). Систем за транспорт реактивних
једињења из ћелије, слободних или коњугованих (систем за експорт редукованог глутатиона, и коњугата
ксенобиотика), такође су део ћелијског детоксикационог система.

2
Супероксид дизмутаза
Супероксид дизмутазе (супероксид: супероксид оксидоредуктаза Е.C. 1.15.1.1.) су откривене 1938.
године. Њихово присуство описано је у свим аеробним организмима. Катализују реакцију дизмутације
супероксид анјон радикала (-О2·) у водоник-пероксид према једначини која је иста као за спонтану
дизмутацију, али је константа брзине за ензимски катализовану реакцију око хиљаду пута већа:

2H+ + 2-О2· → H2О2 + О2

слика 5); при овој реакцији један молекул -О2· се оксидише у О2, а други редукује у H2О2. За ове
ензиме је карактеристично да се у ћелији налазе у релативно великим количинама, имају специфичну
локализацију у органима и субћелијским структурама и скоро све за своју активност траже присуство
метала: бакра, цинка, мангана, гвожђа (везаног у хем). Еукариотски организми садрже две
интрацелуларне форме металоензима: цитозоларни димер Cu/Zn-SOD и тетрамер Mn-SOD која је
локализована у митохондријама. Откривена је и посебна изоформа која у свом молекулу садржи бакар
и цинк, али је веће молекулске масе, различитог аминокиселинског састава и другачијих антигених
особина. Будући да је откривена у екстрацелуларној течности, предложен је назив екстрацелуларна
супероксид дизмутаза, EC-SOD, мада испитивања показују да је присутна и у ткивима. Апофермент
SOD је лишен каталитичке активности; бакар и манган учествују у транспорту електрона са -О2· на H+ у
процесу дизмутације, док цинк утиче на стабилност ензима и стабилност ензим-супстрат комплекса. Ако
продукција супероксидног радикала настаје на местима физички одвојеним или довољно удаљеним од
места локализације супероксид дизмутазе, -О2· може избећи реакцију дизмутације катализовану SOD што
фаворизује настајање хидроксилног радикала и последично може да доведе до веома интензивних
оксидативних оштећења. Разлагање H2О2, који је настао дизмутацијом са супероксид дизмутазом или
двоелектронском редукцијом О2, катализују глутатион пероксидаза или каталаза (слика 5).
Cu/Zn – SOD изоензим – молекулска маса ензима је 32 kDa, он је хомодимер тј. има две исте
субјединице, повезане дисулфидним мостом, од којих свака има по 151 амино-киселину. Свака
субјединица садржи по један атом Cu2+ и један атом Zn2+. Метални јони су смештени у активном центру
ензима, везани су за исту амино-киселину (хистидин у положају 61) и чине биметални комплекс. Функција
Cu2+ је везана за каталитичку активност ензима ; уколико се бакар одвоји од апоензима следи губитак
каталитичке функције; додатком Cu2+ поново се успоставља ензимска активност, али то се не догађа
уколико се вежу неки други метални катјони. У току реакције дизмутације Cu2+ мења своју валенцу, тј.
трпи реакцију редукције и оксидације примајући и отпуштајући електроне. Цинк има функцију да
стабилизује просторну конформацију ензима; Co2+ и Hg2+ га могу заменити у одржавању стабилности
ензима. Само холоензим има каталитичку активност. Cu/Zn–SOD је врло стабилан ензим. Може се
инактивирати производом реакције, H2O2, нарочито при вишим вредностима рН; механизам инактивације
ензима подразумева редукцију Cu2+ у Cu+. Исто тако, ензимска активност може се регулисати присуством
оксиданаса који индукују синтезу iRNА за Cu/Zn–SOD. Ген одговоран за синтезу Cu/Zn–SOD код човека
се налази на 21. пару хромозома. Ензим је нађен у скоро свим ткивима, а највише активности су
забележене у мозгу, надбубрежним жлездама, јетри и бубрезима, има га и у плазми и еритироцитима.
Што се ћелијске дистрибуције тиче, Cu/Zn–SOD је првенствено цитозолски ензим, али је мала активност
ензима нађена и у ћелијској мембрани, једру, интермембранском простору митохондрија и лизозомима.
Мn – SOD изоензим – је тетрамер молекулске масе 80 kDa. За каталитичку активност ензима
неопходан је Мn2+, исто као код Cu/Zn–SOD где ту функцију обавља Cu2+, и овде, одвајањем Мn2+ долази
до губитка функције ензима и она се не може повратити додавањем других двовалентних јона . Мn–SOD
је митохондријални ензим. Синтетише се у цитозолу, а у матрикс митохондрија упућује се сигналним
пептидом којег добија посттранслационо. Манган зависна супероксид дизмутаза је у литератури први пут
описана 1973. године. Ген за хуману Мn–SOD налази се на 6. пару хромозома.
ЕС – SOD – екстрацелуларна форма SOD откривена је и описана 1982. године. Ген за хуману
ЕС–SOD налази се на 4. пару хромозома . Ензим је гликопротеин са високим садржајем угљених хидрата
везаних за аспарагинску киселину у 89. положају примарне структуре; угљено-хидратни садржај
омогућава екстрацелуларну локализацију ензима, као и способност везивања за хепарин и друге
гликозаминогликане. Присутна је у међућелијском простору и екстрацелуларној течности; то је
секреторни ензим, молекулске масе 135 kDa, састоји се од четири идентичне субјединице, са по 222
аминокиселинских остатка свака. По својој структури слична је цитозоларној Cu/Zn–SOD, али се њихове
антигенске особине потпуно разликују. ЕС–SOD синтетишу фибробласти, глијалне ћелије, хондроцити,
ендотелне ћелије и макрофаги. Уклањањем супероксида, ЕС–SOD остварује још једну важну улогу:
регулише и модификује дејство NO и тиме смањује нитрозативни стрес.

3
Каталаза
Каталаза (водоник-пероксид: водоник-пероксид оксидоредуктаза; Е.C.1.11.1.6.) је ензим присутан
у свим ткивима сисара, а такође, имају га и скоро све аеробне, па чак и неке анаеробне бактерије. Јетра
и еритроцити су ткива која су најбогатија каталазом, док је веома ниска активност овог ензима нађена у
мозгу, срцу и скелетним мишићима. Ћелијска локализација ензима је ограничена на места где се највише
ствара њен супстрат, водоник-пероксид; у пероксизомима и митохондријама. Структурно, каталаза се
састоји од четири субјединице од којих свака садржи хем-групу (тј. хемин = Fе 3+ протопорфирин) која
улази у активни центар ензима. За своју каталитичку активност каталаза не тражи присуство активатора,
а инхибиторно дејство показују азид, цијанид и специфични инхибитор – аминотриазол. Структурни ген за
хуману каталазу налази се на 11 хромозому. Каталаза нема изоензиме, генетски условљене ензимске
варијанте, али постоји неколико различитих изоформи које настају посттранслационом модификацијом
апоензима и све настају иреверзибилном оксидацијом SH група. Сем процеса оксидације и промена
наелектрисања ензима под утицајем различитих фактора присутних у серуму може да проузрокује појаву
различитих изоформи каталазе у серуму.
Каталаза разграђује водоник-пероксид до молекуларног кисеоника и воде; у зависности од
брзине настајања супстрата, водоник-пероксида, и концентрације донора водоника одвијаће се каталазни
или пероксидазни тип реакције. У каталазном типу одигравања реакције као донор водоника користи се
други молекул H2О2, док у случају пероксидазног типа као донори водоника и електрона користе
различита органска и неорганска једињења. У физиолошким условима продукције H2О2 (пероксидазни тип
реакције је доминантан), због својих кинетских особина, главну улогу у разлагању водоник пероксида има
глутатион пероксидаза; Михаелисова константа, К m глутатион пероксидазе за разлагање H2О2 је мања
него Кm каталазе односно пероксидаза има већи афинитет за разлагање H2О2 у односу на каталазу.
Изузетно, када концентрација глутатиона опада или продукција H2О2 расте (каталазни тип реакције),
каталаза узима активно учешће у детоксикацији ткива од водоник-пероксида.
Слика 6. Структура каталазе

Глутатион пероксидаза
Глутатион пероксидаза (глутатион: водоник пероксид оксидо-редуктаза, Е.C.1.11.1.9.) чини
фамилију ензима који катализују реакцију разлагања H2О2 и органских хидропероксида, укључујући и
хидропероксиде масних киселина. Ту спадају:
- класична глутатион пероксидаза, GPx (GSH-Px)
- селен – независна глутатион пероксидаза
- фосфолипид – хидропероксид глутатион пероксидаза, РН - GPx
- форме глутатион пероксидаза присутне у крвној плазми.
Класична глутатион пероксидаза, заједно са фосфолипид–хидропероксид глутатион пероксидазом,
глутатион пероксидазом из крвне плазме, селенопротеином Р и тетрајодтиронин 5'-дејодиназом, спадају
у ензиме који за своју каталитичку активност у активном центру траже присуство активне форме селена,
тј. селеноцистеина. Ензими имају различиту ткивну дистрибуцију: класична GPx и РН- GPx су присутне у
скоро свим ткивима, тетрајодтиронин 5'-дејодиназе има у тироидној жлезди, бубрегу и јетри, плазматска
глутатион пероксидаза и селенопротеин Р су присутни само у крвној плазми.
По структури, класична глутатион пероксидаза је тетрамер, при чему свака субјединица у
активном центру садржи по један грам-атом селена у форми селеноцистеина. Молекулска маса ензима
може да варира од 76 до 92 kDa, најчешће 85 kDa. Осим селеноцистеина за нормално функционисање
GPx, потребне су и SH групе (8 молекула тиол група по молекулској маси ензима). Посебно је значајна
SH група у близини активног центра (између два остатка цистеина у положају 81 и 281) која представља
потенцијално место везивања редукованог глутатиона и других тиола, што може бити од значаја за
регулацију каталитичке активности ензима. Главна локализација ензима је у цитозолу . Највероватније је

4
да је његова примарна улога у уклањању водоник-пероксида и спречавању H2О2 – зависног стварања
реактивних оксиданаса. Још један ензим, окарактерисан као селеноензим, је значајан у заштити
ћелијских мембрана од пероксидације. То је фосфолипид хидропероксид глутатион пероксидаза,
изолована и окарактерисана 1982. године. Она поседује већи афинитет за ћелијске мембране, може да

Слика 7. ензимски антиоксидативни систем

редукује фосфолипидне хидропероксиде и холестерол хидропероксиде у ћелијској мембрани in situ, без
претходног деловања фосфолипазе А2. По структури представља мономер, молекулске масе 20 kDa који
такође у активном центру садржи селено-цистеин групу.
Глутатион пероксидазе крвне плазме – представљају два селено-ензима: пероксидазу из
плазме и еритроцита. Плазматска GPx је тетрамер, молекулска маса субјединице је око 21,5 kDa а
холоензима између 73 и 94 kDa. Оба ензима су гликопротеини, маноза и друге угљено-хидратне
компоненте везане су преко азота аспарагинске киселине. Процес гликозилације протеина, као начин
посттранслационе модификације ензима, одговоран је за различита антигенска својства плазматске у
односу на еритроцитну глутатион пероксидазу. Осим антигенских, разликују се и у кинетским особинама
које условљавају њихово различито каталитичко понашање. Глутатион пероксидаза плазме показује
сатурациону кинетику у односу на редуковани глутатион, за разлику од еритроцитне, због тога активност
ензима опада са порастом концентрације GSH преко 5 mmol. Такође, различите су Кm вредности за
фосфолипидне хидропероксиде; за плазматску GPx та вредност износи 2,6 μmol што условљава висок
афинитет ензима за ове супстрате, а као последица ензимске активности концентрација ових продуката у
хуманој плазми износи само 0,5 μmol. За разлику од плазматске, еритроцитна селен-зависна GPx је
осетљива на промену концентрације селена, па се активност овог ензима може користити као
функционални индекс процене дефицитарности селена.
Глутатионски редокс циклус
Сви Sе-зависни ензими, као донор редукујућих еквивалената за редукцију супстрата ( H2О2 или
липидних хидропероксида) користе редуковани глутатион при чему се формира оксидовани глутатион и
вода:
H2О2 + 2GSH → 2H2О + GSSG
Да би се одвијала континуирана редукција H2О2, неопходна је стална регенерација (ре-редукција)
оксидованог у редуковани глутатион коју катализује NADPH - зависна глутатион редуктаза у реакцији:
GSSG + 2NADPH + H+ → 2GSH + 2NADP+.
Централну улогу у тзв. глутатион редокс циклусу има глутатион, убиквитарни, мултифункционални
трипептид са доказаним антиоксидативним дејством. Он је присутан у скоро свим ћелијама у релативно
високим (милимоларним) концентрацијама и делује тако што контролише многе ћелијске функције
штитећи ћелију од дејства ксенобиотика и слободним радикалима-изазваним оштећењима. Глутатион
служи као нуклеофилни ко-супстрат глутатион трансферазама у детоксикацији ксенобиотика и као
есенцијални донор електрона глутатион пероксидазама у редукцији хидро-пероксида при чему се он сам
оксидује у дисулфидну форму. Поред глутатиона ту су још и ензимске компоненте: глутатион
пероксидаза, глутатион трансфераза, глутатион редуктаза и кофакторска компонента NADPH.
Редукована форма глутатиона је неопходни ко-супстрат за каталитичку активност ензима глутатион
пероксидазе која редукује водоник-пероксид до воде и органске хидропероксиде до алкохола при чему
долази до последичне оксидације глутатиона у дисулфидну форму. Активношћу глутатион редуктазе уз
неопходно присуство NADPH врши се стална регенерација редукованог глутатиона.

5
Слика 8. Структура трипептида глутатиона и глутатионски редокс циклус

Неензимски антиоксиданси
Неензимски систем одбране од оксидативног стреса укључује липофилне и хидрофилне
антиоксидансе (Табела 1) чија је интеракција са ензимским системом веома значајна у заштити ћелије.
Алфа-токоферол и α – токотриенол су два облика витамина Е и природни мембрански
антиоксиданси. Састоје се од токоферолне структуре, са метил-групама и фитилним бочним ланцем.
Иницијална реакција оштећења ћелије у условима стварања слободних радикала почиње у ћелијској
мембрани. Зато је значајно да су у њој присутни липосолубилни токофероли и токотриеноли (витамин Е),
који функционишу као антиоксиданси, јер сакупљају слободне радикале или реагују са њиховим
производима, пре свих са пероксил радикалима. Витамин Е је веома ефикасан у прекидању
пропагације ланчане реакције пероксидације у мембранским липидима. У тој реакцији се ствара нови
токоферил радикал (радикал витамина Е), који врло брзо постиже стабилну резонантну форму. Због тога,
он има веома малу тенденцију да одузме водоников атом из липидних компоненти и на тај начин настави
пропагацију пероксидације. Уместо тога, витамин Е радикал може директно да интерагује са липидним
перокси радикалом, губећи још један водоников атом при чему постаје потпуно оксидован токоферил
хинон. Значајну улогу у регенерацији токоферола има хидросолубилна аскорбинска киселина.
Слика 9. Витамин Е

Каротеноиди су класа липосолубилних антиоксиданаса. Више од 50 каротеноида су прекурсори

витамина А, али они имају и веома важне невитаминске функције. Бета-каротен је липофилни
антиоксиданс, кога у ћелији има много мање него токоферола. Због своје боље растворљивости,
каротеноиди пружају бољу заштиту у хидрофобнијим деловима ћелије. Бета-каротен делује тако што
физички хвата синглет кисеоник, спречава ланчане реакције радикала и инхибира липооксигеназну
активност. Извесна предност β-каротена у односу на витамин Е је и његова способност да своју
антиоксидантну активност испољи и при ниском парцијалном притиску кисеоника

.
Слика 10. Антиоксидативно дејство витамина А
Аскорбинска киселина (витамин С), за разлику од витамина Е и каротеноида, је хидрофилна и
најзначајни је хидросолубилни антиоксиданс. Поред поменуте улоге у регенерацији α-токоферола,
аскорбинска киселина може директно реаговати са супероксид анјоном и хидроксилним радикалом, као и
са различитим липидним пероксидима. Због своје хидросолубилне природе витамин С је важан
антиоксиданс у реакцијама прекидања ланчаних реакција унутар ћелије али и у екстрацелуларним

6
течностима.

Слика 11. Аскорбинска киселина као антиоксидант постоји у три облика, као:
L-аскорбат = редуковани облик, аскорбинска киселина; AscH2
Аскорбил радикал = L-семидехидроаскорбат; AscH -
Дехидро- L-аскорбинска киселина; Asc 2-
Убихинон (коензим Q - CоQ) има своју доказану улогу у респираторном ланцу, али је све више у
жижи интересовања због његове особине да делује као антиоксиданс везан за ћелијске мембране.
Претпоставка о таквој улози убихинона изнета је 1981. године а бројна експериментална и клиничка
искуства подржала су став да CоQ у редукованом облику може деловати као антиоксиданс и штити
ћелијске мембране од оштећења изазваних слободним радикалима.
Олигоелементи - Mn, Cu и Zn називају се "антиоксидантним минералима". Све су ово елементи
са прелазном, променљивом валенцом, што и омогућава њихову кофакторску функцију, дакле, они су
неопходни да би антиоксидативни ензими могли да испоље максималну ефикасност приликом
функционисања. У ову групу сврстава се и Fe, које је неопходно за нормално деловање каталазе; Mn, Cu,
Zn су есенцијални за активност супероксид дизмутазе, док је Sе неопходан за каталитичку активност
глутатион пероксидазе. Ови метали нису антиоксиданси рer sе, али последица њиховог дефицита може
бити смањење активности антиоксидантних ензима.
Глутатион, GSH, а поред њега и други тиоли (једињења богата–SH групама), као што су
тиоредоксини, аминокиселина цистеин и металотионеини су значајан део биолошког неензимског
система одбране. Глутатион је најзначајније и најраспрострањеније непротеинско тиол једињење са
бројним улогама у метаболизму ћелије. По својој структури глутатион је трипептид (L-γ-глутамил-L-
цистеинил-глицин). У хуманом материјалу, интрацелуларна концентрација глутатиона је око 10 mmol, што
превазилази концентрацију многих органских једињења. У ћелији се, највећим делом, налази као тиол, у
редукованом облику, а мање као дисулфид, у оксидованој форми. Иако има бројне функције у ћелији:
детоксикација ксенобиотика, синтеза еикосаноида, синтеза нуклеинских киселина и протеина, улогу у
посттранслационим модификацијама бројних ћелијских протеина, одржавање интегритета мембрана,
улогу у ћелијској сигнализацији, пролиферацији и диференцијацији, ипак се сматра најважнијом његова
улога у заштити од дејства активних слободних радикала. Глутатион може реаговати са токоферил
радикалом и регенерисати токоферол, а токоферол такође може регенерисати ти-ил радикале (радикале
тиола). Показано је да токоферол у присуству глутатиона пружа заштиту од аутокаталитичке
пероксидације липида и штити SH-групе протеина од оксидације. И друга тиол једињења, као што је
дихидролипонска киселина (липосолубилни дитиол), такође спречавају пероксидацију и штеде
токоферол.
Поред тога што је и сам значајан антиоксиданс, глутатион је и кофактор селено-ензима глутатион
пероксидазе, глутатион С-трансфераза, затим, глутатион трансхидрогеназа (тиол трансфераза) и
глутатион редуктазе. Глутатион пероксидаза и глутатион С-трансферазе учествују у процесима
коњугације и детоксикације ксенобиотика. Антиоксидативна заштита глутатиона огледа се и у
функционисању глутатион редокс циклуса. Њега чине: глутатион, глутатион пероксидаза, глутатион
трансферазe, глутатион редуктаза и NADPH. Каталитичко деловање глутатион пероксидазе и
глутатион трансфераза захтева редуковану форму глутатиона, GSH при чему последично долази до
оксидације глутатиона и настанка оксидованог, дисулфидног облика глутатиона, GSSG. Да би
пероксидаза и трансферазе могле нормално да обављају своју антиоксидативну активност, неопходно је
извршити ре-редукцију дисулфидног глутатиона у редуковану форму. Ту функцију обавља глутатион
редуктаза уз неопходно учешће NADPH који се у том процесу "троши" (тј. оксидује се). Због тога, мора да
постоји сталан извор редукованих еквивалената, односно NADPH да би цео систем функционисао.
Промена на било ком нивоу овог система може да доведе до поремећаја редокс баланса.

7
МЕТАБОЛИЗМИ, АНАБОЛИЧКИ И КАТАБОЛИЧКИ ПРОЦЕСИ И ВАРЕЊЕ ХРАНЉИВИХ МАТЕРИЈА
Општи аспекти метаболизма.
Компартментизација метаболичких процеса.
Метаболички оквири и процеси
Анаболизам и катаболизам
Амфиболички процеси.
Спрегнуте реакције.
Генска условљеност метаболичких процеса
ВАРЕЊЕ ХРАНЉИВИХ МАТЕРИЈА
Варење и ресорпција угљених хидрата
Варење и ресорпција липида
Варење и ресорпција протеина
Варење и ресорпција нуклеотида и нуклеинских киселина
1. Општи аспекти метаболизма

Свеукупни биохемијски процеси у једном организму се једном речју називају метаболизам. Метаболизам
се дели на анаболизам односно биосинтезу (стварање) комплексних органских молекула и на
катаболизам који је обрнути процес од анаболизма, а то је раздвајање комплексних органских једињења
у једноставнија једињења.
Генерални процеси
Метаболизам угљених хидрата и масних киселина
Кребсов циклус (такође познат и као циклус лимунске киселине)

Катаболизам
Целуларна респирација је процес стварање енергије (АТП и NADPH). Овај процес је такође активан и при
варењу хране.

Катаболизам угљених хидрата

Гликогенолиза, гликолиза, Ембден-Мејерхофов метаболизам, најчешћи метаболизам у процесу
гликолизе, Ентнер-Доудороф метаболизам споредни процес гликолизе који се јавља код неких бактерија
Метаболизам фосфатне пентозе је процес у коме се синтетише NADPH из глукозе

Катаболизам протеина је процес у коме се протеини хидролизом претварају у амино киселине

Аеробна респирација
Респираторни ланац
Оксидативна фосфорилација
Анаеробна респирација
Коријев циклус
Ферментација млечне киселине
Ферментација етанола
Анаболизам
Синтеза порфирина
HMG-CoA редукција, у којој се ствара холестерол и изопреноиди.

2. Компартменизација метаболичких процеса

У зависности од врсте организама ћелије можемо поделити на прокариотске и еукариотске ћелије.

Прокариотске ћелије не садрже једро и ћелијске структуре али такође не поседују компартменте, одељке
који су специјализовани и одвојени од осталих делова ћелије. За разлику од прокариотских ћелија,
еукариотске ћелије имају оформљено једро и ћелијске органеле као и већи број компартмен ата.Зашто су
еукариотске ћелије подељење у одељке. Сваки одељак обавља различиту функцију, ензими који су
специфични за неки одељак налазе се у том делу ћелије и постојање одељака омогућава ћелији да
постане специјализована за одређене функције тј потребе различитих ткива. Поред специфичности
ћелија које се налазе у различитим ткивима постоје и специфичности у органелама које повезују
метаболичке процесе са одређеним местима, локализацијом у ћелији.

8
Највећи део ћелије чини једро, нуклеус, у коме се налази густ, фибриларни хроматин. Функција нуклеуса
- у њему се врши синтеза ДНК и РНК, репликација и транскрипција ДНК, као и први корак у синтези
протеина. Завршни корак у синтези протеина одвија се у рибозомима. Нуклеарна овојница - окружује

Слика1. Еукариотска ћелија и интрацелуларне органеле

нуклеус И састоји се од две мембране, функција –регулација пролаза супстанци између нуклеуса и
цитоплазме.
Ендоплазматични ретикулум се протеже од једра до површине ћелије. Ако садржи рибозоме онда се
назива храпави, а ако не садржи назива се глатки ендоплазматични ретикулум. Храпави ЕР –састоји се
од великог броја преграда на чијим површинама се налазе рибозоми, функција –синтеза протеина и
посттранслациона модификација. Глатки ЕР – састоји се од извијуганих глатких тубула. Функција-
синтеза липида и угљених хидрата, детоксикација лекова (у ћелијама јетре-садржи цитохром п450
оксидативне ензиме) И складиштење Ca2+ у глатким мишићним ћелијама. Синтеза једноструко
незасићених масних киселина се одвија у микрозомима ендоплазматског ретикулума, уз присуство
молекулског кисеоника. Синтеза холестерола одвија у цитосолу на површини ендоплазматског
ретикулума, настали ацетил-CoA се преноси из митохондрија у цитосол преко цитратног транспортног
система (цитрат' малат). Елонгација масних киселина се може вршити у ендоплазматском
ретикулуму додавањем C2 фрагмената на палмитат. Извор C2 фрагмената је притом малонил-CoA а
редукционих еквивалената NADPH+H+. Ако се елонгација одвија у митохондријама извор Ц2
фрагмената је ацетил-CoA а редукционих еквивалената NADPH+H+ и NADH+H+.
Митохондрије- састоје се од два одељка-компартмента- унутрашња митохондријална мембране у
којој се врши транспорт електрона и стварање ATP-а (ATP синтаза), и спољашња митохондријална
мембране, И међумембранског простора који садржи H+ јоне за покретање процеса оксидативне
фосфорилације. Унутрашња мембрана митохондрија одваја митохондријални матрикс од цитосола. У
митохондријалном матриксу налазе се ензими који учествују у Кребсовом циклусу. У митохондријама
се врше метаболички процеси који обухватају Кребсов циклус, оксидацију масних киселина,
формирање Ацетил CoA, део циклуса урее, део процеса глуконеогензе и део синтезе HEM-а. Поред
процеса и ензима који се налазе у митохондријама битно је нагласити да митохондрије поседују
сопствену ДНК која кодира 13 подјединица протеинa који су укључени у процесс оксидативне
фосфорилације.
Голџијев апарат је део ћелије у коме се обавља синтеза и паковање комплексних молекула у које
убрајамо гликолипиде, гликопротеине и липопротеине и има улогу у управљању кретања молекула у
ћелији.
Цитосол је део ћелије у коме се обавља процес гликолизе, хексозомонофосфатни шант, синтеза
протеина, синтеза масних киселина, део циклуса урее, део циклуса глуконеогенезе и део HEM синтезе.
Ацетил-CoA у цитосолу се укључује у синтезу масних киселина. Овакав транспортни пут за ацетил-
CoA је неопходан пошто је ензим пируват дехидрогеназа присутан само у митохондријама и пошто
ацетил-CoA не може директно да пређе кроз мембрану митохондрија цитосол, где се одвија процес
синтезе масних киселина.
Лизозоми- унутарћелијске дигестивне органеле чија је основна функција елиминација непожељних
материја. Од ензима у лизозомима су присутни – фосфатазе, нуклеазе, гликозидазе, естеразе и
протеазе. Сви наведени ензими припадају групи хидролаза (раскидање ковалентних веза у присуству
молекула воде).

9
Пероксизоми – укључени су у оксидативне реакције у којима се користи молекулски кисеоник. Ове
реакције производе токсична једињења, H2O2 који се деградира у пероксизомима помоћу каталазе.
Пероксизоми учествују у оксидацији масних киселина врло дугачких ланаца, конверзији холестерола у
жучне киселине и синтези естарских липида званих плазмалогени.

Као што смо већ рекли, метаболизам се односи на све хемијске реакције и процесе који се одигравају
унутар ћелије. Највећи број реакција које ћемо изучавати припада групи катаболичких реакција током
којих се већи молекули разлажу на мање уз ослобађање енергије.

КАТАБОЛИЗАМ УГЉЕНИХ ХИДРАТА

Процес разлагања молекула глукозе је дат у виду неједначине

C6H12O6 + 6 O2 -----> 6 CO2 + 6 H2O + енергија

Иако горња неједначина представља укупан метаболички пут угљених хидрата, потребно је нагласити да
се ове реакције одигравају у тридесетак корака. Свака реакција је контролисана, регулисана посебним
ензимом.
3. Метаболички оквири и процеси
У оквиру метаболичких процеса говорићемо о метаболичким путевима биомакромолекула, како
анаболичким тако и катаболичким процесима. Метаболизам угљених хидрата обухвата варење,
апсорпцију и транспорт угљених хидрата, процесе синтезе и разградње гликогена, метаболичке путеве
шећера и алкохола, синтезу гликозида, лактозе, гликопротеина и протеогликана, глуконеогенезу и
одржавање нивоа глукозе у крви помоћу инсулина, глукагона и осталих хормона.

Неки од примера метаболизма угљених хидрата су

1. Гликолиза-процес који се састоји од низа реакција, којим се глукоза конвертује у пирогрожђану
киселину (пируват) при чему се производи релативно мала количина ATP-а. У аеробним организмима
гликолиза је праћена Кребсовим циклусом и ланцем електронског трансфера, којим се и производи

10
највећа количина молекула ATP-а. У аеробним условима, тј. у присуству кисеоника, пирогрожђана
киселина улази у митохондрију, где се потпуно оксидише у угљен диоксид и воду. Ако је количина
кисеоника неадекватна, на пример као у мишићима током интезивне активности (трчање, интезивни
физички рад, итд.) пирогрожђана киселина бива конвертована у млечну киселину. У анаеробним
условима, у условима где кисеоник није присутан, пирогрођжана киселина се конвертује у етанол. Ова
трансформације пирогрожђане киселине у етанол је пример ферментације.

2. Глуконеогенеза- процес синтезе глукозе из неугљенохидратних компоненти. Одвија се првенствено

у јетри и у фази гладовања. Реакције које се одигравају у глуконеогенези уствари представљају реакције
које су обрнуте онима које се дешавају у процесу гликолизе. Процеси глуконеогенезе и гликолизе
разликују се на три места и управо те реакције и ти ензими су регулаторни за оба типа реакција. Битно је
напоменути да су три основна прекурсора за процес глуконеогенезе код људи су лактат, глицерол и
аминокиселине, пре свега аланин.

Метаболизам липида такође описује процесе који обухватају варење и транспорт липида, процесе
синтезе масних киселина, триацилглицерола, еикосаноида и липида ћелијске мембране, апсорпцију,
синтезу и метаболизам холестерола, као и повезаност процеса метаболизма угљених хидрат а и липида.

Поред ових основних метаболичких путева обратићемо пажњу и на метаболизам нуклеотида,

метаболизам азота, варење протеина и апсорпцију масних киселина, судбину азота који води порекло из
аминокиселина, синтеза и разградња аминокиселина и повезаност ткива у метаболизму аминокиселина.

11
 1. Анаболизам и катаболизам
Главне карактеристике анаболизма су
- Катаболички процеси служе за покретање анаболичких процеса
- Анаболизам троши енергију у виду ATPа
- Макромолекули ћелије синтетишу се од неколико градивних јединица-аминокиселина, масних
киселина, нуклеотида и угљених хидрата. Уколико се ћелији придруже катаболички
интермедијери који потичу из гликолизе и TCA циклуса, ћелија ће бити у способности сама да
синтетише све потребне материје.
Иако анаболизам и катаболизам посматрамо као два одвојена процеса, у ћелији то није случај. Наиме
оба процеса су испреплетана. Многи интермедијери па чак и ензими играју важну улогу и у катаболичким
и у анаболичким процесима. На пример у TCA циклусу, (Кребсов циклус, циклус трикарбонских киселина,
циклус лимунске киселине ) многе реакције су реверзибилне и пружају ћелији могућност да изабере који
пут задовољава њене тренутне потребе.
Анаболизам
Анаболизам генерално подразумева процесе синтезе који се одигравају у ћелији. Основни предуслов за
синтезу било ког једињења јесте присуство основних, градивних јединица што у случају ћелије
подразумева присуство угљеника, азота, фосфора, сумпора, водоника, натријума, калцијума и осталих
градивних елемената. Спајањем ових атома ћелија испуњава услове за даље усложњавање и синтезу
молекула. Елементи, најчешће делови молекула, морају да буду присутни у околини ћелије и морају бити
транспортовани кроз ћелијску мембрану. Обично овај транспорт се обавља супростављањем
концентрацијском градијенту што захтева енергију. Када се нађу у унтутрашњости ћелије елементи
формирају мономер. Занимљиво је рећи да поред присуства основних једињења, којих нема много, број
и сложеност једињења која од њих настају је неупоредиво већа. Од мономера присутни су-
аминокиселине, нуклеотиди, моносахариди, масне киселине и витамини. Мономери се полимеризују у
макромолекуле- протеине, нуклеинске киселине, пептидогликане и липиде. Ови макромолекули се
организују у већи ступањ сложености грађе и учествују у формирању ћелијских структура- рибозома,
хромозома, ћелијских мембрана итд.
Преглед анаболизма

Катаболизам
Под катаболизмом подразумевамо реакције у којима се сложенија једињења разлажу на основне
градивне јединице. У катаболизму полимери (велики молекули) као што су полисахариди, липиди,
нуклеинске киселине и протеини разлажу се на мономере, моносахариде, масне киселине, нуклеотиде и
аминокиселине. Ћелије користе добијене мономере у циљу стварања новог полимера или да процесом
деградације мономера ослободе енергију. Нус продукат ових процеса јесу угљен диоксид, млечна

12
киселина, амонијак и уреа. Стварање ових продуката настаје у оксидативним процесима у којима долази
до ослобађања енергије која једним делом прелази у топлоту, а већи део служи за покретање процеса
синтезе ATP-а. Овај молекул се понаша као интермедијер који служи ћелији да пребаци енергију насталу
у процесу катаболизма у смеру покретања, буђења анаболичких процеса. Самим тим катаболизам
обезбеђује хемијску енергију која је потребна ћелији за одржавање хемијских процеса као и за раст. Неки
од примера катаболичких процеса су гликолиза, Кребсов циклус, разлагање протеина до аминокиселина
које ће служити као градивне јединице, супстрати у процесу глуконеогенезе и разлагање масног ткива до
масних киселина. Катаболизам је процес који је строго регулисан од стране хормона, тако неки од
*катаболичких* хормона су кортизол, глукагон, адреналин и остали катехоламини. Неки од новијих
хормона који имају улогу у регулацији катаболичких процеса укључују цитокине, орексин, хипокретин и
мелатонин.

Фазе катаболизма

5. Амфиболички процеси
Термин амфиболички процес користи се да опише биохемијске процесе који укључују и анаболизам и
катаболизам. Један од примера амфиболичких реакција јесте циклус трикарбоксилних киселина (TCA
циклус). У првој реакцији циклуса оксалацетат (4 C атома) кондензује се са ацетатом и формира
једињење са 6 угљеникових атома цитрат. Овај корак у TCA циклусу је специфично анаболички.
Следећих неколико реакција праћено је формирањем изоцитрата, док су наредне две реакције
специфичне за катаболичке процесе- губитак COO- групе и стварање сукцината (4 C атома). Поред TCA
циклуса амфиболички процеси су и пентозофосфатни пут и гликолиза.

ТЦА циклус

6. СПРЕГНУТЕ РЕАКЦИЈЕ- купловане реакције

Спрегнуте реакције су реакције за чије одигравање је неопходно одигравање неке друге реакције. У
тексту ћемо дати неколико примера за спрегнуте реакције – претварање глукозе у глукозу-6-фосфат,
сама реакција фосфорилације глукозе захтева дово ђење енергије и она као таква није и не може
спонтано да се одигра. У ћелији потребна енергија као и фосфатна група добијају се од молекула ATP-а,
при томе енергија која се добија разлагањем ATP-а на ADP и фосфатни јон је много већа од енергије која
је потребна да би се глукоза фосфорилисала. Зато спајањем ове две реакције сам процес
фосфорилације иде у жељеном правцу. За спајање ових реакција неопходно је присуство ензима
хексокиназе, која користи магнезијум као кофактор.
У спрегнутим реакцијама оксидо-редукције, један супстрат се оксидује (губи електроне) други се редукује.
Један од примера за спрегнуту реакцију оксидоредукције је претварање лактата у пируват

13
Претварање лактата у пируват је катализовано ензимом лактат дехидрогеназом. У овој реакцији
лактат губи, отпушта два електрона (оксидује се) и претвара се у пируват, NAD+ прима два електрона,
редукује се. Спрегнутост, повезаност реакција оксидоредукције управо је зависнa од супстрата који
отпуштају електроне и коензима који исте примају. Оксидација и редукција су два процеса која не могу да
се одвијају засебно. Повезаност реакције са слике горе пишемо у следећем облику

Лактат и NAD+ се везују за активно место ензима лактат дехидрогеназе и оба учествују у катализовању
реакције. Катализовање реакције не може да се деси уколико NAD+ није везан за ензим.

Хемијске реакције у којима je интермедијер заједнички и енергија се пребацује са једне стране

реакције на другу. Пример је
ATP + глукоза -> ADP + глукоза -1-фосфат и
глукоза -1-фосфат + фруктоза -> сукроза + фосфат

молекул сукрозе се синтетише из глукозе и фруктозе на рачун енергије која је складиштена у ATP и
пребацује се путем глукоза-1-фосфата

7. Генска регулација
У зависности од сигнала који ћелија добија са нивоа генске регулације, она може на два начина
реаговати у смислу промене метаболизма- смањењем или убрзањем метаболизма. Пошто се гени
експресују у виду протеина, а по свом хемијском саставу ензими су 99 посто протеини и 1 посто
рибозими, јасно је да ће у зависности од степена експресије неког гена зависити и активност као и
функционалност ензима који утичу на метаболичке процесе. Већ смо рекли да су метаболичке реакције
катализоване ензимима, зато је и јасно да постоје неки ензими који за одређене метаболичке путеве
морају бити регулаторни. Ензими који су присутни у таквим реакцијама називају се регулаторним
ензимима, а реакције су по правилу иреверзибилне.
Примери за процес гликолизе - Три иреверзибилне реакције гликолизе, које катализују хексокиназа,
фосфофруктокиназа и пируват-киназа се заобилазе с четири нове реакције у процесу глуконеогенезе.
Три реакције гликолизе су иреверзибилне:
1. реакција коју катализује хексокиназа , у којој се глукоза фосфорилише у гликозо-6-фосфат
2. затим реакција коју катализује фосфофруктокиназа у којој од фруктозо-6-фосфата настаје фруктозо-
1,6-дифосфат
3. завршна реакција коју катализује пируват киназа, у којој се од фосфоенолпирувата добија пируват.
Све три баријере су премостиве, уз присуство одговарајућих ензима:

14
1. Пируват киназу “замењују” ензими Пируват карбоксилаза и PEP карбокси киназа
2. Фосфофруктокиназу “замењује” ензим фруктоза 1,6- бифосфатаза
3. Хексокиназу “замењује” ензим гликоза–6-фосфатаза
Поред регулаторних ензима и иреверзибилних реакција генска условљеност метаболизма на нивоу
ензима може се постићи и процесима фосфорилације и дефосфорилације. Неки ензими су активни у
фосфорилисаном облику, а други не. Пример за ензим који је активан у дефосфорилисаном облику
срећемо код процеса синтезе холестерола.
Брзину синтезе холестерола одређује активност ензима HMG-CoA редуктазе и то тако што је ензиму
нефосфорилисаном облику активан, док је у фосфорилисаном облику много мање активан.
Фосфорилацију ензима врши киназа HMG-CoA која је АМP зависна тако да AMP делује као алостерни
инхибитор, а ATP као алостерни активатор овог ензима. Дугорочна контрола синтезе холестрола је
остварена променама у обиму синтезе HMG–CoA редуктазе и брзини његове разградње. Велика
количина холестерола у ћелији смањује количину мРНК а тиме и количину HMG-CoA редуктазе, чиме је
смањена синтеза холестерола. То је основни механизам којим егзогени холестерол инхибира синтезу
ендогеног холестерола. Други начин је контрола брзине разградње ензима HMG-CoA редуктазе, која је
значајно повећана уколико је количина холестерола у ћелији велика.
Варење хранљивих материја
Под храном (хранљивом намирницом) подразумевамо биљне, животињске или друге производе који се
користе у људској исхрани. Храна је другим речима, смеша различитих нутрицијената. Нутрицијенти се
уносе преко уста у дигестивни тракт, где се разлажу на оне саставне делове који се могу апсорбовати
преко зида црева тј. ентероцита у крвоток. Највећи део нутрицијената чине, у уравнотеженој исхрани,
угљени хидрати, липиди и протеини. Због значаја који имају у нашем организму, неопходно је споменути
и нуклеотиде и нуклеинске киселине.
Варење и ресорпција угљених хидрата
Од угљених хидрата који се уносе храном, 2/3 чине скроб и други полисахариди, а 1/3 је заступљена у
виду дисахарида. Моносахарида има веома мало у
исхрани човека.
Најважнији извор угљених хидрата у исхрани човека
представља скроб, чија дигестија почиње још у усној
дупљи.
Пљувачка садржи α-амилазу која насумице, без
одређеног реда, хидролизује α-1-4 гликозидне везе
скроба. α-амилаза (птијалин) разлаже скроб преко
низа међупродуката, који се називају декстрини, а
крајњи продукт разградње је малтоза. Пошто се
храна задржава у устима релативно кратко време,
свега се 3-5% скроба у усној дупљи разложи до
малтозе. Птијалин се инактивира при вредностима
pH од 4,0, па у желуцу, убрзо после доспевања
хране, престаје његово деловање. У желуцу се
делом одиграва и кисела хидролиза скроба, као и
унетих дисахарида под дејством HCl желудачног
сока. Од почетка деловања птијалина у устима, до
престанка деловања због изразите киселости
желудачног сока 30-40% скроба се разложи до
малтозе.
Поред птијалина, у усној дупљи се налази и ензим
малтаза. Она је α-глукозидаза која делује на
присутну малтозу и разлаже је до глукозе.
По преласку хране у танко црево, наставља се
разградња скроба под утицајем панкреасне и
цревне амилазе. Оне такође припадају α-
амилазама. Слично птијалину панкреасна амилаза
(дијастаза) разлаже скроб, преко декстрина до
дисахарида малтозе, трисахарида малтотриозе и
олигосахарида познатих као декстрини који садрже
α-1-6 места гранања у свом молекулу.
При разградњи скроба под дејством α-амилазе,
најпре настају амилодекстрини, затим

15
еритродекстрини и на крају, ахроодекстрини, а сви су добили име по боји која се добија при њиховој
реакцији са Луголовим раствором.
Од дисахарида који се уносе храном, највише има сахарозе и лактозе. Хидролиза олигосахарида
насталих из скроба, као и унетих дисахарида, до њихових моносахаридних јединица се врши под
дејством специфичних ензима који се налазе у мембрани епителијалних ћелија интестиналне мукозе, а
припадају групи карбохидраза, чији је погоднији назив олигосахаридазе.
У олигосахаридазе спадају:
1. α-декстриназе или debranching ензими (ензими који раскидају места гранања) које хидролизују
α-1-6 и α-1-4 везе.
2. малтазе и сахаразе из групе α-гликозидаза, које разлажу малтозу и сахарозу до моносахарида и
3. лактазе, β-глукозидазе које разлажу лактозу.
Разградња дисахарида се одвија кад дођу у контакт са мембраном епителијалних ћелија која садржи
поменуте ензиме. Ослобођени моносахариди се затим апсорбују и транспортују путем крви до јетре.
Постоје два специфична механизма за апсорпцију моносахрида, активним транспортом и олакшаном
дифузијом. Глукоза и галактоза, које су по структури скоро идентичне, апсорбују се активним
транспортом наспрам њиховог концентрационог градијента. Захваљујући томе омогућена је ресорпција
ових моносахарида иако се они налазе у већој концентрацији у међућелијској течности него у лумену
црева. Ресорпција глукозе и галактозе је омогућена постојањем специфичног носећег протеина у
мембрани ћелија интестиналне мукозе, који поред способности да везује и преноси ове моносахариде, у
истом правцу транспотује и јоне Na+.
Глукоза се брже ресорбује од галактозе јер има већи афинитет за овим носачем. Овај активан
траспортни механизам захтева истовремено и утрошак метаболичке енергије.
Фруктоза, која настаје разградњом сахарозе или се као таква уноси воћем, ресорбује се пасивно,
процесом олакшане дифузије. Одмах по ресорбовању 20-50% фруктозе се преводи у глукозу, док се
извесна количина фруктозе унутар ћелија интестиналне слузокоже одмах метаболише гликолизом до
пирувата или лактата, чиме се обезбеђује, одигравање процеса олакшане дифузије, која је много бржа од
просте дифузије. Овај процес не захтева утрошак метаболичке енергије.

16
ГЛИКОЛИЗА И ХЕКСОЗО-МОНОФОСФАТНИ ПУТ
 гликолиза – реакције и ензими
 кључни, регулаторни ензими гликолизе
 механизми регулације гликолизе
 хексозо-монофосфатни пут – значај
 оксидативне и неоксидативне реакције хексозо-монофосфатног пута
 недостатак глукозо-6-фосфат дехидрогеназе

KORISNE ADRESE:
www.chemistryland.com/.../BuildingOrganic.htm слике на почетку презентације (ppt.)
people.eku.edu/ritchisong/RITCHISO/301notes1.htm – има анимације и слике за све
library.thinkquest.org/27819/ch4_4.shtml
staff.jccc.net/.../metabolism/metpathways.html
staff.jccc.net/pdecell/bio122/cellresp.html
homepages.ius.edu/GKIRCHNE/Glycolysis.htm има мали тест на крају
courses.cm.utexas.edu/.../ch339k/overheads-3.htm има да бираш,по курсевима посебно, слике за
цео метаболизам
http://sh.wikipedia.org/wiki/Glikoliza
http://unibl.rs.sr/agric/doc/dio6.pdf
www.biol.pmf.hr/e-skola/odgovori/odgovor292.htm могући линкови:
www.cellbio.com
www.zg.biol.pmf.hr/molekularna/kolegiji/biologijastanice.html
www.biology.arizona.edu/cell_bio/cell_bio.html
 www.med.unibs.it/~marchesi/ppp.html
www.uic.edu/.../pentose_phosphate_pathway1.htm
http://web.indstate.edu/thcme/mwking/pentose-phosphate-pathway.html
http://www.gwu.edu/~mpb/pentphos.htm
chemistry.gsu.edu/glactone/vitamins/b1/
138.192.68.68/bio/Courses/biochem2/PPP/PPP.html

ГЛИКОЛИЗА
Грчки: glykys = слатко lysys = раздвајање

 Молекул глукозе (6С) се у серији ензимски катализованих р-ја разргађује у 2 молекула

пирувата (3С) при чему се Е конзервира у форми АТР-а и NADH
 1897. Eduard Buchner – ФЕРМЕНТАЦИЈА
 нешто касније Otto Warburg и Hans von Euler-Chelpin су разјаснили цео гликолитички пут
у ћелијама кавасца
 30-их година прошлог века Gustav Embden и Otto Meyerhof су разоткрили све р-је
гликолизе у ћелијама мишића

17
ГЛАВНИ ПУТЕВИ КОРИШЋЕЊА ГЛУКОЗЕ У ЋЕЛИЈИ

Гликоген, скроб, сахароза

Депоновање

ГЛИКОЛИЗА
оксидација у пентозно
фосфатном путу оксидација у гликолизи

Рибозо 5-фосфат Пируват

Гликолиза – скоро универзалан, централни пут разградње глукозе, метаболички пут који
има највећи флукс угљеникових атома у ћелији. Ланац ензимских реакција гликолизе одвија
се у цитосолу ћелије. У неким ткивима глукоза (њено оксидативно разлагање гликолизом) је
главни извор енергије – еритроцити, ћелије медуле бубрега, сперматозоиди.

ГЛИКОЛИЗА – укратко
 10 реакција у три фазе

 ПРВА ФАЗА – ПРИПРЕМНА ФАЗА

1. фосфорилација глукозе на –ОН групи 6С атома

2. конвертовање (изомеризација) у фруктозо 6-фосфат
3. фосфорилација на –ОН групи 1С атома
За обе реакције – и прву и трећу - донор фосфатне групе је АТР
У овој фази 2 молекула АТР се инвестирају у метаболичке међупродукте гликолизе
У припремној фази гликолизе енергија АТР се инвестира, подиже се енергетски садржај
гликолитичких интермедијера и угљоводонични ланци метаболисаних хексоза се претварају
у глицералдехид 3-фосфат.

 ДРУГА ФАЗА – ФАЗА ПОДЕЛЕ

4. цепање фруктозо 1,6-бисфосфата (6С) на 1 молекул дихидрокси-ацетон фосфата (3С) и

1 молекул глицералдехид 3-фосфата (3С)
5. изомеризација дихидроксиацетон фосфата у молекул глицералдехид 3-фосфата
Изомеризација у 2. реакцији је кључна за фосфорилацију у 3.кораку и цепање -С-С-
везе у 4. кораку
 ТРЕЋА ФАЗА – ФАЗА ДОБИЈАЊА ЕНЕРГИЈЕ, ОКСИДОРЕДУКТИВНА -
ФОСФОРИЛАЦИЈСКА ФАЗА

6. сваки молекул глицералдехид 3-фосфата се оксидише и фосфорилише на рачун

неорганског фосфата (а не АТРа)
7. настанак првог АТРа; фосфорилација на нивоу супстрата
8. пренос фосфатне групе са 3С на 2С и настанак 2-фосфоглицерата

18
9. настанак фосфо-енол-пирувата (РЕР)
10. настанак другог АТРа; фосфорилација на нивоу супстрата
☻НЕТО ДОБИТАК ПО МОЛЕКУЛУ ГЛУКОЗЕ:
два молекула АТР-а и два молекула NADH

У секвенцијалним реакцијама гликолизе, три типа хемијских трансформација су нарочито

значајна:
1. деградација угљеничног костура глукозе (6С) до пирувата (3С)
2. фосфорилација ADP до ATP, фосфорилација на нивоу супстрата
3. трансфер хидридног јона на NAD+ и настанак NADH

Даља судбина пирувата – могућа су три катаболичка пута:

 у аеробним условима – пируват се оксидише и декарбоксилише до
ацетил-Со А и укључује у ТСА циклус у митохондријама где се потпуно оксидише до СО 2 а
електрони из ових оксидација упућују се до молекуларног О 2 (стварајући воду) преко
респираторног ланца
 у анаеробним условима (или условима хипоксије)- пируват се редукује до
лактата; прима електроне од NADH да би се регенерисао NAD+ што омогућава наставак
гликолизе (у ретини и у Еr)
 алкохолна ферментација -у анаеробним условима или условима
хипоксије пируват се конветрује до етанола и СО 2 (у пивском квасцу, микроорганизмима,
неким биљкама)

АНАБОЛИЧКА СУДБИНА ПИРУВАТА

обезбеђује угљенични костур за синтезу амино-киселине аланин

Енергетика процеса гликолизе

Током ГЛИКОЛИЗЕ енергија из молекула глукозе конзервира се у АТР-у, a много више Е
остаје у производу целог процеса, пирувату.

Свеукупна једначина гликолизе је:

Глукоза + 2NAD+ + 2ADP + 2Рi → 2пирувата + 2NADH + 2Н+ + 2АТР + 2Н2О

Конверзија глукозе до пирувата је егзергона реакција:

Глукоза + 2NAD+ → 2пирувата + 2NADH + 2Н+
ΔG°1 = -146kJ/mol

Стварање АТР из ADP и Рi је ендергона реакција:

2ADP + 2Рi → 2АТР + 2Н2О
ΔG°2 = 2x(30,5kJ/mol) = 61kJ/mol

ПОД СТАНДАРДНИМ УСЛОВИМА У ЋЕЛИЈИ, ГЛИКОЛИЗА ЈЕ ИРЕВЕРЗИБИЛАН

ПРОЦЕС
ΔG°s = ΔG°1 + ΔG°2 = -146kJ/mol + 61kJ/mol = -85 kJ/mol

При стварним, интрацелуларним концентрацијама АТР-а, ADP и Pi, као и глукозе и

пирувата, ефикасност гликолизе као метаболичког процеса (гледано кроз добијање енергије
у виду АТР-а) је око 60%. Ипак, знатан део енергије остаје да се искористи у молекулу
пирувата (као хемијска потенцијална енергија глукозе) кроз оксидативне процесе у циклусу
лимунске киселине и кроз процесе оксидативне фосфорилације
Значај фосфорилисаних интермедијера гликолизе:
 фосфорилисани интермедијери гликолизе (свих 9) не могу да изађу из ћелије –
зато што у плазма мембрани не постоје транспортери за фосфорилисане шећере. После
иницијалне фосфорилације, фосфорилисани интермедијери остају у ћелији упркос великој
разлици у интрацелуларној и екстрацелуларној концентрацији.

19
 фосфорне групe су неопходне за ензимску конзервацију метаболичке енергије .
Енергија која се добија цепањем фосфоанхидридних веза (као што су оне у АТР-у) се
делимично одржава у стварању фосфатних естара као што је глукозо 6-фосфат. Високо-
енергетске фосфатне компоненте настале у гликолизи (1,3-бисфосфоглицерат и
фосфоенолпируват – РЕР) дају фосфатну групуда од ADP настане ATP.

 везивање фосфатних група за активна места ензима снижава Еа и повећава

специфичност ензимских реакција. Фосфатне групе АТР, ADP и гликолитичких
имтермедијера формирају комплексе са Mg2+ ; места за везивање супстрата на неким
ензимима који учествују у гликолизи су специфични за ове Mg 2+ комплексе. Већина
гликолитичких ензима захтева јон Mg2+ за своју активност.

Гликолиза
Гликолиза је процес који се састоји од низа реакција и којим се глукоза конвертује у
пирогрожђану киселину - пируват и при чему се производи релативно мала количина
молекула ATP-а - конзервирање енергије и ствара се NADH.
У аеробним организмима гликолиза је праћена Кребсовим циклусом и ланцем електронског
трансфера – респираторни ланцем, у којем се и производи највећа количина молекула АТP-а,
(АТP је извор енергије коју ћелије користе). У аеробним условима, тј. у присуству кисеоника,
пирогрожђана киселина, после превођења у ацетил-СоА, улази у митохондрије, где се
потпуно оксидише у угљен диоксид и воду. Ако је количина кисеоника неадекватна, на пример
као у мишићима током интезивне активности (трчање, интезивни физички рад)
пирогрожђана киселина бива конвертована у млечну киселину. У анаеробним условима, у
условима где кисеоник није присутан, пирогрођжана киселина се конвертује у етанол. Ова
трансформације пирогрожђане киселине у етанол је пример ферментације.

Основни типови реакција гликолизе

Гликолиза је веома важан процес без којег ћелије не би могле да функционишу. Гликолиза
је такође веома сложен процес, али упознавањем основних типова рекација, и сам процес
бива јаснији. Типови рекација које чине гликолизу, заједно са ензимима који катализују
реакције, су:
Премештање фосфорил групе

У овој реакцији, фосфорил група бива премештена са једног атома кисеоника на други у
самом молекулу. Катализатор ове реакције је ензим који припада породици мутаза.
Трансфер фосфорил групе

У овој реакцији фосфорил група бива премештена са АТP молекула на међучлан гликолизе
или са међучлана на АТP. Катализатор реакције припада породоци ензима киназа.
Изомеризација

При изомеризацији кетоза се конвертује у алдозу, и обрнуто, ензимомозначеним као

изомераза.
Дехидрација - При дехидрацији молекуле воде се елиминише. Реакција је катализована од
стране ензима дехидратаза.
Кидање алдол везе - Веза између два угљеникова атома се кида при овој реакцији, која је
катализована ензимом типа алдолазе.

20
 УЛАЗАК ГЛУКОЗЕ У ЋЕЛИЈУ

Глукоза улази у ћелију помоћу специјалних транспортних протеина процесом олакшане дифузије и бива
конвертована у глукозо 6-фосфат. Ово је могуће фосфорилацијом помоћу молекула АТP-а, тако што се
врши трансфер фосфорил групе са молекула АТP-а на хидроксилну групу С-6 атома глукозе. Ова реакција је
катализована ензимом хексокиназом.

 Глукоза НЕ МОЖЕ директно да дифундује у ћелију

 Улази путем два транспортна механизма:
 котранспорт са Na+- против концентрационог градијента, уз утрошак Е
 Na+ независном олакшаном дифузијом – процес је посредован фамилијом од
најмање 14 протеина – транспортера у ћел. мембрани
Транспортери за глукозу означени су са GLUT 1 – 14. Сам пренос глукозе се одвија тако што
се глукоза везује за посебно место на носачу, а затим долази до конформационих промена
унутар молекула носача, чиме долази до "премештања" молекула глукозе са једне на другу
страну мембране.
Транспортери за глукозу имају различиту дистрибуцију у ткивима:
GLUT1 и 3 – заступљени у готово свим ћелијама и у условима нормалне гликемије (3,6 –
6,1mmol/L) обезбеђују сталан унос глукозе у ћелију.
GLUT5 – на аблуминалној стр. ентероцита танког црева.
GLUT2 – преноси глукозу у β-ћелије панкреаса и хепатоците.
Под дејством инсулина врши се мобилизација GLUT4 преносилаца и поспешује транспорт
глукозе у мишићно и масно ткиво.

Реакције гликолизе

1. Глукозо 6-фосфат

1. Реакције гликолизе – ФОСФОРИЛАЦИЈА ГЛУКОЗЕ

 Глукоза улази у ћелију помоћу специјалних транспортних протеина процесом
олакшане дифузије
 конвертује се у глукозо-6-фосфат
 врши се трансфер фосфорил групе са молекула АТР-а на хидроксилну групу С-6
атома глукозе
 реакција је катализована ензимом хексокиназом.- у јетри глукокиназа
фосфорилише глукозу
 реакција је иреверзибилна под ћелијским условима, РЕГУЛАТОРНА
 утрошак првог АТР

2. Фруктозо 6-фосфат – Следећи корак у гликолизи је изомеризација глукозо 6-фосфата у

фруктозо 6-фосфат. Алдехид на С-1 атому реагује са хидроксил групом на С-5 атому и
ствара прстен фурана. Ова изомеризација претвара молекул алдозе у кетозу и реакција
катализује ензим фосфоглукозо изомераза тј. фосфохексозо изомераза.
ИЗОМЕРИЗАЦИЈА ГЛУКОЗО 6-ФОСФАТА
 изомеризација глукозо 6-фосфата у фруктозо 6-фосфат
 реакцију катализује ензим фосфоглукозо изомераза
 реакција је реверзибилна и функционише и у гликолизи и у глуконеогенези

3. Фруктозо 1,6-бисфосфат - Још једном фосфорилацијом помоћу молекула АТP-а,

фруктозо 6-фосфат се конвертује у фруктозо 1,6-бисфосфат. Ова реакција је

21
катализована ензимом фосфо-фруктокиназом 1, алостеричним ензимом. Брзина осталих
реакција гликолизе директно зависи од активности овог ензима, и самим тим ове
реакције.

ФОСФОРИЛАЦИЈА ФРУКТОЗО 6-ФОСФАТА

 иреверзибилна фосфорилација, регулаторни ензим гликолизе
 утрошак другог молекула АТР
 реакција је катализована ензимом фосфофруктокиназа 1 (PFK 1)
 алостерни ензим, регулише га:
 АТР и цитрат - ИНХИБИЦИЈА
 АМР и фруктозо 2,6-бисфосфат - АКТИВАЦИЈА
 хормонална регулација: ИНСУЛИН и ГЛУКАГОН

4. Глицералдехид 3-фосфат - Цепањем фруктозо 1,6-бисфосфата добијају се два

једињења: глицералдехид 3-фосфат и дихидрокси-ацетон фосфат. Даља једињења у
гликолизи се састоје од три угљеникова атома уместо шест угљеникових атома. Цепање
фруктозо 1,6-бисфосфата је постигнуто реакцијом коју катализује ензим алдолаза.
Глицералдехид 3-фосфат је у облику који је потребан да би се наставио процес гликолизе,
док дихидрокси-ацетон фосфат
није.

4. ЦЕПАЊЕ ФРУКТОЗО 1,6-БИСФОСФАТА

• реакцију катализује ензим алдолаза, реверзибилна реакција
• настају: глицералдехид 3-фосфат и дихидрокси-ацетон фосфат
5. Дихидрокси-ацетон фосфат – Дихидрокси-ацетон фосфат не може да настави пут
гликолизе у облику у којем је, већ се врло лако може преобратити у глицералдехид 3-
фосфат. Ова два једињења, дихидроксиацетон фосфат и глицералдехид 3-фосфат
представљају изомере. Реакција изомеризације ова два једињења је катализована од стране
ензима триозо фосфат изомеразе. Реакција је веома брза и повратна.

5.ИЗОМЕРИЗАЦИЈА ДИХИДРОКСИ-АЦЕТОН ФОСФАТА

 триозо фосфат изомераза каталише реакцију реверзибилне интерконверзије
дихидрокси-ацетон фосфата (DHAP) у глицералдехид 3-фосфат (GAP)

6. 1,3-Бисфосфоглицерат - До овог корака, у гликолизи је већ уложена енергија у виду два

молекула АТP-а. Реакције које следе у гликолизи су оне у којима се производе молекули
АТP-а, а уложено враћа. Прва реакција представља конверзију глицералдехид 3-фосфата у
1,3-бисфосфоглицерат, коју катализује глицералдехид 3-фосфат дехидрогеназа. Овом
оксидо-редукционом једначином се ствара једињење високог енергетског потенцијала.
Алдехидна група на првом угњениковом атому (С1) се трансформише у ацил фосфат.
Енергија потребна за формацију овог анхидрида, која има високи потенцијал, потиче од
оксидације алдехидне групе. У овој оксидацији NAD + је акцептор електрона и долази до
његове редукције (настаје NADН+H+).

ОКСИДАЦИЈА ГЛИЦЕРАЛДЕХИД 3-ФОСФАТА

 конверзија глицералдехид 3-фосфата у 1,3-бисфосфоглицерат
 реакција је катализована ензимом глицералдехид 3-фосфат дехидрогеназом
 прва оксидо-редукциона реакција у процесу гликолизе
 до овог корака, у гликолизи је већ уложена енергија у виду два молекула АТР

22
 следе реакције у којима се производе молекули АТР-а, а уложена енергија се
враћа
Механизам глицералдехид 3-фосфат дехидрогеназне реакције
1. Ензим формира ковалентну везу са супстратом, користећи –SH групу АК-цистеин у
активном месту. Близу активног места везан је NAD +.
2. Супстрат је оксидисан, формирајући високо-енергетску тиоестарску везу и NAD + се
редукује у NADH+H+.
3. NADH се лако отпушта и замењује новим молекулом NAD+.
4. Pi напада тиоестарску везу, отпушта продукт 1,3-бисфосфоглицерат и регенерише
активну форму ензима који је спреман за нову реакцију.

7. 3-Фосфоглицерат - Висок потенцијал трансфера фосфорил групе са 1,3-

бисфосфоглицерата даје могућност за синтезу молекула АТP-а. Фосфоглицерат киназа
катализује трансфер фосфорил групе са ацил фосфата 1,3-бисфосфоглицерата на АDP
(aденозин дифосфат). Продукти овог трансфера су молекул АТP-а и 3-фосфоглицерат.
СИНТЕЗА 3-ФОСФОГЛИЦЕРАТА И ПРОДУКЦИЈА АТР
 Конверзија 1,3-бисфосфоглицерата у 3-фосфоглицерат
 Реакцију катализује ензим фосфоглицерат киназа
 ПРВО МЕСТО СИНТЕЗЕ АТР-а
 Реакција је реверзибилна и користи се и у гликолизи и у глуконеогенези
 глицералдехид 3-фосфат дехидрогеназа – фосфоглицерат киназни систем је пример
ФОСФОРИЛАЦИЈЕ НА НИВОУ СУПСТРАТА

8. 2-фосфоглицерат
Реакцијом премештања фосфорил групе коверзијом 3-фосфоглицерата добија се 2-
фосфоглицерат. Реакцију катализује ензим фосфоглицерат мутаза. Уопште, ензим
мутаза је ензим који катализује реакције у којим долази до интрамолекуларног премештања
(премештања у самом молекулу) хемијских група, у овом случају фосфорил групе.
ПРЕБАЦИВАЊЕ ФОСФАТНЕ ГРУПЕ СА 3С НА 2С
 Фосфоглицерат мутаза конвертује 3-фосфоглицерат у 2-фосфоглицерат
 реверзибилна реакција у којој је 2,3-бисфосфоглицерат облигаторни интермедијер у
активном месту ензима:
Еnz.-фосфат + 3-фосфоглицерат ↔ Еnz. + 2,3-бисфосфоглицерат
Еnz. + 2,3-бисфосфоглицерат ↔ Еnz.-фосфат +2-фосфоглицерат
СУМАРНО: 3-фосфоглицерат ↔ 2-фосфоглицерат
9. Фосфоенол пирогрожђане киселине - Дехидрацијом 2-фосфоглицерата формира се
енол. Енолаза катализује ову реакцију и за продукат има фосфоенолпируват (фосфоенол
пирогрожђане киселине - РЕР).
ДЕХИДРАТАЦИЈА 2-ФОСФОГЛИЦЕРАТА
 Реакцију катализује енолаза.
 Дехидрацијом 2-фосфоглицерата долази до редистрибуције енергије у молекулу 2-
фосфоглицерата и формира се фосфоенолпируват (РЕР) – он садржи високо-енергетску
везу
Реакције је РЕВЕРЗИБИЛНА упркос високо-енергетској природи продукта реакције (РЕР).

10. Пирогрожђана киселина, пируват - У последњој реакцији гликолизе, формира се

пирогрожђана киселина и истовремено се добија још један молекул АТP-а. Пируват киназа
катализује ову реакцију. Киназа је тип ензима који каталише реакције у којем долази до
трансфера хемијских група.
СИНТЕЗА ПИРУВАТА И ПРОДУКЦИЈА АТР
 Конверзију РЕР у пируват каталузује пируват киназа
 Ово је трећа иреверзибилна р-ја процеса гликолизе
 Друго место у процесу гликолизе где се јавља ФОСФОРИЛАЦИЈА НА НИВОУ
СУПСТРАТА

23
 Механизми регулације пируват киназе:
1. позитивна повратна спрега (у јетри, дејством фруктозо 1,6-бисфосфата) - У јетри
пируват киназа је активирана фруктозо 1,6-бисфосфатом. Долази до повезивања две
киназне реакције: фруктозо 1,6-бисфосфат је продукт фосфофруктокиназе 1, повећана
фосфофруктокиназна активност повећава количину фруктозо 1,6-бисфосфата што активира
пируват киназу.
2. ковалентна модификација пируват киназе - У јетри, фосфорилација сАМР-
зависном протеин киназом доводи до инактивације пируват киназе – ефекат глукагона
преко повећања нивоа сАМР.
- Недостатак пируват киназе у Er доводи до хроничне хемолитичке анемије.
Реакције гликолизе - 11. - РЕДУКЦИЈА ПИРУВАТА У ЛАКТАТ
 активношћу лактат дехидрогеназе од пирувата настаје лактат, финални продукт
анаеробне гликолизе у еукариотским ћелијама
 ово је главни начин добијања енергије у Еr, сочиву и рожњачи, медули бубрега,
тестисима и леукоцитима

АЕРОБНА И АНЕРОБНА ГЛИКОЛИЗА

РЕГУЛАЦИЈА ГЛИКОЛИЗЕ

Три главна регулаторна ензима гликолизе:

ХЕКСОКИНАЗА
Инхибирана је производом реакције – физиолошким концентрацијама глукозо-6Р. Ако глукозо-6Р не уђе у метаболичке путеве
(напр. Гликолизу), нагомилава се и инхибира активност хексокиназе. У јетри, где постоји глукокиназа која има висок Км за глукозо-
6Р, инхибиција није изражена у толикој мери па истовремено могу да теку и глколиза и синтеза гликогена и масних киселина.
ФОСФОФРУКТО-КИНАЗА 1 – PFK 1
То је RATE-LIMITING ензим гликолизе и контролише брзину уласка глукозо-6Р у процес гликолизе. PFK 1 је алостерни ензим и има
6 места за везивање лиганда: на два везује супстрате (Мg-ATP и фруктозо-6Р) и 4 алостерна регулаторна места. Алостерна места
су на физички одвојеним доменима од активног места ензима. Кад се алостерни ефектор веже, то мења конформацију активног
места и активира или инхибира каталитичку активност ензима.
ИНХИБИЦИЈА - Мg-ATP, цитрат и др. анјони.

24
АКТИВАЦИЈА – АМР, фруктозо 2,6-бисР и други бисфосфати.
АЛОСТЕРНА РЕГУЛАЦИЈА PFK 1 АТР И АМР
АТР се везује за два различита места на ензиму, за супстрат-везујуће место и алостерно-инхибиторно место. Под физиолошким
условима у ћелији, концентрација АТР је довољно висока да засити супстрат-везујуће место и инхибира ензим везивањем за АТР
алостерно место. Овај ефекат АТР опонира дејству АМР, који се везује за различито активаторно алостерно место. Везивање АМР
повећава афинитет ензима за фруктозо-6Р – тако, пораст конц. АМР повећава брзину ензима, нарочито кад је конц. фруктозо-6Р
ниска.

РЕГУЛАЦИЈА PFK 1 фруктозо 2,6-бисфосфатом - Фруктозо 2,6-бисР је алостерни

активатор PFK 1 који опонира инхибиторном ефекту АТР. Има сличан ефекат као АМР али
су им места везивања различита. Фруктозо 2,6-бисР НИЈЕ метаболички интермедијер
гликолизе и синтетише га ензим који врши фосфорилацију фруктозо-6Р на позицији 2. Зато
се и зове PFK 2 – ФОСФОФРУКТОКИНАЗА 2. Ензим има два функционалана домена који
имају различиту каталитичку активност. Киназни домен фосфорилише фруктозо-6Р на
позицији 2 па настаје фруктозо 2,6-бисР, а други, фосфатазни домен хидролитички разлаже
фруктозо 2,6-бисР на фруктозо-6Р. У скелетним мишићима, високе концентрације фруктозо-
6Р активирају киназни а инхибирају фосфатазни домен PFK 2 што повећава конц. фруктозо
2,6-бисР и активира гликолизу.

ПИРУВАТ КИНАЗА – РК
Пируват киназа има ткивно-специфичне изоензиме. Изоензим у мозгу и мишићима нема
алостерну регулацију тако да нема утицај на регулацију гликолизе у овим ткивима.
У јетри пируват киназа подлеже алостерној инхибицији фосфорилацијом под дејством
сАМР-зависне киназе што доводи до инхибиције гликолизе у условима гладовања. Као
алостерни активатор овог изоензима је и фруктозо 1,6-бисР који везује брзину активности
РК за активност PFK 1.

ХОРМОНСКА РЕГУЛАЦИЈА ГЛИКОЛИЗЕ

Инсулин
Глукагон

СУМАРНО, БРЗИНА ГЛИКОЛИЗЕ У ЋЕЛИЈИ ЗАВИСИ ОД:

25
 енергетског статуса ћелије (конц. АТР, АМР и Рi) – кад је ниво АТР висок, гликолиза је
инхибирана и обрнуто
 унутрашње средине ћелије (рН)
 доступности алтернативних извора енергије у виду масних киселина или кетонских тела (
њиховом разградњом се добија ацетил-СоА који са оксалацетатом даје цитрат - довољна
количина супстрата улази у ТСА циклис и гликолиза је инхибирана)
 односа инсулин/глукагон у крви ( од њега зависи концентрација фруктозо 2,6-бисР, као и
активност РК)

ПЕНТОЗОФОСФАТНИ ПУТ
Хексозо-монофосфатни пут (ХМП)
6-фосфоглуконатни пут

Стална потреба ћелија за молекулама NADPH, потребним за бројне анаболичке реакције,

обезбеђује се великим делом разградњом глукозе пентозофосфатним путем, који се такође
назива и хексозо-монофосфатни шант, или фосфоглуконски пут.
Редуковани коензим NADPH неопходан је у синтези виших масних киселина и стероида, па
је разумљиво да се пентозофосфатни пут одвија у јетри, млечној жлезди за време
лактације, масном ткиву, тестисима и кори надбубрега. У скелетним мишићима овај
метаболички пут се одвија веома слабим интензитетом. Енергатски ефекти хексозо-
монофосфатног шанта су занемарљиви, али његови међупроизводи му дају посебан значај,
па не може да се сматра споредним процесом разградње глукозе.
Генерално гледано, биохемијски значај пентозофосфатног пута је следећи:
 настајање NADPH;
 конверзија хексоза у пентозе (рибозо-5-фосфат је неопходан за синтезу нуклеотида и
нуклеинских киселина);
 конверзија пентоза у хексозе, које затим могу да се разлажу уобичајеним током
гликолизе;
 могућност оксидативног разлагања глукозе до CO2;
 очување функционалне способности еритроцита (значај ензима глукозо 6Р
дехидрогеназе).

ОСНОВНИ ЗНАЧАЈ ОВОГ ПУТА ЈЕ У СТВАРАЊУ ПРЕКУРСОРА ЗА ПРОЦЕСЕ

БИОСИНТЕЗЕ:
 РЕДУКОВАНОГ NADP+ тј. NADPH+H+ (неопходан за редуктивне биосинтезе –
масних киселина, холестерола и редукцију глутатиона)
 РИБОЗА (неопходних за синтезу RNK i DNK)

Ланац ензимских реакција пентозофосфатног пута одвија се у цитосолу ћелије. Све

реакције овог пута могу да се поделе у две фазе: оксидативну и неоксидативну.
Током ОКСИДАТИВНЕ ФАЗЕ фосфорилисани облик глукозе, глукозо-6-фосфат, прво два
се пута оксидише, а потом декарбоксилише. Настаје први пентозни међупроизвод,
рибулозо-5-фосфат, СО2 и два молекула NADPН по једном молекулу глукозо-6-фосфата.
ОВА ФАЗА ЈЕ ИРЕВЕРЗИБИЛНА.
Први ензим овог пута, глукозо-6Р дехидрогеназа катализује иреверзибилну оксидацију
глукозо-6-фосфата (важна је алдехидна група на С1) у 6-фосфоглуконолактон и редукује
NADP+ у NADPН – њега користи као коензим. Настали 6Р-глуконолактон брзо
хидролизује у 6-фосфоглуконат (шећер са карбоксилном групом на С1) под дејством 6Р-
глуконолактон хидролазе. Реакција је иреверзибилна али није rate-limiting. Следећи
оксидациони корак је отпуштање ове СООН групе као СО 2 тј. декарбоксилација, уз
трансфер електрона на NADP+ што катализује ензим 6 фосфоглуконат дехидрогеназа.
Ова реакција даје фосфорлисани пентозни шећер рибулозо-5-фосфат, СО 2 и други NADPН.

Регулација ХМП – RATE-LIMITING ензим је глукозо-6Р дехидрогеназа. NADPН је

потентни компетитивни инхибитор ензима и најчешће однос NADPH/NAD + je довољно висок
да значајно инхибира ензимску активност. У случајевима повећане потребе за NADPH
однос NADPH/NAD+ се смањи и флукс кроз ХМП се повећа као одговор на повећану
активност глукозо-6Р дехидрогеназе.

26
У другој, РЕВЕРЗИБИЛНОЈ, НЕОКСИДАТИВНОЈ ФАЗИ, рибулозо-5-фосфат се
изомеризује у рибозо-5-фосфат. Уколико постоје потребе ћелије за рибозом, рибоза се
уграђује у одговарајуће молекуле. Уколико не постоји потреба за рибозом, настали С5
шећери улазе у неоксидативну, реверзибилну фазу. У овој фази долази до преградње
пентоза и добијају се интермедијери гликолизе, фруктозо-6-фосфат и глицералдехид-3Р.
(Рибулозо-5-фосфат се изомеризује у рибозо-5-фосфат односно ксилулозо-5-фосфат, да би
затим транскетолазном и трансалдолазном реакцијом настали фруктозо-6-фосфат и
еритрозо-4-фосфат, односно глицералдехид-3Р). Настали рибулозо-5-фосфат је супстрат
за два ензима: рибулозо-5-фосфат-3-епимеразу која мења конфигурацију на С3 дајући
другу кетопентозу – ксилулозо-5Р; рибозо-5-фосфат кетоизомераза конвертује рибулозо-
5-фосфат у одговарајућу алдопентозу - рибозо-5Р, који је прекурсор за даљу синтезу
нуклеотида и нуклеинских киселина. Транскетолаза преноси 2С јединицу (обухвата 1 и 2 С)
са кетозе на алдехидни С алдозног шећера: тако настаје од кетозе – алдоза са 2С мање и
истовремено, од алдозе настаје кетоза са 2С више – преношењем 2С јединице са
ксилулозо-5Р на рибозо-5Р настаје глицералдехид-3Р (алдоза) и седохептулозо-7Р (кетоза).
Транскетолаза као коензим тражи присуство Мg 2+ и тиамин-пирофосфат (витамин В1).
Трансалдолаза преноси 3С јединицу – дихидроксиацетон – са кетозе седохептулозо-7Р на
алдозу глицералдехид-3Р при чему настаје кетоза: фруктозо-6Р и алдоза: еритрозо-4Р. У
још једној реакцији катализованој транскетолазом са ксилулозо-5Р преноси се 2С јединицу
на настали еритрозо-4Р и настаје фруктозо-6Р – кетоза и глицералдехид-3Р (алдоза).
Глицералдехид-3Р је међупроизвод гликолизе, а како се гликолиза и пентозофосфатни пут
одвијају у цитосолу, глицералдехид-3Р се лако укључује у гликолитички пут разградње
глукозе. То је једна од више метаболичких веза пентозофосфатног пута и гликолизе
(фруктозо-6-фосфат је такође међупроизвод гликолизе). Из Шеме 5. пентозофосфатног
пута се види разноврсност овог пута, јер се добијају триозе, тетрозе, пентозе, хексозе и
једна хептоза. То је значајно, јер у неким ткивима, нпр. мишићима, упркос слабом
интензитету одвијања пентозофосфатног пута, обезбеђује се довољна количина рибозо-5-
фосфата за синтезу пуринских нуклеотида.
Што се тиче регулације пентозофосфатног пута, не постоји неки посебни регулаторни
механизам. Сматра се да синтеза главних ензима, овог метаболичког пута, зависи од
NADP/NADPH количника и да његова промена настала снижењем локалног нивоа NADPH
покреће синтезу кључних ензима хексозо-монофосфатног шанта.

27
 КОРИШЋЕЊЕ NADPH

Разлика између NAD+ и NADP+ је у присуству једне фосфатне групе (РО43-) више на једном од молекула рибозе. Ова разлика
омогућава да NADP+ интерреагује са специфичним NADP+-ензимима који имају јединствене улоге у ћелији. У цитосолу хепатоцита
однос NADP+/NADPН је око 0,1 што фаворизује коришћење NADPН у редуктивним биосинтетским реакцијама.
Насупрот томе, однос NAD+/NADН је висок (у цитозолу хепатоцита око 1000) што фаворизује оксидативну улогу NAD+.
Редуктивне биосинтезе
NADPН се може сматрати високо-енергетским молекулом, као и NADН. Електрони NADРН су предодређени за коришћење у
редуктивним биосинтезама, пре него за трансфер електрона на кисеоник што је случај са NADН. У метаболичким трансформацијама
ХМП део енергије глукозо-6Р се конзервира у NADРН молекулима који су неопходни у реакцијама које захтевају доноре електрона
високог потенцијала. NADРН се користи као извор електрона за биосинтезу масних киселина и стероида.
Редукција Н2О2
Н2О2 припада фамилији реактивних врста кисеоника (иако нема неспарене електроне). Они настају током аеробног метаболизма и у
неким реакцијама детоксикације лекова и токсина. УЛОГА NADРН У ГЛУТАТИОНСКОМ РЕДОКС ЦИКЛУСУ: глутатион, глутатион
пероксидаза, глутатион редуктаза и NADРН (извор NADРН је најчешће глукозо-6Р дехидрогеназа)

ДЕФИЦИЈЕНЦИЈА ГЛУКОЗО-6Р ДЕХИДРОГЕНАЗЕ

Недостатак глукозо-6Р дехидрогеназе (G6PD) је наследна болест коју карактерише

ХЕМОЛИТИЧКА АНЕМИЈА која настаје због неспособности детоксикације оксидујућих агенаса.
Мутација је везана за X-хромозом и наслеђује се фамилијарно. Негативан ефекат недостатка
G6PD (хронична анемија) избалансирана је еволуционом предношћу тј. бољим преживљавањем
женских носилаца мутације због повећане резистанције на malaria falciparum. Недостатак
глукозо-6Р дехидрогеназе испољава се на свим ћелијама, свих ткива. Er су највулнерабилнији
зато што друга ткива, за разлику од Er, имају алтeрнативне изворе NADРН (као што је NADP +-
зависна малат дехидрогеназа). Због недостатка NADРН, у Er се не могу обезбедити довољне
количине редукованог глутатиона које омогућавају ефикасну антиоксидативну одбрану кроз
одвијање глутатионског редокс циклуса. Код пацијената са дефицијенцијом G6PD до развоја
хемолитичке анемије долази:
 ако су изложени дејству оксидативних лекова (ААА: А – антибиотик – сулфометоксазол -
Бактрим; А – антималарик – примаквин; А – антипиретик – ацетанилид),
 фавизам – ингестија fava beans – код пацијената са Медитеранском варијантом болести
– доводи до напада хемолизе
 инфекција – инфламаторни одговор у току инфекције доводи до стварања реактивних
врста кисеоника у макрофагама које могу да дифундују до Er и изазову оксидативно оштећење и
последично напад хемолизе.

28
Постоје бројне варијације испољавања мутације – неке мутације не захватају активно место
ензима, тако да не утичу на ензимску активност – нема хемолизе. Код Медитеранске варијанте
(класа | ) – јако озбиљан поремећај – ензим показује нормалну стабилност али активност се
једва детектује – хронична не-сфероцитна анемија постоји и у одсуству оксидативних агенаса.
Мутација је у кодирајућем региону гена – point мутација; ако је мутација локализована ближе С-
терминусу ензима – тежи поремећај, ако је ближе N-терминусу – поремећај је клинички лакши.

ПИТАЊА ЗА ВЕЖБУ БР. 5

1. Наведите дефиницију антиоксиданата:
2. Током еволуције аеробни организми развили значајан антиоксидантни заштитни систем и он
служи:
3. Биолошки антиоксиданси своје ефекте остварују на неколико начина. Наведите их:
4. Главни заштитни систем одбране од ROS чини низ од пет различитих антиоксидативних ензима:
________________________, ______________________,
_______________________, ______________________ и _____________________ .
5. Ензими "прве линије" одбране у елиминацији примарних производа парцијалне редукције
молекулског кисеоника су:
6. Да би се остварила потпуна антиоксидативна заштита какво дејство антиоксидативних ензима
треба да буде?50. Како делује супероксид дизмутаза?
7. Који све изоензими супероксид дизмутазе постоје и где је њихова ћелијска локализација?
8. Каква је улога бакра, мангана и цинка у активности супероксид дизмутазе?
9. Шта омогућава екстрацелуларној изоформи SOD екстрацелуларну локализацију
10. Шта је најзначајније за структуру и активност каталазе? 55. Како делује каталаза? Навести
тиопве реакција.
11. И каталаза и глутатион-пероксидаза делују тако да разлажу водоник-пероксид. Који ензим има
већи афинитет за свој супстрат?
12. Наведите изоензиме глутатион-пероксидазе:
13. Шта у структури класичне глутатион пероксидазе омогућава њену активност?
14. Које су компоненте глутатионског редокс циклуса?
15. Као антиоксиданс витамин Е има улогу:
16. Како делује бета-каротен (витамин А) као антиоксиданс?
17. Како делује аскорбинска киселина (витамин Ц) као антиоксиданс?
18. Наведите елементе са прелазном, променљивом валенцом, који су битни за нормалну активност
антиоксидативних ензима:
По својој структури глутатион је _________________________________

ПИТАЊА
1. Метаболизам се дели на ___________ и ________________.
2. Набројати које реакције учествују у катаболизму угљених хидрата.
_________________ _________________
________________ __________________
3. Најчешћи катаболички процес у оквиру гликолизе је __________________.
4. У процесу катаболизма протеина долази до _____________________.
5. Навести неке од анаболичких процеса _____________, _____________, _______________.
6. У анаболичким процесима долази до __________________.
7. Навести које су основне функције нуклеуса у метаболичким процесима _____________, ____________,
_______________.
8. Само постојање компартменизације карактеристично је за које ћелије ______________
9. Ендоплазматични ретикулум може бити ___________ и ___________. Ово зависи од
_____________________.
10. На грубом ендоплазматичном ретикулуму врши се ____________ и ______________.
11. На глатком ендоплазматичном ретикулуму врше се који процеси ___________ и ______________.
12. Синтеза једноструко незасићених масних киселина у присуству молекуларног кисеоника одвија се
________________.
13. Где се одвија синтеза холестерола _______________.
14. На којим местима се може вршити процес елонгације масних киселина __________ и ____________.
15. Који процеси се одвијају на унутрашњој страни митохондријалне мембране __________ и
____________.

29
16. Шта мора да садржи спољашња мембрана митохондрије да би покренула процес оксидативне
фосфорилације ___________.
17. Навести пример за ензим који се налази у матриксу митохондрија а везан је за унутрашњу
митохондријалну мембрану ______________.
18. Набројати процесе који се врше у митохондријама ____________
___________, ___________, ____________, _____________ и ____________ .
19. Присуство ког молекула чини митохондрије разлчичитим од других ћелијских структура ____________.
20. У Голџијевом апарату обавља се _______________.
21. Навести неке од реакција које се одигравају у цитосолу
_________,________________,_____________ , _____________, __________, ___________ и
______________.
22. Који интермедијер се у цитосолу укључује у процес синтезе масних киселина ___________.
23. Функцију елиминације непожељних материја у ћелији обавља која органела _________.
24. Навести који ензими се налазе у лизозомима и којој класи ензима припадају ____________________,
и припадају класи __________.
25. У пероксизомима се врши деградација молекула ___________ уз присуство ензима ___________.
26. Које реакције се одвијају у пероксизомима _______________________________________________
27. Када се гликолиза одиграва у аеробним условима долази до
___________________________________
28. Шта се дешава са пирогрожђаном киселином уколико се процес гликолизе одиграва у анаеробним
условима______________
29. За процес глуконеогенезе да би се створила глукоза потребно је присуство______________ као што
су _____________
30. У ком ткиву се најинтензивније одиграва процес глуконеогенезе __________и у ком стању
____________
31. Које процесе називамо амфиболичким__________________
32. Најпознатији пример за процес који се назива амфиболичким И који се дешава у матриксу
митохондрија је_____________
33. Навести кораке који су карактеристични за анаболички И катаболички пут у Кребсовом циклусу
___________________________________ и _______________
34. Основни предуслов за одвијање спрегнутих реакција је _____________
35. Навести пример за спрегуту реакцију код молекула глукозе и навести ензим који је неопходан за
одвијање ове реакције _________________________________________________________
36. Пример за спрегнуту реакцију код оксидоредукције је претварање ___________________ уз присуство
ензима ____________и _____________.
37. У реакцији оксидоредукције, претварње лактата у пируват се врши у присуству ензима лактат
дехидрогеназе за чије активно место се везују_______________
38. Колико реакција је иреверзибилно у процесу гликолизе ___и који ензими катализују ове реакције
________________________________
39. Хексокиназа катализује реакцију у којој се глукоза ________________
40. У реакцији коју катализује ензим фосфоруктокиназа навести супстрат и производ _________________
41. Коју реакцију катализује ензим пируват киназа _______________________
42. За премошћавање регулаторног ензима пируват киназе потрено је присуство којих ензима
_______________________
43. Фосфофруктокиназу “замењује” који ензим ________________
44. Хексокиназа може бити премошћена помоћу ког ензима _____________
Питања за вежбу– Гликолиза и хексозо-монофосфатни пут
1. Глукоза представља молекул шећера који је грађен од ___, који се у процесу гликолизе
разлажу на два молекула _______ који садрже ___.
2. Под процесом гликолизе подразумева се _____________ и овај процес припада групи
__________.
3. У којим ткивима оксидативно разлагање глукозе представља главни извор енергије?
__________________
4. У колико фаза се одиграва процес гликолизе и које су то фазе? ______________
5. У припремној фази, првој фази гликолизе дешавају се три провеса. Који су то процеси?
_________________________
6. За припремну фазу гликолизе потребно је утрошити ___ молекула ATP-а.
7. Након извршене фосфорилације глукозе, врши се изомеризација глукозе – 6 фосфата у које
једињење? ______________

30
8. У другој фази гликолизе долази до цепања __________ у ___________________________
9. Која је реакција кључна за фосфорилацију? _________
10. Трећа фаза процеса гликолизе обухвата __________________
11. Оксидација глицералдехид 3 фосфата врши се на рачун ____________.
12. Написати које су три реакције најважније за процес гликолизе
____________________________
13. Шта се дешава са пируватом у аеробним условима_________________________
14. Каква је судбина пирувата у анаеробним условима? _____________________________
15. У којим условима се дешава процес алкохолне ферментације и каква је судбина пирувата?
__________________
16. Које су три судбине пирувата који се добија процесом гликолизе? _____________________
17. У току процеса гликолизе највише енергије остаје присутно у молекулу ________
18. Колико постоји фосфорилисаних интермедијера у процесу гликолизе? ________
19. Који је разлог због кога фосфорилисани интермедијери гликолизе не могу да изађу из
ћелије? __________________
20. У аеробним организмима гликолиза је праћена којим метаболичким циклусима
____________________
21. Премештање фосфорил групе у процесу гликолизе обавља ензим _________
22. Трансфер фосфорил групе у процесу гликолизе обавља ензим__________
23. При изомеризацији кетоза се конвертује у __________, и обрнуто, ензимом изомераза.
24. Помоћу која два транспортна механизма глукоза може да уђе у ћелију? __________________
25. GLUT1 и 3 су _______________ који су заступљени у готово свим ћелијама и у условима
___________
26. Транспортни протеин GLUT5 присутан је на ___________
27. Како молекул глукозе улази у ћелију _______________ и којим процесом______________
28. Трансфером фосфорил групе са молекула ATP-а на хидроксилну групу C-6 атома глукозе
добија се ___________ а реакција је катализована ________
29. Реакција фосфорилације молекула глукозе је по свом типу _________
30. Како се врши друга реакција у процесу гликолизе, изомеризација глукозо 6-фосфата у
фруктозо 6-фосфат ___________________________________
31. Шта се дешава у реакцији изомеризације глукозо 6 фосфата
32. Фруктозо-6-фосфат помоћу молекула ATP-а претвара се у_____________. Ова реакција је
катализована ___________.Брзина осталих реакција гликолизе директно зависи од активности
овог ензима, и самим тим ове реакције.
33. Фосфофруктокиназу 1 регулишу _________________________
34. Цепањем фруктозо 1,6-бисфосфата добијају се ___________________. Ова реакција
катализована је __________
35. Дихидроксиацетон фосфат и глицералдехид 3-фосфат представљају ________________ а
реакција преображаја катализована је _______________
36. Конверзију глицералдехид 3-фосфата у___________ 1,3-бисфосфоглицерат катализује
___________________. Ова реакција припада групи __________редукује се ____ , а оксидује се
_________
37. Конверзија 1,3-бисфосфоглицерата у 3-фосфоглицерат катализује ензим___________ . Ова
реакција је битна зато што је ово ___________. Реакција је ________ и користи се и у гликолизи
и у глуконеогенези.
38. Премештањем фосфорил групе 3-фосфоглицерата добија се ___________. Реакцију
катализује ензим _________________. Реакција је ____.
39. Дехидрацијом 2-фосфоглицерата формира се _____________. Ову реакцију катализује
__________ , а сама реакција је ____ .
40. фосфоенолпируват се помоћу ензима ___________ конвартује у __________. Ова реакција је
____.
41. Механизми регулације пируват киназе су___________________________________
42. главни начин добијања енергије у Ер, сочиву и рожњачи, медули бубрега, тестисима и
леукоцитима јесте ________________________
43. ХЕКСОКИНАЗА је инхибирана је ________________
44. Који процес контролише ФОСФОФРУКТО-КИНАЗА 1? ______________________Активира је
_________, а инхибира ___________________
45. ФОСФОФРУКТОКИНАЗА 2 има два функционалана домена који имају _________________.
________ домен фосфорилише фруктозо-6-фосфат на позицији 2 па настаје фруктозо

31
____________, а _________ домен хидролитички разлаже фруктозо 2,6-бисфосфат на фруктозо-
6-фосфат. У скелетним мишићима, високе концентрације фруктозо-6-фосфат активирају киназни
а инхибирају фосфатазни домен PFK 2 што повећава концентрацију фруктозо 2,6-бисфосфата и
активира ____________.
46. У јетри пируват киназа подлеже ___________ под дејством ___________ што доводи до
инхибиције гликолизе у условима гладовања.
47. У хормонској регулацији гликолизе учествују ________________
48. Велики део NADH+ H+ добија се разградњом глукозе у путу који се зове
___________________
49. Значај пентозофосфатног пута је: _________________________________________
50. Хексозо-монофосфатним шантом стварају се битни прекурсори. Који су то прекурсори и за
које процесе се користе? _____________________________
51. Где се одиграва пентозофосфатни пут? У ком делу ћелије? _____
52. Које су фазе пентозофосфатног пута _________________. Карактеристика
__________је_______________ ОВА ФАЗА _____________
53. Ензим глукозо-6-фосфат дехидрогеназа катализује ____________ у _________________и
редукује NADP+ у NADPH – њега користи као коензим.
54. Ензим 6 фосфоглуконат дехидрогеназа катализује ________________ при чему настаје
___________CO2 и други NADPH.
55. Глукозо-6-фосфат дехидрогеназа је ____________ хексозо-монофосфатног шанта.
56. У реверзибилној, __________, рибулозо-5-фосфат се изомеризује у _____________ при чему
настају ________________
57. Ксилулозо-5-фосфат настаје када на супстрат _____________ делује _______________.
58. Рибозо-5-фосфат кетоизомераза конвертује __________ у одговарајућу ____________, који
је прекурсор за даљу синтезу нуклеотида и нуклеинских киселина.
59. Транскетолаза преноси ____________, као коензим тражи присуство _________
60. Трансалдолаза преноси ____________са кетозе седохептулозо-7-фосфат на алдозу
глицералдехид-3-фосфат при чему настаје кетоза: _________
61. У регулацији пентозофосфатног пута, битну улогу играју _________________
62. Хемолитичка анемија се карактерише дефицитом ензима _____________

32