Derviš i smrt

Pripovedanje je u prvom licu (ja-forma, ispovest), pripovedač je

Ahmet Nurudin. On ima četrdeset godina i šejh (starešina tekije) je tekije
(zgrada u kojoj žive derviši) mevlevijskog reda. Tekija u kojoj živi je na
izlasku iz kasabe. Sa njim je tekija postala bedem vere.
Brat mu je već deset dana ležao zatvoren u tvrđavi. Ahmet odlazi na
poziv kod Džamića, dobrotvora tekije, koji je mesecima ležao bolestan.
Njegova kćerka želi da razgovara o svom bratu Hasanu, odmetniku od
porodice. Ahmet je ne sluša, ali je posmatra sa divljenjem, no bez želje
da je poseduje. Ona ga podseća na jedinu ženu u njegovom životu, iako
nisu bile nimalo slične. Ispričala mu je kako je njen brat završio škole u
Carigradu i kako su na njega su svi bili ponosni, pogotovo otac, a onda
se nenadano promenio. Ostavio je službu, oženio se kako mu ne
dolikuje, počeo se družiti s prostim ljudima, pio je, razbacivao imetak i
postao kiridžija. Otac za njega više ne želi da zna, odlučio je da ga izbaci
iz testamenta i da ga se javno odrekne. Ona moli Ahmeta da govori sa
Hasanom kako bi se on sam odrekao nasledstva, a time na njega ne bi
pala očeva kletva i samim tim bi bila manja sramota za porodicu. Ahmet
je bio zahvalan što se ona tako razgolitila pred njim. Mislio je da su
oboje u nevolji sa braćom. On je svog hteo da spasi, a ona da svog uništi.
Gotovo joj je rekao da će joj dati Hasana za svog brata. Znao je da je
Hasan trgovao stokom, ali to nije nepošteno zanimanje. Trošio je ono što
je zaradio. Pola imanja je dao svojoj bivšoj ženi, a nije ga prodao. On joj
kaže da bi Hasan na sudu mogao oboriti očev testament, a ona
odgovara da Hasana treba nagovoriti na to da pristane da sve prođe bez
tužbe. On kaže da ne zna da li će Hasan na to pristati.
Ahmet se pita kako će živeti sa sobom ako pomogne u ovoj
hajdučkoj pljački. Živ brat će ga uvek podsećati na njegov nemoralni čin.
On nije imao ništa osim uverenja da je častan, a ako to izgubi, biće
ruševina od čoveka.
Hasan je želeo da razgovaraju o Ahmetovom bratu. Ahmetu je to
neprijatno, govori da nije saznao ni zašto je zatvoren. Hasan kaže da zna
više od njega. Ispričao je da je u okolini grada živeo mali posednik koji je
sad mrtav. Govorio je ružno o nekim ljudima sa vlasti pa su ga zatvorili u
tvrđavu. Poslali su ga veziru u Travnik, ali je na putu posečen sabljama
1
jer je navodno pokušao da pobegne. Ahmetov brat je radio kod kadije
(šerijatski sudija) i došao je do poverljivih spisa. To je bilo saslušanje krivca
napisano pre nego što je čovek saslušan. On je te spise možda pokazao
nekome ili je nekome pričao o njima i zato su ga zatvorili, jer je previše
znao. Ahmet ne može da poveruje u to šta čuje, a Hasan ne želi da mu
kaže od koga je čuo tu informaciju. Na odlasku Hasan mu poklanja Abul
Faradžovu „Knjigu priča”, koju je jednom u razgovoru sa njim pomenuo.
Pomenuo je tu knjigu sećajući se mladosti i zaboravio je na nju, ali
Hasan nije zaboravio. Bio je ganut.
Ahmet odlazi kod Hasana gde promatra kako dva Hasanova
momka hvataju mladog ždrepca. Hasan je mirno posmatrao ovu borbu.
Bio je neuobičajeno ozbiljan, čak tmuran. Započinje njihov razgovor.
Ahmet smatra da Kur-an određuje sve odnose među ljudima i da suštinu
propisa možemo primeniti na svaki pojedinačan slučaj. Hasan se sa tim
ne slaže. Govori da su žena, koja je Ahmetu otvorila vrata, i jedan od one
dvojice momaka u braku. Oni žive u njegovoj dvorišnoj kući i dobro im je.
On je voli i pažljiv je prema njoj, međutim, žena ga vara sa drugim
momkom. Nju vole obojica, ona se boji muža, a voli mladića. Muž je
srećan jer ništa ne zna, a njih dvoje uživaju u ukradenoj sreći. Hasan se
pita šta bi bilo ispravno učiniti. Kur-an kaže da bi ženu trebalo
kamenovati, ali on smatra da ne bi trebalo da se išta promeni u njihovim
odnosima jer su svi srećni. Po njegovom mišljenju život je širi od svakog
propisa i više štete je naneseno u životu zbog sprečavanja greha, nego
zbog samog greha. Zabrane stvaraju duhovne bogalje i licemere.
Hasan je spreman da pomogne Ahmetu da spasi brata. Želi da
organizuje njegov beg, ali Ahmet to odbija. On kaže da spasava više od
čoveka, da spasava pravdu. Hasan mu odvraća da će stradati i on i brat i
pravda. Ljut je i kaže Ahmetu da on ne može spasiti svet, sve će ostati
isto, a brat neće poginuti da bi spasio druge. Na Ahmetovu opasku da u
tom slučaju će to biti božja volja, Hasan traži od njega neku ljudskiju reč
koju Ahmet nema i za koju kaže da mu nije potrebna. On još uvek veruje
u pravdu jer, kad bi se uverio da je nema, ostalo bi mu samo da se ubije
ili da se okrene protiv sveta koji u tom slučaju više ne bi bio njegov.
Na odlasku Ahmet uzgred pominje da je bio kod njegove sestre i da
porodica očekuje da se odrekne imanja. On to odbija, ali zatim kaže da
bi se odrekao svega pod uslovom da njegov zet, kadija, pomogne
Ahmetovom bratu.
2
 Hasana je Ahmet kasnije nekoliko puta uzalud tražio. Saznao je da
je u zatvoru jer je sa drugovima izmlatio neke mladiće.
Hafiz-Muhamed mu govori da je njegov brat ubijen pre tri dana. U
prvom trenutku Ahmet nije plakao, nije mu čak bilo ni teško, osetio je
olakšanje, ali bol je postepeno dolazila, zajedno sa osećanjem besa
prema bratu. Ahmet odlazi do kapije tvrđave i traži od stražara da vidi
svoga brata. On mu odgovara da će ga videti samo ako i njega zatvore.
Ahmet govori molitvu za mrtve, ali mu kažu da je molitva potrebnija
živima.
U džamiji drži službu i pred ljudima govori o svom bratu, braneći ga
kao nevinog čoveka koji je poginuo. Kasnije, kada je ostao sam,
zaplakao je kao dete. Pored vrata stajao je Hasan i čekao ga ćuteći, sa
živom svećom u ruci, onda kada su sve sveće bile ugašene.
Sledećeg popodneva Hasan je navratio u tekiju. Ahmetu se činilo
da ga od sinoć gleda drugačije, sa uvažavanjem i izvesnom nevericom.
Hasan se pomirio sa svojim ocem i o tome je govorio šaljivo.
Dogovorio se da svoj i njegov deo imetka zavešta u vakuf (zadužbina) za
dušu i spomen, u korist siromaha i beskućnika. Ahmet razgovara sa
Hasanom o Mula-Jusufovoj prošlosti, posle čega se Hasan zbližava sa
mladićem. Mula- Jusuf se menjao, kao da je opet postajao onaj dečak,
ali je to uskoro prekinuto jer Hasan više nije dolazio u tekiju.
Hasan savetuje Ahmeta da ode na put, ali njega je kasaba držala
nesrećom kojom je bio pogođen. Iz tog mučnog stanja ga je izvukla
mržnja. Kada je sa Hasanom bio u zlatarskoj radnji hadži-Sinanudina
Jusufa, Ahmetu se učini da pred radnjom vidi Ishaka. Izlazi da ga
pronađe, ali on nestaje. Hadži-Sinanudin je bio dobrotvor, čovek koji je
pomagao zatvorenicima u tvrđavi, odnosio im hranu i poklone. Ahmet se
oseća suvišnim u Hasanovom i hadži-Sinanudinovom razgovoru. U dućan
ulazi muselim, Ahmet je bio prestravljen pred ovim čovekom. Tada je
počela njegova mržnja koja je dala njegovom životu smisao.
Privrženost mrtvom bratu vratila mu je Hasanovo prijateljstvo. Otac
je sad živeo sa Hasanom koji ga je okružio pažnjom. Starac se uskoro
oporavio i promenio je odluku da sav imetak uvakufi.
Mlađeg momka iz ljubavnog trougla Hasan poziva u svoju sobu i
nudi mu ugledan i dobro plaćen posao pod uslovom da nikada više ne
dođe u njegovu kuću i da se nikad i nigde ne susretne sa Zejnom. Mladić
je odmah pristao na ponudu zbog čega se Hasanu smučilo. Hasan i
3
Ahmet provode najlepše dane svog prijateljstva. Hasan priča priču o ženi
iz Višegrada, udovici nekog spahije. Nije imala nikoga osim sina jedinca,
a kada je on poginuo u ratu, majka se izbezumila. Najpre nije verovala u
to, a onda se zatvorila u sobu, jela samo crni hleb i pila vodu, a spavala
je na golom podu, stavljajući svako veče na prsa teški, crni kamen.
Hasan je odlazio kod nje, predstavljajući se kao prijatelj njenog sina.
Žena je dobila nov smisao u životu, očekivala ga je, zadržavala da ostane
duže, pomagala je selu i umrla je u očekivanju da je on poseti.
Hasan odlazi na put u Dubrovnik. Tri dana pre njegovog dolaska
Alijaga (otac) je postao toliko nemiran da nije mogao razgovarati, jesti ni
spavati. Dolazi njegova kćerka sa vestima da je trudna. Ahmet ne može
da zaboravi njihov nekadašnji razgovor. Nije joj oprostio mrtvog brata.
Posle njenog odlaska, Alijaga izražava sumnju u njenu trudnoću, govori
kako je ničim nije darovao, a Ahmet mu nije čestitao i zato, po njegovom
mišljenju, sigurno nešto nije u redu. Smatra da ona od njega nešto želi.
Ujutro Ahmet saznaje da se Hasan vratio sa puta i da je čaršija
zatvorena. Uskoro se podiže buna, gomila provaljuje u muselimat, ali
muselim i sejmeni su pobegli. Na ulici Ahmet susreće muselima i četiri
sejmena. Muselim zastaje i govori mu: „Još ćemo se videti, dervišu”, a
zatim beže iz kasabe. U opusteloj sudnici Ahmet pronalazi mrtvog
kadiju.
On postaje novi kadija. Bivši muselim je sedeo u svom selu, pretio i
slao pisma u Carigrad. Valijski deferdar (valija – guverner pokrajne; deferdar
– vilajetski šef finansija) je muselima pozvao na razgovor, otpremio ga pod
stražom u Travnik gde je udavljen. Hasan se sve više udaljavao od
Ahmeta. Govorio je samo o posavskoj nesreći.
Ahmet je razmišljao o Hasanovoj sestri. Ona nije htela da ga pusti u
kuću kada je hteo da se opravda zbog kadijine smrti. Poručio joj je da bi
je zaprosio kada bi ona to htela, ali ga je odbila bez objašnjenja.
Hasan je nekoliko puta odlazio u Posavinu gde je kupovao oduzeta
imanja posavskih pobunjenika. Planirao je da na ta imanja smesti
rasturenu sirotinju. Kupio je čak i neka imanja koja je vezir namenio
sebi. Hasan povodom toga kaže Ahmetu da se ne boji vezira jer ima
njega koji bi ga zaštitio.
Piri-vojvoda je bio čovek koji je pazio na kretanje sumnjivih ljudi.
Bio je vrlo savestan u svom poslu, mogao si naći hiljadu razloga da ga
nazoveš budalom, ali nijedan da ga proglasiš nepoštenim. Ovaj čovek
4
donosi Ahmetu pismo jednog Dubrovčanina u kojem se govori protiv
vlasti. Hasan je tom čoveku pomogao da pobegne. Na saslušanju Hasan
uspeva da se opravda i pokaže da ni u šta nije umešan.
Kod Ahmeta dolazi valijin deferdar koji po valijinom zahtevu traži
da se Hasan uhapsi, ali Ahmet to odbija. Deferdar mu preti, pokazujući
pismo zemljaka carigradskog mule koji u pismu pita zašto valija brani
Ahmeta Nurudina koji je podstakao bunu čaršije i skrivio kadijinu smrt.
Ahmet u mislima govori kako ne može uhapsiti prijatelja i kako će radije
stradati, ali ga neće dati, ali to ne govori naglas, već potpisuje rešenje za
njegovo hapšenje.
Sledećeg dana govore Ahmetu da su po njegovom nalogu predali
Hasana sejmenima da ga vode u Travnik. Taj nalog je napisao i doneo
Mula-Jusuf koji je takođe nestao. Deferdar optužuje Ahmeta da stoji iza
svega iako on to poriče. Ljudi su mu se divili, a kad je od Hasana i Mula-
Jusufa stiglo pismo u kojem su ga opravdavali, govoreći istinu, to je ljude
samo utvrdilo u uverenju da su oni u dogovoru jer ga begunci ne bi
branili ako im je nešto skrivio.
Kara-Zaim mu donosi vest da je iz Carigrada stigao tatarin i da će
ga zatvoriti i udaviti u tvrđavi.
Poslednje večeri njegovog života dolazi mladić iz Ahmetovog sela.
Priča mu o njegovim roditeljima i o tome koliko ih je pogodila Harunova
pogibija. Govori da još imaju novca koji im je poslao. Ahmet se doseti da
je novac morao poslati Hasan.
Ahmet se seća rata i mladićeve majke koja nije sačekala da se on
vrati, nego se udala. Zbog toga je otišao iz sela. Mladić kaže da ga je
majka mnogo spominjala. Zbog te žene, jedine koju je u životu voleo,
Ahmet se nikada nije oženio. Mladić, koji bi mogao biti i njegov sin,
ostaje u tekiji. Ahmet mu kaže da će se Hafiz-Muhamed pobrinuti za
njega jer on odlazi na put.
Dočekuje poslednje jutro svoga života.

Pišući u prvom licu, pisac ove knjige samim činom pisanja otkriva
sebe kao „čudo koje ne poznaje”. I kako njegova knjiga napreduje, javlja
se i jedan Nurudin, različit od onog kakav je pre toga bio i živeo.

5
 Šejh Nurudin je verovao u višu pravednost koja ne može i ne sme
zatajiti. Međutim, ona je zatajila. Tek tada je šajh Ahmed uzeo na svoja
pleća, ne toliko ispravljanje pokvarenog morala, koliko osvetu za
povređenu pravdu. Ogorčen, pre svega vlastitom nemoći i poniženjem
onoga koji moli, osvećuje se i zauzima mesto onih koji su mu ubili brata.
Tada je shvatio da čovek, prilazeći vlasti i postajući vlast, ulazi u
smrtonosnu i opojnu igru. Hasana je spasio čovek koji je postao ono što
je nekada bio šejh Nurudin.