Дефиниција и циљеви развојне психологије:

-Развојна психологија је фундиментална психолошка дисциплина која се бави

систематским изучавањем филогенетског и онтогенетског развоја, са циљем да
опише и објасни развојне промене у понашању и психичким функцијама човека,
као и да та сазнања примени у предвиђању и обликовању развоја.
Циљеви:
1) описивање => што је могуће објективније, описивањем онтогенезе понашања;
2) објашњење => објашњење тих промена и довођење у везу, као и у везу са
њиховим наследним и срединским чиниоцима;
3) предвиђање =>предсказивању даљег тока и исхода развоја на основу података
о присуству/одсуству одређених чинилаца
4) модификација => оптимизација психичког развоја – мењање услова развоја који
доводе до неоправданих индивидуалних разлика.

Значај развојне психологије за учитеље и васпитаче

- да боље разуме особености понашања на развојном ступњу васпитаника
(такође: предвиђање, модификација, индивидуалне разлике)
- да боље разуме себе и своје поступке – и васпитач/учитељ је особа која се
развија
- да боље разуме чиниоце развојног контекста васпитаника и васпитно-
образовног процеса
- да разуме своју улогу у ширем контексту (у целокупном друштву) и у процесу
социјализације васпитаника (у васпитавању детета да буде део друштва).

Разлика између развојне психологије и дечије психологије

- Развојна психологија се неоправдано изједначава са дечјом психологијом.
Циљеве развојне психологије најбоље ћемо упознати када размотримо зашто је
изједначавање неоправдано:
1) опсег узраста => развојна психологија проучава развој током целокупног
животног циклуса, поред детињства укључује и младалачко, зрело и старосно
доба.
2) циљеви и приступ => дечја психологија – главни циљ је описивање понашања
деце (моторика, говор, емоција...), док рп испитује сам развој, она иде даље, од
описа ка објашњењу развоја; како се дешавају развојне промене и прелазак са
једног стадијума развоја на други; зашто долази до развојних промена, шта
узрокује развој, од чега зависи брзина развоја.

Појам психичког живота, три домена психичког живота

Психички живот је скуп свих унутрашњих процеса, особина и стања која се јављају
као засебна појава у односу на физичке и хемијске процесе у организму и њихова
манифестација у понашању.
Домени => когниција = опажање, учење, памћење и заборављање, мишљења;
мотивација (конативно) = мотиви, потребе, нагони, жеље и тежње; емоције
(афективно) = емоције, афекти, расположења, страсти и сентименти, основне
(примарне) и сложене (секундарне) емоције; личност = јединствена и временски
стабилна целина мотивационо-емоционалних особина (црте личности, карактер,
темперамент); интелигенција = скуп когнитивних способности.

Појам развоја, патолошки развој

- Развој => промене које су систематски повезане са протоком времена,
иреверзибилне (неповратне), по природи квалитативне и квантитативне, по смеру
прогресивне и регресивне.
- Патолошки развој => може бити изазван органским болестима или психичким
поремећајима; не спада у домен проучавања развојне психологије, већ неких
других психолошких дисциплина.

Подела развоја: два домена развоја, онтогенеза и филогенеза,

периодизација

Домени:
1) когнитивни развој: развој когнитивних/сазнајних процеса: мишљење, језик,
памћење, учење, пажња...
2) социо-емоционални развој: развој емоција, мотивације, саморегулације,
социјализација и развој социјално важних особина и понашања (нпр. везаност,
морални развој), социјална когниција итд.

Онтогенеза = развој јединке од заћеча до смрти.

Филогенеза = развој једне врсте кроз еволуцију.

Периодизација:
- пренатални развој = рођење – зачеће
- одојаштво = 0 – 2 године (период новорођенчета 0 – 2 месеца)
- детињство = рано/предшколско детињство 2 – 6 година; средње/школско
детињство 6 – 11 година
- адолесценција = 11 – 18 година
- одрасло доба = рано одрасло доба 18 – 40 година (одрасло доба у настајању
(предодраслост) 18 – 25 година); средње одрасло доба 40 – 65 година; позно
одрасло доба (старост) 65+

Из великих питања о развоју (квалитативне и квантитативне промене,

критички и сензитивни период, емпиризам, нативизам, интеракционизам,
статистички и идеални критеријум нормалности)
Квалитативне и квантитативне промене:
- под развојем се подразумевају квантитативне развојне промене (могу се
изразити бројчано) или повећање човекових способности и капацитета. Дакле,
развој се огледа и у квантитативним променама које можемо схватити као раст
или побољшање психичких функција. Нпр. пажња старијег детета траје дуже него
код млађег.
- квалитативне (трансформација, реорганизација, квалитативно другачији начин
психичког функционисања). Не могу се изразити бројчано, већ је у питању
промена у начину, структури, организацији функција (нпр. дете након усвајања
језика мисли на другачији начин него пре тога, јер се јавља унутрашњи говор којим
пре тога није могло да се служи).

-Критички период односи се на период у коме се морају стећи неки услови да би

дошло до даљег развоја. Ако се не деси да се ти услови стекну током критичког
периода, неће доћи до развоја. Нпр. Конард Лоренц је указао на то да пачићи
прате онај покретни објекат који су видели у кратком периоду након излегнућа.
Обично је то мама гуска, али ако се она не појави довољно дуго, пачићи је неће
пратити, а ако се у међувремену појави неко други – нпр. човек, пачићи ће пратити
њега.
-Сензитивни период – у том периоду дете је посебно осетљиво ка спољним
утицајима који су потребни за развој неке функције, али пропуштање сензитивног
периода не значи да је прилика у потпуности пропуштена, већ да ће развој „само“
бити у знатној мери отежан.

- Нативизам – нативисти сматрају да наслеђе и сазревање имају пресудну улогу у

развоју.
- Емпиризам – насупрот нативистима, неки аутори верују да утицаји средине и
искуство које јединка стиче кључни формативни фактор развоја.
- Интеракционизам – комбинација прва два; и наслеђе и средина су неопходни за
развој, ова два фактора узајамно утичу један на другог.

- Рп проучава нормативни развој, док је патолошки предмет проучавања других

дисциплина. Појам нормалности = оно што је просечно. Критеријум разликовања
нормалног и патолошког у овом случају је статистички – нормално је оно што
одликује највећи број деце тј. људи. Нпр. просечан узраст на коме деца препознају
себе у огледалу је око 22 месеца. Код неке деце се јавља већ са 15, док код
ментално заостале тек на узрасту од приближно 2 и по године.

Значење сваког од појмова сродних развоју

РАСТ = квантитативне развојне промене.
САЗРЕВАЊЕ = генетски детерминисане развојне промене (развојне промене на
који минимални утицај имају средински фактори).
ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА = разгранавање и усложњавање психичких функција током
развоја.
УЧЕЊЕ = трајна или релативно трајна и релативно специфична промена
индивидуе која се под одређеним условима може манифестовати у њеном
понашању, и која је резултат претходне активности индивидуе.
СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА = социјално учење путем кога јединка стиче социјално-
релевантне облике понашања и формира се као личност са својим специфичним
карактеристикама.
ВАСПИТАЊЕ = процес социјализације у којем једна особа намерно врши утицај
на другу особу.

Који су правци присутни у развојној психологији и сваки у једној реченици

објаснити или препознати

- Психодинамске теорије: психоанализа => бави се развојем личности кроз сукоб

између урођених нагона за самоодржавањем и продужењем врсте, са једне
стране, и захтева средине са друге стране; нагласак на несвесном садржају,
психосексуалном развоју, конфликтима унутар личности.
- Теорије учења: бихејвиоризам и теорија социјалног учења => бави се питањем
како развој обликују различити облици учења, од оперантног/инструменталног
учења(учење путем награде и казне), или учења од модела на које се дете угледа.
- Универзални конструктивизам: теорија когнитивног развоја Жана Пијажеа =>
бави се тиме како деца кроз своју активност изграђују и слику света у којој живе,
али и унапређују сопствене когнитивне процесе, пре свега мишљење.
- Социокултурни приступ: социокултурна теорија Лава Виготског => бави се тиме
како култура у којој дете одраста обликује његове психичке процесе, као и тиме
како одрасли чланови једне заједнице воде и подржавају дете на путу ка развоју.
- Приступ обраде информација (когнитивно-информациони приступ) => анализира
се развој појединачних когнитивних процеса и функција (пажња, памћење, језик),
који се посматрају као кораци у <<обради информација>> по аналогији са начином
на који рачунар обрађује и чува информације.
- Психометријски приступ =>дисциплина која се бави израдом и проучавањем
психолошких тестова. Анализирају се индивидуалне разлике (разлике међу
појединцима) и њихова стабилност кроз време (нпр. интелигенција = да ли су деца
која су напреднија као мала испред својих вршњака и када одрасту, или да ли то
што је неко дете у првом разреду боље из математике него из српског, значи да ће
му то заувек бити јача страна, или ће се касније изједначити)
- Етологија и еволуциона рп => бави се еволуционим пореклом и адаптивном
вредношћу понашања савременог човека и животиња. Етологија посматра
понашање животиња, али и људи, у природном окружењу.
- Системски приступи: теорија еколошких система и теорија динамичких система
=> појединац и средина посматрају се као систем у коме један део система
подстиче промене у другим деловима система. У теорији еколошких система,
појединац се посматра као део већих система (нпр. породице, вршњачке групе,
радног колектива и анализира се функционисање читавог система, бави се
питањем како се породица са бебом разликује од породице са тинејџером, или
како понашање чланова породице одржава зависност од алкохола једног члана
породице). Теорија динамичких система посматра психички живот појединца, као
један систем, интегрисан са системима окружења.

Критеријуми научног знања

1. објективност = закључци не зависе од тога ко их доноси (непристрасност);
2. поузданост = доследност кроз време + сагласност више посматрача;
3. ваљаност = закључци заиста следе из података;
4. поновљивост = друге лабораторије понављањем истраживања долазе до истих
закључака;
+ репрезентативност = на кога се односе закључци.

Методе – знати шта је свака од њих и препознати их на примеру

-Методе и технике истраживања:

1. извештаји о себи ( интерју, упитник) = подаци се добијају директно од

испитаника; прикупљају се субјективни подаци о мишљењу, ставовима и
проценама испитаника о различитим темама. Примена интервјуа пружа податке о
целокупном понашању испитаника. Када се упитник и интервју примењују на
великом, репрезентативном узорку испитаника, а у вези са неким друштвено
значајним проблемом, ради се о анкети (нпр. ставови средњошколаца према
оболелима од сиде). Добар упитник мора да садржи питања која су: јасна,
прецизна и разумљива, односе се на појаве које испитаници знају из искуства, да
нису сугестивна, да не задиру у интиман живот и не побуђују тешке емоције, да се
не односе на давне догађаје.
Предности и ограничења => могу пружити податке о животном искуству људи која
је иначе недоступна посматрању (ставови, интересовања, одређене ситуације и
односи); обезбеђује податке о прошлим догађајима и искуствима, као и о
будућности (намере, планови, амбиције); економичан начин прикупљања
података; главно ограничење је ваљаност одговора које дају о себи.
2. систематско посматрање = циљ природних посматрања је да се добију
детаљне информације о стварном понашању деце у реалном окружењу у коме
живе, укључујући кућу, заједницу, школу. Једна од основних истраживачких оруђа
етолошки оријентисаних развојних психолога. Етологија је наука која се бави
биолошким основама понашања (еволуција хомо сапиенса). Стрејер је спровео
природно посматрање дечије интеракције у предшколској учионици; он је бележио
ко је био с ким у интеракцији, као и квалитет интеракције. Утврдио је да спонтани
развој социјалне хијерархије у предшколској групи регулише степен агресивности
коју мала деца испољавају једна према другој. Посматрање у различитим
контекстима и посматрање у једном контексту.
3. експеримент = састоји се у системском варирању фактора за које се
претпоставља да утичу на испитивану појави. Експериментални фактор се варира,
док се остали држе константим. Добро осмишљен и изведен експеримент
омогућава проверавање научне хипотезе о узроцима испитиване појаве. Научна
хипотеза је претпоставка која мора бити довољно прецизна. Ако се хипотеза не
може доказати или оспорити, она има мали научни значај. Нпр. страх од висине –
да би тестирали хипотезу по којој је појава страха од висине последица искуства
кретања, истраживачи су спровели следећи експеримент. Издвојили су 92 бебе
које су биле близу узраста када се могло очекивати да почну да пузе и испољавају
страх од висине. Бебе су распоређене у две групе (експерименталну тј. чије се
искуство уводи промена или експериментални фактор, и контролну групу – нису
имала искуство кретања). 40 сати возикања по соби у дубку може деловати као
скромно искуство, али је довело до разлике у начину на који су бебе из екс. групе
реаговале на визуелни клиф; ове бебе су испољиле страх већ при првом виђењу
клифа, док бебе из контролне групе нису показале страх.
Предност => могућност да се утврде узрочни фактори испитиване појаве, односно
каузалне везе. Ограничења => из етичких разлога многи експерименти се не могу
извести; строго контролисање варијабли које експеримент захтева није увек
могуће (експеримент није увек применљив); артифицијелност експерименталне
средине може умањити ваљаност добијених података.
4. клинички интервју = прилагођавање питања конкретном испитанику, при чему
питања зависе од његових претходних одговора. Често се користи за испитивање
особа које имају психичке тешкоће и проблеме. Најпознатија примена потиче од
Фројда. Он је на основу извештаја својих пацијената покушавао да открије кључни
догађај из њихове прошлости (првенствено раног детињства). Клинички интервју
није ограничен само на област психопатије. (испитивање развоја дечјег мишљења,
квалитативне разлике...)
5. тест и скале процене = психолошки тест је систем задатака којим се изазива
узорак понашања, а на основу кога се онда закључује о степену развијености
одређених психолошких карактеристика. Тест је врста мерног инструмента
(тестови способности, личности и знања). Скале процене (као инструмент се
појављује сам човек). Ради се о поступку у коме један или више независних
оцењивача процењују присуство неког својства (нпр. агресивност) на дефинисаној
скали, најчешће у погледу учесталости, интензитета или трајања. Код примене
ове технике отвара се питање објективности и поузданости.
6. социометријски поступак = творац је Морено. Користи се за испитивање
социо-емоционалних односа у дечијим групама (нпр. у одељењу). Овом методом
испитује се спремност чланова групе да остале чланове изаберу (тј. одбаце) за
неке заједничке активности.
7. пројективне технике = почивају на идеји да ће испитаници у своје тумачење
недовољно структурисаног материјала унети неке несвесне тежње, емоционалне
конфликте и особине (Роршахов тест, Тест тематске аперцепције, Тест
сепарационе анксиозности). Најчешће се користе у клиничкој пракси.

Нацрти/дизајни/стратегије – разумети лонгитудинални, трансверзални и

нацрт генерацијског пресека (попречно-секвенцијални модел)

Развојна психологија проучава промене психичког живота везане за узраст. Узраст

је увек основна независна вајијабла, док је психички процес или понашање које
нас занима зависна варијабла. Постоје 2 основна нацрта истраживања којима се
то постиже: лонгитудинални и нацрт попречног пресека.
Лонгитудинални нацрт => прате се промене током времена, на неколико узраста.
Нпр. истраживачки тим Института Фелс, проучавао је развој личности
седамдесеторо деце, од рођења до адолесценције. Посматрања, тестови и
интервјуи понављани неколико пута, омогућили су овим истраживачима да утврде
стабилност одређених психичких карактеристика, попут склоности деце ка љутњи
или узнемирености када се прекине њихова текућа активност. Без лонгит. мерења
је немогуће открити да ли овај образац понашања остаје константан или се мења
како дете одраста. Друге утицајне студије имале су за предмет проучавања развој
различитих психолошких карактеристика нпр. развој личности, менталног
здравља, темперамента и интелигенције, језичког развоја. Лонгит. нацрти су
идеалан начин проучањава, јер се праћењем дате појаве током времена може
стећи слика о реалном развојном процесу. Недостаци => неекономичност (скупа,
дуго трају); осипање узорка (испитаници одустају,селидба); кумулативно
деловање испитивања (временом губе интересовање, брже решавају тестове
итд); разликовање узрасних и других извора промена.
Нацрт попречног пресека (хоризонтални (трансверзални) нацрт) => у једном
временском тренутку проучавају се различите узрасне групе. Нпр. у испитивању
развоја памћења, могло би се тестирати памћење листе познатих речи на
узорцима четворогодишњака, десетогодишњака, двадесетогодишњака и
шездесетогодишњака. Поређењем начина на који испитаници из ове четири групе
решавају задатак, као и њихових постигнућа, могла би се поставити хипотеза о
развојним поменама у памћењу. Предности => економичан (мало времена,
јефтин); мање осипање узорка. Недостаци => разликовање узрасних и других
извора промена (постоји опасност да се уместо узрасних разлика у испитиваној
појави заправо региструју генерацијске разлике). За ваљаност оваквих
истраживања кључно је да се различите узрасне групе испитаника што мање
разликују или да буду једнаке по свим другим карактеристикама осим по узрасту;
вештачко пресецање процеса развоја (узроковањем понашања људи различитог
узраста у једном периоду, вештачки пресеца развој.

Етички принципи – навести пар примера етичких принципа који важе уопште
и посебно за децу; препознати који етички принцип се крши у некој ситуацији

- Етички однос према истраживачком раду = нпр. критиковање резултата,

плагијаторство, слобода истраживања и изражавања, објективност и уважавање
чињеница.
- Етички однос према испитаницима = нпр. информисана сагласност, принцип
нешкођења, право на одустајање и брисање података, заштита приватности.
- Етички однос према струци, јавности, колегама = они општи принципи који важе
за све стручњаке, важе и за истраживаче.
Посебни проблеми истраживања у дечјој психологији: питање сагласности,
питање информисаности и дебрифинга.