КУДЕЧ СИБИНЕ

Замисли једно куче, знаје исто ко и човек. Ако му дадеш леб има те гледа у вр' очи а ако га
погледаш и умргнеш се, има да те сцепи ко прасе мрсан месаљ. Иде по теб' и трчи ко овца на
крушће. Где ти туј и оно. Еветига наш Сурча! Поголем од курјака на шију носи окови али се
оди голему длаку и не виде, али га курјак уапе за шију колко да су му јаћи зуби има ји искрши.
Веља Живанин, пошто га постарачћи тепају по главу преко капче, сети се да на главу тури
картонч'к а на њег одоздол набоде трње оди багрен па озгор тури капче. Кад га нећи шибне по
главу изб'цка си руку до кочине. А Веља се изм'кне и одолек му вели:
- Да видиш како бије Веља Живанин!
Тека работе и кучетија. Кад ји некоје куче јурне – бегају, бегају све док се не умори овој што
јури, чим стане и овој што га јуре стане па брзне њега. Тека работе и човеци.
Тека, веле да је и Марко Краљевић учил да буде јунак! Затој требе да послушаш стари кво веле:
- Кад ти давају узимај, кад те бију бегај!
Стојанова маћа вика а Бежанова маћа се смеје!
Сибин је бил загулен ко срамотно на свињу. Крадне краставице. Моча у тарабе и по пут. Сере
иза кућу. Прди ко коњ. Крчи ко метиљава овца. Пуа ко вол кад влачи вршалицу уза сокак!
Гњете леб ко да неје јел пет године! Седа на студен камен да му одвугне капса! Прозева се ко
Вучко собаље пред зору! Иде по пут ко Вијалица! Облекло му сцепено ко да су га целу ноч
дршљала пцета! Кашкав ко да су га бици јашали низ Бласкун! Виси му зелен сопуљ а он га само
србне и гл'не! Нокти црни и големи ко да је бил у апсу десет године сас Марка Краљевића! Ко
да су га Бугари терали да јаша коњче нацртано на зид па га тепали заједно сас четници оди
Дражу Михајловића!
Сибин жваче арпаџ'к ко семће. Једе ћисело млеко сас шићер! Пченицу соли сас сол!
Бошће, бошће! Дошло време само за ровање! Растури се све што смо имали. Увати ни мрзлица
по мешину. Дроб ни озебе. Петлови поју али се ич ништа не чује. На огњишта памет утрнула.
Зарасле врвинће, грмање легло преко ћеремиду. Зверће се накотиле поголеме од човеци: Зидови
отњили па се провиде. Језик се зврзал на врзољ преко труп. Климкаш га али се реч не чује. Сва
се мука збрала на грваљће. Па на куп. Глава виснула настран ко криво мудо на овна. Браздетине
големе све поштуцали орачи по њи сас све говеда. Бурјан изргал до небо! У собу ко у гроб
т'вница. Нема сас куга да провревиш реч. Више ни огањ неје огањ. Само пепел додуше топл'чк.
Али пепел.
14Marijana Dimitrov, Slavica Ciric and 12 others