REZIME:

U radu je izveden presek Huserlovog poznog dela „Kriza evropskih nauka i

transcedentalna filozofija“, da bi se naglasio smisao celokupnog misaonog sistema
fenomenologije, a u odnosu na svoje ontološke, epistemološke i istorijske postavke. Mreža
njihovih veza, koju je naglasio autor, stoji u direktnoj vezi sa poznatim metodom
fenomenologije, kao i njenim pozadinskim dešavanjima koje smo u prilici uvek nanovo
saznavati. Stoga će se ovaj rad bazirati na otkriću pomaka u Huserlovom mišljenju kao
promenama filozofskih prioriteta, s obzirom na suštinu filozofije. Kritički stav Huserla koji on
sprovodi i zagovara u ovom delu, zato, za nas, predstavlja uvod u rešenje problema kojim se
bavi, a to je kriza.

KLJUČNE REČI: kriza, Huserl, ontološki aspekt, objektivnost, svest, episteme, doxa, nauka,
epistemologija, univerzalnost, Lebenswelt, istorija.
SADRŽAJ:

Rezime............................................................................................................................................1

Sadržaj............................................................................................................................................2

Uvod...............................................................................................................................................3

Ontološki aspekt…....…..…...…............................................................…...…............................11

- Objektivnost filozofije..…............................….......................................…......................12

- Objektivizam nauke..............................................….....…................................................14

- Odnos svesno/nesvesnog antagonizma prema znanju nauke...............................….........17

Epistemološki aspekt...................................................................................................................20

-Utemeljenje episteme preko Dekartove subjektivnosti ........................................................21

-Transcedentalni ego na granici psihologije i istorije.............................................................24

-Empirizam, racionalizam i njihovo jedinstvo u doxi............................................................27

Istorijski aspekt............................................................................................................................28

- Suština generalne teze…....................................................................................................31

-Svet filozofije i kriza.................................................................….....................................37

-Problem termina krinein......................................................................................................41

Zaključak…....................................….........................................................................................43

1
Literatura.....................................................................................................................................48

UVOD

Danas se svakodnevica, kako stručna, tako i ona uopšte, suočava sa procesima promene
dominantnih životnih formi. Ovi procesi imaju svoj izvor u mnogostrukim naporima ljudskog
bića da osvoji nove položaje svojih mogućnosti. Naličje ove progresivne teze je gubljenje
prethodnih okvira koje su čoveku bile poznate, kao i otuđenje vlastitih mehanizama moći koje
pritom proizvodi i koristi. Ovaj ciklus promena, postao je prepoznatljiv u terminu kriza
(lat.crisis), označitelju oko kojeg se formirao vodeći globalni diskurs. Filozofija je mobilisana sa
svih adresa da verbalno oblikuje impulse koji stižu iz javnosti, kao i druge ekspertne grupe koje
mogu doprineti razrešenju. U toj kakofoniji mišljenja izdvajaju se dve struje koje se nude od
strane eksperata na temu krize. Prva, koja se temelji na psihološko/religioznom imputu
pacifikovanja nesigurnog pojedinca preko lakih mantri u cilju konstruisanja ličnih odbrambenih
mehanizama. Druga je radikalno reaktivnija te zagovara kumuliranje nezadovoljstva i
odbacivanje kapitalizma/liberalizma kao jedine solucije, preko marksističkih teorija. Oni glasovi
koji ostaju unutar (neo)liberalnih ideala slobode protežu se u širok spektar mišljenja, počev od
promotivnih do kritičkih osvrta. Mediji dodatno polarizuju ovu sliku sveta insistirajući na
skandalizovanju situacionih momenata, ujedno udaljavajući pojedinca od uticaja na
interpretativni život stvarnosti.

Pored nedostatka osnovnog konsenzusa oko samog postojanja krize ili njenog
simuliranja,1 započinje i gubitak legitimiteta eksperata koje sistem asimiluje kao svoje satelite.
Nauka svojim ponašanjem sve više podriva davne sumnje u mogućnost njene nezavisnosti, bez
koje ona gubi svoju nit vodilju humanističkog usmerenja, te postaje instrument novih

1
Up. uvod seminara fenomenološke orijentacije u čast Jana Patočke, jednog od vodećih fenomenologa Češke, na
internet stranici: http://www.ajp.cuni.cz/conference/index.html.

2
tehnologija, politika, ekonomija. Kibernetika udružuje snage sa postmenadžerskom modom da u
prvi plan stavi pronalaženje načina ka što bržem i efikasnijem delovanju sistema po principu
najboljeg recepta za najbolji proizvod, pa se utrka nauka svodi na utrku ka boljoj služavki
kapitalizma.

Ipak, da ne bi potpali pod neku od brojnih fatalističkih teorija koje podstiču strah i slutnje
o kataklizmičnom trenutku u kom se nalazi svet, potrebno je vratiti se na neke slične momente u
našoj istoriji, a možda i istoriji čovečanstva. Nama najbliža je ona na koju se najčešće i osvrću
istorijske analize, početak dvadesetog veka i kriza tog doba u Evropi. Tako će ekonomisti
referisati na krizu kapitala u tom vremenu koja će uzrokovati ostala dramatična dešavanja, te se
umnogome doima identičnom ovoj sadašnjoj. Politički teoretičari već imaju brojne studije o
politici kreiranja nove pojave fenomena totalitarnih režima, nacizma, fašizma, staljinizma te
njihove uloge u ratovima. Dalje, društvene nauke kao što su sociologija, psihologija, istorija,
takođe traže potvrdu svojih teorija i mogućnosti izlaska iz kriznog perioda upravo iz pouka koje
nam mogu ponuditi sukobi i problemi na liniji proizvodnja-moć-akumulacija, a naročito postaje
upitan vodeći oblik ljudskog postojanja, rad. Pošto je sam fenomen toliko opsežan, koliko je
nemalo znanje o različitim pristupima, moguće je učiniti i mnogo šire analize krize od ove. Ali je
interes filozofije da dođe do suštinskih odnosa koji umrežuju noseće pojmove svakog polja
izučavanja, u ovom slučaju, ideja na kojima nastaje fenomen krize. Smatra se da će se tako bolje
osvetliti svi faktori potrebni za detekciju tog fenomena, bez obzira na istorijsku uslovljenost,
odnosno, s obzirom na njenu specifičnost.

Nije mala frekvencija upotrebe dijagnoze o kriznom periodu među filozofima tog doba,
mnogi će i nuditi odgovore o njenim uzrocima u nekim od najpoznatijih dela, kao što su
Špenglerovi, Tojnbijevi, Šmitovi, Hajdegerovi, Diltajevi. Svaki od ovih filozofa razvija i svoj
metod, ali se filtrira nekoliko dominantnih, u zavisnosti od viđenja i definicije filozofije. Tako će
hermeneutika staviti veći naglasak na istorijski metod, a pozitivistička struja na logičku analizu.
Ujedno će se i same razvijati, definišući svoj put ka prihvatljivoj, jedinstvenoj tezi društvenog
bitka. Kao treća, ali i višeznačna, formira se struja fenomenološke škole, koja će kasnije uroditi
brojnim varijacijama i doneti filozofiji u nasleđe novu, plodonosnu strategiju.

Vodeće pitanje za Huserlovu fenomenologiju, i ne samo nju, već i ostale teoretičare koji
deluju u tom vremenu, i jeste bilo pitanje o metodi. To je inicirano prevashodno narastajućom

3
nesigurnošću u pogledu ranijih definicija stvarnosti koje je ocrtao nemački klasični idealizam,
pozitivizam kao njegov sociološki pandan, te nihilistički impulsi prema oba pravca iz širokog
političko-praktičkog polja. Ipak, ne može se reći da se Huserl neposredno situirao na razmeđu
ovih problema, s obzirom da nije zahvatio u povesna značenja ovih aktualnih stremljenja ni u
nihilističku refleksiju krajnjih dometa teorije i nauke. Takođe se ne može pripisati Huserlovom
motivu rada sveobuhvatni kritički osvrt na praksu posmatranu iz perspektive ekonomskih
tektonskih pomeranja koje je nosila ubrzana industrijalizacija stvarajući budući glas kritičara
modernizacije proizvodnje i tehnike. Huserlov motiv bi se pre mogao pronaći u radikalnom
promišljanju neuspeha teorijskih težnji da formuliše zakone stvarnosti u jedinstvenoj „teoriji za
sve“. Ova metateorijska pozicija, proizvod je logičkog uma da nastavi dalje u objedinjavanju
teza do onih opštosti koje bi važile apsolutno i time isključile bilo koji slučajan faktor, pa čak i
čoveka. Za filozofiju danas nije više pitanje da li je to moguće, već da li je moguća filozofija bez
te ambicije.

Motiv pisanja „Krize“2 može da se uporedi sa motivom njene analize u nekim ključnim
tačkama. To su oni momenti koji i danas pobuđuju filozofiju na aktivnost mišljenja ukoliko ona
pretenduje na svoj pojam. Šta se misli pod ovim izrazom, bit će jasnije kad se navedu neke od
definicija filozofije kojima barata Huserl, a koje su postale podrazumevajuće od tad. To
podrazumevanje ipak, nije više totalno posedovanje zabluda, kakvo se od Bekona moglo
iščitavati, već uključuje u sebe ključni pomak ka profesionalizaciji filozofije, koji će dominirati
dvadesetim vekom. Filozofija kao profesija dobija svoj zadatak, cilj i svrhu, baš u vremenu u
kom fenomenologija rađa svoj odnos prema svetu. Svet fenomenologa, za razliku od nekih
drugih filozofskih pravaca, ima sasvim drugačiji lik, a može ga zahvaliti upravo Huserlu. Pomak
koji ovaj mislilac čini, direktno je u vezi sa njegovim dvostrukim određenjem filozofije. Prvo, on
je određuje kao istorijski faktum nekog pojedinačnog vremena, a drugo, kao ideju beskonačnog
zadatka. 3 Oba određenja počivaju ipak, na trećem, koji Huserl naglašava do krešenda misije
filozofije, a to je njen univerzalni karakter. Filozofija u svakom pogledu mora zadovoljiti taj
kriterijum, da bi uopšte mogla da stupi u komunikaciju sa istinosnim.

2
Puni naziv dela “Kriza evropskih nauka I transcendentalna filozofija” će se u nastavku teksta zameniti kraćim
izrazom “Kriza”.
3
Up. “Kriza“, str. 255-256

4
 Za Huserla pojam istine, premda nedovoljno razrađen, predstavlja jedan od vodećih u
čitavoj misli, ali u „Krizi“ on dobija svoju čvrstu praktičku svrhu. Sporna su mišljenja danas,
koje su sve teorije istine delatne kod njega, jer je Huserlov put samoodređenja istine
fragmentaran i nedovoljno istorijski osvešten. S tim u vezi, kod njega možemo pronaći elemente
i realistične škole i intuicizma, ali i teorije adekvacije i evidencije, te problematičan odnos
korelacije subjekt – objekt, na više nivoa, a naročito u teoriji odraza. Da Huserlov koncept istine
ipak nije predmet slučajnog odabira, može nas navesti kriterijum bez kog nema govora o
naivnosti fenomenologije, a to je sistematičnost. Kao praksa filozofije, ova principijelna odanost
sistemu zapravo krije optimizam logičkog mišljenja još od antičkih dana. Zato se Huserlov
navod4 „da je filozofija totalni sistem aksioma za naučno saznanje“ može navesti u kontekstu
ilustracije njegovog nastavljanja racionalističke tradicije, ali i njegov uzmak od iste kad ona
postaje mathema, kao kod Dekarta. Matematizovanju misli Huserl posvećuje skoro polovinu
„Krize“ markirajući ga kao vodeće problemsko polje filozofije. Nijedna misao Huserla ne bi
mogla da se prikaže u svom dijalektičkom naboju da nije njegove povezanosti sa Dekartom od
prvih radova. Ali je differentia specifica „Krize“ upravo ovo mesto.

Kritika mathema je ujedno njegovo distanciranje od svojih ranijih ideja, kako nastavljanja
transcendentalne filozofije na osnovama umnih zakona, tako i refleksija na ukupnu praksu nauke.
Pojam nauke nije izlučen naknadno u ovim premisama, već treba da dovede do suštine
filozofskog određenja naučnosti iz perspektive izneveravanja njenog autoriteta. Taj motiv
otuđenja nauke fungira u samom naslovu „Krize“, što dovoljno potvrđuje njenu važnost. Ali,
ovaj poslednji (i nedovršeni) rad ne bi morao da se smatra novumom kad bi se doslovno ostalo
na ovoj tvrdnji. Huserl je i u ranijim delima zauzimao kritički stav prema naukama, ukazivao na
njihove manjkavosti i devijantne forme. Te kategorije istorizma, skepticizma, racionalizma itd,
nisu nove, ali je odnos prema ovim pravcima sada korigovan, sa novim pogledom koji ima svoje
etičko-političko mesto u sistemu razvoja njegove misli.

U implikacijama fenomenologije počiva bezpredrasudnost. To i jeste njen revolucionarni

projekt. Da bi dostigla svoj ideal, ona je morala stati na crtu svim tumačenjima koja nisu
referisala na apodiktičnu izvesnost. Hoteći izvesnost, stigla je do mogućnosti čistog apriorija.
Transcendens koji je odbacila a priori u jednom zamahu, “ka samim stvarima“, pokazao je

4
Up.” Kriza”, str. 310.

5
izvesnost homogenizovanog skupa kojim se služimo pri imenovanju stvarnosti. Poslednji
autoritet koji je mogao dovoditi u sigurnost svet jednog subjekta, bila je nauka. Mada se
predstavljala u svom deduktivnom obliku kao apsolutni vlasnik istine, nauka je pokazala i svoje
drugo lice kada je poklekla pred problemom naturalizma. Dalje, ona je apstrahovala od stvarnosti
na nesigurnim osnovama subjektivno-relativnog bića. Pored ovog zanemarenog segmenta, nauka
nije mogla da se otrgne porivu prenosa pravila spoznaje iz prirodnih nauka, što je duhovne nauke
i dovelo u krizu. Pri tom Huserl misli na sve duhovne nauke, svestan njihovih razlika. Ono gde
on uviđa jedinstvo istih jeste kardinalno, idejno ruho, metafizički pokrov koji vlada svim
naukama, bez obzira na njihove razlike predmeta istraživanja. S obzirom na iskustvo
nepoverenja iz ključa kritike apsolutnog sistema, Hegelovog, ali i celokupne nemačke klasične
filozofije, ovde nije bilo moguće konsultovanje dotičnog stiva. Početak dvadesetog veka je sebi
uzeo u zadatak da krene ponovo od ništice, ili ga je barem takvim video Huserl. Zato njemu nije
ni padalo na pamet da formira filozofski sistem, premda je u sistematičnosti nalazio nužan uslov
mišljenja. Karakter fenomenologije je primarno zamišljen instruktivno, a tek naknadno
konstrukcija dobija svoj značaj i funkciju heurističkog oslonca. Čuvena fraza o potrazi za
metodom, može zato poslužiti kao uvodna teza, ali nam ne govori ništa o Huserlovom visoko-
kotiranom stavu o promenljivosti ontološkog tla. Kada je kritikovao nauku, primarno je to činio
iz tog raspoloženja. Brojni su iskazi u „Krizi“ koji nesumnjivo sugerišu njegovu poruku nauci da
se u svom filozofskom zametku pretvorila u tehniku, čime se izvor mišljenja izgubio.5 Bez obzira
na to što je i sam zagovarao izvestan i jasan spektar pravila suđenja, Huserl nije bio njihov
promoter, već onaj koji je mislio kako ostati veran predmetu mišljenja. Razmišljati u
kategorijama tradicionalnih mreža suprotnosti, za njega je gubitak intelektualnog opažaja i poraz
ozbiljne filozofije. Filozofija može mnogo više ponuditi čovečanstvu, kao što je to nekoć učinila
antička misao. Zato se razlika mišljenja evropske baštine u odnosu na istočnu, pokazuje toliko
bitnom da probija u epitet naslova. Može se govoriti o prirodi ove razlike i njenom društvenom
kontekstu, ali se mora imati u vidu karakter retrospektive na rađanje nauke koje Huserl želi
istaći. Da li se ovde zaista radi o fatalistickom pozivu na ili-ili situaciju, kao što nam u pogovoru
„Krize“ ukazuje Đinđić6, ili sa radi o manje dramatičnom zahtevu kao što otkriva Prole, ostaje za
5
Na 61. stranici govori o pojavi prvih poteškoća u Novom veku shodno preuzimanju ideala prirodnih nauka,
objektivne istine, ali i pojavi skepse I totalnog odbacivanja mogućnosti istine (Hjum, Barkli); na 161. stranici se u
istom duhu kritike moderne nauke ograđuje od pravaca koji su okrenuli leđa racionalnosti, i upozorava na
mogucnosti da “…se ne upada u podmetanje ideje filozofije za vestinu,techne ili pomodna izopštavanja.”
6
Isto, str. 438.

6
sada pitanje.7 Sam Huserl poziva na odluku u „Krizi“, ali nas njegovo obrazloženje krize pre
upućuje na pitanje o toj odluci, ne na odluku samu.

Etimološko poreklo reči kriza ima isti koren u grčkom krinein, te ga deli i sa rečju kritika,
dobro poznatom terminu filozofije, ali su obe reči modernog značenja i vući paralelu samo na
lingvističkim analizama porekla bi bio nedostatno.8 Ako se nema u vidu aktuelnost nekog pojma
izostaje njegova povesna mera. Mnogi teoretičari su operisali sa ovom primedbom kada su
govorili o Huserlovom aistoričnom pristupu. Za početak izlaganja, možemo se složiti da Huserl
nije uzimao u obzir preobražaj filozofskih termina na dovoljno formulisan način, ali se ne
možemo složiti sa tvrdnjama da nije imao svest o vremenskim promenama apstrahovanja
pojmova. Štaviše, zasnivanje fenomenologije u svojim osnovnim korenima ima za cilj dovođenje
do revitalizacije genetičkog momenta filozofije.9 Stoga, razumevanje dubine značaja u
pozicioniranju izraza kriza kojom operiše Huserl ne može ostati pri naknadnim uvidima u jezičke
veze među terminima, već se mora orijentisati na vreme u kom Huserl radi. A tad se neminovno
mora zapitati o potrebi filozofije s početka devetnaestog veka da većinu filozofskih dela
započinje rečju kritika, i razlici spram npr. čitavog dvadesetog veka i periodici upotrebe reči
kriza.

Nakon ove nemale, uvodne lamentacije nad pojmovnom problematikom Huserlovog

poznog dela, mora se položiti račun o potrebi da se analiza „Krize“ izvede, kao i načinu na koji je
prikaz u formi podele na „neke“ aspekte. Naime, postoji opšti konsenzus među filozofima,
naročito fenomenološke provenijencije da na „Krizu“ gledaju kao na najviši momenat
Huserlovog filozofskog razvoja. I to stoji u onoj meri u kojoj u osvrtu referišemo na njegov
dijalektički sadržaj i pravac, dakle u živom razgovoru Huserla sa svojim savremenicima, te
problematici koja mu se ispostavila nakon prvih recepcija fenomenologije. Naprosto, nije se
moglo predvideti drugačije držanje u fenomenologiji koje bi ujedno zadovoljavalo izvorno

7
U svom radu “Fenomenologija i kriza znanja”, Prole jasno upućuje na ovu Huserlovu poruku savremenicima preko
situiranja pojma krize u istoimenom delu.
8
Ivan Milenković se često poziva na ovaj argument kad pokušava da probudi interes za kritiku kod dela sadašnje
javnosti, te da ukaže da mogućnosti koje kriza pruža (jer je generalno percipirana u negativnom smislu). Up.
http://www.6yka.com/novost/35328/ivan-milenkovic-nemocno-je-drustvo-koje-suspreze-i-proganja-kritiku.

9
U ovom radu se nećemo baviti explicite perspektivom poređenja ranijih Huserlovih radova sa ovim, ali se
podrazumeva prethodna informisanost, barem okvirno, o njihovim tematima. U svakom slučaju, važno je znati da
se Huserl posebno bavio fenomenom vremena kako na subjektivnom, tako i na objektivnom planu razvoja svesti
(vidi “ Fenomenologija vremenske svesti”, te “ Kritička povest ideja”).

7
učenje. S druge strane, fenomenologija nije mogla da se svede na učenje o metodi, jer ona to u
svojoj ideji nije nikad ni bila. Njena, što znači Huserlova, početna naivnost ogleda se u stavu o
mogućnosti nezavisnog teoretičara. To ne znači samo da je Huserl precenio transcedentalnu
filozofiju, već da je nije dovoljno domislio. Čak i ako jeste, iluzija o njenoj vremenskoj
neutralnosti biva razotkrivena pri sudaru sa praktičkim poljem imputacija, te se pokazalo da nije
dovoljna ona filozofija koja samosmišljavanje nije izvela na totalitetu predmeta mišljenja. Zato
kod Huserla ne možemo govoriti o celovitom etičkom aspektu, premda nije sporno da on
poseduje izvestan etički stav, naročito akcentovan u „Krizi“. Takođe su nezanemarljiva njegova
razmatranja na temu logičkih mehanizama, ali su ona ovde, ili pridružena metodskom sklopu
problema, ili su deo šireg instrumentarija koji provejava kroz kretanja argumentacije. Premda je
u svojim ranijim radovima više bio fokusiran na logiku, naročito transcendentalnu, ovde to nije
slučaj. Pre se može reći da je logika svedena na aristotelovsko oruđe, sa dobrom pozicijom
između ontološkog plana te istorijskog sudilišta. Čak ni metodološki predmet Huserlu nije u
prvom planu u ovom radu, što je upravo najčudnije, ako znamo da je dominantan poziv ka
fenomenima u biti metodološki poziv. Ako se držimo teze o progresivnom toku njegovog rada,
onda bi ovo delo primarno trebalo da bude elaborat o metodi. Ipak, svi će se složiti da to nije
slučaj.

Razmatranja o nauci, njenoj ulozi i funkciji neposredno su za Huserla u vezi sa statusom i

držanjem filozofije. U prvoj oblasti se radi o pojmu, a u drugom o društvenim faktorima. Da li
onda Huserl krši pravilo poređenja, kad poredi i dovodi u uslovljen odnos dva sasvim različita
pogleda na svet?

Dijalektički je odnos oba pogleda koji se samo analitički može razdvojiti, i principijelno
je svako drugo razdvajanje negacija njegove suštine. Rečju, u svom biću nauka poseduje
filozofiju kao svoju suprotnost, a filozofija nauku, i to je ono što Huserl prikazuje na zadivljujuć
način, a „Krizu“ čini plodnim tematskim interesom. Ontologija u svom filozofskom primatu nije
za Huserla izgubila značaj, samo je promenila svoj predznak. I dalje ona ostaje u istraživačkom
pravcu ona teza bez koje se ne može, samo je pitanje odnosa teze i konstelacije u kojoj bi
fungirala postalo primarnije. Stoga je objektivnost za Huserla, u rangu sa subjektivnošću dakako,
postala ontološki neminovan termin za objašnjenje osnova kritike nauke, te krivice filozofije u
tom iskrivljenju. Huserl nudi fragmentaran, ali decidiran presek tog kretanja naučnog duha u

8
naturalističku filozofiju, te vice versa, objektivističke filozofije u pragmatizam naučnog doba.
Nemoguće je ne uvideti sintezu ova dva pomeranja u istorijskom uspostavljanju odnosa između
pojedinca i nauke tj. filozofije. Pojedinac u „Krizi“ ostaje filozofski orijentisan, ali mu je
pridodata dimenzija praktičkog života. Ipak, uloga tog pojedinca je ključna za univerzalnost i
progres sveg mišljenja. Progres se očituje u poboljšanjima praktičke sfere, ali je njen opstanak
moguć jedino preko sigurnog znanja. Kriza više nije problem neodređenog porekla u širokom
horizontu praktičkog polja, već je to kriza sigurnosti znanja čije se posledice osete u svim
slojevima ljudskog življenja.

Epistemološki aspekt predstavlja onaj most vremena koji filozofiji daje moć
nadvremenosti, a nauci objektivnost. Između bića koje je objektivno egzistentno i njegovog
istorijskog opstanka stoji jasna i egzaktna građa naučnog znanja. Štaviše, biće znanja postaje
merilo objektiviteta. Tako za Huserla pojedinac, mada od njega sve počinje u spoznajnom
smislu, nadilazi svoju ulogu upravo preko stečenog, ali trajnog modela tumačenja stvarnosti.
Struktura ovog rada pratit će u najvećem delu ova tri aspekta, što ipak ne svedoči o priusu
šematizovanog mišljenja, već pomaže u uvidu u kretanje samog fenomenološkog obrata.

Ako osmotrimo preciznije zahvat nad novootkrivenim fenomenom sveta, tj. sveta života,
onda postoji i mogućnost lakšeg dopiranja do suštine Huserlove pozne inspiracije još jednim
ontološkim parom pored objektivnosti/subjektivnosti, a to je Ego/svet života. Pojedini autori su
njegovo kasno interesovanje za ovaj potonji član para iskoristili u opravdanju njegovog
egološkog perioda i sigurno je da se tu može pronaći opšte mesto za tvrdnju o dostizanju zrelosti
filozofskog iskustva na transcendentalnim postavkama, ali je loše svesti ga i na jedino
objašnjenje. Lebenswelt jeste doživeo svoju javnu artikulaciju, ali nije naknadno uveden da bi se
Huserl spasavao opaski o usamljenom Ja.10 Naprotiv, transcendentalni subjekt od prvih radova
ima svoj pandan i granicu među sebi jednakima u svesubjektivnosti (Allsubjektivitat), a koja
zatim dobija konačnu formu povesnog intersubjektivnog sveta. Ne treba stoga, prenebregnuti
prvobitni poziv ka samim stvarima, već se predlaže razmišljanje o tom pozivu i njegova svetska
bit.

10
Huserl u “Iskustvu i sudu”,spisu iz 1938. uvodi termin Lebenswelt, svet života, životni svet prvi put.

9
 ONTOLOŠKI ASPEKT

Za shvatanje kompleksnosti Huserlovog razumevanja celine bivstvujućeg, najuputnije bi

bilo izdvojiti one osnovne kategorije filozofije iz prethodnog uvoda. Ali bi nam se izlaganje
suviše brzo i neutralno završilo, dakle, pre nego je i počelo. Faktori koji utiču na mišljenje u
„Krizi“ čine definicije fenomenologije mnogo relativnijim u odnosu na prethodni pojmovni
aparat, ali konzistentnijim u pogledu pravca u kom se pomera njihovo težište.11 Neki mehanizmi
uspostavljenog operativnog sistema filozofije kao što su istraživanje, fenomeni, konstrukcija,
transcendencija počivaju na kritičkom viđenju forme odnosa subjekt/objekt. Huserl neće ostati na
toj formi, već će umiriti zdravorazumske dileme ovog dobro poznatog para na novom nivou
subjektivnosti/objektivnosti, ujedno ga prevazilazeći. Da se ne radi o istoj problematici, već
mnogo širem zamahu koji razrešava i prethodeći, govori nam proces postepenog nestajanja prve
sprege kod fenomenologa druge generacije, a naglašeno (ne)problematizovanje druge.12 Koja je
to promena u mišljenju inicirala ovu promenu paradigme?

Huserlova uvodna rekonstukcija dešavanja na relaciji empirizam/racionalizam predstavlja

njegovu želju da izađe iz dileme o primatu iskustva ili ideja. Takođe se osvrće na Kantov
manjkavi pokušaj da filozofiji na argumentovan način obezbedi nezavistan položaj iz ključa
filozofije percepcije. A neizostavan biva i Dekartov upliv na metodskoj ravni, ako želimo da
objasnimo sebi odnos znanja, nauke i filozofije. Huserl preko delimičnih, ali interesantnih uvida
u povesni tok pokazuje relativnost strukturnih termina u zavisnosti od filozofskih pravaca, ali,
što je još važnije, od različitih varijacija istih odnosa. Naime, analizirajući „opšte jadikovke“
koje se mogu čuti o zategnutosti situacije u tadašnjoj javnosti, Huserl upravlja pitanje o biti tih
refleksija na pitanje o tome šta je osnova takvog stava. Iz razlike prema totalitetu mogućeg
smatranja proističe svest o stavu kao summa summarum svega mišljenog. Ne ulazeći pritom u
sadržinu tog shvatanja, moguće je, baš kao i Huserl, uvideti, da svaki pojedinac već unapred ima
stav. Pre svake refleksije postoji taj oslonac prema kojem se mi upravljamo da bi imali smislenu
delatnost. Za nas je to najviša realnost, subjektivno sprovođenje objektivne stvarnosti. Zato on

11
U nastavku rada će biti prikazan taj proces relativizacije prethodnih Huserlovih stavova.
12
Kod Hajdegera, Levinasa, Deride, Merlo-Pontija ćemo mnogo ređe nailaziti na pojam subjekt nego što će biti
pojam subjektivnosti u igri, a isto tako i kod nastavljača njihovih misli u akademskom govoru. Koliko je
neokantovstvo, naročito sa svojim rezultatima, imalo uticaja na to fenomenološko skretanje, ostaje pitanje.

10
kaže da je „...prirodni objektivni život u svetu samo poseban način transcendentalnog zivota...“,
te dalje: „..objektivna istina pripada isključivo stanovištu prirodno-ljudskog života u svetu. Ona
se izvorno rađa iz potrebe ljudske prakse...“, pri tom postavljajući tri ključne tačke odnosa
filozofije i pojedinca.13 Prva je primat prakse u odnosu na sav teoretski život, ali i nužna misaona
preslika, što će i eksplicitno potvrditi izlažući nastanak theoria još od antike. Druga tačka
naglašava objektivitet u kontekstu istinitosti, kao neodređenu, ali ontološku neumitnost.14 Treća,
vezana za ovu drugu jeste uloga filozofije koja, što heuristički, što autonomno, dolazi do
univerzalnog aspekta istine, do samospoznaje. Filozofija tako na posredan način dolazi do same
sebe, do svog lika kao objektivnog duha vremena. Pošto je medijum tog transfera smisla
pojedinac i njegova živa sadašnjost, nema dileme o tome šta je glavni predmet interesovanja
fenomenološkog, kao vodećeg filozofskog bića. Ovaj spoznajni interes za Huserla predstavlja
izobražavanje vodeće ljudske potrebe koja je ontološki utemeljena u objektivitetu, a time i
primarnija od koncepta znanja na kojem počiva objektivnost nauke.

OBJEKTIVNOST FILOZOFIJE

Iz prethodnog poglavlja se može steći pogrešan utisak o Huserlovoj inovativnoj ulozi u

pogledu toga da je on možda prvi uveo termin objektivnost,, što nije tačno. Pojam vodi poreklo
od latinske reči obiacere što bi se moglo prevesti kao nasuprot, suprotno i biva postavljen kao
imenica u opreci sa subjectum. Ovaj drugi latinski izraz je usvojen u prevodima grčkog
hypokeimenon, onog podležećeg. Dakle, objekt je imao primarno značenje „prazne“ noeme ka
određenju neke pozicije u odnosu na subjekt. Ali ovaj subjekt još nema u sebi modernu
konotaciju pukog identiteta, već one suprotnosti koja je i u sebi sama podeljena (na trpljeno i ono
šta trpi). Vremenom ona postaje validan član para u odnosu subjekt/objekt, a savremeno
značenje prerasta u oblik subjektivnost/objektivnost. Premda se koristi u nemačkoj klasičnoj
filozofiji, terminologija ove podele svoj današnji smisao ima zahvaliti tek Fregeu koji je termin
uveo iz francuskog jezika na velika vrata u naučnu logiku.15 Moguće je da postoji sprega uticaja
ovog Fregeovog tumačenja, kao što je poznato da je potonji bio upućen u dela čuvenog

13
Up. “Kriza”, str. 144.
14
Tako da se može govoriti o barem dva značenja i dva pojma istine kod njega.
15
Objectif, franc.

11
analitičara. S tim u vezi ipak, stoji fenomenološki poriv da na jednako analitičan način priđe
svemu onom što bi moglo biti objekt, ali na jedan interiorizovan način.

Naime, za Huserla, kao i za Fregea, objektivnost znači nezavistan opis stvarnosti, te stoji
u opreci spram Kantove kritičke pozicije i ističe snagu metodološke norme. Ne radi se tu samo o
regulativnom principu, već o svesti da je tematizovan objekt već oposredovan našom
misaonom /psihičkom/istorijskom aktivnošću. Kod Fregea pak, nalazimo subjektivnost na,
uslovno rečeno, nižem statusnom položaju, jer ona sad znači jednostranost, a time i manju
pouzdanost.

Huserl posebno razlaže odnos subjekta i njegovog predmeta. Da bi naglasio dijasporu

između njih, polariše ih na radikalno suprotne pozicije. Ali mu se pokazuje da predmetni pol,
objekt, kao što je to i bilo u slučaju empirizma, može da zavara onog ko spoznaje i da ga dovede
do niza poteškoća, u krajnjoj liniji, do skepticizma. Suviše je fluidno tlo „heraklitovske reke“ da
bi spoznaja bila sigurna ako bi ostala vezana za njega. A ako je pak nema uopšte, onda nema ni
istine. A ako nema istine, nema ni filozofije, pošto obe počivaju na istom idealu univerzalnosti.
Tezu o univerzalnosti Huserl neće napustiti čak ni nakon uvida u matematizirano poreklo te
sveobuhvatnosti, već će negaciju mathesis universalis videti u otklanjanju njene aritmetičke
dimenzije. Predrasude stvorene o filozofiji učinile su dominantnim očekivanja da i ona ima
aritmetičku preciznost koja kuliminira u formulama naučnog doba. Ne odričući se vrednosnih
okvira tog doba, kao što su racionalnost, teorija, sistem, Huserl i samu filozofiju usmerava u
pravcu naučne delatnosti. Svoju argumentaciju Huserl temelji u pronalaženju istog korena i nauci
i filozofiji, odnosno, pronalazeći filozofski osnov nauke u univerzalističkoj tendenciji.

Neki bi rekli da nije uvideo jednoznačnost vlastitog koncepta, s obzirom na ciljeve koje
je postavio filozofiji, što možda jeste tačno ukoliko ne smetnemo s uma činjenicu da nije u
dovoljnoj meri predstavio i druge opcije. Ali bi se teza urušila ako bi pretpostavili o njegovom
svesnom izboru principa filozofskog statusa. Zašto je češća prva pretpostavka, a zašto se druga
doima privlačnijom, premda kontraverznijom?

Ako bi uzeli u obzir pretpostavku o svesnom instruiranju filozofskog auditorijuma o

osnovnoj funkciji filozofije mogli bi govoriti o kritici konkretnih filozofskih delatnika. Huserl,
odista, ne dospeva u dilemu u pogledu budućnosti filozofije, što bi se moglo naslutiti kad bi se

12
doista tvrdila prevlast matematiziranog formalizma. Naročito što Huserl svoje tvrdnje
potkrepljuje stavom o istorijskom sledu fenomenologije. To nije samo logičko, spekulativno
izvođenje, čak i ako bi se moglo tvrditi da Huserl namerava da produbi logičke mogućnosti na
transcedentalnom nivou. Dostignuta forma filozofskog stava neminovno povlači za sobom
naučnost, istovremeno se sama oslanjajući na svoj konstrukt. Za Huserla će zato pitanje strukture
predstavljati vodeće pitanje celokupnog razvoja fenomenologije, a u „Krizi“ dobiti jasne granice
u odnosu na druge pravce. Svest o vlastitoj strukturisanosti, za Huserla je znak filozofske
ozbiljnosti i merilo povesne zrelosti. Naučni pojam filozofije zato ima svoju nit vodilju u ovom
arhipelagu principa na kojima počiva i njena objektivna i subjektivna strana. S tim u vezi pak
stoje sva zastranjivanja misli, kao i odgovornost filozofije. Na relaciji struktura - naučni delatnik,
postoji mogućnost slobode i napretka, kao i zloupotrebe i regresa.

OBJEKTIVIZAM NAUKE

Vodeća ideja na kojoj se temelje i sukobljavaju mišljenja o Huserlovom pozivu filozofiji

na samoodgovornost jeste karakter odnosa teorije i prakse. Za njega je teoretski moguće usmeriti
praktičku stvarnost, pa je i pitanje mogućnosti života u budućnosti, oslonjeno na idealne
potencijale. Za Marksa se, na primer, radi o suprotnom odnosu, gde praktičko uslovljava teoriju.
Zato se može reći da Huserl ostaje veran platonovskom idealu te predstavlja konzervativnu struju
u tradiciji filozofije. Tim zaključkom bi se ipak, zanemario značaj njegovog uvođenja
alternativnog postignuća u hram filozofskih „večnih“ istina. Ujedno bi se zanemario povod
kritike naučne prakse i „...svim pokušajima da se u filozofiji neposredno traži argumentacija za
praktičko delovanje“.16 Gore naveden poredak stvari u Huserlovoj „Krizi“ ipak, kazuje o
sekundarnosti teorije u jednom slučaju, a to je intencionalni odnos. Za Huserla, delo je ono prvo
kao materijalni osnov, ali je opažaj prvi za njegovu spoznaju.17 Fenomenologija polazi po
spoznaje, pa njen interes nije ostajanje u pred-naučnoj neupitanosti, već totalitet stvari u
njihovom jedinstvu, svetu života. Pošto se fenomen svetskosti može pronaći i u rečima koje

16
Up. “Kriza”, str. 404.
17
Isto, 128, gde govori jasno: ”Na početku je delo.”

13
svakodnevno koristimo, ali se ne pitamo o njihovom smislu kao npr. reč čovečanstvo, moramo
paziti na njihovu objedinjujuću dimenziju.

Smisao je za Huserla još jedan Fregeov noseći pojam, a za Huserla će postati centralnim
u objašnjenju subjektivno-relativnog iskustvenog života. Taj svet je predmet izučavanja
fenomenologije, ali ne radi njega samog, već radi sveta života kao njegovog objektiviteta. 18 Ovaj
pozadinski svet može da se uzima kao neumitna realnost, ali je u biti uvek jedna pretpostavka.
On je određeno jedinstvo za sve, ali ideja ontologije sveta je u ovom slučaju nonsens, reći će
Huserl. 19

Ono na čemu insistira Huserl da bi ukazao na gorući problem zamene teza jeste činjenica
da prioritet sveta i njegov legitimitet počiva na principima od kojih polazi i kojima se rukovodi,
dakle, uzroci sveta su transcendentalni, a ne realni. Čak je i princip kauzalnosti plod
matematičkog uma da uspostavi normu između bivstvujućih elemenata. Ta navika
objektivističke filozofije da ideje uma uzima za ideje sveta je stečena preko matematiziranja
stvarnosti počev od Galileja.

Analizirajući proces sticanja pretpostavki kod Dekarta, Huserl demistifikuje argumente

filozofije koja preuzima u sebe istinu, pa je ispostavlja za objektivno saznanje. U tome su naočiti
primeri ideje „priroda“ i „ono samo“. Prva nam uvek služi da bi potvrdili naš identitet sa
predmetom.„Istinska priroda“ kaže Huserl „u svom prirodnonaučnom duhu je produkt duha koji
prirodu istražuje...“.20 Druga ideja takođe pokušava nemoguće: da učini dostupnom pra-
evidenciju. Pra-evidencije su izvorne evidencije koje žive u subjektivnom, duhovnom bivstvu.
Ali je duhovno bivstvo fragmentarno, te nije moguće dospeti kao pojedinac do totaliteta tog
iskustva, već samo do strukturisanog, naučnog. Nužan je metodski korak distanciranja od
interesa za stvarnost, te suspenzije mogućnosti poturanja idealizovanih apstrakcija za istu. To je
korak okretanja predznaka sveta, jer više nemamo posla sa konkretnim ljudima,već sa
fenomenima jednog sveta. Huserl kaže: “svet je jedan, različita su iskustva“, te je jedan i sloj u
kom oni obitavaju. Ovaj fenomenološki obrat u jednom mahu stvara od iskustava svet kao svet
fenomena, a od čoveka subjekta, i to u svoj širini starogrčkog pojma ispunjenog dvostrukim
značenjima, onog trpljenog i onog koji trpi. S obzirom na Huserlovu uvodnu istorijsku metodu
18
Isto, str. 62.
19
Odnosno, ako jedinstvo zamišljamo kao jedinstvo uopšte.
20
Isto, str. 262.

14
kojom je dostigao pojam filozofije, i njegovom insistiranju na jednodimenzionalnom tipu sveta,
ovde ostajemo zakinuti za potpuni istorijski uvid. Zato će Sutlić naglasiti nejasnost pojma
fenomena kod začetnika fenomenologije21, a Liotar posvedočiti o nedostatku svesti o razlici
filozofije istorije i filozofije uopšte.22

Ipak, glavnu okosnicu kritike naučne prakse Huserl bazira na promenljivom tlu sveta, a
ne na posedu objektiviteta. To ne znači da će odreći filozofiji mogućnost istog, ali će ga postaviti
u okvire naučnog usmerenja tipiziranog saznanja koje sebe i svet ima u stalnom zadatku.
Objektivnost fenomenologije i njena preporučenost u društvu nauka jeste njena sposobnost da
bude beskonačna i kritička metoda za uspostavu objektivne teorije. Fenomenologija se, kao što je
već rečeno, ne odriče kriterijuma nauke, egzaktnosti, objektivnosti ni idealnosti, ali zauzima
samokritički stav u pogledu moći suđenja. Kako je Huserl zamislio odnos fenomenologije, s
obzirom da ju je utemeljio misaono, i na radikalan način joj izmakao svako tle, pa i naučno, a da
je nije potpuno odvojio od vrednosti istine?

Istina počiva u noemi dostignutog modela, pri čemu je otvoren odnos prema njegovoj
daljoj izgradnji. Akter tog povesno-istorijskog procesa je subjekt, te je interes filozofije u
najopštijem smislu upoznavanje tog procesa. Zamke prilikom toga, kao što je padanje u
psihologizam i religijski spiritualizam zahtevaju prethodno razrešavanje spleta predrasuda
uvreženih u tradiciji o subjektivnosti, njenom psihičkom životu te misteriji zvanoj duša.

ODNOS SVESNO/NESVESNOG ANTAGONIZMA PREMA ZNANJU NAUKE

Kao što će Platon u „Teetheetu“ reći da znanje ima analogon sa stvarnošću preko psihe23,
tako će i Huserl naglasiti povezanost psihološkog aspekta sa samim saznanjem. Ipak, ne može se

21
Up. „Kako čitati Heideggera“, str.42-45.
22
U „Fenomenologiji“ navodi Aronovu tezu o zameni ideja filozofije kod Huserla, str. 120.
23
Up. str. 90. u predgovoru Teetheeta, kako Branko Bošnjak istorijski situira Platono pitanje o biti znanja.

15
porediti termin psihe iz antičke Grčke i pojam psihologije koji koristi Huserl, jer mišljenje psihe
u sebi sadrži nerazlučeno jedinstvo objektivnog i subjektivnog fenomena, onako kako nauka
psihologije već nije imala u vidu. Nauka psihologije je već započela opojmljavanje stvarnosti
oposredovano stečenom distancom. Ono od čega se može krenuti je postavljanje institucije
znanja kao posrednika između dve strane stvarnosti, kao kod Geteovog Fausta, kod oba mislioca.

Shvatanje značaja znanja kao conditio sine qua non zahteva od nas revolucionarnu
promenu shvatanja pojedinca. Po Huserlu, zaključci moderne psihologije samo zamagljuju nove
uvide u psihički zivot, hraneći neke od starih mitova začetih još na krilima prvih spoznaja
evropske kulture. Za Huserla je, u sklopu kritike objektivističke filozofije, podjednako
odgovorna i „nauka o duši“, ujedno predstavljajući jedan od likova te filozofije. Huserl će,
istorijski analizirajući pojavu i genezu pojma duša ukazati na značenje koje kulminira nakon
raskrivanja pokrova religijskih i inih predrasuda. Zapravo će poći od njenog metafizičkog
položaja kod Dekarta, a zatim utvrditi njeno poreklo u mitsko-religijskom stavu.24 U osnovi ideje
duše ipak stoji Galilejeva podela na čulni svet koji nam je dostupan i mathemu, koja idealiter
čini mrežu nužnih istina, te se duša čini kao resentiman ta dva sveta. Može se činiti da se ovde
događa dualizovanje bivstvujućeg, i što jeste delimično tačno sa epistemološkog aspekta. Ali
Dekartovo izjednačavanje ega i duše nadvladava epistemologiju metodologijom transcedentalne
filozofije i njezinim fokusiranjem na saznajno-praktičku sferu. Tako se kod Dekarta provukao
novovekovni objektivizam, a nauka psihologije bazirala svoj predmet izučavanja na jednoj
neutemeljenoj apstrakciji.

Pod uticajem Brentana, Huserl će predložiti novu perspektivu transcendentalne

psihologije, čemu će ostati odan od prvih radova do poslednjeg dana. Neki će videti u ovom
momentu samo jednu od faza razvoja njegovog mišljenja25, ali se istoričari uglavnom slažu oko
jedinstvenog pojma ove ideje nove psihologije. Ona je zasnovana u pojmu intencionalnosti.
Naša svest je uvek svest o nečemu, reći će Huserl, time detektujući Ego i njegove cogitatio bez
mističnih ili religijskih posledica po filozofski stav. To se desilo Dekartu jer nije dovoljno
radikalno sproveo epoche, a kasnije uzrokovalo implementaciju tog stava u vodeće principe
objektivizma.

24
Up. „Kriza“, str. 64-70.
25
Videti Pažaninovu analizu u “Znanstvenost I povijesnost u filozofiji Edmunda Huserla”, str. 19-22, te 195-196.

16
 Dekart, po njemu, nije uspeo da se upita o poreklu i temelju sveta na kojeg je upućen
Ego, ali je baratao sa intencionalnim odnosom Ega. Brentano ipak, pomera granice shvatanja
svesti, jer ona nije imala samo metodski smer, već i ontološki. Njen kapitalni momenat jeste
otkriće fenomenološke epoche, te se sa redukcijama otkriva apodiktičko tle apsolutnog uslova,
subjektuma. Apsolut je u svojoj suštini delatni princip koji svoju proizvodnu funkciju otkriva na
kraju tog procesa. Mogućnost spoznaje transcendentalne subjektivnosti zato nije moguće otkriti
do kraja kod Dekarta, već se Huserl obraća Kantu. Ovo meandranje transcendentalne filozofije
preko svesti i polja njenih intencija dovodi nauku u mogućnost da kontroliše svoje spoznaje iz
sveta, a ne da bude kontrolisana njima. To ovladavanje svetom iz naučnog rakursa je važno jer
ona sad može da koriguje vlastite pretpostavke, ako polazi od izvornih evidencija. Evidencija je
uslov istine u smislu objektiviteta, ali se ne radi o empirizmu, što bi se moglo lako zaključiti o
Huserlovom pomeranju u „Krizi“.

U ranijoj fazi je ovaj mislilac bio više orijentisan na intelektualni opažaj i to je bio njegov
način da naglasi značaj svesti o noematskom središtu. Ali je tad upadao u zamku solipsizma, pa
je vremenom pitanje o zrenju morao uvezati sa realnim svetom. To je mogao učiniti tako što će
proces saznavanja učiniti beskonačnim procesom, a znanju dati strukturisan oblik. U „Krizi“ je
akcenat na izvoru ovih evidencija kao pra-evidencija u trenucima premoštavanja spoznatog i
nepoznatog, te mogućnosti činjenja transcendencije razumljivom. Hermeneutika je stalno putem
razumevanja uigravala svoje predrasude i širila unutrašnji horizont. A da bi fenomenologija
mogla doći do svojih početaka i izvesnosti morala je da učini isto.

Premda je logički a priori nosilac univerzalnosti filozofije, postoji pred-logički a priori,

svet naših izvornih mnogostrukosti. Sva mnogostrukost je uvezana u jednu potku, opštu
strukturu. O njoj Huserl svedoči u jasnom tonu, kao o izvoru sveg smisla u svom jedinstvu. 26

Treba opravdati pravo činjenice, kaže Huserl da bi skrenuo pažnju na pragmatičke

zloupotrebe u cilju upisivanja stvarnog. Zato se treba držati deskripcije, po Huserlu. On jasno
niveliše deskripciju u rangu sa stvari i svetom, a definicije na stranu sveta kao fenomena. Ja će u
ovom slučaju crpeti smisao preko subjektivnosti, s tim što će na taj način struktura biti dovedena
do zakruženog jedinstva. Duhovni sklop ipak ima preimućstvo nad prirodnim, a subjektivnost sa
drugim - Ja u zajedničkoj sferi intersubjektivnosti. Na ontološkom dualu unutrašnjeg i
26
Up. “Kriza”, str.115.

17
spoljašnjeg horizonta, Huserl gradi istorijsko opravdanje pouzdanosti fakta. Priroda je ono što
stoji nasuprot znanju, a ne psiha, duša. A samo znanje je stečevina i opstanak mnogih naučnih
duhova, jedino istraživački rad nadilazi ovu podelu. Znanje je subjektivna stečevina objektivnih
tekovina. Zato Huserl poručuje da čovek, kako je u svetu, i svet je u njemu, te relacija koja cilja
na znanje, mora imati to u vidu. Čovek je dvostruko opterećen, i kao subjekt i kao objekt,27 a
svaka interiorizacija objektivnog sveta ima determinističke karakteristike. Ako se znanjem
nadilazi svaka subjektivnost i proizvodi objektivitet, koji to onda subjekt može da stvori
potrebnu distancu?

Umwelt – objektivni svet, nije apsolutan, kao što kaže Liotar28, te je moguće imati
slobodu i ne bitisati u raljama egzistencijala. Nezavistan posmatrač „posmatra“ svest preko
intencionalnosti, kao svoju temu. A tematizovan predmet jeste „isto“, strukturno spoznatljiv,
samo je pitanje vremena kad će se neodređenost konkretizovati. Još od antike započinje potraga
za bićem „po sebi“, te uspostavljen ideal theoria, teoretskog odnosa koji je „obnovljiv u svakom
trenutku“,29 i čiji smo mi nastavljači. Pod parolom nezavisnosti, Huserl ulazi u opis dijalektičkog
spleta doxa i episteme, postavljajući okvire umu, kako teleološkom (filozofskom), tako i
naučnom (matematiziranom). Poređenje sa vodećim filozofom stare Helade, ako delimično
zanemarimo početno navedene razlike, ipak ima svoje opravdanje u tome što je similaran njihov
poziv ka spoznaji totaliteta, odnos prema idealitetu stvari te otvorenosti prema mogućnostima
ratia. Huserl pak, premešta težište izvornosti na teren nesvesnog, što i jeste okosnica njegovog
revolucionarnog stava o radikalnoj samokritičnosti uma. Platon nema tu moć zahvatanja u
suštinu odnosa doxa i episteme, prvenstveno iz skučenosti duha vremena iz kojeg misli.

EPISTEMOLOŠKI ASPEKT

U svom antičkom korenu i Platonovoj podeli na četiri nivoa saznanja, dominira podela
spoznatog sveta na nivo doxa i nivo episteme. Prvi, doxa je često prevođen kao mnenje,
nepouzdano znanje, koje u svom principu probabilizma ne može da ispuni osnovni filozofski
zahtev i iznedri večnu istinu. A drugi, episteme, postavljen u suprotnosti spram ovog prvog, i kao

27
Isto, str.146.
28
„Fenomenologija“, str. 74.
29
Đinđić u pogovoru daje opravdanu primedbu Huserlovoj tezi o primatu duhovnog bivstva (Kriza; 1991, 406).

18
njegova logička implikacija, sugeriše da postoji svet sigurnih, pouzdanih istina, koje će, kao
uvek-važeći sistem, moći da objasne sklop nepoznatog.30

Ovaj a – priori sistem je još od tada otvorio vrata filozofskoj radoznalosti zbog svoje
bezuslovne prirode, a u odnosu na novotkrivenu i moćnu subjektivnu perspektivu u Novom veku
podstakao na ispitivanje misterije unutrašnjeg bića. Ne čudi zato što će Huserl imati reč sa
Kantom, pa ni njegov odgovor preko Dekartove metode sumnje. Đinđić u pogovoru „Krizi“
ističe dve zajedničke tačke koje poseduju Huserl i transcedentalni idealizam Kantove
orijentacije: „...zahtev za definitivnim utemeljenjem i pokušaj da se ono postigne refleksijom
subjektivnosti“31. Okriće Ja –pola i njegove centriranosti, naspram predmetnosti svih fenomena
otvorila je Huserlu pogled na prethodeće strukture, prazasnovane u mitskim formama. Te
građevine i same postaju jedan tip spoznaje, ali ih osveštavamo tek kritičkim stavom,
dovođenjem u pitanje svih nasleđenih propozicija.

Na taj način, um otkriva sebi kako doxa, neznanje, čini jedan od vodećih oslonaca pri
svojoj težnji ka sigurnim spoznajama, jer cik-cak putanja kojom se kreće, zapravo opisuje put
svesti od razumevanja ka upitnosti i vice versa. Ovaj put svest otkriva kao svoje transcedentne
slojeve, te nužno uključuje i svoje umske sklonosti ka mitskom uzimanju pojmova. Da je to
uzrok pristrasnosti subjektivizma, kao npr. kod Kanta, jasno je već iz grube refleksije na Novi
vek. Za Huserla je čitava ova epoha poprište borbe objektivizma i subjektivizma.32 Ipak, on
pojam subjektivizma uzima u Fregeovom smislu, te čitavu borbu posmatra iz savremenog ugla
naučnog ideala nezavisne nauke. Da nije moguć apsolutno nezavisan subjekt, Huserl će se i sam
uveriti na pokušaju da apsolutno sprovede epoche i redukuje filozofski početak na nulti stepen.
Njegov pokušaj je sličan Dekartovom, zbog čega će on i pronaći u njegovoj sumnji potrebnu
inspiraciju. Da bi otkrio poreklo filozofskih istina, Huserl se vraća na sam izvor mišljenja. Metod
sumnje mora imati svoj nastavak u epoche, koja će mnogo radikalnije ukinuti važenja svih
predrasuda, prvo u sferi važenja naučnih istina, a zatim i onih sveopštih, transcedentalnih.
Redukcijama će, epoche kao metod da se ispostavi kao neophodno čišćenje subjekta za
mogućnost otkrivanja univerzalnog a priorija i prevlasti skrivenih kratera neznanja.

30
Iznad znanja kao episteme, koje je znanje nauke stoji mudrost (sophia), koje jeste jednako znanju, ali je znanje
filozofa koji mu teže. isto, str. 105.
31
Isto, str. 402.
32
Mesto psihologije je stoga ključno u pozicioniranju transcendentalnog Ja, isto, str. 168.

19
 UTEMELJENJE EPISTEME PREKO DEKARTOVE SUBJEKTIVNOSTI

Dekartova filozofija, što je najtransparentnije prikazano u njegovim „Meditacijama“, je

imala za cilj razotkrivanje doxa-e i vraćanje filozofije na pravi put apsolutne spoznaje. To se, po
njemu, moglo učiniti jedino transcendencijom subjektivnosti u njenom apsolutnom obliku, da bi
se ponovo zadobila, pročišćena i pouzdana. Temelj spoznaje bi, nakon tog radikalnog zahvata
bio neupitan, a svo saznanje bi dobijalo legitimitet upravo iz same sebe. Ova samoproizvodnja
sumnje vodi filozofiju jednosmernom ulicom ka čistom solipsizmu, što Huserl neće definisati
tim rečima, već će ukazati na „zamku skeptičkog subjekta da sam sebe ukine“33. Time će
spočitati Dekartu nemogućnost da bude dovoljno radikalan u metodskom zahvatu, ujedno
osećajući potrebu da preformuliše i dogradi transcedentalnu fenomenologiju sa metodom epoche.

Metoda epoche, u svom radikalizmu, za razliku od Dekartovog sumnjičavog uma, ne

ostavlja prostor za dilemu po pitanju osnovne ideje apsoluta ili Boga od kojeg polazi. Za
Huserla, ta dilema se otklanja u jednostavnom kategoričkom principu jedinstva subjekta i sveta
života, a polazeći od čoveka kao mesta tog jedinstva. Time postaje sporna hrišćanska podela na
idealni i realni svet, koju je Dekart spontano preneo, zajedno sa religioznim kontekstom. On je
odbacio totalitet empirijskog sveta izjednačujući ga sa doxom, što je svest ponovo vratilo na njen
prvobitni položaj, njen pogled na sam objektivitet, a objektivitet opet postavilo u apsolut nauke.
Huserl se obračunava upravo sa ovim epistemičkim circulus viciosus i pojmom nauke koju
racionalizam implicira. Naime, subjektivitet koji nije uvideo svoj udeo u metodskom pristupu
stvarnosti ne može ni fenomene pojmiti kao svoj proizvod već ih uzima kao gotove. Stoga,
bazična greška transcendentalnog idealizma je, po Huserlu, zamena opojmljenog objektiviteta
nauke za stvarnost objektivnosti u svom pojmu. Njihova se razlika manifestuje u izneveravanju
teorijskih principa na polju praktičkog, što je krajnje degradirajuće po filozofiju. Zato filozofija
mora postati emancipirajuća kao filozofija nauke koja ima u vidu svoju ulogu u proizvođenju
spektra teorijskih oposredovanja sveta. On može biti iskrivljen do one mere kad više ne poseduje
smisao iskonskog sveta od kog je pošao, već otuđuje subjekt u pravcu koji je odredio samim

33
Isto, str. 68.

20
sistemom definicija. Ovo Huserlovo otkriće arteficijelnog simboličkog sveta, čija ontologija gubi
značenje jednog i jedinog kao takvog ne bi moglo da se desi, da nije apsolutne upitanosti,
uključujući osnovne teze istog sveta. To je bilo moguće jedino sa promenom predznaka koji je
stajao u hrišćanskoj mitološko-religioznoj metafizici ispred pojma sveta kao kreature samog
Boga34.

Zasluge Huserla po pitanju ovog iskoraka iz tradicije transcendentalne filozofije treba

naglasiti samo u onoj meri u kojoj to nije uspelo kod Dekarta, Kanta, pa ni Hegela. Svi su oni,
ako izuzmemo bitne razlike njihovih filozofija, u ovom nizu, pretpostavljali nesamostalnost
subjekta u njegovoj biti, kao biti početka filozofije, ali se nisu zadržali na definisanju tog odnosa.
Premda se kod svakog od njih upravo radi o tom odnosu, da svest apsolutizuje samu sebe u
odnosu na svet, ona ga stvara upravo na nepouzdanim uticajima tog sveta. Kod svih ovih filozofa
nije tematizovan upravo horizont doxa-e iz kog deluje filozofski um, već se svaki put uzimao u
izloženosti kao gotov, zadobijen apsolutni početak, kao suštinsko jedinstvo totaliteta. Ipak, nije
ni Huserl oslobođen apsoluta (u smislu polazišta) jer se njegov subjekt vraća na samog sebe,
onog momenta kad je Huserl odlučio da to bude znanje izvornog bića. Čuveni poziv filozofiji da
krene „ka samim stvarima“ ukazuje na ovaj put razotuđivanja nauke od svog predmeta koje jeste
izvor krize. Samo pomoću razvoja fenomenološke metode, moguće je razrešiti krizni jaz.

Kao što će zaključiti Zagorka Mičić:

„...pogreška (u shvatanju i tumačenju predmeta novovekovne fizike) će dovesti do niza

sporova i nesporazuma između novovekovne filosofije, koja je sve više usmerena na subjektivne
uslove našeg saznanja i fizikalističkog objektivizma moderne prirodne nauke.”35

34
Nije sporan Huserlov decidiran stav po pitanju religije, ali se često zamagljuje suština tog stava. U osnovi
se radi o isključenju mogućnosti upliva Trećeg na humanu prirodu sveta. Time se dostiže radikalnost
reaktuelizovanja Lebensvelta u njegovom izvornom, ljudskom, produktivnom bitku, van svakog govora o

mitologizovanju strukturnog ustrojstva.

35
A. Gordić se osvrće na Mičićkinu analizu uslova Huserlove fenomenologije u tekstu „Filosofija i nauka kod poznog
Huserla u radovima Zagorke Mičić.“.

21
 Fenomenološka metoda svoj oslonac pronalazi u transcendentalnoj logici, čiji će
istraživački okret zastati tek na paradoksu zadržanog odnosa korelacije, osvojene forme i
rezistentnog sadržaja.
No, kako to nije tema ovog rada, treba krenuti u pravcu pitanja o pojmu episteme i
mogućnostima nauke o znanju u „Krizi“, a u odnosu na zadatke i svrhu filozofije. To ne znači da
se tvrdi kako Huserl ne poseduje kontinuiran stav o znanju filozofije kao vrhovnom znanju
uopšte, već se mora objasniti kako je došao do tog zaključka. Filozofija mora pronaći izvorni
smisao putem svoje naučnosti, a zauzvrat, naučne teorije učiniti bliskim onom početnom svetu
od kog je i otpočela apstrakciju. Apstrahovanje naučnog modela mišljenja važno je po filozofiju,
upravo jer i samo pripada objektivnom svetu, a filozofija u svom subjektivnom pojmu percipira
različite obrasce objektiviteta. . U ovom njegovom poslednjem delu, Huserl će povući neke od
svojih radikalnih izjava (npr.o strogosti filozofije, te nužnosti insistiranja na dominantnoj
ontološkoj ravni). Dijalektika Huserlovog rada nije zasenila bitnost njegovog izučavanja
osnovnih transcedentalnih fenomena, što je i sam potvrdio kasnije korigovanjem istih, naročito
pojma Ega koje su kritičari smatrali glavnim krivcem njegovog radikalnog
racionalizma/idealizma. Još uvek intrigira njegov pojam Lebensvelta u kojem doxa i episteme
dospevaju u specifičan odnos po smislu koji im je Huserl dodelio, kao i pitanje smisla čije
istraživanje dobija neophodan istorijski pravac.36

TRANSCEDENTALNI EGO NA GRANICI PSIHOLOGIJE I ISTORIJE

Fenomenologija, filozofski pravac koji Huserl utemeljuje u svom začetku ima za cilj
otkrivanje svih subjektivnih idola koje u svom opažanju jedna svest unosi u opaženo. To je
moguće, po njoj postići jedino opažanjem samog opažanja, cogitatio cogitatuma. Pošto je svest
uvek svest o nečemu, ona u sebi već nosi određeni interes objektiviteta, a time i izvesni splet

36
Up. dotični deo Huserlove analize traženja izvornog smisla u „Krizi“, str. 54.

22
važenja. Brentanovi osvrti iz psihologije, za Huserla su bili dovoljni da pokrene ispitivanje uloge
fenomena intencionalnosti u procesu spoznaje i njegovu funkciju. Nisu bili dovoljni u pogledu
tipa i stepena objašnjenja koje je nauka psihologije podrazumevala, a Brentano preuzeo. Zato će
Huserl imati za predmet i motiv mišljenja Dekartov rad, kao nosioca moderne misli o svesti
uopšte37. Dekart pokreće pitanje o svesti, i postavljajući je kao tle sveg saznanja, ali i tle duše,
čini dva važna koraka. Prvi je da svest sad dobija veći značaj u procesima spoznaje, a drugi je da
preuzima i funkciju duše koju je hrišćanstvo unosilo u širokom intepretativnom značenju u ovaj
pojam. Za Dekarta, mada ne potpuno, otklon je ležao u izoštravanju Ega, onog Ja koje na
nesvestan način ulazi u igru transcendentalnog i empirijskog. Za Huserla, ovo Ja je i samo
transcendentno jer se nosi motivima koje u procesu spoznaje ne otkriva kao svoje. Zato je Ego
neophodno mesto fenomenološkog rada, kao priprema svakoj budućoj konstrukciji teorije. Da li
je ovde Huserl mislio na sam pojam nauke, kada je kritikovao domete transcendentalnosti
Dekartove filozofije? Sigurno je da se može reći kako Huserl ima u vidu praksu nauke da svoja
znanja uzima apsolutno, već od „Logičkih istraživanja“, ali se u „Krizi“ najbolje definisao
njegov položaj u odnosu na filozofiju i nauku. Naročito s obzirom na njegovu intenciju da
fenomenologiju učini funkcionalnom širem profesionalnom i naučnom auditorijumu. Negacija
prigovora iz istog, morala je doći nakon njegovog višestrukog i upornog zahvatanja u sferu
kritike nauke i naučnika tog doba. Pošto je osnovni pojam te kritike Ego, tako je i njegova
filozofija proglašavana egologijom. Za nauku o znanju postaje sporan metod koji u ispitivanje
bezuslovnosti znanja unosi princip pojedinačnog i trusnog područja psihe. Ali je Huserl
drugačije video ovaj zamah i nije mali broj spornih gledišta sučeljavano upravo u ovoj tački38. Sa
aspekta istorijskih prilika, ovo je tačka preokreta od antičke dominacije Theoria ka postmodernoj
fragmentaciji sveta, i primećena je još kod Kanta, ali nedovršena u njegovom izvođenju. Zbog
čega je to tako?

Huserl će se osvrnuti na Kanta da bi lakše prikazao ovaj propust logike da sve svoje
balastne pojmove nadmaši u uvidu da ni notion, kao Kantov vodeći termin nije doveden od
strane Kanta u kontekst koji njime manipuliše. Odnosno, transcendentalni idealizam nije bio

37
Predrag Milidrag u svom spisu „Neki aspekti Huserlovog razumevanja Dekartove filozofije u „Krizi“, govori o
uplivu mathema i matematizovanog načina mišljenja na filozofiju, a koja je zajednički imenitelj Dekartu i Huserlu.
38
Up. Uzelac Milan, (2011) Filozofija svijeta života vs. transcendentalna egologija, Visoka škola stukovnih studija za
obrazovanje vaspitača “Mihailo Palov”, Vršac

23
doveden do tog stepena razvijene teorije koja bi svoje znanje/neznanje mogao da predoči samom
sebi u punom obimu. Smisao „ontološke faze“ kod Huserla i njegovo insistiranje na temelju sveg
znanja ukazuje na tu nameru, kao i na otežan pristup ovoj problematici. Naime, ako problem
krajnjih aksioma nauke sagledamo iz Kantovog ugla, nećemo uvideti njihov empirički karakter.
Kant se, u svom kritičkom pozivu ka celokupnom sistemu mišljenja, ne može više involvirati u
poreklo principa, ako je već iskoračio iz njihove geneze. Ono što Huserl zamera Kantu, ipak,
drugačije je od opaske Hajdegerovog kasnijeg osvrta na Kantove definicije i funkcije sinteze a –
priori znanja.39 Hajdeger jasno dolazi do spoznaje da problem Novog veka jeste potraga za
metafizičkom matricom, što se kod Huserla očituje u primedbi o modernom svođenju metode
filozofije na logiku učenja o normama i umeću.40 Kako Huserl kaže malo dalje u delu, Kant je
pretpostavio svet života.41 To, kao i njegovo spontano preuzimanje osnovnih pojmova filozofije
u zacementiranim značenjima, učinjeno je usled neadekvatnosti metoda. Cilj Huserla je da se
izdigne iznad tog „pogona“ nove nauke da proizvodi objektivnost na račun objektivnosti uopšte.
Može se zato reći da je Dekartova potraga za apsolutnim utemeljenjem u Ja mnogo bliskija
Huserlu, nego što će to biti Kantov preokret (čiji značaj ipak ne potcenjuje), upravo u tom
zadatku ka utemeljenju Ja, ne u sistemu uopšte.

Da bi se govorilo o Ja, kao transcedentalnom temelju svake spoznaje, za Huserla je bitno

iz razloga što se priroda spoznaje u pojedinačnom iskustvu. Kao osnova svakog sistema
mišljenja, pojedinačna svest ulazi konstatno u dodir sa svetom. Ona je predmetna. Kao takva,
ona stečenim iskustvom već prožima svaku praksu. Tako stečeno iskustvo, u svom originarnom
obliku, jeste ona dimenzija na koju ne može polagati pravo nikakvo objektivno tumačenje.
Totalitet mogućih spoznaja jedne svesti stoga stoji u granicama totaliteta sveta života. Unutar
njega je moguć razvoj sistema osnovnih aksioma uma, ali samo u smislu sve većeg određivanja
onog početnog Ja, odnosno, njegovog dovođenja do važenja. U odnosu na sebe, Ja je ograničeno
unutrašnjim horizontom i primarnom pra-evidencijom, a u odnosu na polje u kom sprovodi to
samopribiranje, spoljašnjim horizontom. Na ovoj razlici će Huserl iznedriti Ego kao medijum
između psihologije i istorije, dve nauke koje filozofija i potrebuje i reguliše. Potrebuje ih u
smislu njihove specijalizovanosti prema granicama svesti, čulnosti i uma, a time i izvrsnosti

39
Up. Hajdegerove zamerke Huserlu u „Prolegomeni“, str. 28, 50, 73. O sličnostima Hajdegerovog ranog rada i
kasne Huserlove filozofije, moguće je govoriti upravo iz ove tačke razlike.
40
Up. „Kriza“, str.80.
41
„ ...Kantovim problemskim polazižtem unapred je pretpostavljen svakodnevni okolni svet života...“, isto. Str. 89.

24
znanja kojima barata. S druge strane, Huserl želi da zadrži jedinstvo sistema fenomenoloških
uvida preko filozofije, koja će to znanje da regulativno kumulira preko jasno određenog sistema
mogućih relacija. Naravno da je okosnica, svest, jedini mogući arbitar u ovom dosuđujućem
odnosu samorefleksije. U njemu je važno da naučno mišljenje zadobije svoju istoriju, a filozofija
praksu.

Kad Huserl kaže da je ono zaista prvo subjektivno - relativni opažaj,42 on zasniva
fenomenologiju kao mišljenje fenomenalnog, koje za noumen filozofije i jeste njen arche. Time
je već uspostavljen odnos ova dva pojma od kojih jedan na drugog upućuju u sistemu procesa
identiteta i njihovih razlika. Da je logika transcedentalnog uma time ušla u samopostavljajući
dijaletički odnos, nije sporno, koliko je sporno to da li je moguć sistem konačnih, a večnih istina,
ako sad znamo da tematizovanje sveta ovisi isključivo o kontinuitetu tog odnosa? Ili je
kontinuitet odnosa sam po sebi postao dokaz onog što bi trebalo da dokaže, kao što pisac
Pogovora za „Krizu“ navodi.43 Naročito se komplikuje smer pitanja o prirodi sistema
fenomenološkog mišljenja uopšte, ako sad ukažemo na njegovo otkriće istorijske perspektive i
poreklo njene istine.

Da li je ona uopšte kadra da bude istinita, tj. da li je njena suština u realnom,

postojećem bitku ili je težnja idealnog bitka ispunila svoju svrhu upućivanjem na samu
sebe?

Huserl će mnoge principe mišljenja pojma sistema i filozofije uneti upravo iz tematike
kojom se bavio, a to je nauka tog vremena. Pitanje empirije filozofije za Huserla je odgovor na
njenu opravdanost, ali i pouzdanost, potpunost, sistematičnost i nadasve, objektivnost, tj. sve
principe nauke. I vanfilozofska sfera svoj karakter ideja može zahvaliti filozofiji, kaže Huserl u
„Krizi“44. Zato pojam istine za Huserla ima dvostruki karakter, svoju naučnu stranu koja sadrži u
sebi ove principe kao principe metoda, a s druge strane materijalno poreklo. Da li je to empirijski
svet jednak Hjumovom ili je u pitanju nešto radikalniji pojam iskustva, pitanje je koje nije
jednostavno ali može definisati pojam istine koji važi za autora „Krize“. Tu stoji i mogućnost
shvatanja statusa znanja, koje istoriji filozofije danas može uvelike pomoći u uvidu o značaju
fenomenologije.
42
Up. „Kriza“, str. 105.
43
Isto, str. 418.
44
Isto, str. 249-250.

25
 EMPIRIZAM, RACIONALIZAM I NJIHOVO JEDINSTVO U DOXI

Od onog početnog pitanja, šta je prvo u procesu spoznaje, Huserl će izvršiti nekoliko
misaonih odluka u pogledu definicija filozofije, nauke, te istine, i dati im vrlo prepoznatljiv lik.
Na temelju kritike psihologije, koja je naturalizovanjem svojih spoznaja verifikovala svoje
noseće pretpostavke kao prirodu po sebi, bazirat će i svoju refleksiju o idealizovanoj suštini
pojma prirode. Time će naglasiti zanemarivanje fizičke strane, te ujedno istaći ulogu procesa
idealizovanja, uhodani metod nauke da formira predmet svog izučavanja.
Ovim otkrićem se kod Huserla izdvajaju dvostruka značenja pojma iskustva, kao i
spoznaje. Prvi referiše na prvotno iskušavanje nepoznatog u smislu neotkrivenog fenomena,
susreta, a drugi na samo iskustvo teorijskog oslonca preko kojeg subjekt omogućava
konstituisanje struktura doživljenog tj.empirije. Stvoreno biće opažanja ima idealni karakter i
utemeljeno je najčešće u mitsko-religijskim predstavama koje stičemo kroz istorijsko nasleđe.
Ovaj idealni, pred-naučni svet, za Huserla uslovljava drugi, onaj epistemički, koji je zadatak i cilj
filozofiji. Ipak, da se ne radi o pukom (ne)svesnom aktu kojim bi svest bila obrušena na svoj
predmet, možemo uvideti kroz status uverenja u idealiter. Samo fenomenološkom metodom
moguće je suspendovati sva važenja ovog doksičnog podmeta, koji je subjektivan u onom smislu
u kom trpi lik jedne vizije, nasleđene od savremenika, ujedno ga sprovodeći preko svojih
intencija. Intencionalnost ima svoju puninu, ali je ona još uvek nespoznata za svest u prirodnom
stavu.
Kako je intencionalna, ali i apsolutna, svest mora da reflektuje i odbaci sve svoje moguće
interese iz ovog nasleđenog sveta. Zato je nužno detektovati i odbaciti iskustvo koje nije vlastito.
S ovim obratom Huserl raskida primat empirije u smislu doživljavanja, a prelazi u teorijsko
viziranje iskustva. Svet više nije svačiji, podrazumevan, već je svet stavljen u odnos zavisnosti
od svesti i njene verifikacije. Ovo je bilo moguće sprovesti zahvaljujući novovekovnoj naučnoj
metamorfozi merenja stvarnosti unutar matematiziranog, koordinatnog sistema. Galilejeva nauka
je markirana kao glavni uzrok promene modela mišljenja u odnosu na dotadašnje shvatanje
vremena (antički, hrišćanski). Tu raste i interes Huserla za istorijske prilike u kojima nastaje
mišljenje nauke i filozofije. Metafizički patron koji rukovodi i usmerava mišljenje otkriće je

26
fenomenologije u smislu kritike nauke, što Huserla i navodi da detektuje već navedena, dva
pojma filozofije.45 Ova podela je, zapravo, refleksija već učinjene podele u antici, gde se
preobražava izvorna theoria u theoriu prave nauke. Ideal ove druge nastaje na temeljima prve,
episteme na temeljima doxe, a njen ideal je istina po sebi. Doxa je ujedno: duhovni svet koji
uslovljava nastanak mišljenja u preseku sadašnjosti, ali i nemišljeni svet nauke koji ona tek treba
tematizovati. Ona je stoga, glavni metodološki motiv daljem progresiranju mišljenja koji otvara
vremenska vrata u dimenziju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

ISTORIJSKI ASPEKT

Ono što se otkriva u epoche, nasuprot prirodnom stavu, jeste splet univerzalnog a
priorija, stavovi koje imaju svi ljudi jednog vremena, a o kojima ne razmišljamo u svakodnevici.
Ti stavovi, iz područja nesvesnog kapitala, upućuju nas iz prirodnog stava na jednu ograničenu
perspektivu, čak i kad smo u stavu theoria. Huserl navodi primer Ajnštajna koji, takođe, nije
mogao da se izdvoji od tog ambijenta pretpostavljenog. Sva theoria tako počiva na pretpostavci
ovog sveta, opšta slika sveta kojom raspolažemo u datom prostor/vremenskom okviru i delimo je
sa svim drugim ljudima.
Ne samo da se tu radi o stavovima vezanim za poimanje sveta oko nas, već je naša
najunutrašnjija struktura težnji izvorno stečena u tom svetu i deo njega. Nauka deli sa filozofijom
taj univerzalni teoretski stav, kroz sve epohe, ali je razlika što filozofija treba da prepozna
njegove premise do krajnjih granica i na osnovu njihove relativnosti koriguje nauku. Tek je tako
moguće prevazilaženje predrasuda svog vremena u nauci.
Dakle, razvoj moderne nauke protiče preko filozofskog ideala dostizanja univerzalne
istine, te filozofiji i odgovara za svoj krajnji ishod. Ako je filozofija u ovom odnosu postavljena
arbitrarno, to i jeste samo stoga što je ona garant važenja jedne naučne teorije. Ovo stepenovanje
ovisi o Huserlovom pojmu vremena čiju je zakonitost najbolje izložio u delu „Fenomenologija
vremenske svesti“ gde se rukovodi principima objašnjenja subjektivnog iskustva apercepcije i
percepcije. Ovde se nećemo zadržavati na toj razradi ideje vremena, već samo napraviti razliku u

45
Isto, str. 257.

27
odnosu na regiju mogućnosti idealizovanja subjektivnih spoznaja, ako je temelj subjektivan. To
polje zadržava svoje koordinate, s tim što mora voditi računa o problemu horizonta i granica koje
mu on ispostavlja. U samoj „Krizi“, pak, Huserl obrađuje ovo polje iz perspektive šireg
problemskog sklopa istorije. Istorijski aspekt je znanje nauke o poreklu svog smisla. Saznavajući
hypokeimenon, filozofija stiče iskustvo koje je bitno drugačije od Hjumovog logičnog-
posledičnog, sukcesivnog. To je spoznaja opštevažećih istina koje uslovljavaju jednu faktičnu
situaciju. Te spoznate istine kao prvi aksiomi, omogućavaju istorijsku refleksiju sveta i dovode
ga do njegovog važenja. Ovo je polje transcedentalno, te se i iskušavanje kao naučni proces
otkrivanja premešta u ovu dimenziju, gde spoznaja vlastite strukture ostaje materijalno jezgro.46
To je nepresušni centar pra-fenomena koje su beskonačni zadatak filozofiji i njenom dovođenju
istih do pojma.

Fenomenologija transcedentalnih pojmova za Huserla predstavlja okosnicu stava

transcendentalne filozofije uopšte, u odnosu na položaj filozofije koji zastupa. Zato je njen
osnovni mehanizam ratio, logika, jer se ujedno radi o procesu translacije fenomena prakse na
razumljiv, naučni jezik, ali i o procesu transformacije osnovne, polazne strukture. Novum
„Krize“ u istorijskom i praktičkom smislu problematizuje okvire transcdentalnosti, ali polazeći
od materijalnosti sveta kojeg ne poseduje. Etika koju predlaže Huserl, je utemeljena u logičkim
načelima ovog zadobijenog horizonta, čiji idealni bitak poseduje konstantni samoodnos. On je
samokritički orijentisan u pogledu konteksta opravdanja jer želi da osvesti model u kom
funkcioniše. Osveštavanje modela i jeste preuzimanje prakse naučnog modelovanja u praksu
filozofije kao njenog istraživačkog metoda, te je u biti nova formalizacija mišljenja. Subjektivitet
filozofije leži u formiranju idealnih obrazaca koji mogu dočarati prožetost objektiviteta drugim
identitetima.

Ujedno je otvorena mogućnost konstrukcije idealnog, fenomenalnog sveta kojeg Huserl

takođe naziva svet života, ali koji sada ima heurističku svrhu. Da je ovaj korak veoma važan za
istoriju filozofije govore i današnja sporenja oko (ne)mogućnosti pronalaženja i prepoznavanja
ove razlike kod pojedinih filozofija.47. S ovom inverzijom značenja osnovnih pojmova Huserlove
fenomenologije, postaje jasno da ni doxa ni Lebenswelt više nemaju isti status kao na početku
46
Razlikujući noemu i noezu, Huserl i pojam smisla razumeva dvostruko: kao poznati smisao, koji je u opticaju u
interpretacijama nauke; i u materijalnom obliku, koji je cilj naučne filozofije.
47
Up. Brdarev argument o zanemarivanju ove razlike upravo kod konstruktivista, „Društveni konstruktivizam i
pozitivna epistemologija: o uspostavi naučne činjenice”, Časopis Sociološki pregled, str. 458.

28
Huserlovog mišljenja. Njegovo otkriće uslovljenosti filozofije nije odmaklo ipak dalje od ovog
naslućenog, plodnog polja fenomena i bilo je inspirativno za mnoge njegove sledbenike. S druge
strane ga je blokiralo da istraživanje usmeri u pravcu otkrivanja relativnosti principa pra-
struktura kao principa stvarnosti. Misija filozofije je misija filozofije nauke, a naučni bitak po
sebi je doneo isključiv i određeni karakter i samoj istoriji, kao istoriji nauke. Istoričnost je za
Huserla perspektiva neposredno vezana za situacioni, ali teoretski sklop neodređenih znanja.48
Otkriće fenomena situacije još uvek ima idealni karakter, što istoriju čini lebdećim konstruktom,
a filozofiju naukom modelovanja. Da je modelovanje bilo u epicentru Huserlovog epistemološko
- metodološkog interesa, svedoči upravo njegova ideja o zadatku filozofije.49 Presudno uverenje
Huserla u moć naučnog mišljenja da pojmi fenomene preko sve daljeg diferenciranja principa
sveta, dovelo je fenomenološko mišljenje do zaključka o pouzdanosti saznanja preko
konstituisanog, idealnog modela kao jasne tipike sveta.

Premda je vrednovanje, kao osnovni ksenološki proces, bilo u fokusu Huserlove misli, ne
može se poreći da je uvideo varijabilnost istine modela u odnosu na praksu. Varijetete teorije je
ipak, video kao idealni osnov za uređenje prakse. Garant istinitosti prakse jesu principi
metodične teorije kojima je istraživanje vođeno. Spoj epistemologije i metodologije stoga, nije
slučajan već obavezan. Ovaj proceduralan karakter filozofije situira filozofiju u istraživački
modus operandi, okrenutu ka nespoznatljivom, tj. empiriji svog potencijalnog teoretskog
interesa. Predikativna funkcija istine mora ući u proces tipiziranja svojih spoznaja, koje će u
kategoriji izvesnosti ispuniti zahtev za egzaknim naučnim sistemom. Ako se sad osvrnemo na
ideal nezavisnog istraživača, uviđamo da on nije ispunjen u Huserlovoj zamisli, jer se i sama
težnja ka znanju kojom je filozof njegove definicije ispostavlja kao partikularan interes.50

Naime, ovladavanje skupom važećih stavova je ovladavanje vlastitim horizontom uticaja

iz misaonog okruženja, ali se pri tom izostavlja celokupna empirija koja ne podleže tom
kriterijumu (misaonog bitka). Huserlova naknadna zaključivanja o ovom polju tradicije govore
nam o utišavanju njegove želje ka krajnje izvedenom, logičkom ovladavanju svetom. Zato će

48
Up. „Kriza“, str. 371.
49
Isto, str. 377.
50
Aristotelova prva rečenica „Metafizike“...“da svi ljudi teže znanju“ nije mogla da opstane tokom istorije, barem u
onoj meri u kojoj je religiozni pogledi na svet nisu zagovarali, a naročito ne u onom maniru u kom se formirala
filozofska novovekovna težnja ka pojmu. Huserl izgovara sličnu misao kad kaže da je interesovanje „...univerzalna
težnja ka saznanjima sveta“, u „Krizi“, str. 250.

29
reći da je“ filozofija kao nauka, kao ozbiljna, stroga san odsanjan“.51 Transcedentalnom
konstruktu filozofije se, pored ovog predstavnog, odupire i rezon fragmentarnih naučnih
predmeta izučavanja koji (ne)pretenduju na apsolutno važenje, a s kojima filozofija ima stalan
svakodnevni dodir. Predrasuda objektivnosti postaje okvir transcedentalne filozofije koja je
pokušala da prati principe prirodne nauke. Dakle, „Kriza evropskih nauka“, čak i u svojoj
nedovršenoj formi predstavlja ilustrativan primer dolaženja do te spoznaje.

SUŠTINA GENERALNE TEZE

Polazišta fenomenologije i antičke filozofije, ukoliko se radi o njihovim metafizičkim

predispozicijama, stoje u jednakoj ravni prema bivstvujućem u celini. Huserl je došao, tokom
godina svog rada, do svesti o neautohtonoj prirodi bivstvujućeg, ali nije došao do zaključka o
razlici spram bića fenomenologije. Njegove početne teze bi možda i revidirao da je još poživeo,
ali o tome je apsurdno govoriti, ako podrazumevamo mogućnost beskonačnog progresa
Huserlovog pravca. Činjenica je da Huserl u „Krizi“ ne odstupa od definicija filozofije kao
nauke o znanju univerzalnih istina, što i epistemologiju čini vodećom disciplinom u
fenomenološkom mišljenju. Ujedno s njom stoji i gnoseologija, koja je omogućila uspon
paradigme znanja i istine, a što je dovelo do iluzije o svemoći metode. S druge strane,
plodonosna potraga za pra-univerzumom, doxom, nužnim uslovom znanja, bio on naučni ili neki
drugi, otvorila je raznovrsne mogućnosti filozofiji ka izučavanju različitih sistema stavova, a čije
paradigme, međutim, nisu ni istina ni znanje. Ovaj susret sa drugačijim od sebe, mogao se
dogoditi upravo zbog ambicioznog zahvata ka generalnoj tezi koju je Huserl otkrio.

Za Huserla, kao prvo, može se utvrditi jedna opšta, invarijantna univerzalna tema, koja iz
pred-logičke težnje ka theoria hoće da objedini „...sve što uopšte bivstvuje, ukupnost i
svejedinstvo bivstvujućeg...“.52 Na osnovu ovog doksičnog polja i njegove nedostatnosti,
stvaramo praznu intenciju, kao prenacrt jedne potpunije ideje, i tako sve do sinteze mogućnosti u
opštoj ideji. U ovom prirodnom procesu se stvaraju dve ideje. Ideja nastavljanja je ona okosnica

51
Isto, str. 386.
52
„Kriza“, str. 274.

30
na osnovu koje tvrdimo tezu o beskonačnosti stvari. Druga je teza o opštem jedinstvu,
„....idealno svojstvo kao jedinstvo koncipirane beskonačnosti misaono mogućih i preciznih,
relativno potpunih prikazivanja“.53 Na osnovu ove dve teze, dolazi do istorijskog kretanja
poimanja stvari, naše spoznaje se sedimentiraju kroz različite epohe, te naše saznanje nosi čitavo
jedinstvo istorijskog sveta. Sve naše spoznaje su istorijske, potiču iz društvene zajednice u
procesu idealizovanja stvari, počivajući na pretpostavci savršenstva.

Između sveta stvari i našeg epistemičkog polja mogućnosti, stoji istorijski a priori,
Upravo je pogled na istorijski univerzum ono što razlikuje filozofiju od drugih zanimanja. Praksa
nauke bi se trebala ugledati na praksu filozofije da za svoje probleme, one iz žive sadašnjosti
traži sagovornike u nasleđu, koji se pri tom, ne uzimaju kao mrtvi ljudi, već u životu njihovih
ideja.54Ova filozofska generativnost počiva na mogućnostima oživljavanja putem evociranja i
promišljanja pojmova koji su ostali nataloženi u našim shvatanjima. Dokumentovanjem
materijala bivaju nam pristupačne ideje prethodnika, a time i naše predrasude, naš istorijski
Lebenswelt. Okolni svet filozofa je njegovo polje rada, kao tema njegovog samopredočavanja.

Preobražaj filozofije u fenomenologiju dalje radikalizuje naš stav da ciljeve, koje

poimamo kao ciljeve istorije više ne sagledavamo kao generalnu i bezuslovnu istinu perspektive,
već kao temu beskonačnog zadatka dolaska do izvornih evidencija. Ovaj materijalni nivo, pak
nam se otvara kao regija različitih mogućih interpretacija koje orijentišu u različitim pravcima.
Tek ova razlika otvorene beskonačnosti Huserla navodi na zahtev za jedinstvom smisla, za
celinom fenomenološkog pogleda. Generalna teza55 mora biti valjana na najopštijem nivou, a ne
samo za pojedinca ili neke grupe. Dolazak do nje moguć je samo budnoj svesti, onom Ja koje
teži znanju, ali zajedno sa svojim savremenicima, to Ja konstituiše osnovnu strukturu sveta na
nesvesnom nivou.

Dakle, pojam generalne teze može se u „Krizi“ pojaviti tek na idiomu Huserlove
razvijene svesti o različitim ontološkim temeljima stvarnosti. Fenomenološka kristalizacija
početnog i donekle omraženog „prirodnog stava“, dovela je do relativizovanja naučnog sveta i
njegovog iskustva u pogledu važenja. Moć koju svet iracionalnog oduzima svom razložnom
eksplanatornom aparatu čini situaciju jednog fenomena problematičnijom i mnogo
53
Isto, str. 274.
54
Isto, str.370.
55
Izraz „genealna teza, javlja se još u „Idejama“, te Huserl u „Krizi“ već misli na razrađenom tlu ovog pojma.

31
kompleksnijom od deduktivnog sistema aksioma. Ali je plodonosan uvid u proces idealizacije
stvari doveo do fenomenološkog obrata, i ukazao da sve naše ponašanje proističe iz
pretpostavke, one koju delimo sa svetom, a ne iz bezuslovne istine.

Važeće istine nemaju legitimitet iz sebe samih, već iz prakse, koja je praktički
opojmljena samo od pojedinih, u ovom slučaju profesionalaca. Huserl aludira na različite stavove
po pitanju istog slučaja, tražeći sada društvenu osnovu za istinu. Ideal fundacionalističkog
karaktera se nije promenio, samo je pozicija iz koje tumači svet druga. To je pozicija
epistemološkog istraživanja moći konteksta i formiranje definicija na osnovu konsenzusa.
Svesubjektivnost (Allsubjektivitat) ne menja funkciju naučnika da i dalje verifikuje jedan
univerzum u pogledu ideje, ali mu daje otvorenost prema drugačijim. S jedne strane, dakle,
Huserl pristaje na relativnost u smislu stava, ali ne i u smislu apsolutne krajnje prirode istine.
Ona je za njega, stvar konsenzusa, samo ukoliko je to dopuna samoobjektivacije generalne teze
koja ima univerzalni karakter.

Huserlu je promaklo podrazumevajuće jedinstvo interesa u polju prirodnog stava, što

nikako nije slučaj, kako onaj filozofski, tj.fenomenološki za kognitivnim sadržajem (crux), tako i
svaki drugi. Za Huserla to nerazlučeno jedinstvo stoji u istoj ravni, a naročito se ne otvara u
razlici spram razlike potreba. Ujedno je u generalnom stavu moguće pronalaziti sa epistemičkog
osnova samoreferentne argumente, gde subjekt zaista vrši selekciju dotičnih za samo jednu,
svoju perspektivu. Zato je intersubjektivnost samo ekstendiran pojam osnovnog Huserlovog
polazišta, subjektivnosti, tj. Ega. Svoj identitet i važenje ona temelji u sebi samoj, te svoju
razliku pronalazi jedino u sebi jednakima.56

I Huserl naslućuje ovu mogućnost solipsističkog mraka, te nasuprot Ega postavlja i

Alter-Ego, onu subjektivnost koja se odupire kategorijama moje, vlastite predstave sveta, i
uspostavlja odnos empatije kao mogućeg pristupa. Alter-Ego je Drugo mene samog, a mogu ga
spoznati samo uživljavanjem u njegovu situaciju. Ovo transcendentalno oposredovanje
sadašnjosti Drugog kod Huserla nije toliko jednostavno koliko bi poznatost reči empatija mogla
učiniti. Da bi je uspostavio kao jedan od metoda, validnog za filozofiju, Huserl je uneo i

56
O zanemarivanju objektivne strane pojma nauke i filozofije kod Huserla uputno je videti Hajdegerov rad, kao što
sugeriše Koprivica. Up. zaključak autora na str. 31. u Koprivičinom radu „Problem svijeta u Huserlovoj filosofiji:
Osnovne crte, glavne teškoće i perspektive”.

32
nekoliko bitnih momenata hermeneutike u svoju filozofiju. Ali, čak i oni vrhune u sintezi
generalne teze kao principu svih principa. To, stoga, što on nije princip deduktivne nauke, već
naslućivanje sedimentiranog sveta tradicije, odakle se poznatost i prepoznavanje fenomena mogu
dostići na osnovu formirane tipologije. Tipiziranje je naime, onaj rezultat metoda kao poslednja
faza konstituisanja jedne dovršene strukturne forme, gde je poslednja istina objektivisana,
spoznati subjektivitet.

Što se tiče istine, ona kod Huserla ima dvostruk karakter. Kad razmišlja o ovom
podudaranju subjektivnog sadržaja i objektivizacije, on polazi od tretiranja istine kao
adekvatnosti između opažaja i definicije. Kad razmišlja o poređenjima različitih stavova, on se
nalazi u transcendentalnom polju, gde evidentnost pra-opažaja može evocirati nove impresije i
potvrditi/opovrgnuti postojeće spoznaje. Zato će moći da razluči i dva nivoa znanja: znanje
verovatnoće i znanje ideja.57 Nauka kakvom je uzima Huserl nudi predstavu koja teži otkriću
istine po sebi, i njenom podudaranju sa beskonačnim poljem stvari. Ali pre svakog naučnog
pojma stoji vremensko-prostorni svet, kao njen temelj. Ovaj pra-svet, gde čovek jeste fizičko
biće, time postaje merilo istinitosti episteme i upućuje ponovo na subjekt kao mesto ukrštanja
svih mogućih verifikacija. Ali, evidencija više nije stvar iskušavanja ni percepcije u empiriji, već
uverenosti u znanje koje je znanje pra-znanja, koje jeste doxa. Tim odnosom Huserlov subjekt
postiže dostizanje apsolutnosti svesti, i ispunjavanje svrhe istraživanja nauke. On otkriva već
pretpostavljeni stvarni svet. Ipak, da ne bi dospeo na polaznu tačku, Huserl u „Krizi“ postavlja
pra-svet kao opojmljeni svet istorije koja nam u smislu arhiva ispostavlja ograničen svet
mogućnosti. Mogući kontekst time zadržava osnovnu težnju fenomenološkog interesa da spozna
stvarnost. Živi horizont za Huserla jeste skriveno blago kojem je moguće pristupiti, jedino je
problematično pronaći adekvatan način. Vodeći instrument koji čini link između indeksa
varijacija i originarnog iskustva je suština. Ona garantuje dovršenost otkrivanja fenomena u
njegovoj punini smisla. Sistem znanja se dopunjava osvetljavanjem prethodno razumljenog
telosa, a vera u mogućnosti spoznavanja ostaje neokrnjena. Za Huserla nema potrebe za
promenom pra-sveta, koji je uvek-delatni princip, već samo za njegovim dovođenjem do
važenja. To je misaona procedura, za koju ostaje upitan momenat donošenja odluke o
podudaranju suštine i stvari u evidenciji, i početak njenog praktičnog života. Karakter

57
U pogovoru „Krize“, Đinđić detektuje Huserlov novum u pogledu uvođenja eidetske svesti, kao čisto subjektivne i
povezuje je sa Ničeovim iskorakom u apsolutnu subjektivnost. str. 419.

33
fenomenološkog sveta je jednosmeran u svojoj refleksivnosti, pa se postavlja pitanje radikalnosti
otkrića sveta subjektiviteta

Radikalna refleksivnost se ogleda u Huserlovom stavu o principu sveta života, koji je

uvek u pozadini određene situacije.58 Sagledavati situaciju znači već uzimanje njenog totaliteta u
svoj dijapazon, a iskustvo sveta već unapred distancirano. Naime, iskustvo je sad svet života
drugih ljudi, te će Huserl moći da zaključi o granici znanja i intersubjektivnom svetu, upravo na
osnovu ove pretpostavke. Istina time postaje stvar konsenzusa jedne zajednice gde se različitost
kumulira u monadskom skupu mogućih kombinacija. Ovaj društveni, ali matematizirani svet,
pretpostavlja jedno jezgro istine i znanja i njegove presudne uloge. To jezgro Huserl naziva
jezgrom originalne prezentnosti, te se locira u sadašnjost. Huserl se suviše odmiče od situacije,
ne pretpostavljajući iracionalne momente koji nemaju filozofski smisao ( intuicija intelektualnog
opažaja npr.)59.

Suština ove apsolutne sabranosti sveg znanja dovodi do izdvajanja uloge neposrednog
svedoka, upravo one uloge od koje je Huserl bežao u prirodnom stavu. Po Huserlu, filozofska
uloga generatora stvarnosti mora biti sistematičnije uređena na polju teorije kako bi naučna
konstrukcija odgovarala stvarnom svetu, a dokaz opravdanosti tog zadatka, on pronalazi
svakodnevno nadogradnjom sistema uopšte. Sistem uopšte, preko efekta „ogledala“, nadalje,
otvara problem načina uvodjenja doxa-e i njenog idealno-realnog porekla. A kako filozofija po
definiciji teži univerzumu izvesnih suština, kao svetu istine, postaje bitna i svrha gradnje tog
sistema. Zato će Huserl postaviti i etičku, prosvetiteljsku ulogu filozofije koja je, po njemu,
odgovor za ideju krize na kojoj u tom vremenu mnogi baziraju svoj kritički stav.

. Razlika u načinu sabiranja je jedino što se materijalno osvedočavanje sada dešava na

nivou teorije i prakse nauke, a ne sveta uopšte. Cilj koji je Huserl želeo da postigne stavljanjem u
zagrade nije mogao biti ispunjen, jer nije moguće suspendovati sve predrasude, što se najbolje
oslikava u Sartrovoj misli da je čovek uvek više od onoga što zna. Dolaženjem do osnovnog
nerva čitave strukture, čini se specijalizovanijim samo put spoznaje, ali se ne može primeniti na
princip celine bića. Poenta koja ukazuje da tematizovanjem dolazimo do generalne teze, a ne
univerzalnosti, nameće i implicitno pitanje kriterijuma na osnovu kojih sam svet može biti
58
Up. „Kriza“, str. 134.
59
Kritčli, Sajmon, u intervjuu datom e-časopisu „Critical Theory“, a objavljenom 9.10.2014. na internet stranici:
http://lareviewofbooks.org/interview/exit-derrida

34
strukturiran. Ako je temelj čitavog objektiviteta utemeljen u subjektivnom duhu naučnog
interesa, proizilazi da onaj ko postavlja svet, odabire i kriterijume, te zadržava pravo apsolutne
subjektivnosti univerzuma kojeg gradi.60

SVET FILOZOFIJE I KRIZA

Da Huserl nije uvideo čitav problemski okvir koji se otvorio pred fenomenološkim
pokretom, jasno je i iz ovih napomena mogućih implikacija i kritike na epistemološkim
osnovama. Ipak, možemo tvrditi da opravdanost osporavanja nije zasenila bitnost sveg njegovog
izučavanja osnovnih transcedentalnih fenomena, što je i sam potvrdio kasnije korigovanjem istih,
naročito pojma Ega koje su kritičari smatrali glavnim krivcem njegovog radikalnog
racionalizma/idealizma. Još uvek intrigira njegov pojam Lebensvelta u kojem doxa i episteme
dospevaju u specifičan odnos po smislu koji im je Huserl dodelio, kao i pitanje smisla čije
istraživanje dobija neophodan istorijski pravac.61 Filozofija mora pronaći izvorni smisao putem
svoje naučnosti, a zauzvrat, naučne teorije učiniti bliskim onom početnom svetu od kog je i
otpočela apstrakciju. Apstrahovanje naučnog modela mišljenja važno je po filozofiju, jer i samo
pripada objektivnom svetu, a filozofija u svom subjektivnom pojmu percipira različite obrasce
objektiviteta.

Ali se ključan momenat „Krize“ manifestuje tek iz podrobne analize ideje filozofije
uopšte, ne samo kao regulatornog organa nauke, već kao delatnog bića društva. Filozofija jeste
profesionalna delatnost, te je veoma sužen krug onih koji se filozofijom bave. To su naučni
delatnici, sa dvostrukim zadatkom, jednim izvan filozofije, a drugi unutar nje.

Što se tiče ovog drugog, kao funkcioneri čovečanstva, filozofi svoje stečeno znanje
moraju iskoristiti da bi ga revitalizovali i regenerisali. Ovo usklađivanje sveta prema spoznatom
svetu je bekonačan proces prevazilaženja postojećeg putem nadvremenih teza. To je ujedno i

60
Specifikum naučne konstrukcije društva, poznat je danas u sociologiji pod terminom homo sociologicus.
61
Up. dotični deo Huserlove analize traženja izvornog smisla u „Krizi“, str. 54.

35
razlog njegovog zatvaranja kruga spoznavanja u momentu kad donosi odluku o nužnoj praktičkoj
ulozi filozofije. Praksa filozofije ima humanistički motiv i mogućnost reparacije iste. U tom
procesu je okrenuta samo sebi u neprestanom korigovanju. Konstituisan sistem, iako
pretpostavljen, nije nemišljen ni zaboravljen, već se svakodnevno osvešćuje. On, u odnosu na
praksu, prolazi svoje promene i dograđuje se putem prakse. To napredovanje kao usavršavanje
znanja sveta ovaj proces čini beskonačnim.62 Premda je u svom poslednjem delu Huserl došao
do svesti o značaju istorijskog momenta pojma nauke, on nije u vlastitom mišljenju sproveo
istorijsko situiranje iste. Ipak, ideja normativno uređene prakse na osnovu nauke i
objektivizacije, svrstava Huserla u društvo istraživačko-prosvetiteljske tradicije, s početka
dvadesetog veka. Ujedno jača vezu epistemologije i metodologije koja će biti poljuljana, pa i
ukinuta (Fajerabend) preko dalekosežnog uvida u mogućnosti ne-filozofskog otkrića. Pozicija
filozofije kao posednika istine i kriterijuma naučnih teorija jača razvoj transcendentalno-logičkih
procesa mišljenja, te omogućava razvijanje osnovnih teza o znanju u različitim pravcima
razumevanja stvarnosti i to je ono sveobuhvatno fenomenologije. To će pokazati i njena
istorijska prijemčljivost kod filozofa nakon Huserla, kako u naukama, tako i kod teoretičara
etike, estetike, psihologije, sociologije. Naročito inspirativan postaje termin Lebensvelt za
mišljenje društvenog fenomena ( Šic, Berger, Lukman). Za sociologiju znanja ostaje bitno
uvideti potrebu za jednom kritičkom perspektivom kakvu nudi Huserlova „Kriza“ za svim
svojim dilemama i pretpostavkama, baš iz razloga unapređenja manjkavosti društvenog
konstruktivizma, ali i filozofskih disciplina koji pretenduju na uobličavanje prakse putem
teoretskih znanja.

Za razliku od ovog opšteg mesta, onaj prvi motiv filozofije zahteva iscrpnije objašnjenje,
jer se u prvi mah može učiniti da je izrečen motiv izvan filozofije contradictio in adjecto. Kako
filozofija po svojoj definiciji jeste obuhvatanje celine, postavlja se prva nejasnoća o mogućnosti
nečega izvan nje. Kao što je već rečeno, funkcija filozofije ima svoj motiv u unapređenju i
rehabilitaciji evropskog čoveštva. Mada su mnogi videli u ovoj tezi imperijalistički manir
mislilaca s početka dvadesetog veka da nipodaštavaju istočnu, varvarsku i inu kulturu mišljenja,
ne može se reći da je Huserl imao takav pristup. Izvesni su elementi vodećih predrasuda tog
vremena, vezani za superionost evropske civilizacije, započete u staroj Grčkoj. Upitanost od

62
Više o odnosu beskonačnosti prema pojedinačnim idejama nauka i bezuslovnoj ideji sveta tj. Ideji filozofije
pogledati na str. 248-249.

36
koje počinje Evropa, koju poznajemo danas, i dalje stoji u temeljima tog sveta. Filozofija i njeno
rođenje u antici, kao mišljenje ideala te civilizacije čini filozofiju odgovornom za taj region sveta
kao jedan ustrojen sistem života. Delatna slika Evrope i njenog trenutnog stanja fungirajuća je za
Huserlovo određenje uloge filozofije. A to je otuđena Evropa, ona koja zapomaže nad svojom
lošom sudbinom, i pronalazi krivca u tom paranoičnom terminu kriza. Ako je i nastupila kriza, za
Huserla je to kriza svesti o vlastitoj moći i uticaju na datu situaciju. Razotuđenje filozofije od
vlastite slike sveta ukida svaku fatalnost, što jeste princip krajnosti jednog zabludjelog mišljenja.
Huserl želi da pomiri sve heterogene glasove tog intervala koji su stizali u vidu prigovora, na
terenu znanja i nauke. Za razliku od postmodernih glasova, Huserl ima u vidu malo drugačiji ton,
te piše „Krizu“, koja predlaže jednu smireniju opciju preko dubinske retrospektive. Koliko je
filozofija postala naučna u svojoj delatnosti, toliko je veća njena odgovornost da nauku vrati
ljudima u cilju poboljšanja zivota.

S tim u vezi stoji pitanje jedinstva sveta63, i nema sumnje da Huserl teži jednoj viziji. Ali
ona na najopštijem nivou postavlja granicu samo filozofima.64 Naime, kako će reći u „Krizi“,
filozofija je obavezna da stvori novi smisao, a taj smisao mora dovesti do otvorenog stava,
beskonačnog osmišljavanja Lebensvelta. Nasuprot deduktivnoj nauci, filozofima treba da bude
cilj znanje kao rad sistematike. Tako je Huserl započeo jednu etiku profesionalnih filozofa koja
bi čovečanstvu pružila ono što je u njenoj moći, istinu uma kao moći sveg znanja.

Unatoč vladajućim i delom, opravdanim opaskama o Huserlovoj aistoričnosti, može se

reći da je u osnovi njegove fenomenološke filozofije, barem u „Krizi“, mišljenje istorije
filozofije. I pored toga što se najčešće nalazi na metodološkom tlu, koje je tlo trebanja, smisao
norme koju propisuje zahvata mnogo šire.

Da bi bili nezavisni, prvi uslov je otkriće vlastitih intencija. A one počivaju u teorijskom
smislu, u interesnoj zoni na koju smo orijentisani. Smisao pak, dobijamo od žive sadašnjosti, iz
koje nadiru spontana značenja. Za filozofiju to ne mogu ostati slučajni procesi, već se mora
utvrditi njihovo poreklo i mesto u sistemu istorije ljudske misli. Tek kad se može markirati
kontekst jednog fenomena, svet filozofije u celini ispunjava svoju svrhu, spoznaje vlastitu

63
Videti Marksovu napomenu o mogućnosti etičkog jedinstva, “Fenomenologija Edmunda Huserla”, str. 134.
64
Sporan je Huserlov zahtev promene ”u radnom vremenu”, str. 124.

37
istoriju. Spoznaja povesnog bitka je za Huserla onaj novi smisao koji karakteriše konstituciju
sveta.65

Mada ima osnova za opasku o Huserlovoj zameni filozofije istorije za filozofiju uopšte66,
radi se o momentu gde spoznaja dolazi do same sebe, do uvida u vlastitu povest. Tek taj uvid
može da nam potvrdi vlastiti objektivitet, a subjektivnost dobije legitimaciju. Naime, ovo je bitan
momenat kad se treba vratiti na već obrađen par, jer je i za Huserla povest ideja ono što
karakteriše njenu genezu. Istorijska slika je konačna, i nužno vodi u transcendentno, u nešto što
je neshvatljivo.67 Svest o neznanju je zadobijeni povesni bitak, i to je ono objektivno na
subjektivnosti. Dakako, ovo nije konstitutivna istina, ovo je konstitutivni uslov kojim svaka
istina u smislu istorijske tradicije može biti usvojena, ali i otpuštena. Njegov karakter je
univerzalan.

Ako se na čas vratimo Huserlovoj šemi vremena, gde smo mi uvek u B, kao trenutku žive
sadašnjosti, ali sa njom imamo odnos preko posredovanog A- A`, te posredovanog C tj. C`, onda
moramo da utvrdimo aksiom Huserlove fenomenologije: „...vreme nije linija,već mreža
intencionalnosti“.68. Za njega, vreme nije razumljivo po sebi, već mora biti svedeno na svest
koja postoji o toj temporalnoj mreži.69 Time je Ja uvek dovedeno u vezu sa Ti , tj. preko
sintetičkog jedinstva Mi, subjektivnost je uvek odraz sećanja i težnji celokupnog čovečanstva.
Način na koji filozofija postoji kao drugo sebe same je Lebenswelt, isto tako posedujući svoje
zadatke izvan sebe. Zadobijajući ih radom svesti, ona neće bitak te svesti učiniti bitkom
objektiviteta kao što to čini objektivistička filozofija niti će stvarnosnom biti automatski priznato
pravo realnosti, već samo svedeno na meru jednog od pogleda na stvari.70

Sad se postavlja pitanje zašto filozofiju intrigira istorizam i njegova skepsa, a s tim u vezi
relativizam svakog saznanja? Ako se posredovanje svesti suprotstavi idealu definitivnosti javlja
nam se nezgodna situacija, da nam se sama svest kao medijum ispreči između doživljaja i sveta.
Naime, ideja o otuđenju nauke, pa i filozofije polazi od pretpostavke o biću po sebi, jednom eo

65
Dovođenje celokupne nauke u pitanje omogućava uvid u subjektivnu stranu evidencije i čini mogućim promenu
rezultata istraživanja. Up. ”Krizu“, str. 315.
66
Kod Liotara pronalazimo već pomenuti osvrt na Aronovu tezu, “Fenomenologija”, str. 121.
67
Up. „Krizu“, str. 381.
68
Up. “Fenomenologija”, str. 111.
69
Isto, str. 111.
70
Isto. str. 111.

38
ipso svetu koji egzistira paralelno sa konstruktom duhovnog porekla, ali samo na osnovu
činjenice da svet uvek već jeste za svest. Ali to što je ona nekako pri svetu ne znači da je taj, kao
takav, svet, definitivan. Ne samo što je definitivnost zabluda Novog veka, kao neutemeljena
pretpostavka da istina počinje i završava sa subjektivnom uverenošću u postojeće, već se mora
demistifikovati pitanje početka da bi se zaključilo o kraju u smislu konačne definicije. U
suprotnom bi se ostalo u religijskom stavu vere o prošlom, budućem i sadašnjem.71 Kako se u
nauci uvek radi o moćima predviđanja, a u osnovi o filozofskoj težnji ka večnosti, tako stoji
obaveza fenomenologije da sabire sve pluralnosti u momente svog samorazvoja kao slojeve
svesti u svom napredovanju. Bliskost Huserla sa Hegelom nije mala u ovom viđenju
samorealizujućeg rada pojma „u obliku postignuća.“72 Unatoč brojnim i bitnim razlikama oba
filozofa zagovaraju deskripciju da bi izbegli svaku relativizaciju u subjektivnoj zatvorenosti.
Mesto jedinstva, u smislu grčkog logosa će, pored svih negativnih primedbi upućenih od strane
skepticizma, analitičara i pozitivista i kod Huserla biti mesto koje mora ostati otvoreno, ako
želimo da ostanemo u filozofiji uopšte. Svu povezanost ipak, Huserl ne vidi niti u čvrstoj
egzaktnosti činjeničnih stanja, niti u jezičko-gramatičkim pravilima, niti u kontinuiranom otporu
materijala, već u jedinstvu izvornih evidencija.

PROBLEM TERMINA KRINEIN

Presuditi o zatvorenosti Huserlovog koncepta za svaku dalju primenu, kao što to čini
Milidrag deluje filozofski radikalno73, ako se ima u vidu da je fenomenologija i dalje jedan od

71
Isto, str. 386.
72
Up. „Fenomenologija“, str. 55, gde Liotar citira Hegela iz Filozofije prava, pronalazeći i Huserlu i Hegelu zajednički
cilj u smislu neumitnosti rezultata.
73
Up. Milidragovu konstataciju, koji u svom radu na početku kaže: ”Danas je zatvoren Huserlov put mišljenja
filozofije I njene istorije. Filozofija više ne može biti “stroga nauka” I, direktno nasuprot Huserlu, moramo se odreći
vere u “mogućnost filozofije kao univerzalnog znanja”, nade u pronalaženje “konačne ideje filozofije”, “njene
istinske metode” I njene pretenzije da “započne novu epohu”. Istorija (filozofije više se ne može promišljati “na
temelju univerzalnog istorijskog apriorija” i pretpostavke postojanja “univerzalne teleologije uma”, te se, u skladu s
tim, i teleološka struktura istorije filozofije” pokazala kao iluzija. Huserlov put mišljenja zatvoren je zato što je
zatvoren ontoteološki put.”

39
istaknutijih pravaca savremenog mišljenja. Utvrđivati njenu manjkavost s obzirom na ugao
posmatranja ima smisla, jer se fenomenologija usled osnovanih kritika menjala, nadograđivala i
od Huserla infiltrirala u mnoge teorijske sklopove. Ne samo kao metod, koji se ispostavio
izrazito plodonosnim, kako po filozofiju, tako i nauku, već i kao filozofija, odnosno jedan
razrađen sistem uma sa svojim izvornim likom. Taj lik prepoznajemo danas sve češće na strani
onih medijatora stvarnosti koji verifikuju kritiku sa visokim ocenama. Ono što ujedno nasleđuju
od Huserla je jedna etika filozofije koja ima svoje bitne momente, a koji se najbolje mogu iščitati
u „Krizi“. Kada Huserl navodi zadatke filozofije, njenu misiju i viziju, on u spoju bitka i trebanja
postavlja ideal filozofa kakvog traži duh vremena. Možda je to poslednji mislilac u istoriji
filozofije koji ostaje veran konzervativnom stavu o nužnosti jednog etičkog pristupa filozofiji
koji se izvodi iz same definicije filozofije. I danas je moguće mnogo demonstrativnije čuti sličan
stav među ljudima kojima filozofija nije profesija, nego obrnuto. S druge strane, filozofija je, već
od Huserlovog vremena povedena labavim ili razdvojenim putevima gde tog jedinstva više nema
ili je izrazito promenljivo.

Tezu o idealu, kako čovečanstva, tako i filozofije Huserl preuzima iz hrišćanstva, često se
pozivajući na Fihtea, a preko srećnog spoja naučnog koncepta istraživača i koncepta vremena
filozofije. I mada bi to mogle biti posebne teme ovde cemo ih zaobići, upravo zbog obima, u nadi
da će se neko time pozabaviti u budućnosti. Vratit ćemo se korak unazad da ukažemo na nužnost
Huserlovog uvođenja hermeneutike, istorijske analize te metoda konstrukcije u „Krizi“. Opisi
hermeneutičkog kruga74 u ovom delu imaju za cilj ukazivanje na epistemološki problem čitave
filozofije. Njeno polaženje od episteme, a ne od doxe, nužno je navodilo na pogrešne zaključke
istorizma, gde je ostajao zamagljen horizont njenih uvida, a time i mogućnost daljeg istraživanja.
Kada Huserl kaže: „...izvesnost horizonta je već morala postojati, da bi se mogla tematski
izlagati, ona je već pretpostavljena tamo gde hoćemo da znamo ono što ne znamo“, on sudi o
početku filozofije.75 Takođe, govoreći o početku kao mestu razilaženja između bivstva i privida
Huserl postavlja definiciju sveta kao prve pretpostavke. A pretpostavlja se o horizontu suda i
unutar njega. To ne znači vladavinu konačnog bitka, premda se o konačnosti radi, već se govori
o funkciji onog ne-spoznatog o kojem tek istorijski možemo svedočiti i koje može generisati ono
prvo u jedno.

74
Up. “Kriza”, str. 54.
75
Isto, 293.

40
 Izvorne evidencije vladaju, stoga kriza, krinein za Huserla ima svoj odgovor u njima i
našim ponašanjima u odnosu na njih. Nije slučajno ovde uveden koren reči kriza, jer se
evaluacijom tog pojma sa modernih osnova, ispostavlja potrebnim osvetliti možda i
najdominantniji smisao te starogrčke jezičke nejasnoće. Da kritika i kriza stoje u istom korenu
na, nimalo slučajan način, upućuje i Huserl, preko svojih jasnih upozorenja na opasnosti
apsolutizacije naučnog stava. U osnovi značenja krinein je ipak opštiji glagol razdvajati,
razlikovati, a latinizacija ovih pojmova uvodi i promene u značenjima koja su se vremenom
otuđila jedno od drugog. U osnovi oba pojma stoji smisao razlike, razdvajanja. Kritika, kao i
kriza dovode do razdvajanja primarnog odnosa čoveka sa svetom. A svaki naučnik u osnovi stoji
u jedinstvu sa svetom, sa čovečanskim u njemu čini Mi kao osnovni aksiom sveta, pa je
budućnost nauke neposredno vezana za ovaj izvorni, ontološki odnos. Subjektivitet proizvodi
krizu samim svojim distanciranjem od sveta, i ukidanjem tog izvornog odnosa. A kako mišljenje
nužno teži jedinstvu u zahtevu za važenjem, potrebno je vratiti se ovom jedinstvu i iz njega
misliti svet. Tu se otvara mogućnost pluraliteta teorija, a mišljenje obogaćuje u susretu sa novim
istinama. Izvor je jedan za sve ljude, pa je ova humana priroda temelja preovladala objašnjenjima
Huserlove filozofije, naročito u poređenjima sa Platonom.

Da je kriza samo proizvod niza ljudskih zabluda u mišljenju i njegove neposredne težnje
za definitivnom univerzalnošću, bila je i sugestija psihoanalize tog doba, koja je tek uzela svoj
popularni zamajac. Ona donosi odgovornost u subjekt, kao i Huserl, koji je podiže na viši nivo i
naročito je akcentuje u smislu filozofije. Odgovornost naučnog mišljenja je da demistifikuje
krizu u smislu samoidentifikacije. To nam suštinski osporava mogućnost opravdavanja stvarnosti
preko i iz objektiviteta. Zbog ovog će mnoge filozofske uši želeti da zaobiđu obavezujuć
Huserlov poziv ka objedinjavanju te dve dimenzije, i pre će se prikloniti Špenglerovom
rezignirajućem, analitičkom destruisanju termina čovečanstva. To je ujedno značilo skidanje
odgovornosti sa istorijske uloge intelektualca tog vremena, ali i filozofsku potvrdu Huserlovog
upozorenja. Zajedničko im ostaje mišljenje razlike koje kulminira u današnjem svetu
hipertekstualnosti i teorijama igara. Da je princip razlike neposredno posle Huserla, zaokupio
fenomenologiju (Fink, Hajdeger, Derida, Levinas), nije čudno ako imamo u vidu ovaj „nabačaj“
smisla. Ovde ipak možemo utvrditi da zahtev ka kritičkom odnosu, takođe, ide iz principa
razlike, kao i poimanje krize, tako da je vrhovni zahtev filozofiji korelativan onom protiv čega bi
trebao da bude.

41
 ZAKLJUČAK

Nema sumnje da Huserl nije vršio ovakvu analizu, prevashodno jer njegova analiza nije
uključivala jezičku, ali se može tvrditi da je imao u vidu problem razlike s obirom na njegov
odnos prema problemima nauke i filozofije iz celokupnog sistema fenomenološkog mišljenja.
Ovo prazno mesto stoga može da se objasni iz više uglova, srazmerno Huserlovom pomeranju
tradicije filozofije, ali i da se detektuje kao implicitan vodeći problem Huserlove „Krize“ i njenih
teza. Ali prvo da se osvrnemo na benefite koje Huserl donosi filozofiji i nauci, a misaono
kristališe u ovom delu.

Kao prvo, njegova zasluga je otkriće i oživljavanje uvida u strukturisanje znanja i

procese ontoloških ustrojstava. Današnja nauka, naročito savremene oblasti bioloških,
genetičkih, telekomunikacionih, fizičkih teorija počivaju na impulsu fenomenologije da
ontologiji da značaj koji joj nije davala tradicionalna filozofija. Pa danas imamo razrađen pristup
koji je urodio stvaranjem ontoloških modela, koncepcija koje su osnovni predmet naučnog
izučavanja, ali i ontološkog metoda, skupu strategija koje primenjujemo u tom procesu.76 Kako je
mišljenje stiglo od Aristotelovih kategorija do ontološkog inžinjeringa, može takođe biti predmet
nekih novih filozofskih refleksija, ovde se samo može uputiti na Huserlovu „Krizu“, kao
prelomnu tačku u filozofiji istorijskog kretanja pojma krinein. U savremenoj nauci se osvetljava
smisao i potencijal ontologizacije predmeta mišljenja shodno mogućnostima transcendentalnog
horizonta. Ta veza otvara novi vidik koji možemo zahvaliti Huserlu, a koji predstavlja drugu
zaslugu u promeni naučnih praksi.

Drugo, do Huserla se odnos subjekt-objekt smatrao, naivno govoreći, neutralno i u

otuđenom nerazumevanju se pokušavalo nemoguće, da se objekt učini neposredno raskrivenim.
S Huserlovom „Krizom“ biva rečeno, a mišlju fenomenologije dovedeno do aksioma, ono što je
stajalo sve vreme u pozadini problema sa objektom. Čovek je taj koji stvara ideju objekta u

76
U savremenoj naučnoj logici, zastupljena je primena ontološkog metoda, kao širokog spektra naučnih strategija,
dok je u filozofiji još uvek, ako je i priznat, zastao na rudimentiranom značenju osnovnih principa protivrečnosti i
dovoljnog razloga, te samo delom funkcionalan kao dokaz kosmo/teo/ontologije.

42
svojim koncepcijama, i uvek ima posla s njima, a ne sa objektom neposredno. Tako se čuveni
odnos premešta u odnos subjekt-subjekt, a nauka dobija svoj etički okvir bez kog danas nije
zamisliv prostor istraživanja.

Kao treće, zahvaljujući ovom pomeranju i njegovom metafizičkom proširenju na sve sfere
prilaženja biću, istraživanja u nauci dobijaju težište u kvalitativnom rangu, gde su sva
kvantitativna izučavanja uslovljena svešću o relativnoj moći merenja. Da se podsetimo, model
laboratorijskog istraživača, sastavni je i jedna od vodećih figura s početka prošlog veka. Ali se sa
fenomenološkim uticajima na osvešćivanje predrasuda nauke, u naučnim praksama in vitro,
mesto posmatračkog rada prebacuje na in vivo teren. Svakodnevica dobija status
neprikosnovenog vladara heurističke izvornosti.

Četvrto, nezaobilazan je Huserlov udeo u demistifikovanju ontoloških premisa o

psihologiji i njenom predrasudnom kontekstu duše, te njegovom pomeranju ontologije na
skrajnuto i pogrešno tumačeno područje natura, kao mestu naučnih istraživanja.

Dalje, sluteći značaj neopojmljenih događaja, Huserl širi karaker filozofije na

eksperimentalne prakse, kojima u osnovi stoji inverzija relacije doxa-episteme. Kao što
naglašava Prole, poruka „Krize“je teza da je kriza, kriza znanja, a to onda implicira otvaranje
granica spozatljivog na omraženu „neautentičnu“ zonu. Doksičan karakter mišljenja može biti
plodonosan ukoliko ga ne ignorišemo, već nam predstava postane budućnosna orijentaciona
tačka kad smo u situacijama oskudice adekvatnih pojmovnih objašnjenja ili nismo sigurni u
raspoložive. Ova sumnja je moguća i održiva jedino iz uzdržavanja od zamki ontološkog
realizma, koji Huserla zaustavlja u daljoj protekciji koncepta ontologije kakvim ga je zagovarao
na početku. To ipak ne znači da se odrekao ontologije uopšte, već da je promenio njene granice i
shvatanje. Da se ne bi pretvorila u inžinjering mišljenja gde strukture preuzimaju upravljanje
ljudskim životima, ontologija je morala evoluirati u humanu, ali manje moćnu filozofsku
disciplinu. Ovaj zid koji se podiže, nije zid Lajbnicovih monada, ali ni ekstenzija
transcedentalnog subjekta na puko mnoštvo jednakih. Mora postojati distanca spram
Lebenswelta kao polja svačijeg iskustva i polja zajedničkog iskušavanja, jer je uvek upitno u
kojoj meri se preklapaju ta dva horizonta. Česte su zabune između ova dva fenomena, pa se
zamena zbirnog za kolektivni pojam subjektiviteta danas prepoznaje kao problem u skoro svim
područjima gde se pokušava spolja prići osobnosti, npr. pravu, politici, estetici, religiji, etici.

43
 Za Huserla, takođe, realnost predstavlja mnogo više od puke interpretacije. Zato će
objašnjenju pridružiti deskripciju, ne samo kao izraz subjektivog doživljavanja, već u težnji da
subjektivnost bolje poveže sa situacijom u kojoj se nalazi. Kombinujući različite metode, Huserl
obogaćuje svoj sistem mišljenja ka jednoj sveobuhvatnijoj misli, koja težeći realitetu, postaje
filozofija. Tako ćemo kod njega naći i istorijski, i analitički, i sintetički, i deskriptivni, i
fenomenološki i ontološki put kao momente razvoja svesti o značaju širine instrumentarija, jer
nam svaki od njih donosi novu dimenziju stvari. Sistem, kakvim ga konstruišemo, za Huserla i
sam ostaje na nivou naučnog aparata koji je jedino validan ukoliko stoji u jedinstvu sa prošlim i
budućim. Sistem tako ostaje i cilj filozofiji, ali uvek kao jedno naknadno sabiranje. On određuje
karakteristike sveta i označava njihove forme u odnosu na celinu. Liotar će tako zaključiti o
poraženom položaju filozofije, naročito u razlici prema Hegelu.77 Činjenica je, Huserl ostaje na
tragu mišljenja žive sadašnjosti i pokušava da stane u jedno s njom, što ga navodi na uzmak od
velikih istina ka istini tipova koja sad sub specie aeternitatis može negirati sve poznato, ali i
dovesti do novih veza u sistemu. Misao otkrića u sebe uključuje labavljenje tradicionalnih veza,
ali ne isključuje kontinuitet vremena. To se dešava sa Huserlovom istorijskom slikom sveta gde
nijedan svetonazor ni filozofija ne ostaje isključen iz jedinstva dešavanja. Mogućnosti mišljenja
istorije filozofije u okvirima konteksta omogućavaju povezivanje misli u genetičkom i
influentnom žanru, te nije čudno što će ovaj „misaoni svet“ postati osnovna matrica u
izučavanjima istorije slučaja. Pored ove mogućnosti, ona i dalje čuva singularnost izučavanog
predmeta/modela, što je, barem na formalan način, dovoljno korektno za današnju nauku.

Pošto je svoj identitet formirala na osnovama psihologije, fenomenologija je ponela sa

sobom i osnovne idiome te nauke, narocito Gestalt orijentacije. Poslednje Huserlovo delo nas
dovodi u sumnju o održivosti takvog stava. Umwelt, istina, nije apsolutan, ali su apsolutne
izvorne evidencije, te se s pravom možemo pitati o potrebi Huserla da ostane veran ovim
suštastvima. Istorija ljudske svesti, slično Hegelovoj fenomenologiji, postaje predmet svesti o
istoriji, a razvoj te svesti postaje cilj filozofije. Tako ona želi, od početnog celovitog psihološkog
pogleda, da se samoostvari u vremenu, zrcaleći totalitet bivanja. Ambicija filozofije istorije nije
zaobišla ni Huserla, kao što će Diltaja povesti na „duhovni“ put, već dobija svoj jasan naučni
oblik.

77
Up. “Fenomenologija”,str. 54.

44
 Ako uzmemo u obzir činjenicu da je filozofija Huserlovog doba osvestila svoj naučni
nivo, tada možemo reći da sa Huserlom ona dobija jasnu orijentaciju ka sistemu, ali i njegovu
kritiku, kao mišljenje sistema. Odstupanje od normi, kao utočišta definisanja pojavnog, stoji na
odgovornosti pojedinca i njegovog iskustva života. Ozbiljna pritužba koju Huserl ostavlja u
baštinu i današnjoj nauci filozofije proizilazi iz zaključka krize o vremenskoj ograničenosti
znanja sistema. Mada uzdrman u krizi, on, kao moć, kadar je da se samoobnavlja i pređe u
autonomiju procesa perpetuum mobile. Taj proces, zatim, gubi svoju mogućnost predviđanja, a
ostaje ponovljiv samo u zatvorenim uslovima. Izdvajanje od prirodnih procesa dovodi do one
ontološke razlike koja stoji kao princip u njenoj ispravnoj refleksiji, kritici. Ta razlika nije
nimalo transcedentalna, već je istorijska prilika, jedinstvena po svom sadržaju, ali i formi.

Kako istina zahteva bezvremenost, dešava se, po Huserlu, obrnut proces od onog koji je
nužan po filozofiju. Momenti koji održavaju jedinstvo filozofije u vremenu gube konkretan
sadržaj, a dobijaju praznu formu beskonačnog intendiranog sveta. Za Huserla, ovaj proces mora
da se revidira na mišljenju konkretnog Sada i Ovde. Nije slučajno što će fenomenologija imati
problem sa egzistecijalističkim potenciranjem ništavila i njegovih pratećih, reaktivnih
raspoloženja. Ta pasivnost nije moguća u odnosu fenomenologije koja želi održati celovit stav na
nestabilnim nogama svakodnevnog sveta. Zato će fokus na obrasce ponašanja kao određenu
pravilnost vremenom sociologiji znanja dati mogućnost kontrolisanja racionalnog predviđanja.
Koliko će ipak, ostati problematičan neposredan odnos izvornih tendencija i stvarnosti, svedoči i
promašaj/propast psihoanalize koja je krenula ovim putem u svom prvom periodu. Da je put do
istine bića istorije zaobilazan, svedočiće i Lukač i Liotar. 78 Ali je možda najpreciznija dijagnoza
Huserlove filozofije istorije, Sartrov uvid o neizvesnosti skoka sa infrastrukture u nadogradnju.79

Ipak, ne može se na osnovu tog promašaja Huserlove filozofije suditi o propasti naučnog
karaktera. Premda je Huserl preneo značenja metode, istine i nauke iz kritikovanih novovekovnih
koncepcija, on je dao i jedno novo referentno polje na kojem je moguće ispostavljanje povesnog
bitka, kao jedinstvenog polja prakse i teorije. Ako se Huserl i zalagao za povratak jedinstvu

78
Pogledati što prenosi Liotar o njihovim zamerkama. Ukratko, Lukač referiše na Huserlovu pretpostavku da uvid u
metode psihologije donosi i razrešenje od njih te govori o objektivnom idealizmu. “Fenomenologija”, str.125. Liotar
otkriva tendenciju samozavaravajuće moći transcendentalne misli o svom poreklu u društvenim zbivanjima. isto,
str. 126.
79
Isto, str. 131.

45
misaonog odnosa, to je bilo isključivo u svrhu razbijanja započetog procesa destrukcije filozofije
u mitu.

LITERATURA:

Berger, Peter L., Luckmann, Thomas (1992) Socijalna konstrukcija zbilje. Preveo sa engleskog
Srđan Dvornik, Zagreb, Naprijed

Brdar, Milan, (2009) Društveni konstruktivizam i pozitivna epistemologija: o uspostavi naučne

činjenice. Časopis Sociološki pregled, internet izvor:
http://www.socioloskipregled.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=114:-
vol-xliiii-2009-no-4&catid=62:-2009&Itemid=90
Hajdeger, Martin (2000) Prolegomena za povijest pojma vremena. Preveo sa nemačkog Mikulić:
Zagreb, Demetra

Huserl, Edmund (2004) Predavanja o fenomenologiji unutrašnje vremenske svesti. Preveo sa

nemačkog Časlav D. Koprivica. Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića

Huserl, Edmund (1975) Ideja fenomenologije. Pet predavanja. Preveli sa nemačkog: Slobodan
Novakov i Vlastimir Đaković. Beograd, BIGZ

Huserl, Edmund (1991) Kriza evropskih nauka i transcedentalna fenomenologija. Preveli sa

nemačkog: Zoran Đinđič, Dunja Melčić itd. Dečje novine, Gornji Milanovac

46
Mičić, Zagorka (1937) Fenomenologija Edmunda Huserla. Filozofski faklutet Beograd,
Beograd.

Milidrag, Predrag (nepoznato) Neki aspekti Huserlovog razumevanja Dekartove filozofije u

“Krizi”. Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Internet izvor:
https://www.academia.edu/1464196/Neki_aspekti_Huserlovog_razumevanja_Dekartove_filozofi
je_u_Krizi

Koprivica, Časlav D. (2009) Problem svijeta u Huserlovoj filosofiji: Osnovne crte, glavne
tečkoće i perspective. Časopis Theoria, internet izvor: http://www.google.rs/url?
sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&ved=0CB0QFjAA&url=http%3A%2F
%2Fwww.doiserbia.nb.rs%2Fft.aspx%3Fid%3D0351-
22740904023K&ei=FUY_VKOdIOTjywPzpICoDg&usg=AFQjCNGk7RZnAQl3Ze7K7MolkAod
vfRXVQ

Kritčli, Sajmon (2014) u intervjuu datom e-časopisu Critical Theory, a objavljenom 9.10.2014.
na internet stranici: http://lareviewofbooks.org/interview/exit-derrida

Liotar, Žan Fransoa (1980) Fenomenologija, BIGZ, Beograd

Gordić, Aleksandar (2003) Filosofija i nauka kod poznog Huserla u radovima Zagorke Mičić.
Časopis Theoria, internet izvor: http://www.doiserbia.nb.rs/issue.aspx?issueid=1701

Grubor, Nebojša (2008) Hermeneutička fenomenologija istine. Časopis Theoria, internet izvor:
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0351-2274/2008/0351-22740801033G.pdf

Marks, Verner (2005) Fenomenologija Edmunda Huserla, s nemačkog preveo Božo Dujmović,
KIKA GRAF, Zagreb

Milenković, Ivan (2015) intervju datom internet portalu BUKA, internet izvor:
http://www.6yka.com/novost/35328/ivan-milenkovic-nemocno-je-drustvo-koje-suspreze-i-
proganja-kritiku

Pažanin, Ante (1968) Znanstvenost i povijesnost u filozofiji Edmunda Huserla. Zagreb, Naprijed

47
Platon (1979) “Teetheet (ili o znanju: istraživački dijalog)”, Preveo s grčkog, Milivoj Sironić.
Zagreb, Naprijed

Prole, Dragan ( 2012) Fenomenologija i kriza znanja, u Kriza i perspektiva znanja i nauke,
Filozofski fakultet u Nišu, Niš, (str. 67-81.), internet izvor:
http://izdavastvo.filfak.ni.ac.rs/zbornici/2012/kriza-i-perspektiva-znanja-i-nauke

Seminar, Fenomenologija u čast Jana Patočke (2015), internet izvor:

http://www.ajp.cuni.cz/conference/index.html.

Sutlić, Vanja ( ) Kako čitati Heideggera. Uvod u problematsku razinu "Sein und Zeit"-a i
okolnih spisa: Zagreb: August Cesarec

Uzelac, Milan (2011) Filozofija svijeta života vs. transcendentalna egologija. Visoka škola
stukovnih studija za obrazovanje vaspitača “Mihailo Palov”, Vršac

Šic, Alfred (2012) Problem društvene stvarnosti. Prevela sa engleskog Diana Prodanović
Stankić. Novi Sad, Mediterran

48