SV

Set Grejam Smit

Abraham Linkoln

Lovac na vampire

Za Erin i Džošuu

Naslov originala: Seth Grahame-Smith “Abraham Lincoln:

Vampire hunter”
Prevela s engleskog: Jadranka Počuča
SV 2
 Granice koje dele Život od
Smrti u najboljem slučaju
mutne su i nejasne. Ko će reći gde se jedno
završava a gde počinje drugo?
EdgarAlan Po

Činjenice

1. Više od dvesta pedeset godina, između 1607. i 1865, vampiri su

cvetali u američkoj tmini. Malo ko je verovao u njih.
2. Abraham Linkoln je bio jedan od najnadarenijih lovaca na vampire
svog vremena i vodio je tajni dnevnik o svom doživotnom ratu protiv njih.
3. Glasine o postojanju tog dnevnika već dugo su omiljena tema među
istoričarima i Linkolnovim biografima. Većina odbacuje tu mogućnost,
smatrajući je mitom.

SV 3
 UVOD

Ne mogu da govorim o onome što sam video, niti da tražim utehu za bol koju
osećam. Kada bih to uradio, ova nacija bi utonula u još veće ludilo, ili bi mislila da je
njen predsednik lud. Istina, bojim se, mora da živi kao hartija i mastilo. Skrivena i
zaboravljena dok se svaki ovde pomenut čovek ne pretvori u prah.
Abraham Linkoln, u jednom odeljku dnevnika,
3. decembra 1863.

I
Još sam krvario... ruke su mi drhtale. Koliko sam znao, on je i dalje bio
tu, gledao me je. Negde, preko golemog ponora, bio je upaljen televizor. Neki
čovek je govorio o jedinstvu.
Ništa od toga nije bilo važno.
Knjige raširene preda mnom bile su jedino što je postojalo u tom trenutku.
Deset knjiga različite veličine u kožnim povezima, svaka drugačije nijanse crne
ili smeđe. Neke samo stare i pohabane. Ostale su jedino ispucale korice držale
da se ne raspadnu, stranica koje su izgledale kao da će se zdrobiti ukoliko ih
okrene išta snažnije od daha. Pokraj njih je ležao svežanj pisama čvrsto
uvezanih crvenom gumicom. Neka spaljenih ivica. Ostala požutela poput filtera
cigareta rasutih po podu podruma pod mojim nogama. Među tim starinama
isticao se samo jedan list bleštavobelog papira. S jedne strane i imena
jedanaestoro ljudi, meni nepoznatih. Nije bilo brojeva telefona. Nije bilo
imejlova. Samo adrese devetorice muškaraca i dveju žena, i poruka nažvrljana
u dnu strane:
Očekuju te.
Negde je onaj čovek i dalje govorio. Kolonisti... nada... Selma.
Knjiga u mojim šakama bila je najmanja od deset knjiga, i lako moguće
najkrhkija. Njene izbledele smeđe korice behu izgrebane, uflekane i izanđale.
Mesingana kopča koja je nekada štitila tajne među njima davno se odlomila.
Unutra je svaki kvadratni milimetar papira bio prekriven mastilom, nekim
tamnim kao onoga dana kad se osušilo; nekim toliko izbledelim da sam ga
jedva razabrao. Bilo je ukupno stotinu osamnaest listova ispisanih rukom sa obe
strane, pričvršćenih za povez. Bili su ispunjeni ličnim čežnjama; teorijama;

SV
strategijama; grubim crtežima muškaraca neobičnih lica. Bili su ispunjeni

4
pričama iz druge ruke i detaljnim spiskovima. Dok sam ih čitao, video sam
kako se piščev rukopis razvija iz suviše opreznog pisanja deteta u gusto zbijene
žvrljotine mladog čoveka.
Pročitao sam poslednju stranicu, osvrnuo se preko ramena da proverim
jesam li i dalje sam, pa se vratio na prvu. Morao sam ponovo da je pročitam.
Smesta, pre no što razum pusti svoje pse na opasna verovanja koja su počela da
mi marširaju kroz glavu.
Knjižica je počinjala sa pet apsurdnih, očaravajućih reči:
Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.

Rajnbek je gradić na severu države zaboravljen u vremenu. Gradić gde

porodične radnje i poznata lica oivičavaju ulice, a najstarija krčma u Americi (u
kojoj je, što će vam svaki varošanin s ponosom reći, jednom prenoćio i general
Vašington lično) i dalje nudi svoje udobnosti po pristupačnim cenama. To je
gradić gde ljudi jedni drugima daju ručno sašivene jorgane i pećima na drva
zagrevaju svoje domove; i gde sam rođenim očima video, i to više puta, kako se
pita od jabuka hladi na prozorskom ispustu. Tom je gradiću mesto u snežnoj
kugli.
Poput većine Rajnbeka, sitničarnica u Istočnoj pijačnoj ulici preživeli je
delić umiruće prošlosti. Od 1946, meštani zavise od nje u svemu, od tajmera za
kuvanje jaja, preko traka za porube, do olovaka i božičnih igračaka. Ako ga mi ne
prodajemo, onda vam ne treba, hvališe se u izlogu natpis izbledeo od sunca. A ako
vam ipak treba, naručićemo ga. Unutra, između kariranog linoleuma i nimalo
laskavih fluorescentnih sijalica, naći ćete sve moguće ovozemaljske sitnice,
organizovane po korpama. Cene ispisane masnom olovkom. Platne kartice se
nevoljno primaju. To je bio moj dom, od osam i trideset ujutro do sedamnaest i
trideset uveče. Šest dana nedeljno. Svake nedelje.
Oduvek sam znao da ću pošto diplomiram završiti u toj prodavnici, baš
kao što jesam i svakog leta od svoje petnaeste godine. Nisam im bio rod u
strogom smislu te reči, ali Džen i Al su uvek postupali prema meni kao prema
svom detetu, davali su mi posao kad mi je bio najpotrebniji i slali džeparac dok
sam bio daleko na školovanju. Zato sam smatrao da im dugujem punih šest
meseci, od juna do Božića. Takav je bio plan. Šest meseci rada u prodavnici
danju, a noću i vikendom rad na mojim romanima. Dovoljno vremena da
završim prvu verziju i dobro je doteram. Do Menhetna mi je trebalo samo sat i

SV
po vožnje vozom, i tamo sam nameravao da odem pošto završim, sa kilogram-

5
dva netražene korigovane dobre prilike pod miškom. Zbogom, dolino Hadson.
Zdravo, književna turnejo.
Devet godina kasnije, i dalje sam bio u toj prodavnici.
Negde usred ženidbe, preživljavanja saobraćajne nesreće, rođenja deteta,
odustajanja od svog romana, započinjanja i odustajanja od još pet-šest drugih,
rođenja drugog deteta i nastojanja da izađem na kraj s računima, dogodilo se
nešto sasvim neočekivano i obeshrabrujuće značajno: prestao sam da marim za
pisanje i počeo da marim za sve drugo: Decu. Brak. Hipoteku. Prodavnicu.
Kipteo sam od besa kada bih video kako meštani kupuju u bakalnici niže u
ulici. Kupio sam računar da imam bolji uvid u inventar. Uglavnom sam tražio
nove načine da namamim ljude unutra. Kad se u Red Huku zatvorila
prodavnica polovnih knjiga, kupio sam deo njihove robe i stavio policu knjiga
za iznajmljivanje u zadnji deo radnje. Tombole. Rasprodaje. Vaj-faj. Sve samo da
ih namamim unutra. Svake godine sam probao nešto novo. I svake godine
jedva smo spajali kraj s krajem.
Henri* je dolazio oko godinu dana pre no što smo se prvi put upustili u
razgovor. Razmenjivali smo očekivane učtivosti; ništa više. „Prijatan dan."
„Vidimo se sledeći put." Znao sam njegovo ime samo zato što sam ga čuo kroz
lozu u Pijačnoj ulici. Pričalo se da je kupio veliku kuću na Putu 9G i uposlio
bataljon lokalnih majstora da je srede. Bio je malo mlađi od mene, imao je
otprilike dvadeset sedam godina, tamnu razbarušenu kosu, preplanuo ten
čitave godine i druge naočari za sunce za svaku priliku. Videlo se da je bogat.
Njegova odeća je to veoma jasno pokazivala: kvalitetne staromodne majice,
vuneni blejzeri, farmerke koje su koštale više od mog automobila. Međutim, on
nije bio poput ostalih bogataša koji su ulazili u radnju. Onih šupaka vikendaša
koji su voleli da se prenemažu u preteranom divljenju našem „slatkom" gradiću i
našoj „prekrasnoj" radnjici, prolazeći tik pokraj natpisa Molimo vas da ne unosite
hranu i piće sa ogromnim čašama kafe sa ukusom lešnika i nikada ne potrošivši
ni cent. Henri je bio učtiv. Tih. I što je najbolje, nikad ne bi izašao a da najpre ne
potroši najmanje pedeset dolara, uglavnom na starine kakve danas možete da
kupite samo u specijalizovanim prodavnicama, „lajfboi" sapune, limenke
„andželes" kreme za cipele. Ušao bi, platio gotovinom i otišao. Prijatan dan.
Vidimo se sledeći put. A onda, jednog dana u jesen 2007, podigao sam pogled sa
svoje sveske sa spiralnim povezom i ugledao ga. Stajao je s druge strane
______________________________________
*U to vreme nije se predstavljao ovim imenom. Radi doslednosti nazivam ga njegovim pravim

SV
imenom kroz celu knjigu, pa i ovde. (Piščeva napomena)

6
tezge i zurio u mene kao da sam upravo rekao nešto uvredljivo.
„Zašto ste odustali od njega?"
„Mhm... Molim?"
Henri je pokazao svesku ispred mene. Uvek sam držao jednu pokraj kase,
za slučaj da mi sine neka genijalna ideja ili zapažanje (nikad nije, ali semper fi*,
znate?). U protekla četiri sata ispisao sam pola strane ideja za priču, od kojih je
svaka zauzela samo po jedan red i nijedna nije zahtevala drugi. Donju polovinu
strane zauzimao je nažvrljani čovečuljak koji pokazuje srednji prst ljutitom
džinovskom orlu kandži oštrih poput žileta. Rugati se ptici ubici** pisalo je ispod
crteža. Tužno, ali nedeljama mi ništa bolje nije palo na pamet.
„Od svog pisanja. Zanimalo me je zašto ste odustali od njega."
Sad sam ja zurio u njega. Ne znam zašto, ali u misli mi je iznenada došao
neki čovek sa baterijskom lampom u ruci, preturao je po policama mračnog
skladišta prekrivenim paučinom. Nimalo prijatna misao.
„Izvinite, ali ja ne..."
„Ne razumete, da, jasno. Izvinite vi. Bilo je neučtivo s moje strane što sam
vas prekinuo."
Gospode bože... sad sam ja osetio snažnu potrebu da mu se izvinim zbog
njegovog izvinjenja.
„Ma ne, uopšte. Samo... otkud vam...?"
„Izgledali ste mi kao neko ko piše."
Pokazao je policu s knjigama za iznajmljivanje iza mene.
„Očigledno volite knjige. Video sam da pišete ovde s vremena na vreme...
Pretpostavio sam da je u pitanju strast. Samo me je zanimalo zašto je niste
sledili."
Logično. Pomalo nadobudno (šta, samo zato što radim u sitničarnici, ne
sledim svoju strast?), ali dovoljno logično da pusti malo vazduha natrag u sobu.
Dao sam mu iskren, obeshrabrujuće tipičan odgovor, koji se sveo na sledeće:
„Život je ono što ti se dešava dok si zauzet pravljenjem drugih planova." To je odvelo
do razgovora o Džonu Lenonu, što je odvelo do razgovora o Bitlsima, što je
odvelo do razgovora o Joko Ono, što nije odvelo nikuda. Razgovarali smo. Pitao
sam ga kako mu se dopada kraj. Kako napreduje njegova kuća. Čime se bavi.
Dao mi je zadovoljavajuće odgovore na sve to. Ali čak i dok mi je odgovarao,
čak i dok smo stajali tu i učtivo čavrljali, samo dva mladića koja
________________________________________
*Semper Fidelis (lat.), večno odan. Poznato geslo Korpusa mornaričke pešadije SAD. (Prim. prev.)

SV
**Igra rečima s naslovom knjige Harper Li Ubiti pticu rugalicu. (Prim. prev.)

7
opušteno ćaskaju, nisam mogao da se otmem utisku da se tu istovremeno
odvija još jedan razgovor. Razgovor u kojem ja ne učestvujem. Osećao sam kako
Henrijeva pitanja postaju sve ličnija. Osećao sam kako se isto dešava i s mojim
odgovorima. Pitao me je za ženu. Za decu. Za moje pisanje. Pitao me je za
roditelje. Za kajanja. Sve sam mu odgovorio. Znao sam da je to čudno. Nije me
bilo briga. Želeo sam da mu kažem. Tom bogatom mladiću razbarušene kose,
preskupih farmerki i tamnih naočara. Tom mladiću kome nikad nisam video
oči. Kojeg gotovo uopšte ne poznajem. Hteo sam da mu ispričam sve. Samo je
izašlo iz mene, kao da je on izvadio kamen koji mi je godinama bio zaglavljen u
ustima, kamen koji je zadržavao sve moje tajne nagomilane unutra. Kako sam u
detinjstvu ostao bez majke. Nevolje sa ocem. Bekstvo od kuće. Svoje pisanje.
Svoje sumnje. Ozlojedujuću uverenost da postoji nešto više od toga. Naše borbe
s novcem. Moje borbe s depresijom. Koliko sam samo puta pomislio da
pobegnem. Koliko sam samo puta pomislio da se ubijem.
Slabo se sećam da sam rekao i pola toga. Možda nisam.
U nekom trenutku pitao sam Henrija da li bi hteo da pročita moj
nezavršeni roman. Uplašila me je pomisao na to da ga on ili bilo ko drugi čita.
Uplašila me je čak i pomisao da ga čitam sam. No ipak sam ga pitao.
„Nema potrebe", odgovorio je.
Bio je to (do tog trenutka) najčudniji razgovor u mom životu. Kad se Henri
izvinio i otišao, osećao sam se kao da sam pretrčao šesnaest kilometara
sprintom.
Nikad više nije bilo tako. Kad je sledeći put ušao, razmenili smo očekivane
učtivosti; ništa više. Prijatan dan. Vidimo se sledeći put. Kupio je svoj sapun i
kremu za cipele. Platio je gotovinom. To se nastavilo. Ulazio je sve rede i rede.
Kad je Henri ušao poslednji put, u januaru 2008, doneo je paketić, umotan
u smeđi papir i uvezan kanapom. Bez reči ga je spustio pokraj kase. Njegov sivi
džemper i tamnocrveni šal bili su posuti sitnim snežnim pahuljama, sunčane
naočari poškropljene kapljicama vode. Nije se potrudio da ih skine. To me nije
iznenadilo. Na vrhu paketa nalazila se bela koverta na kojoj je bilo napisano
moje ime, malo mastila pomešalo se sa snegom i počelo da se razliva.
Gurnuo sam ruku pod pult i smanjio ton televizorčića koji sam držao tamo
radi gledanja utakmica Jenkija. Tog dana na programu su se prikazivale vesti.
Bilo je to jutro preliminarnih izbora u Ajovi, a Barak Obama je bio u mrtvoj trci
s Hilari Klinton. Bilo šta samo da prekratim vreme.
„Voleo bih da uzmeš ovo."

SV
Gledao sam ga jedan časak kao da je rekao to na norveškom.
8
 „Šta, ovo je za mene? Šta je...?"
„Izvinjavam se, ali čeka me automobil. Najpre pročitaj pismo. Javljaću se."
I to je bilo to. Gledao sam ga kako izlazi na studen, pitajući se dopušta ili
ikada ikome da završi misao, ili sam u pitanju samo ja.

II
Paketić je ostatak dana stajao pod pultom. Umirao sam od želje da otvorim
tu prokletinju, ali kako nisam imao pojma ko je zaista taj tip, nisam nameravao
da se izlažem opasnosti da otpakujem eksplozivnu lutku ili kilogram heroina u
trenutku kad neka izviđačica odluči da ušeta u radnju. Izgarao sam od
znatiželje dok se ulice nisu zamračile i gospođa Kalop napokon odlučila za
tamniju nijansu zelenog pletiva (posle mučnih devedeset minuta premišljanja),
pa zaključao vrata nekoliko minuta ranije. Dođavola sa lutalicama večeras.
Božić je prošao, a ionako je nastupila mrtva sezona. Osim toga, svi su u kućama
i gledaju kako se u Ajovi odvija drama Obama—Hilari. Rešio sam da popušim
cigaretu u podrumu pre no što se zaputim kući i doznam rezultate. Uzeo sam
Henrijev poklon, pogasio fluorescentne sijalice i pojačao zvučnik televizora.
Ako bude kakve vesti o izborima, čuću je kako odzvanja niz stepenice.
Podrum nije bio bogzna šta. Ako izuzmemo nekoliko kutija preteklog
inventara poslaganih uza zidove, bio je uglavnom prazna prostorija prljavog
izbetoniranog poda osvetljena jednom jedinom golom sijalicom od četrdeset
vati. Uz jedan zid bio je postavljen stari metalni radni sto na kojem je stajao
računar za inventar, a bili su tu i ormarić za spise sa dve fioke, u kojima smo
držali dokumenta, i dve stolice na rasklapanje. Bojler. Kutija sa osiguračima.
Dva prozorčića koja su provirivala na uličicu iznad. Više od svega predstavljao
je mesto gde sam pušio za hladnih zimskih meseci. Privukao sam stolicu na
rasklapanje stolu, pripalio jednu i počeo da odvezujem kanap na vrhu uredno
uvijenog... Pismo.
Sinula mi je ta misao, poput onih genijalnih ideja i zapažanja zbog kojih
sam držao svesku pri ruci. Treba prvo da pročitam pismo. Našao sam švajcarski
nožić na privesku u džepu pantalona (7,20 dolara plus porez, jeftinije nećete
naći nigde u okrugu Dačiz, garantujem) pa otvorio koverat lakim brzim
pokretom ručnog zgloba. Unutra se nalazio savijen list blistavobelog papira sa
spiskom imena i adresa otkucanim na jednoj strani. Na drugoj strani, rukom
ispisano pismo:

SV 9
 Moram da tražim od tebe da prihvatiš određene uslove pre no što otvoriš ovaj
paket:
Prvo, shvati da ovo nije dar, već pozajmica. Tražiću od tebe, kad to odlučim, da mi
vratiš ove predmete. Zbog toga mi treba tvoje iskreno obećanje da ćeš ih štititi po svaku
cenu i postupati prema njima sa pažnjom i poštovanjem koje bi poklonio svakom
predmetu od ogromne vrednosti.
Drugo, sadržaj ovog paketa izuzetno je osetljive prirode. Moram da tražim od tebe
da ih ne pokazuješ nikome i da ne razgovaraš o njima ni s kim osim sa mnom i jedanaest
pojedinaca navedenih na suprotnoj strani dok ne dobiješ moju dozvolu da to uradiš.
Treće, pozajmljujem ti ove predmete jer očekujem da napišeš rukopis o njima, recimo
prilične dužine, koji ja treba da odobrim. Imaš vremena koliko god ti je potrebno. Po
zadovoljavajućem svršetku tog posla, dobićeš prikladnu naknadu.
Ukoliko iz bilo kog razloga ne možeš da pristaneš na bilo koji od ovih uslova,
molim te, stani i sačekaj da ti se javim. A ako pristaješ, možeš da nastaviš.
Verujem da je tvoja svrha da to uradiš.,H
Jebote, čoveče... sad nije bilo govora da ga ne otvorim. Strgnuo sam papir,
otkrivši svežanj pisama čvrsto uvezanih crvenom gumicom i deset knjiga u
kožnom povezu. Otvorio sam knjigu na vrhu gomile. Dok sam to radio, uvojak
plave kose ispao je na sto. Podigao sam ga, zagledao i vrteo među prstima
čitajući nasumično odabran delić teksta sa listova između kojih je bio pritisnut:
... kada bih samo mogao da nestanem sa ove zemlje, jer na njoj ljubavi više nema.
Uzeli su je od mene, a s njom su mi uzeli i svu nadu u...
Letimično sam pročitao ostatak prve knjige, očaran. Negde na spratu, neka
žena je nabrajala imena država. Stranice i stranice, svaki milimetar ispunjen
gusto zbijenim rukopisom. Datuma kao što su 6. novembar 1835; 3. jun 1841. Sa
crtežima i spiskovima. Sa imenima kao što su Spid, Beri i Sejlem. S rečju koja se
stalno ponavljala, iznova i iznova:
Vampir.
Ostale knjige su bile iste. Promenili su se samo datumi i rukopis. Letimično
sam pročitao i njih.
... tamo sam video, prvi put, muškarce i decu koje su prodavali kao... mere
predostrožnosti, jer smo znali da Baltimor vrvi... bio je to greh koji nisam mogao da
oprostim. Bio sam primoran da pristanem na...
Dve stvari su bile očigledne: sve ih je napisala ista osoba i sve su veoma,
veoma stare. Osim toga, nisam imao pojma šta te knjige predstavljaju niti šta je

SV 10
primoralo Henrija da ih pozajmi meni. A onda sam naišao na prvu stranu prve
knjige i onih pet apsurdnih reči:
Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.
Glasno sam se nasmejao.
Sve je dobilo smisao. Bio sam zapanjen. Sasvim, zapanjen kao da me je
neko ošamario. Ne zato što sam u rukama držao davno izgubljeni dnevnik
„velikog emancipatora", već zato što sam sasvim pogrešno procenio čoveka.
Henrijevu ćutljivost protumačio sam kao povučenost u sebe. Njegovo
kratkotrajno zanimanje za mene kao znak da je prijateljski nastrojen. Međutim,
sad mi je sve bilo jasno. Taj tip je očito izgubio pamet. Ili to, ili se zavitlava s
mojom pameću. Šegači se sa mnom, kao što rade bogati momci koji ne znaju šta
će sa slobodnim vremenom. A opet, moguće je da nije posredi šala, zar ne? Ko
bi se toliko pomučio zbog obične šale? Ili je ovo, možda je ovo u stvari Henrijev
roman od kojeg je on odustao? Vešto upakovan spisateljski poduhvat? Sad sam
se osetio grozno. Da. Da, naravno, to je to. Ponovo sam pregledao knjige,
očekujući da spazim suptilne nagoveštaje dvadeset prvog veka. Sitne pukotine
u oklopu. Nije bilo nijedne, makar koliko sam uspeo da zapazim na prvi
pogled. Osim toga, nešto mi je neprestano protivrečilo: ako je ovo spisateljski
poduhvat do kojeg mu je stalo, čemu onda onih jedanaest imena i adresa? Zašto
je Henri zatražio od mene da pišem o tim knjigama, umesto da zatraži da ih
preradim? Igla je ponovo počela da naginje ka „ludom". Je li to moguće? Da li
on uistinu veruje da su ovih deset knjižica... Ne, nemoguće je da veruje u to. Je li
tako?
Jedva sam čekao da kažem svojoj ženi. Jedva sam čekao da podelim čistu
ludost svega toga s nekim. Među mnoštvom gradskih psihopata, ovaj tip je
nadmašio sve. Ustao sam, sakupio knjige i pisma, zdrobio cigaretu petom, i
okrenuo se da...
Nešto je stajalo petnaestak centimetara od mene.
Zateturao sam se unatrag, sapleo o stolicu na rasklapanje, te pao i udario
potiljkom o ćošak starog metalnog stola. Zamaglilo mi se pred očima. Već sam
osećao toplotu krvi što mi je tekla kroz kosu. Nešto se sagnulo iznad mene. Oči
su mu bile par crnih klikera. Koža proziran kolaž damarajućih plavih vena. A
usta, u tim ustima jedva su stajali njegovi mokri, glatki očnjaci.
Bio je to Henri.
„Neću ti ništa", kazao je. „Potrebno mi je samo da shvatiš."
Odigao me je od tla uhvativši me za kragnu. Osećao sam kako mi krv teče
niz vrat.
SV 11
 Onesvestio sam se.
Prijatan dan. Vidimo se sledeći put.

III
Rečeno mi je da ne zalazim u pojedinosti mesta gde me je Henri odveo te
večeri, niti onoga što mi je pokazao. Dovoljno je reći da sam se zbog toga osećao
fizički loše. Ne zbog nekih strahota kojima sam možda bio očevidac, već zbog
krivice što sam bio društvo njima, svojom voljom ili ne.
Proveo sam s njim manje od sat vremena. Za to kratko vreme moje
poimanje sveta porušeno je do temelja. Moje shvatanje smrti, svemira i boga...
sve se nepovratno promenilo. Za to kratko vreme poverovao sam, bez trunke
sumnje, u nešto što bi mi samo sat ranije zvučalo suludo:
Vampiri postoje.
Nedelj u dana nisam oka sklopio, najpre od straha, zatim od uzbuđenja.
Ostajao sam dokasno u radnji svake večeri, pažljivo proučavajući knjige i pisma
Abrahama Linkolna. Poredeći njihove neverovatne tvrdnje s pouzdanim
„činjenicama" objavljenih Linkolnovih biografija. Oblepio sam zidove podruma
kopijama starih fotografija. Hronologijama. Porodičnim stablima. Pisao sam do
ranih jutarnjih sati.
Prva dva meseca moja žena je bila zabrinuta. Druga dva bila je sumnjičava.
Do šestog meseca smo se rastali. Strahovao sam za svoju bezbednost. Za
bezbednost svoje dece. Za svoje duševno zdravlje. Imao sam tako mnogo
pitanja, ali Henrija nigde nisam mogao da pronađem. Naposletku sam prikupio
smelosti da porazgovaram sa jedanaestoro „pojedinaca" sa spiska. Neki su bili
samo nevoljni. Ostali neprijateljski nastrojeni. Međutim, uz njihovu pomoć
(doduše neradu) polako sam počeo da povezujem skrivenu istoriju vampira u
Americi. Njihovu ulogu u rođenju, rastu i zamalo smrti naše nacije. I jednog
čoveka koji je spasao tu naciju od njihove tiranije.
Nekih sedamnaest meseci žrtvovao sam sve za tih deset knjiga u kožnim
povezima. Za taj svežanj pisama čvrsto uvezanih crvenom gumicom. U
izvesnom smislu bili su to najbolji meseci mog života. Svakog jutra budio sam
se na dušeku na naduvavanje u podrumu sitničarnice sa ciljem. Sa svešću da
radim nešto istinski važno, čak iako to radim sasvim sam, očajno sam. Čak iako
sam izgubio razum.
Vampiri postoje. A Abraham Linkoln je bio jedan od najboljih lovaca na

SV
vampire svog vremena. Njegov dnevnik, koji počinje u njegovoj dvanaestoj

12
godini i nastavlja se sve do dana njegovog ubistva, jedan je sasvim zadivljujući,
dirljiv i revolucionaran dokument. Dokument koji baca novo svetlo na brojne
ključne događaje u američkoj istoriji i dodaje neizmernu složenost čoveku koji
se ionako već smatra neobično složenim.
Postoji više od petnaest hiljada knjiga o Linkolnu. O njegovom detinjstvu.
O njegovom duševnom zdravlju. O njegovoj seksualnosti.
O njegovim stavovima o rasi, religiji i pravu. Većina njih sadrži mnogo
istine. Neke čak nagoveštavaju postojanje „tajnog dnevnika" i „opsednutost
okultnim". Ipak, nijedna od njih ne sadrži ni reč o središnjoj bici njegovog života.
Bici koja se naposletku prosula po bojištima Građanskog rata.
Ispostavlja se da je veliki mit o „časnom Ejbu", mit usađen u naša najranija
sećanja iz škole, u biti nečastan. Da ne predstavlja ništa do spoj polovičnih istina
i propusta.
Ono što sledi zamalo mi je uništilo život. Ono što sledi, napokon, jeste
istina.
Set Grejam-Smit Rajnbek, država Njujork januar 2010.

SV 13
 1.DEO
DEČAK

Jedan
Izuzetno dete
U ovom našem tužnom svetu, žalost pogađa sve; a mlade
pogađa najstrašnije, jer ih zatiče nespremne.
Abraham Linkoln u pismu Fani Makalok, 23. decembra 1862.

I
Dečak je čučao toliko dugo da su mu noge utrnule, ali nije se usuđivao da
se pomeri. Jer tu, na mraznoj čistinici u šumi, nalazila su se stvorenja koja je
tako dugo čekao da vidi. Stvorenja koja su ga poslali da ubije. Zagrizao je donju
usnu ne bi li sprečio cvokotanje zuba i nanišanio očevu kremenjaču tačno kako
su ga učili. U telo, setio se. U telo, ne u vrat. Nečujno, pažljivo je povukao oroz
unazad i uperio cev u svoju metu, krupnog mužjaka koji je zaostao za ostalima.
Decenijama kasnije dečak će se sećati šta se sledeće dogodilo.
Oklevao sam. Ne zbog sukoba savesti, već iz straha da mi se puška suviše skvasila
pa neće hteti da opali. Međutim, pokazalo se da je taj strah bio neosnovan, jer kad sam
povukao oroz, kundak me je udario u rame takvom silinom da me je oborio na leđa.
Ćurke su se razbežale u svim pravcima dok se Abraham Linkoln,
sedmogodišnji dečak, dizao sa snegom prekrivenog tla. Ustao je i prineo prste
neobičnoj toplini koju je osećao na bradi.
„Progrizao sam usnu", napisao je. „Ali nisam pustio ni glasa. Toliko sam goreo
od želje da saznam jesam li pogodio tog jadnička ili ne."
Jeste. Krupni mužjak raspomamljeno je mlatarao krilima, probijajući se
kroz sneg u malim krugovima. Ejb je posmatrao sa odstojanja, ,,u strahu da
nekako ne ustane i pokida me". Mlataranje krilima; vučenje perja kroz sneg. Bili su
to jedini zvuci na svetu. Pridružilo im se škripanje pod Ejbovim nogama kad je
prikupio smelosti i primakao se. Krila su sad već slabije udarala. Stvorenje je
umiralo.

SV
Prostrelio ga je pravo kroz vrat. Glava mu je visila pod neprirodnim
uglom, vukla se po du dok je ptica i dalje mlatarala krilima. U telo, ne u vrat. Sa
14
svakim otkucajem srca, krv bi pokuljala iz rane i pala u sneg, gde se mešala sa
tamnim kapljicama iz Ejbove raskrvavljene usne i suzama koje su mu već tekle
niz lice.
Borila se za dah, ali nije mogla da udahne, a u očima joj je bio strah kakav još nikad
nisam video. Stajao sam iznad tog jadnog stvorenja čitavih godinu dana, kako se činilo,
preklinjući Boga da mu umiri krila. Preklinjući ga da mi oprosti što sam tako povredio
stvorenje koje mi nije nanelo nikakvo zlo; koje nije predstavljalo nikakvu pretnju mojoj
ličnosti ni blagostanju. Naposletku se umirilo, i pošto sam smogao hrabrosti, odvukao
sam ga kilometar i po kroz šumu i položio majci pred noge, glave obešene veoma nisko
kako bih sakrio suze.
Abraham Linkoln nikada više neće oduzeti nijedan život. A ipak će postati
jedan od najvećih ubica devetnaestog stoleća.
Ožalošćeni dečak nije ni oka sklopio te noći. „Mislio sam samo na nepravdu
koju sam naneo drugom živom biću i strah koji sam video u njegovim očima dok mu je
obećanje života izmicalo." Ejb nije hteo da pojede ni komadić svog ulova i živeo je
gotovo samo na hlebu dok su se njegovi majka, otac i starija sestra gostili
ćuretinom naredne dve nedelje. Njihova reakcija na taj njegov štrajk glađu nije
zabeležena, ali verovatno im je bio čudan. Uostalom, voljno gladovanje, iz
principa, predstavljalo je neobičan izbor za bilo koga u to doba, naročito za
dečaka rođenog i odraslog na američkoj granici.
No Ejb Linkoln je uvek bio drugačiji.
Amerika je bila još u povoju kad je taj budući predsednik rođen, 12.
februara 1809. godine, samo trideset tri godine posle potpisivanja Deklaracije
nezavisnosti. Mnogi velikani Američke revolucije, Robert Trit Pejn, Bendžamin
Raš i Samjuel Čejs, još su bili živi. Džon Adams i Tomas Džeferson neće
nastaviti svoje burno prijateljstvo još tri godine i neće umreti za još sedamnaest,
neverovatno, istoga dana. Četvrtog jula.
Te prve američke decenije bile su decenije naizgled bezgraničnog rasta i
mogućnosti. Do rođenja Ejba Linkolna, veličina gradova Bostona i Filadelfije
udvostručila se za manje od dvadeset godina. Za isto to vreme stanovništvo
Njujorka se utrostručilo. Gradovi su bivali sve naseljeniji i napredniji. „Na
svakog ratara dolaze dva trgovca odećom; na svakog kovača, zgrada opere", našalio se
Vošington Irving u svom njujorškom mesečniku Salmagundi.
Međutim, sa porastom gradskog stanovništva porasla je i opasnost. Poput
Londonaca, Parižana i Rimljana, i američki građani počeli su da se navikavaju
na zločine. Krađa je bila daleko najčešći prekršaj. Kako nije bilo dosijea sa

SV
otiscima prstiju niti kamera od kojih bi strahovali, lopove su sputavale jedino

15
savest i veština. Ulične pljačke gotovo da nisu bile vredne pomena u lokalnim
novinama, osim ako žrtva nije bila neka uvažena ličnost.
Ima jedna priča o staroj udovici po imenu Agnes Pendel Braun, koja je
živela sa svojim dugogodišnjim baderom (gotovo jednako starim kao ona i
gluvim kao top) u trospratnoj ciglenoj vili na Amsterdamskoj aveniji. Drugog
decembra 1799, Agnes i njen batler legli su na spavanje, on na prvi sprat, ona na
treći. Kad su se sutradan ujutro probudili, nisu zatekli nijedan komad
nameštaja, nijednu umetninu, komad odeće, posudu ni svećnjak (kao ni sveće).
Spretni provalnici ostavili su jedino krevete u kojima su Agnes i njen batler
spavali.
Bilo je i povremenih ubistava. Pre Rata za nezavisnost ubistva u američkim
gradovima bila su veoma retka (nemoguće je navesti tačne cifre, ali u tri
bostonska dnevna lista od 1775. do 1780. pominje se samo jedanaest ubistava,
od kojih je deset odmah rešeno). Većina njih bila su takozvana ubistva iz časti,
kao što su dvoboji ili porodične svađe. U većini slučajeva nisu podizane
optužbe. Zakoni ranog devetnaestog veka bili su nejasni, a kako o obučenim
policijskim snagama nije bilo ni govora, slabo su se sprovodili. Važno je
pomenuti da se ubistvo roba nije smatralo ubistvom, bez obzira na okolnosti.
Bilo je to puko „uništenje imovine".
Neposredno pošto se Amerika izborila za nezavisnost, počelo je da se
dešava nešto čudno. Stopa ubistava u gradovima dramatično je porasla, gotovo
preko noći. Za razliku od ubistava iz časti svojstvenih ranijim godinama, ta su
ubistva izgledala nasumična; besmislena. Između 1802. i 1807. zabeležena su
neverovatna dvesta četiri nerešena ubistva samo u gradu Njujorku. Ubistva bez
očevidaca, bez pobuda i često bez jasnog uzroka smrti. Budući da detektivi (koji
su većinom bili neobučeni dobrovoljci) nisu vodili nikakvu evidenciju, jedina
preživela svedočanstva potiču iz šačice izbledelih novinskih članaka. Jedan
članak iz lista Njujork spektejtof naročito dočarava paniku koja je vladala gradom
do jula 1806. godine.
Gospodin Stouks iz broja 210 u Desetoj ulici tokom jutarnje šetnje naišao je na
nesrećnu žrtvu, mulatkinju. Gospodin je primetio da su joj oči bile širom otvorene, a telo
sasvim ukočeno, kao da se osušilo na suncu. Pozornik po imenu Maklejn obavestio me je
da pokraj nesrećnice nije pronađena krv, kao ni na njenoj odeći, i da je jedina rana na
njenom telu bio sitni beleg na ručnom zglobu. Ona je četrdeset druga koja je tako
skončala ove godine. Časni gradonačelnik, gospodin Djuvit Klinton, sa osobitim

SV
poštovanjem savetuje dobrom građanstvu da i dalje bude na oprezu, dok se zlikovac

16
odgovoran za ubistva ne uhvati. Ženama i deci se ne preporučuje da idu ikuda bez
pratnje gospode, a gospodi se savetuje da po mraku idu u parovima.
Taj je prizor jezivo nalikovao mnoštvu drugih o kojima se pisalo tog leta.
Nije bilo ozbiljnih povreda. Nije bilo krvi. Razrogačene oči i ukočeno telo. Lice
maska strave. Uočavala se izvesna sličnost među žrtvama: bili su to slobodni
crnci, skitnice, prostitutke, putnici i mentalno zaostali, ljudi koji su imali malo
ili nimalo veze s gradom, ljudi bez porodice, čija ubistva teško da bi nagnala
ljutitu svetinu da traži pravdu. A Njujork uopšte nije bio usamljen u tim
nevoljama. Slični članci punili su bostonske i filadelfijske novine tog leta, a
slične glasine ulivale strah u srca uspaničenih stanovnika. Pričalo se o luđacima
iz mraka. O stranim doušnicima. Pričalo se čak i o vampirima.

II
Farma Ponirući izvori bila je daleko od grada Njujorka otprilike onoliko
koliko se daleko moglo stići u Americi ranog devetnaestog veka. Uprkos svom
imenu, ta „farma" na istoku Kentakija, površine nešto veće od dvesta jutara, bila
je ledina većim delom obrasla gustom šumom, na čijem su kamenitom tlu
izgledi za obilnu žetvu bili u najboljem slučaju neverovatni.
Tridesetjednogodišnji Tomas Linkoln kupio ju je za obveznicu od dvesta dolara
nekoliko meseci pre Ejbovog rođenja. Stolar po struci, Tomas je na svom novom
imanju na brzinu sagradio jednosobnu brvnaru dugu šest i široku pet metara.
Imala je tvrd zemljani pod, studen tokom čitave godine. Krov je obilno
prokišnjavao, a kad bi zavijao vetar, kroz bezbrojne pukotine u zidovima
duvala je promaja. U tim skromnim životnim uslovima, jednog nedeljnog jutra,
neobično toplog za to doba godine, šesnaesti predsednik Sjedinjenih Država
došao je na svet. Priča se da nije plakao kad se rodio, već da se samo upitno
zagledao u majku, a potom joj se osmehnuo.
Ejb neće upamtiti Poniruće izvore. Kad je imao dve godine, izbila je svađa
oko vlasništva nad zemljom, pa je Tomas preselio svoju porodicu šesnaest
kilometara severnije, na manju, plodniju Farmu Okruglog potoka. Iako je tlo bilo
mnogo pogodnije, Tomas, koji je mogao lepše da živi uzgajajući kukuruz i žito i
prodajući ih susedima, nije uzorao ni jutro zemlje.
Bio je nepismen, lenj čovek, koji nije umeo ni da se potpiše dok ga moja majka nije
naučila. Nije imao ni trunku ambicije u sebi... niti želje da se izbori za bolji život i
omogući svojoj porodici nešto više od najnužnijih potrepština. Nikad nije zasejao ni red

SV 17
više no što je bilo neophodno da nas stomaci ne bole od gladi, niti je zaradio novčić više
no što je bilo potrebno za najjednostavniju odeću na našim plećima.
Bio je to preterano oštar sud, koji je četrdesetjednogodišnji Ejb napisao na
dan očeve sahrane (na koju je odlučio da ne ode, i verovatno osećao grižu
savesti zbog toga). Iako se za Tomasa Linkolna nipošto ne bi moglo reći da je
bio „ambiciozan", stiče se dojam da je bio pouzdan, mada ne darežljiv otac
porodice. Činjenice da nikad nije napustio svoju porodicu u trenucima velikog
siromaštva i nevolje i da nije napustio granicu radi udobnosti gradskog života
(kao što su učinili mnogi njegovi savremenici) govore dovoljno o njegovoj
ličnosti. I mada nije uvek shvatao i odobravao sinovljeva nastojanja, uvek ih je
(na kraju) dopuštao. Međutim, Ejb nikad neće moći da mu oprosti tragediju
koja će im obojici preobratiti život.
U skladu s tim vremenom, život Tomasa Linkolna bio je život neprekidne
borbe i česte tragedije. Rođen 1778. godine, još kao dete se odselio iz Virdžinije
u Kentaki sa ocem Abrahamom i majkom Batšibom. Kada je imao osam godina,
Tomas je svojim očima gledao kako mu ubijaju oca. Bilo je proleće i Abraham
stariji krčio je zemlju koju je nameravao da zaseje „kad ga je iz zasede napala grupa
urođenika iz plemena Šoni". Tomas je bespomoćno gledao kako mu oca prebijaju
nasmrt, preklali su ga i oderali mu kožu sa glave. Šta je (ako je uopšte išta)
izazvalo taj napad i zašto je njegov život pošteđen, nije umeo da kaže. Ma šta da
je bio razlog tome, život Tomasa Linkolna nepovratno se promenio. Kako nije
imao nasledstva, bio je prepušten sebi i lutao od grada do grada, radeći
svakojake teške fizičke poslove. Bio je šegrt kod jednog drvodelje, službovao
kao čuvar zatvora, i vozio splav po Misisipiju i Sangamanu. Rušio je balvane,
orao njive i odlazio u crkvu kad god je mogao. Nema dokaza da je ikad kročio u
školu.
Taj sasvim običan život zasigurno ne bi ostao zabeležen u istoriji da Tomas
jednoga dana, u svojoj dvadeset osmoj godini, nije kročio u Elizabetaun i
slučajno ugledao mladu kćer jednog farmera iz Kentakija. Njihov brak,
zaključen 12. juna 1806. godine, promeniće tok istorije kako niko nije ni sanjao.
Po svemu sudeći, Nensi Henks bila je bistra, mila i lepa žena, „osobito vešta"
sa rečima (ali retko je govorila među novim poznanicima zbog velike
sramežljivosti). Bila je pismena, budući da je, za razliku od svog sina, stekla
formalno obrazovanje. Nensi je bila snalažljiva i, mada je u divljini Kentakija
bilo teško doći do knjiga, uvek je uspevala da pozajmi ili izmoli makar jednu za
one retke trenutke kad bi posvršavala sve dnevne poslove. Još dok je Ejb bio

SV
detence, čitala mu je sve što bi joj dopalo šaka: Volterovog Kandida, Defoovog
18
Robinsona Krusoa, Bajronovu i Kitsovu poeziju. Ali mladi Abraham je najviše od
svega voleo Bibliju. To pažljivo detence sedelo bi u majčinom krilu i drhtalo od
uzbuđenja slušajući neverovatne priče iz Starog zaveta: o Dejvidu i Golijatu,
Nojevoj barci, pomorima u Egiptu. Naročito ga je očarala priča o Jovu,
pravedniku kojem su sve uzeli i kojeg su zadesile sve moguće kletve, patnje i
izdaje, a on je ipak nastavio da voli i hvali Gospoda. „Mogao je da bude sveštenik",
napisao je jedan Ejbov prijatelj iz detinjstva, godinama potom na izbornom
pamfletu, „da ga je život malo više mazio."
U Americi s početka devetnaestog veka teško se moglo naći teže mesto za
život od Farme Okruglog potoka. U proleće bi od čestih oluja potok nabujao, izlio
se iz korita i pretvorio useve u glib do pasa. U zimu bi sva boja iščezla sa
studenog pejzaža, a drveće se pretvorilo u izuvijane prste koji su lupkali jedni o
druge na vetru. Odatle će Ejb poneti svoja najranija sećanja: kako juri stariju
sestru Saru kroz jutra plavog pepela i šumarke divljih oraha; kako se drži za
ponijeva leđa dok jaše po prijatnom letnjem danu; kako cepa potpalu sekiricom
pored oca. Tamo će doživeti i prve od brojnih razornih gubitaka.
Kad je Ejb imao tri godine, Nensi Linkoln rodila je dečaka kojem su na
krštenju nadenuli ime Tomas, kao njegovom ocu. Sinovi su bili veliko blago
porodicama sa granice, i stariji Tomas nesumnjivo se radovao danu kad će imati
dva stasala sina da dele posao s njim. Međutim, ti su snovi bili kratkog veka.
Detence je umrlo ne navršivši ni mesec dana. Ejb će pisati o tome dvadeset
godina kasnije, pre no što doživi da sahrani vlastita dva sina.
Što se tiče moje žalosti, ne sećam je se. Verovatno sam bio premlad da bih pojmio
značenje neopozivosti tog događaja. Međutim, nikad neću zaboraviti majčinu i očevu
patnju. Svako nastojanje da je opišem bilo bi uzaludno i reči bi joj samo nanele
nepravdu. Mogu da kažem jedino ovo, da je to bol od koje se čovek nikad ne oporavi.
Hodajuća smrt.
Nemoguće je doznati šta je usmrtilo Tomasa Linkolna mlađeg. Česti uzroci
kretali su se od gubitka tečnosti preko upale pluća i premale telesne težine na
rođenju. Urođene i hromozomske anomalije dijagnostikovane su i shvaćene tek
više od stoleća kasnije. Čak i u najboljim uslovima, stopa smrtnosti dece
početkom devetnaestog veka iznosila je deset procenata.
Stariji Tomas napravio je kovčežić i sahranio sina pokraj brvnare. Nisu
ostala nikakva obeležja grobnice. Nensi se pribrala i posvetila preostaloj deci,
naročito Ejbu. Podsticala je njegovu nezasitu znatiželju, njegovu urođenu ljubav
prema učenju priča, imena i činjenica i njihovom stalnom ponavljanju. Uprkos

SV
muževom negodovanju, počela je da podučava Ejba čitanju i pisanju pre
19
njegovog petog rođendana. „Knjige za oca nisu imale nikakve koristi", seća se on
godinama kasnije „osim da posluže kao potpala kad se drva za vatru skvase." Mada
nema nikakvih zabeležaka o njenim osećanjima, Nensi Linkoln je sigurno slutila
da je njen sin nadaren. Zasigurno je bila rešena da mu pomogne da postigne
mnogo više u životu nego što su ona i njen muž bili u prilici da postignu.
Stari kambrijski put prolazio je direktno kroz Farmu Okruglog potoka. Bio je
to u neku ruku auto-put, glavna saobraćajnica između Luivila i Nešvila, i
svakakav svet svakodnevno je prolazio njime u oba smera. Petogodišnji Ejb
satima je neprestano sedeo na ogradi i smejao se kočijašu koji je prevozio
melasu i uvek pravio predstavu psujući na svoje mazge, ili mahao pismonoši
kad bi progalopirao na svom konju. S vremena na vreme viđao je robove koje
vode na javnu prodaju.
Sećam se da sam video kako prolaze konjska kola sa crncima. Bilo ih je nekoliko. Sve
su bile žene, različite dobi. Bile su... okovanih šaka i svezane skupa lancima na tovarnom
prostoru kola, bez šačice sena da ublaži truckanje kola i ćebeta da ih zaštiti od zimske
studeni. Kočijaši su naravno sedeli na tapaciranim sedištima napred, svi umotani u
vunu. Pogled mi se sreo s pogledom najmlađe crnkinjice, koja je bila otprilike mojih
godina. Imala je možda pet ili šest. Priznajem da nisam mogao da je gledam više od
časka pre no što sam okrenuo glavu, na njenom se licu ocrtavala tolika tuga.
Kao baptist, Tomas Linkoln je odgojen da veruje da je ropstvo greh. To je
jedan od njegovih malobrojnih trajnih doprinosa sinovom karakteru.
Farma Okruglog potoka postala je svratište putnika koji su prolazili Starim
kambrijskim putem. Sara bi spremila krevet svakom gostu u nekoj pomoćnoj
prostoriji (farma se sastojala od brvnare, kolibe za čuvanje namirnica i alata, te
ambara), a Nensi bi u sumrak poslužila gostima večeru. Linkolnovi nikad nisu
tražili od svojih gostiju da plate, mada su mnogi to činili, novcem ili češće u
naturi, recimo žitom, šećerom ili duvanom. Posle večere, žene bi se povukle na
počinak, a muškarci bi proveli veče pijuckajući viski i pušeći lulu. Ejb bi ležao
budan u svom krevetu na tavanu iznad, slušajući kako njegov otac zabavlja
goste naizgled neiscrpnim obiljem priča, uzbudljivih pripovesti o prvim
doseljenicima i Američkom ratu za nezavisnost, šaljivim anegdotama i
alegorijama, i istinitim (ili delimično istinitim) pričama iz njegovih lutalačkih
dana.
Ocu je možda i manjkalo štošta, ali u tome je bio pravi majstor. Iz noći u noć divio
sam se njegovoj moći da drži pažnju slušalaca. Umeo je da ispriča priču tako detaljno,
da je toliko nakiti da bi se čovek posle zakleo kako je to njegovo vlastito sećanje, a ne

SV
tamo neka priča. Trudio bih se da ne zaspim do kasno posle ponoći, nastojeći da

20
upamtim svaku reč i da smislim način da ispričam istu priču svojim mladim
prijateljima na način koji bi oni razumeli.
Poput oca, i Ejb je imao urođen dar za pripovedanje, i s vremenom će ga
potpuno usavršiti. Njegova sposobnost opštenja, svođenja složenih ideja na
jednostavne, živopisne parabole, biće značajno preimućstvo u kasnijem
političkom životu.
Od putnika se očekivalo da ispričaju sve novosti iz spoljašnjeg sveta.
Većina njih je jednostavno prepričavala priče iz luivilskih i nešvilskih novina ili
su ponavljali tračeve koje su usput čuli. „Često se dešavalo da tri puta u nedelji
dana slušamo o istom pijancu koji je upao u isti jarak od tri različita čoveka." No sve
češće se događalo i da stigne putnik sa drugačijim pričama. Ejb se seća kako je
drhtao ispod pokrivača jedne noći kad je doseljenik iz Francuske opisivao ludilo
koje je zahvatilo Pariz osamdesetih godina osamnaestog veka.
Ljudi su prozvali grad la ville des morts, pričao je Francuz. Grad Smrti. Svaka je
noć donosila nove vriske, a svako jutro nove blede leševe razrogačenih očiju na ulicama
ili nadute žrtve izvađene iz slivnika, kojima je često tekla krvava voda. Bili su to ostaci
muškaraca, žena i dece. Nedužnih žrtava koje nije povezivalo ništa osim siromaštva, i
ama baš niko u Francuskoj nije sumnjao u identitet njihovih ubica.
„Bili su to les vampires" rekao je. „Videli smo ih svojim očima!" Vampiri su, kazao
nam je, vekovima bili „pritajeno prokletstvo" Pariza. Ali sad, s obzirom na toliku glad i
bolest... na toliko sirotih prosjaka gusto zbijenih po sirotinjskim četvrtima... odvažniji su
nego ikad. I gladniji nego ikad. »A Luj ipak ništa ne preduzima! On i njegovi pompezni
plemići sede skrštenih ruku dok se vampiri goste svojim izgladnelim žrtvama, dok
njegovim podanicima ne dozlogrdi da trpe!"
Naravno, priča tog Francuza, kao i sve priče o vampirima, smatrala se
budalaštinom, izmišljenom da bi se njome plašila deca. Ipak, Ejbu su te priče
bile beskrajno očaravajuće. Satima je izmišljao vlastite priče o „krilatim
besmrtnicima", o njihovim „belim očnjacima umrljanim krvlju, koji čekaju u tmini
sledećeg nesrećnika da doluta do njih". Voleo je da isprobava njihovu delotvornost
na sestri, koja je „bila plašljivija od poljskog miša, ali ipak je mislila da su zabavne".
Tomas bi, međutim, prekorio sina čim bi ga uhvatio da ispreda priče o
vampirima. Te su priče „besmislice za malu decu" i nije im mesto u učtivom
razgovoru.

SV 21
 III
Hiljadu osamsto šesnaeste godine, još jedna razmirica oko zemlje okončala
je boravak Linkolnovih na Farmi Okruglog potoka.
Vlasništvo je na granici bilo mutan koncept jer su se često izdavali
višestruki dokumenti o vlasništvu nad istim imanjem, a dokumenti su se
misteriozno pojavljivali i nestajali (u zavisnosti od prirode mita). Kako ne bi
ulazio u skupu pravnu bitku, Tomas je nanovo preselio svoju porodicu, po
drugi put za Ejbovih sedam godina, i poveo ih na zapad, preko reke Ohajo, u
Indijanu. Tamo se, očito ništa ne naučivši iz prethodnih sukoba oko zemlje,
Tomas jednostavno poslužio komadom zemlje od sto trideset jutara u gusto
pošumljenom naselju poznatom kao Golubiji potočić, nadomak današnjeg
Džentrivila. Odluka da odu iz Kentakija bila je ujedno i praktična i moralna.
Praktična jer je bilo mnogo jeftinog zemljišta koje se moglo uzeti pošto su
Indijanci oterani posle rata 1812. godine. Moralna jer je Tomas bio abolicionist, a
Indijana je bila slobodna teritorija.
U poređenju sa farmama Ponirući izvori i Okrugli potok, novi dom
Linkolnovih bio je doslovce neukroćen, okružen „nepreglednom divljinom", gde
su medvedi i risovi lutali bez granica i straha od ljudi. Prve mesece proveli su u
prigratku sklepanom na brzinu, velikom tek toliko da u njega stane četvoro
ljudi, s jedne, strane izloženom vremenskim prilikama. Oštra studen te prve
zime u Indijani sigurno je bila nesnosna.
Golubiji potočić bio je udaljen, ali nikako osamljen. Na manje od kilometar
i po od kuće Linkolnovih živelo je osam ili devet porodica, a mnogi od njih bili
su zemljaci iz Kentakija. „Više od desetak dečaka mojih godina živelo je nedaleko od
nas i nisam morao dugo da pešačim do njihovih kuća. Oformili smo miliciju i poveli
kampanju nestašluka o kojoj se još priča u južnoj Indijani." Međutim, ta rastuća
zajednica nije bila samo riznica živahne i bučne dece. Kao što je bio čest slučaj
na granici, porodice su ujedinile sredstva i talente ne bi li povećale svoje izglede
za opstanak, pa su zajedno sejale i žnjele useve, razmenjivale robu i rad i
priticale u pomoć jedne drugima u trenucima bolesti i bede. Budući da je važio
za najboljeg stolara u kraju, Tomas je retko oskudevao u poslu. Među njegovim
prvim doprinosima zajednici bila je jednosobna školica, koju će Ejb retko
pohađati u predstojećim godinama. Tokom svoje prve predsednićke kampanje
napisaće kratku biografiju u kojoj će priznati da je njegovo školovanje trajalo
„ukupno manje od godinu dana". No uprkos tome, makar jednom od prvih

SV
nastavnika u toj školi, Ejzelu Votersu Dorsiju, bilo je jasno da je Abraham

22
Linkoln „izuzetno dete".
Posle onog kobnog susreta sa ćuranom, Ejb je rekao da više neće loviti
divljač. Tomas ga je za kaznu zadužio da cepa drva, misleći da će ga težak
fizički rad prisiliti da se predomisli. Iako je Ejb jedva mogao da podigne sekiru
iznad struka, satima i satima je nevešto cepao i slagao klade.
Trebalo je da bude tako da se ne zna gde prestaje sekira a gde počinje moja ruka.
Posle nekog vremena drška bi mi jednostavno kliznula kroz prste i ruke bi mi visile uz
bedra poput zavesa. Ako bi otac primetio da se tako odmaram, počeo bi da psuje, podigao
sekiru sa zemlje i iscepao desetak cepanica u minuti ne bih li se postideo i ponovo
prionuo na posao. No ipak nisam odustao, i iz dana u dan ruke su mi polako jačale.

MLADI EJB PIŠE U SVOJ DNEVNIK NA SVETLOSTI KAMINA, A POKRAJ NJEGA STOJI
NJEGOVO NAJRANIJE ORUŽJE ZA LOV NA VAMPIRE.

Ejb je uskoro mogao da iscepa više panjeva u minuti od oca.

Prošle su dve godine od onih prvih meseci u prigratku. Porodica je sad
živela u čvrstoj brvnarici sa kamenim ognjištem, krovom od šindre i izdignutim
drvenim podom koji je ostajao topao i suv i zimi. Kao i uvek, Tomas je radio tek
toliko da bi imali dovoljno za hranu i odeću. Nensini baba-tetka i deda-teča,
Tom i Elizabet Sperou, došli su iz Kentakija da žive u jednoj pomoćnoj zgradi i
pomažu u poslovima na farmi. Živeli su lepo i mirno. „Odavno sam naučio da ne
treba da verujem tom miru", napisao je Ejb1852. godine, „budući da uvek
predstavlja uvod u neku veliku nevolju."
Jedne septembarske noći 1818. godine, Ejb se trgnuo iz sna. Uspravio se u
postelji i pokrio lice šakama, kao da je neko stajao nad njim i pretio da će ga
odalamiti motkom po glavi. Nije bilo nikoga. Shvativši da je umislio tu
opasnost, spustio je šake, zadržao dah i osvrnuo se oko sebe. Svi su spavali.
Sudeći po žeravicama u ognjištu, bilo je dva ili tri u noći.

SV
Ejb je izašao u dvorište samo u noćnoj haljini iako je jesen već bila stigla.
23
Otišao je do pomoćnog objekta:, i dalje u polusnu, zatvorio vrata za sobom i
seo. Kad su mu se oči privikle, mesečina koja je dopirala kroz daske najednom
se činila dovoljna da se na njoj čita. Kako nije imao knjigu da čitanjem prekrati
vreme, Ejb je provlačio šake kroz te tanke pramičke svetlosti, zagledajući šare
koje je pravila na njegovim prstima.
Napolju je neko razgovarao.
Ejb je zadržao dah kad su se koraci dvojice muškaraca primakli, pa
zaustavili. Ispred brvnare su. Jedan je govorio ljutitim šapatom. Mada nije
uspeo da razabere reči, Ejb je znao da taj glas ne pripada nikome iz Golubijeg
potoka. „Akcenat je bio engleski, ton neobično visok." Neznanac je na trenutak
besneo, zatim zaćutao, čekajući odgovor. Došao je. Ovoga puta glas je bio
veoma poznat. Pripadao je Tomasu Linkolnu.
Priljubio sam oko uz prorez među daskama. Bio je to uistinu otac, i bio je s nekim
koga nisam video nikad dotad. Taj tuđinac bio je zdepast muškarac, odeven u najfiniju
odeću koju sam u životu video. Nedostajala mu je desna podlaktica, rukav mu je bio
uredno zakopčan za lakat. Otac se, mada je nesumnjivo bio krupniji od neznanca,
šćućurio pred njim.
Ejb se trudio da razabere šta govore, ali bili su predaleko. Gledao je, dajući
sve od sebe da protumači njihove gestove, njihove usne dok...
Otac je, najednom zabrinut da nas ne probudi, poveo svog poznanika dalje od
brvnare. Zadržao sam dah kad su se primakli, siguran da će me odati lupanje srca. Stali
su na manje od četiri metra od mesta gde sam sedeo. Ovako je tekao ostatak njihove
rasprave: „Ne mogu", rekao je otac. Tuđinac je stajao u tišini i razočarenju.
Naposletku je odgovorio: „Onda ću ga naplatiti na drugi način."

IV
Tom i Elizabet Sperou su umirali. Tri dana i tri noći Nensi je negovala
svoju baba-tetku i njenog muža, koji su bili u velikoj groznici, bunilu i imali su
takve grčeve da je od njih golemi Tom plakao kao malo dete. Ejb i Sara nisu se
micali od majke, pomagali su joj da kvasi obloge i menja posteljinu i molili se s
njom za čudesno ozdravljenje, za koje su svi, duboko u sebi, znali da neće doći.
Starci su to već videli. Nazivali su je „mlečnom bolešću", sporo trovanje nastalo
zbog pijenja pokvarenog mleka. Bila je neizlečiva i smrtonosna. Ejb nikad dotad
nije gledao kako neko umire i nadao se da će mu Bog oprostiti što je bio
radoznao i pomalo priželjkivao da vidi kako se to dešava.

SV
Nije se usudio da kaže ocu šta je video i čuo nedelju dana ranije. Tomas je

24
bio naročito dalek (i uglavnom odsutan) od te noći i činilo se da ne želi da
učestvuje u bdenju kraj Tomovog i Elizabetinog uzglavlja.
Umrli su brzo jedno za drugim, prvo on, a zatim ona, nekoliko sati kasnije.
Ejb je bio potajno razočaran. Očekivao je očajnički poslednji hroptaj ili dirljiv
monolog, kao u knjigama koje je u to vreme čitao noću. Umesto toga, Tom i
Elizabet su jednostavno pali u komu, nepomično ležali nekoliko sati i umrli.
Tomas Linkoln nije uputio ni reč saučešća ženi, već je odmah ujutro prionuo na
pravljenje kovčega od dasaka i drvenih klinova. Sperouovi su do večere bili u
zemlji.
Otac nikad nije mnogo voleo tetku i teču, i teško da su oni bili prvi rođaci
koje je pokopao. Ipak, nikad ga nisam video tako ćutljivog. Činio se izgubljen u
mislima. Uznemiren.
Četiri dana kasnije, Nensi Linkoln počela je da se oseća loše. Isprva je
tvrdila kako je to samo obična glavobolja, sigurno posledica stresa zbog
Tomove i Elizabetine smrti. Tomas je ipak poslao po najbližeg doktora, koji je
živeo pedeset kilometara dalje. Kad je doktor stigao, sutradan uoči svitanja,
Nensi je bila u bunilu zbog groznice.
Sestra i ja klečali smo pokraj nje, drhteći od straha i želje za snom. Otac je sedeo na
obližnjoj stolici dok ju je doktor pregledao. Znao sam da umire. Znao sam da me Bog
kažnjava. Da me kažnjava što sam bio radoznao i hteo da vidim tetkinu i tečinu smrt.
Da me kažnjava što sam usmrtio stvorenje koje mi nije nanelo zlo. Za sve sam ja kriv.
Pošto je doktor završio, zamolio je oca da nasamo popričaju napolju. Kad su se vratili,
otac nije mogao da obuzda plač. Niko od nas nije mogao.
Te je noći Ejb sedeo sam kraj majčinog uzglavlja. Sara je zaspala pokraj
vatre, a Tomas na časak zadremao na stolici. Nensi je naposletku pala u komu.
Satima je vrištala, najpre od priviđenja, potom od bola. U jednom trenutku,
Tomas i doktor morali su da je obuzdaju dok je govorila o tome kako je
„pogledala vragu u oči".
Ejb joj je skinuo oblogu sa čela i umočio je u lavor kraj svojih nogu. Uskoro
će morati da upali još jednu sveću. Ona kraj njenog uzglavlja počela je da
treperi. Kad je podigao oblogu i uvrnuo je da je iscedi, majčina ruka uhvatila ga
je za zglob. „Sinčiću moj", prošaputala je Nensi.
Preobražaj je bio potpun. Lice joj je bilo spokojno, glas smiren i blag. Oči su joj
ponovo svetlele. Srce mi je poskočilo. Ovo može da bude samo čudo za koje sam se tako
iskreno molio. Pogledala je u mene i osmehnula se. „Sinčiću moj", prošaputala je opet.
„Živi." Suze su mi potekle niz obraze. Zapitao sam se je li to samo nekakav surov san.

SV
„Mama?", upitao sam. „Živi", ponovila je. Plakao sam. Bog mi je oprostio. Bog mi ju je

25
vratio. Ponovo se osmehnula. Osetio sam da njena šaka klizi sa mog zgloba i gledao kako
joj se oči sklapaju. „Mama?" Još jednom, ovoga puta jedva čujno, ponovila je: „Živi."
Nikad više nije otvorila oči.
Nensi Henks Linkoln umrla je 5. oktobra 1818, u trideset četvrtoj godini
života. Tomas ju je sahranio na padini iza brvnare. Ejb je bio sam na svetu.
Majka mu je bila srodna duša. Poklanjala mu je ljubav i podršku od dana
kad je rođen. Čitala mu je svih onih večeri, uvek držeći knjigu u levoj ruci i
nežno milujući njegovu tamnu kosu desnom rukom dok joj ne bi zaspao na
krilu. Njeno gaje lice prvo pozdravilo kad je došao na ovaj svet. Nije plakao.
Samo ju je pogledao i osmehnuo se. Ona je bila ljubav i svetlost. A sad je više
nema. Ejb je lio suze za njom.
Ubrzo posto je sahranjena, Ejb je odlučio da pobegne od kuće. Pomisao da
ostane u Golubijem potočiću sa jedanaestogodišnjom sestrom i ocem skrhanim od
tuge bila mu je nepodnošljiva. Pre no što je proteklo trideset šest sati od majčine
smrti, devetogodišnji Ejb Linkoln zaputio se kroz divljinu Indijane, noseći svoj
oskudni imetak u vunenom ćebetu. Plan mu je bio genijalno jednostavan.
Otpešačiće do reke Ohajo. Tamo će umoliti brodare da ga puste na baržu i
otploviti niže, do donjeg sliva reke Misisipi, pa u Nju Orleans, gde će kao slepi
putnik moći da se ukrca na neki od brojnih brodova. Možda će uspeti da stigne
do Njujorka ili Bostona. Možda će odjedriti čak do Evrope, da vidi besmrtne
katedrale i zamkove koje je često zamišljao.

MLADI EJB STOJI NAD MAJČINIM GROBOM NA DUBOREZU S POČETKA

SV
DEVETNAESTOG VEKA POD IMENOM ZAKLETVA NA OSVETU.

26
 Ukoliko je njegov plan imao mane, bilo je to vreme odlaska. Ejb je odlučio
da ode od kuće po podne, i pošto je prevalio šest kilometara, kratak zimski dan
bio je na izmaku i polako je padao mrak. Okružen neukroćenom divljinom, sa
samo vunenim ćebetom i malo hrane uza se, Ejb je zastao, oslonio se na drvo i
zajecao. Bio je sam u mraku i čeznuo za mestom koje više nije postojalo. Čeznuo
je za majkom. Čeznuo je za dodirom sestrine kose na licu dok plače na njenom
ramenu. Na svoje iznenađenje, shvatio je da čezne čak i za očevim zagrljajem.
Začuo se slabašan krik u noći, dug životinjski krik koji je odjeknuo svud oko mene.
Odmah sam pomislio na medvede koje je naš sused Ruben Grigzbi spazio kraj potoka pre
manje od dva dana i shvatio da sam tikvan što sam otišao od kuće bez noža. Začuo se još
jedan krik, pa još jedan. Imao sam utisak da se kreću svud oko mene, i što sam više
osluškivao, to je postajalo očiglednije da ih ne proizvode ni medved ni puma niti kakva
druga životinja. Imali su drugačiji prizvuk. Ljudski prizvuk. Najednom sam shvatio šta
to čujem. Ne potrudivši se ni da ponesem svoje stvari, skočio sam i potrčao kući koliko
su me noge nosile.
Bili su to vrisci.

SV 27
 Dva
Dve priče

I pošto smo ovako izabrali svoj put, bez ikakvih obmana i sa časnom namerom,
hajdete da obnovimo svoju veru u Boga i krenemo napred srčano i neustrašivo.
Abraham Linkoln, u obraćanju Kongresu, 4.jula 1861.

I
Ukoliko je Tomas Linkoln ijednom pokušao da uteši svoju decu
neposredno posle smrti njihove majke, ukoliko ih je ijednom upitao kako su ili
podelio s njima svoju tugu, ne postoje nikakva svedočanstva o tome. Čini se da
je mesece posle sahrane proveo u gotovo potpunoj ćutnji. Budio bi se pre zore.
Kuvao sebi kafu. Nezainteresovano pročeprkao po tanjiru s doručkom. Radio
do mraka i opijao se (najčešće) dok se ne bi obeznanio. Kratka molitva pre
večere najčešće je bila jedina prilika kada bi Ejb i Sara čuli njegov glas.
Budi tu za našim stolom, Gospode...
Neka te slave i ovde i svuda.
Podari nam milost svoju i blagoslov...
Da bismo okrepljeni ustali na tvoju službu.
No bez obzira na sve svoje mane, Tomas Linkoln je imao nešto što su
starosedeoci nazivali „zdrava pamet". Znao je da je njegova situacija neodrživa.
Znao je da ne može dalje da izdržava svoju porodicu sam.
U zimu 1819, malo više od godinu dana posle Nensine smrti, Tomas je
iznebuha saopštio kako odlazi „na dve-tri nedelje" i da će, kad se vrati, deca imati
novu majku.
To nas je veoma iznenadilo, jer smo ga za proteklih godinu dana retko kad čuli da
progovara i nismo ni slutili da ima takve namere. Nije nam rekao ima li na umu neku
određenu ženu. Zapitao sam se je li naumio da se javi na neki oglas iz Gazeta ili će
jednostavno lutati ulicama Luivila i zaprositi bilo koju damu bez pratnje na koju naiđe.
Priznajem da me ni jedno ni drugo ne bi mnogo iznenadilo.
Ejb i Sara nisu znali da Tomas zapravo jeste imao nekog određenog na
umu, poznanicu iz Elizabetauna (mesta u kojem je prvi put ugledao Nensi
trinaest godina ranije) koja je nedavno ostala udovica. Mislio je da se
nenajavljen pojavi na njenim vratima, da je zaprosi i odvede u Golubiji potočić.
To je bilo to. Ceo njegov plan.
SV 28
 Za Tomasa je taj put označavao kraj nemog tugovanja. Za devetogodišnjeg
Ejba i jedanaestogodišnju Saru bio je to prvi put da su ostali sami kod kuće.
Noću bismo ostavili sveću da gori u sredini sobe, sakrili bismo se ispod pokrivača i
zaprečili vrata očevim krevetom. Ne znam od čega smo hteli da se zaštitimo, znam samo
da smo se tako osećali bolje. Ostali bismo tako budni do duboko u noć, osluškujući
zvukove koji su dopirali odasvud. Životinjske zvukove. Daleke glasove koje je donosio
vetar. Krckanje grančica dok je nešto koračalo oko brvnare. Drhtuljili smo u svojim
posteljama dok plamen sveće naposletku ne bi utrnuo, a potom se šapatom prepirali ko
će napustiti sigurno okrilje svoje postelje i zapaliti sledeću sveću. Kad se otac vratio,
oboje nas je dobro išibao što smo sagoreli tolike sveće za tako kratko vreme.
Tomas je održao reč. Vratio se sa zaprežnim kolima. Na njima je bilo sve
ovozemaljsko imanje (ili makar sve što je moglo da stane) nove gospođe, Sare
Buš Linkoln, i njeno troje dece: trinaestogodišnje Elizabet, desetogodišnje
Matilde i devetogodišnjeg Džona. Za Ejba i njegovu sestru, ta kola prepuna
nameštaja, časovnika i posuda bila su nalik „maharadžinom blagu". Za novu
gospođu Linkoln, prizor te bosonoge, prljave dece sa granice bio je jednako
neverovatan. Iste te večeri svukla ih je i oribala od glave do pete.
Sara Buš Linkoln je bila ružna žena, u to nije bilo sumnje. Imala je duboko
usađene oči i usko lice, zbog kojih je izgledala stalno izgladnelo. Njeno visoko
čelo izgledalo je još više jer je oštru kosu uvek skupljala u zategnutu punđu.
Bila je mršava, krivonoga i nedostajala su joj dva donja zuba. Ali udovac sa
slabim izgledima za uspeh i bez dolara u džepu nije mogao da bude izbirljiv.
Niti je to mogla da bude žena sa troje dece i zaostalim dugovima. Njihova je
zajednica rođena iz dobre stare „zdrave pameti".
Ejb je bio spreman da mrzi svoju maćehu. Od trenutka kad je Tomas
saopštio svoju nameru da se oženi, Ejb je počeo da razmišlja o tome kako da
podrije svoju maćehu. Smišljao je kako da njene mane upotrebi protiv nje.
Stoga mi nije pogodovalo što je ona bila dobra, mila, puna razumevanja i beskrajno
osedjiva. Naročito osetljiva na činjenicu da ćemo moja sestra i ja u srcu uvek imati
posebno mesto za svoju dragu majku.
Kao i Nensi pre nje, nova gospođa Linkoln zapazila je Ejbovu ljubav prema
knjigama i rešila da je neguje. Među stvarima koje je donela iz Kentakija nalazio
se Vebsterov priručnik za pisanje, koji je bio zlatni rudnik za neškolovanog
dečaka. Sara (koja je kao i njen novi muž bila nepismena) često je tražila od Ejba
da im čita iz njene Biblije posle večere. Voleo je da zabavlja svoju novu porodicu
odlomcima iz Poslanica Korinćanima i Knjiga o kraljevima; Solomonovom

SV
mudrošću i Navalovom glupošću. Njegova vera je ojačala posle majčine smrti.

29
Voleo je da je zamišlja kako gleda naniže sa nebesa i miluje ga anđeoskim
prstima po mekoj smeđoj kosi dok čita. Štiteći ga od zla. Tešeći ga u teškim
trenucima.
Ejb je zavoleo i svoje nove polusestre, a naročito polubrata Džona, kojeg je
nazvao „general" jer je mnogo voleo da se igra rata.
Gde ja nisam mogao da stojim, Džon nije mogao da stoji mirno, uvek izmišljajući
nekakvu bitku ili štogod drugo i okupljajući potreban broj dečaka za boj u njoj. Uvek me
je nagovarao da se ostavim svojih knjiga i priključim se njegovoj zabavi. Odbio bih, a on
bi mi dosađivao, obećavajući da će me unaprediti u kapetana ili pukovnika. Obećavajući
da će posvršavati i moje poslove ukoliko se pridružim. Gnjaveći me dok mi ne bi
preostalo ništa do da napustim udobnost svog drveta za čitanje i otmem se kontroli. U
to vreme smatrao sam ga glupakom. Sad uviđam koliko je bio mudar. Jer dečaku treba
više od knjiga da bi bio dečak.
Sara je za jedanaesti rođendan poklonila Ejbu maleni dnevnik u kožnom
povezu (protivno Tomasovim željama). Kupila ga je novcem koji je zaradila
čisteći i krpeći odeću gospodinu Gregsonu, starcu iz susedstva, čija je žena
preminula nekoliko godina ranije. Na granici se ionako teško dolazilo do knjiga,
a dnevnici su bili pravi luksuz, naročito za dečake iz siromašnih porodica.
Možemo samo da zamislimo Ejbovu radost kad je dobio taj poklon. Nije časio ni
časa da napiše prvi odeljak, koji je predano zabeležio neveštim rukopisom istog
dana kad je dobio poklon.
Ovo je dnevnik Abrahama Linkolna.
9. februar 1820., Ovu knjigu sam dobio na poklon za jedanesti [sic] rođendan od
oca i maćehe, gospođe Sare Buš Linkoln. Trudiću se da ga svakodnevno koristim radi
poboljšanja svoje pismenosti.
- Abraham Linkoln

II
Jedne večeri početkom proleća, nedugo pošto su ove reči pažljivo
sastavljene, Tomas je pozvao svog sina napolje da sedi s njim pored vatre. Bio je
pijan. Ejb je to znao, čak i pre no što ga je otac pozvao da sedne pokraj njega na
panj i zgreje se. Otac je ložio vatru napolju samo kad je želeo da se dobro nalije.
„'Sam ti ikad pričao za tvog dedu?"
Tu je priču najviše voleo da priča kad je bio pijan: o tome kako je kao dečak
bio očevidac surovog ubistva svog oca, događaja koji je ostavio duboke ožiljke

SV
na njegovoj duši. Nažalost, udobnosti kauča Sigmunda Frojda bile su još

30
decenijama daleko. U njihovom odsustvu, Tomas je radio što bi svaki emotivno
osakaćeni čovek sa granice ispunjen samopoštovanjem uradio kako bi izašao na
kraj sa svojim mukama: dobro bi se napio i otvorio dušu. Ako je u tome bilo
ikakve utehe za Ejba, ogledala se u sledećem: njegov je otac bio nadaren
pripovedač i umeo je da oživi svaki detalj. Oponašao bi različita narečja i
glumio radnje. Menjao boju glasa i ritam pripovedanja. Bio je rođeni glumac.
Nažalost, Ejb je tu predstavu gledao već mnogo, mnogo puta. Znao je da
ispriča tu priču od reči do reči: kako je njegov deda (koji se takođe zvao
Abraham) orao polje nadomak svoje kuće u Kentakiju. Kako su ga osmogodišnji
Tomas i njegova braća gledali dok mukotrpno radi po vrelini tog majskog
popodneva. Kako su ih prenuli pokliči ratne družine pripadnika plemena Šoni
kad je iskočila iz svog skrovišta i napala. Kako se maleni Tomas sakrio iza
drveta i gledao kako mu udaraju oca u glavu kamenim čekićem. Kako mu
prerezuju grkljan tomahavkom. Mogao je sve to da opiše, čak i bakino lice dok
joj je mladi Tomas saopštavao vest pošto je otrčao kući.
Međutim, to nije bila verzija koju mu je Tomas ispričao ovoga puta.

Priča je počinjala kao i uvek, po vrelom talasu meseca maja 1786. godine.
Tomas je imao osam godina. On i njegova dva starija brata, Džosaja i Mordikaj,
otišli su sa ocem do čistine u šumi velike tri jutra, nedaleko od seoske kuće koju
su mu pomogli da sagradi nekoliko godina ranije. Tomas je posmatrao oca dok
je pridržavao maleno ralo što je pravilo brazde iza Bena, ostarelog konja za
vuču, kojeg su imali još od pre rata. Žestoko sunce napokon je zašlo za horizont,
ostavivši dolinu reke Ohajo u mekoj plavičastoj svetlosti, ali i dalje je bilo
„vrelije od paklenog ognja" i uz to vlažno. Abraham stariji radio je bez košulje,
puštajući da mu vazduh hladi dugi mišićavi torzo. Mladi Tomas jahao je na
Benovim leđima, držeći uzde, dok su njegova braća išla iza i rasejavala seme.
Čekajući dobrodošle zvuke zvona koje ih poziva na večeru.
Dotle je Ejb znao svaku reč. Zatim sledi deo kad ih prenu ratni pokliči
pripadnika plemena Šoni. Deo kad se stari konj propne na zadnje noge i zbaci
Tomasa na zemlju. Kad on otrči u šumu i gleda ih kako mu ubijaju oca.
Međutim, pripadnici plemena Šoni uopšte nisu došli. Ne ovoga puta. Ovo je
bila nova priča. Priča koju je Ejb prepričao u pismu Džošui Spidu više od
dvadeset godina kasnije.
„Istina jeste", kazao mi je otac polušapatom, „da tvog dedu nije ubio
čovek."
SV 31
 Gologrudi Abraham radio je na rubu svoje čistine, odmah uz šumu, kad se
iz nje začulo „veliko šuštanje i pucketanje grana", ni dvadesetak metara dalje od
mesta gde su on i njegovi sinovi radili.
„Tata mi je rekao da povučem uzde dok on ne oslušne. Mislili smo da to
samo jeleni prolaze, mada smo dotad videli i dosta mrkih medveda."
Čuli su i priče. Izveštaje o ratnim družinama pripadnika plemena Soni, koji
vrebaju neoprezne koloniste, ubijaju žene i decu belaca bez srama. Spaljuju im
domove. Naživo deru kožu sa glave muškarcima. Bila je to još sporna zemlja.
Indijanaca je bilo posvuda. Opreza nikad nije bilo naodmet.
„Šuštanje je zatim doprlo iz drugog dela šume. Ma šta da je to bilo, nije bilo
jelen i nije bilo samo. Tata je opsovao što je ostavio kremenjaču kod kuće i
krenuo da oslobađa Bena. Nije nameravao da dopusti tim vrazima da mu uzmu
konja. Kazao je mojoj braći da idu, Mordikaja je poslao po pušku, a Džosaju po
pomoć iz postaje Hjuz.*
Šuštanje se zatim izmenilo. Krošnje drveća počele su da se povijaju, kao da
nešto skače po njima, sa jedne na drugu.
„Tata je požurio sa kaiševima. 'Šoniji', prošaputao je. Srce samo što mi nije
iskočilo iz grudi kad sam to čuo. Pratio sam te krošnje pogledom, čekajući da
čopor razbesnelih divljaka istrči iz šume, uzvikujući, urlajući i mašući
sekiricama. Video sam njihova crvena lica kako bulje u mene. Osećao sam kako
mi čupaju kosu... kako mi skidaju kožu sa glave."
Abraham se i dalje borio s kaiševima kad je Tomas ugledao kako nešto belo
iskače iz krošnje „petnaestak metara iznad". Nešto ljudske veličine i oblika.
„Bio je to duh. Po tome kako je leteo iznad zemlje. Po tome kako mu se belo
telo mreškalo dok se kretao kroz vazduh. Duh iz plemena Šoni, došao je da nam
uzme duše jer smo zagazili na njihovu teritoriju."
Tomas ga je gledao kako visoko leti ka njima, suviše prestrašen da poviče.
Suviše prestrašen da upozori oca da se primiče. Da je tik iznad njega. U tom
trenutku.
„Ugledao sam odblesak beline i začuo krik koji bi probudio i mrtvaca
udaljenog i više od kilometar. Stari Ben se uplašio, zbacio me na zemlju pa
izbezumljeno jurnuo, a ralo koje je visilo o jednom remenu poskakivalo je za
njim. Pogledao sam naviše prema mestu gde je tata stajao. Nije ga bilo."
Tomas se s mukom pridigao sa tla dok mu se vrtelo u glavi i (mada će to
________________________________________
*Prvi doseljenici često su gradili kuće oko utvrda ili „postaja". U slučaju napada Indijanaca, povlačili

SV
su se u ta utvrđenja. Njihovo osoblje predstavljali su mali odredi dobrovoljaca. (Piščeva napomena)

32
shvatiti tek satima potom) slomljenog ručnog zgloba. Duh je stajao pet ili šest
metara dalje, okrenut leđima. Stajao je iznad njegovog oca, strpljiv i smiren.
Streljao ga je pogledom poput boga. Naslađivao se njegovom bespomoćnošću.
„Nije to bio nikakav duh. Niti pripadnik plemena Šoni. Čak i s leđa video
sam da taj tuđinac nije ništa više do dečak, nimalo veći od moje braće. Košulja
mu je izgledala kao da je sašivena za nekog dvostruko krupnijeg od njega. Bela
kao slonovača. Upola upasana u njegove prugaste sive pantalone. Koža mu je
bila gotovo iste nijanse, a vrat ispresecan plavim linijicama. Stajao je tu,
nepomičan i ne dišući, kao kakav kip."
Abraham stariji imao je jedva četrdeset dve godine. Dobri geni darovali su
mu visinu i široka pleća. Pošten rad vitkost i snažne mišiće. Još nikad nije
izgubio ni u jednoj tuči i, k vragu, neće izgubiti ni u toj. Digao se („polako, kao
da su mu rebra polomljena"), napregnuo mišiće i stegnuo pesnice. Bio je
povređen, ali to je moglo da pričeka. Najpre će da mlatne tog kopi...
„Tata je zinuo u čudu kada je pogledao tog dečaka u lice. Šta god da je
video na njemu, prestrašilo ga je nasmrt."
„Šta, za boga milo...?"
Dečak je zamahnuo da udari Abrahama u glavu. Promašio me je. Abraham
je uzmaknuo korak unazad i podigao pesnice, ali nije ga udario. Promašio me je.
Osetio je bol na levom obrazu. Zar nije? Bridenje pod okom. Dodirnuo je lice
vrhom kažiprsta... lagano. Krv je potekla, lipćući iz posekotine tanke poput
žileta koja mu se protezala od uha do usta. Nije promašio.
Ovo su poslednje sekunde mog života.
Abraham je osetio kako mu se glava trgla unazad. Osetio kako mu se očna
jabučica raspada. Svetlost svuda. Osetio je kako mu krv teče iz nozdrva. Još
jedan udarac. Još jedan. Čuo je sinovu vrisku odnekud. Zašto ne beži? Osetio je
da mu je vilica slomljena. Zubi izbijeni. Osetio je kako se pesnice odmiču, a
vriska stišava. Spavati sad... nikad se ne probuditi.
Dečak je podigao Abrahamovo telo za kosu, zadajući mu udarce iznova i
iznova dok mu čelo naposletku nije „uleglo kao ljuska jajeta".
„Tuđinac je obmotao ruke oko očevog vrata i podigao ga. Ponovo sam
vrisnuo, siguran da je naumio da ga dokrajči. Umesto toga, gurnuo je one duge
nokte na palčevima, one noževe, kroz tatinu Adamovu jabučicu i, pras,
razrezao mu vrat od sredine. Stavio je usta ispod te rupe i lakomo pio kao što
pijanac loče iz boce viskija. Gutajući gutljaje krvi. Kad je mlaz utanjio, obmotao
je ruku oko tatinih prsa i čvrsto ga prigrlio. Stezao mu je srce dok nije iscedio i

SV
poslednju kap, a potom ga bacio na zemlju i okrenuo se. Pogledao pravo u
33
mene. Tad sam shvatio. Tad sam shvatio zašto se tata toliko uplašio. Dečak je
imao oči crne kao ugalj, zube duge i oštre kao vučje. Lice belo kao đavolje, bog
me ubio ako lažem. Srce mi je poskočilo. Zastao mi je dah. Stajao je tamo lica
prekrivenog tatinom krvlju i... kunem ti se da je sklopio šake na grudima i...
pevao...mi.
Imao je iskren, savršen glas mladića. Akcenat nepogrešivo engleski.
Kad velika tuga srce povredi
I seta misli pritisne
Tad muzika srebrnim zvukom svojim
Brzo lek i utehu donese.*
Da nešto toliko odvratno može da proizvede takav zvuk, da na tom
bledom licu može da bude tako topao osmeh, sve je to bila surova šala. Pošto je
otpevao pesmu, vrag se duboko poklonio pa utrčao u šumu. „Trčao je dok više
nisam video trag beline medu drvečem." Osmogodišnji Tomas je kleknuo nad
očev izobličen, ispijen leš. Drhtao je celim telom.
„Znao sam da moram da lažem. Znao sam da nikad nijednoj živoj duši ne
smem reći šta sam video jer će misliti da sam budala, ili lažov, ili nešto još gore.
A uostalom, šta sam to video? Možda sam sve samo usnio. Kad je Mordikaj
dotrčao s kremenjačom, kad je upitao šta se dogodilo, zaplakao sam i rekao mu
jedino što sam mogao. Jedino u šta bi poverovao, da je ratnička družina
pripadnika plemena Šoni ubila našeg oca. Nisam mogao da mu kažem istinu.
Nisam mogao da mu kažem da je to bio vampir."

Ejb nije mogao da govori. Sedeo je naspram svog pijanog oca, puštajući da
povremeno pucketanje vatre ispuni tišinu.
Čuo sam na stotine njegovih priča, neke iz života drugih ljudi, neke iz njegovog
života. Međutim, još nikad nisam čuo da je izmislio neku priču, čak ni u pijanom
stanju. Iskreno nisam mislio da je njegov um kadar za to. Niti sam mogao da smislim
razumno objašnjenje zašto bi tako nešto slagao. To je ostavljalo jednu jedinu
uznemirujuću mogućnost.
„Misliš da sam pošandrcao?", upitao je Tomas.
Upravo sam to mislio, ali nisam mu odgovorio. Naučio sam da u takvim prilikama
držim jezik za zubima, radije nego da rizikujem srdito pogrešno tumačenje neke
nedužne opaske. Rešio sam da sedim ćutke dok me ne pošalje u kuću ili dok ne zaspi.
__________________________________________

SV
*Pesma Ričarda Edvardsa iz Šesnaestog stoleća, na koju se aludira u Romeu i Juliji, u petoj sceni
četvrtog čina. (Piščeva napomena)

34
 ,,K vragu, imaš valjan razlog za to."
Otpio je gutljaj prošlonedeljnog rada* i pogledao me s nežnošću kakvu dotad nisam
bio video u njemu. Odlažući na trenutak sve ostalo na stranu i videći nas dvojicu ne
onakve kakvi smo bili, već onakve kakvi smo mogli da budemo u nekom boljem životu.
Otac i sin. Oči su mu se ispunile suzama, što me je začudilo i uplašilo. Imao sam osećaj
da me preklinje da poverujem. Ipak nisam mogao da verujem u nešto tako glupo. Bio je
samo pijanac koji priča priču. Samo to.
„Govorim ti ovo jer treba da znaš. Jer... zaslužuješ istinu. Govorim ti da
sam video dva vampira u životu. Prvog u tom polju. Drugog..." Tomas je
pogledao u stranu, ponovo savladavajući suze. „Drugi se zove Džek Barts... i
video sam ga neposredno pre no što je tvoja majka umrla..."
Otac je leto 1817. proveo u grehu zavisti. Dozlogrdilo mu je da gleda kako njegovi
susedi zarađuju mnogo gajeći pšenicu i kukuruz na svojoj zemlji. Dozlogrdilo mu je da
lomi leđa gradeći ambare koje su oni koristili da se obogate, ne deleći pritom s njim ni
delić zarade. Osetio je, prvi put u životu, nešto nalik ambiciji. Nedostajao mu je kapital.

Džek Barts je bio zdepast jednoruk čovek sa ukusom za skupu odeću i

blagodatnom transportnom firmom u Luivilu. Bio je i jedan od malobrojnih
državljana Kentakija koji su davali privatne pozajmice. Tomas je u mladosti
radio za njega, utovarujući i istovarujući barže na reci Ohajo za dvadeset cenata
dnevno. Barts je uvek dobro postupao prema njemu i plaćao mu brzo, i kad su
im se putevi razišli, rukovali su se i Barts mu je otvoreno ponudio da se vrati.
Više od dvadeset godina kasnije, u proleće 1818, Tomas Linkoln je prihvatio tu
ponudu. Sa šeširom u rukama i nisko pognute glave, Tomas je seo u kancelariju
Džeka Bartsa i zatražio pozajmicu od sedamdeset pet dolara, tačno koliko mu je
trebalo da kupi ralo, konja za vuču, seme i „sve ostalo što je čoveku potrebno da gaji
pšenicu, osim sunca i kiše".
Barts, koji je izgledao „zdravo i srdačno kao i uvek, u svom ljubičastom mantilu
s jednim rukavom", odmah je pristao. Uslovi su mu bili jednostavni: Tomas će se
vratiti sa devedeset dolara (glavnica plus dvadeset posto kamate) najkasnije do
prvog septembra. Sve što zaradi preko toga može da zadrži. Dvadeset posto
bilo je više nego duplo nego što bi bilo koja ugledna banka u to vreme
naplatila, ali budući da Tomas nije imao bukvalno ništa (samo se poslužio
___________________________________
*Mnogi su farmeri pravili viski kako bi dodatno zaradili na svojoj žetvi. Ejb ovde misli na činjenicu
daje Tomas često trampio svoje stolarske proizvode za viski od kukuruza, na veliku žalost svoje nove
žene. (Piščeva napomena)
SV 35
komadom zemlje u Golubijem potočiću, nije imao zaloga, niti je imao kome
drugom da se obrati.
Otac je prihvatio uslove i prionuo na posao, obarao je drveće, čupao panjeve, orao
zemlju i sejao. Bio je to mukotrpan rad. Zasejao je ukupno pet jutara pšenice golim
rukama. Ukoliko požnje trideset merova po aru (razumna procena), imaće dovoljno da
vrati dug Bartsu i još malo da preguramo zimu. Iduće godine zasejaće više. A one tamo
unajmiće pomoć. Za pet godina posedovaćemo najveću farmu u okrugu. Za deset u
državi. Pošto je i poslednje seme položio u zemlju, otac se odmarao i čekao da njegova
budućnost iznikne iz zemlje.
Međutim, ispostavilo se da niko nije upamtio vrelije i suvlje leto od leta
1818. godine. Kad je stigao jul, u celoj Indijani nije bilo nijedne zdrave stabljike
za žetvu. Tomas je bio uništen.
Nije imao izbora do da proda ralo i konja za koliko god novca može. Kako
nije bilo useva za žetvu, nisu mnogo vredeli. Suviše posramljen da izađe Bartsu
na oči, Tomas mu je prvog septembra poslao dvadeset osam dolara zajedno sa
pismom (koje je izdiktirao Nensi), obećavši da će ostatak poslati čim bude
mogao. Bilo je to najbolje što je mogao da uradi. No nije bilo dovoljno dobro za
Džeka Bartsa.
Dve nedelje kasnije, Tomas Linkoln se zatekao kako ga preklinje šapatom,
dok mu se magličasti dah video na studenom noćnom vazduhu. Ustao je iz
postelje samo nekoliko minuta ranije. Probudio se kad ga je nešto lagano
dodirnulo po obrazu. Rukav plavog svilenog mantila. Svežanj novčanica,
dvadeset osam dolara ukupno. Silueta Džeka Bartsa, koji je stajao nad njegovim
krevetom.
Barts nije prevalio toliki put da bi se svađao, samo da bi upozorio. Otac mu je bio
drag. Oduvek mu je bio drag. Stoga će mu dati još tri dana da nađe ostatak novca. To je
posao, vidiš. Ako se pročuje da Džek Barts čini posebne usluge pozajmljivačima koji
zaostaju sa isplatom duga, onda će i drugi razmisliti da li da mu vrate na vreme. A gde
će ga to odvesti? U bedu? Ne, ne. Nema tu ničeg ličnog. To je samo pitanje platežnosti.
Stajali su pored sporednog objekta kako šapatom ne bi probudili nikog u
brvnari. Barts ga je još jednom upitao:
„Možeš li da nabaviš moj novac za tri dana?" Tomas je ponovo obesio
glavu.
„Ne mogu." Barts se osmehnuo i pogledao u stranu.
„Onda..."
Okrenuo se opet prema ocu. Ali njegovog lica nije bilo, već demon na

SV
njegovom mestu. Prozor u pakao. Crne oči i bela koža i zubi dugi i oštri kao

36
vučji, bog me ubio ako lažem.
„... ću ga naplatiti na drugi način."
Ejb je zurio u oca kroz vatru.

Ejb je zurio u oca kroz vatru.

Strava. Strava mi je ispunila utrobu. Ruke i noge. Osetio sam slabost.
Mučninu. Nisam hteo da čujem ni reč više. Ne večeras. Nikada. Ali otac nije
mogao da stane. Ne kad je bio tako blizu kraju. Kraju koji sam već slutio, ali
nisam se usuđivao da poverujem u njega.
„Vampir je uzeo mog oca..."
„Prestani..."
„Vampir je uzeo Spero..."
„Dosta!"
,,I vampir je uzeo tvoju..."
„Idi dođavola!" Tomas je zajecao.
Pri samom pogledu na njega probudila se u meni neka dotad neznana
mržnja. Mržnja prema mom ocu. Prema svemu. Gnušao sam ga se. Otrčao sam
u noć iz straha od nečeg što bih mogao reći; što bih mogao uraditi ako se još koji
trenutak zadržim u njegovom društvu. Moja me je srdžba držala daleko od
kuće tri dana i tri noći. Spavao sam u ambarima i pomoćnim objektima suseda.
Krao jaja i klasje kukuruza. Hodao dok mi noge ne bi zaklecale od umora.
Plakao pri pomisli na majku. Uzeli su je od mene. Otac i Džek Barts. Mrzeo sam
sebe što sam bio premalen da bih je zaštitio. Mrzeo sam oca što mi je rekao tako
nemoguće, nezamislive stvari. A ipak sam znao da su istinite. Nisam mogao da
objasnim kako sam znao sa takvom sigurnošću, ali znao sam. Po tome kako nas
je otac ućutkivao kad god smo ispredali priče o vampirima. Po kricima koje je
vetar donosio noću. Po majčinim grozničavim šaputanjima o tome kako je
„pogledala vragu u oči". Otac je bio pijanica. Lenja hladnokrvna pijanica. Ali nije
bio lažov. Za ta tri dana mržnje i oplakivanja, popustio sam ludilu i priznao
nešto sebi: verujem u vampire. Verujem u njih i mrzim ih sve do poslednjeg.
Kad se napokon vratio kući (uplašenoj maćehi i ćutljivom ocu), Ejb nije
izustio ni reč. Otišao je pravo po svoj dnevnik i zabeležio jednu jedinu rečenicu.
Rečenicu koja će iz korena promeniti tok njegovog života i dovesti mladu naciju
na rub propasti.
Ovim zvanično odlučujem da ću ubiti svakog vampira u Americi.

SV 37
 III
Sara se nadala da će im Ejb čitati posle večere. Smrkavalo se, ali gorela je
lepa vatrica i bilo je i više no dovoljno vremena za nekoliko stranica o Joninim
pustolovinama ili Josifovom mnogobojnom kaputu. Dopadalo joj se kako im je
Ejb čitao. Takav život. Takva izražajnost i jasnost. Posedovao je mudrost daleko
starijeg čoveka. Manire i milinu kakvi se retko viđaju kod deteta. Bio je, kako će
reći Vilijamu Herndonu posle ubistva svog pastorka, „najbolji dečak kojeg sam u
životu videla ili se nadala da ću videti".
Međutim, od njene Biblije nije bilo ni traga. Da li ju je pozajmila susedu i
zaboravila? Da li ju je ostavila kod gospodina Gregsona? Sve je pretražila, ali
uzalud. Sara više nikad neće videti svoju Bibliju.
Ejb ju je spalio.
Bio je to ishitren potez ljutog deteta, zbog kojeg će se kasnije kajati (mada
izgleda nikad dovoljno da bi priznao svojoj maćehi istinu). Godinama potom
pokušaće da se opravda:
Kako da verujem u boga koji dopušta da [vampiri] postoje? Boga koji je dopustio da
moja majka postane plen njihovog zla?* Ili nije mogao to da spreči ili je bio saučesnik u
tome. U svakom slučaju, ne zaslužuje da ga veličam. U svakom slučaju, on je moj
neprijatelj.
Takav je um ljutitog jedanaestogodišnjaka. Dečaka koji na svet gleda kao na izbor
između dve sasvim različite izvesnosti. Koji veruje da „nešto" mora da bude ovakvo ili
onakvo. Sram me je što se to dogodilo, jeste. I ne bih da uvećavam taj sram pretvarajući
se da nije.
Slomljene vere, jedanaestogodišnji Ejb otišao je korak dalje u svojoj
rešenosti u ovom manifestu bez datuma (otprilike avgust 1820):
Od sada će moj život biti život strogog proučavanja i posvećenosti. U sve ću se
uputiti. Postaću veći ratnik od Aleksandra. Moj život imaće samo jedan cilj. Taj cilj je
da ubijem** što više vampira. U ovaj dnevnik beleži ću [sic] o ubijanju vampira. Niko
osim mene neće ga čitati.
Njegovo dotad nezasito zanimanje za knjige pretvoriće se u opsesiju. Pešačio je
više od sat vremena do kuće Arona Stibela, obućara koji se hvalisao
______________________________________
*Ne zna se kako je Barts usmrtio Nensi Linkoln i Sperouove, ali na osnovu podataka iz drugih delova
dnevnika, najverovatnije im je dao „malu dozu" vlastite krvi. Ubosti prst i istisnuti nekoliko kapi u
usta usnule žrtve najčešći je način. Takva količina sasvim je dovoljna da izazove propratne pojave
preobražaja (mučninu, smrt) bez ijednog trajnog preimućstva. (Piščeva napomena)

SV
**Zanimljivo je primetiti ponovljenu upotrebu reči „ubiti" i „ubijanje" u ovim prvim odeljcima. Ejb će
kasnije koristiti preciznije glagole, „uništiti" i „zaklati". (Piščeva napomena)

38
ličnom bibliotekom od nekih stotinu i pedeset tomova, dvaput nedeljno, da bi
vratio jedan i pozajmio drugi naramak knjiga. Išao je sa maćehom u Elizabetaun
kad god bi odlazila u posetu rođaku, gde bi se osamio u domu Samjuela
Hejkrafta, jednog od gradskih osnivača i ponositog vlasnika gotovo pet stotina
knjiga. Ejb je čitao o okultnom; nalazio pominjanje vampira u evropskom
folkloru. Prikupio je spisak njihovih navodnih mana, obeležja i navika. Maćeha
Sara često ga je ujutro nalazila usnulog za stolom, glave položene na otvorenoj
stranici.
Kad nije unapređivao um, Ejb je predano unapređivao svoje telo. Cepao je
dvostruko više drva svakog dana. Gradio duge krivudave kamene zidove.
Vežbao gađajući stabla sekirom. Najpre sa devet metara. Potom sa osamnaest.
Kad bi ga polubrat Džon pozvao da se igraju rata, oberučke bi prihvatio tu
ponudu i borio se s novim žarom, zbog koga je više od jednog deteta iz
susedstva završilo sa raskrvarenom usnom. Na osnovu podataka prikupljenih
iz knjiga, Ejb je istesao dvanaest kolaca i napravio tobolac u kojem ih je nosio.
Napravio je i maleno raspeće (mada je proglasio Boga svojim „neprijateljem",
čini se da se Ejb nije protivio njegovoj pomoći). Počeo je da nosi sa sobom
vrećice belog luka i semena slačice. Oštrio je svoju sekiru dok ne bude dovoljno
oštra da „oslepi sve koji je pogledaju". Noću je sanjao o smrti. O tome kako lovi
svoje neprijatelje i probada ih kocem kroz srce. O tome kako im odseca glave. O
slavnoj bici. Godinama potom, kad se oblaci Građanskog rata budu nadvijali
nad obzorjem, Ejb će se prisećati te svoje mladalačke krvoždernosti.
Postoje samo dve vrste ljudi koji žele rat: oni koji uopšte ne misle da se u njemu
bore i oni koji nemaju ama baš nikakvu predstavu o tome šta je on. U mojoj mladosti je,
mogu sa sigurnošću da tvrdim, važilo ovo drugo. Izgarao sam za tim „ratom" sa
vampirima, ne znajući ništa o njegovim posledicama. Ne znajući ništa o tome kako je
držati na rukama prijatelja koji izdiše ili sahraniti rođeno dete. Svaki čovek koji se
susreo sa smrću oči u oči dobro zna da ne treba da ga traži.
No u leto 1821, te su lekcije i dalje bile godinama daleko. Ejb je želeo svoj
rat sa vampirima, i posle meseci predanog proučavanja i vežbanja, bio je
spreman za prvi napad. Napisao je pismo.

IV
Ejb je bio neobično visok za dvanaestogodišnjeg dečaka. Već je bio dostigao
očevu visinu, nekih stotinu osamdeset centimetara. Kao i njegovom nesrećnom

SV
dedi, dobri geni i godine mukotrpnog rada podarile su mu izuzetnu snagu.

39
 Bio je ponedeljak, „letnji dan kakav se viđa samo u Kentakiju, svetao i zelen;
povetarac je donosio toplotu i semenke maslačka". Ejb i Tomas su sedeli na vrhu
pomoćnog objekta i popravljali krov urušen od zime. Radili su u tišini. Iako se
Ejbova mržnja ohladila, i dalje mu je bilo teško da bude u očevom društvu.
Odeljak iz njegovog dnevnika od 2. decembra 1843. (nedugo po rođenju
Ejbovog sina Roberta) baca svetlost na prirodu tog njegovog prezira.
S godinama sam smekšao u mnogo pogleda, ali u tom pogledu ostajem
nepokolebljiv. Njegova slabost! Njegova nesposobnost! Nije uspeo da zaštiti svoju
porodicu. Mislio je samo na sebe i pustio da drugi ispaštaju zbog njegovih postupaka.
Da nas je samo pokupio i utekao na neko daleko područje. Da je samo zamolio susede da
mu unapred plate nešto što će im u budućnosti uraditi. Ali on nije učinio ništa. Ništa,
samo je dokono sedeo. Ćutke. Potajno se nadajući da će nekako, nekim čudom, njegove
nevolje jednostavno nestati. Ne, nema potrebe da se ovo više analizira: daje umesto
njega bio bilo koji drugi čovek, ona bi još bila sa mnom. To ne mogu da mu oprostim.
Izgleda da je Tomas, za šta mu se mora odati priznanje, shvatao i prihvatao
svoju osudu. Nije pomenuo reč „vampir" od one večeri. Niti je pritiskao Ejba da
govori.
Sara je odvela devojčice da joj pomognu da očisti kuću gospodina
Gregsona tog ponedeljka po podne, a Džon je otišao da se bori u nekom
izmišljenom ratu. Dva Linkolna radila su na krovu kad se primakao konj, noseći
dete na leđima. Debeljuškasto dete u zelenom mantilu. Ili to ili vrlo niskog
čoveka. Niskog čoveka sa tamnim naočarima i... jednom rukom. Bio je to Džek
Barts.
Tomas je spustio čekić, a srce samo što mu nije iskočilo iz grudi pri pomisli
na to šta li Barts sad hoće. Dok je on sišao i zaputio se da dočeka svog
neočekivanog gosta, Ejb je već bio na pola puta do brvnare. Barts je dodao
Tomasu svoje uzde i sišao s poteškoćom, pridržavajući se o sedlo jednom
rukom dok je nabijenim, kratkim nogama tražio tlo. Pošto je sišao s konja, našao
je lepezu u mantilu i upotrebio je, rashlađujući lice. Tomas nije mogao da ne
primeti kako na njemu nije bilo ni graške znoja.
„Jednostavno užasno... užasno, strašno toplo."
„Gospodine Bartse, ja..."
„Moram priznati, vaše pismo me je iznenadilo, gospodine Linkolne.
Prijatno, to je sigurno. Ali ipak me je iznenadilo."
„Moje pismo, gospodine Ba..."
„Da ste ga napisali ranije, možda bi se neprijatnost među nama izbegla.
Strašno... strašna neprijatnost..."
SV 40
 Tomas je bio suviše zbunjen da bi primetio kako Ejb ide ka njima sa dugim
drvenim predmetom u rukama.
„Oprostićete mi zbog žurbe", kazao je Barts, „ali trebalo bi smesta da
pođem. Imam neka posla u Luivilu koja moram da završim još večeras."
Tomas nije znao šta da kaže. K vragu, ama baš ništa nije mu padalo na um.
„Pa, imate li ga, gospodine Linkolne?"
Ejb im se pridružio, noseći dugu, ručno izgraviranu škrinju sa poklopcem
spojenim šarkom. Kovčežić za maleni leš. Stao je iza oca, gledajući ravno u
Bartsa. Nadvijajući se nad njim. Gledajući ga znalački.
„Čudno", kazao je Ejb, raspršivši tišinu. „Nisam vas očekivao za dana."
Ovoga puta zbunjen je bio Barts.
„Ko je ovo dete?"
„Moj sin", rekao je Tomas, skamenjen.
„Ovde je", kazao je Ejb, podigavši škrinju. „Sve. Svih stotinu dolara, baš
kao što piše u pismu."
Tomas je bio siguran da nije dobro čuo. Siguran da je sve to san. Barts je
pogledao u Ejba, sumnjičav. Zbunjen. Široko se osmehnuo.
„Gospode bože!", kazao je Barts. „Na trenutak sam pomislio da smo svi
ludi!"
Barts se zasmejao. Ejb je podigao poklopac, tek toliko da gurne šaku
unutra.
„Dobar dečak", kazao je Barts, smejući se iskreno. „Onda dopusti da ga
uzmemo."
Podigao je šaku i pomilovao me debelim prstima po kosi. U glavi mi je bilo
samo to kako me je majka isto tako milovala kad mi je čitala. U glavi mi je bilo
samo njeno milo lice. Ljutito sam pogledao naniže u tog čoveka. U to stvorenje.
Zasmejao sam se s njim dok je otac bespomoćno stajao, a u grudima mi je
buktao plamen. Osećao sam drveni kolac pod prstima. Mogao sam da uradim
bilo šta. Bio sam bog.
Ovo su poslednji trenuci tvog života.
Ne sećam se kako sam ga zabo, sećam se samo da jesam. Njegov je smeh zamukao i
trapavo je koraknuo. Oči su mu pocrnele za tili čas, kao da su se bunari mastila u
njegovim zenicama najednom rasuli, a prosuta tečnost zadržala iza stakla. Očnjaci su
mu se spustili i smesta sam ugledao plavičastu mrežu ispod njegove kože. Bila je istina.
Do tog trenutka bilo je mesta sumnji. Ali sad sam video rođenim očima.
Sad sam znao.
Vampiri su stvarni.
SV 41
 Podigao je ruku i bucmastom šačicom instinktivno uhvatio kolac. Na licu mu još
nije bilo straha. Samo zbunjenost, kao da pokušava da shvati kako je to takav predmet
prikačen za njegovo telo. Ubrzo je izgubio ravnotežu i klonuo u sedeći položaj, gde je
ostao na časak pre no što je sasvim klonuo na leđa. Popustio je kolac i ruka mu je pala uz
bok.
Obišao sam ga, pitajući se kad će napasti. Pitajući se kad će se nasmejati zaludnosti
mog postupka i usmrtiti me. Dok sam to radio, on me je pratio očima. Bile su jedino što
se kretalo u tom času. U njima je bilo straha. Umirao je... i bojao se. Ono malo boje što je
imao napustilo ga je, a tamna gusta krv potekla mu je iz nozdrva i oko usta. Najpre
potočić... potom bujica, lila mu je niz obraze i preplavljivala oči. Bilo je više krvi nego
što sam mislio da je moguće. Video sam kako mu duša (ukoliko je uistinu imao takvo
nešto) odlazi. Neočekivano se i u strahu oprašta od tako dugog, dugog života, života
nesumnjivo ispunjenog srećom, i patnjom, i borbom, i uspehom. Trenucima prelepim da
bi se delili. Suviše bolnim da bi ih se sećao. Sve se to sad završavalo i mnogo se plašio.
Plašio se ništavila koje ga čeka. Ili još gore, kazne.
A onda je izdahnuo. Očekivao sam da će mi oči zasuziti. Da ću se pokajati kad
vidim šta sam uradio. Priznajem da nisam osetio ništa. Poželeo sam samo da se više
napatio.
Tomas je stajao zgranut.
„Vidi šta si uradio", kazao je posle mučne tišine. „Ubio si nas."
„Naprotiv... Ubio sam njega."
„Doći će ih još."
Ejb je već bio počeo da se udaljava.
„Onda će mi trebati još kolaca."

SV 42
 Tri
Henri
Širom sveta vlada večna borba između ta dva principa, dobra i zla. To su dva
principa koja stoje sučeljena još od pamtiveka; i zauvek će nastaviti da se glože.
Abraham Linkoln u raspravi sa Stivenom Daglasom, 15. oktobra 1818.

I
Jugoistočna Indijana živela je u strahu u leto 1825. Za šest nedelja od
početka aprila nestalo je troje dece. Prvo, sedmogodišnji dečak po imenu
Samjuel Grin; nestao je dok se igrao u šumi nadomak svoje porodične farme u
Medisonu, gradu u procvatu na obalama reke Ohajo. Grupe tragača krenule su
u potragu za njim. Prečešljali su i dna močvara, ali od dečaka nije bilo ni traga.
Manje od dve nedelje kasnije, pre nego što su meštani Medisona izgubili svaku
nadu da će ga ikada naći, šestogodišnja Gertruda Vilkoks nestala je iz svog
kreveta usred noći. Tad se strah pretvorio u paniku. Roditelji nisu puštali decu
iz kuća. Susedi su optuživali susede, i utom su prošle tri nedelje bez incidenta.
A onda je 20. maja nestalo i treće dete, ne iz Medisona, već iz grada
Džefersonvila, trideset dva kilometra nizvodno. Ovoga puta telo je nađeno za
samo nekoliko dana, zajedno sa još dva leša. Jedan lovac je došao do tog jezivog
otkrića prateći svoje pse do plitkog pošumljenog jarka gde su ležala tri ispijena
leša, na brzinu prekrivena grmljem. Tela su im bila neprirodno propala, gotovo
sasvim bezbojna. Svako lice zgrčeno od straha, oči razrogačene.
Ejb Linkoln je tog leta imao šesnaest godina i njegova rešenost da „ubije
svakog vampira u Americi" bila je na nepovoljnom početku. Ispostavilo se da su
strahovanja njegovog oca bila bespotrebna. Nijedan vampir nije došao da osveti
Džeka Bartsa. Zapravo, za četiri godine, koliko je prošlo otkako je probo kocem
Bartsa, Ejb nije čak ni video drugog vampira, mada ne zato što se nije trudio.
Nebrojene je noći proveo goneći daleke krike koje je vetar donosio i stražareći
nad sveže iskopanim grobovima u slučaju da, kako folklor navodi, neki vampir
dođe da se gosti lešom. No kako nije imao ništa osim starih knjiga i mitova da
ga vode i oca nevoljnog da pomogne, Ejb je te četiri godine proveo veoma
osujećen. Nije mu preostalo ništa do da nastavi da trenira. Dostigao je punu
visinu od metar i devedeset pet centimetara, a svaki kvadratni centimetar
njegovog tela bio je čist mišić. U rvanju i utrkama mogao je da savlada većinu

SV
muškaraca dvostruko starijih od sebe. Mogao je da zabode oštricu sekire u drvo

43
sa više od dvadeset sedam metara udaljenosti. Mogao je da vuče plug jednako
brzo kao konj i podigne kladu tešku stotinu trinaest kilograma iznad glave.
Međutim, nije umeo da šije. Pošto se nedeljama trudio da sašije sebi dug
„lovački kaput", samo da bi se ovaj posle jednog ili dva nošenja sasvim raspao,
odustao je i platio švalji da to uradi (nije zamolio maćehu iz straha da se ne
zapita za šta će mu takav kaput). Dugi crni kaput bio je postavljen debelim
materijalom preko grudi i stomaka, i imao je unutrašnje džepove za svakojake
noževe, češnjeve belog luka i bočicu svete vodice, koju je sam blagosiljao.
Tobolac sa kocima nosio je na plećima, a debeli kožni okovratnik, koji je poručio
od kožara u Elizabetaunu, nosio je oko vrata.
Kad je vest o tim ispijenim leševima stigla do Golubijeg potočića, Ejb se
smesta zaputio ka reci.
Ocu sam rekao da sam našao posao na barži koja plovi za Nju Orleans i da ću se
vratiti sa platom od dvadeset dolara za šest nedelja.
Uradio sam to uprkos tome što nisam dobio takvu ponudu za posao i uprkos tome
što nisam imao predstavu gde ću naći taj novac. Nisam uspeo da smislim drugi način
da mi otac dozvoli da tako dugo ne budem kod kuće.
Protivno nepogrešivo „časnoj" predstavi o njemu, Ejb se nije libio laganja
dokle god je ono služilo plemenitoj svrsi. Bila je to prilika za kojom je čeznuo
četiri duge godine. Prilika da isproba svoje veštine. Svoje oružje. Prilika da oseti
ushićenje gledajući kako mu vampir skončava pred nogama. Da vidi strah u
njegovim očima.
Bilo je tragača daleko boljih od Abrahama Linkolna. Ljudi koji su znali
mnogo više o reci Ohajo. Međutim, u celom Kentakiju i Indijani nije bilo živog
stvora koji je posedovao šire znanje o tajanstvenim nestancima i nerešenim
ubistvima.
Kad sam čuo opis nađenih tela u Džefersonvilu, odmah mi je bilo jasno da je za to
odgovoran vampir, i imao sam veoma dobru predstavu o tome kuda se zaputio. Setio
sam se da sam čitao o sličnom slučaju u Dugreovom delu O istoriji reke Misisipi, o
slučaju koji je zbunjivao doseljenike gotovo pedeset godina ranije. Deca su počela da
nestaju iz svojih postelja u gradićima pokraj reke, počevši od Načeza i nastavljajući
prema Donaldsonvilu. Od severa ka jugu. Tela su nalažena u grupama uz reku, veoma
raspadnuta. Neprirodno, na svakom su se nalazile samo sitne posekotine po udovima.
Bio sam spreman da se opkladim da se ovaj vampir, poput tog, zaputio ka jugu
nizvodno. Takođe sam bio spreman da se opkladim da putuje brodom. A ako putuje
brodom, stići će u Evansvil pre ili kasnije.

SV
Tamo je Ejb ležao u zasedi u noći 30. juna 1825. godine, u utorak, skriven u

44
šipražju na šumovitim obalama reke Ohajo.
Srećom, mesec je bio pun i otkrivao je svaki detalj noći... laganu maglu što se
kotrljala nad površinom reke, kapljice rose na lišću mog skrovišta, siluete usnulih ptica
na grani drveta i baržu privezanu ni tridesetak metara od mog skrovišta. Ni po čemu se
nije razlikovala od manjih barži koje se viđaju kako plove uzvodno i nizvodno: duga
dvanaest i široka tri i po metra; napravljena od neobrađenih drvenih dasaka; dve trećine
palube zauzete natkrivenim prostorom za život, ipak su mi oči satima bile prikovane baš
za taj brod, jer sam bio siguran da je na njemu vampir.
Ejb je danima posmatrao brodove koji su povremeno pristajali uz obalu
Evansvila. Dobro je osmotrio svakog čoveka koji je zakoračio na tlo, tražeći
obeležja o kojima je toliko čitao: bledu kožu, izbegavanje sunčeve svetlosti,
strah od krstova. Čak je i uhodio nekolicinu „sumnjivih" brodara dok su svojim
poslom odlazili u grad. Međutim, time ništa nije postigao. Naposletku mu je
barža koja se nije zaustavila pobudila sumnju.
Malo mi je falilo da legnem na spavanje. Sunce je bilo sasvim zašlo i svi brodovi
koji nameravaju nizvodno ostaće privezani u luci dok ne svane. A onda sam ga ugledao.
Obris barže u prolazu, jedva vidljive u tmini. Začudilo me je što neki brod prolazi kroz
jedan od najprometnijih gradova u tom delu reke bez zaustavljanja. Još više me je
začudilo što to radi noću.
Ejb je trčao uz reku, rešen da prati taj čudni brod (kojim, koliko je video,
nije upravljao niko) koliko god bude mogao.
Obilne kiše ubrzale su reku i bilo mi je teško da držim korak. Barža je nastavila da
izmiče, i kad je zamakla iza rečne okuke, uplašio sam se da sam je zauvek izgubio.
Međutim, posle pola sata trčanja, Ejb ju je sustigao. Brod je bio privezan uz
istu obalu nekoliko kilometara van grada, a maleni mostić vodio je s njegove
palube na obalu. Dobro se udaljio i započeo celonoćno bdenje. Proticali su
gladni, zamorni sati, ali Ejb se nije micao sa svog mesta.
Toliko sam mirovao da sam strahovao da će me noge izdati kad mi ustrebaju. Ali
nisam se usuđivao da napadnem dok ga ne vidim. Dok ne ugledam stvorenje kako
iskrsava iz svog usnulog mesta. Pogledao sam naniže u sekiru u svojim rukama da se
uverim da je još tu. Stresao sam se u iščekivanju da je gledam kako leti i zariva mu se u
grudi. Da vidim strah na njegovom licu dok bude napuštao ovaj svet.
Začulo se slabašno šuštanje lišća i krckanje grančica sa severa. Neko se
primicao, koračajući kroz šumu uz obalu. Ejb je smirio disanje. Osećao je dršku
sekire u desnoj šaci. Zamišljao zvuk koji će napraviti dok bude cepala kožu i
kost i pluća.

SV
Tolike sam sate čekao da se to stvorenje pojavi. Nijednom mi nije palo na pamet da

45
je vampir možda već u blizini. To nije bilo važno. Spremio sam sekiru i čekao da ga
ugledam.
Ispostavilo se da je „on" ženica u crnoj haljini i s crnim šeširom. Oblik
njenog tela nagoveštavao je da je prilično stara, iako je s lakoćom koračala po
neravnoj obali.
Nijednom mi nije palo na pamet da je to možda žena, a kamoli starica. Najednom
sam uvideo ludost svoje namere. Kakav to dokaz imam? Kakav dokaz osim sumnje da je
to vampirov brod? Hoću li tek tako ubiti ma koga kome pripada i nadati se da će se
pokazati kako je moja teorija tačna? Jesam li spreman da oduzmem život toj starici a da
nisam sasvim siguran?
Ejb nije morao dugo da se muči, jer kad se primakla, video je nešto u
njenom naručju. Nešto belo. Bilo je to dete.
Gledao sam dok ga je nosila kroz šumu [i] prema brodu. Nije imalo više od pet
godina, u beloj noćnoj haljini, ruke i noge su mu slobodno visile. Video sam mu krv na
okovratniku. Na rukavima. Nisam mogao da napadnem sa takve udaljenosti iz straha da
ne promašim pa sekirom usmrtim dečaka (ako je uopšte bio živ).
Ejb je gledao kako vampirica dolazi do broda i kreće mostićem, pa zastaje
nasred puta.
Telo joj se ukrutilo. Onjušila je vazduh kao što sam viđao da životinje rade kad
osete miris opasnosti. Pogledala je kroz tminu ka suprotnoj obali, pa prema meni.
Ejb se skamenio. Nije disao. Nije se ni mrdnuo. Zadovoljna što nema
opasnosti, starica je produžila mostićem i zakoračila na palubu.
Obuzela me je mučnina. Bes, usmeren više na mene nego na nju. Kako se
usuđujem da dokono sedim i dopuštam da odnese tog dečaka? Kako se usuđujem da
dopustim da me nešto tako ništavno kao što je strah, nešto tako nevažno kao što je moj
život, spreči da učinim ono što se mora učiniti? Ne! Ne, radije ću umreti od njene ruke
nego od srama! Ustao sam iz svog skrovišta i potrčao ka reci. Ka brodu. Odmah je čula
moje korake, videla je otkuda dolazim i spustila dečaka na palubu. Aha! Eto mi prilike!
Podigao sam sekiru i hitnuo je. Gledao kako se obrće u vazduhu dok leti prema njoj.
Uprkos izgledu i godinama, starica je bila vrlo okretna i hitra, izbegla je moju sekiru
tako da je ova završila na dnu reke Ohajo. Nastavio sam da trčim, uveren da ću
zahvaljujući vežbi i snazi ipak uspeti. Uveren da nema drugog izbora. Gurnuo sam ruke
u džepove kaputa i našao lovačke noževe za obe šake. Čekala me je, ispruženih kandži.
Očiju crnih poput šešira koji je nosila. Zakoračio sam na most i skočio na nju, ali ona
me je mlatnula kao što konj repom mlatne obada, odbacivši me na palubu i izbivši mi
vazduh iz pluća. Okrenuo sam se na leđa, dok me je celo telo boleo, i držao noževe pred

SV
sobom kako bih je držao na odstojanju. Zgrabila ih je za oštrice i istrgla mi ih iz šaka,
ostavivši mi samo gole šake da se njima branim. Skočio sam na noge i kidisao na tu
46
bednu staru đavolicu, izbezumljeno mašući pesnicama. Postigao bih jednak uspeh i da
sam nosio povez preko očiju, s takvom lakoćom je izbegavala moje udarce. Sasvim
iznenada osetio sam snažan bol u predelu stomaka, bol koji me je zamalo oborio s nogu
na usnulog dečaka.
Vampirica je snažnim pesnicama slomila nekoliko Ejbovih rebara.
Zateturao se dok ga je udarala u stomak iznova... i iznova. Zakašljao se i
poprskao je kapljicama krvi po licu.
Tu je zastala, prešla srednjim prstom preko obraza i prinela ga jeziku.
„Bogato", kazala je sa osmehom. Upinjao sam se da ostanem na nogama, znajući
da će mi, ako ponovo padnem, to biti poslednji put. Pomislio sam na svog dedu, kako su
njegovo lice smrvile vampirske pesnice. Kako nije uspeo da mu zada čak nijedan udarac
zauzvrat. Nisam hteo da me zadesi ista sudbina. Iskoristio sam njenu stanku kao svoju
prednost i pronašao poslednje preostalo oružje u kaputu, nožić. Bacio sam se na nju sa
poslednjom preostalom snagom i zario joj oštricu u stomak. To joj je samo dodatno
popravilo raspoloženje, jer me je zgrabila za zglob i povukla ga uz svoju utrobu, sekući
se i smejući sve vreme. Osetio sam kako mi stopala više ne dodiruju palubu; osetio sam
njene šake oko vrata. Za samo časak, kako se činilo, davio sam se. Zagnjurila mi je glavu
u vodu, leđa su mi bila pritisnuta uz bok broda. Izbezumljeno sam mlatarao nogama.
Preostajalo mi je jedino da gledam naviše u njeno lice. U njene bore izglačane vodom. A
onda su se misli okrenule od borbe i ispunila me je neobična radost. Sve će se ubrzo
završiti i odmaraću se. Te crne oči menjale su oblik nada mnom dok je voda počinjala da
se smiruje.
Dok sam ja počinjao da se smirujem. Biću s njom uskoro. Bila je noć.
A onda je došao on.
Ejb je bio jedva svestan kad je ta starica nestala, neko ju je povukao unazad
i vratio na brod. Njene šake ga više nisu držale pa je polako tonuo ka dnu reke.
Iz dubina me je izvukla božja ruka. Smestila me je na palubu broda pokraj usnulog
deteta u beloj noćnoj haljini. S tog niskog mesta posmatrao sam kako se odvija ostatak,
tonući u san i izranjajući iz njega. Čuo sam kako ona žena izvikuje:
„Izdajniče!"
Video sam siluetu čoveka koji se borio s njom. Video sam kako joj glava pada na
palubu ispred mesta gde sam ležao. Telo joj je bilo odvojeno od nje.
A onda nisam video ništa više.

SV 47
 II
„I često, kako bi nas osvojili na našu štetu, sluge tame govore nam istinu,
pridobijajući nas iskrenim tricama, kako bi izdali..."*
Probudio sam se u odaji bez prozora pokraj čoveka koji je čitao spram svetiljke. Bio
je visok oko metar i šezdeset, vitak, tamne kose duge do ramena. Kad je video da sam
budan, prestao je da čita i stavio obeleživač među stranice obimne knjige u kožnom
povezu.
Postavio sam jedino pitanje koje je bilo važno. Pitanje koje mi nije davalo mira u
snu.
„Dečak... je li..."
„Na sigurnom je. Ostavio sam ga tamo gde će ga naći."
Njegov akcenat nije odao neko posebno poreklo. Je li Englez? Amerikanac? Škot?
Seo je kraj mene u kitnjasto izrezbarenu stolicu s visokim naslonom, prebacivši nogu
preko noge u tamnim pantalonama i plavoj košulji rukava podvrnutih do lakata, sa
srebrnim krstićem oko vrata. Pogledao sam oko sebe i video oblik odaje na svetlu njegove
petrolejke. Zidovi su bili sagrađeni od kamenja naslaganog jedno na drugo, prostor
između njih ispunjen glinom. Na svakom zidu ponosito su stajale najmanje po dve slike
u zlatnim ramovima; na nekima ih je bilo i po šest. Prizori gologrudih domorodačkih
žena koje nose vodu sa potoka. Pejzaži okupani suncem. Portret mlade žene visio je
pored portreta starice izrazito sličnih crta lica. Video sam svoje stvari pažljivo položene
na ormariću u udaljenom uglu sobe. Svoj kaput. Svoje noževe. Svoju sekiru, čudesno
izbavljenu sa dna Ohaja. Okolo najlepši komadi nameštaja koje sam u životu video. I
knjige! Kamare i kamare knjiga svih mogućih debljina i poveza.
„Zovem se Henri Sterdžes", rekao je. „Ovo je moj dom."
„Abraham... Linkoln."
„'Otac mnogih.' Čast mi je, zaista."
Pokušao sam da se uspravim i sednem, ali presekao me je takav bol da je malo falilo
da se onesvestim. Legao sam na leđa i pogledao naniže u bradu. Grudi i stomak bili su
mi pokriveni vlažnim zavojima.
„Oprostićete mi zbog narušavanja vaše privatnosti, ali bili ste veoma povređeni.
Neka vas ne plaši ni smrad. Natopio sam obloge raznim uljima, veoma dobrim za
zaceljivanje rana, uveravam vas. No, bojim se, ne tako blagotvornim za čula."
„Dva dana i dve noći. Moram priznati da je prvih dvanaest sati bilo prilično neizvesno.
Nisam bio siguran hoćete li se ikad probuditi. Kompliment je za vaše zdravlje što ste..."
„Ne... kako ste je ubili?"
_____________________________

SV
*Magbet, prvi čin, treća scena. (Piščeva napomena)

48
 „Aaa, to nije bilo teško, zaista. Bila je prilično krhka, znate."
Činilo se veoma besmislenim reći to nekome čije je telo slomila njena „krhkost".
„I, moram dodati, bila je prilično zaokupljena pokušavanjem da vas uguši. Stoga
pretpostavljam da vam dugujem zahvalnost za odvraćanje paž... Mogu li nešto da vas
pitam?"
Moja ćutnja pokazala se kao prikladna zamena za „da".
„Koliko ste vampira zaklali?"
Bilo je zaprepašćujuće čuti kako neki tuđinac izgovara tu reč. Do tog dana nisam
čuo nikoga osim svog oca da govori o njima kao o stvarnim bićima. Palo mi je na pamet
da se pohvalim, ali odgovorio sam mu iskreno.
„Jednog", kazao je Ejb.
„Da... da, tako sam i mislio."
„A vi, gospodine? Koliko ste ih vi zaklali?"
„Jednog."
Ništa mi tu nije bilo jasno. Kako je moguće da neko tako vešt, ko je tako lako zaklao
vampira, ima tako malo iskustva?
„Zar vi... niste lovac na vampire?"
Henri se iskreno nasmejao toj zamisli.
„Sa sigurnošću mogu da tvrdim da nisam. Mada bi to bio vrlo zanimljiv izbor
zanimanja, to je sigurno."
U svojoj omamljenosti, nisam odmah shvatio šta hoće da kaže. Kad mi je svanulo,
kad sam osetio da mi istina njegovih reči tone u kožu, istovremeno sam se prestrašio i
razbesneo. Ubio je onu vampiricu. Ne da bi mene izbavio od smrti, već da bi me izbavio
za sebe. Sad više nije bilo bola. Postojala je samo vatra u mojim grudima. Kidisao sam
na njega iz sve snage, svim besom. Ali ruke su mi se naglo zaustavile na putu ka
njegovom grlu. Bile su svezane oko zglobova. Izbezumljeno sam vrisnuo. Cimao kaiševe
dok mi lice nije buknulo. Luđak. Henri me je gledao bez treptaja i čuđenja.
„Da", kazao je Henri. ,,I mislio sam da ćete tako reagovati."

III
Naredna dva dana i dve noći nisam hteo da prozborim ni reč. Nisam hteo da jedem,
da spavam, niti da pogledam svog neprijatelja u oči. Kako sam i mogao, svestan da mi se
život može završiti svakog trena? Svestan da je vampir (moj zakleti neprijatelj! ubica
moje majke!) sve vreme samo nekoliko koraka udaljen od mene. Koliko li je moje krvi
popio dok sam spavao? Čuo sam bat njegovih koraka uz stepenice i niz njih. Čuo sam
škripu i šum dok je otvarao i zatvarao lomna vrata. Ali nisam čuo ništa iz spoljašnjeg

SV
sveta. Ni ptičji poj. Ni crkvena zvona. Nisam znao kad je dan a kad noć. Moje jedino

49
merilo vremena bio je zvuk kresanja šibice. Gorenje peći na drva. Ključanje vode u
čajniku. Svakih nekoliko sati ušao bi u sobu sa činijom vrele supe, seo pored mog kreveta
i ponudio se da me nahrani. Odmah bih odbio. Pošto bi prihvatio moje odbijanje, Henri
bi podigao Sabrana dela Vilijama Šekspira i nastavio da čita gde je stao.
Tako je izgledala ta naša mala igra. Dva dana odbijao sam da jedem i slušam. Dva
dana on je nastavljao da kuva i priča. Dok je čitao, nastojao sam da zaokupim um
beznačajnim mislima. Pesmama ili pričama koje sam sam smišljao. Bilo čim samo da ne
pružim tom vampiru zadovoljstvo tako što ću mu pokloniti svoju pažnju. Međutim,
trećeg dana, sasvim savladan glađu, nisam mogao da ne prihvatim ponuđenu kašiku
supe. Zakleo sam se da ću prihvatiti samo jednu. Tek toliko da ublažim bol u želucu,
nimalo više.
Ejb je pojeo tri zdelice supe bez zaustavljanja. Kad se napokon najeo, on i
Henri su sedeli u tišini „sat vremena, kako se činilo", dok Ejb naposletku nije
prozborio:
„Zašto me nisi ubio?"
Gadilo mi se da ga pogledam. Nije me bilo briga za njegovu ljubaznost. Nije me
bilo briga što mi je spasao život. Vidao rane i hranio me. Nije me bilo briga ko je on. Bilo
mi je važno jedino šta je on.
„Molim te, pa zašto bih te ubio?"
„Pa zato što si vampir."
„Znači, to govori sve o meni? Zar nemam čovečji um? Zar nemam iste potrebe?
Za hranom, odećom i udobnošću? Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame."
Sad ja nisam mogao da se ne smejem.
„Govoriš kao neko ko ne ubija da bi zadovoljio potrebu za 'hranom'! Čije 'potrebe'
ne uzimaju majke od njihove dece!"
„Aha", kazao je Henri. „Dakle, neko od moje vrste uzeo ju je od tebe?"
Sasvim sam izgubio razum. S takvom je lakoćom govorio o tome. S takvom
neosetljivošću. Luđak se vratio. Kidisao sam na njega, oborivši pritom činiju za supu na
kameni pod. Razbila se u paramparčad. Rastrgnuo bih mu lice da nije bilo onih stega
oko mojih zglobova.
„Da se više nikad nisi usudio da je pomeneš! NIKAD!"
Henri je pričekao da me srdžba pusti, pa je kleknuo na pod i pokupio komadiće
razbijene činije.
„Moraš mi oprostiti", kazao je Henri. „Davno sam bio tvojih godina. Zaboravio
sam mladalački žar. Trudiću se da ubuduće pažljivije biram reči."
Pošto je pokupio i poslednje komadiće, ustao je i pošao da izađe, ali je zastao na
vratima.

SV
„Zapitaj se... Zar smo toliko različiti, ti i ja? Zar nismo obojica nevoljne sluge mog
50
stanja? Zar obojica nismo izgubili nešto važno zbog njega? Ti majku? Ja život?"
Rekavši to, izašao je i ostavio me mojoj srdžbi. Povikao sam za njim:
„Zašto me nisi ubio?!" Njegov odgovor smireno je dopro iz susedne prostorije:
„Neki su ljudi, Abrahame, jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli."

IV
Ejbove rane su zaceljivale kako su dani proticali. Rado je jeo i sa sve većim
zanimanjem slušao kako Henri čita Šekspira.
Mada je njegov lik i dalje imao moć da probudi bes ili strah u meni, ta je moć
slabila kako mi je telo jačalo. Olabavio mi je stege tako da sam sam mogao da jedem.
Ostavljao mi je knjige pokraj kreveta da mogu da čitam. Što sam više upoznavao njegov
um, to sam sve više uviđao mogućnost da on nema ubilačke namere prema meni.
Razgovarali smo o knjigama. O velikim svetskim gradovima. Razgovarali smo čak i o
mojoj majci. Uglavnom smo razgovarali o vampirima. O toj sam temi imao više pitanja
no reči kojima bih ih formulisao. Hteo sam sve da znam. Četiri duge godine tumarao
sam po tami, oslanjajući se na nagađanja i nadajući da će me sama sudbina dovesti da se
suočim oči u oči s vampirom. Napokon mi se ukazala prilika da sve saznam: Kako mogu
da žive samo od krvi. Imaju li dušu. Kako su uopšte nastali.
Nažalost, Henri nije imao odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Poput
većine vampira, mnogo je vremena proveo opsednut svojom „lozom" u
nastojanju da otkrije „prvog vampira", u nadi da će ga to otkriće odvesti nekoj
dubljoj istini, možda čak i leku. I poput svih pre njega, nije uspeo. Čak i
najsnalažljiviji vampiri pamte samo dve ili tri generacije unazad.
„To je", objasnio je Henri „posledica naše samotnjačke prirode."
Vampiri se zaista retko druže, i gotovo nikad sa svojom vrstom. Nestašica lake krvi
stvara oštru konkurenciju, a zbog nomadskog načina života teško im je da stvaraju
trajne veze. U retkim slučajevima dešava se da vampiri rade u parovima ili čoporima, no
ta udruženja često nastaju iz očaja i uglavnom su privremena.
„Što se tiče našeg porekla", rekao je Henri, „bojim se da će ono ostati
zauvek zaodenuto tajnom. Neki veruju da smo počeli kao zao duh ili demon
koji je prešao iz jedne nesrećne duše u sledeću. Da smo kletva koja se prenosi
krvlju. Ostali veruju da poreklo dugujemo samom đavolu. A ima još i onih,
među kojima sam i ja, koji su došli do zaključka da naša 'kletva' zapravo nikad
nije ni počela, da su vampiri i ljudi samo različite životinje. Dve vrste koje
paralelno postoje još otkako su Adam i Eva izbačeni iz raja. Jednom je soju

SV
darovana veća snaga i dužina života; drugom krhkija i kratkotrajnija, ali

51
podarena mu je veća brojnost. Jedino što je sigurno jeste da nikad nećemo biti
sigurni."
No što se tiče samog vampirskog života, Henri je o njemu posedovao bezgranično
znanje. Umeo je da objasni svoje stanje na način da ga shvatim u tako ranoj životnoj
dobi. Imao je dar da humanizuje pojam nemoralnosti,
„Živi ljudi su ograničeni vremenom", kazao je. „Zato njihov život poseduje
hitnost. Ona rada ambiciju. Navodi ih da biraju ono što je najvažnije; da se
vezuju za ono što im je drago. Njihov život ima doba i rituale prolaska, i
posledice. I naposletku, kraj. Ali šta je sa životom bez hitnosti? Šta je onda sa
ambicijom? Šta je onda s ljubavlju?
„Prva stotina godina je uzbudljiva, da. Svet je mesto beskrajnog uživanja.
Savladavamo veštinu hranjenja, učimo gde da bacimo svoju mrežu i kako
najbolje da uživamo u svom ulovu. Putujemo po svetu, posmatrajući čuda
civilizacije na mesečini; sakupljajući mala bogatstva tako što krademo
dragocenosti od svojih bezbrojnih žrtava. Ispunjavamo svaku moguću telesnu
želju... o, sve je to veoma zabavno.
„Posle stotine godina osvajanja, tela su nam toliko puna da im malo fali da
puknu, ali um nam je gladan. Dotad većina nas stekne otpornost na štetna
dejstva sunčeve svetlosti. Stoga svet živih više nije van našeg domašaja, i
možemo slobodno da iskusimo sve što nam tama nije dopuštala u prvom veku.
Halapljivo čitamo dela iz biblioteka, analizirajući klasike; posmatramo najveća
svetska umetnička dela svojim očima. Počnemo da se bavimo muzikom i
slikarstvom, pišemo poeziju. Vraćamo se u gradove koji su nam najmiliji da ih
iznova doživimo. Naše se bogatstvo uvećava, kao i naše moći.
„Do trećeg stoleća, međutim, opijenost večnošću gotovo sasvim se potroši.
Dotad ispunimo gotovo sve moguće želje. Ushićenje prilikom oduzimanja
života iskusimo iznova i iznova i iznova. I mada imamo sve životne udobnosti,
ne nalazimo utehu u njima. U tom veku, Abrahame, većina nas pribegne
samoubistvu, tako što se izgladnimo, probodemo se kocem kroz srce, smislimo
drugi način da oduzmemo sebi život ili, u najočajnijim slučajevima, spalimo
sami sebe. Samo najjači među nama, obdareni izuzetnom voljom i vođeni
bezvremenim ciljem, dožive svoje četvrto ili peto stoleće, pa i više."
Da čovek oslobođen neizbežne sudbine smrti izabere smrt za sebe,to nisam mogao
da shvatim, i kazao sam to Henriju.
„Bez smrti", odgovorio je, „život je besmislen. To je kao priča koja se nikad
ne može ispričati. Pesma koja se ne može ispevati. Jer kako da je završiš?"

SV 52
 Ejb se uskoro oporavio dovoljno da sedi u krevetu, a Henri ga je bez brige
potpuno oslobodio stega. Kako nije uspeo da dobije odgovore na svoja opštija
pitanja o vampirima, Ejb se okrenuo bezdanom bunaru pojedinosti. O sunčevoj
svetlosti:
„Kada tek nastanemo, najslabija sunčeva svetlost stvara nam plikove po
koži i osećamo se loše, gotovo isto kao što čoveku zna da bude loše od
preteranog izlaganja suncu. S vremenom steknemo otpornost na to i možemo
slobodno da se krećemo danju, dokle god se klonimo jarke svetlosti. Ali oči nam
se nikad ne priviknu." O belom luku:
„Bojim se da vas je zbog njega samo lakše uočiti iz daljine." O spavanju u
sanducima:
„Ne mogu da govorim u ime drugih, ali meni je sasvim udobno u krevetu."
Kad je Ejb došao do pitanja o tome kako se postaje vampir, Henri je
zaćutao.
„Ispričaću ti kako sam ja postao vampir."

V
Ejb je sledeće zabeležio u svoj dnevnik 30. avgusta 1825. godine, ubrzo po
povratku u Golubiji potočić.
Ono što sledi jeste priča, doslovno kako mi ju je Henri ispričao. Nisam ukrasio,
prećutao niti proverio nijedan njen deo. Samo je beležim ovde kako bi postojalo neko
svedočanstvo o njoj.
„Dvadeset drugog jula godine 1587", počeo je Henri „tri broda sa stotinu
sedamnaest engleskih duša prispela su na severno ostrvo Roanok, u današnjoj
Severnoj Karolini."
Među tom uzavrelom gomilom muškaraca, žena i dece bio je
dvadesettrogodišnji kovački šegrt po imenu Henri O. Sterdžes, prosečne visine i
građe, duge tamne kose do sredine leđa. S njim je bila njegova nevesta Ediva.
„Bila je samo dan mlađa i centimetar niža od mene, kose od najfinijeg lana i
očiju neobične smeđe nijanse. U letopisima vremena nije bilo nežnijeg i lepšeg
stvora."
Za sobom su ostavili mučno putovanje, obeleženo neuobičajeno lošim
vremenom i retko zlom srećom. Iako bolest i smrt nisu bile neobične pojave
prilikom prelaska Atlantskog okeana (šesnaestovekovni brodovi obično su bili

SV
puni buđi i pacova, pogodno tlo za razvoj brojnih oboljenja koja se prenose
53
hranom ili vazduhom), neočekivana smrt dvoje ljudi u dve odvojene prilike bila
je dovoljno zloslutna da podigne uzbunu.
Oboje su umrli na Lionu, najvećem brodu u tročlanom karavanu, čiji je
kapetan bio Džon Vajt lično. Tog četrdesetsedmogodišnjeg umetnika ser Volter
Roli pažljivo je izabrao da osnuje trajnu englesku naseobinu u Novom svetu.
Dve godine ranije učestvovao je u pokušaju da se kolonizuje Roanok, pokušaju
koji je omanuo kad su kolonisti, sve do jednog muškarci, ostali bez zaliha; tada
su u očaju zamolili ser Frensisa Drejka da ih vrati u Englesku, kad je, sasvim
slučajno, rešio da usidri brod u blizini dok se odmarao između pljačkanja
španskih brodova.
„Ovoga puta", rekao je Henri, „Rolijev plan bio je ambiciozniji. Umesto
neotesanih mornara, poslao je mlade porodice. Porodice koje će pustiti korenje.
Izroditi decu. Podići crkve i škole. Bila mu je to prilika da sagradi 'novu Englesku
u Novom svetu'. Za Edivu i mene to je bila prilika da napustimo dom u kojem za
nas nije bilo sreće. Bilo nas je ukupno devedeset muškaraca, devetoro dece i
sedamnaest žena, uključujući rođenu kćer Džona Vajta, Elenor Der.
Elenor, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, putovala je na Lionu
sa svojim mužem Enenajasom. Bila je „neobično lepa"
dvadesetčetvorogodišnjakinja, bujne riđe kose i pegava lica. Možemo samo
zamisliti koliko joj je naporno bilo na brodu od stotinu dvadeset tona koji su
talasi bacali po nesnosnoj julskoj žezi, žezi što je utrobu broda pretvarala u
džinovske peći.
„Čak bi i najstabilniji mornari pozeleneli i presavijali se preko ograda kad
bi se more uzburkalo a sunce upeklo."
Prvi od ta dva smrtna slučaja dogodio se u nedelju 24. maja, malo više od
dve nedelje otkako su kolonisti isplovili iz Plimuta. Brodski pomoćnik po
imenu Blum (Henri nikad nije doznao kako se tačno njegovo ime piše) noći je
provodio u osmatračnici na jarbolu, zadužen da dobro motri ima li u daljini
kakvih obrisa na zvezdanom obzorju. Španske galije, čuvene po napadanju i
pustošenju engleskih brodova, bile su veoma ozbiljna pretnja. Ubrzo po ponoći,
sećao se brodski kormilar Sajmon Ferdinando (koji se već bio proslavio na
prethodnim ekspedicijama u Mejn i Virdžiniju), začuo se „tresak" na glavnoj
palubi. Nekoliko časaka potom stajao je nad beživotnim telom gospodina
Bluma, kome je vrat bio polomljen.
„Gospodin Ferdinand se čudio kako je uopšte jedan iskusan mornar, uz to
mornar koji se zakleo da neće piti, mogao tako da padne kad je more tako

SV
mirno. No takav je bio život na Atlantiku. Nesreće su se dešavale. Osim
54
nekoliko molitava za pokoj toj nesrećnoj duši, putnici i posada rekli su malo šta
o gospodinu Blumu."
Kapetan Vajt zabeležio je slučaj prilično hladno i kratko u svoj brodski
dnevnik:
Čovek pao iz osmatračnice na jarbolu. Mrtav. Bacili ga preko palube.
„Da je to bio jedini nesrećan slučaj tokom naše plovidbe, računali bismo da
smo imali sreće. No nervi su nam bili na probi ponovo u utorak 30. juna, kad je
Elizabet Berington zauvek nestala u noći."
Elizabet, gotovo komično nisku, kovrdžavu šesnaestogodišnju devojčicu,
otac je doslovce dovukao na brod uz pomoć nekoliko mornara. Bacakala se,
vrištala i ujedala celim putem. Lion je za nju bio tamnički brod.
Nekoliko meseci ranije silno se zaljubila u mladog činovnika koji je radio u
advokatskoj kancelariji njenog oca. Kako su znali da roditelji nikad neće
odobriti njihovu vezu, mladi ljubavnici su se krišom viđali, ali za njihovu se
vezu naposletku ipak saznalo i izazvala je senzaciju u sudskim krčmama i
ozbiljno narušila ugled njenog oca među kolegama pravozastupnicima.
Obrukani gospodin Berington zgrabio je priliku da započne novi život preko
Atlantika, pa odvukao neposlušnu kćer sa sobom ne bi li je naučio pameti.
„Tog utorka nas zadesi još neviđeno nevreme kad naš karavan uplovi u zid
olujnih oblaka. Do mraka su se gotovo svi čistači palube sklonili ispod kako bi
izbegli žestoki vetar i kišu. Talasi su bacali brod tako snažno da je kapetan Vajt
zapovedio da se sve sveće pogase iz straha da nemirno more ne obori neku i
rasplamsa požar. Grleći Edivu, šćućurio sam se u potpunom mraku ispod
palube, osećajući kretnje broda od kojih mi se vrtelo u glavi; začuo sam škripu
drvenih dasaka i svoje saputnike kako povraćaju. Znam da je Elizabet Berington
bila s nama kad su se svetla pogasila. Video sam je rođenim očima. Međutim,
ujutro je nije bilo."
Oluja je prošla i sunce je ponovo nesnosno pržilo. Pošto je Elizabet često
ostajala sama ispod palube, niko do sredine jutra nije ni primetio da je nema.
Putnici su je dozivali po imenu, ali nije se odazivala. Nismo je našli ni posle
podrobne pretrage broda. I druga pretraga, prilikom koje smo istresli brašno iz
vreća i zavirili u burad baruta, bila je jednako jalova. Nije je bilo. Kapetan Vajt
napisao je još jedan kratak i hladan odeljak u svom brodskom dnevniku:
Devojka pala u more u oluji. Mrtva.
„Svi smo znali da je nesrećna devojka oduzela sebi život, ali nismo govorili

SV
o tome. Znali smo da je skočila u more i udavila se. Pomolili smo se za njenu

55
dušu (mada smo znali da je osuđena na pakao, budući da je samoubistvo u
božjim očima predstavljalo neoprostiv greh)."
Poslednje tri nedelje njihovog putovanja protekle su bez nezgoda i pratilo
ih je lepše vreme. Bez obzira na to, kolonisti su bili presrećni kad su kročili na
suvo tlo. Prionuli su na rušenje stabala, prezidavanje napuštenih skrovišta,
sejanje useva i uspostavljanje kontakta s domorocima, naročito domorocima sa
ostrva Kroatoen, koji su srdačno dočekali Engleze u prošlosti. Međutim, njihovo
je primirje ovoga puta bilo kratkog veka. Tačno nedelju dana pošto se prvi brod
Džona Vajta iskrcao na ostrvo Roanok, jedan od njegovih kolonista, Džordž
Hau, nađen je kako leži ničice u plićaku rečice Olbermarl. Pecao je sam kad ga je
grupa „divljaka" napala iz zasede. Vajt je sastavio opis napada na osnovu
dokaza sa mesta zločina. Prema njegovom brodskom dnevniku:
Divljaci su se skrivali u ševaru, gde često nalaze usnule jelene, te ih
ubijaju; tako su primetili našeg čoveka kako sam gazi po vodi, skoro nag, bez
ikakvog oružja, osim račvastog štapića kojim je hvatao krabe, tri kilometra
daleko od svoje družine, pa su ga ustrelili tu u vodi, zadavši šesnaest rana
strelama: i pošto su ga zaklali drvenim sabljama, smrskali su mu glavu i utekli
preko vode.
Vajt je zaključio da je Hau pogođen sa šesnaest „strela" jer je na telu bilo
šesnaest sitnih proboda.
„Zapravo, u telu gospodina Haua i pokraj njega nije nađena nijedna strela.
Upravnik Vajt je takođe izostavio važan detalj u svom izveštaju, da je telo već
bilo počelo da se raspada, iako je gospodin Hau bio mrtav samo nekoliko sati
pre no što su ga pronašli."
Osamnaestog avgusta kolonija je nakratko zaboravila na Kroatoen i veselila
se zbog rođenja svoje prve bebe, Virdžinije Der, unuke Džona Vajta. Bila je to
prva engleska beba rođena u Novom svetu i, poput majke, imala je bujnu riđu
kosu. Porođaj je izvršio jedini lekar u koloniji, Tomas Krouli.
„Krouli je bio punačak, proćelav pedesetšestogodišnjak visokog stasa. Imao
je milo rošavo lice i bio je poznat po tome što je voleo da se šali. Zbog toga i
lekarskog umeća bio je veoma cenjen i malo šta ushićivalo ga je više od toga da
pomogne pacijentu da zaboravi svoje muke kroz smeh."
Zadovoljan energičnim početkom svoje kolonije (bez obzira na neprijatnost
zbog smrti gospodina Haua), Džon Vajt je otplovio natrag za Englesku da
podnese izveštaj o njihovom napretku i kako bi im doneo nove zalihe hrane.

SV
Ostavio je za sobom stotinu i trinaest muškaraca, žena i dece, uključujući svoju
56
tek rođenu unuku Virdžiniju. Ako sve bude išlo kako treba, vratiće se za
nekoliko meseci sa hranom, građevinskim materijalom i robom kojom će
trgovati sa domorocima.
„Nije sve išlo kako treba."
Niz događaja urotio se da zadrži Džona Vajta u Engleskoj naredne tri
godine.
Najpre njegova posada nije htela da plovi natrag u opasnim zimskim
mesecima. Minula letnja plovidba ionako je bila dovoljno opasna i smrtonosna.
Kako nije mogao da nađe drugu posadu, Vajt je istrpeo mučnu zimu ispunjenu
brigom. Kad je proleće napokon stiglo, Engleska je bila u ratu sa Španijom, pa je
kraljici Elizabeti trebao svaki iole valjan brod kojim je raspolagala. To je
uključivalo i lađe koje je Vajt nameravao da vrati u Novi svet. Pomučio se i
našao dva manja starija broda koja nisu trebala Njenom veličanstvu. Međutim,
ubrzo po polasku, oba ta broda zarobili su mu i poharali španski gusari. Kako
nije ostalo ništa zaliha za njegove koloniste, Vajt se okrenuo i zaputio natrag u
Englesku. Rat sa Španijom besneo je još dve godine, te je Džon Vajt bio nasukan
u svojoj domovini, beskrajno ozlojeđen. Hiljadu petsto devedesete (pošto je
odustao od nošenja zaliha) napokon je uspeo da omogući polazak jednim
trgovačkim brodom. Osamnaestog avgusta, na treći rođendan njegove unuke
Virdžinije, ponovo je kročio na ostrvo Roanok.
Nije ih bilo.
Ni jednog jedinog muškarca, žene ni deteta. Njegove kćeri. Unučice.
Beringtonovih. Nije bilo nikoga. Njegova je kolonija jednostavno iščezla.
Građevine su ostale iste kakve su i bile (osim što su vremenske neprilike
ostavile trag na njima i bile su zarasle u korov i šiblje). Oruđe i namirnice bili su
na svom mestu. Okruženi plodnom zemljom i bujnim živim svetom, kako je
moguće da su pomrli od gladi? Ako ih je pomorila kakva kuga, gde su masovne
grobnice? Ako je bilo bitke, gde su tragovi? Ništa mu nije bilo jasno.
Našao je samo dva iole značajna traga: reč „Kroatoen" urezanu u stub
ograde i slova ,,KRO" urezana u koru obližnjeg drveta. Jesu li Kroatoenci napali
koloniju? To se činilo neverovatnim. Kao prvo, spalili bi je do temelja. I bilo bi
leševa. Dokaza. Bilo bi nečega. Vajt je pretpostavio (ili se makar nadao) da te
nejasne rezbarije znače da su se kolonisti, iz nekog razloga, preselili na obližnje
ostrvo Kroatoen. Međutim, neće mu se ukazati prilika da dokaže tu svoju
teoriju. Vreme se pogoršavalo i posada njegovog trgovačkog broda nije htela
više da se zadržava. Posle tri godine provedene u nastojanju da se vrati i samo

SV
nekoliko sati na kopnu, imao je izbor: da se vrati u Englesku i pokuša da
57
organizuje još jednu ekspediciju ili da ostane i stara se sam o sebi na tuđem
kontinentu, ne znajući gde su njegovi zemljaci, i jesu li uopšte živi. Vajt je
otplovio natrag za Englesku i više nikad nije kročio u Novi svet. Ostatak života
proveo je mučen tugom, krivicom i, iznad svega, zbunjenošću zbog nestanka
stotinu i trinaest njegovih kolonista.
„Mislim da je bolje", kazao je Henri, „što nikad nije saznao istinu."

Ubrzo po prvom povratku upravnika Vajta u Englesku, stanovnike ostrva

Roanok pogodila je čudna bolest, od koje bi najpre dobili veoma visoku
temperaturu. Temperatura je vodila u halucinacije, komu i naposletku smrt.
„Doktor Krouli je mislio da je to domorodačka bolest. Nikako nije mogao
da spreči njene posledice. Za tri meseca po odlasku upravnika Vajta, nas je
desetoro podleglo toj pošasti. Za naredna tri meseca još dvanaestoro. Tela smo
odnosili daleko u šumu i sahranjivali ih, kako bolest ne bi zagadila zemlju kraj
našeg naselja. Sve više smo strahovali da će naša tela sledeća odneti. Na istočnoj
obali jezera ljudi su gotovo bez prestanka čuvali stražu u nadi da će negde
uskoro spaziti jedra. Ali nije ih bilo. To bi se verovatno nastavilo da nije došlo
do strašnog otkrića."
Elenor Der nije mogla da spava. Ne dok se njen muž borio za život ni
pedesetak metara dalje. Odenula se, umotala usnulo detence Virdžiniju u ćebe,
pa krenula po studeni ka zgradi doktora Kroulija, rešena da provede besanu
noć kraj muževog kreveta u molitvi.
„Kad je ušla, gospođa Der zatekla je strahovit prizor, doktor Krouli grizao
je njenog muža za vrat. Povukao se i pokazao očnjake, na šta je ona zavrištala.
Začuvši vrisku, nekoliko naših ljudi utrčalo je u Kroulijevu kuću sa mačevima i
samostrelima, ali unutra su našli samo preklanu ženu i detence Virdžiniju u
vampirskim kandžama. Krouli je upozorio ljude da se povuku. Odbili su. Kako
nisu znali ništa o vampirima, odmah su poginuli."
Njihovi krici probudili su ostale koloniste, uključujući Henrija.
„Obukao sam se i rekao Edivi da uradi isto, misleći da su nas napali
domoroci. Izjurio sam u noć s pištoljem, rešen da do samog kraja štitim svoj
dom. Međutim, kad sam stigao do čistine u središtu sela, dočekao me je
neverovatan prizor. Strahovit prizor. Tomas Krouli, očiju crnih, sa parom belih
žileta u ustima, kidao je Džeka Beringtona napola, prosipajući mu utrobu na sve
strane. Video sam prijatelje rasute po zemlji. Nekima su nedostajale ruke i noge.

SV
Nekima glave. Krouli me je spazio i krenuo ka meni. Nanišanio sam i opalio.

58
Kugla je pogodila metu, produbivši mu sredinu grudi. Međutim, to ga nije
nimalo usporilo. Nastavio je da se primiče. Ne stidim se da priznam da me je
sva hrabrost napustila. Mislio sam samo na to kako da pobegnem. Samo na
Edivu i nerođeno dete u njenom stomaku."
Henri se okrenuo i pretrčao četrdeset pet metara do kuće koliko su ga noge
nosile. Ediva je već čekala na vratima, i gotovo da nije usporio kad ju je zgrabio
za ruku i nastavio ka šumi. Ka obali. Požurimo ka oba...
„Čuo sam ga kako trči za nama. Svaki korak je lomio zemlju. Svaki je bio
bliži od prethodnog. Utrčali smo u šumu. Trčali dok nas pluća nisu zabolela,
dok Ediva nije počela da usporava, i tada začuh njegove korake iza sebe."
Nikad nećemo videti obalu.
„Ne sećam se ničeg više. Samo da sam se probudio na stomaku i odmah
shvatio da su mi rane smrtonosne. Telo mi je ležalo zdrobljeno, udovi sasvim
beskorisni. Zbog skorele krvi po očima bio sam poluslep. Po Edivinom teškom
disanju znao sam da je ona još bliža smrti nego ja. Ležala je na boku, žute
haljine umrljane krvlju. Žute kose umrljane krvlju. Odvukao sam se do nje na
dve slomljene ruke. Primakao sam oči njenima, otvorenim i dalekim. Provukao
sam šaku kroz njenu kosu i jednostavno je pogledao. Jednostavno posmatrao
kako polako diše, šapućući sve vreme: 'Ne boj se, ljubavi.' A onda je prestala."
Do izlaska sunca Krouli je odvukao većinu svojih drugova doseljenika u
šumu. Nije imao drugog izbora. Bilo je lako objasniti pomor. Gotovo jednako
lako kao objasniti kako je čovek pao iz osmatračnice na jarbolu, ili kako se
devojka bacila u talase, ili kako su ribara napali divljaci. Ali kako objasniti
vriske u noći, praćene nestankom četvorice muškaraca, jedne žene i jednog
deteta? To nije mogao da objasni. Ispitivaće ga. Otkriće ga. A to nije mogao da
dozvoli. Jedno po jedno, odvukao je njihova izubijana tela daleko. Od stotinu
dvanaest njegovih drugova doseljenika, samo jednog je poštedeo svog gneva.
Krouli se premišljao da li da ubije Virdžiniju Der. Bebu koju je lično doneo
na svet. Prvu englesku dušu rođenu u Novom svetu. Nešto takvo ima
sentimentalnu vrednost. Osim toga, ona se ne bi sećala šta se tu dogodilo, a
mlada družbenica mogla bi mu poslužiti u usamljenim godinama koje je tek
trebalo da dođu.
„Vratio se iz šume s bebom u naručju. Usuđujem se da kažem da se
iznenadio kad je video da sam živ, mada jedva, teško se držeći na nogama dok
sam urezivao slova ,,KRO" u drvo nožem. Moje samrtničko nastojanje da
otkrijem identitet svog ubice. Ubice svoje žene i svog deteta. Pošto je njegova

SV
začuđenost popustila, Krouli nije mogao da obuzda smeh, jer sam mu
59
nenamerno dao genijalnu ideju. Spustio je bebu na zemlju, uzeo mi nož iz ruke
pa urezao reč „Kroatoen" na obližnji stub, sve vreme se osmehujući pomisli kako
Džon Vajt ubija nedužne domoroce u osveti."
Krouli se spremao da oduzme Henrijev život. No tu se opet premišljao.
„Najednom mu je sinulo da bi u tom slučaju bio jedini čovek koji govori
engleski u krugu od pet kilometara u svakom pravcu, samotni izgledi za nekog
ko toliko voli da se šali. Ko će se smejati njegovim šalama? Gledao sam ga kako
je kleknuo iznad mene i prosekao ručni zglob noktom, pustivši da se krv prospe
po mom licu i da mi uđe u usta.
Krouli je sahranio ostale koloniste i zaputio se na jug prema španskim
teritorijama, noseći uplakano detence u jednoj ruci, a polumrtvo telo mladog
Henrija u drugoj. Ubrzo pošto su mučnina i halucinacije prošle, pošto su mu
kosti same srasle, njegov saputnik otvoriće oči u novom životu u Novom svetu.
Ali Tomas Krouli će najpre slaviti tako što će se gostiti prvom engleskom krvlju
rođenom u njemu.
Rešio je da se gosti Virdžinijom Der.

VI
Dvadeset jedan dan pošto ga je Henri uneo u kuću u nesvesti, Ejb se
dovoljno oporavio da izađe iz sobe i krene u obilazak.
Začudio sam se kad sam video da je moja soba bez prozora zapravo deo kuće bez
prozora. Kuće sasvim iskopane u zemlji, zidova i podova uredno obloženih kamenom i
ilovačom. Kuhinja u kojoj mi je spremao hranu na peći na drva. Biblioteka iz koje je
donosio knjige. Još jedna spavaća soba. Sve prostorije osvetljene svetiljkama i ukrašene
lepim nameštajem i slikama u zlatnim ramovima, kao da je Henri u njima video prozore
ka spoljašnjem svetu.
„Ovo", kazao je Henri, „ovo je bio moj cilj proteklih sedam godina. Da
sagradim ovu kuću, bacajući lopatu po lopatu zemlje."
U sredini, između te četiri prostorije, nalazilo se malo stubište. Tamo je bilo jedino
mesto osvetljeno suncem, mekom svetlošću što je padala odozgo. Tamo su bile drvene
stepenice čiju sam škripu čuo dok se Henri peo i silazio, bezbroj puta. Popeli smo se uza
njih do lomnih drvenih vrata, sunce se provlačilo kroz pukotine na njima. Kad smo ih
otvorili i izašli, iznenadio sam se obrevši se u brvnarici. Bila je skromno nameštena, sa
ispravnom peći na drva, tepihom i krevetom. Henri je stavio naočari sa tamnim staklima
kad smo iskoračili u dan. Tad sam uvideo genijalnost njegovog plana, jer se spolja

SV
njegov dom nije ni po čemu razlikovao od obične brvnare na šumovitoj padini
usamljenog brda.
60
 „Nego, hoćemo li?", upitao je Henri.
I tako je počelo jedino pravo školovanje Abrahama Linkolna. Svakoga jutra
tokom naredne četiri nedelje, Ejb i Henri peli su se uz stepenice do lažne
brvnare. Svakoga dana Henri ga je učio još nečemu o tome kako da nađe
vampire i bori se s njima.
Svake noći vežbali su teoriju u praksi dok je Henri izazivao Ejba da ga lovi
u tami.
Bacio je moje čenove belog luka i bočicu svete vode. Bacio je moje noževe. Ostali su
samo moji koci, sekira i moj um. Henri je većinu vremena proveo unapređujući to
poslednje oružje, učeći me kako da se sakrijem od vampirovih životinjskih čula. Kako da
koristim njegovu brzinu u svoju korist. Kako da ga izmamim iz skrovišta i kako da ga
ubijem a da ne izložim svoje udove (i vrat) opasnosti. No od svih Henrijevih lekcija,
najdragocenije je bilo vreme koje smo proveli nastojeći da ubijemo jedan drugog. Isprva
su me zadivile njegova brzina i snaga, bio sam ubeđen da mu nikad neću biti ravan. No
s vremenom sam primetio da mu treba sve više i više vremena da me pokori. Čak bih se
zatekao i kako mu povremeno zadajem udarac. Uskoro nije više bilo nimalo neobično da
ga savladam tri od deset puta.
„Nalazim se u čudnom položaju", rekao je Henri pošto je Ejb uspeo da ga
priklešti uz pod jedne noći. „Osećam se kao zec koji je uzeo lisicu za učenika."
Ejb se osmehnuo.
„A ja ko miš koji je uzeo mačku za učitelja."

Stigla je rana jesen, a s njom i kraj Ejbovog boravka kod Henrija. Henri i on
stajali su izvan lažne brvnare na jutarnjem suncu, Henri sa svojim tamnim
naočarima, Ejb sa ono malo svojih stvari i hranom za put. Već je nedeljama
kasnio sa povratkom u Golubiji potočić, i bilo je veoma verovatno da će ga otac
išibati što se vraća kući bez novca koji je obećao da će zaraditi.
Međutim, Henri je smatrao da treba da mi pomogne tako što će mi pokloniti dvadeset
pet dolara, pet više no što sam bio obećao ocu. Naravno, ponos mi je nalagao da odbijem
taj dar kao suviše velikodušan. Naravno, Henrijev je ponos nalagao da ga prihvatim.
Prihvatio sam i mnogo mu zahvalio. Mnogo toga sam mislio da kažem u tom trenutku:
Da mu zahvalim na dobroti i gostoprimstvu. Da mu zahvalim što mi je spasao život.
Što me je naučio kako da se zaštitim u budućnosti. Mislio sam da mu se izvinim zbog
grubosti s kojom sam u početku sudio o njemu. Međutim, pokazalo se da ništa od toga
nije bilo potrebno jer je Henri brzo pružio ruku i rekao:
„Hajde da se oprostimo i ne kažemo više ništa." Rukovali smo se i krenuo sam.

SV 61
 No nešto sam zaboravio da ga upitam. Nešto što sam se pitao otkako smo se
upoznali. Okrenuo sam se ka njemu:
„Henri... šta si radio na reci one noći?" Neobično se uozbiljio kad je to čuo.
Nijednom za svog boravka kod njega nisam ga video tako ozbiljnog.
„Nije časno uzimati usnulu decu iz njihovih postelja", kazao je „niti se gostiti
nedužnima. Dao sam ti sredstva da kazniš one koji to rade... Kad dođe vreme za to, daću
ti i njihova imena."
Rekavši to, okrenuo se i zaputio natrag ka brvnari.
„Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame. Možda svi zaslužujemo pakao, ali neki
od nas ga zaslužuju ranije nego ostali."

SV 62
 Četiri
Istina suviše strašna
Samodržac svih Rusija odreći će se svoje krune i proglasiti svoje podanike
slobodnim republikancima pre no što će se naši američki gospodari dobrovoljno
odreći svojih robova.
Abraham Linkoln, u pismu Džordžu Robertsonu, 15. avgusta 1855.

I
Moje mile sestre više nema...
Hiljadu osamsto dvadeset šeste Sara Linkoln se udala za svog suseda iz
Golubijeg potočića, Arona Grigzbija, šest godina starijeg od sebe. Uselili su se u
brvnaru blizu Linkolnovih i Grigzbijevih, i devet meseci kasnije objavili da
očekuju dete. Ubrzo pošto je osetila trudove, 20. januara 1828, Sara je počela da
gubi neobično mnogo krvi. Umesto da ode po pomoć, Aron je pokušao sam da
porodi ženu, ne smejući da je ostavi samu. Kad je shvatio koliko je situacija
ozbiljna i otrčao po doktora, bilo je prekasno.
Sara je imala dvadeset godina. Ona i mrtvorođeni dečačić sahranjeni su
zajedno na groblju baptističke crkve u Golubijem potočiću. Kad je čuo tu vest,
Ejb je nekontrolisano jecao. Osećao se kao da je ponovo ostao bez majke. Kad je
čuo pojedinosti zetovog oklevanja, njegovoj tuzi pridružila se srdžba.
Taj ništavni gad pustio ju je da leži i umre. To mu nikada neću oprostiti.
To „nikada" potrajalo je samo nekoliko kratkih godina. Aron Grigzbi umro
je 1831.
Do svog devetnaestog rođendana, Abraham Linkoln je ispunio gotovo
svaki milimetar svake strane svog dnevnika mastilom (sve sitnijim slovima
kako se primicao kraju). Dnevnik je sadržao sedam godina neobičnih
zabeležaka. Pronicanje u njegov prezir prema ocu. Njegovu mržnju prema
vampirima. Prikaze njegovih najranijih borbi sa tom hodajućom smrću.
Sadržao je i najmanje šesnaest savijenih pisama među svojim stranama.
Prvo je stiglo ni mesec dana pošto je Ejb otišao iz Henrijeve brvnare i vratio se u
Golubiji potočić.
Dragi Abrahame,
Verujem da te ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju. Ispod je ime nekog ko

SV
je zaslužuje pre. Naći ćeš ga u gradu Izlazećeg Sunca, tri dana uzvodno od
63
Luivila. Ne smatraj ovo pismo nikakvom prisilom. Izbor je uvek na tebi. Samo
želim da ti omogućim priliku da nastaviš da učiš i pružim malo utehe za
nepravde koje su ti nanesene, a ti ćeš nesumnjivo naknadu za njih potražiti
sam.
Ispod je pisalo ime Sajlas Vilijams i reč „obućar". Pismo je bilo potpisano
samo slovom H. Ejb je odjahao ka Izlazećem Suncu nedelju dana kasnije,
rekavši ocu da ide u Luivil da potraži posao.
Očekivao sam da ću zateći to mesto u panici zbog sve češćih nestanaka ili zbog
nekakve kuge. Međutim, činilo se da je tamošnji svet u odličnom raspoloženju, a njihov
grad izvrsnog zdravlja. Koračao sam među njima skrivajući oružje ispod svog dugog
kaputa (jer mi je palo na um da bi prizor visokog tuđinca sa sekiram mogao zabrinuti
građanstvo). Iskoristio sam ljubaznost jednog prolaznika i upitao gde mogu da nađem
mesnog obućara jer su mi cipele veoma pohabane. Uputio me je ka skromnoj radnji ni
pedesetak metara dalje, gde sam ušao i našao bradatog muškarca s naočarima
zaokupljenog poslom, zidovi su bili prekriveni iznošenom i rasparenom obućom. Bio je
krotko stvorenje od nekih trideset pet leta i bio je sam.
„Sajlas Vilijams?", upitao sam.
„Da."
Odrubio sam mu glavu sekirom i izašao.
Kad mu je glava pala na pod, oči su mu bile crne kao cipele koje je mazao. Nisam
znao ama baš ništa o njegovim zločinima, niti me je bilo briga. Važno mi je bilo samo to
da danas postoji jedan vampir manje nego što ih je bilo juče. Čudno je, priznajem, biti
svestan da tu činjenicu dugujem vampiru. No davno je rečeno da „mi je neprijatelj mog
neprijatelja prijatelj".
Tokom naredne tri godine još petnaest pisama stiglo je u Golubij potočić, na
svakom samo ime, mesto i ono nepogrešivo H.
Dešavalo se da stignu i dva pisma za dva meseca. Dešavalo se i da u tri meseca ne
stigne nijedno. Bez obzira na to kad bi stigla, uvek bih krenuo na put čim bi mi posao to
dozvolio. Svaki lov donosio je nove lekcije. Novo unapređenje mojih veština i mog
oružja. Neki su bili laki poput obezglavljenja Sajlasa Vilijamsa. U drugima sam ležao u
zasedi satima bez prekida ili izigravao plen, samo da bih potpuno preokrenuo situaciju u
svoju korist kad bi vampir napao. Neki su iziskivali dan jahanja ili čak i manje. Ostali
su me odvodili sve do Fort Vejna i Nešvila.
Ma koliko put bio dug, uvek je nosio iste stvari sa sobom.
U svom zavežljaju nosio sam koliko god sam hrane mogao, tiganj za prženje
svinjetine i lonac za prokuvavanje vode. Sve bih to umotao u svoj dugi kaput, a

SV
prethodno sam platio krojačici da ga dodatno promeni tako što će ukloniti unutrašnje
64
džepove i prišiti debelu kožnu postavu na njihovo mesto. Sve to je bilo privezano za
drsku moje sekire, koju sam stalno oštrio kako bih brijao brkove. Tom malom arsenalu
dodao sam i samostrel, koji sam sam napravio na osnovu crteža iz pozajmljene knjige
Oružja taborita. Vežbao sam gađanje iz njega kad god bih imao vremena, ali nisam
se usuđivao da ga koristim u bici dok se ne izveštim.

EJB STOJI MEĐU SVOJIM VAMPIRSKIMŽRTVAMA NA SLICI PO IMENU

MLADI LOVAC DIJEGA SVONSONA(ULJE NA PLATNU, 1913).
Iako se lov na vampire i te kako isplatio u pogledu osvete, od njega nije
imao nikakvu novčanu zaradu. Kako je u to vreme već bio stasao mladić, od
Ejba se očekivalo da pomaže u izdržavanju porodice. I u skladu sa običajima
tog vremena, sve što bi zaradio pripadalo je njegovom ocu do njegovog
dvadeset prvog rođendana. Kao što možemo da pretpostavimo, Abrahamu to
uopšte nije odgovaralo.
Pomisao da svoju zaradu dajem tom čoveku! Da svojim radom nagrađujem njegov
nerad. Da radim bilo šta kako bi takvom lenjivcu bilo bolje! Toj kukavici! To nije ništa
do ugovoreno ropstvo!
Ejb je uvek tražio posao, bilo to krčenje šume, teglenje žita ili prevoženje
putnika sa obala Ohaja do parobroda lakim brodićem koji je sam napravio.*
Početkom maja 1828. godine, dok se Ejb još oporavljao od sestrine smrti, jedan
posao je došao da potraži njega, za promenu. Posao koji će mu promeniti život.
Džejms Džentri posedovao je najveću i najblagorodniju farmu u okolini
____________________________________
*Ejb se začudio Sto su putnici bili voljni da plate dolar po osobi kako bi se prevezli ni deset metara
dalje u nekim slučajevima. Kao nekada na Starom kambrijskom putu u Kentakiju, veselio se
upoznavanju putnika i slušanju njihovih priča, od kojih će mnoge prepričavati do kraja života.

SV
(Piščeva napomena)

65
Golubijeg potočića. Desetak godina poznavao je Tomasa Linkolna i razlikovao se
od njega u svakom mogućem pogledu. Naravno, Ejb ga je uvek poštovao zbog
toga. Džentri se divio tom visokom, vrednom i skromnom Linkolnovom sinu.
Njegov rođeni sin Alen bio je nekoliko godina stariji od Ejba, ali malo nezreliji.
Taj marljivi farmer hteo je da proširi svoj delokrug (i poveća zaradu)
tako sto će prodavati svoj kukuruz i slaninu ploveći niz Misisipi, gde su šećer i
pamuk bili osnovne kulture, ali je vladala velika potražnja za drugom robom.
Gospodin Džentri je pitao da li bih sa Alenom napravio baržu i kormilario
njom nizvodno, svraćajući u Misisipi i mesta južno radi prodaje kukuruza,
svinjetine i razne druge robe. Za to bi me platio osam dolara mesečno i kupio bi
mi kartu za povratak kući parobrodom iz Nju Orleansa.
Ejb bi verovatno prihvatio taj posao sve i da mu Džentri nije obećao
nikakvu platu. Bila mu je to prilika da pobegne. Prilika za pustolovinom.
Pomoću sekire (i, da budemo iskreni, stolarskih veština koje je naučio od
oca), prionuo je na pravljenje čvrste barže duge dvanaest metara od zelenog
hrasta, sekući dasku po dasku i pričvršćujući ih za okvir drvenim klinovima.
Napravio je skrovište na sredini palube, dovoljno veliko da u njemu stoji bez
straha da će udariti glavom o tavanicu. Unutra su smestili dva kreveta, pećicu i
svetiljku, a skrovište je imalo i četiri prozorčića koja se mogu zatvoriti ,,u
slučaju napada". Naposletku je premazao ivice gustom smolom nalik katranu i
napravio veslo za upravljanje*.
Možda će zvučati kao da se hvalim, ali moram da kažem da je ispala veoma dobra s
obzirom na to da je to bila prva barža koju sam napravio. Čak i kad smo je natovarili sa
deset tona robe, dno je utonulo samo šezdesetak centimetara ispod površine vode.
Alen i Ejb otisnuli su svoju dupke punu baržu 23. maja. Čekalo ih je
putovanje od više od hiljadu i šeststo kilometara. Za Ejba je to bila prva prilika
da zađe duboko na Jug.
Borili smo se sa vetrovima i strujama i stalno budno motrili na reku pred sobom.
Mnogo smo puta bili primorani da oslobađamo svoje skromno plovilo iz mulja ili
šipražja pošto bismo se nasukali na obalu. Punili smo stomake beskrajnim rezervama
kukuruza i svinjetine na palubi i prali odeću u uvek prisutnom Misisipiju kad bi se
usmrdela. To je trajalo nedeljama. Ponekad smo prelazili i stotinak kilometara dnevno,
ponekad pedeset i manje.
_______________________________________
*Kormilo sa dugom drškom napravljeno tako da se njime može upravljati sa krova skrovišta. (Piščeva
napomena)

SV 66
 Mladići bi ushićeno vikali kad bi im se put ukrstio s nekim parobrodom, s
tim čudesnim, blistavim parobrodima-lopatičarima, koji su brektali i pljuskali
krećući se nasuprot strujama. Njihovo uzbuđenje bi poraslo čim bi spazili
udaljeni dim kako se izvija iz reke pred njima, zatim bi doživelo vrhunac kad bi
se primakli brodu i prošli kraj njega, izvikujući pozdrave i mašući putnicima,
kormilarima i radnicima.
Brujanje motora i bućkanje vode. Crni dim što se izvija iz njegovog
dimnjaka i bela para iz njegovih cevi. Brod koji može da odnese čoveka iz Nju
Orleansa sve do Luivila za manje od dvadeset pet dana. Ima li granica ljudskoj
genijalnosti?
Kad bi se to ushićenje stišalo, plovili bi kilometrima bez ijednog zvuka.
Bio je to mir u kakvom sam retko uživao posle toga. Kao da smo bili jedina živa
bića na zemlji i imali svu prirodu na raspolaganju da uživamo u njoj. Zapitao sam se
zašto je stvoritelj koji je izmaštao takvu lepotu odlučio da je zaprlja tolikim zlom.
Tolikom tugom. Zašto se nije zadovoljio tim da je ostavi neukaljanu. I još se pitam.
Kad bi sunce zamaklo iza obzorja, Alen i Ejb počeli bi da traže zgodno
mesto da se usidre, po mogućstvu nekakav grad. Jedne noći, nedugo pošto su
prošli kroz Baton Ruž, Linkoln i Džentri privezali su brodić kanapom uz drvo
nadomak plantaže Dušein. Po običaju, mladići su ispržili večeru, proverili jesu
li užad čvrsta, pa se povukli u skrovište. Tamo su čitali ili razgovarali dok im se
oči ne umore, pa ugasili fenjer i spavali u potpunoj tami.
Trgnuo sam se iz sna i posegnuo da dohvatim motku koju sam držao kraj kreveta.
Skočio sam i ugledao dve prilike na vratima. Usuđujem se da kažem da ih je moja visina
veoma iznenadila, a još više jačina kojom sam ih mlatnuo po glavi. Izjurio sam ih
(udarivši pritom vlastitom glavom o poprečnu gredu) na palubu, gde ih je mesečina u
potpunosti razotkrila. Bili su crnci, i bilo ih je sedmorica. Ostalih pet užurbano su
pokušavali da odvežu naš brodić.
„Bežite, đavoli!", povikao sam, „pre no što vam svima polomim glave!" Kako bih
im pokazao da to ozbiljno mislim, lupio sam jednog po rebrima i podigao palicu da
odalamim i drugog. No to nije bilo potrebno. Crnci su utekli. Dok su odmicali, slučajno
sam spazio slomljene okove oko nogu jednog od njih i odmah mi je sve bilo jasno. To
nisu bili obični lopovi. Bili su to robovi. Verovatno su odbegli sa ove plantaže i tražili su
način da zbune pse tragače tako što će pobeći našim brodom.
Džentrija je probudio taj metež i pomogao je Ejbu da otera preostale robove
u šumu. Zadovoljni što se neće vratiti, bar neko vreme, odvezali su brodić i
okušali sreću u plovidbi Misisipijem noću.

SV
Isplovili smo. Alen je držao fenjer na pramcu i škiljio u tminu, a ja veslao sa

67
vrha skrovišta, nastojeći da odveslam do sredine reke i ostanem tamo. Nisam
mogao da odolim, pa sam se krišom još jednom osvrnuo ka obali, ugledavši
belu priliku kako trči prema reci iz pravca plantaže. Bio je to nadzornik koji je
došao da vrati svoje robove. Međutim, ta sitna bela prilika nije se zaustavila kad
je stigla do vode. Preskočila je na suprotnu obalu jednim dugim, nemogućim
skokom. Nisu bežali od ljudi niti od pasa.
Bežali su od vampira.
Na trenutak sam pomislio da okrenem brod prema muljevitoj obali i stanem. Da
izvadim zavežljaj ispod kreveta i pojurim za njim. Ne mogu da kažem jesam li mislio da
bi taj pokušaj bio beznadežan ili da su žrtve bezvredne. Mogu da kažem samo da nisam
stao. Alen (kome je tek tad svanulo da je malo falilo da ga prekolju) krenuo je da
bogohuli i izvikuje psovke kakve u životu nisam čuo i većinom ih nisam razumeo.
Psovao je sebe što nije poneo musketu. Proklinjao te „ubilačke hulje". Ćutao sam,
usredsređen u nastojanju da nas održim na sredini reke. Nisam mogao da se nateram da
mrzim naše napadače jer mi je palo na pamet da su samo pokušali da spasu vlastitu
glavu. Pritom su mislili da je nužno da mene liše moje. Alen je nastavio. Nešto o tim
„bezvrednim crnčugama", ovakvim ili onakvim.
„Ne sudi o svima njima jednako", rekao sam.

II
Alen i Ejb stigli su u Nju Orleans 20. juna u podne, zavijajući sve tešnjim
okukama Misisipija kad su se primakli njegovom središtu, gde će moći da
prodaju preostalu robu (i svoj brod kao drvo) u brojnim gradskim prometnim
pristaništima. Dočekala ih je kišica, dobrodošlo olakšanje nakon nesnosne
sparine koja ih je pratila većim delom plovidbe nizvodno.
Prvo se ukazao severni deo grada, živahan i širok. Farme su zamenile kuće.
Kuće su zamenile ulice. A ulice dvospratne ciglene zgrade sa gvozdenim
ogradama na balkonima. Toliki jedrenjaci! Toliki parobrodi! Barži na stotine, svi
bučno zahtevaju svoj delić te velike reke.
Nju Orleans je bio grad od četrdeset hiljada stanovnika i južna kapija ka
svetu. Hodajući po njegovim pristaništima, čovek je lako mogao da sretne
mornare iz svakog kutka Evrope i Južne Amerike, čak i neke sa Istoka.
Nismo mogli dovoljno brzo da se otarasimo tovara. Toliko smo goreli od želje da
istražimo beskrajne divote tog grada! Bio sam potpuno zadivljen, jer u životu nisam
video toliki svet, svuda su se čuli francuski i španski izrazi. Dame su se hladile po

SV
poslednjoj modi, a gospoda su bila od glave do pete odevena u najfinija odela. Ulice
prepune konja i zaprežnih kola; trgovaca što prodaju sve što poželiš. Šetali smo niz Ri de
68
Sartr; razgledali Baziliku Svetog Luisa na Trgu Džekson, nazvanom tako po našem
predsedniku koji je junački branio taj grad. Tamo su timovi ljudi i mazgi kopali jarke za
gasovod. Pošto se meseci njihovog rada završe, pevao je ponosno jedan od njih, grad će
„svetlucati kao iskričavi dragulj u noći, bez ijedne baklje i sveće na vidiku".
Ejba je iznenadila živost grada i njegovih stanovnika. Iznenadila ga je i
starost stvari oko njega.
Zamišljao sam kako putujem u sva ta mesta u Evropi o kojima sam tako često čitao.
Tamo sam, prvi put u životu, video kuće fasada obraslih bršljanom. Tamo su bili učeni
ljudi. Arhitektura i umetnost. Tamo su bile goleme biblioteke pune učenika željnih
znanja i zahvalnih pokrovitelja. Tamo je bilo sve što moj otac nikad ne bi razumeo.
Pansion Mari Lavo u Ulici Svetog Kloda teško da je bio među
najimpresivnijim gradskim građevinama u španskom stilu, ali bio je dovoljno
dobar za dva brodara iz Indijane da se u njemu odmore nedelju dana.
Nedaleko od gospođe Lavo bio je salon gde se čovek mogao dobro napiti ruma, vina
ili viskija. Puni novca od prodaje robe i broda, i puni uzbuđenja što smo prvi put u
takvom gradu, priznajem da smo uživali u njima, čak više no što bi trebalo to da rade
dva mlada budalasta čoveka. Salon je bio prepun mornara iz svih delova sveta. Brodara
iz svih mesta na Misisipiju, Ohaju i Sangamanu. Činilo se da na svaka tri minuta izbija
nekakva kavga. Čudo je da nisu izbijale i češće.
Naravno, brodari nisu bili jedini neobični likovi sa kojima se Ejb susreo
tokom prva dvadeset četiri sata u Nju Orleansu. Sutradan ujutro, dok su on i
Alen posrtali ulicama u potrazi za laganim doručkom, držeći se za bolne glave i
zaklanjajući oči od sunca, Ejb je spazio kako im nešto neverovatno dolazi u
susret u Ulici Bjenvil.
... kočija blistavobela, vukla su je dva bela konja i vozio dečak u mantilu iste boje.
Iza njega su sedela dva gospodina: jedan anđeoskog lica i rumenih obraza, odela
neupadljive mešavine zelenih i sivih nijansi. Drugi je nosio odelo od bele svile, koje je
lepo pristajalo njegovoj svetloj puti i dugoj sedoj kosi. Oči je sakrio iza tamnih naočara.
Bilo je očigledno da je vampir i, po svoj prilici, najbogatiji kog sam dotad video.
Elegantan i prefinjen. Neopterećen mrakom. Slobodan da se meša među ljude kad zaželi.
I smejao se. On i živi gospodin bili su naizgled usred veoma veselog razgovora. Palo mi
je na pamet jedino da ga probodem kocem kroz srce kad se kočija primakne. Ili da mu
odrubim glavu. Kako li bi izgledala krv na beloj svili njegovog kaputa! Ali, avaj, mogao
sam samo da ga gledam, jer nisam imao oružja, a i bolela me je glava. Beloglavi vampir
značajno me je pogledao u prolazu. A onda onaj najčudniji osećaj... osećaj da tuđe oči
čitaju stranice mog dnevnika... Zvuk glasa bez izvora...

SV
Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame.

69
 Skrenuli su u Prestolonaslednikovu ulicu i zamakli za ugao. Međutim, osećaj tuđih
očiju je ostao. Ovoga puta izvor je bio jasan kao dan. Spazio sam bledog čovečuljka
preko puta, poluskrivenog u uličici, pogleda nesumnjivo uprtog u mene. Bio je sav u
crnom, razbarušene crne kose i malenih brčića ispod tamnih naočara. Nesumnjivo
vampir. Videvši da je otkrivena, prilika se okrenula i nestala u uličici. To nisam mogao
da ostavim neistraženo! K vragu i glavobolja! Ostavio sam svog prijatelja da dalje
tetura sam, pa pohitao za neznancem, jureći ga niz uličicu do Ulice Konti, pa Zalivskom
ulicom, gde se vrag sklonio iza zidova groblja*. Bio sam najviše deset koraka iza njega,
ali kad sam stigao do kapije, nije ga bilo. Iščezao je. Izgubio se u lavirintu grobnica.
Zapitao sam se je li jednostavno ušao u neku od njih; zapitao se koliko je vampira...
„Zašto me tako jurite, gospodine?"
Hitro sam se okrenuo i podigao pesnice. Stajao je iza mene, leđa oslonjenih o
unutrašnjost grobljanskog zida, pametni vrag. Zurio je u mene, a tamne naočari je
držao u rukama. Umornih očiju i visokog čela.
„'Jurim' vas, gospodine?", rekao sam. „A zašto vi bežite?"
„Pa, gospodine, po tome kako ste zaklanjali oči od svetla... po značajnim pogledima
koje ste razmenili sa gospodinom u kočijama... Mislio sam da ste vampir."
Jedva sam verovao vlastitim ušima.
„Mislili ste da sam ja vampir?", upitao sam. „Ali ja..."
Čovečuljkove usne razvukle su se u osmeh. Pogledao je u tamne naočari u ruci i
izraz lica visokog neznanca. Nasmejao se.
„Verujem da smo obojica pogrešno procenili jedan drugog."
„Oprostite mi, gospodine, ali... treba li da shvatim da vi niste vampir?"
„Ne, nažalost", kazao je kroz smeh „Inače ne bih ovako lako ostao bez daha."
Izvinio sam se i pružio mu ruku.
„Ejb Linkoln." Čovečuljak ju je prihvatio.
„Edgar Po."

III
Abraham Linkoln i Edgar Alan Po rođeni su u samo nekoliko nedelja
razlike; obojica su ostala bez majke u detinjstvu. U svemu ostalom njihovo
odrastanje sasvim se razlikovalo.
Posle majčine smrti, Poa je usvojio bogati trgovac Džon Alan (koji je
između ostalog trgovao i robovima). Odveo ga je daleko od rodnog Bostona, te
je Po stekao puno obrazovanje u najboljim školama u Engleskoj. Video je divote
__________________________________

SV
*Ejb misli na današnje Groblje Svetog Luisa. (Piščeva napomena)

70
Evrope o kojima je Ejb mogao samo da čita iz knjiga. Negde u vreme kad se Ejb
zakleo da će se osvetiti vampirima i probo srce Džona Bartsa kocem, Edgar
Alan Po se vratio u Ameriku i nastanio sa svojim očuhom u Virdžiniji, uživajući
u luksuzu u kakvom uživaju samo članovi najimućnijih porodica. Po je imao
sve što je Ejb mogao samo da poželi: Najbolje obrazovanje. Najlepše kuće. Više
knjiga nego što je mogao da izbroji. Oca kome nije manjkalo ambicije.
Međutim, i on i Ejb su bili jednako nesrećna stvorenja. Kao student prve
godine na Univerzitetu u Virdžiniji, Po je propio i prokockao svaki novčić koji
mu je očuh poslao, dok ga Džon Alan najposle nije razbaštinio. Ljut i napušten,
Po je pobegao iz Virdžinije u Boston i prijavio se u vojsku pod imenom Edgar
A. Peri, gde je danju punio topove topovskim zrnima, a noću pisao sve mračnije
priče i pesme na svetlosti sveće. Tako je, dok je bio smešten u svom rodnom
gradu, Edgar Alan Po upoznao svog prvog vampira.
Vlastitim novcem Po je objavio kratku zbirku pesama, predstavivši se samo
kao „Bostonac" (iz straha da ga ne ismeju drugovi vojnici). Od pedeset
primeraka, koliko je platio da se odštampa, prodalo se manje od dvadeset. Bez
obzira na taj slabi prijem, jedan čitalac uočio je naročitu genijalnost u toj Poovoj
zbirci i podmitio je njenog štampara da mu otkrije piščev pravi identitet.
„Ubrzo potom posetio me je gospodin Gaj de Ver, imućan udovac. Objasnio je kako
je doznao moje ime i da ga je mnogo dirnulo moje delo. Zatim je upitao šta jedan vampir
traži služeći u vojsci."
Gaj de Ver je bio ubeđen da samo vampir može da napiše pesme sa takvim
pogledom na smrt i bol. Pesme tako mračne i lepe.
„Stoga se iznenadio kad je saznao da je njihov stvaralac živ čovek. I ja sam se
jednako iznenadio zatekavši se kako razgovaram sa čovekom koji više nije živ."
Poa je beskrajno očarao dostojanstveni, krvožedni De Ver, a De Vera
mračni, briljantni Po. Između njih dvojice rodilo se retko prijateljstvo, veoma
nalik prijateljstvu između Abrahama i Henrija. Međutim, Po nije želeo da nauči
više o vampirima kako bi ih bolje lovio, hteo je da zna sve o tome kako je živeti
u tami, o tome kako je kretati se izvan granica smrti, kako bi mogao bolje da
piše o tome. De Ver mu je veoma rado sve ispričao (uz dogovor da Po nikad ne
otkrije njegov identitet u štampi).*
Nekoliko meseci pošto se Po upoznao s De Verom, njegov puk poslali su u
Fort Moultri u Južnoj Karolini. Kako tamo nije bilo grada koji bi zadovoljio
____________________________________
*Dogovor koji je Po izgleda zaboravio do 1843, kada je iskoristio De Vera kao lik u svojoj pesmi
Leonor. (Piščeva napomena)

SV 71
Poovu potrebu za kulturom, i budući bez sredstava da utoli žeđ za dubljim
znanjem o vampirima, Pou se vojska iznenada počela činiti kao zatvor.
Zato je rešio da da sebi „nezvaničnu otpusnicu" i dođe u Nju Orleans radi
„proučavanja vampira", jer je De Ver tvrdio kako „u Americi nema boljeg mesta za to".
Sudeći po tome koliko je puta natočio i iskapio svoju čašu viskija, došao je i da bi se
opijao do smrti. Te večeri sedeli smo u salonu pored pansiona gospođe Lavo. Alen
Džentri je bio otišao da „opšti sa damama određenog karaktera", ostavivši nas da
slobodno razgovaramo o temi koju smo najviše voleli, ali nismo se usuđivali da pred
drugima otvoreno raspravljamo o njoj. Razgovarali smo do kasno u noć, deleći sve što
smo pročitali, čuli i videli u vezi s vampirima.
„Kako onda nauče da se hrane?", upitao je Ejb dok je konobar meo praznu
krčmu oko njih. „Kako znaju da treba da se klone su...?
„Kako tele zna da ustane? Pčela radilica da... da napravi košnicu?" Po je
uzeo još jedno piće. „To im je u prirodi, lepo i jednostavno. Da uništavate takva
bića, gospodine Linkolne, takva uzvišena bića, zvuči mi kao čista ludost."
„Da govorite o njima s takvim poštovanjem, gospodine Po, meni zvuči kao
čista ludost."
„Možete li to da zamislite? Možete li da zamislite da sagledate vasionu
takvim očima? Da se smejete u lice vremenu i smrti, svetu vašeg Edenskog vrta?
Vašoj biblioteci? Vašem haremu?"
„Da. Ali mogu da zamislim i želju za društvom i želju za mirom."
,,E pa ja ne mogu da zamislim želju ni za čim! Pomislite samo na bogatstvo
koje može da nagomila, na sve udobnosti u kojima može da uživa, na svetske
lepote koje može da vidi u svojoj dokolici!"
„A kad ta opijenost usahne... kad se sve želje ispune i svaki jezik nauči, kad
više ne bude dalekih mesta za razgledanje; klasika za proučavanje; nijednog
više novčića da se strpa u kofer, šta onda? Može da ima sve udobnosti sveta, ali
kakva mu je korist od njih ako ne nalazi zadovoljstvo u njima?"
Ejb mu je ispričao narodnu priču koju je prvi put čuo od jednog putnika na
Starom kambrijskom putu.
Bio jednom jedan čovek koji je žudeo za večnim životom. Od rane mladosti molio se
Bogu da mu podari besmrtnost. Bio je darežljiv i iskren, pošten u poslu, veran svoj ženi
i dobar prema svojoj deci. Bio je ponizan pred Bogom i propovedao njegove zakone
svima koji su hteli da slušaju. Pa ipak, iz godine u godinu sve je više stario, dok
naposletku nije umro kao onemoćao starac. Kad je došao na nebo, upitao je: „Gospode,
zašto nisi hteo da uslišiš moju molitvu? Zar nisam vodio život u skladu sa tvojom

SV 72
rečju? Zar nisam hvalio tvoje ime svima koji su hteli da slušaju?" Na to mu je Bog
odgovorio: „Uradio si sve to. I zato te nisam prokleo tako što bih uslišio tvoju molitvu."
„Govorite o večnom životu. Govorite o udovoljavanju umu i telu", kazao je
Ejb. „Ali šta je sa dušom?"
„A šta će duša stvorenju koje nikad neće umreti?" Ejb nije mogao da se ne
nasmeje. Bio je tu čudni čovečuljak sa čudnim pogledom na svet. Tek drugi živi
čovek kojeg je upoznao a koji zna istinu o vampirima. Previše je pio i govorio
neprijatnim prodornim glasom. Bilo je teško ne voleti ga.
„Počinjem da sumnjam", kazao je Ejb, „da biste voleli da budete jedan od
njih."
Po se nasmejao tom predlogu.
„Zar naše postojanje nije dovoljno dugo i ništavno?", upitao je, smejući se.
„Ko bi za boga miloga želeo još da ga produži?"

IV
Sutradan, 22. juna, po podne, Ejb je lutao Ulicom Svetog Filipa sam. Alen
Džentri se još nije bio vratio iz svog nečasnog noćnog pohoda, a Po se oteturao
do svog pansiona u zoru. Pošto je prespavao pola dana, Ejb je zaključio da su
mu šetnja i malo svežeg vazduha preko potrebni kako bi razbistrio misli i
oslobodio se gorčine iz usta.
Nabasao sam na nekakav velik metež na ulici kad sam se primakao reci, velika
gomila okupila se oko nekakvog podijuma ukrašenog crvenim, belim i plavim. Iznad te
improvizovane pozornice vijorio se žuti transparent, a na njemu reči JAVNA
PRODAJA ROBOVA DANAS! U JEDAN SAT! Više od stotinu ljudi tiskalo se ispred
podijuma. Dvostruko više crnaca vrzmalo se u blizini. Dim iz lula zagušivao je vazduh
dok su se potencijalni kupci mešali, redak smeh odjeknuo bi kroz galamu, olovke i papiri
bili su spremni kako se zakazani sat bližio. Zatim je aukcionar, čovek jednako debeo i
ružičast kao svinja, iskoračio pred njih i počeo: „Poštovana gospodo, zadovoljstvo mi je
da vam predstavim prvi današnji zgoditak." Na to je prvi crnac, čovek od nekih trideset
pet godina, zauzeo podijum i srdačno se poklonio, osmehujući se, visok u premalenom
odelu (koje su mu po svoj prilici kupili za tu priliku). „Bik po imenu Kaf! Još na
vrhuncu snage! Veštiju ruku za rad u polju još niste videli niti ćete videti, a sigurno će
izroditi sinove jednako jakih pleća!" Nisam mogao da obuzdam sažaljenje i odvratnost
videći oduševljenje na licu tog „bika", koji se nada da će ga neko kupiti, stoji uspravljen,
osmehuje se i klanja dok aukcionar opisuje brojne koristi koje se mogu imati od njega.

SV
Ostatak života tog čoveka... sve buduće generacije njegovog potomstva, sve to počiva na

73
tom trenutku. Sve je to u rukama čoveka kojeg nikad nije video. Čoveka voljnog da plati
najvišu cenu.
Bilo je ukupno više od dvesta robova koje je trebalo prodati na aukciji za
dva dana. Tokom nedelje pre te javne rasprodaje, držani si u dva ambara, gde
su potencijalni kupci slobodno mogli da dođu i dobro ih pregledaju.
To pregledanje obuhvatalo je svakovrsno narušavanje privatnosti i
poniženje. Muškarce, žene i decu, starosti od pet do sedamdeset i pet godina,
naterali bi da stoje nagi pred neznancima. Vukli su ih za mišice; otvarali im usta
i pregledali zube. Terali su ih da hodaju, saginju se i podižu, za slučaj da
sakrivaju da su hromi. Terali su ih da nabrajaju svoje talente. Da pomažu u
dizanju vlastite cene.
To im uopšte nije išlo u korist. Naprotiv, što je cena* bila veća, to je
verovatnoća da će ikada uspeti da uštede dovoljno novca da otkupe slobodu od
dobrih gospodara koji bi im dopustili da to urade bila manja.
Cela ta predstava! Muškarci i žene! Deca svih uzrasta predstavljana toj gruboj
svetini, toj skupini takozvane gospode! Video sam jednu crnkinjicu od tri ili četiri
godine koja se privila uz majku, ne shvatajući zašto je obučena u takvu odeću; zašto su
je prethodne noći dobro okupali; naterali da stoji na tom podijumu dok muškarci
izvikuju brojke i mašu papirima u vazduhu. Ponovo sam se zapitao zašto je stvoritelj
koji je izmaštao takvu lepotu odlučio da je ukalja tolikim zlom.
Ako je Linkoln uočio ikakvu ironiju u činjenici da je sam doplovio niz reku
da bi prodavao robu većini istih tih plantažera, nikad nije pisao o tome.
„Gospodo, sada vas molim da pažnju usmerite na lep primerak porodice
kakva još nije viđena! Na bika zvanog Izrejl, pravilnih zuba i neobično krupne
građe. Boljeg čoveka za uzgoj pirinča nećete naći u ovoj niti u bilo kojoj parohiji!
Njegova žena Beatris, ruku i leđa gotovo jednako snažnih kao u njega, no ipak
šaka dovoljno nežnih da sašiju žensku haljinu! Njihova deca, desetogodišnji ili
jedanaestogodišnji dečak, kojem je suđeno da izraste u snažnog radnika kao što
je njegov otac, i četverogodišnja kći, slatka kao anđeo. Nikada nećete naći četiri
bolja primerka!"
Svaki je rob pratio vlastitu prodaju sa velikim zanimanjem, a pogled mu je
leteo tamo-amo kad god bi neko izviknuo ponudu. Ako bi ga kupio gospodar
čuven po dobroti, ili neko ko je prethodno kupio neki njemu bliži rod, sišao bi
sa pozornice sa nečim nalik zadovoljstvu, čak i s radošću, na licu. Međutim, ako
____________________________________
*Zdrav čovek na vrhuncu snage mogao je da dostigne cenu i od hiljadu i sto dolara (bilo je nemoguće

SV
da jedan rob prikupi toliki novac), dok je jedna starija žena sa bilo kakvom manom mogla vredeti
stotinu dolara ili čak i manje. (Piščeva napomena)
74
bi ga prodali čoveku koji bi izgledao naročito surovo, ili ako bi znao da nikad
više neće videti svoje voljene, tiha tuga na njegovom licu bila bi neopisiva.
Jedan kupac posebno mi je privukao pažnju, čovek čiji novčanik izgleda nije imao
dna i čiji je pazar delovao nerazumno. Najpre je zakasnio na rasprodaju (to je samo po
sebi bilo neobično) i na brzinu kupio dvanaest robova, ne mareći izgleda za njihov pol,
ni zdravlje, ni veštine. Zapravo, činilo se da ga zanimaju samo crnci opisani kao „dobar
pazar". No nije samo zbog toga pobudio moju podozrivost. Bio je to vitak čovek u lepom
kaputu do pasa, niži od mene (mada i dalje veoma visok), prosede brade, kojom je skrivao
ožiljak duž celog lica, od levog oka, preko usana, do brade. Držao je suncobran kojim se
štitio od sunca i nosio tamne naočari. Ako nije bio vampir, zasigurno mu se dopadala
njihova moda. Šta li to znači? Zašto je kupio dve starice sličnih sposobnosti? Hromog
dečaka? Za šta će mu uopšte toliki robovi?
Rešio sam da ga pratim i doznam odgovore.

V
Dvanaest robova išlo je bosonogo, krivudajući put severa po blatnjavom
putu uz Misisipi. Bili su to muškarci i žene starosti od četrnaest do šezdeset pet
godina. Neki su se znali čitavog života. Neki su se upoznali samo sat-dva ranije.
Svaki je konopcem oko pasa bio povezan sa ostalima. Ispred povorke je išao
njihov gospodar prosede brade, a iza beli nadzornik, puške spremne da njome
ubije svakog roba koji se odvaži na beg. Obojica udobno smešteni na konjima.
Ejb je pažljivo održavao razdaljinu dok su krivudali kroz šumu.
Išao sam četiristo metara iza grupe. Dovoljno blizu da čujem nadzornikovu
povremenu viku, ali dovoljno daleko da moji oprezni koraci promaknu vampirovim
ušima.
Već je bilo počelo da se smrkava kad su stigli do plantaže trinaest
kilometara severno od grada i kilometar i po od istočne obale reke.
Ni po čemu se nije razlikovala od ostalih plantaža koje sam video uz Misisipi.
Kovačnica. Štavionica kože. Vodenica. Ambari, mehanizacija, razboji za tkanje, kolibe,
štale i nekih dvadeset pet kućica za robove oko plantažerove kuće. Bile su to jednosobne
brvnarice gde je desetak robova moglo da živi zajedno, da spava na zemljanim podovima
ili u posteljama od ljuske od kukuruza, gde su gorele borove baklje kako bi žene mogle da
šiju jorgane do kasno u noć. Po danu bi tamna polja oko mene vrvela od rada i žamora.
Stotine muškaraca kopale bi jarke u dugim nizovima. Žene pridržavale plugove po žezi.
Beli nadglednici jahali medu njima na konjima, motreći na najmanji prekršaj kako bi
bičevanjem kaznili njihova gola pleća. Usred svega toga stajala je gospodareva kuća.

SV
Robovi dovoljno „srećni" da rade u njoj bili su pošteđeni zamornog rada u polju, ali
75
njihov život nije bio ništa lakši, jer bi i njih šibali za najmanji prekršaj. Takođe, robinje
svih dobi često su bile u milosti gospodarevih nezamislivih hirova.
Ejb se držao na odstojanju dok su dvanaestoro robova proveli pored
plantažerove kuće i uveli u velik ambar, iznutra osvetljen bakljama i obešenim
petrolejkama. Sakrivši se iza ambara, osamnaest metara dalje, dobro je video
kroz otvorena vrata.
Tamo im se pridružio jedan krupan crnac (pošto su se gospodar i nadzornik
povukli u kuću). Držao je bič i zamahnuo njime ka pridošlicama, zapovedajući im da se
postroje u sredini ambara. Pošto su ga poslušali, naredio im je da sednu, i dalje povezani
užetom oko pasa. Utom je stigla jedna mulatkinja sa velikom korpom pod miškom (što je
samo povećalo bojazan pridošlica jer su nesumnjivo čuli priče o tome kako neki
gospodari žigošu svoje robove). Korpa je srećom bila puna hrane, kojom je robovima
rečeno da se slobodno posluže. Gledao sam kako su im oči zablistale kad su ugledali
prženu svinjetinu i proju. Kravlje mleko i šećerne bombone. Video sam takvo olakšanje
na njihovim licima jer do tog trenutka nisu bili sigurni kakve ih sve strahote očekuju.
Halapljivo su trpali hranu u usta da što pre napune izgladnele stomake.
Ejb se zapitao je li bio suviše ishitren u svojim pretpostavkama. Henri je
dokazao da ima vampira kadrih da budu dobri. Da se uzdržavaju. Jesu li ti
robovi kupljeni kako bi bili oslobođeni? Hoće li ipak imati samilosti prema
njima?
Pošto je gozba potrajala pola sata, kako se činilo, gledao sam kako grupa muškaraca
belaca ide od kuće ka ambaru. Bilo ih je ukupno deset, uključujući gospodara kog sam
pratio iz Nju Orleansa. Svi su bili različitih godina i stasa, mada su svi izgledali
imućno. Kad su stigli do ambara, krupni crnac ponovo je zavitlao bičem u vazduhu i
zapovedio robovima da ustanu, pa krenuo da ih odvezuje. Mulatkinja je uzela svoju
korpu i otišla bez potrebe za žurbom.
Belci su se okupili kod ulaza, a jedan od njih je dao nešto svom domaćinu
(nesumnjivo nekakve papire, pretpostavljam da su to bile novčanice) i primakao se redu
robova. Gledao sam ga kako korača napred-nazad, zagledajući svakog dok naposletku
nije stao iza stare debele žene i čekao. Jedan po jedan, i ostali muškarci platili su
domaćinu pa razgledali preostale robove i izabrali po jednog za sebe, dok svih devet
gostiju nije bilo na svom mestu. Crnci se nisu usuđivali da se osvrnu. Pogledi su im
ostali prikovani za tlo pod nogama. Pošto su se belci smestili iza svog pazara, krupni
crnac izveo je preostala tri roba iz ambara i odveo ih u mrak. Šta je dalje bilo s tim
jadnim dušama, ne znam da kažem. Mogu samo da govorim o bojazni koja me je
obuzela kad su otišli, jer sam znao da će se nešto dogoditi. Šta, nisam znao.

SV
Znao sam samo da će biti strašno.
Imao je pravo. Zadovoljan što ostali robovi više ne mogu da ga čuju,
76
sedobradi gospodar je zviznuo. Na to je devet pari očiju pocrnelo, devet pari
očnjaka se spustilo i devet vampira zagrizlo je svoj bespomoćni plen s leđa.
Prvi vampir je ščepao debelu staricu za glavu i okrenuo je unazad tako da joj se
brada susrela sa kičmom, a njeno nesrećno lice sa prizorom vlastite smrti. Druga je
vrisnula i uzvrpoljila se kad je osetila ubod dva očnjaka u ramenu. Ali što se više
opirala, to je rana bivala dublja i dragocena krv slobodnije tekla u usta tog stvora. Video
sam kako je jedan vampir udarao dečaka u glavu dok mu mozak nije pokuljao iz rupe u
lobanji, a drugi je sasvim otkinuo glavu jednom čoveku. Nisam mogao nikako da im
pomognem. Ne kad su bili tako brojni. Ne bez oružja. Robovlasnik je smireno zatvorio
vrata ambara da priguši smrtne krikove, a ja sam otrčao u noć, lica mokrog od suza.
Gnušajući se sebe što sam toliko bespomoćan. Zgađen onim što sam video. Ali najviše
od svega, zgađen istinom koja mi se oblikovala u glavi. Istinom koju zbog vlastitog
slepila nisam video ranije.
Ejb je sutradan kupio crni dnevnik u kožnom povezu u
Prestolonaslednikovoj ulici. Njegov prvi odeljak, mada oskudan, sačinjen od
samo trinaest reči, bio je moćna izjava te istine, i jedna od najvažnijih rečenica
koje će ikad napisati.
25. jun 1828.
Dokle god je ova zemlja prokleta ropstvom, dotle će biti prokleta
i vampirima.

SV 77
 2. DEO
LOVAC NA VAMPIRE
Pet
Novi Sejlem
Način da se mlad čovek uzdigne jeste da unapredi sebe u svakom
mogućem pogledu, ne sumnjajući ni tren da neko želi da ga omete.
Abraham Linkoln, u pismu Vilijamu Herndonu, 10. jula 1848.

I
Ejb je drhtao.
Bila je oštra studena februarska noć i čekao je jednog čoveka da se obuče
gotovo dva sata. Ejb je koračao tamo-amo... tamo-amo po gusto nabijenom
snegu, povremeno pogledujući ka nezavršenoj zgradi suda na drugom kraju
trga i na drugi sprat salona preko puta, gde je svetlo još gorelo iza kurvinog
prozora zastrtog zavesom. Prekraćivao je vreme razmišljanjem o nedeljama koje
je proveo ploveći Misisipijem go do pojasa po nepodnošljivoj vrelini. „Vrelini u
kojoj se čovek može ugušiti." Razmišljao je o jutrima koja je proveo praveći ogradu
u hladu; popodnevima kad se rashlađivao plivajući u potoku. Međutim, te su
uspomene bile daleko više od tri godine i tri stotine kilometara. Te večeri, na
svoj dvadeset drugi rođendan, smrzavao se na pustim ulicama Kalhuna*, u
državi Ilinois.
Tomas Linkoln je napokon napustio Indijanu. Redovno je primao izveštaje
od Džona Henksa, rođaka Ejbove majke, o neiskorišćenim divotama Ilinoisa.
Džon je pisao o „izdašnim i plodnim" prerijama te države. O „ravnoj zemlji
koju ne treba krčiti. Na kojoj nema kamenja i koja se može jeftino uzeti." Bio je to
dovoljan povod da Tomas ostavi Indijanu i gorke uspomene za sobom.
U martu 1830, Linkolnovi su spakovali sve što su imali u troja kola, upregli
po dva vola da ih vuku i zauvek napustili Golubiji potočić. Petnaest napornih
dana putovali su blatnjavim putevima i gazili ledene reke „dok napokon nismo
došli do okruga Meikon i smestili se zapadno od Dikejdera", u samom centru Ilinoisa.
Ejb je tad imao dvadeset i jednu godinu. Bile su prošle dve godine otkako je
gledao masakr robova u Nju Orleansu. Dve godine davanja teško zarađenih
____________________________________

SV
*Ime grada će naredne godine biti promenjeno u Springfild. (PiSčeva napomena)

78
dnevnica ocu. Sad je napokon mogao da se osamostali. Iako je to žarko želeo,
Ejb je ostao još godinu dana, pomažući ocu da sagradi novu brvnaru i porodici
da se smesti u svoj novi dom.
Međutim, večeras je navršavao dvadeset drugu godinu i, tako mu boga,
bio je to njegov poslednji rođendan pod očevim krovom.
[Moj polubrat] Džon navaljivao je da se odvezemo u Kalhun da proslavimo. Isprva
nisam hteo ni da čujem za to, kako nisam pridavao previše važnosti tom danu. Kao i
obično, dodijavao mi je dok nisam popustio. Saopštio je svoje namere dok smo se vozili
ka gradu, a one su se, sećam se, svodile na to da se „dobro nalijemo i da ti kupim žensko
društvo". Znao je za jedan salon u Šestoj ulici. Nesećam [sic] se imena, niti da li ga je to
mesto uopšte imalo. Sećam se samo da je imalo drugi sprat, gde je čovek mogao da se
nauživa ako plati. Uprkos Džonovim namerama, mogu reći da moja savest ostaje čista u
tom pogledu.
Linkoln je možda i odoleo čarima naparfemisanih salonskih dama, ali viski
je pio slobodno. On i Džon su se šalili na račun svog oca, svojih sestara i jedan
drugog. Bilo je to sve „veoma dobro za dušu i veoma dobar način da čovek proslavi
rođendan". Džonovo dodijavanje se još jednom isplatilo. Međutim, pred kraj
večeri, dok je njegov brat očijukao sa pohotljivom brinetom po imenu Misi („kao
Misisipi, dušo, ali dvostruko dublje i vraški mnogo toplije"), Ejb je ugledao čoveka
prosečnog stasa kako ulazi, u odeći „teško prikladnoj tako studenoj noći".
Na licu mu nije bilo rumenila kakvo sam viđao na drugim gostima dok su žurno
ulazili u osvetljeni, topli salon, niti mu se dah video na hladnom vazduhu kad je ušao.
Bio je to bled gospodin od tridesetak godina, ili manje, ali kosa mu je bez svake sumnje
bila smećkasta i proseda, nalik boji dasaka izbledelih na suncu. Prišao je pravo šankeru
(bilo je očigledno da se njih dvojica poznaju) i šapnuo mu nešto, na šta je čovečuljak s
keceljom pohitao uz stepenice. To je vampir, pomislio sam. Sigurno je vampir, proklet
nek je viski! Ali kako da to pouzdano znam?
Ejbu je najednom nešto sinulo.
Prozborio sam glasom tek malo jačim od šapata. „Vidiš li onog čoveka za
šankom?", upitao sam Džona, koji je bio zaokupljen daminim uhom. „Kaži mi, sećaš li
se da si ikad video čoveka tako odvratnog lica?" Džon, koji nije imao ni najmanju
predstavu o tome kako je izgledalo lice tog čoveka, srdačno se nasmejao (u takvom je bio
stanju).
Kad sam to prošaputao, bledi gospodin se osvrnuo i ljutito pogledao pravo u mene.
Uzvratio sam mu osmehom i podigao čašu. Nijedno drugo stvorenje ne bi čulo tu
uvredu od tolike buke i sa tolike udaljenosti! Nije bilo sumnje! Ipak, nisam mogao da ga

SV
ubijem. Ne tu. Ne pred tolikim očevicima. Osmehnuo sam se na pomisao da me odvode i

79
optužuju za ubistvo. Kako bih se odbranio? Tako što bih rekao daje žrtva bila vampir?
Pored toga, kaput i oružje ostali su mi napolju u bisagama. Ne, tako neće moći. Mora da
postoji drugi način.
Šanker se vratio sa tri žene za petama i poredao ih ispred vampirovog
stola.
Pošto je izabrao dve, vampir ih je otpratio uz stepenice, a onda je šanker
objavio fajront.
Ejbu se mutilo u pripitoj glavi dok ga nije „blagoslovila još jedna ideja". Kako
je znao da ga brat nipošto ne bi ostavio da luta ulicama sam, rekao je Džonu da
se predomislio i „dogovorio" da provede noć sa ženom.
Džon se ponadao (silno, pretpostavljam) da će tako i biti, i brzo je
dogovorio da i sam provede noć sa ženom. Poželeli smo jedan drugom laku noć
dok je šanker gasio svetiljke i zaključavao boce. Pošto sam dao bratu i njegovoj
prijateljici dovoljno vremena da stignu do svoje sobe, pošao sam uz stepenice,
sam. Tamo se nalazio uzak hodnik prigušeno osvetljen petrolejkom, zidova
oblepljenih tapetama kitnjastog dezena u crvenoj i ružičastoj boji. Sa obe strane
nalazila su se brojna vrata, sva zatvorena. Na kraju su bila još jedna zatvorena
vrata, koja su, sudeći po obliku zgrade, vodila napolje požarnim stepenicama.
Išao sam polako sredinom, osluškujući ne bih li čuo iza kojih je vrata moj
vampir. Smeh sleva. Opscenosti zdesna. Zvuči za koje nemam reči da ih
opišem. Kad sam stigao do kraja hodnika, najzad sam čuo ono što sam čekao s
desne strane, glasove dveju žena koji su dopirali iz iste sobe. Ostavivši Džona
da uživa u toplom zagrljaju neznanke, okrenuo sam se, zaputio napolje na
studen i obukao svoj dugi kaput. Znao sam da će vampir verovatno obaviti svoj
posao i otići pre izlaska sunca. A dok bude odlazio, ja ću ga presresti na izlazu.
Međutim, do drugog sata hodanja tamo-amo po ulici, umorio se, prozebao
i dosadilo mu je da čeka.
Priznajem da sam se posle šesnaest preklanih vampira osećao gotovo neustrašivo.
Pošto mi se nije više čekalo na studeni, rešio sam da završim s tim. Popeo sam se
stepenicama prekrivenim snegom iza zgrade, koračajući lagano i pripremajući mučenika
u ruci.
„Mučenik" je ime koje je Ejb dao novom oružju, koje je sam napravio. Iz
jednog ranijeg odeljka njegovog dnevnika:
Nedavno sam čitao o uspehu engleskog naučnika Vokera, koji je otkrio način
pravljenja plamena samo uz pomoć trenja. Pošto sam pribavio potrebne hemikalije da
sam napravim njegova „palidrvca", umočio sam nekoliko štapića u tu mešavinu. Pošto

SV
su se hemikalije osušile, čvrsto sam uvezao dvadeset štapića u snop (bio je otprilike

80
dvostruko deblji od pera) i umočio sve osim vrha na jednom kraju u lepak. Kad se tim
krajem kresne o grubu površinu, nastane plamen koji je kratak, silovit i svetliji od
sunca. To bi privremeno zaslepilo moje neprijatelje pa bih ih lakše iscepao na komade.
Koristio sam ih dvaput sa ogromnim uspehom (mada opekotine na mojim prstima
svedoče o ranijim neuspesima).
Stao sam pred vrata u nedoumici, s mučenikom u jednoj i sekirom u drugoj ruci, a
svetlost ispod vrata osvedjavala je moje cipele prekrivene snegom. S druge strane nisu
dopirali glasovi i odmah mi je palo na pamet da ću ugledati dve devojke zaklane na
krevetu, a pod njima čaršave natopljene njihovom krvlju nalik šarama na zidovima.
Glavom sekire pokucao sam tri puta.
Odgovora nije bilo.
Pošto sam im dao dovoljno vremena da otvore, pokucao sam još jednom. Prošao je
još jedan trenutak bez ikakvog zvuka s druge strane.
Baš kad sam se upitao da li da opet pokucam, začulo se škripanje kreveta, praćeno
batom koraka po drvenom podu. Pripremio sam se da napadnem. Vrata su se otvorila.
Bio je to on. Kovrdžava kosa boje drveta izbledelog od sunca.
Samo duga košulja štitila ga je od studeni.
„Šta je ovo kog vraga?", upitao je.
Ejb je kresnuo vrh mučenika o zid. Ništa.
Prokletinja nije uspela da se upali jer je predugo stajala u vlažnom džepu mog
kaputa. Vampir me je upitno pogledao. Očnjaci mu se nisu spustili niti su mu se oči
zacrnele. Ali kad je ugledao moju sekiru u drugoj ruci, izbečio je oči pa zalupio vrata
takvom silinom da se čitava zgrada zatresla. Stajao sam tamo, gledajući u ta vrata kao
što pas gleda u knjigu, sve vreme dopuštajući vampiru da utekne na drugu stranu. Kad
sam to naposletku shvatio, odmakao sam se jedan korak i tresnuo vrata petom iz sve
snage. Otvorila su se uz velik prasak, prasak koji sam greškom pripisao pucanju drveta.
Nisam uvideo da je to bio pucanj dok mi olovna kugla nije prošla pored glave,
promašivši je za dva centimetra najviše, i zabila se u zid iza mene. Priznaću da me je to
veoma uplašilo. Toliko da, kad sam video da je bacio pištolj i naglavačke izleteo kroz
prozor (pokazavši mi golu zadnjicu), nisam pomislio da pojurim za njim, već da
pregledam glavu da vidim jesam li smrtno ranjen. Srećan što nisam ozleđen, utrčao sam
u sobu za njim, dve prilično golišave dame vrištale su u krevetu pokraj mene. Čuo sam
kako se otvaraju vrata duž hodnika dok su znatiželjni gosti izlazili da vide kakva je to
larma. Kad sam stigao do prozora, video sam kako moj plen ustaje sa snežne ulice i
bosonog trči u noć, okliznuvši se i dočekavši na golu zadnjicu makar dvaput pre no što
mi je umakao iz vidokruga, vrišteći i dozivajući pomoć.
To nije bio vampir.

SV 81
 Glasno sam psovao gotovo celim putem do kuće. U životu se nisam toliko obrukao
niti napravio takvu pijanu grešku. Nikad se nisam osećao kao takva budala. Ako je
postojalo išta što bi me utešilo, bila je to svest da ću uskoro napokon biti slobodan.

Zima 1831. bila je posebno oštra, ali s martom je došlo otopljenje, a s njim i
prve ptice na nebu i prve vlati trave na zemlji. Za Ejba je martovsko otopljenje
donelo kraj dvadeset dvema godinama s Tomasom Linkolnom. Godinama koje
su bivale sve hladnije i hladnije. Teško da je i njihov rastanak bio išta topliji,
verovatno su se samo rukovali, a i to je pod znakom pitanja. Ejb je napisao samo
ovo na dan kad je zauvek napustio dom.
Krenuli za Birdstaun preko Springfilda. Džon, Džon i ja nadamo se da ćemo stići
za tri dana.
Linkoln je jahao ka zapadu sa svojim polubratom Džonom i rođakom
Džonom Henksom. Ta tri mladića unajmio je poznanik po imenu Denton Afat
da naprave čamac i prevoze robu niz reku Sangaman do Nju Orleansa, kružno
putovanje koje će potrajati oko tri meseca.
Afata je najmanje jedan savremenik upamtio kao „strogog, prekog nitkova i
galamdžiju". Međutim, poput većine ljudi koji su upoznali Ejba Linkolna, i Afata
su zadivile mladićeva marljivost, inteligencija i ćud. Kad je stigao u Birdstaun
(za tri dana, kako su se nadali), Ejb je poveo svoj tim da naprave brod i napune
ga Afatovim tovarom.
Moj drugi brod bio je dvostruko duži i mnogo bolji od prvog, i sagradio sam ga
mnogo brže, ne samo zato što sam imao prethodnog iskustva već i zato što sam imao
pomoćnike. Otisnuli smo se niz reku tri nedelje po dolasku u Birdstaun, na veliko
iznenađenje i zadovoljstvo gospodina Afata.
Reka Sangaman krivudala je četiristo kilometara kroz središnji Ilinois. Bila
je daleko od „moćnog Misisipija", na pojedinim mestima pre potočić nego reka,
zaprečena nisko obešenim granama i bezbrojnim plutajućim stablima,
prepuštenim na milost strujama. Ta nemirna voda zavijala je do nešto mirnije
reke Ilinois, a zatim nastavljala svoj tok do Misisipija.
Četverac brodara (Afat je rešio da pođe s njima da se provoza) s velikim
teškoćama spuštao se niz Sangaman. Svaki dan je donosio novu nevolju,
nasukali bi se, naišli na srušeno drvo u reci. Legenda kaže da se njihov brod
zabio u branu nadomak Novog Sejlema, u državi Ilinois, i da je voda počela da
ulazi u njega. Kad su se meštani okupili na obali, nudeći savete i smejući se

SV
mladićima koji su se grčevito borili da spasu svoje plovilo, Linkolnu je ponovo
sinula genijalna misao. Probušio je rupu u prednjem delu broda (koji je visio
82
preko brane) i pustio da voda izađe iz njega. To je podiglo zadnji trup broda
dovoljno da bezbedno pređu preko brane. Zapušivši rupu, mladići su nastavili
put, a stanovnici Novog Sejlema bili su silno zadivljeni. I Denton Afat je bio
zadivljen, ne toliko Ejbovom domišljatošću koliko tim seocetom, koje je bilo u
procvatu.
Bez obzira na reku i njene prepreke, Ejb je na tom putovanju ipak našao
malo onog teško uhvatljivog mira. U tim trenucima je crtao, beležio opširna
sećanja i slučajne misli u svoj dnevnik svake večeri pošto bi se ukotvili. U
odeljku napisanom 4. maja obrazlaže i upotpunjuje svoju izjavu o povezanosti
ropstva i vampira.
Verujem da su vampiri, nedugo pošto su prvi brodovi prispeli u Novi svet, postigli
prećutan sporazum s robovlasnicima. Verujem da im je ova država naročito
primamljiva jer ovde, u Americi, mogu da se hrane ljudskom krvlju bez straha da će ih
neko uhvatiti i osvetiti im se. Bez neugodnosti života u mraku. Verujem da ovo posebno
važi za Jug, gde su ona gizdava gospoda vampiri našla način da „uzgajaju" svoj plen.
Gde najsnažnije robove stavljaju da uzgajaju duvan i hranu za srećne i slobodne, a one
manje srećne žanju i jedu. Verujem u to, ali još ne mogu da dokažem da je to istina.
Posle prvog odlaska u Nju Orleans, Ejb je pisao Henriju o onome što je
tamo video (i pitao ga šta to znači). Odgovor nije dobio. Pošto se njegov odlazak
iz Golubijeg potočića bližio, rešio je da se vrati do lažne brvnare i vidi šta je s
njegovim prijateljem vampirom.
Zatekao sam to mesto napušteno. Nije bilo nameštaja ni kreveta, tako da je brvnara
bila samo pusta prostorija. Kad sam otvorio vrata u zadnjem delu, nisam našao
stepenište koje je vodilo do prostorija ispod, već ravnu nabijenu zemlju. Je li čitavo
Henrijevo skrovište napunjeno zemljom? Ili sam sve ono samo usnio u bunilu?
Ejb nije ostao u Indijani dovoljno dugo da to otkrije. Napisao je nešto u svoj
dnevnik, iscepio list i okačio ga o ekser iznad Henrijevog kamina.
ABRAHAM LINKOLN ZAPADNO OD DEKEJTURA, DRŽAVA
ILINOIS PRIVREMENO BORAVIŠTE KOD GOSPODINA
DŽONA HENKSA

Nju Orleans nije bio ni približno zadivljujući kao prilikom njegove prve
posete, pa je Ejb jedva čekao da završe posao i krenu parobrodom na sever.
Zadržao se nekoliko dana kako bi pružio polubratu i rođaku priliku da
razgledaju grad, a sam je retko izlazio, ne želeći da naleti na još jednu javnu

SV
rasprodaju robova ili ćudljivog vampira. No ipak je svratio u salon pokraj

83
pansiona gospođice Lavo, ne zbog pića, već u nadi da će možda naići na svog
starog prijatelja Poa. To se nije desilo.
Dentonu Afatu toliko se dopalo kako je Linkoln obavio posao da mu je
ponudio još jedan po povratku u Ilinois. Afat je u reci Sangaman video četiristo
kilometara mogućnosti. Granica je bila u usponu, a uz obale Sangamana nicali
su gradovi. Mnogi su verovali da će se plovnost uskoro poboljšati i da će uskoro
parobrodi donositi putnike i robu u njihova dvorišta. I Afat je delio to mišljenje.
„Pazite šta vam kažem", rekao je, „Sangaman je sledeći Misisipi. Današnje
seoce je sutrašnji grad." Afat je znao da je svakom gradu u razvoju potrebna
prodavnica mešovite robe i dva muškarca da je vode. I tako su se Abraham
Linkoln i Denton Afat vratili u Novi Sejlem u državi Ilinois, na mesto neslavnog
spasavanja njihovog broda, i ostali tamo.
Novi Sejlem iznikao je navrh litice na zapadnoj obali Sangamana, i
predstavljao je zbijenu skupinu jednospratnih i dvospratnih brvnara, radionica,
mlinova i škole, koja se nedeljom pretvarala u crkvu. Imao je ukupno stotinak
stanovnika.
Mesec ili više pre no što. je prodavnica gospodina Afata bila spremna za otvaranje,
našao sam se u čudnom položaju, imao sam previše vremena i premalo posla. Stoga mi
je mnogo laknulo kad sam upoznao gospodina Vilijama Grejama, mladog učitelja koji je
delio moju ljubav prema knjigama i koji me je upoznao sa Kirkamovom gramatikom, što
sam je proučavao dok nisam naučio svako pravilo i primer naizust.
Istorija pamti Ejbov veliki intelekt, ali zaboravlja da je on u to vreme bio
veći stasom no pameću. Poput oca, bio je prirodno nadaren za reči. Ali kad bi
morao da ih zapiše, postao bi žrtva svog ograničenog školovanja. Učitelj Grejam
pomoći će mu da to ispravi i naučiće ga da se elokventno izražava i u kasnijem
životu.
Kad je ta tesna radnja najzad bila snabdevena i spremna, Ejb je prionuo na
posao, nabavljao je porudžbine, vodio knjige i šarmirao mušterije dosetljivošću i
beskrajnim činjenicama. On i Afat prodavali su posuđe i fenjere, platno i
životinjsku kožu. Merili su šećer i brašno i punili boce rakijom od bresaka,
melasom i crvenim sirćetom iz burića na policama iza tezge. „Sve za svakoga u
svako doba", kako su voleli da kažu. Pored oskudne plate, Ejb je dobio
sledovanje robe i sobičak u zadnjem delu radnje. Tamo će čitati uz sveću i pisati
svoj dnevnik do kasno posle ponoći.
A onda, pošto bi sveća izgorela i celo naselje utonulo u san, oblačio je svoj
kaput i izlazio u noć u potragu za vampirima.

SV 84
 II
Kako nije bilo Henrija da ga vodi i kako nije mogao da se udaljava od
Novog Sejlema (jer je morao da se vrati i otvori Afatovu radnju u sedam svakog
jutra), Ejbov lov na vampire zaustavio se u leto 1831. godine. Lutao je okolnim
šumama noću; smelo bazao obalama Sangamana. Međutim, osim što bi ispitao
uzroke ponekog šuma, nije doživeo nikakvo uzbuđenje. Nije prošlo dugo kad je
Ejb počeo više da se zanima za radnju nego da istražuje okolinu, i sasvim je
prestao da izlazi noću.
To ne znači da nije bilo prilika za tuču.
Oko pola sata hoda od Novog Sejlema nalazilo se seoce Klerijev Gaj, dom
prilično nemaštovito nazvanih Momaka Klerijevog Gaja, grupice mladića koji
su uglavnom bili rod i imali dar da se napiju i prave lom.
Izazvali bi i po dve tuče noću u krčmi sirotog Džima Ratlidža i često su
prekidali krštenja pokraj reke gađajući parohijane kamenicama iz šume. Ljudi
se nisu usuđivali da im se suprotstave jer bi im razbili prozore, ili ih čak strpali
u bure i ostavili na milost i nemilost Sangamanu.
Iznad svega, ti momci su voleli da se ,,rvu". Dičili su se sobom, govoreći
kako su „najopakiji, najsnažniji i najgrublji rvači u kraju". Zato su, kad se pročulo
kako je jedan „krupan momak došao da radi" u prodavnici u Novom Sejlemu,
smatrali da im je dužnost da ga lično procene i da mu, ako ustreba, pokažu gde
mu je mesto.
Ejb je znao da će Momci iz Klerijevog Gaja tražiti kavgu, baš kao što su to već
godinama radili, izazivajući svakog snažnog čoveka koji bi zašao na njihovu
teritoriju. Baš zato ih je izbegavao po svaku cenu, nadajući se da će se oni
jednostavno navići na njegovo prisustvo. Uspeo je da izgura gotovo puna dva
meseca bez sukoba (lokalni rekord). Nažalost, Denton Afat je bio čovečuljak
dugog jezika, i kad je video te momke, pohvalio se kako njegov novi prodavač
nije samo najpametniji čovek u okrugu Sangaman, već je „dovoljno krupan da ih
prebije sve skupa".
Došli su nenajavljeni u radnju i pozvali me da izađem. Kad sam video da se
okupilo njih deset i više, upitao sam zašto me traže. Jedan je iskoračio i rekao kako hoće
da nahuškaju svog „najboljeg" čoveka na mene jer me je gospodin Afat opisao kao
„najjačeg čoveka kojeg je u životu video". Rekao sam im da gospodin Afat greši. Da ja
uopšte nisam jak i da ne želim da traćim vreme na kavge. Nisu dobro prihvatili to moje
odbijanje pa me je opkolila cela družina i zapretila mi. Rekli su da mi neće dati da udem

SV
dok ne pokušam. Ako odbijem, čitav Novi Sejlem znaće da sam kukavica i prevrnuće mi

85
radnju „naglavačke". Pristao sam, ali sam tražio da borba bude poštena. „O, neće tu
biti mnogo borbe, ma jok", kazao je jedan od njih i pozvao Džeka napred.
Džek Armstrong je bio stena od čoveka, deset centimetara niži i devet
kilograma teži od Ejba. Bio je vođa Momaka iz Klerijevog Gaja i bilo je očigledno
zašto.
Izgledao je surovo i obilazio me je napregnuvši mišice na rukama i isprsivši se, kao
da je celo njegovo telo zategnuta tetiva luka koja se u svakom trenutku može pustiti.
Svukao je majicu preko glave i bacio je na zemlju, kružeći oko mene. Kako nisam hteo da
se skidam, pošao sam da zavrnem rukav. Samo što sam počeo, kad sam se iznenada obreo
na leđima, bez daha. Izbio mi je vazduh iz pluća.
Momci su klicali kad je Džek skočio na noge i negodovali kad se i Ejb
pridigao s mukom.
Moje insistiranje na „poštenoj borbi" očito nije bilo važno. Džek je ponovo
nasrnuo na mene, ali ovog sam puta bio spreman, dočekao sam njegov napad i uhvatio
ga za ispružene ruke svojima, tako da smo leđima i ramenima stvorili ravnu površinu
kad smo se sagnuli, gurajući jedan drugog. Spuštenih glava; dižući prašinu stopalima.
Pretpostavljam da gaje moja snaga silno iznenadila. Mene je zasigurno iznenadila
njegova. Osećao sam se kao da sam ukrstio ruke sa ruskim medvedom.
Međutim, ma koliko da je snažan bio Džek Armstrong, nije se mogao
meriti s vampirima s kojima se Ejb borio u prošlosti. Linkoln je duboko
udahnuo pa podigao ruke i zgrabio Džeka jednom rukom za vrat, a drugom za
pojas pantalona.
Uhvativši ga tako, podigao sam tog momka sa tla i iznad glave i držao ga u
vazduhu dok se vrpoljio, borio i psovao. Taj prizor je ražalostio njegove prijatelje, pa su
me najednom svi napali, udarajući me pesnicama i šutirajući. Bila je to nepravda koju
nisam mogao da trpim.
Ejbovo lice je pocrvenelo i svom snagom je tresnuo Džeka Armstronga o
zid prodavnice i povikao:
„Ja sam veliki snažni srndać!"
Dohvatio sam najbližeg mladića za kosu i mlatnuo ga pesnicom u lice tako da više
ništa nije osećao. Mladića do njega opaučio sam drugom pesnicom u stomak. Bilo mi je
veliko zadovoljstvo da ih sve išibam, jednog po jednog, i uradio bih to da Džek nije ustao
na noge i rekao svojim momcima da prestanu.
Sad je Linkolnovo telo bilo napregnuto poput zategnute tetive luka, pogled
usredsređen na dva momka iz Klerijevog Gaja koji su mu bili nadohvat ruke.
Džek je izvadio iver-dva iz slabine i stao pokraj mene. „Momci", rekao je, „verujem

SV
da je ovaj čovek najsnažniji kurvin sin koji je ikad kročio u Novi Sejlem. Ko god se

86
pokači s njim, pokačio se sa Džekom Armstrongom."
To je verovatno bila najvažnija borba u Ejbovoj mladosti, jer se po okrugu
Sangaman brzo pročulo da tu živi mlad čovek snažnog tela i duha. Čovek kojim
mogu da se diče. Bez obzira na to neprijatno upoznavanje, Momci Klerijevog Gaja
brzo su postali Ejbove najvernije pristalice, a pokazaće se i kao neprocenjivo
političko preimućstvo u predstojećim godinama. Neki od njih postali su mu čak
i prisni prijatelji, mada nijedan toliko kao sam Džek Armstrong.
Pokajao sam se što sam pao u vatru i tako ga osramotio pred rođacima. Zato sam
ga te večeri posle naše tuče pozvao na piće u prodavnici.
Ejb i Džek su popili bočicu rakije od breskve u zadnjoj sobi prodavnice,
nebo je i dalje bilo plavičasto iako je bilo skoro devet sati. Ejb je sedeo na kraju
svog kreveta, pošto je jedinu stolicu koju je imao ponudio svom gostu.
Iznenadio sam se videvši u tom krupnom Armstrongu tihog, obazrivog momka.
Iako je bio četiri godine mlađi od mene, posedovao je zrelost veću od mnogih ljudi
dvostruko starijih od njega i lakoću opštenja koja se ne bi očekivala s obzirom na njegov
izgled. Kad je video moj primerak Kirkamove gramatike, govorio je o vrednosti čitanja i
pisanja, i žalio zbog svojih manjkavosti i u jednom i u drugom.
„Istina je da je važnije biti grub", rekao je Džek. „Ovo je gruba zemlja i
zahteva grubog čoveka."
„Zar moraš da izabereš jedno ili drugo?", upitao je Ejb. „Uvek sam nalazio
vremena za knjige, a znam štošta i o grubosti."
Džek se osmehnuo.
„Ne i o grubosti Ilinoisa."
Ejb je upitao šta to znači.
„Jesi ikad video nekog svog voljenog iskidanog i razbacanog po tlu?"
Ejb nije, i bio je očito iznenađen odgovorom. Džek se malo vrpoljio pa
pogledao u pod.
„Izašo sam jedne večeri s drugom u šetnju", kazao je. „Obojica smo imali
po devet godina i pošli smo kući pošto smo gađali barže kamenicama,
krivudajuć puteljkom koji smo znali napamet. U jednom trenutku bio je tu
pored mene, čavrljajući u mraku. U sledećem su ga odvukle medveđe kandže,
uhvatile su ga za glavu, uvukle u krošnju i odvukle skroz na vrh. Nisam video
ništa u mraku. Čuo sam ga samo kako vrišti. Osetio tople kapljice na glavi... na
usnama. Otrčao sam po pomoć i dotrčali su ljudi s puškama. Ali nisu imali šta
da ubiju. Pola smo ga jutra kupili sa zemlje. Džareda. Džared Linder, tako se
zvao."

SV
Nastupila je tišina i Ejb je znao da ne sme prvi da je prekine.

87
 „Ljudi što žive ovde znaju da ima nečega u ovim šumama", rekao je Džek.
„Znaju da čovek koji nije sav svoj, čovek koji nije dovoljno jak da sve prido...
dobro, znaju da čovek može lako da nastrada ako pešači od mesta do mesta.
Ljudi govore da se mi momci držimo zajedno jer smo rod. Jer volimo da
pravimo lom. A istina je da se držimo zajedno jer nam je to jedina šansa da
dočekamo starost. Istina je da smo grubi jer je slab čovek mrtav čovek."
,,I siguran si?", upitao je Ejb. „Hoću reći, sasvim si siguran da je to bio
medved?"
„Pa sigurno nije bio konj što se vere po drveću."
„Hoću reći, možda je to bilo nešto malo... neobičnije?"
„Aha", kazao je Džek kroz smeh. „Misliš ko nešto iz priče? Nekakav duh?"
„Da."
,,K vragu, te priče godinama kruže uz reku i niz reku. Čudne priče. Ljudi
govore o vešticama, i đavolima, i..."
„Vampirima?"
Na pomen te reči, i poslednji tračak osmeha iščezao je sa Džekovog lica.
„Ljudi pričaju gluposti. Samo se boje, to je sve." Možda je u pitanju bilo
pola boce rakije od breskve u njegovom krvotoku ili osećaj da je našao srodnu
dušu. Možda jednostavno nije više mogao da drži tu tajnu u sebi. Ma koji razlog
da je bio, Ejb je doneo veoma iznenadnu i veoma opasnu odluku.
„Džek... ako ti kažem nešto neverovatno, hoćeš li obećati da ćeš me
saslušati do kraja?"

III
Ejb je koračao tamo-amo... tamo-amo po mekom zemljanom drumu,
povremeno pogledujući ka tek završenoj zgradi suda na drugom kraju trga i
drugom spratu salona preko puta, gde je svetio i dalje gorelo iza kurvinog
prozora zastrtog zavesom. Ovoga puta bio je kraj leta i vreme je bilo mnogo
prijatnije. A i društvo.
Trebalo je mnogo nagovaranja, ali Džek je naposletku ipak pristao da pođe u
Springfild. Isprva nije hteo da mi poveruje na reč, čak me je nazvao „prokletim
lažovom" i pretio da će me „izmlatiti" jer ga smatram budalom. Međutim, zamolio sam
ga za strpljenje i obećao da ću mu ili dokazati da je svaka moja reč istinita ili ću se
spakovati i zauvek napustiti Novi Sejlem. Obećao sam to očekujući uspeh jer mi je baš
tog jutra napokon stiglo pismo.

SV
Pismo je bilo adresirano tačno u skladu sa uputstvima koja je Ejb ostavio

88
iznad Henrijevog kamina:
ABRAHAM LINKOLN ZAPADNO OD DEKEJTURA, DRŽAVA ILINOIS
PRIVREMENO BORAVIŠTE KOD GOSPODINA DŽONA HENKSA
Dostavljeno je njegovim rođacima dve nedelje ranije i prosleđeno u Novi
Sejlem. Ejb ga je otvorio videvši poznati rukopis i pročitao desetak puta za
tezgom tog dana.
Abrahame,
Izvinjavam se što nisam pisao svih ovih meseci. Bojim se da je za moje postojanje
neophodno da s vremena na vreme nestanem. Pisaću češće kad se skrasim u nekom
novom domu. U međuvremenu se nadam da si se ti lepo smestio u svom i da si dobrog
raspoloženja i zdravlja. Ako si i dalje saglasan, možeš posetiti pojedinca navedenog
ispod kad god nađeš da je zgodno. Verujem da te od njega sad deli samo kratko jahanje.
No moram te upozoriti, znatno je mudriji od onih koje si posetio u prošlosti. Možeš ga
lako pomešati i sa nekim svoje vrste. Timoti Daglas. Krčma nadomak trga. Kalhun.
Zauvek tvoj,,H
Ejb je dobro poznavao tu krčmu. Bila je uostalom poprišta njegove najveće
bruke u lovu na vampire. Je li moguće da sam sve vreme bio u pravu? Je li
polugoli čovek koji je utekao dozivajući pomoć ipak bio vampir?
Ušli smo, jednostavno odeveni (dugi kaput ostavio sam u bisagama napolju).
Osmotrio sam lica za svakim stolom, donekle očekujući onog kuštravog gospodina što
me je ljutito pogledao u onoj dugoj košulji prekrivenoj snegom. Bi li utekao čim bi me
spazio? Bi li ga njegova vampirska priroda naterala da me napadne? Međutim, nije ga
bilo. Džek i ja smo prišli šanku, gde je šanker opasan keceljom brisao čašu za viski.
„Oprostite, gospodine. Moj prijatelj i ja tražimo gospodina Daglasa."
„Tima Daglasa?", upitao je šanker, ne skidajući oči sa čaše.
„Njega."
„A kakvim to poslom tražite gospodina Daglasa?"
„Poslom hitne i lične prirode. Znate li gde možemo da ga nađemo?«
Činilo se da se šanker zabavlja.
„Pa, gospodine, nećete morati da idete daleko, to je sigurno." Spustio je
čašu i pružio ruku. „Tim Daglas. A kako se vi zovete, gospodine?"
Džek je prasnuo u smeh. Mora da je u pitanju greška. Taj bezazleni
čovečuljak koji provodi noći glancajući prljave čaše i izigravajući provodadžiju
kurvama i pijancima? To je Henrijev vampir? Naravno, nisam imao izbora do
da se rukujem s njim, pa sam to i uradio. Ruka mu je bila ružičasta i topla kao

SV
moja.

89
 „Henks", kazao je Ejb. „Ejb Henks i... oprostite, čuo sam da ste rekli 'Tim'
Daglas. Tomas Daglas je gospodin kog tražimo. Znate li gde bismo mogli da ga
nađemo?"
„Pa, gospodine, ne znam. Bojim se da ne poznajem nikoga ko se tako zove."
„Onda vam hvala na pomoći i laku noć."
I Ejb je žurno izašao iz krčme. Džek se sve vreme smejao za njim.
Odlučio sam da čekam. Prevalili smo toliki put, a Henri me u prošlosti nikad nije
izneverio. Sačekaćemo da šanker zatvori i pratićemo ga do kuće po mraku.
Posle sata lutanja po sudskom trgu, Ejb (koji je dotad bio obukao svoj dugi
kaput) i Džek (koji nije prestajao da ga zadirkuje otkako su izašli iz krčme)
napokon su videli da se svetla gase i da šanker izlazi na ulicu.
Išao je Šestom ulicom prema Adamsu. Pratili smo ga krišom, Džek dobra tri koraka
iza mene; držao sam sekiru spremnu u ruci i sakrio se u mrak kad god bi šanker mrdnuo
glavom, siguran da hoće da se okrene i otkrije nas (Džek je jedva suzdržavao smeh kad
god bi video da to radim). Čovečuljak je išao sredinom ulice, držeći ruke u džepovima.
Zviždao je. Koračao kako bi koračao bilo koji drugi čovek i činio da se sa svakim korakom
osećam kao budala.
Skrenuo je u Sedmu ulicu i skrenuli smo za njim. Skrenuo je u Monro i skrenuli
smo za njim. Ali kad je skrenuo u Devetu ulicu i kad smo pustili da nam na trenutak
umakne iz vida, nismo mogli nigde da ga nađemo. Nije bilo uličice kojom je mogao
zamaći. Nije bilo kuće u koju je mogao da ude za tako kratko vreme. Kako je to moguće?
„Dakle... ti si taj?"
Glas je dopro odnekud iza nas. Hitro sam se osvrnuo, spreman da napadnem, ali
nisam mogao. Jer tamo sam ugledao snažnog Džeka Armstronga kako stoji na nožnim
prstima. Izvijenih leđa. Razrogačenih očiju. A iza njega je stajao maleni vampir i držao
mu kandžu na grlu. Da je Džek mogao da vidi te crne oči i blistave očnjake, njegov bi
strah bio dvostruko veći. Šanker je predložio da spustim sekiru na zemlju ako ne želim
da vidim kako proliva krv mom prijatelju. Mislio sam da je njegov predlog dobar pa sam
pustio da mi oružje padne iz ruke.
„Ti si onaj o kojem je Henri pričao. Onaj nadareni za ubijanje mrtvih.."
Iako se Ejb iznenadio čuvši Henrijevo ime, njegovo lice nije ništa odalo.
Čuo je kako se Džekovo disanje ubrzalo kad mu je kandža jače pritisla vrat.
„Zanima me", rekao je šanker, „jesi li se ikad zapitao zašto? Zašto jedan
vampir toliko želi da oslobodi zemlju od vlastite vrste? Zašto šalje čoveka da
ubija umesto njega? Ili jednostavno slepo izvršavaš njegove zapovesti, kao
beskrajno odani sluga koji ništa ne dovodi u pitanje?"

SV
„Ja sam sluga jedino sebi", rekao je Ejb.

90
 Šanker se nasmejao.
„Otkrivaš se kako to samo Amerikanac može.
„Pomozi mi, Ejbe", rekao je Džek.
„Svi smo mi sluge", kazao je šanker. „Ali od nas dvojice ja imam sreću da
znam kom gospodaru služim."
Džek se uspaničio.
„Molim vas! Pustite me!" Pokušao je da se oslobodi, ali šankerova kandža
samo mu se zarila dublje u vrat. Mlaz krvi potekao mu je preko Adamove
jabučice dok ga je vampir smirivao, govoreći:
„Ššššš..."
Ejb je iskoristio tu priliku da neprimetno gurne ruku u džep svog kaputa.
Moram brzo da napadnem, inače će mi misli odati plan.
„Tvoj voljeni Henri ne zaslužuje tu sekiru ništa manje od nas ostalih",
rekao je šanker. „Samo mu se posrećilo da te nađe prv..."
Izvukao sam mučenika iz džepa i kresnuo ga o kopču najbrže što sam mogao.
Blesnulo je.
Svetlije od sunca, ispunivši čitavu ulicu belom svetlošću i iskrama. Vampir se
povukao i zaklonio oči, a Džek se oslobodio.
Kleknuo sam, zgrabio dršku sekire i bacio je sa kolena. Oštrica se zabila vampiru u
grudi uz krckanje kosti, vazduh mu je pokuljao iz pluća i pao je, nespretno stežući dršku
jednom rukom, a uz pomoć druge ruke se vukući po tlu. Pustio sam da mi mučenik
isklizne iz šake kako bi dogoreo na zemlji i izvadio sekiru iz grudi tog stvorenja. Isti
poznati strah na njegovom licu. Strah od pakla ili zaborava koji ga čekaju. Nije mi bilo
do naslađivanja njegovim strahom. Samo sam podigao sekiru iznad glave i odrubio mu
glavu.
Džek se toliko potresao da se ispovraćao na čizme. Uzrujan zbog činjenice
da je bio samo milimetar daleko od smrti. Zbog onih crnih očiju koje je nakratko
spazio; zbog onih očnjaka što su se spustili. Nije ni reč prozborio na putu ka
kući. Obojica su ćutali. Stigli su u Novi Sejlem u svitanje i pošli ćutke da se
rastanu kad je Džek, koji je nastavljao ka Klerijevom Gaju, povukao uzde i
okrenuo se prema prodavnici.
„Ejbe", rekao je. ,,'Oću da saznam sve što ima da se zna o ubijanju
vampira."

SV 91
 Šest
En
Osećam koliko su slabe i jalove sve moje reči koje bi trebalo da pokušaju da ti
skrenu misli sa tuge zbog gubitka tako velikog... Molim se da naš nebeski otac
ublaži tvoju ucveljenost i bol, i ostavi ti samo drage uspomene na voljene i
izgubljene.
Abraham Linkoln, u pismu gospodi Lidiji Bigzbi,
majci dva sina stradala u Građanskom ratu, 21. novembra 1864.

I
Novi Sejlem nije porastao tako brzo kao što se Denton Afat nadao.
Zapravo, možda je i izgubio nekoliko stanovnika u mesecima posle otvaranja
njegove prodavnice. Sangaman je i dalje bio daleko od toga da postane „sledeći
Misisipi". Plovidba je ostala nesiguran poduhvat i svi osim šačice parobroda
ostali su u širim vodama južnije, sa sve svojim dragocenim mušterijama i
tovarom. Nije pomoglo ni to što se u Novom Sejlemu otvorila još jedna
prodavnica mešovite robe, bliža centru naselja, koja bi privukla mušterije i pre
no što bi imali priliku da dođu do Afatovih ulaznih vrata. Kad je led počeo da
se lomi na tromom Sangamanu u proleće 1832, Afatova radnja je propala i Ejb je
ostao bez posla. Njegova srdžba je očevidna u odeljku napisanom 27. marta.
Oprostio se [s Afatom] jutros pošto smo prodali ili razmenili preostalu robu;
preselio sam svoje stvari kod Herndona dok ne budem u prilici da nađem drugi smeštaj.
Nije me briga što je otišao. Uopšte nisam tužan zbog toga i ne pada mi na pamet da
sledim njegov malodušni primer. Nikad nisam dangubio pa neću ni sad. Odlučujem da
ostanem. Uspeću ja još.
Kao i uvek, Ejb je održao reč. Radio je sve što je trebalo da bi zaradio novac:
sekao drva, krčio zemlju, gradio ambare. Njegovo prijateljstvo s Momcima
Klerijevog Gaja se isplatilo, meštani su mu davali razne fizičke poslove u strahu
od tih momaka. Radio je čak i kao „sekirica" na jednom od retkih parobroda koji
su plovili uz Sangaman, stojeći na njegovom pramcu i krčeći sve prepreke koje
su usporavale plovidbu ka severu. I pored svega toga, ni na trenutak nije
zanemario svoj lov.
Mnogo sam razmišljao o rečima onog šankera. Jesam li se ikad zapitao otkud
Henriju toliko zanimanje za lov na vampire? Jesam li se ikad zapitao zašto šalje mene

SV
umesto da ide lično? Priznajem da sam proveo mnoge sate zbunjen tim pitanjima.

92
 Pitajući se ima li u njima neke dublje istine. Da sam zakleti neprijatelj vampira
koji izvršava vampirove naredbe. Tu je činjenicu nemoguće izbeći, kao i paradoks
unutar nje. Da me jedan vampir koristi kako bi ostvario meni nepoznate ciljeve. Moram
priznati tu mogućnost. No ipak, pošto sam o svemu dobro promislio, došao sam do ovog
zaključka:
To mi nije važno.
Ako sam uistinu samo Henrijev sluga, neka tako bude. Dokle god je zbog toga sve
manje vampira, služiću radosno.
Henrijeva pisma počela su da stižu sve češće i Ejb je odlazio u lov kad god
bi stigla. Ali nije išao sam.
U Džeku sam našao sposobnog i revnosnog druga za lov, i potrudio sam se da
podelim s njim svo [sic] svoje znanje o uništavanju vampira (nisam morao da ga učim o
brzini i o hrabrosti, jer ih obe ima u obilju). Zahvalan sam na pomoći jer Henrijeva
pisma stižu tako često da zatičem sebe kako trčim s kraja na kraj države.
Jedne noći Ejb se zatekao kako trči ulicama Dekejtura s krvavom sekirom u
ruci i Džekom sa samostrelom pored sebe. Najviše deset koraka ispred njih
jedan ćelavac trčao je pravo prema reci Sangaman. Desni skut njegove košulje
bio je natopljen krvlju, a desna ruka mu je visila uz bok, držeći se uz telo na
samo nekoliko niti tetive i kože.
Protrčali smo pokraj dva gospodina na ulici. Gledali su kako je naša mala povorka
projurila mimo njih pa povikali za nama: „Hej vi tamo! Smesta da ste stali!" Mogu da
mislim kako smo izgledali! Nisam mogao da obuzdam smeh.
Ejb i Džek gonili su jednorukog čoveka do vode.
Uskočio je u crnu vodu i nestao ispod nje. Džek bi uskočio za njim da ga nisam
zgrabio za kragnu i povikao: „Ne!", sa ono malo glasa što mi je ostalo. Džek je stajao na
obali, dahćući i nišaneći samostrelom svaki mehurić koji bi isplivao na površinu.
„Rekao sam ti da sačekaš moj znak!", povikao je Ejb.
„Čekali bismo čitave proklete noći!"
,,E sad nam je utekao!"
„Umukni i otvori četvore oči! Pre ili kasnije moraće da izroni da udahne
vazduh..."
Ejb je pogledao u Džeka, a njegov se bes predao podrugljivom osmehu... pa
smehu.
„Da", kazao je Ejb kroz smeh. „Očekujem da će izroniti da udahne vazduh
za koji dan."
Ejb je spustio ruku Džeku na rame i poveo ga dalje od obale dok je njegov

SV
smeh odzvanjao usnulim ulicama.

93
 Ako Džeku išta nedostaje, to je strpljenje. Prebrzo iskače iz skrovišta, i, bojim se,
jedva čeka da podeli ono što zna sa svojim drugovima iz Klerijevog Gaja. Stalno ga
podsećam da treba da ćutimo o tome i na ludilo koje bi zahvatilo ceo okrug Sangaman
ako bi za naše zadatke doznao iko osim nas dvojice.
Proveo je u tom okrugu samo godinu, ali za to kratko vreme postao je u
neku ruku slavna ličnost u selu. „Mladić čije šake jednako vešto barataju i sekirom i
perom", kako je rekao njegov učitelj i prijatelj Grejam. Ejb je video i čuo dovoljno
od svojih mušterija da bi znao šta im je na umu.
Njihova osnovna briga je bila sama reka. U kakvom je stanju! Na nekim mestima je
bila samo malo šira od potočića, zaprečena plutajućim stablima i drugim preprekama.
Ako hoćemo da uživamo u obilju kao svet na obalama Misisipija, valja nam je znatno
unaprediti, tako da parobrodi mogu nesmetano da plove njom. To, naravno, zahteva
ogromnu količinu novca. Znam samo jedan način (osim krađe) da se on obezbedi.
Abraham Linkoln je rešio da se kandiduje. Objavljujući svoju kandidaturu
za zakonodavno telo države Ilinois u okružnim novinama, dirnuo je
nacionalističku, mada pomalo defetističku žicu.
Mlad sam i većini vas nepoznat. Rođen sam i ostao u najskromnijem društvenom
staležu. Nemam bogatih ni slavnih rođaka ili prijatelja da me preporuče. Moj slučaj
zavisi isključivo od nezavisnih glasača ovog okruga; i ako me izaberu, učiniće mi
uslugu, zbog čega ću istrajati u nastojanju da im se odužim. Ali ako dobri ljudi u svojoj
mudrosti uvide da je dobro da ostanem u pozadini, neću se mnogo ražalostiti, jer mi
razočarenje nije nimalo strano.
Ubrzo po ovoj Ejbovoj objavi, vest o „ratu sa Indijancima" stigla je u Novi
Sejlem.
Ratni poglavica plemena Sak po imenu Crni Jastreb prekršio je sporazum, prešao
reku Misisipi i ušao u selo Sakenuk na severu. On i njegova Britanska družina* naumili
su da ubiju ili isteraju svakog belog doseljenika na kog naiđu i povrate zemlju za koju
smatraju da im s pravom pripada. Guverner Rejnold objavio je poziv za mobilizaciju
šest stotina sposobnih ljudi kako bi se spremili za rat protiv tih divljaka i zaštitili nejaki
živalj Ilinoisa.
Uprkos svojim političkim ambicijama (ili zbog njih), Ejb je bio među prvim
dobrovoljcima iz okruga Sangaman. Sećaće se svog ushićenja godinama potom.
Žudeo sam za ratom još kao dvanaestogodišnji dečak. Tad mi se, napokon, ukazala
prilika da ga vidim iz prve ruke! Zamišljao sam slavu juriša u boj, pucanje iz puške i
_____________________________________
*Naziv grupe od nekih pet stotina ratnika i hiljadu žena i dece iz pet različitih plemena, svi pod

SV
komandom Crnog Jastreba. Nazvana je tako jer je Jastrebu rečeno da će dobiti pomoć Britanaca u
svakom sukobu sa Amerikancima (to se nije nikad obistinilo). (Piščeva napomena)

94
vitlanje sekirom! Zamišljao kako s lakoćom koljem mnoštvo Indijanaca, jer nemoguće je
da su brži i snažniji od vampira.
Dobrovoljci su se okupili u Birdstaunu, rastućem naselju na obalama reke
Ilinois. Tamo im je nekolicina iskusnih milicionera održala kratku obuku o
osnovama ratovanja. Pre no što se zaputila na sever, Ejbova jedinica, neugledna
grupa dobrovoljaca među kojima su bili ljudi iz Novog Sejlema i Klerijevog
Gaja, izabrala ga je za svog kapetana.
Kapetan Linkoln! Priznaću da su mi oči zasuzile. Prvi put u životu sam osetio
toliko poštovanje. Prvi put sam izabran da predvodim svoje drugove, i njihovo poverenje
pričinilo mi je više zadovoljstva nego ijedni izbori na kojima sam pobedio ili ijedan
položaj na kojem sam bio posle toga.
Među onima koji su marširali u bitku sa Ejbom bili su njegov kolega lovac
na vampire Džek Armstrong i mladi major po imenu Džon Tod Stjuart. Stjuart
je bio vitak čovek „visoka čela i uredno razdeljene crne kose". Imao je „istaknut" nos,
„zle" oči koje su „činile nepravdu njegovoj blagoj prirodi". Stjuart će odigrati
ključnu ulogu u Linkolnovom posleratnom životu, kao advokat koji će ga
podržavati u Springfildu, prijateljski nastrojen savetnik u Kongresu i, najvažnije
od svega, kao rođak lepotice vrane kose iz Kentakija po imenu Meri Tod.
Ratna stvarnost pokazala se daleko neuzbudljivijom nego što je Ejb
zamišljao. Kako su hiljade milicionera iz Ilinoisa potisnule buntovne Indijance
ka severu, dobrovoljci nisu imali šta da rade osim da sede i kuvaju se. Iz odeljka
iz Ejbovog dnevnika zabeleženog 30. maja 1832, posle nedelja logorovanja
kilometrima daleko od bojišta:
Moji ljudi su se silno napatili (od dosade), mnogo je krvi proliveno (popili su nam
je komarci) i snažno sam vitlao svojom sekirom (cepajući drva). Zasigurno smo
zavredeli svoje mesto u istorijskim analima, jer nikad nije bilo tako malo rata u ratu.
Početkom jula Ejb i njegovi ljudi najzad su oslobođeni dužnosti i započeli
su dugo putovanje kući, bez ijedne ratne priče koju bi prepričavali usput. Ejb je
stigao u Novi Sejlem (gde je našao dva pisma koja su zahtevala njegovu „hitnu
pažnju") manje od dve nedelje pre izbora za državno zakonodavno telo. Odmah
je nastavio sa svojom izbornom kampanjom, rukujući se s ljudima i kucajući na
njihova vrata danju i noću. Nažalost, broj kandidata se povećao na trinaest dok
je on na frontu ratovao s komarcima. S obzirom na toliko izgubljeno vreme i
tolike kandidate koji će deliti glasove, nije imao nikakvu šansu.
Ejb je završio osmi. No u svemu tome bilo je nade, nade koju čak ni utučeni
i poraženi Linkoln nije mogao da ne vidi: od svih trista glasova iz Novog

SV
Sejlema, samo dvadeset tri bila su protiv njega. Oni koji su ga poznavali

95
podržali su ga bez rezerve. „Trebalo je samo stisnuti više šaka."
Njegova politička karijera je počela.

II
Linkolnu je trebao uspeh neposredno posle njegovog prvog političkog
poraza i tačno je znao gde da ga nađe. Iz odeljka zabeleženog 6. marta 1833.
godine:
Uradiću ono što Afat nije mogao. S božjom pomoći, otvoriću unosnu prodavnicu u
Novom Sejlemu! Danas smo Beri* i ja uzeli robu u vrednosti od trista dolara na kredit,
koji ćemo otplatiti za dve godine. Za tri godine uštedećemo dovoljno da kupimo vlastitu
zgradu!
Stvarnost se ponovo pokazala daleko neuzbudljivijom od Ejbove mašte.
Kad je piodzvnicaiLinkoln/Beri otvorila svoja vrata za mušterije, u Novom
Sejlemu su već postojale dve prodavnice mešovite robe, a potražnje je bilo
toliko da samo one i ostanu otvorene. Istoričari ostaju zamišljeni nad pitanjem
kako to da čovek Ejbove inteligencije i očeve „zdrave pameti" nije predvideo da
će se otvaranjem treće prodavnice u Novom Sejlemu samo uvaliti u nevolju. Ili
zašto je, kako se čini, sasvim pogrešno procenio svog ortaka Vilijama Berija, koji
je, kako se ispostavilo, bio lenj, nepouzdan i „stalno pijan".
Odgovor je izgleda bilo nešto više od ambicije. Kako je prodavnica za
manje od godinu dana bila na rubu propasti, u odeljcima Ejbovog dnevnika
uočavaju se sve veći umori očaj. Jedan se posebno ističe, ne samo svojom
odsečnošću već i aluzijom na (možemo samo da pretpostavimo) njegovu majku.
Moram istrajati.
Moram da budem više no što jesam.
Ne smem omanuti.
Ne smem je izneveriti.
Ali jeste omanuo, bar što se tiče sveta tekstilne robe i ženskih šešira.
Prodavnica Linkoln/Beri jednostavno se „ugasila" 1834, ostavivši obojicu u
dugu od više od dvesta dolara. Na kraju se na nepouzdanog Berija nije moglo
računati ni da će ostati živ. Umro je nekoliko godina kasnije, ostavivši Ejbu i
svoju polovinu duga. Trebaće mu sedamnaest godina da ga otplati.
Da je trenutak bio drugačiji, Ejb bi se možda i spakovao i zauvek napustio
Novi Sejlem. Ali za samo nekoliko kratkih meseci trebalo je da se održe još jedni
izbori za zakonodavno telo države Ilinois. Kako nije imao drugih obaveza

SV
___________________________________
*Vilijam F. Beri, sin mesnog sveštenika i nekadašnji kaplar u Linkolnovoj četi. (Piščeva napomena)
96
(„odavno nije bilo stiglo nijedno Henrijevo pismo") i ohrabren svojim prethodnim
postignućem, Ejb je rešio da se ponovo kandiduje, i ovoga puta bio je rešen da
to uradi kako treba. Putovao je okrugom na konju i peške, zastajući da
razgovara sa svakim kog bi sreo. Rukovao se s ratarima koji su kulučili po
vrućini na poljima i zadobio njihovo poverenje pokazujući vlastite veštine u
radu na polju, koje je naučio na granici, i snagu koju mu je podario Bog.
Govorio je u crkvama i krčmama, na konjskim trkama i izletima, začinjavajući
svoje kratke govore (koje je nesumnjivo sastavljao usput i držao u džepovima)
pričama o nevoljama s brodom i bitkama sa komarcima i zbijajući šale na
vlastiti račun.
„Nikad nisam video nekog s takvim govorničkim darom", seća se učitelj
Grejam posle Ejbove smrti. „Bio je nezgrapan momak, neki bi kazali i
neprijatnog izgleda... visok kako drvo, nogavica dobrih petnaest centimetara
iznad članaka. Kosa mu je uvek bila neuredna; kaput neopeglan. Kad bi stao
ispred okupljene svetine, zagledali bi ga namrštena čela i skrštenih ruku. Ali
čim bi započeo svoje obraćanje, njihove bi sumnje iščezle i uvek bi ih dirnuo
toliko da bi ga nagradili gromoglasnim aplauzom, čak i suzama na krate
Ovoga puta stegnuo je dovoljno šaka. Abraham Linkoln je izabran u
zakonodavno telo države Ilinois 4. avgusta 1834. godine.
Siromašni sin granice, bez dolara u džepu i bez godine školovanja, poslat je u
Vandaliju* da govori u ime svojih sunarodnika! Drvoseča smešten iza učenih ljudi!
Priznajem da se plašim susreta s takvim ljudima. Hoće li me prihvatiti kao svog kolegu
ili će me se kloniti kao neukog tikvana bušnih cipela? U svakom slučaju, verujem da mi
se život zauvek promenio i nemogu [sic] da obuzdam ushićenje kako se bliži decembar.
Pokazalo se da Ejba osećaj nije prevario. Njegov život nikad više neće biti
isti. Uskoro će mu prijatelji biti državnici i učenjaci; prostotu i divljaštvo okruga
Sangaman zameniće prefinjenošću Vandalije. Napravio je prvi korak na svom
putu da postane advokat. Prvi korak na putu ka Beloj kući. No bio je to samo
jedan od dva preokreta te godine.
Jer se takođe ludo zaljubio.

_____________________________________

SV
*Vandalija je bila prestonica Ilinoisa do 1839, kad je tu ulogu preuzeo Springfild. (Piščeva napomena)

97
 III
Džek je ozbiljno pomišljao da uperi svoj samostrel u Ejba. Upravo su bili
prevalili put od trista dvadeset kilometara ka severu do grada Čikaga, spavajući
pod ledenim zvezdama pozne jeseni, klancajući kroz blato do kolena i vodu do
pojasa, ,,a ta štrkljasta budala nije prestajala da truća o curi ceo prokleti put".
Zove se En Radidž. Mislim da ima dvadeset ili dvadeset jednu godinu, mada se ne
usuđujem da pitam. Nije mi važno. Savršenije biće nikad nije krasilo ovu zemlju! Niti je
ikad neki čovek bio zaljubljeniji od mene! Neću pisati ni o čemu osim o njenoj lepoti
dokle god sam živ.
Armstrong i Linkoln sedeli su leda naslonjenih na začelje štale, zadnjica na
postelji od sena, daha vidljivog na studenom noćnom vazduhu koji je dopirao
sa jezera Mičigan. Iznad njihovih glava pomaljala se konjska zadnjica i svaki
trzaj njegovog repa rađao strah da će se zbiti nešto prirodno prljavo. Čekali su
svoj plen čitave noći, jedan je govorio nasmejanim šapatom, drugi smerao
ubistvo.
„Jesi li ikad bio zaljubljen, Džek?" Džek nije ništa odgovorio. „To je zaista
neobično osećanje. Opijen si od sreće bez ikakvog razloga. Pomišljaš na
najčudnije stvari..."
Džek je zamislio kako gomilica tople konjske balege upada u Ejbova usta.
„Čeznem za njenim mirisom. Misliš li da sam čudan što to kažem? Čeznem
za njenim mirisom i za dodirom njenih nežnih prstiju u svojoj ruci. Čeznem da
pogledam u..."
Vrata štale su se otvorila. Začuo se klepet potpetica po drvenim daskama.
Ejb i Džek su spremili oružje.
Vampir nije mogao da nas nanjuši od životinjskog vonja, niti nas je čuo kako
gazimo po senu. Bat njegovih koraka je zamukao; vrata konjušnice su se otvorila. Nije
stigao ni da trepne kad mu se moja sekira zarila u grudi, a Džekova strela ga probola
kroz oko i zarila mu se u mozak. Pao je na leđa, urlajući i hvatajući se za lice dok je krv
tekla oko strele. Uznemiren bukom, njegov konj se propeo, zgrabio sam ga za uzde u
strahu da nas obojicu ne zgazi. Dok sam to radio, Džek je izvukao sekiru iz vampirovih
grudi, podigao je iznad glave i tresnuo njome to stvorenje posred lica, presekavši ga
napola. Vampir se nije ni mrdnuo. Džek je podigao sekiru iznad njegove glave i drugi
put, i zadao mu još jači udarac. Uradio je to i treći, pa i četvrti put, udarajući glavu tog
stvorenja tupom stranom sekire iznova i iznova dok od nje nije ostala samo spljoštena
kesa kože, kose i krvi.

SV
„Gospode bože, Armstrong... šta te je spopalo?" Džek je izvukao oštricu
sekire, krc, iz zdrobljenog vampirovog lica. Pogledao je naviše u Ejba, uspuhan.
98
 „Zamišljao sam da si ti na njegovom mestu."
Ejb je držao jezik za zubima sve do kuće.

En Mejs Ratlidž bila je treće od desetoro dece, kći jednog od osnivača

Novog Sejlema, Džejmsa, i njegove žene Meri. Bila je četiri godine mlađa od
Ejba, ali bila mu je dorasla po svojoj ljubavi prema knjigama. Tokom prvih
godinu i po dana koje je Ejb proveo u Sejlemu, En je boravila u Dekejturu,
negujući bolesnu tetku i čitajući sve što bi joj dopalo šaka kako bi prekratila
vreme. Nema nikakvih svedočanstava o tome šta je bilo sa njenom tetkom (je li
umrla, ozdravila, ili je En jednostavno dosadilo da brine o njoj), ali znamo da se
En vratila u Novi Sejlem pre leta ili baš u leto 1834. godine. Znamo to jer su se
ona i Ejb prvi put sreli 29. jula u kući učitelja Grejama, iz čije su biblioteke oboje
pozajmljivali knjige, i koji ih je oboje s vremena na vreme podučavao. Grejam je
pamti kao devojku od dvadesetak godina, „krupnih, izražajnih plavih očiju",
„svetle puti" i kestenjaste kose, „ne boje sena, kako su neki govorili". Imala je „lepa
usta i zdrave zube. Bila je slatka kao med i nervozna kao leptir". Pamti i trenutak kad
se Ejb upoznao s njom.
„U životu nisam video da je neko tako zinuo. Podigao je pogled sa knjige i
ona drevna strela pogodila ga je pravo u srce. Njih su dvoje razmenili učtive
reči, ali sećam se da je razgovor bio jednostran, jer je Linkoln jedva uspevao da
sačuva prisebnost, toliko ga je dirnuo taj prekrasni prizor. Toliko su ga zadivili
njena ljubav prema knjigama i znanje o njima."
Ejb je pisao o En istog tog dana.
Takva se devojka još nije rodila! Nikad biće tako lepo i tako bistro nije hodilo ovom
zemljom! Dobrih je trideset centimetara niža od mene, ima plave oči, kestenjastu kosu i
blistav, savršen osmeh. Malo je vitkija od mene, mada joj se to ne može uzeti za zlo jer
to pristaje njenoj nežnoj ženskoj prirodi. Kako ću ikad više oka sklopiti kad znam da je
ona tu negde u noći? Kako ću ikad više pomisliti na išta drugo kad želim da mislim
jedino o njoj?
Ejb i En još su se viđali, najpre kod učitelja Grejama, gde su nadahnuto
razgovarali o Šekspiru i Bajronu; zatim u dugim šetnjama potkraj jeseni, kad su
nadahnuto razgovarali o životu i ljubavi; zatim na vrhu Eninog omiljenog brega
iznad Sangamana, gde gotovo uopšte nisu razgovarali.
Gotovo da me je sram da zabeležim to ovde, strahujući da time nekako ne unizim
sve to, ali ne mogu da odolim. Usne su nam se dodirnule danas po podne. Dogodilo se to

SV
dok smo sedeli na ćebetu i gledali kako barža nečujno prolazi ispod.
„Abrahame", kazala je ona. Okrenuo sam se i iznenadio kad sam video njeno lice
99
tako blizu svom. .Abrahame... veruješ li u ono što Bajron kaže? Da će 'ljubav naći
načina da prođe stazama gde se i vuci boje da love?'" Rekao sam joj da svim srcem
verujem u to i ona je priljubila usne uz moje ne rekavši više ni reč.
Želim da pamtim taj trenutak i na samrti. Ostala su mi još tri meseca do odlaska u
Vandaliju i mislim da svaki trenutak provedem u Eninom društvu. Ona je najlepša...
najnežnija... najsjajnija zvezda na nebu! Jedina mana joj je što nema dovoljno razuma,
jer da ima, ne bi se zaljubila u ovakvu budalu kakva sam ja!
Ejb nikad više neće pisati tako kitnjasto. Ni o svojoj ženi; čak ni o svojoj
deci. Bila je to zanesenjačka mladalačka ljubav koja čoveka ispuni euforijom i od
koje mu trepere leptirići u stomaku. Prva ljubav.
Decembar je došao „prebrzo". U suzama se oprostio od En i odjahao u
Vandaliju da položi zakletvu kao član zakonodavnog tela. Nije ga više brinulo
kako će tamošnji učeni ljudi prihvatiti jednog „drvoseču" u svojim redovima. Jer
dva mučna meseca sedeo je u Kapitolu i razmišljao o En Ratlidž i malo čemu
drugom. Kad su se sednice završile krajem januara, „izleteo je na vrata pre no što
je zvuk čekića prestao da odzvanja" i odjurio kući da tamo provede najlepše proleće
u životu.
Nema muzike slađe od zvuka njenog glasa. Nema slike lepše od njenog nasmešenog
lica. Sedeli smo danas u hladu drveta, En je čitala Magbeta, a ja sam ležao držeći glavu
na njenom krilu. U jednoj je ruci držala knjigu, a drugom se igrala mojom kosom i
nežno mi ljubila čelo kad god bi okretala stranicu. Eto napokon svega valjanog na ovom
svetu. Eto života. Ona je lek za svaku tamu koja truje ovaj svet. Kad je ona uza me, ne
marim ni za dugove ni za vampire. Postoji samo ona.
Rešio sam da tražim od njenog oca dozvolu da se oženim njome. Imam samo jednu
beznačajnu prepreku u tome i postaraću se da je odmah uklonim.
Ta „beznačajna prepreka" zvala se Džon Maknamar, i protivno toj Ejbovoj
lakomislenoj izjavi, predstavljala je ozbiljnu pretnju njihovoj sreći.
Bilo je to zato što su se Maknamar i En zaručili.
Maknamar je po svemu sudeći čovek sumnjivog karaktera, koji se zavetovao En na
ljubav kad je imala samo osamnaest godina, da bi otišao u Njujork i pre no što je došao
trenutak da mogu da se venčaju. Ono malo pisama koja je primila od njega u Dekejturu
teško da su pisma zaljubljenog čoveka, i uopšte joj se ne javlja već čitavu večnost.
Međutim, dok je ne oslobodi, neću biti zadovoljan. Ali nadam se (jer prava ljubav nikad
nije bez prepreka*) i očekujem da će se sve brzo i srećno rešiti.
Ejb je uradio ono što je najbolje radio. Napisao je Džonu Maknamaru
pismo.

SV
______________________________________
*Ejb ili pogrešno citira ili parafrazira San letnje noći, prvi čin, druga scena. (Piščeva napomena)
100
 IV
Dvadeset trećeg avgusta ujutro, Ejb je zapisao jedanaest bezazlenih reči u
svoj dnevnik:
Pisamce od En, ne oseća se dobro danas. Idem u posetu.
Bilo je to savršeno leto. Ejb i En viđali su se gotovo svakog dana, odlazili u
duge besciljne šetnje pokraj reke, i ljubili se kad bi bili sigurni da niko ne gleda.
No nisu morali, jer su čitav Novi Sejlem i Klerijev Gaj znali da su njih dvoje
zaljubljeni, delimično zahvaljujući neprestanom vajkanju Džeka Armstronga na
tu temu.
Njena majka me je dočekala na vratima i rekla mi da En ne prima posete, ali čuvši
naše glasove, En me je pozvala da uđem. Našao sam je gde leži u krevetu, sa Don
Žuanom otvorenim na grudima. Uz odobrenje gospodina Ratlidža, sedeli smo sami.
Uzeo sam je za ruku i primetio da je topla. En se osmehnula mojoj brizi.
„To je samo groznica", kazala je. „Proći će." Dok smo razgovarali, nisam mogao da
se oduprem osećaju da je nešto drugo muči. Nešto više od letnje prehlade. Pritiskao sam
je da mi kaže i njene suze su potvrdile moje sumnje. Jedva sam poverovao u ono što mi
je zatim ispričala.
Enin davno izgubljeni verenik, Džon Maknamar, vratio se.
„Preksinoć je došao da me vidi", rekla je. „Bio je besan, Ejbe. Izgledao je
bolesno. Ponašao se čudno. Rekao mi je za tvoje pismo i zahtevao da mu lično
odgovorim. 'Reci mi sad da voliš tog drugog čoveka!', kazao je. 'Reci mi to i otići ću
večeras odavde i nikad se više neću vratiti!'"
En je odgovorila da ne voli nikog drugog do Abrahama Linkolna.
Maknamar je održao reč i otišao iste noći. En ga više nikad neće videti. Ejbova
srdžba je očigledna u odeljku koji je zabeležio iste večeri.
Pisao sam tom Maknamaru o našoj ljubavi, moleći ga da postupi kao džentlmen i
oslobodi je. Umesto da odgovori, prevalio je hiljadu i šeststo kilometara divljine samo da
bi napao ženu koju je zanemarivao sve ove godine! Da bi položio pravo na nju pošto ju
je odbacivao sve ove godine! Hulja! Da sam samo bio tu kad se ta kukavica pojavila,
polomio bih mu lobanju i isekao leđa na rezance! Ipak se radujem što je otišao,as njim je
otišla i jedina prepreka našoj sreći. Ne treba više da odlažem! Čim En ozdravi, tražiću
dozvolu od njenog oca.
Ali En neće ozdraviti.
Kad se Ejb vratio kod nje 24. ujutro, bila je toliko bolesna da je uspela samo
da izusti nekoliko reči, i to jedva. Imala je veoma visoku temperaturu i teško je

SV
disala. Do podneva više uopšte nije mogla da govori, i samo se budila i iznova
tonula u nesvest. Kad bi se probudila, imala je košmarne halucinacije, telo joj se
101
toliko grčilo da joj je krevet lupao o pod. Ratlidžovi su bdeli s Ejbom kraj njenog
kreveta, kvasili joj obloge dok su svece gorele. I lekar je bio tu od podneva,
zasukanih rukava. U početku je bio „siguran" da je tifus. Sad više nije bio tako
siguran. Halucinacije, grčevi, koma, i to sve za tako kratko vreme? Nikad nije
video ništa slično. Ali Ejb jeste.
Čitavog dana i svu noć obuzimala me je strava. Stara poznata strava. Ponovo sam
bio devetogodišnji dečak, gledao majku kako se znoji i muči u istim košmarima. Šaputao
sam iste zaludne molitve; osećao istu nepodnošljivu krivicu. Ovo ju je zadesilo zbog
mene. Mene koji sam napisao pismo zahtevajući da je oslobodi. A od koga sam to
zahtevao? Od čoveka koji je tajanstveno otišao i vratio se bled i bolešljiv... od čoveka koji
je čekao da padne noć da bi izašao pred svoju verenicu... čoveka koji bi je radije video
kako se muči i umire nego u naručju drugog.
Od vampira.
Ovog puta nije bilo poslednjeg zagrljaja. Ni oproštajnih reči. Ovoga puta
samo je utonula u nesvest iz koje se nije probudila. Božje najlepše delo.
Ukaljano.
Gotovo.
En Ratlidž je umrla 25. avgusta 1835. Imala je dvadeset dve godine.
Ejb to nije dobro podneo.

EJB PLAČE DOK EN RATLIDŽ KOPNI,

SV
NA REZBARIJI IZ KNJIGE TOMA FRIMANA
LINKOLNOVA PRVA LJUBAV(1890).

102
 25. avgust 1835. Gospodin Henri Sterdžes Trg Lukas 100,
Sent Luis Brzom poštom
Dragi Henri,
Zahvaljujem ti na ljubaznosti koju si mi ukazivao proteklih nekoliko
godina i preklinjem za jednu uslugu na rastanku. Ispod je ime nekog ko je
zaslužuje pre. Jedini blagoslov u ovom životu jeste njegov kraj.
Džon Maknamar Njujork,
A
Naredna dva dana, Džek Armstrong i Momci Klerijevog Gaja neprestano su
motrili na njega u smenama. Lišili su ga peroreza i stolarskog alata i uzeli mu
pušku. Zaplenili su mu čak i kaiš, iz straha da se ne obesi. Džek se postarao za
to da se i Ejbova tajna zaliha oružja za lov skloni van njegovog domašaja.
Ma koliko da su se potrudili, jedno oružje im je promaklo. Niko od njih se nije setio
da zaviri ispod mog jastuka, gde sam ga skrivao (pištolj). Kako me je Džek nakratko
ostavio druge noći, uzeo sam ga i pritisnuo cev uz glavu, rešen da završim s tim.
Zamišljao sam kako mi zrno prodire u lobanju. Zapitao sam se hoću li čuti pucanj ili
osetiti bol dok me bude kidao. Zapitao sam se hoću li videti svoj mozak kako udara o
suprotni zid pre no što umrem ili neću videti ništa osim tame, sveće pored kreveta
ugašene. Držao sam ga, ali nisam opalio...
Živi...
Nisam mogao...
Nisam mogao da je izneverim. Bacio sam oružje na pod i zaplakao, proklinjući sebe
zbog kukavičluka. Proklinjući sve. Proklinjući Boga.
Umesto da se ubije te noći, Ejb je uradio ono što je uvek radio u trenucima
velike tuge ili neobuzdane radosti, dohvatio je pero i prionuo na pisanje.
Monolog samoubistva*
Da! Rešio sam da to uradim
I to ovde, mojega mi boga;
Ovo ću srce bodežom probosti
Iako ću u paklu žaliti zbog toga!
Čeliku slatki!
______________________________________

SV
*Dvadeset petog avgusta 1838, na treću godišnjicu Enine smrti, na naslovnoj strani Sangaman žurnala
objavljena je ova pesma. Autor je odlučio da ostane anoniman. (Piščeva napomena)

103
 Izađi iz korica svojih,
I blistajuć otkrij moći svoje,
Raspori organe moga daha,
I prolij bujicu krvi moje!
Udaram! Treperi u tom srcu
Koje me dovodi do kraja ovog;
Izvlačim i ljubim krvavu strelicu,
Prijatelja poslednjeg, jedinog svog!
Henri Sterdžes ugalopirao je u Novi Sejlem sutradan ujutro.
Odmah je poslao ostale kućama, tvrdeći kako mi je blizak rođak. Kad smo ostali
sami, ispričao sam mu sve o Eninom ubistvu, ne pokušavajući da sakrijem svoju tugu.
Henri me je zagrlio dok sam jecao. Dobro se sećam toga, jer sam se dvostruko iznenadio,
i što vampir može da pokaže takvu toplinu, kao i dodirom njegove hladne kože.
„Srećan je čovek koji za života ne izgubi biće koje toliko voli", kazao je
Henri, ,,a mi nismo srećni ljudi."
„Izgubio si nekog tako lepog kao što je ona? Tako dobrog?"
„Dragi moj Abrahame... čitavo groblje moglo bi se napuniti ženama koje ja
oplakujem."
„Ne želim da živim bez nje, Henri."
„Znam."
„Prelepa je, pre... predobra..."
„Znam..."
Ejb nije mogao da suzdrži suze.
„Što je dragoceniji njegov dar", rekao je Henri, „to Bog više želi da mu se
on vrati."
„Ne smem živeti bez nje..."
Henri je seo na krevet pokraj Ejba, grleći ga... ljuljuškajući ga kao dete...
premišljajući se u sebi.
„Postoji drugi način", rekao je naposletku. Ejb se uspravio u krevetu;
rukavom je otro suze. „Stariji među nama, mi... mi možemo da probudimo
pokojnike, pod uslovom da je telo dovoljno čitavo i mrtvo manje od nekoliko
nedelja."
Ejbu je trebao časak da shvati šta mu je Henri upravo rekao.
„Zakuni mi se da govoriš istinu..."

SV
„Živela bi, Abrahame... ali upozoravam te, bila bi prokleta večnim
životom."
104
 Bilo je to rešenje za moju bol! Način da ponovo vidim osmeh svoje voljene, da
osetim njene nežne prste medu svojima! Sedeli bismo u hladu svog omiljenog drveta,
čitali Šekspira i Bajrona zauvek, njen bi prst bezbrižno uvijao moju kosu dok bih joj
ležao na krilu. Godinama bismo šetali obalom Sangamana! Pomisao na to ispunila me je
takvim olakšanjem. Takvom radoš...
Ali trajala je samo tren. Jer kad sam zamislio njenu bledu kožu, crne oči i šuplje
očnjake, nisam osetio ni trunku ljubavi koju smo delili. Bili bismo zajedno, da, ali
hladan prst nežno bi uvijao moju kosu. Ne u hladu našeg omiljenog drveta, već u tami
naše kuće sa večno navučenim zastorima. Godinama bismo šetali obalama Sangamana,
ali ostario bih jedino ja.
To me je iskušenje dovelo do granice ludila, ali nisam mogao. Nisam mogao da
popustim istoj tmini koja ju je uzela od mene.
Istom zlu koje mi je uzelo majku.

En Ratlidž sahranjena je na groblju Old Konkord u nedelju 30. avgusta. Ejb

je ćutke stajao dok su spuštali njen kovčeg u zemlju. Kovčeg koji je želeo lično
da napravi. Na njegovom poklopcu ispisao je jednu jedinu rečenicu:
U samoći, gde smo najmanje sami.
Henri me je čekao ispred moje brvnare kad sam se vratio sa sahrane. Još nije bilo
podne i držao je kišobran iznad glave kako bi zaštitio kožu od sunca i nosio tamne
naočari. Rekao mi je da pođem za njim. Nismo razmenili ni reč dok smo pešačili malo
manje od kilometar kroz šumu do jedne čistinice. Tamo sam ugledao bledog plavokosog
čovečuljka svezanog za stub, golog i zapušenih usta. Pod njegovim nogama gomila
potpale i drveta, a na du kraj njega velik krčag.
„Abrahame", rekao je Henri, „dozvoli mi da ti predstavim gospodina Džona
Maknamara."
Zgrčio se kad nas je ugledao, kože prekrivene plikovima i čirevima.
„Prilično je nov", kazao je Henri. „Još osetljiv na svetlost."
Osetio sam dodir borove baklje kad mi ju je stavio u šaku... osetio vrelinu na licu
kad ju je zapalio. Ali nijednog trenutka nisam skinuo pogled sa Džona Maknamara.
„Očekujem da će biti još osetljiviji na plamen", rekao je Henri.
Nisam znao šta da kažem. Mogao sam jedino da ga gledam dok sam se primicao.
Zadrhtao je kad sam se sasvim približio i pokušao da se oslobodi. Nisam mogao da ga ne
sažaljevam. Njegov strah. Njegovu bespomoćnost.
Ovo je ludilo.
Ipak sam želeo da ga vidim kako gori. Bacio sam baklju na gomilicu pod njegovim

SV
nogama. Zaludno je pokušavao da se oslobodi. Vrištao je dok nije izgubio glas. Plamen

105
mu je gotovo odmah buknuo do pasa, primoravši me da se odmaknem jedan korak dok su
njegova stopala i noge crneli i goreli. Od velike vreline njegova plava kosa letela je uvis,
kao da je stajao na buri. Henri je ostao blizu vatre, bliže no što sam ja mogao. Držao je
krčag u ruci i stalno polivao vodom Maknamarovu glavu, prsa i leda, održavajući ga u
životu dok su mu noge gorele do kosti. Produžavajući njegovu patnju. Osetio sam suze
na licu.
Mrtav sam.
Potrajalo je to deset, možda petnaest minuta, dok mu, na moje navaljivanje,
napokon nije dopustio da umre. Henri je ugasio vatru vodom i sačekao da se ugljenisani
leš ohladi.
Henri je nežno položio ruku na Ejbovo rame. Ejb ju je odmah sklonio.
„Zašto ubijaš svoje, Henri? I udostoji me istine, jer toliko zaslužujem."
„Nikad ti nisam dao ništa drugo."
„Onda mi reci sad i završi s tim. Zašto ubijaš svoje? I zašto...?"
„Zašto šaljem tebe umesto da to radim sam, da, da, znam. Gospode bože,
zaboravljam koliko si mlad."
Henri je obrisao lice šakom. Bio je to razgovor koji se nadao da će izbeći.
„Zašto ubijam svoje? Dao sam ti odgovor: jer je jedno hraniti se krvlju
starih i bolesnih i podmuklih, a nešto sasvim drugo krasti usnulu decu iz
postelja; nešto sasvim drugo goniti muškarce i žene u smrt u lancima, kao što si
video svojim očima."
„Zašto onda ja? Zašto ih ne ubijaš sam?" Henri je zastao da poveže misli.
„Dok sam jahao ovamo iz Sent Luisa", rekao je najzad, „znao sam da te
neću zateći mrtvog kad stignem. Znao sam to svim srcem... jer znam tvoju
svrhu."
Ejb je podigao glavu da pogleda Henrija u oči.
„Većina ljudi nema nikakvu svrhu osim da postoji, Abrahame; da tiho
prođe kroz istoriju poput nebitnih likova na pozornici koju čak i ne vide. Da
budu igračke tirana. Ali ti... ti si rođen da se boriš protiv tiranije. To je tvoja
svrha, Abrahame. Da oslobodiš ljude od vampirske tiranije. To je oduvek bila
tvoja svrha, otkako si izašao iz majčine utrobe. A ja sam video kako izbija iz
svake tvoje pore one noći kad smo se prvi put sreli. Kako isijava iz tebe blistava
poput sunca. Misliš da smo se slučajno sreli? Misliš da je puka slučajnost to što
je prvi vampir kojeg sam tražio kako bih ga ubio u više od stotinu godina bio
vampir koji me je odveo tebi? Vidim čovekovu svrhu, Abrahame. To je moj dar.
Vidim je jasno kao što sad vidim tebe kako stojiš preda mnom. Tvoja svrha je da

SV
se boriš protiv tiranije......a moja da se postaram da pobediš."

106
 Sedam
Kobni prvi
Zaključio sam da nikad više ne treba da pomislim na ženidbu, i to iz ovog razloga:
nikad se ne mogu zadovoljiti osobom toliko glupom da se uda za mene.
Abraham Linkoln, u pismu gospođi Orvil H. Brauning, 1. aprila 1838.

I
Ejb je bio na drugom spratu kuće na plantaži. Toliko ih je video ploveći niz
Misisipi, prevelika čuda sa četiri stuba podignuta rukama robova. Ali još nikad
nije bio ni u jednoj. Sve do večeras.
Držao sam Džeka u naručju, utroba mu se videla kroz posekotinu duž stomaka.
Video sam da mu boja napušta lice... ugledao strah u njegovim očima. A zatim
ništavilo. Moj hrabri, snažni prijatelj. Najjači čovek u Klerijevom Gaju. Nema ga više.
A ipak u tom trenu nisam mogao da ga oplakujem, jer sam i sam bio veoma blizu smrti.
Bio je to još jedan jednostavan zadatak, još jedno ime s Henrijevog spiska.
Međutim, to mesto je bilo drugačije. Neobično. Ejb je klečao, siguran da je
zabasao u nekakvu vampirsku košnicu.
Koliko ih je bilo, nisam znao. Spustio sam Džekovo telo i ušao u dug hodnik na
drugom spratu, sa sekirom u ruci, kaputa pocepanog istim kandžama koje su usmrtile
mog prijatelja. Duž celog tog hodnika pružala su se otvorena vrata, i dok sam pažljivo
koračao napred, svaka su otkrivala prizor strašniji od prethodnog. U jednoj telešca troje
dece obešene konopcem o nožne članke, prerezanih grkljana. Ispod njih postavljena vedra
da u njih kapa njihova krv. U drugoj smežuran ženski leš pobelelih očiju u stolici na
ljuljanje. Jednu koščatu ruku položila je na teme detetu u svom krilu, ne tako propalom
kao ona. Dalje kroz hodnik... ostaci žene koja leži u postelji. Dalje... zdepasti vampir s
kocem probodenim kroz srce. Sve vreme sam čuo škripanje poda oko sebe. Iznad i ispod.
Odšunjao sam se dalje kroz hodnik... bliže golemom stubištu na njegovom kraju. Kad
sam stigao do gelendera, osvrnuo sam se da osmotrim ceo hodnik. Utom se preda mnom
iznenada ukazao vampir, iako mu nisam video lice od svetla. Uzeo mi je sekiru iz ruke i
bacio je u stranu... uhvatio me je za kragnu i odigao celog od poda. Sad sam mu video
lice.
Bio je to Henri.
„Tvoja svrha je da oslobodiš ljude od tiranije, Abrahame", rekao je. „A da

SV
bi to uradio, moraš umreti." Rekavši to, bacio me je preko gelendera. Telo mi je
poletelo ka mermernom podu predvorja. I palo. Zanavek.
107
 Bio je to poslednji Ejbov košmar u Novom Sejlemu. Trebali su mu meseci
da ispliva iz teške depresije u koju je utonuo zbog Enine smrti, i mada je
obnovila njegovu mržnju prema vampirima, nije više imao snage ni žara da ih
lovi. Kad bi stiglo pismo iz Sent Luisa sa Henrijevim rukopisom, znalo je
danima da leži neotvoreno (a i kad bi ga otvorio, prošle bi nedelje pre no što bi
se Ejb pobrinuo za ime navedeno u njemu). Ponekad, ako bi zadatak iziskivao
previše putovanja, poslao bi Džeka Armstronga da ga obavi. Klonulost njegova
duha jasno se vidi u odeljku zapisanom 18. novembra 1836.
Već sam dao previše sebe. Ubuduće ću loviti samo kad mi to bude zgodno i samo
zato što time odajem počast uspomeni na svoju majku, svog anđela... samo zato što time
odajem počast uspomeni na En. Nije me briga za nesmotrenu gospodu na mračnim
gradskim ulicama. Nije me briga za crnce koje prodaju na aukcijama niti za decu
ukradenu iz postelje. Štićenje njih nije mi donelo nikakvu korist. Naprotiv, samo me je
dodatno osiromašilo jer predmete koji su mi potrebni za moje zadatke nabavljam o
vlastitom trošku. I dani i noći provedeni u lovu su dani i noći bez dnevnice. Ako je ono
što Henri kaže istina, ako mi je uistinu suđeno da oslobodim ljude od tiranije, onda
moram početi tako što ću najpre osloboditi sebe. Nema više ničega za mene ovde (u
Novom Sejlemu). Radnja je propala, a bojim se da ni selo neće još dugo. Ubuduće će moj
život biti samo moj.
Džon T. Stjuart, stari Ejbov prijatelj iz rata sa Crnim Jastrebom, koji je držao
malu advokatsku kancelariju u Springfildu, nagovorio ga je da se bavi pravom.
Pošto je sve proučio sasvim sam (i to samo u slobodno vreme), Ejb je stekao
pravnu licencu u jesen 1836. Ubrzo potom Stjuart mu je predložio da se uortače.
Dvanaestog aprila 1837, njih dvojica dali su oglas u Sangaman žurnalu,
reklamirajući svoj novi poslovni poduhvat, s kancelarijom u Springfildu. ,,U
broju četiri u Hofman rouu, na spratu." Tri dana kasnije, Ejb je dostojanstveno
odjahao u Springfild na pozajmljenom konju, noseći sve svoje imanje u dvema
bisagama. Imao je dvadeset osam godina i prazan džep, „sav moj novac odlazi na
dugove i knjige neophodne za moj novi poziv". Svezao je konja ispred A.J. Elis &Ko,
prodavnice mešovite robe na zapadnoj strani trga, ,,i opušteno ušetao, nemajući ni
žir u džepu". Prodavač je bio suvonjav čovek i zvao se Džošua Fraj Spid,
dvadesetčetvorogodišnjak kose crne kao gar, „mila" lica i „uznemirujuće" plavih
očiju.
Odmah mi se dojmio kao čudan i dosadan.
„Jeste li novi u Springfildu, gospodine? Možda vas zanima neki šešir, gospodine?
Kakve su vesti iz okruga, gospodine? Morate li uvek da se saginjete da biste ušli na
vrata, gospodine?"
SV 108
 U životu mi niko nije postavio toliko pitanja! Niti sam u životu tako nerado s
nekim razgovarao! Ni u snu se ne bih tako ponašao prema svojim mušterijama u
prodavnici. Nisam uspevao ni da odem od police do police a da on ne zuji oko mene kao
kakav obad i postavlja pitanja, a ja sam hteo samo da obavim šta sam imao i krenem. Na
kraju sam mu dao spisak robe, uključujući hemikalije koje su mi bile potrebne za lov.
„Oprostićete mi što ću ovo reći", kazao je Spid, „ali ovo su zaista neobični
zahtevi."
„Potrebni su mi. Drage volje ću vam dati imena..."
„Zaista čudni, gospodine, jeste li sigurni da se nismo već negde sreli?"
„Gospodine, možete li to da poručite ili ne?"
„Da, siguran sam da jesmo! Da... da, video sam vas da držite govor prošlog
jula u Solzberiju! O tome kako treba unaprediti Sangaman! Zar se ne sećate,
gospodine? Džošue Spida? Zemljaka iz Kentakija?"
„Zaista moram da kre..."
„Lep govor, nema šta! Naravno, verujem da ste sasvim pogrešili što se tiče
teme, svaki dolar potrošen na taj bedni potok bačen je dolar. Ali kakav govor!"
Obećao je da će odmah poručiti sve sa mog spiska i (na veliko olakšanje mojih
umornih ušiju) uposlio se prepisivanjem njegovog sadržaja. Pre no što sam krenuo,
upitao sam zna li da li neko u blizini iznajmljuje sobu, po mogućstvu jeftinu, pošto
nemam novca da odmah platim.
„Pa, gospodine... ako nemate novca, treba li da shvatim da tražite 'jeftinu ili
'besplatnu' sobu?"
„Na kredit."
„A, 'kredit', da... oprostićete mi što ću ovo reći, ali naučio sam da je 'kredit'
francuska reč koja znači 'Nikad vam neću platiti.'"
„Ja svoje dugove vraćam."
„O, ne sumnjam u to, ne sumnjam u to. Svejedno, gospodine, takvu sobu
nećete naći u Springfildu. Ovdašnji je svet čudno navikao da svoju robu trampi
za novac."
„Shvatam... pa, hvala vam na utrošenom vremenu. Prijatan dan."
Možda se sažalio na moju situaciju ili na moje umorno lice. Možda je samo bio
usamljen kao ja. Bilo kako bilo, zaustavio me je i ponudio da podeli svoju sobu iznad
prodavnice, „na kredit, dok ne budete u prilici da nađete sebi neki drugi smeštaj".
Moram priznati da mi je palo na pamet da ga odbijem. Pomisao na to da delim sobu sa
tako dosadnom muvom! Radije ću okušati sreću na tavanu kakve štale! Međutim, kako
nisam imao bolju mogućnost, zahvalio sam mu i prihvatio.

SV
„Trebaće vam, naravno, vremena da se preselite", rekao je Spid.

109
 Ejb je izašao. Trenutak kasnije, vratio se sa svojim bisagama i spustio ih na
pod.
„Preselio sam se."

II
Springfild je bio u privrednom usponu. Drvene barake i volovska kola
ustupali su mesto ciglenim građevinama i kočijama, i činilo se da na svakog
farmera dolaze po dva političara. Bio je daleko odmakao od Novog Sejlema, a
još dalje od oskudice života na granici u Golubijem potočiću. No uz sve
uzbuđenje i prednosti gradskog života, išla je i surovost na koju Ejb nije bio
navikao. Njegov opis jednog događaja predstavlja uvid u sve veće nasilje sve
većeg grada i dodatan dokaz Linkolnove još neprevaziđene sete.
Danas sam rođenim očima video ubistvo jedne žene i njenog muža pištoljem, on je
odgovoran za obe smrti. Stajao sam na ulici ispred naše kancelarije i razgovarao s
klijentom, gospodinom Džonom S. Vilbornom, kad sam začuo vrisak i ugledao ženu od
nekih tridesetpet [sic] godina kako istrčava iz Tompsonovih*. Za njom je istrčao
muškarac s bibernicom**, nanišanio i pogodio je pravo u leđa. Pala je ničice na ulicu,
držeći se za stomak, pa se okrenula na leđa i pokušala da se pridigne u sedeći položaj.
Nije mogla. Vilborn i ja smesta smo pohitali ka njoj, ne mareći što njen muž stoji iznad
nje s pištoljem u ruci. Čuvši pucanj, i ostali su izašli na ulicu, gde ih je dočekao i drugi
pucanj. Ovoga puta hitac je prostrelio muževu glavu. I on je pao, a krv mu je liptala iz
rane sa svakim otkucajem srca.
Čudno je kako telo brzo umre. Kako je krhko naše postojanje. Za časak duša ode,
ostavljajući prazan, beznačajan sud gde je nekada bila. Čitao sam o ljudima koje su
poslali na vešala i giljotine Evrope. Čitao sam o velikim ratovima minulih vremena i
desetinama hiljada pobijenih ljudi. A mi o njihovoj smrti razmišljamo samo tren, jer u
našoj je prirodi da odagnavamo takve misli. Međutim, dok to radimo, zaboravljamo da je
svaki od njih bio jednako živ kao mi i da im je jedan konopac, jedan metak ili oštrica,
uzeo ceo život u tom poslednjem, krhkom časku. Uzeo njihove najranije dane, kad su bili
deca povijena u pelene, i dane još nedočekane budućnosti. Kad čovek pomisli koliko je
mnogo duša doživelo takvu sudbinu u čitavoj istoriji, na nebrojena ubistva nebrojenih
ljudi, žena i dece... previše je toga da bi to čovek podneo.
_____________________________________
*Pansion u sledećem bloku Hofman roua. (Piščeva napomena)
**Mali trocevni pištolj koji može da ispali tri hica (po jedan iz svake cevi) bez ponovnog punjena.

SV
(Piščeva napomena)

110
 Srećom, Linkoln je bio prezauzet advokatskim i zakonodavnim obavezama
da bi dugo razmišljao o smrti. Kad nije morao da bude na saslušanju sudskog
veća ili glasanju, verovatno je saslušavao klijenta u svojoj kancelariji ili
podnosio tužbu u springfildskom sudu (većina njegovih slučajeva bile su
parnice oko zemlje ili neplaćenih dugova).
Dvaput godišnje Ejb je išao sa kolegama advokatima u tromesečni obilazak
osmog sudskog sreza, oblasti sačinjene od četrnaest okruga u središnjem i
istočnom Ilinoisu. U tom području bilo je mnoštvo naselja, a samo nekoliko
dragocenih sudova. Zato bi, kad bi to vreme dopuštalo, sud došao kod njih, sa
sve advokatima, sudijom i ostalima. Za Ejba su ta putovanja bila više od bega
od dugih sati provedenih za radnim stolom uz svecu. Predstavljala su priliku
da obavi svoje zaostale lovačke zadatke.
Pošto sam znao će me posao dvaput godišnje provesti kroz taj srez, odlagao sam
određene zadatke dok ne dođe to vreme kako bi mi bilo zgodnije da ih izvršim. Po danu
smo moje kolege advokati i ja pretresali slučajeve, koristeći crkve ili krčme kao sudnice.
Uveče smo se okupljali za večerom i razgovarali o poslu koji nas sutradan čeka. Noću,
kad bi gotovo svi zaspali u pretrpanim sobama našeg pansiona, ja bih izlazio sa svojim
kaputom i sekirom.
Jedan lov posebno se ističe u Ejbovom sećanju:
Dobio sam pismo od Henrija sa ovim uputstvima: ,,E. Šildhaus. Osamsto metara
od severnog kraja Vodeničke ulice, Atina, država Ilinois." Umesto da odmah krenem na
put i podelim božju pravdu, odlučio sam da sačekam dok me posao ne odvede u Atinu. I
tako je došao taj dan, dva meseca kasnije, kad je naša putujuća družina dospela u taj
gradić na severu i advokati se okupili u krčmi koja je trebalo da nam posluži kao
sudnica. Budući da sam bolovao većinu prethodne noći, nisam mogao da se pridružim
Stjuartu do podneva, kad je naš slučaj već bio pred sudijom. Bila je reč o nekom malom
dugu koji je dugovao naš klijent, starija crvenokosa žena po imenu Betsi. Sećam se samo
da smo izgubili i da ničim nisam doprineo našem nastojanju osim što sam se na
rastanku rukovao s njom u znak izvinjenja, veoma pometen bolešću. Te noći, kad je
Stjuart otišao na počinak s većinom naše družine, otpakovao sam svoj kaput i sekiru i
zaputio se ka adresi iz Henrijevog pisma. Kako me je tresla groznica, rešio sam da
jednostavno pokucam na vrata i zarijem sekiru u onog ko ih otvori, ma ko to bio, tako da
mogu što pre da se vratim u postelju. Vrata su se širom otvorila.
Na njima je stajala moja klijentkinja Betsi, crvene kose pričvršćene češljem od
slonovače. Sklopio sam kaput u nadi da ću sakriti sekiru pod njim.
„Izvolite, gospodine Linkolne?"

SV
„Ja... ovaj, izvinjavam se što vas uznemiravam u ovako pozan sat, gospođo.

111
Biće da sam pogrešio."
„Je li?"
„Da, gospođo. Mislio sam da ovde živi E. Sildhaus."
„Zapravo živi."
Vampir i žena pod istim krovom?
„Gospodine Linkolne, morate mi oprostiti što pitam, ali jeste li dobro? Vrlo
ste bledi."
„Dobro sam, gospođo, hvala na pitanju. Mogu li... mislite li da bih mogao
da porazgovaram s gospodinom Sildhausom na časak?"
„Gospodine Linkolne", rekla je kroz smeh, „upravo razgovarate s njom."
E. Šildhaus...
Elizabet...
Betsi.
Spazila je sekiru u mom kaputu. Pročitala mi izraz lica. Oči. Misli. Najednom sam
se našao na leđima, boreći se da sklonim vrat podalje od njenih očnjaka, a moja sekira
ležala je daleko i nikako nisam mogao da je dohvatim. Povukao sam je za kosu desnom
šakom, a levu sam gurnuo u kaput. Tamo sam našao nožić i ubo je njim gde god sam
stigao: u vrat, u leda, u iste one ruke kojima me je držala prikleštenog za tlo. Zarivao
sam oštricu iznova i iznova, dok me naposletku nije pustila i skočila na noge. I ja sam
uradio isto, i kružili smo jedno oko drugog oprezno, ja držeći nož ispred sebe; ona zureći
u mene onim crnim klikerima. A onda, isto onako iznenada kao što
je napala, zastala je... i digla ruke uvis kao da se predaje.
„Moram da znam... u kakvoj smo mi to svađi, gospodine Linkolne?"
„Vi ste u svađi s Bogom. Ja samo želim da mu pružim priliku da vam
sudi."
„Vrlo dobro", rekla je kroz smeh. „To je vrlo dobro. Pa, za vaše dobro,
molim se da ste bolji borac nego što ste advokat."
Udarila me je, izbivši mi pritom nož iz ruke, kako sam bio zanemoćao zbog
groznice. Njene pesnice letele su mi oko lica i stomaka brže od mog pogleda, i osetio sam
slan ukus sveže krvi u ustima. Gurala me je unazad svakim udarcem i više nisam
mogao da se održim na nogama. Prvi put od one noći kad mi je Henri spasao život,
osetio sam kako mi smrt gleda preko ramena.
Henri je pogrešio...
Klonuo sam i ona se smesta našla na meni, ruka mi je drhtala dok sam je ponovo
vukao za kosu. A onda su mi se njeni očnjaci zarili u rame. Bol progriženog mesa i
mišića. Vrelina krvi koja juri ka rani. Pritisak u mojim venama. Prestao sam da je

SV
vučem za kosu i položio šaku na njenu glavu, kao da tešim ucveljenog prijatelja.

112
 Napustila me je sva zebnja. Sav bol. Toplina viskija. Neznana radost.
Ovo su poslednji trenuci mog života.
Kresnuo sam mučenika o češalj od slonovače u njenoj kosi.
Planuo je, svetliji od sunca, oreol iza njene glave. Njena crvena kosa je buknula i
osetio sam da me njeni očnjaci napuštaju; začuo sam njene vriske kad se skotrljala na
tlo, plamen joj je zahvatao odeću.
Poslednjom snagom pridigao sam se na kolena, dohvatio svoju sekiru i zario joj je u
mozak. Nije je više bilo, ali nisam imao snage da je pokopam, niti da pešačim kilometar i
po do pansiona. Uvukao sam njeno telo u kuću, zatvorio vrata i, pošto sam se poslužio
otcepljenim komadom njene posteljine da previjem rane, poslužio se njenom posteljom.
Ne očekujem da ću više ikada imati priliku da branim i ubijem klijenta u istom
danu.
Kad je Ejb obilazio srez, lovio je isključivo noću, ali kad je radio van
Springfilda, bilo mu je sve milije da lovi po danu.
Jedan od mojih omiljenih trikova bio je da zapalim kuću usnulom vampiru kad je
sunce najviše na nebu. To je ostavljalo vragu dve nimalo lepe mogućnosti: da se suoči sa
mnom na svetlosti dana, gde bi bio slab i poluslep, ili da ostane unutra i gori. Nije me
bilo briga šta će izabrati.
Do 1838. godine, kada je Ejb ponovo izabran u državno zakonodavno telo,
već je bio poznat u Springfildu kao elokventan govornik i sposoban advokat.
Čovek kojeg krase sposobnost i ambicija. Čovek dostojan poštovanja. Imao je
dvadeset devet godina, i za samo malo više od godinu dana od došljaka bez
novčića u džepu, koji je dojahao u grad na pozajmljenom konju, pretvorio se u
čoveka koji se kretao u društvu prestoničke elite (mada je, zbog dugova, ostao
praznih džepova). Očaravao je goste na večernjim zabavama svojom seoskom
prostodušnošću i oduševljavao kolege zakonodavce lakoćom shvatanja
zakonodavnih pitanja.
„Maniri za stolom pomalo su mu prosti", napisao je kolega Vig Ebenizer Rajan
jednom prijatelju, ,,i odela mu treba zakrpiti. Ali um divan poput njegovog još nisam
video, kao ni dar da pretače misli u elokventne rečenične sklopove. Mislim da bi jednoga
dana mogao da postane guverner."
Ejb je takođe manje razmišljao o En Ratlidž.
Istina je šta kažu o vremenu. Moja melanholija u poslednje je vreme mnogo manja
i pristupam zadacima s novim žarom. Majka šalje vest da su ona i moji polubraća i
polusestre zdravo.* Imam dobrog ortaka u Stjuartu i dosadnog ali dobronamernog
____________________________________

SV
*Ejb je dotad Saru Buš Linkoln počeo da zove „majkom". Vredi zapaziti da oca ne pominje. (Piščeva
napomena)

113
prijatelja u Spidu i ugled najboljih ljudi u Springfildu. Da mi nije dugova, bio bih
najsrećniji čovek na svetu. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da mi nešto nedostaje.

Džon T. Stjuart je imao plan.

Trebalo je mnogo nagovaranja, ali naposletku je uspeo da odvuče svog
mlađeg ortaka na bal kod svoje rođake Elizabet.
Pošto sam imao mnogo posla, nisam mislio da je to dobar način da potrošim svoje
vreme. Ali Stjuart nije odustajao, dodijavao mi je kao što je [njegov polubrat] Džon
radio mnogo godina ranije.
„Život je više od papira, Linkolne! Hajde! Prijaće ti da malo izađeš među svet."
Nagovarao me je gotovo sat vremena, te mi nije preostalo ništa drugo do da
popustim. Kad smo stigli u kuću Edvardsovih (pre no što sam i stresao sneg sa čizama),
Stjuart me je na brzinu odvukao kroz kuću i predstavio jednoj mladoj dami koja je
sedela u salonu.
Tad sam shvatio šta je naumio.
Zvala se Meri Tod, bila je Stjuartova rođaka i nedavno se doselila u
Springfild. Ejb je zabeležio svoje prve utiske iste te večeri, 16. decembra 1839.
Ona je prekrasno stvorenje. Ove nedelje je navršila dvadeset i jednu godinu, ali
tako je vešta u razgovoru, i to ne na izveštačen, naučen način, već pre prirodno i bogom
dano. Sitno pametno stvorenje lepe okrugle glave i tamne kose. Tečno govori francuski;
pohađa časove muzike i plesa. Nisam mogao da odolim da stalno ne pogledam u nju,
iznova i iznova. Primetio sam da mi je najmanje jednom uzvratila pogled, šake
sklopljene oko prijateljičinog uha, obe su se smejale na moj račun. O, jedva čekam da je
bolje upoznam! Kad je veče bilo gotovo završeno i pošto nisam mogao više da izdržim,
duboko sam joj se poklonio i rekao:
„Gospođice Tod, očajnički želim da plešem s vama."
Legenda kaže da je Meri kasnije rekla prijateljicama:
,,I zasigurno jeste."
Neobično ju je privukao taj visoki, neprefinjeni advokat. Uprkos jazu
bogatstva i odgoja koji ih je delio, postojalo je nekoliko ključnih sličnosti koje će
biti osnova njihove veze: Oboje su kao deca ostali bez majke i taj je gubitak i
dalje određivao njihove ličnosti. Oboje su bili odlučna, emotivna stvorenja,
sklona velikim visinama i još većim padovima. I oboje su najviše od svega
uživali u dobroj šali (posebno kad je bila na račun „kakvog šarlatana koji to
zaslužuje"). Kao što je Meri zapisala u svoj dnevnik te zime, „on nije najnaočitiji
udvarač kojeg znam, niti je najprefinjeniji, ali je nesumnjivo najpametniji. Ipak, ima

SV
neke tuge u njemu. Nalazim da je veoma čudan... čudan, a nekako interesantan."
114
 No ma koliko da ju je Ejb zainteresovao, Meri se osećala rastrgnuto jer joj se
već udvarao niski zdepasti demokrata po imenu Stiven A. Daglas. Daglas je bio
zvezda u usponu u svojoj stranci i veoma imućan čovek, posebno u poređenju s
Linkolnom. Mogao je da obezbedi Meri život na kakav je navikla. Međutim,
mada je bio neporecivo genijalan i neporecivo bogat, bio je i (po Merinim
rečima) „neporecivo dosadan".
„Na kraju sam", seća se u pismu koje je napisala godinama potom, „rešila
da je smeh važniji od jela."
Ona i Ejb su se verili krajem 1840. godine. Međutim, iako su bili „iskreno
zaljubljeni i žurili da se svežu", trebala im je još samo dozvola od Merinog oca.
Mladi par nije morao dugo da čeka njegov odgovor. Merini roditelji trebalo je
da stignu u Springfild za Božić. Biće to Ejbov prvi susret sa budućom tazbinom.
Robert Smit Tod bio je bogat poslovan čovek i uvažena ličnost u društvu
Leksingtona, u državi Kentaki. Kao i Ejb, bio je i advokat i zakonodavac. Za
razliku od Ejba, sakupio je veliko bogatstvo, čijim je jednim delom kupovao
robove za kuću u kojoj je živeo sa svojom drugom ženom i s nekoliko od
njihovo petnaestoro dece.
Nervozan sam jer znam da će o meni suditi tako uticajan i uspešan čovek. Šta ako
pomisli da sam budala ili seljak? Šta će onda biti s našom ljubavlju? Ne mogu da
mislim ni na šta drugo. To mi zadaje mnogo brige u protekle dve nedelje.
No nije bilo potrebe za brigom. Sastanak je protekao bolje no što se Ejb
nadao, makar prema pesmi koju je Meri hitro poslala u Leksington sutradan, 31.
decembra:
Moj dragi Ejb najbolji je,
Naš mili otac najzadivljeniji je,
Srećna vest (kao što možda već pretpostavljaš)
Jeste da je otac blagoslovio savez naš!
Dok je jedan poštar na konju nosio njenu pesmu u Leksington, drugi je
dostavio pismo tek blagoslovenom zaručniku. Na koverti je pisalo „hitno"
Henrijevim rukopisom, a reči su bile pažljivo odabrane (kao i sva prepiska
između njega i Ejba) kako bi se izbeglo pominjanje vampira u slučaju da pismo
dospe u pogrešne ruke.
Najdraži Abrahame,
Dobio sam tvoje pismo koje si mi poslao 18. decembra. Molim te, prihvati
moje najiskrenije čestitke na veridbi. Čini se da gospođica Tod poseduje mnogo
SV 115
dobrih osobina i, sudeći po tvom opširnom opisu svake, očito je da su te
očarale.
Međutim, moram te upozoriti, Abrahame, i radim to tek posle dugog
razmišljanja, jer znam da ti ovo pismo neće doći kao dobra vest. Žena s kojom
si se verio kći je gospodina Roberta Smita Toda, kojeg čitav Leksington zna
kao veoma sposobnog i bogatog čoveka.
Ali treba da znaš istinu: da su ta sposobnost i moć izgrađeni na
podmuklim temeljima. Da je on veći prijatelj mojoj nego tvojoj vrsti. Da su
njegovi saveznici najgori među nama, vrsta čija ti imena šaljem svih ovih
godina. On je njihov zaštitnik i predstavnik u vladi. Njihova privatna banka
kad je reč o poslu. Čak se i obogatio od prodaje crnaca kojima je bila namenjena
najsvirepija moguća sudbina.
Nije mi namera da te odgovorim od tog braka, jer nije kći kriva zbog
grehova svog oca. Međutim, prisna povezanost s takvim čovekom mogla bi da
bude opasna. Tražim od tebe samo da ozbiljno razmisliš o tome i da ne kloneš
duhom, ma šta odlučio.
Zauvek tvoj,
H

Istorija će sledeći dan upamtiti kao Linkolnov „kobni prvi" januar.

E pa, gotovo je. Uništio sam ženu koju volim ne udostojivši je ni objašnjenja.
Uništio sam i njenu i svoju sreću. Ja sam najbednije biće koje je ikad živelo i zaslužujem
svaku tugu koju mi život nosi.
Očekujem, ne, nadam se da će ih biti mnogo.
Ejb je tog jutra svratio kod Meri i raskinuo njihove zaruke, promrmljavši
nešto kroz suze („Ne sećam se ni reči") pre no što je istrčao na studen.
Znao sam da nikad više neću moći da se rukujem s njenim ocem, niti da ga
pogledam u oči a da ne otkrijem svoj bes. Kad pomislim samo da bi moja deca imala
njegovu krv! Krv čoveka koji se zaverio protiv vlastite vrste! Čoveka koji zgrće
bogatstvo na smrti nedužnih, k vragu i s njihovom bojom! Nisam mogao to da
podnesem. I šta je trebalo da uradim? Da kažem Meri istinu? Nemoguće. Imao sam
samo jedan izbor.

SV
Drugi put za pet godina, pomislio je da oduzme sebi život. I drugi put za
pet godina, majčina samrtnička želja sprečila ga je u tome.
116
 Džon T. Stjuart bio je u poseti rođacima. Gotovo sve njegove kolege
zakonodavci otišli su da proslave Novu godinu u svojim okruzima. U čitavom
Springfildu ostala je samo jedna osoba kojoj je Ejb mogao da se obrati.
„Ah, zaljubljen si u nju!", rekao je Spid. „Zašto bi kog vraga otišao i
napravio takvu glupost?!"
Ejb je sedeo na svom krevetu u sobičku iznad A. J. Elis & Ko, krevetu koji je
delio sa tom poluludom „dosadnom muvom" koja je zujala po sobi.
„Izgaram od želje da budem s njom, Spide... ali ne mogu."
„Zbog njenog oca? Istog čoveka koji ti je dao svoj blagoslov ni... ni šest ili
osam dana ranije?"
„Tog."
„Izgaraš od želje da budeš s njom... njen otac je dao svoj blagoslov. Moraš
mi objasniti kako se udvara ovde u Ilinoisu jer sam neki deo očito pogrešno
razumeo."
„Nedavno sam saznao da je njen otac prijatelj zlu. Da ima najgore moguće
društvo. Ja to ne mogu da prihvatim."
„Da ja volim neku ženu kao što ti voliš Meri, njen otac bi mogao da večera i
sa samim đavolom, i to ne bi promenilo moju naklonost."
„Ne razumeš..."
„Onda mi pomozi da razumem! Kako da ti pomognem kad govoriš
isključivo u zagonetkama?"
Ejbu je bilo navrh jezika da mu sve kaže.
„Možeš imati poverenja u mene da ću čuvati tajnu, Linkolne."
„Kad kažeš da bi njen otac mogao da ’Večera i sa samim đavolom', pa... bliže
si istini nego što misliš. Kažem da on druguje s najgorima. Zapravo, mislim da...
da je prijatelj zlu, Spide. Prijatelj stvorenjima koja ne mare za ljudski život.
Stvorenjima koja bi ubila tebe ili mene i koja bi se kajala zbog toga kao što se
slon kaje kad zgazi mrava."
„Aha... hoćeš da kažeš da je on prijatelj vampirima?"
Ejb je osetio kako mu se vrhovi prstiju lede.

III
Džošua Spid nikada se nije osećao prijatno u društvu drugih „dobro
odgojenih momaka" Akademije Sent Džozef. Voleo je da pravi nestašluke. Da priča
šale. Voleo je da sanjari o životu na divljoj granici, „gde je ljudi malo i gde lete

SV
strele". Nije mogao da se pomiri s mišlju da će trpeti mirni, lagodni život kakav

117
je vodio njegov otac. Želeo je nešto više, da se osamostali i vidi svet. Kad je
imao devetnaest godina, ta ga je želja odvela u Springfild, gde je kupio deo
radnje A. J. Elis. Međutim, ispostavilo se da nabavljanje poružbina i vođenje
knjiga nisu „divlja granica" za kojom je čeznuo.
Početkom 1841. godine, nedugo posle Ejbovog kobnog prvog januara, Spid
je prodao svoj udeo i vratio se u Kentaki, ostavljajući Linkolna da sam uživa u
udobnosti sobe iznad prodavnice.
Stigao u Farmington. Moram da spavam.
Bio je avgust i Ejb je došao na porodično imanje Spidovih u Farmingtonu,
da provede malo vremena daleko od svojih nevolja, što mu je bilo preko
potrebno. Mesecima nije izlazio iz svog sobička iz straha da ne naleti na Meri ili
njene prijateljice, a pomenuti njegovo ime „bilo je ravno bogohuljenju u svakom
springfildskom salonu". Spid je pisao svom starom cimeru i nagovarao ga da dođe
i ostane „koliko god je potrebno da izlečiš svoj jad".
Ejb godinama nije bio opušteniji nego tad, niti će ikada više biti. Natenane
je jahao po imanju. Odlazio u Leksington. Provodio popodneva izležavajući se
na tremu ogromne kuće na plantaži (prve u koju je zapravo kročio, ne
računajući košmare). Ako je život u Farmingtonu imao ijednu manu, bili su to
robovi. Bilo ih je svuda, u kući; na poljima.
Dok sam danas jahao ka gradu, video sam desetak robova svezanih zajedno kao ribe
na ribarskom štapu. Veoma mi je nelagodno da budem među njima. Da budu svud oko
mene. Ne zato što njihovo sužanjstvo smatram grehom, već zato što me podsećaju na
sve što želim da zaboravim.
Ejb i Džošua Spid provodili su dane u razgovoru. Razgovarali su o moći
Velike Britanije; o parnoj mašini. I razgovarali su o vampirima.
„Moj rođeni otac poslovao je s tim đavolima, sramota me je da to priznam",
rekao je Spid. „Oni i nisu bili neka tajna u visokim krugovima u kojima se on
kretao, niti su bili tajna u našoj kući, jer su se moja braća već bila pridružila ocu
u nastojanjima da zadobije njihovu naklonost."
„Dakle, prodavao im je robove?"
„Stare i hrome, po pravilu. Mislio je da tako ubija dve muve jednim
udarcem, oslobodi se beskorisnog roba i pritom zaradi. Jednom ili dvaput
prodao je i zdravog mužjaka ili bremenitu devojku. Za njih bi dobio više novca
jer su imali više kr..."
„Prestani! Kako možeš tako da govoriš o njima? Govoriš o ljudima kao o
stoci koju vode na klanje."

SV
„Ako sam stvorio utisak da mi njihova ubistva padaju lako, izvinjavam se,
118
jer nije tako. Ne padaju mi lako, Abrahame, niti su mi ikad padala. Naprotiv,
vampiri su jedan od glavnih razloga što nikad nisam tražio očevo poštovanje
niti oplakivao njegovu smrt. Kako to da prihvatim kad sam čuo vriske
muškaraca i žena koje je prodavao vampirima da se njima goste da bi on punio
svoje džepove? Kad sam video lica tih đavola kroz proreze među drvenim
daskama? Kad bih samo mogao da izbrišem te slike iz sećanja... kada bih mogao
da ispravim ono što se ovde radilo, učinio bih to."
„Pa onda ispravi."
Spidu nije trebalo mnogo nagovaranja. Trebalo mu je samo reći da je lovljenje
vampira i opasno i uzbudljivo, kao na divljoj granici o kojoj mašta. Kao sa Džekom pre
njega*, preneo sam mu sve svoje znanje, naučio sam ga kako i kad da napadne; tukao
sam se s njim kako bi očvrsnuo. Kao i Džek, bio je nestrpljiv, jedva je čekao da jurne u
bitku. Međutim, dok je Džek mogao da se osloni na svoju snagu, mršavi Spid nije.
Pokušao sam da mu dočaram ogromnu snagu i brzinu koju poseduju vampiri; koliko će
biti blizu smrti. Bojao sam se da me nije sasvim razumeo. Ipak, toliko je bio pun žara da
sam opet osetio ushićenje pri pomisli na lov.
Ejb je smislio smeo plan, koji će dovesti njegovog neiskusnog prijatelja u
najmanju moguću opasnost i ubiti šest muva jednim udarcem. Krajem avgusta,
Džošua Spid napisao je pismo šestorici nekadašnjih očevih saradnika, od kojih
je svaki često kupovao nepoželjne robove. I svaki je bio vampir.
Kad je osvanuo taj dan, ispunila me je zebnja. Kako sam mogao da budem tako
nepromišljen? Šest vampira! I to sa ortakom novajlijom! Kako bih voleo da imamo više
vremena! Kako bih voleo da je Džek uz nas!
Međutim, nazad se nije moglo. Bilo je prekasno. Šestorica muškaraca
pridružila su se Džošui Spidu na natkrivenom nadzornikovom tremu**, jedan
sedamdesetogodišnjak sede brade; jedan nalik dečaku i tek u dvadesetim
godinama; ostala četvorica negde između. Svi su nosili tamne naočare i
sklopljene suncobrane.
Spid je uredio da se nekoliko robova okupi nadomak kuće i rekao im da „se
vesele pevajući gospel". Toliko su pevali i pljeskali da se na tremu gotovo ništa
drugo i nije čulo. U skladu s našim planom, Spid je pozivao unutra jednog po
jednog vampira, uzeo bi im novac i odveo ih ka gozbi koja ih je unutra čekala.
______________________________________
*Džek Armstrong je odlučio da ostane u Klerijevom Gaju kad se Ejb odselio u Springfild, okončavSi
njihov kratki ortakluk. (Piščeva napomena)
**Četvorosobna kuća na imanju u Farmingtonu, oko osamsto metara od glavne kuće. (Piščeva
napomena)

SV 119
 Pet me ne može uhvatiti a deset me ne može držati, ho, iza ugla, Sali...

Ali unutra sam ih čekao ja sa sekirom, i čim bi skrenuli iz hodnika u salon,

zamahnuo bih njom i udario ih u vrat iz sve snage, koja je, u to vreme, bila velika. Od
prvih pet vampira, svima osim jednom odrubio sam glavu iz prvog puta. Samo je drugi
iziskivao i drugi pokušaj, pošto mu se oštrica zabila u lice umesto u vrat.

Mogu da platim, da da da platim... da platim tkača, ho, iza ugla, Sali...

Poslednji vampir bio je najmlađi izgledom, ali star duhom. Dosadilo mu je

da čeka sam na tremu, pa je slobodno ušao u kuću. Nažalost, uradio je to baš
kad se glava njegovog kolege iskotrljala u hodnik.
Taj mlađani vampir otrčao je do svog konja, skočio mu na leđa ne zastavši i
odgalopirao.
Spid je prvi izleteo iz kuće. Skočio je na drugog konja, podbo ga petama i odjurio
pre no što sam uspeo da uzjašem trećeg. Bila je to staromodna trka konjima i Spid je
jahao nepromišljeno, stojeći na uzengijama i udarajući stopalima životinju u stomak.
Vampir je video da ga sustiže pa uradio isto, ali njegov je konj bio dobrih deset godina
sporiji. Spid mu se sasvim primakao i jahao je paralelno s njim, nemajući ni džepni
nožić uza se da ga ubode niti kamenčić da ga gađa njime.
Spid je izvukao stopala iz uzengija, jedno po jedno, uhvatio rog sedla
obema rukama i ustao. Dok su oba konja galopirala punom brzinom, skočio je,
zgrabio vampira i povukao ga naniže. Obojica su pala na tlo, a njihovi su konji
nastavili da jure. Spid je s mukom ustao, u glavi mu se vrtelo, bio je zaslepljen
svetlošću. Pre no što je stigao da istrese prašinu iz ušiju, zveknula ga je pesnica i
odbacila devet metara dalje, gde je pao pravo na leđa. Otvorio je usta da
udahne i prineo šaku levom obrazu, na kojem je bila golema posekotina. Sunce
je iznenada pomračila silueta vampira koji je stajao nad njim.
„Pašče nezahvalno", rekao je. Spid je osetio kako mu se utroba trese kad ga
je vampir šutnuo u stomak.
„Šta misliš, ko je platio svu ovu zemlju?"
Još jedan udarac nogom. Pa još jedan. Spidu su pred očima sevale boje dok
ga je probadao bol; osetio je čudan ukus u ustima. Pozlilo mu je.
Vampir ga je zgrabio za kragnu.
„Tvoj otac bi se postideo", rekao je.

SV
„Iskre... iskreno se nadam da bi", promucao je Spid.
Vampir je podigao kandžu i pripremio se da je zarije Spidu u grlo. Srećom,
120
glava sekire probila mu je grudi pre no što je stigao da to uradi.
Kad je vampir pao na kolena, bespomoćno hvatajući oštricu dok mu je krv
lila iz usta, Ejb je povukao uzde i sjahao. Brzo je obema šakama dohvatio dršku
sekire, poduprevši se nogom o vampirova leda, pa izvukao sekiru i zadao mu
smrtonosan udarac u glavu.
„Spide", kazao je pritrčavši prijatelju. „Gospode bože..."
„Pa", rekao je Spid, „verujem da je ovo dovoljno ispravljanja za jedan dan."

Po povratku u Springfild, Ejb je zatekao grad „samotan i beživotan". Boravak

u Farmingtonu čudotvorno je iscelio njegovu setu, „ali kad nemam prijatelja s
kojim bih podelio samotne sate, zar je bitno jesam li veseo ili tužan?"
Nije me briga što je [Merin otac] hulja, važno mi je samo da bezuslovno volim
njegovu kćer. Spid je u pravu, šta drugo postoji na svetu osim naše vlastite male sreće?
Dobro sam razmislio o svemu. Neka se Henri ne slaže. Neka bude šta će biti. Rešio sam
da se ponovo zavetujem ako htedne da me uzme.
„A zašto bih se udala za čoveka koji me je ostavio da patim u samoći?",
upitala je Meri dok je Ejb stajao na vratima kuće njenog rođaka. „Čoveka koji
me je ostavio ne udostojivši me ni objašnjenja!" Ejb je pogledao naniže u šešir u
svojim rukama.
„Ja ne..."
„Koji je moje ime izvrgao ruglu u ovom gradu!"
„Najdraža moja Meri, imam samo svoje skromno..."
„Molim vas, recite mi kakav bi muž takav čovek bio? Čovek koji u svakom
trenutku može da se predomisli i ostavi me da ponovo patim? Kažite mi,
gospodine Linkolne, zašto bih se ja vezala za takvog čoveka?"
Ejb je podigao pogled sa šešira.
„Meri", rekao je, „ako želiš da razgovaramo o mojim manama, onda ćemo
stajati ovde čitavih nedelju dana. Nisam došao da ti zadajem dodatnu bol.
Došao sam da ti celog sebe predam; da te zamolim za oproštaj. Došao sam da ti
obećam da ću provesti život u nastojanju da ispravim sav bol koji si trpela zbog
mene ovih dugih meseci. Ako ti moja ponuda nije dovoljna, ako nisi srećna što
me vidiš, onda možeš zatvoriti vrata znajući da te moje lice nikad više neće
uznemiravati."
Meri je ćutke stajala. Ejb je koraknuo unazad, očekujući da mu svakog
trena zalupi vrata pred nosom.

SV
„O Abrahame, još te volim!", uskliknula je i skočila mu u zagrljaj.

121
 Pošto su se verili, Ejb nije oklevao ni časa. Kupio je dve zlatne burme (na
kredit, naravno) u Četertonovoj juvelirnici u Springfildu. On i Meri odlučili su
se da jednostavna rezbarija krasi unutrašnjost oba prstena.
Ljubav je večna.
Abraham Linkoln i Meri Tod venčali su se kišne večeri, u petak 4.
novembra 1842. godine, u kući Merine rođake Elizabet Edvards. Nisu imali ni
trideset gostiju.
Posle ceremonije, Meri i ja iskrali smo se u salon dok je večera posluživana kako
bismo proveli prve trenutke braka u mirnoj samoći. Nežno smo se poljubili jednom-
dvaput i gledali jedno u drugo zbunjeno, jer bilo je čudno biti venčan. Čudno i divno.
„Dragi moj Abrahame", rekla je naposletku Meri. „Nemoj nikad više da me
ostaviš."

IV
Jedanaestog maja 1843, Ejb je pisao Džošui Spidu.
Kakva su divota ovi meseci bili, Spide! Kakav blagoslov! Meri je posvećena i divna
žena kakva se samo može poželeti, i zadovoljstvo mi je, Spide, ogromno zadovoljstvo, da
podelim s tobom radosnu vest da je trudna! Oboje smo presrećni, a Meri je već počela da
priprema naš dom za dolazak deteta. Kako će samo divna majka biti! Molim te, piši mi
odmah, jer želim da znam kako teče tvoj oporavak.
Veče 1. avgusta 1843. bilo je neobično vrelo i otvoreni prozor nije mnogo
ublažavao vrućinu u Ejbovom i Merinom sobičku na drugom spratu gostionice
Gloub. Slučajni prolaznik pogledao je naviše u taj otvoreni prozor sa velikom
znatiželjom dok su se zvuci stapali sa noćnim vazduhom, najpre zvuci ženinog
bola, a potom prodoran plač.
Sin! Majka i dete su odlično!
Meri je sve savršeno uradila. Nije prošlo ni šest sati od detetovog rođenja, a ona
već drži malog Roberta u naručju i milo mu peva.
„Ejbe", rekla mi je dojeći ga, „vidi šta smo uradili." Priznajem da su mi se oči
napunile suzama. O, kad bi samo ovaj trenutak mogao da se protegne na čitavu večnost.
Robert Tod Linkoln (Meri je tako htela, a Ejb je držao jezik za zubima)
rođen je nepunih deset meseci posle venčanja svojih roditelja.
Zatičem se kako satima neprestano zurim u njega. Držim ga uz grudi i osećam
blagi ritam njegovog disanja. Milujem nežnu kožu njegovih prekrasnih bucmastih
stopalaca. Priznajem da mu mirišem kosu dok spava. Grickam mu prste kad mi ih

SV
primakne. Sluga sam njegov jer učinio bih sve da zaslužim njegov osmeh.

122
 Ejb je strasno prihvatio roditeljstvo. Međutim, dve decenije sahranjivanja
voljenih uzele su svoj danak. Kako su meseci prolazili i Robert rastao, Ejba su
sve više opsedale misli o sinovoj smrti, bilo zbog bolesti ili neke izmišljene
nesreće. U odeljcima svog dnevnika počeo je da radi nešto što godinama nije
radio: počeo je da se pogađa s Bogom.
Jedina želja mi je da ga vidim kako postaje čovek. Da ima vlastitu porodicu oko sebe
dok bude stajao nad mojim grobom. Ništa više. Rado ću zameniti svaki delić svoje sreće
za njegovu. Svoja postignuća za njegova. Molim te, Gospode, da mu se ne desi ništa
loše. Da ga ne zadesi nikakva nesreća. Ako treba nekoga da kazniš, preklinjem te, kazni
mene.
U skladu sa svojim nadama da vidi Roberta kako dostiže zrelost i sa željom
da očuva sreću koju je našao u braku, Ejb je doneo tešku odluku u jesen 1843.
Moja igra sa smrću mora da se završi. Ne mogu da rizikujem da Meri ostane bez
muža, i mali Robert bez oca. Jutros sam pisao Henriju i rekao mu da više ne računa na
moju sekiru.
Posle dvadeset godina borbe sa vampirima, kucnuo je čas da Ejb zauvek
odloži svoj dugi kaput. Posle osam godina u državnom zakonodavnom telu,
došao je i trenutak da mu se oda priznanje.
Hiljadu osamsto četrdeset šeste nominovan je za članstvo u Kongresu
Sjedinjenih Država kao predstavnik Vigovske stranke.

SV 123
 Osam
„Neka velika nevolja"
Kada odlučujemo da li da nešto prihvatimo ili odbijemo, ne treba da gledamo ima li
u tome nečemu zla, već ima li u njemu više zla nego dobra. Malo je stvari koje su u
celosti zle ili u celosti dobre.
Abraham Linkoln, u jednom govoru u Predstavničkom domu, 20. juna 1848.

I
Kada je Ejb prestao da lovi vampire krajem 1843. godine, ostavio je jedan
Henrijev zadatak nedovršen.
Nedužno sam to pomenuo u pismima Armstrongu i Spidu i (kao što sam se
potajno nadao) obojica su izrazila interesovanje da ga dovrše. Kako im je umetnost
lovljenja vampira ostala relativno strana, mislio sam da je najbolje da rade zajedno.
Džošua Spid i Džek Armstrong upoznali su se u Sent Luisu 11. aprila 1844.
Ukoliko je Spidovo pismo (koje je napisao Ejbu tri dana kasnije) ikakav
pokazatelj, susret nije protekao dobro.
U skladu sa tvojim uputama, našli smo se u krčmi u Pijačnoj ulici juče u
podne. Tvoj opis (Armstronga) bio je precizan, Ejbe! On je više bik nego čovek!
Širi od ambara i snažniji od samog Samsona! Međutim, nisi mi pomenuo da je i
džukela. Glup koliko je težak.
Moraš mi oprostiti što ovo govorim, jer znam da ti je prijatelj, ali još
nijednom za svojih trideset godina nisam sreo neprijatnijeg, svadljivijeg
čoveka, uz to bez imalo duha. Očigledno je zašto si ga uposlio (iz istog razloga
iz kojeg čovek uposli golemog glupavog vola da vuče teška kola). Ali zašto bi
se ti, čovek najfinijeg uma i temperamenta, družio s njim mimo toga, nikad mi
neće biti jasno.
Armstrong nikada nije pisao o svojim utiscima o Spidu, ali verovatno su
bili jednako loši. Taj poletni bogati mladić iz Kentakija bio je duhovit i pričljiv,
što po Armstrongovom mišljenju nikako ne priliči snažnim ljudima. Spid je uz
to bio slabašan i nežan, pravi pravcati „kicoš", kakvog bi momci iz Klerijevog
Gaja strpali u bure i poslali niz Sangaman.
Zbog poštovanja prema tebi, dragi prijatelju, i ničeg drugog, složili smo se
da zanemarimo razlike i obavimo zadatak do kraja.
SV 124
 Meta im je bio čuveni profesor po imenu Džozef Neš Makdauel, dekan
medicine na Koledžu Kemper.
Henri me je upozorio [na Makdauela]. Doktor je „posebno paranoičan", rekao je.
Paranoičan do te mere da stalno nosi grudni oklop ispod odeće da neki ubica ne bi
pokušao da ga probode kroz srce. Rekao sam to Armstrongu i Spidu i dodao vlastito
upozorenje: pošto će Makdauelova „smrt" verovatno izazvati burnu reakciju u Sent
Luisu, moraju da paze da ih niko ne vidi tokom izvršenja zadatka i da nikog ne pitaju
gde je doktor. Uraditi bilo šta od toga bilo bi katastrofalno.
Armstrong i Spid uradili su i jedno i drugo. Taj nevoljni dvojac stajao je na
uglu Devete ulice i Ulice Ser tog aprilskog popodneva; obojica su bila u
sumnjivim dugim kaputima punim ispupčenja i upitali su svakog živog ko bi
ušao u tu četvorospratnu zgradu:
„Gospodine, znate li gde bismo mogli da nađemo doktora Džozefa
Makdauela?"
Naposletku su nas uputili do strme kružne dvorane za predavanja.
Minijaturni koloseum beskrajnih redova igelendera na koje su radoznala
gospoda oslanjala šake, lica osvetljenihšištavim plinskim svetiljkama sa
hirurškog stola ispod, željnih očiju usredsređenih na bledu figuru raščupane
kose koja je sekla muški les. Smestili smo se u najviši red i gledali kako doktor
Makdauel vadi srce i podiže ga da ga svi vidimo.
„Odagnajte sve pesničke misli iz glave", rekao je. „Ono šta ja ovde držim ne
zna ništa o ljubavi i hrabrosti. Zna samo za ritmičke kontrakcije." Makdauel
je stegnuo srce nekoliko puta. „Jedna jedina, prekrasna svrha... da omogućava
da sveža, bogata krv dotiče do svakog kutka mesa."
Vampir koji predaje ljudima anatomiju! Možeš li to da zamisliš, Ejbe?
(Moram priznati da mi se prilično dopala smelost tog gospodina.)
Zasekao je dublje u meso nastavivši svoje predavanje, vadeći organe i
govoreći o njima, dok naposletku mrtvac nije ličio na ribu kojoj je izvađena
utroba. (Armstrongu su sve vreme klecala kolena, a meni je, naprotiv, sve to
bilo veoma zadivljujuće.)
Predavanje se završilo „učtivim lupkanjem štapova o gelendere" i Makdauelovi
studenti izašli su jedan za drugim. Svi osim dvojice. Pošto je na brzinu pokupio
svoje instrumente i papire, doktor je „odbrzao ka vratancima iza tribine i nestao".
Armstrong i Spid su krenuli za njim.

SV 125
 NA FOTOGRAFIJI BEZ DATUMA (OKVIRNO 1850) GRUPA HIRURGA PREGLEDA
SRCE I PLUĆA NEPOZNATOG ČOVEKA. ČINJENICA DA SU MU RUKE VEZANE
UKAZUJE NA TO DA JE I DALJE SVESTAN, A ČINJENICA DA NOSI TAMNE
NAOČARI UKAZUJE NA TO DA JE VAMPIR.
Zavili smo niz usko kameno stepenište u mrklom mraku, držeći se za grube vlažne
zidove dok nam naposletku šake nisu dodirnule nešto glatko. Kresnuo sam šibicu o petu
i pred nama su se ukazala crna vrata, reči
DŽ. N. Makdauel, doktor medicine
ispisane zlatnom farbom. Izvadio sam pištolj, a Armstrong samostrel. Izvadio sam
šibicu. Srce mi se latilo te „jedne jedine prekrasne svrhe" sa velikim žarom, jer znali smo
da nas sa druge strane u mraku čeka vampir.
Spid je napipao kvaku i tiho, tiho otvorio vrata... Sunčeva svetlost.
Dočekala nas je duga, visoka prostorija glatkih zidova. Kroz niz prozorčića visoko
iznad naših glava ulazila je meka svetlost kasnog popodneva i oivičavala stopala
prolaznika. Desno od nas stajao je dug sto prepun pacova u kavezima, staklenih posuda
i srebrnih instrumenata. Ispred nas nešto što je ličilo na telo na kamenoj ploči,
prekriveno belim čaršavom. A levo od nas, Ejbe... levo od nas... nagi leševi pružali su se
celom dužinom te odaje, po uskim policama, naslagani jedan na drugi u visini od dva ili
dva i po metra.
Bila je to mrtvačnica.
Očekivao sam da će nas dočekati doktor. Da će nas odmah napasti. Ali nigde ga
nije bilo. Armstrong i ja polako smo krenuli ka ploči, oružja nagotovs. Tek tad sam video
tamne staklene cevčice iznad naših glava, pružale su se od tela levo od nas do onih
posuda zdesna. Tek tad sam video krv kako utiče u te posude, a niz plinskih plamičaka
ispod održava njenu toplotu. Tek tad sam video kako se grudi tih „leševa" pomeraju sa
svakim plitkim dahom.
I tad me je obuzela silna strava, Ejbe. Jer tad sam shvatio da su sve to živi ljudi.

SV
Naslagani na police kao knjige u biblioteci. Svaki je imao tek toliko prostora da mu se
126
grudi nesmetano podižu dok diše. Svaki je primao hranu kroz otvore u stomaku... i svaki
je ispijan. Bili su preslabi da bi se pomerili i preuhranjeni da bi umrli. Sve ih je zatočilo
stvorenje čije se zviždanje iznenada začulo iz susedne prostorije.
Zviždanje... prao je ruke nad lavaboom. Pripremao se, nema sumnje, da iskasapi
jadno stvorenje čije su se grudi i dalje dizale i spuštale ispod onog belog čaršava.
I najednom je naš plan postao jasan.
Makdauel se vratio u kecelji i s tacnom medicinskih instrumenata.
Spustio ih je, sve vreme zviždeći, i sklonio beli čaršav.
Ovo nije čovek kojeg se sećam.
Armstrong se naglo uspravio i ispalio strelu pravo u srce te hulje, u njegovo srce,
Ejbe! Nema potrebe da ti govorim da se strela samo odbila uz zveket jer je taj golemi
glupi vo zaboravio na grudni oklop!
Ta ga je greška skupo koštala, Ejbe, jer se Makdauel tad pokazao u svom pravom
obličju i napao ga je kandžama. Džek je čuo da je nešto zveknulo o kameni pod.
Pogledao je naniže, tamo gde je maločas stajao njegov samostrel. Nije bilo ni samostrela
a ni njegove desne šake. Prebledeo je kad je video da mu krv lije iz ručnog zgloba, i svoju
odrubljenu šaku na podu.
Džekova vriska probudila je jadnike na policama naspram njega.
Nisam imao izbora do da izađem iz skrovišta i pucam vampiru u glavu. Međutim,
mojim drhtavim šakama nije se moglo verovati. Metak je fijuknuo mimo njega i zabio se
u njegove dragocene sudove s krvlju! Zamisli samo taj zvuk, Ejbe! Zamisli samo svu tu
krv koja se izlila na kameni pod! Čovek se komotno mogao udaviti u njoj! Toliko je
savršeno bilo to njegovo delo da su se sve cevčice iznad istovremeno zatresle i krv je
pljusnula odozgo.
„Ne!", vrisnuo je Makdauel. „Uništio si ga!"
Ne sećam se udarca. Znam samo da me je odbacio na police s telima takvom silinom
da mi je slomio desnu nogu. U životu nisam osetio jači bol, jači nego od udaraca koje
sam primio u Farmingtonu. Najednom mi je čitavo telo obuzela neka studen. Sećam se
da mi je Makdauel (zapravo par Makdauela, jer sam od udarca gotovo izgubio razum)
prilazio dok sam bespomoćno ležao, a čitav pod je bio prekriven sa tri i više centimetara
krvi. Sećam se čudne, zabavne misli koja mi je pala na pamet, da je mrtvačnica dobro
mesto da se u njoj umre kao i... toplote koja se slivala po nama... njenog ukusa. I sećam
se da se Makdauel najednom uhvatio za lice.
Vrh strele probo mu je meso ispod desnog oka! Ostatak mu je štrčao iz potiljka. Iza
njega je onaj golemi glupi vo držao drhtavi samostrel u preostaloj šaci. Dok mu se je krv

SV
lila niz lice (doprinoseći ionako jezivom prizoru), paranoični Makdauel uspaničio se i
127
utekao.*
Hvala dragom bogu, najbolja bolnica u Sent Luisu bila je samo nekoliko koraka
dalje. Armstrong i ja pomogli smo jedan drugome uz stepenice (ja sam se s mukom penjao
na zdravoj nozi, noseći njegovu odsečenu šaku u svojoj), obojica od glave do pete
natopljeni krvlju dvadeset četiri muškarca.
Hirurzi su uspeli da spasu Džeku život. Šaku je zauvek izgubio, Ejbe. Bio je
veoma blizu smrti. Bliže no što će priznati. Održala ga je njegova snaga. Njegova snaga
i molitve koje si nesumnjivo upućivao Bogu da bi nas sačuvao. Ostaću dok se ne oporavi
(mada odbija da razgovara sa mnom). Upravo su mi rekli da će mi noga zaceliti i da ću
samo malo šepati, ako uopšte budem šepao. Ne žali za svojim dragim Spidom, prijatelju,
jer on sebe smatra najsrećnijom živom budalom.

II
Trećeg avgusta 1846, Ejb je izabran u Predstavnički dom Sjedinjenih
Država. U decembru 1847, više od godinu dana pošto je izabran, Ejb je stigao u
Vašington sa porodicom radi početka svog mandata. Iznajmili su sobicu u
pansionu** gospođe Sprig, sobičak koji je postao još skučeniji kada su dobili i
četvrtog člana porodice.
Bog nam je podario još jednog dečaka, Edvarda Bejkera, rođenog desetog marta ove
godine [1846.] Isti je nasmejani mangup kao i Bob, mada mislim da je mirnije ćudi.
Ništa ga manje ne volim zbog toga što je drugi. Jednako sam sluga i Edijevom osmehu,
grickam mu nožne prstiće da bih ga zasmejao... mirišem mu kosu kad spava... držim
njegove usnule grudi uz svoje. Kakvu budalu ti dečaci prave od svog oca!
Ovoga puta nije bilo straha da će se Edvard razboleti ili umreti. Nije bilo
pogađanja s Bogom (makar ne pogađanja koja je Ejb zabeležio u svoj dnevnik).
Možda je stekao više samopouzdanja kao roditelj. Možda je jednostavno bio
prezauzet da bi se opterećivao time. Zauzet održavanjem svoje advokatske
kancelarije u Springfildu. Zauzet navikavanjem na novi grad i novi nivo
političke moći. Zauzet svim osim lovljenjem vampira.

_____________________________________
* Ovaj sukob samo je produbio Makdauelovu paranoju. Otišao je iz Kempera i osnovao vlastiti
medicinski koledž u Devetoj ulici i Ulici Grašat, opremivši zgradu topovima po krovu i zalihom
musketa kako bi sprečio napade. Boriće se u redovima Konfederacije pre no što sasvim nestane iz
istorije. Priča se da zgradu u Sent Luisu u kojoj se nekada nalazila njegova škola pohodi njegov duh,
mada nikada nije pronađen nikakav dokaz o njegovoj smrti. (Piščeva napomena)

SV
** Skromna dvospratna kuća koja stoji na mestu današnje Kongresne biblioteke. (Piščeva napomena)

128
 [Henrijeva] pisma stižu mesečno. Preklinje me da ponovo razmislim. Tvrdi da je
nužno da ponovo prihvatim svoje zadatke. Odgovaram na svako istom jednostavnom
istinom: da neću rizikovati da mi žena ostane udovica, a deca siročad. Ako mi je svrha
uistinu da oslobodim ljude tiranije, kažem mu, onda moram to da uradim u duhu one
stare izreke o peru i maču. Moje pero mora me voditi ostatak puta.
Ispostavilo se da je Vašington bio razočarenje u gotovo svakom pogledu.
Ejb je došao očekujući blistavu metropolu punu ljudi „najdivnijih umova,
posvećenih služenju svojim biračima", a zatekao je „nekoliko blistavih svetionika u
magli budala". Što se tiče njegovih snova o životu u velegradu, Vašington je više
podsećao na Luivil ili Leksington, mada s nekoliko blistavih arhitektonskih
čuda. „Nekoliko palata u preriji", kako je Ejb voleo da kaže. Temelj Vašingtonskog
spomenika još nije bio postavljen. Ni Vašingtonski spomenik ni Kapitol neće
biti završeni za života Abrahama Linkolna.
Jedno od najvećih razočaranja Vašingtona bilo je njegovo izobilje robova.
Radili su u pansionu gospođe Sprig, gde je Ejb stanovao s porodicom. Prodavali
su ih na ulicama kojima je išao na posao.
Držali u kavezima na mestu budućeg Nacionalnog parka, gde će Ejbova
džinovska statua jednoga dana čuvati stražu za čitavu večnost.
Sa prozora Kapitola vidi se nekakva konjušnica, gde dovode gomile crnaca,
privremeno ih tamo drže i naposletku odvode na tržnice na Jug, bukvalno kao krda
konja. Muškarce, svežu ih lancima zajedno i prodaju! Ovde, u senci institucije
zasnovane na obećanju da su „svi ljudi stvoreni jednaki"! Zasnovane uz pokliče: „Dajte
mi slobodu ili mi dajte smrt!" Toliko nijedan častan čovek ne može da podnese.
U jednom od retkih uzleta svoje kongresne karijere, Ejb je predložio zakon
kojim bi se zabranilo ropstvo u Kolumbijskom distriktu. Pažljivo ga je napisao
tako da „ne izgleda strogo robovlasnicima a ni slabo abolicionistima". Međutim,
čovek kojem je to bio prvi kongresni mandat nije mogao da uradi ništa više, bio
briljantan ili ne. Predlog nikad nije dospeo na glasanje.
I pored tih zakonodavnih neuspeha, Abraham Linkoln je ostavio veoma
snažan utisak u kongresnim dvoranama, i to ne samo zbog svoje neobične
visine. Savremenici su ga opisivali kao „nezgrapnog i štrkljastog", u pantalonama
„koje mu ne dosežu ni petnaest centimetara iznad članaka". Mada još nije imao
četrdeset godina, mnoge demokrate (i nekoliko njegovih kolega vigovaca)
prozvale su ga „stari Ejb" zbog njegovog „grubog neurednog izgleda i umornih
očiju".
Ispričao sam to Meri jedne večeri dok je kupala naše sinove i priznao da me to ljuti.

SV
„Ejbe", kazala je ne podigavši pogled i ne oklevajući ni trena, ,,u Kongresu možda ima

129
ljudi dvostruko naočitijih od tebe, ali nijednog koji je i upola pametan kao ti."
Ja sam srećan čovek.
No ružni nadimci bili su mu najmanja briga, kao što je napisao samo
nekoliko dana pošto je preuzeo dužnost:
Čovek ne može da pređe s kraja na kraj dvorane da ne čuje razgovor o vampirima!
Nikad nisam čuo da se o nekoj temi toliko razgovara, među tolikim svetom! Ove duge
godine mislio sam da sam samo ja upućen u tu mračnu tajnu, tajnu koju sam skrivao od
svoje žene i rodbine. A ovde, u ovim dvoranama moći, tu tajnu izgleda svi znaju. Mnogi
iz naše delegacije šapuću o „tim prokletim Južnjacima" i njihovim „crnookim"
prijateljima. Za ručkom se pričaju šale. Učestvuje čak i [senator Henri] Klej*! „Zašto
Džef Dejvis nosi toliko podignutu kragnu? Da sakrije tragove ugriza na vratu." No
mora biti da u toj njihovoj lakrdiji ima neke istine jer još nisam čuo za kongresmena s
Juga koji ne služi vampirskim interesima, koji nema razumevanja za njihov slučaj i
bojazni od njihove odmazde. Što se tiče mog iskustva s vampirima, i dalje ću ga čuvati
za sebe. To je deo mog života kojem ne želim da se vraćam, ni u praksi ni u razgovoru.

Lom stakla prenuo je Ejba iz sna.

Dva čoveka provalila su kroz prozore naše sobe na drugom spratu. Pod mojim
jastukom nije bilo pištolja, niti sekire kraj mog kreveta. Pre no što sam stigao da
ustanem, jedan me je udario u lice takvom silinom da sam potiljkom rascepio dasku na
pročelju kreveta.
Vampiri.
Nastojao sam da se priberem kad je jedan od ta dva vraga zgrabio Meri i pokrio joj
usta kako bi prigušio vriske. Drugi je uzeo Boba iz kreveca, i ta su stvorenja otišla kako
su i došla, kroz prozor pa na ulicu ispod. Naterao sam se da ustanem i pojurim za
njima, skočivši kroz prozor bez oklevanja, razderavši pritom kožu o krhotine stakla. Na
mračnim, gotovo pustim vašingtonskim ulicama, čuo sam Bobovu vrisku pred sobom u
tami. Potrčao sam za njima u panici kakvu još nisam spoznao. U besu.
Iskidaću te uparamparčad kad te se dočepam...
Suze u mojim očima... životinjski zvuci koje nisam mogao da obuzdam... razderani
mišići mojih nogu. Blok za blokom, iz ulice u ulicu, dok je Bobov glas menjao pravac.
Ali njegovi vrisci bili su sve tiši na vetru, a moje noge sve slabije. Klonuo sam... plačući
pri pomisli na svog sina, svog bespomoćnog sinčića kojeg su odneli u tu tamu, u tamu u
kojoj čak ni njegov tata ne može da ga nade.
Ejb je podigao drhtavu glavu, zapanjen što se obreo ispred pansiona
______________________________________

SV
* Sedamdesetogodišnji osnivač Vigovske stranke, uticajan državnik i Linkolnov idol. (Piščeva
napomena)
130
gospođe Sprig.
I tad... tad me je obuzela strašna misao i panika se vratila.
Edi...
Jurnuo sam uz stepenice i uleteo u našu sobu. Tišina... prazni kreveti... slomljeni
prozori... zavese podrhtavaju na vetru, i Edijeva kolevka uz udaljeni zid. Odatle se nije
videlo je li u njoj. Nisam mogao da se nateram da pogledam. Šta ako ga ne bude?
Preklinjem te, Gospode...
Kako sam mogao da ga ostavim? Kako sam mogao da ostavim svoju sekiru? Ne...
ne, ne mogu da pogledam, mogu samo da stojim na vratima, lijući suze... Jer u dubini
sam duše znao da je mrtav kao i ostali.
A onda se začuo njegov plač, hvala bogu, i pohitao sam prema kolevci, jedva
čekajući da osetim njegovu toplinu u naručju. Ali kad sam stigao do kolevke i pogledao
naniže u nju, video sam njegove bele čaršave natopljene krvlju. Ne Edijevom krvlju, ne,
jer tamo, na njegovom mestu, ležao je đavo. Ležao je na tim krvavim čaršavima srca
probodenog kocem i s rupom na potiljku. Ležao je nepomičan u kolevci, a krv je liptala iz
njegovog poznatog tela... najednom i dete i odrastao čovek. Njegove umorne oči su se
otvorile, prazne. Zurile su u moje. Znao sam ga.
Bio sam to ja.
Ejb se probudio, srce mu je snažno tuklo. Okrenuo se levo i video da Meri
mirno spava pokraj njega. Obišao je svoje usnule dečake i zatekao ih žive i
zdrave.
Nažvrljao je četiri reči u svoj dnevnik te noći pre no što je pokušao
(bezuspešno) ponovo da zaspi.
Ovaj grad je smrt.

III
Jedne februarske večeri 1849. godine Ejb se grejao ispred kamina gospođe
Sprig sa starim poznanikom.
[Edgar Alan] Po je u Baltimoru ovih nekoliko nedelja, a kako su Meri i dečaci otišli
u Leksington, mislio sam da je vreme da se vidimo.
Održavali su povremenu prepisku tokom godina: povremene pohvale
Poovim pesmama i pričama; čestitke na Linkolnovim izbornim pobedama.
Međutim, te večeri, dok su se gledali oči u oči prvi put posle dvadeset godina,
razgovarali su samo o vampirima.
Ispričao sam Pou za Henrija; za svoj lov i strašne istine do kojih me je doveo. On je
meni rekao za svoju neprekidnu opsednutost vampirima, da se sprijateljio s jednim

SV
besmrtnikom po imenu Rejnolds i da je blizu otkrivanja nekakve „mračne zavere".
131
Govori s velikim žarom i uverenošću, a ipak mi je teško da poverujem u većinu onoga
što kaže, jer sve to govori kroz masku opijenosti. Izgleda iznureno. Ostarelo od viskija i
loše sreće. Godine od našeg poslednjeg susreta nisu bile blagonaklone prema njemu.
Njegova draga žena napustila je ovaj svet, a uspeh ga nije nagradio bogatstvom.
„Održavaju ljude na rubu smrti! Zamisli!", rekao je Linkoln. „Drže ih u
podrumu kao živu burad, a toplotu njihove dragocene krvi održavaju plinski
plamenovi. Zar nema granica vampirskom zlu?"
Po se osmehnuo i popio još jedno piće.
„Pretpostavljam da si čuo za Krvavu Groficu?", upitao je. Na Ejbovom licu
jasno se videlo da nije.
„Ti?", upitao je Po. „Koji toliko skitaš goneći vampire? Onda te molim za
trenutak pažnje, jer mi je ona omiljena, a i važan je deo istorije naše zemlje.
„Eržebet Batori je bila dragulj mađarskog plemstva", kazao je Po. „Prelepa;
a po bogatstvu joj nije bilo ravne. Jedino breme joj je bilo što je delila postelju sa
čovekom kog nije volela, sa čovekom kojem je obećana još kao
dvanaestogodišnja devojčica: grofom Ferencom Nadaždijem. No on je bio
velikodušan muž i dozvoljavao je Eržebet da udovolji svakom svom hiru.
Međutim, nije znao daje njen najveći hir bila tamnokosa žena svetle puti po
imenu Ana Darvulija. Njih su dve postale ljubavnice. Nije jasno kad..."
„Dve žene... ljubavnice?"
„Trivijalan detalj. Nije jasno kad je Eržebet saznala da je Ana vampirica niti
kad je i sama to postala, ali njih su dve jedva čekale da započnu večnost
zajedno. Posle grofove tajanstvene smrti 1604, dve ljubavnice počele su da
namamljuju mlade seljanke u zamak Čahtice*, obećavajući im zaposlenje, dajući
im novac za njihove izgladnele porodice. A zapravo je tim devojkama bilo
suđeno da budu igračke manjih bogova... da ih liše krvi i života. Eržebet i Ana
ubiće ukupno više od šest stotina devojaka za tri godine."
„Gospode bože..."
„A mnogo je gore od toga, jer njih su se dve izgleda ponosile smišljanjem
najstrašnijih, najsramotnijih i najbolnijih načina ubistva. Mučile su devojke.
Sakatile ih. Ispijale im krv danima bez prekida. Neke bi obesile na tavanicu o
kuke koje bi im provukle kroz ruke i noge, a onda bi legle ispod njih pa im
noževima zarezivale kožu, puštajući da krv polako kapa na njihova tela dok su
vodile ljubav. Neke devojke bi raspinjale na krst, zakivajući im šake na
drvene..."
____________________________________
*U današnjoj Slovačkoj. (Piščeva napomena)
SV 132
 „Preklinjem te, završi tu priču, Po. Previše je."
„Naposletku seljaci nisu mogli više to da trpe, te su osvojili zamak na juriš.
Unutra su našli tamnicu punu železnih kovčega. Polumrtve žrtve odgriženih
delova ruku i stomaka. Devojke čije su šake i lica držale nad plamenom dok ne
bi pocrneli do kosti. Ali od vampirica nije bilo ni traga. Održano je suđenje i dve
nedužne žene bačene su u plamenu jamu kako bi se seljaci primirili. Ali prave
Eržebet Batori i Ana Darvulija su utekle.
„Te strahote... te strahote koje su te žene uspele da izvrše za tako kratko
vreme... delotvornost i maštovitost s kojom su ubijale... ima neke lepote u tome.
Čovek ne može da im se ne divi."
„To je opako", rekao je Linkoln.
„Život te je sigurno naučio da nešto može da bude istovremeno i lepo i
opako."
„Obećao si mi ’Važan deo istorije naše zemlje'. Zato mi, molim te, kaži ima li
kakvog nauka u ovoj neprijatnosti ili ti samo pričinjava zadovoljstvo da mučiš
starog druga?"
„Nauk je, stari druže, ovo: Eržebet Batori, u nekoj meri, treba kriviti za
mnoge vampire koje imamo ovde u Americi."
Sad je Po imao Abrahamovu punu pažnju.
„Priča o njenim zverstvima pročula se po Evropi", rekao je. „Glasine o
Krvavoj Grofici i stotinama devojaka koje je zaklala. U rasponu od deset godina
vekovi šaputanih praznoverja pretvorili su se u otvorenu mržnju. Nijedna priča
nikad nije izazvala takvo uzbuđenje! Zauvek su nestali dani prihvatanja
vampira po cenu života, i ljude više nije bio strah da im se suprotstave. Lovci na
vampire počeli su da se pojavljuju svuda od Engleske do Hrvatske, učili su
jedni od drugih, goneći nemrtve širom kontinenta. Saterujući ih u smrdljive
odvodne kanale i kužne sirotinjske četvrti Pariza. Goneći ih mračnim
londonskim uličicama. Vampiri su bili primorani da spavaju u grobnicama. Da
piju krv pasa lutalica. Lavove su lovile ovce! Vampiri u Evropi nisu mogli više
to da trpe. Hteli su slobodu. Slobodu od gonjenja. Od straha. A gde su mogli da
nađu takvu slobodu?"
,,U Americi."
„U Americi, Linkolne! Amerika je bila raj gde su vampiri mogli da postoje
bez oštrog nadmetanja oko krvi. Mesto gde je bilo uobičajeno da porodice imaju
petoro, osmoro ili dvanaestoro dece. Dopadalo im se njeno bezakonje. Njeno
prostranstvo. Dopadala su im se njena daleka sela i luke prepune tek pristiglih.

SV
Ali najviše od svega, Linkolne, dopadali su im se njeni robovi. Jer su ovde, za
133
razliku od svake druge države po meri civilizovanog čoveka, našli mesto gde
mogu da se hrane opojnom ljudskom krvlju bez straha od odmazde!
„Kad su Englezi stigli do naših obala, sa zadatkom da nas vrate pod vlast
Starog sveta, američki vampiri digli su se u boj. Bili su u Leksingtonu i
Konkordu. Bili su u Tikanderogi i Murovom Potoku. Neki su se vratili u rodnu
Francusku, gde su ubedili kralja Luja da nam pozajmi svoju mornaricu. Oni su
Amerikanci jednako kao ti ili ja, Linkolne. Pravi rodoljubi, jer je opstanak
Amerike njihov opstanak."
„Čuo sam da razgovaraju o njima u Kapitolu", prošaputao je Ejb. „Čak i
tamo se vidi njihov uticaj."
„On je svuda, Linkolne! I samo će se produbiti, kao što se dešavalo tolike
vekove u Evropi. Koliko dugo može da opstane? Koliko vampira može da
prede naše obale pre no što ih običan čovek primeti? I šta onda? Misliš li da će
dobri Njujorčani ili Bostonci hteti da žive s vampirima kao svojim susedima?
Veruješ li da svi vampiri poseduju istu prijatnu narav kao tvoj Henri ili moj
Rejnolds?
Zamisli, Linkolne. Zamisli šta se moglo desiti Evropi da nije bilo Amerike
da vampiri uteknu u nju. Koliko bi dugo lavovi dopuštali da ih ovce love?
Koliko pre no što bi ponovo počeli da se ponašaju kao lavovi?"
Ejbu se nije dopala slika koja mu se stvarala u glavi.
„Kažem ti", rekao je Po, „čeka nas neka velika nevolja."

Ispostavilo se da je to, makar za Poa, bilo zlokobno predskazanje.

Trećeg oktobra 1849, manje od osam meseci posle njegovog ponovnog
susreta sa Ejbom, našli su ga kako luta baltimorskim ulicama polumrtav,
zbunjen i u tuđem odelu. Brže-bolje su ga odveli u bolnicu Vašingtonskog
koledža, gde su lekari pokušali da postave dijagnozu njegove sve teže bolesti.
Pacijent ima visoku temperaturu i halucinacije. Doziva „Rejnoldsa" kad je
pri svesti. Simptomi slični tifusu, mada brz napredak bolesti upućuje na neki
drugi uzrok.
Njegov slučaj je beznadežan.
U nedelju 7. oktobra, u pet ujutro, Po se trgnuo iz sna.
Izustio je reči:
„Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši", i izdahnuo.

SV 134
 EDGAR ALAN PO POZIRA SA ABRAHAMOM LINKOLNOM
U ATELJEU METJUA BREJDIJA U VAŠINGTONU, 4. FEBRUARA 1849.

IV
Peti mart 1849. doneo je kraj Ejbovoj kratkoj, nezaboravnoj karijeri u
Kongresu. Odlučio je da se ne kandiduje za drugi mandat.
Članstvo u Kongresu... nije me zadovoljilo koliko sam očekivao. Mnogo sam
zanemario svoju dragu ženu i nevaljalce za ove dve godine, a u Vašingtonu nema
ničega što bi me odvratilo od povratka u Ilinois.
Vratio se u Springfild i odmah prionuo na svoj advokatski posao, sa
tridesetogodišnjim advokatom početnikom Vilijamom H. Herndonom (koji će
napisati iscrpnu kontroverznu Linkolnovu biografiju posle njegovog ubistva).
Ejb je dobro pazio da sakrije istinu o svojoj mračnoj prošlosti od svog mladog
partnera.
Pisao je pisma preporuke prijateljima koji su tražili nameštenje. Vodio
parnice širom Ilinoisa. Rvao se sa svojim sinovima i išao u duge šetnje sa
ženom. Živeo je.
Nema više govora o ljudima sa očnjacima,
Niti o životima koji nikad ne prestaju.
Čeznem samo za jednostavnim stvarima,
Čeznem samo za mirom.
Neće ga imati.

SV 135
 Edi Linkoln je imao tri godine, deset meseci i osamnaest dana kada je
umro.
Iz odeljka Ejbovog dnevnika zabeleženog 1. februara 1850, samo nekoliko
sati pošto je njegov sin izdahnuo:
Izgubio sam svog sinčića... Mnogo mi nedostaje.
U ovom životu nema radosti...
Nema razloga za nagađanja da je Edijeva smrt imala ikakve veze s
vampirima. Bolovao je od decembra (verovatno od tuberkuloze) i postepeno je
kopneo, a majka je bdela uz njega, zaludno mažući njegova mala prsa lekovitim
mastima.
Meri nije mogla da dopusti da Edi umre sam u svom krevetu. Držala je
njegovo nesvesno telo uza se, privijajući našeg sinčića uz grudi, ljuljuškajući ga
po čitavu noć... dok nije skončao.
Taj će događaj zauvek promeniti Meri. Iako će sahraniti još dva sina, ništa
neće moći da se meri sa gubitkom njenog voljenog „anđelka". Tri dana posle
njegove smrti nije jela, spavala, niti je prestajala da plače.
Meri je neutešna. Dobro je što je tako jer ja ionako nemam snage da je tešim.
Pozvao sam Armstronga i Spida da dođu. Primio pismo od Henrija u kojem mi
izjavljuje saučešće i obećava da će doći (u Springfild) najkasnije sutra u podne. Kako je
Henri saznao za Edijevu smrt, ne znam.
Edi je sahranjen na Hačinsonovom groblju, samo nekoliko blokova od
Ejbove i Merine kuće.
Bio sam uz Boba i Meri tokom čitavog obreda, sve troje smo lili suze. Armstrong i
Spid stajali su pored nas, kao i mnogi prijatelji i dobronamerni ljudi. Henri je
posmatrao sa odstojanja, ne želeći da me dodatno žalosti tako što bi pobudio Merinu
sumnju.* Ipak se postarao da primim pisamce pre obreda. U njemu su bile njegove
dodatne izjave saučešća... i podsećanje da postoji i drugi način.
Način da ponovo vidim svog sina.
Uprkos sigurno izluđujućem iskušenju u želji da ponovo vidi svog sinčića,
Ejb se povinovao razumu.
Zauvek bi ostao mali. Anđelak ubica. Nisam mogao da podnesem misao da ga
držim zaključanog u tami. Da ga učim da ubija kako bi mogao da živi. Nisam mogao da
osudim svog sina na pakao.
Meri je napisala pesmu (verovatno uz Ejbovu pomoć), koja je objavljena u
Ilinois stejt žurnalu negde u vreme Edijeve sahrane. Poslednji stih uklesan je u
____________________________________

SV
*Meri nije imala pojma koje Henri Sterdžes niti da vampiri uopšte postoje. (Piščeva napomena)

136
njegov spomenik.

Prigušiše se od žalosti one ponoćne zvezde

Što su nekoć tako jarko sjale,
I rumen sa obraza i usne,
Sa toplotom srca oteče...
Anđeo smrti lebdeo je blizu
I divnog dečaka pozvao u smrt,
Svileni talasi njegove sjajne kose
Još leže preko njegova mermerna čela,
I bleda usna i biseran obraz
Prisustvo smrti odaju.
Pupoljak čisti nikao u dobroti,
Uzbran s milošću da na nebu cvate.
Daleko srećnije anđeosko je dete
Sa harfom i krunom zlatnom,
Koje sad cvrkuće pred božjim nogama
Slave nama neznane.
Edi, prekrasni cvete ljubavi nebeske,
Živi u svetu duhova na nebu.
Dečače anđele, zbogom ti, zbogom,
Slatki Edi
Opraštamo se s tobom!
Vapaj ljubavni ne može sad do tebe stići
Ma koliko dubok i istinit bio.
Svetao je sad njegov dom...
Jer takvo je kraljevstvo nebesko.

SV 137
 Devet
Napokon mir
Podareno nam je najraznovrsnije nebesko obilje. Bog nas je čuvao, sve ove godine,
u miru i blagostanju. Porasli smo u brojnosti, bogatstvu i moći kao što još nijedna
nacija nije. Ali mi smo zaboravili Boga. Zaboravili smo milostivu ruku koja nas je
čuvala u miru, darovala nam brojnost, bogatstvo i snagu.
Abraham Linkoln, proglašavajući državni Dan posta, 30. marta 1863.

I
Iz Njujork tribjuna, od ponedeljka 6. jula 1857:
ŽESTOKI SUKOBI ISPUNJAVAJU GRAD STRAHOM
Neobični prizori u tuči bandi
H.Grili
Surovi sukobi zbog kojih je veći deo Menhetna bio pod opsadom ova dva dana i dve
noći napokon su stišani. Po naređenju guvernera, pripadnici milicije ušli su u Fajv
Points prošle nedelje i zasuli preostale sukobljene plotunima iz musketa. Nebrojena
mrtva tela mogla su se jutros videti uz ulice Bakster, Malberi i Elizabet, žrtve najgorih
nereda, kakve ne pamti ni ovaj niti bilo koji drugi grad. Nasilje je izgleda izbilo kad su
one zloglasne bande iz Fajv Pointsa,
Grozni cilindraši i Mrtvi zečevi, krenule u napad protiv svog zajedničkog neprijatelja,
Momaka iz Baurijeve. Policija misli da je ubijanje počelo u Ulici Bejard u subotu oko
podne, pre no što se proširilo po Fajv Pointsu brzinom i žestinom požara.
Nedužni su bili primorani da zapreče svoja vrata dok su se pripadnici suparničkih
bandi boli noževima, pucali jedni u druge i prebijali se nasmrt na ulicama. Trgovci su
bespomoćno gledali kako im uništavaju radnje i bestidno kradu robu u tom metežu.
Jedanaest prolaznika, među njima i jedna žena i jedno dete, pretučeni su samo zato što
su se previše približili borbi.
NEOBIČNI PRIZORI U TUČI BANDI
Tribjun su preplavila svedočenja očevidaca o „čudnim" i „nemogućim" podvizima
viđenim u periodu od subote uveče do nedelje ujutro. Muškarci su, kako kažu, preskakali
krovove kuća kao „nošeni vetrom", goneći jedni druge; verali se uz zgrade „lako kao što
se mačka vere uz drvo".
Jedan očevidac, trgovac po imenu Džasper Rubs, tvrdi da je video kako je jedan

SV
Mrtvi zec „podigao jednog Momka iz Bauerijeve iznad glave i mlatnuo ga o drugi sprat

138
(jedne fabrike u Ulici Bakster) toliko jako da je izbio njime cigle iz zida". Neverovatno,
žrtva se „dočekala na noge", tvrdi očevidac, ,,i nastavila borbu kao da se ništa nije
dogodilo".
„Oči su mu", priča Rubs, „bile crne kao gar."

Lovljenje vampira nije bilo ni nakraj pameti Abrahamu Linkolnu početkom

pedesetih godina devetnaestog veka.
Deset meseci pošto su sahranili sina, Ejb i Meri su dobili drugog sina.
Nazvali su ga Vilijam „Vili" Volas Linkoln, u čast doktoru koji je ostao uz Edija
do samog kraja. Hiljadu osamsto pedeset treće dobili su još jednog sina, Tomasa
„Tada" Linkolna, rođenog 4. aprila. Zajedno sa desetogodišnjim Robertom, oni
su bili Linkolnovo „nestašno bučno potomstvo".
„Bob urla u susednoj sobi dok ovo pišem", napisao je Ejb 1853. Spidu. „Meri ga
je išibala što je pobegao i nestao. Verujem da će dok završim ovo pismo on ponovo pobeći
i nestati."
Ejb je veoma malo beležio u svoj dnevnik neposredno posle Edijeve smrti.
Onih šest i po knjižica u kožnim povezima postale su svedočanstvo njegovog
života s vampirima, svedočanstvo o oružju i osveti; o smrti i gubitku. No ti su
dani sad bili iza njega. Taj se život završio. Pošto je ponovo počeo da piše
dnevnik 1865, Ejb se priseća tog „poslednjeg predivnog mirnog vremena".
Bile su to lepe godine, nema šta. Mirne godine. Nisam hteo da imam ništa više ni s
vampirima ni s politikom. Kad samo pomislim šta sam sve propustio dangubeći u
Vašingtonu! Koliko je Edijevog kratkog prelepog života izmaklo mojoj pažnji! Ne...
nikad više. Jednostavnost! To je zavet koji sada dajem. Porodica! To je moj zadatak. Kad
ne mogu da budem sa svojim dečacima kod kuće, puštam ih da trčkaraju po kancelariji
(na Lamonovo* veliko zaprepaštenje, pretpostavljam). Meri i ja idemo u duge šetnje, bez
obzira na godišnje doba i vremenske prilike. Razgovaramo o svojim milim dečacima... o
svojim prijateljima i budućnosti... o brzini s kojom nam je život prošao.
Nema pisama od Henrija. Nema poseta niti ikakvih vesti o tome gde bi mogao da bude.
Ponekad se pitam je li najzad prihvatio da više neću loviti, ili je i sam postao žrtva
sekire. Ma šta da je u pitanju, drago mi je što je tako. Jer iako sam mu veoma privržen,
prezirem svaku uspomenu koju mi sam pomen njegovog imena budi.

_____________________________________
* Hiljadu osamsto pedeset druge, Ejb je otvorio advokatsku kancelariju s Vordom Hilom Lamonom,
krupnim čovekom koji će mu kasnije biti telohranitelj. Kao što je bio slučaj i sa njegovim prethodnim

SV
ortakom, Ejb je tajio od Latnona svoje iskustvo s vampirima. (Piščeva napomena)

139
 Ejbov dugi kaput, izrešetan poderotinama i ožiljcima od borbe, na brzinu je
spaljen. Pištolje i noževe zaključao je u škrinju u podrumu i zaboravio na njih.
Dopustio je da mu oštrica sekire zarđa. Činilo se da ga utvara smrti, koja se
nadvijala nad tim starim lovcem na vampire od njegove devete godine,
napokon ostavlja.
Vratila se nakratko 1854. godine, kad je Ejb doznao od jednog prijatelja iz
Klerijevog Gaja da je Džek Armstrong umro. Iz pisma Džošui Spidu:
Ta prokleta budala ubila se konjem, Spide.
Stari Džek stajao je na pljusku početkom zime, nastojeći da odvuče tvrdoglavu
zver za ular. Gotovo sat vremena vukli su jedan drugog. Džeku (koji je zauvek ostao
Momak iz Klerijevog Gaja) nije ni palo na pamet da donese kaput ili da pozove pomoć,
iako je bio jednoruk i mokar do kože. Dok je sklonio životinju s kiše, navukao je vlastitu
smrt. Nedelju dana tresla ga je groznica, a zatim je izgubio svest i umro. Zvuči kao
nedostojna smrt za tako jakog čoveka, zar ne? Čoveka koji je preživeo tolike bliske
susrete sa smrću. Koji je video strahote koje smo videli ti i ja.
U istom pismu Ejb priznaje da ga „ljuti što ne žali dovoljno" za starim
drugom. Žalio je, naravno, ali bila je to drugačija tuga, ni nalik teškoj depresiji u
koju je utonuo posle smrti svoje majke, En i Edija.
Bojim se da me je život pun smrti učinio tupim i na jedno i na drugo.
Četiri godine kasnije, Ejb će braniti Džekovog sina, „Dafa" Armstronga, kad
ga budu teretili za ubistvo. Ejb nije hteo da mu se plati.
Neumorno je radio, vatreno parničio i (zahvaljujući svojoj pravničkoj
genijalnosti) izvojevao Dafovu slobodu*, poslednju zahvalnost hrabrom
prijatelju.
II
Ista godina koja je videla Ejba kako oplakuje gubitak starog prijatelja videla
je i kako ga stari suparnik uvlači natrag u politiku.
Ejb je poznavao senatora Stivena A. Daglasa otkako su obojica bili mladi
zakonodavci države Ilinois (i nestrpljivi prosci Meri Tod). Iako je bio
demokrata, Daglas se odavno protivio uvođenju ropstva u područja na kojima
već nije postojalo. Međutim, 1854. iznenada je promenio mišljenje i agitovao za
Akt Kanzas-Nebraska, zakonski predlog koji je ukidao federalnu zabranu
___________________________________
* Jedan svedok je tvrdio kako je sa udaljenosti od četrdeset pet metara na svetlosti punog meseca
video da je Daf izvršio ubistvo. Ejb je nabavio kalendar koji je dokazao da je to bila noć bez meseca.
(Piščeva napomena)
SV 140
širenja ropstva. Predsednik Frenklin Pirs ozakonio je taj akt 30. maja, razljutivši
milione Severnjaka i rasplamsavši tenzije koje su dugo tinjale na obe strane tog
problema.
Ma koliko se trudio, nisam mogao da se ne obazirem na svoj gnev. Moj ga je um
upio kao što korenje drveta upija vodu dok mi naposletku nije prožeo celo biće. Spavanje
mi nije pružilo utočište jer su me noću pohodila mora crnih lica, svako bezimena žrtva
vampira. Svako mi je od njih uzvikivalo. „Pravdu!", zahtevali su. „Pravdu, gospodine
Linkolne!"
Samo postojanje ropstva dovoljna je uvreda. Svest o tome da je ta institucija
dvostruko zla samo ju je činila gorom. Ali ovo! Pomisao da se bolesni prsti ropstva
pružaju dalje ka severu i zapadu! Da dosežu do mog Ilinoisa! To neće moći. Povukao
sam se iz politike, ali kad su me upitali hoću li da raspravim taj problem [s Daglasom],
nisam mogao da odbijem. Ona sablasna lica ne bi mi to dozvolila.
Šesnaestog oktobra 1854, Linkoln i Daglas sučelili su se ispred velike
svetine Peorije, u državi Ilinois. Reporter Čikago ivning žurnala opisao je koliko
ga je Ejbov govor zadivio.
Lice mu se ozarilo genijalnošću, a telo počelo da se kreće u skladu s njegovim
mislima. Njegove su reči dopirale do srca jer su dolazile iz srca.
„Ne mogu da ga ne mrzim!", kazao je gospodin Linkoln o tom predlogu. „Mrzim ga
zbog čudovišne nepravde samog ropstva!"
Čuo sam proslavljene govornike koji bi izazvali gromoglasne aplauze, ali ne bi
promenili ničije mišljenje. Elokvencija gospodina Linkolna bila je uzvišenija i rađala je
uverenost u drugima zbog uverenosti samog govornika.
„Mrzim ga jer lišava naš republikanski primer njegovog pravičnog uticaja u svetu!",
nastavio je. „Omogućava neprijateljima slobodnih institucija da nam se s pravom
podsmevaju tvrdeći da smo licemeri!"
Njegovi slušaoci imali su utisak da on veruje u svaku reč koju je rekao i da će, kao
Martin Luter, radije završiti na lomači nego iole pokleknuti. U trenucima preobražaja
poput tog, on je bio nalik drevnom jevrejskom proroku o kakvom sam učio u nedeljnoj
školi u detinjstvu.
Mada nije uspeo da pokoleba Daglasa ni njegove saveznike u Kongresu, taj
će govor predstavljati prekretnicu u Ejbovom političkom životu. Njegova
srdžba zbog problema ropstva (i problema vampira, usko povezanog s njim)
gurnula ga je natrag u političku arenu. Njegova genijalnost i elokvencija te
večeri u Peoriji postaraće se da je nikad više ne napusti. Taj su govor prepisivali

SV
i preštampavali širom Severa. Ime Abraham Linkoln počelo je da poprima

141
nacionalni značaj među protivnicima ropstva. U predstojećim godinama jedan
pasus tog govora pokazaće se jezivo proročanskim.
„Nije li verovatno da će ovaj sukob izazvati nesreće i krvoproliće? Ima li pogodnijeg
izuma da se dođe do borbe i nasilja, zbog pitanja robova, od ovog?"

Senator Čarls Samner ničice je ležao u nesvesti na podu Senata, u lokvici

vlastite krvi.
Tog abolicionistu napao je tridesetsedmogodišnji kongresmen po imenu
Preston Smit Bruks, pristalica ropstva iz Južne Karoline, koji se uvredio kad je
masačusetski senator dva dana ranije izvrgao ruglu njegovog ujaka u svom
abolicionističkom govoru. Dvadeset drugog maja 1856, Bruks je ušao u kabinet
Senata sa svojim zemljakom, kongresmenom Lorensom Kitom, i prišao
Samneru, koji je sedeo za svojim radnim stolom.
„Gospodine Samneru", rekao je Bruks, „dvaput sam pažljivo pročitao vaš
govor. On je ljaga za Južnu Karolinu i gospodina Batlera, koji je moj rođak."
Pre no što je Samner uspeo da odgovori, Bruks je počeo da ga udara po
glavi svojim štapom sa zlatnim vrhom, nanoseći mu nove rane sa svakim
udarcem. Zaslepljen vlastitom krvlju, Samner je s mukom ustao, pa se srušio.
Iako mu je žrtva bila u nesvesti i krvarila, Bruks je nastavio da je udara dok se
štap nije prelomio na dva dela. Kad su užasnuti senatori potrčali u pomoć
Samneru, zadržao ih je Kit, koji je zamahnuo pištoljem i povikao:
„Pustite ih!"
Dva udarca slomila su Samnerovu lobanju i pršljenove. Preživeće, ali neće
moći da se vrati senatorskim dužnostima tri godine. Kad su stanovnici Južne
Karoline čuli za taj napad, poslali su Bruksu mnoštvo novih štapova.*
Uvereniji sam nego ikad da je mudro što sam otišao iz Vašingtona i sigurniji sam
nego ikad da je to stecište budala, baš kao što sam sad siguran da smo na putu ka
„velikoj nevolji" na koju me je Po upozorio pre mnogo godina. Vide se jarboli ljutite
flote na obzorju i svake nedelje su po kilometar bliže. Ako su to, kao što mnogi misle,
ratni vetrovi što pune njihova jedra, onda je to rat u kojem ću borbu drage volje
prepustiti drugima. Moji sinovi su zdravi. Žena mi je vesela. I daleko smo, daleko od
Vašingtona. Drage volje održim govor-dva; drage volje pozajmim svoje pero gde
ustreba. Ali srećan sam. A sreća je, zaključio sam, časna ambicija. Već sam mnogo
izgubio robujući vampirima ovih trideset godina. Sad me pustite da budem slobodan.
Pustite me da uživam u životu, koliko god da mi ga je ostalo. A ako je ovaj mir samo

SV
___________________________________
* Bruks je umro osam meseci posle tog napada. (Piščeva napomena)
142
uvod u ovu ili onu opasnost, neka tako i bude. Uživaću u tom miru.

Ni na jednoj strani problema ropstva nije manjkalo ni strasti ni nasilja.

Razjaren zbog napada na Čarlsa Samnera, radikalni abolicionist po imenu Džon
Braun poveo je napad na jedno naselje kraj potoka Potavatomi, na teritoriji
Kanzasa. U noći 24. maja 1856. (samo dva dana pošto je Bruks pretukao
Samnera), Braun i njegovi ljudi zverski su ubili petoro prorobovlasnički
orijentisanih meštana tako što su ih sve izvukli iz kuća, rasporili ih mačevima i
ispalili im po metak u glavu kao primer ostalima. Bila je to prva u nizu odmazdi
nazvanih „Kanzas u krvi". Nasilje će potrajati tri godine i odneti pedeset života.
Šestog marta 1857, Vrhovni sud gurnuo je zemlju bliže ivici. Dred Skot je
bio šezdesetogodišnji rob koji je pokušavao da se izbori za vlastitu slobodu u
sudovima više od jedne decenije. Između 1832. i 1842. putovao je sa svojim
gospodarom (majorom Džonom Emersonom) slobodnim teritorijama Severa,
kao njegov lični sluga. Na tim putovanjima Skot se oženio i dobio dete (sve na
slobodnom tlu), i posle majorove smrti 1843. pokušao da kupi svoju slobodu.
Međutim, majorova udovica je odbila, i nastavila je da ga iznajmljuje i njegove
dnevnice stavlja sebi u džep. Poslušavši savet prijatelja abolicionista, Skot je
1846. pokrenuo parnicu za slobodu, koja se temeljila na tome da je prestao da
bude ičije vlasništvo onog trenutka kad je kročio na slobodnu teritoriju. Slučaj
se provukao kroz sudove, privukavši pažnju čitave nacije pre no što je
naposletku stigao do Vašingtona 1857. godine.
U odluci sedam prema dva, Vrhovni sud presudio je protiv Skota, s
obrazloženjem da su osnivači naše nacije crnce smatrali „bićima nižeg reda i
sasvim nepriličnim da se mešaju s belom rasom" kad su stvarali ustiv. Stoga crnci ne
mogu da budu građani Sjedinjenih Država i uopšte ne mogu da pokreću
parnice u Saveznom sudu. Nemaju više prava na sudski postupak od plugova
koje vuku.
Bio je to razoran ishod po Skota, ali sve je imalo i posledice dalekosežnije
od njegove lične slobode. Donoseći svoju odluku, sud je objavio sledeće:
• Kongres je premašio svoju nadležnost kad je zabranio širenje
ropstva na određene teritorije, i donevši odluku da te teritorije nemaju moći da
same zabrane ropstvo.
• Robovi i njihovo potomstvo (bilo slobodno ili ne) nisu zaštićeni
Ustavom i nikad ne mogu biti građani Sjedinjenih Država.

SV
• Odbegli robovi koji su stigli na slobodno tlo i dalje su zakonska

143
svojina svojih gospodara.
Odmah po okončanju slučaja Dreda Skota, Albani ivning žurnal optužio je
Vrhovni sud, Senat i tek inaugurisanog predsednika Džejmsa Bjukenana da su
deo „zavere" širenja ropstva, a Njujork tribjun je objavio uvodni članak koji je
dočarao jarost mnogih Severnjaka:
Sada, gde god da se vijore, pruge i zvezde štite ropstvo i predstavljaju ropstvo...
Dakle, ovo je poslednji plod. Ovim se sva nastojanja naših državnika, sva krv naših
junaka, doživotne brige i muke naših predaka, stremljenja naših učenjaka, molitve naših
dobrih ljudi napokon završavaju! Amerika je odgajivač robova i gospodar robova!
Demokrate s Juga imale su više smelosti no ikada, neki su se hvalisali da će
ta presuda dovesti do „javnih prodaja robova u samom Boston komonu*".
Republikanci i abolicionisti nikad nisu bili vatreniji u svojoj opoziciji. Amerika
je počela da se čepa.
No malo je Amerikanaca znalo u kakvoj su zaista opasnosti.

III
Trećeg juna 1857, Ejb je dobio pismo s poznatim rukopisom na koverti. Nije
sadržalo pitanja o njegovom zdravlju i sreći; ni pozdrave njegovoj porodici.
Abrahame,
Molim te da mi oprostiš što nisam stigao da ti pišem tokom proteklih pet godina.
Moraš mi oprostiti i što odmah prelazim na stvar, jer ovdašnje prilike iziskuju moju
hitnu pažnju.
Moram da zatražim još jednu žrtvu od tebe, Abrahame. Jasno mi je koliko ti drsko
ova molba možda izgleda imajući u vidu sve što si već propatio i ništavnost mamca koji
ti nudim u poređenju sa zadovoljstvom koje nalaziš u domu i u porodici. Veruj mi da te
ne bih opterećivao da situacija nije veoma teška ili da postoji neki drugi čovek sposoban
za ono što tražim.
Priložio sam sve potrebno za tvoj hitri dolazak u Njujork. Ako si voljan, onda te
preklinjem da dodeš najkasnije do 1. avgusta. Dalja uputstva dobićeš pošto stigneš. No
ako je tvoj odgovor ne, neću te više uznemiravati. Tražim samo da mi odmah napišeš ako
ne pristaješ, kako bismo smislili novu strategiju. U protivnom se radujem našem
ponovnom susretu, stari druže, i daću ti objašnjenje koje si odavno zaslužio.
Vreme je, Abrahame.
Zauvek tvoj,,H

SV
__________________________________
* Javni park u centru Bostona. (Prim. prev.)
144
 U prilogu su bili različiti rasporedi polazaka vozova i parobroda, petsto
dolara i ime pansiona u gradu Njujorku gde ga je čekala iznajmljena soba na
ime E. Radidž.
O, kako me je [pismo] razbesnelo! Henri je doista mudar, jer iako tvrdi kako mi
nudi samo ništavan mamac, svaka njegova reč smišljena je da me namami: samokritika;
laskanje; obećanje objašnjenja, čak i ime ostavljeno u pansionu! Kako se samo usuđuje
da me nagovara da ostavim svoje poslove, svoju porodicu i pređem više od hiljadu
kilometara bez ikakvog nagoveštaja cilja!
A ipak nisam mogao da odbijem.
A to me je razljutilo više od samog pisma, jer je Henri bio u pravu. Vreme je.
Vreme za šta, nisam znao. Samo sam osećao da je čitav moj život... patnja, zadaci,
smrt... da je sve to vodilo nečemu višem. Imao sam taj osećaj još kao dete, osećaj da me je
neko smesdo na dugu pravu reku s koje nema skretanja. Da me struja nosi sve brže...
okruženog divljinom s obe strane... osuđenog da se sudarim s nekim predmetom koji ne
vidim, daleko, daleko u donjem toku. Nikad nisam govorio o tom osećaj u, naravno, iz
straha da ne pomisle da sam tašt (ili, još gore, da se ne pokaže da grešim, jer kad bi se
ispostavilo da je svaki mladi čovek koji je uveren u svoju buduću veličinu u pravu, svet
bi bio prepun Napoleona). Sad je, međutim, taj predmet počeo da poprima oblik, mada
još nisam uspevao da nazrem njegove crte. Ako je hiljadu i šeststo kilometra cena koju
treba da platim da bih ga naposletku jasno video, onda ću platiti. Putovao sam i dalje za
manje.

Ejb je stigao u Njujork 29. jula. Pošto nije hteo da pobuđuje podozrivost
(niti da ostavlja porodicu samu), rešio je da povede Meri i dečake sa sobom na
„spontano" putovanje kako bi iskusili divote grada Njujorka.
Nisu mogli izabrati gore vreme za posetu.
Grad je bio u jeku nasilnog leta. Dve suparničke policijske grupe vodile su
krvavu bitku oko prava još od maja, tako da zločine uglavnom nisu ni
proveravali, odlična prilika za pljačkaše i ubice. Linkolnovi su stigli u Njujork
samo tri nedelje posle najgorih sukoba bandi u istoriji tog grada, nereda u
kojima su očevici tvrdili da su videli ljude kako izvode „neverovatne podvige". Ejb
je Njujork video samo jednom dotad, u prolazu na putu ka severu. Sad je bio u
prilici da upozna najveći, najživlji američki grad.
Crteži mu čine nepravdu, to je grad bez kraja i premca! Svaka ulica ustupa mesto
drugoj, još većoj i užurbanijoj od prethodne. Tolike zgrade! U životu nisam video toliko
kočija na jednom mestu. Vazduh zvoni od kloparanja konjskih kopita o kaldrmu i

SV
žamora stotina razgovora. Toliko je dama što nose ogromne crne suncobrane, kad bi
145
čovek pogledao sa vrha krova, teško da bi video pločnik. Čovek zamišlja Rim na
njegovom vrhuncu. London u svoj njegovoj velelepnosti.* Meri navaljuje da ostanemo
najmanje mesec dana! Jer kako drugačije da sagledamo takvo mesto?
U nedelju drugog avgusta, u noći, Ejb je ustao iz kreveta, obukao se u
mraku i na prstima iskrao iz sobe gde je njegova porodica spavala. Tačno u
jedanaest i trideset prešao je Vašingtonski trg i zaputio se ka severu, baš kao što
je nalagalo pisamce koje su mu tog jutra gurnuli ispod vrata. Trebalo je da se
nađe s Henrijem tri kilometra uz Petu aveniju, ispred sirotišta na uglu Četrdeset
četvrte ulice.
Sa svakim pređenim blokom, ulice su bivale sve praznije. Mračnije. Tu su se velike
zgrade i pločnici puni žamora utopili u nizove dvospratnih kuća, iza čijih prozora nije
gorela nijedna sveća. Napolju nije bilo žive duše. Dok sam prolazio kroz park na Trgu
Medison, divio sam se nezavršenom kosturu neke ogromne nepoznate građevine**.
Divio se potpunoj tišini. Pustim ulicama. Počeo sam da zamišljam da sam jedini živi
stvor u Njujorku dok nisam začuo bat potpetica o kaldrmu.
Ejb je pogledao preko ramena. Siluete tri muškarca pratile su ga na maloj
razdaljini.
Kako ih dosad nisam primetio? S obzirom na skorašnje nerede u gradu, mislio sam
da je najbolje da se okrenem i zaputim ka Vašingtonskom trgu, natrag ka bezbednosti
svetiljki i ulica prepunih sveta. Henri može da čeka. O, kakva sam budala! Usudio sam
se da izađem nenaoružan, dobro znajući da su mnogu gospodu opljačkali (ili još gore)
na ovim ulicama u poslednje vreme, i da se ne može mnogo računati na to da će se
policija umešati. Proklinjući se u sebi, skrenuo sam levo ka Trideset četvrtoj ulici.
Izgubio sam svaku nadu kad sam čuo njihove korake za sobom iza krivine, jer više nije
bilo sumnje u njihovu nameru. Ubrzao sam korak. Oni su ubrzali korak. „Da mi je
samo da stignem do Brodveja", pomislio sam.
Nije uspeo. Njegovi goniči su pojurili. Ejb je uradio isto, skrenuvši levo i
protrčavši između dva gradilišta u nadi da će im umaći.
Mojoj se brzini još moglo verovati, ali koliko god da sam bio brz, oni su bili brži.
Kako sam izgubio nadu da ću uteći, okrenuo sam se i dočekao ih pesnicama.
Ejb je tad imao skoro pedeset godina. Petnaest godina nije držao oružje niti
je bio u bici. No ipak je uspeo da zada nekoliko udaraca svakom napadaču pre
no što je jedan udario njega i onesvestio ga.

______________________________________
* Ma koliko da je grad Njujork bio velik, 1857. godine je bio četiri puta manji od Londona. (Piščeva

SV
napomena)
** Verovatno hotel Peta avenija, završen 1859. (Piščeva napomena)

146
 Probudio sam se u potpunom mraku, poda mnom slaba tutnjava točkova
kočije.
„Onesvesti ga ponovo", začuo se nepoznat glas.
Oštar, ali, oh, tako kratak bol na temenu... vasiona preda mnom u svoj svojoj boji i
veličanstvu... a potom... ništa.
„Veoma mi je žao", rekao je poznat glas, „ali ne smemo otkriti svoje
boravište nijednoj živoj duši."
Bio je to Henri.
Smesta su mi skinuli kapuljaču i obreo sam se u središtu velike plesne dvorane na
dva nivoa, kitnjaste tavanice devet metara iznad moje bolne glave; navučenih dugih
crnih zastora; cela je bila prigušeno osvetljena visećim svetiljkama. Sve samo zlato i
mermer. Najfiniji duborezi i nameštaj i pod od drveta tako tamnog i uglačanog da je
izgledao kao crno staklo. U životu nisam video raskošniju prostoriju i, kad smo već kod
toga, nikad nisam ni pomislio da je moguće da takvo nešto postoji.
Tri muškarca različite starosti i stasa stajala su iza Henrija, naslonjena o golemi
mermerni kamin. Svi prezriva pogleda. To su, pretpostavio sam, moji napadači. Pred
kaminom su stajale dve duge sofe, jedna naspram druge, a između njih nizak stočić. Na
njemu je srebrni servis za čaj odbijao svetlost vatre, bacajući čudne, opojne šare po
zidovima i tavanici. Na levoj sofi je sedeo sitan sed gospodin sa šoljicom čaja u ruci. Već
sam ga negde video... Bio sam siguran u to... ali u toj smetenosti nisam mogao da se
setim gde.
Pošto sam povratio pribranost, spazio sam još dvadesetak muškaraca raštrkanih po
prostoriji, neki su stajali iza mene, neki sedeli u stolicama s visokom naslonima uza
zidove. Još su se dvadesetorica nazirala iznad, gledajući naniže sa mračnih
međuspratova sa svake strane prostorije. Bilo je jasno da im je namera bila da ne pokažu
lica.
„Molim te", rekao je Henri. Dao je Abrahamu znak da sedne naspram
sićušnog gospodina.
Nisam hteo da se primaknem dok Henri (naslutivši razlog mog nećkanja) nije dao
znak mojim napadačima i oni se odmakli od kamina.
„Dajem ti svoju reč", rekao je kad su otišli, „da ti se večeras neće desiti ništa
više loše."
Poverovao sam mu, te sam seo naspram gospodina, i dalje se ne sećajući odakle ga
poznajem, držeći potiljak levom rukom i pridržavajući se drugom da ne padnem.
„Vampiri", rekao je Henri, naherivši glavu ka trojici muškaraca koji su se
sad smestili uza zid.

SV
„Da", rekao je Ejb. „Toliko sam i sam shvatio, hvala."

147
 Henri se osmehnuo.
„Vampiri", kazao je, pokazujući po plesnoj dvorani. „Gomila nas prokletih
krvopija. Izuzeci ste ti... i gospodin Sjuard naspram tebe."
Sjuard... Senator Vilijam Sjuard bio je nekadašnji guverner Njujorka, jedan
od vodećih glasova protiv ropstva u Kongresu i čovek za kojeg je većina
očekivala da će biti nominovan za predsednika u ime Republikanske stranke
1860. godine. On i Ejb su se upoznali devet godina ranije, agitujući za generala
Zakarija „Starog, okretnog i grubog" Tejlora u Novoj Engleskoj.
„Drago mi je što se ponovo srećemo, gospodine Linkolne", rekao je i pružio
ruku.
Ejb ju je prihvatio.
,,I meni, gospodine Sjuarde, i meni."
„Nesumnjivo znaš za ugled gospodina Sjuarda?", upitao je Henri.
„Svakako."
„Onda sigurno znaš da je on favorit koji će biti nominovan ovog puta."
„Naravno."
„Naravno", rekao je Henri. „Ali reci mi... jesi li znao da je ovaj Sjuard ovde
ulovio i uništio gotovo jednako vampira koliko i ti?"
Ejb je morao da se ugrize za usnu da ne bi zinuo u čudu. Imućni, sitni
knjiški moljac, lovac na vampire? Nemoguće.
„Otkrovenja", kazao je Henri. „Otkrovenja su ono što nas noćas spaja."
Henri je koračao tamo-amo ispred ognjišta.
„Doveo sam te ovamo", rekao je, „jer su moje kolege želele lično da se
uvere u svrhu koju sam video u tebi. Da vide tog Abrahama Linkolna o kojem
sam im pričao sve ove godine. Doveo sam te ovamo jer su hteli dokaz da si
kadar za ono što tražimo; jer su hteli da te procene neposredno pre no što
krenemo dalje."
A kako će me to proceniti? Po delotvornosti kojom sam ih obezglavio?
„Siguran sam da možemo da nađemo prijatniji metod od tog, gospodine
Linkolne", odjeknuo je muški glas iz tame.
Začuo se raštrkan smeh nekolicine. Henri ih je stišao mahnuvši rukom.
„To je već obavljeno", rekao je. „Od trenutka kad su te uneli u ovu odaju,
videli su tvoju prošlost i tvoj bol; zavirili u tvoju dušu, baš kao što sam ja
uradio. Da su procenili da si nedostojan, ne bismo ti dopustili da se probudiš
među nama."
„'Nama...'", rekao je Ejb. „Dugo sam verovao da vampiri ne sklapaju
nikakve saveze."
SV 148
 „Beznadežna vremena. Naši neprijatelji su se ujedinili, pa moramo i mi.
Regrutuju žive ljude za svoj cilj, pa to radimo i mi."
Henri je prestao da korača tamo-amo.
„Sprema se rat, Abrahame", rekao je. „To nije čovekov rat, ali čovek će
prolivati krv boreći se u njemu, jer se tiče samog njegovog prava da bude
slobodan."
„Rat...", nastavio je. ,,I ti od svih ljudi moraš pobediti u njemu."
Najednom nije bilo više ničeg, nije bilo vampira na međuspratovima, ni
Sjuarda, ni srebrnog servisa za čaj... bio je tu samo Henri.
„Ima onih moje vrste", rekao je, „koji biraju da ostanu u tami. Koji se drže
onog poslednjeg ljudskog dela svog bića. Kojima je dovoljno da se hrane i budu
zaboravljeni. Da nastave svoje ukleto postojanje u relativnom miru, ubijajući
samo kad glad postane neizdrživa. Ali ima drugih moje vrste... onih koji sebe
vide kao lavove medu ovcama. Kao kraljeve, nadmoćne u odnosu na čoveka u
svakom mogućem pogledu. Zašto bi se onda oni zatočili u tamu? Zašto bi se
plašili čoveka?
„To je sukob koji je počeo mnogo pre no što je postojala Amerika. Sukob
između dve grupe vampira: onih koji žele da postoje zajedno sa čovekom i onih
koji hoće da se postaraju da čitavo čovečanstvo bude u lancima, da se rađa,
odgaja i zatvara kao stoka."
Ne sudi o svima nama jednako, Abrahame...
„Ovih pedeset godina", rekao je Henri, „činili smo sve što smo mogli da
sprečimo ovaj rat. Svaki zadatak na koji sam te poslao, svaki je imao cilj
uništavanje onih koji bi se postarali da se on ubrza, a tvoja nastojanja, nastojanja
Sjuarda i ostalih, uistinu su usporila njegov napredak. Međutim, ne možemo se
više nadati da ćemo ga sprečiti. Doista, nema ni četiri nedelje kako smo videli
prvu bitku koja se vodila ovde na ulicama Njujorka."
Čudni prizori... neverovatni podvizi...
„Naši neprijatelji su prepredeni", rekao je Henri. „Pretvorili su svoj cilj u
cilj Juga. Udružili su se sa živim ljudima koji brane ropstvo vatreno kao i oni.
Ali obmanuli su te ljude i naveli ih da ubrzaju vlastitu kob jer su crnci samo
prvi živi koji će biti porobljeni. Ako izgubimo, Abrahame, samo je pitanje
vremena kad će svaki živi čovek, žena i dete u Americi biti robovi."
Ejb je osetio da će povratiti.
„Zato, stari druže, ne smemo izgubiti. Zato smo se ujedinili. Mi smo
vampiri koji veruju u prava čoveka", rekao je Henri. „Mi smo Unija... i imamo
planove za tebe, stari druže."
SV 149
 3.DEO
PREDSEDNIK
„Dom koji se razdeli sam po sebi propašće." Verujem da ova vlada ne može da
izdrži, trajno upola ropska i upola slobodna. Ne očekujem da se Unija razbijene
očekujem da dom propadne, ali očekujem da će prestati da bude razdeljen. Postaće u
celosti jedno ili u celosti drugo.
Abraham Linkoln, prihvatajući nominaciju za senatora na čelu
Republikanske stranke, 16. juna 1858.

I
Pred zoru 23. februara 1861, visoku priliku u ogrtaču požurili su na peron
Železničke stanice Baltimor i Ohajo pre no što se voz i zaustavio, deset sati pre
no što ga je iko očekivao da stigne. Stopalima je retko doticao tlo dok ga je
gomila naoružanih ljudi na brzinu odvela do kočije koja ga je čekala, a zatim
odbrzala čim su se ojačana vrata zatvorila uz škljocaj. Unutra su mu se
pridružila dva telohranitelja iza crnih zavesa, revolvera nagotovs kao da će
noćnu tišinu svakog časa raspršiti paljba iz pištolja. Treći čovek je sedeo napolju
pokraj kočijaša, zureći crnim očima u mračne ulice grada Vašingtona, u potrazi
za bilo kakvim znakom opasnosti pred njima. Još pripadnika njegove vrste
čekalo je u hotelu, sa zaduženjem da se postaraju da niko ne ude bez njihovog
znanja i blagoslova i da njihov dragoceni tovar bezbedno stigne u svoju
postelju. Jedan je čak stajao na krovu zgrade preko puta, motreći da ko ne siđe
niz fasadu i ude kroz prozor.
Henri Sterdžes je insistirao na tom nečuvenom nivou bezbednosti, i
ispostavilo se da je njegovo insistiranje bilo mudro...
Jer predsednik Abraham Linkoln upravo je preživeo prvi pokušaj atentata.

Koncem 1857. godine, nedugo po povratku sa onog sudbonosnog sastanka

u Njujorku, Ejb je saopštio da će se kandidovati protiv Stivena Daglasa za mesto
u Senatu. Njegove pristalice nisu znale da je pre tog saopštenja Abrahamu stiglo
pismo:
Abrahame,

SV
Kao što si pretpostavio u svom pismu 13. septembra, moramo da tražimo od tebe da
se suprotstaviš gospodinu Daglasu. Senator je, kao što sigurno pretpostavljaš, jedan od
150
mnogih živih ljudi koji su potpali pod uticaj našeg neprijatelja. Neka te ne brine ishod
ovih izbora, već koristi svoju naročitu strast i govorničku veštinu da se u svakoj prilici
boriš protiv ropstva. Postaraćemo se da rezultati pogoduju našem cilju. Veruj u sebe,
Abrahame. I ni u jednom trenutku ne zaboravi da je ovo tvoja svrha.
Zauvek tvoj,,H
P. S. Jevanđelje po Mateju 12:25 *
Ejb je prihvatio nominaciju Republikanske stranke za senat 16. juna 1858.
govorom koji će postati poznat kao njegov govor Dom razdeljen. U njemu je
optužio senatora Daglasa da je deo „mašinerije" osmišljene da proširi ropstvo na
čitavu Ameriku. Ne pominjući vampire, Ejb je aludirao na „čudne, neskladne, pa
čak i neprijateljske elemente" koji su se udružili kako bi naterali „ponosnog i
razmaženog neprijatelja" da se prikloni Jugu.
Između 21. avgusta i 15. oktobra, on i Daglas su održali niz od sedam
debata širom Ilinoisa, a katkad su u publici imali i deset hiljada gledalaca.
Odmah su postali prava senzacija i našli se u središtu državne pozornice, dok
su dnevni listovi širom zemljeobjavljivali prepiše njihove borbe. Daglas
je nastojao da predstavi Ejba kaoradikalnog abolicionistu. Vešto je umeo
da rasplamsa jarost svetine slikama oslobođenih robova koji u ogromnom brpju
dolaze u Ilinois; crnačkih naselja koja niču u belačkim dvorištima; crnaca koji se
žene belkinjama.
Ako želite da [crnci] glasaju ravnopravno s vama i da im omogućite pravo
na zaposlenje, da budu članovi porote i dosuđuju vam prava, onda glasajte za
gospodina Linkolna i Crnu republikansku partiju, koji podržavaju crnačko
stanovništvo!
Ejb je uzvratio udarac toj Daglasovoj viziji kobne budućnosti jednostavnom
moralnom istinom, koju je dugovao (hteo on to da prizna ili ne) očevom
baptističkom odgoju.
Slažem se sa sudijom Daglasom, [crni čovek] nije mi jednak u mnogo
pogleda, zasigurno ne po boji, verovatno ni po moralnoj i intelektualnoj
nadarenosti. Ali po pravu da jede hleb koji zaradi vlastitim rukama jednak je sa
mnom, i jednak je sa sudijom Daglasom, i jednak je sa svakim živim čovekom.
Uprkos svemu tome, Ejba je ljutilo što nije mogao da ukaže na pravi
problem, činjenicu da je Daglas sluga stvorenjima koja nameravaju da porobe
_____________________________________
* Svako carstvo koje se razdeli samo po sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam po sebi,
propašće. (Piščeva napomena)

SV 151
 ČOVEK I ŽENA (PO SVEMU SUDEĆI VAMPIRI) POZIRAJU ISPRED FIRME
KOJA SE BAVI JAVNOM PRODAJOM ROBOVA U ATLANTI, U DRŽAVI
DŽORDŽLJI, UOČI GRAĐANSKOG RATA.

čitavo čovečanstvo.* Posle debate u Čarlstonu, u državi Ilinois, Ejb je dao

oduška toj osujećenosti u svom dnevniku.
Još transparenata danas upublici. „Crnačka ravnopravnost je nemoralna!"
,Amerika belcima!" Pogledam utu gomilu... u te budale. Te budale koje ne znaju ama
baš ništa o tome kako da žive u skladu s moralnim načelima koja zastupaju. Te budale
koje proglašavaju sebe božjim ljudima, a ne ukazuju nimalo poštovanja božjoj reči.
Hrišćani propovedaju ropstvo! Robovlasnici propovedaju moralnost! Razlikuje li se to
imalo od pijanca koji propoveda odmerenost? Od bludnice koja propoveda čednost?
Gledam u te budale koje agituju za vlastitu zlu kob, i osetim iskušenje da im kažem celu
istinu o onome s čim se suočavaju. Zamislite njihovu reakciju! Zamislite njihovu
paniku! O, kada bih samo jednom mogao da izgovorim tu reč! „Vampir!" O, kada bih
samo mogao da uprem prstom u tog debelog vola** i osramotim ga pred celim svetom!
Da otkrijem koliki je izdajnik' Izdajnik vlastite vrste! Kada bih samo mogao da vidim
ljude poput Daglasa i Bjukenana u lancima, žrtve upravo one institucije za koju
agituju!
Njegova ozlojeđenost, ili želja da zatekne Daglasa nespremnog, navela ga
je da u završnu debatu, 15. oktobra, ubaci nekoliko uvijenih aluzija na
vampirsku pretnju.
To je problem koji će nastaviti da postoji u ovoj zemlji i kad ovi nejaki jezici sudije
Daglasa i moj utihnu. To je večita borba između ova dva principa, dobra i zla, širom
sveta. To su dva principa koja stoje sučeljena od pamtiveka; i zauvek
________________________________________
* Nema dokaza daje Daglas znao za te namere, samo daje bio u savezu sa nekoliko vampira koji su ih

SV
kovali. (Piščeva napomena)
** Ejb ovde misli na Daglasa (Piščeva napomena)

152
će nastaviti da se glože. Jedno je zajedničko pravo ljudskog roda, a drugo božansko pravo
kraljeva.
Ejb je pokrenuo protivnike ropstva širom Ilinoisa i Severa. Nažalost, 1858.
senatore su još birala zakonodavna tela njihovih država. Demokratska većina
(ili tačnije, njene vampirske pristalice) u Springfildu poslala je Stivena Daglasa
natrag u Vašington na još šest godina. „Još šest godina", kako je Ejb napisao u
svom dnevniku, „izvršavanja zapovesti južnjačkih vampira." Prvi put u mnogo
godina zatekao se kako se bori sa napadom depresije.
Izneverio sam potlačene... bespomoćna lica što traže pravdu. Nisam uspeo da
ispunim očekivanja slobodoljubaca odsvuda. Je li ovo „svrha" o kojoj Henri tako često
govori? Da omanem?
Njegova melanholija neće dugo potrajati. Tri dana posle poraza, Ejb je
primio pismo od Henrija koje se sastojalo od tri kratke rečenice.

Milo nam je što čujemo da si izgubio.

Naši planovi se nastavljaju nesmanjenim tempom.
Čekaj dalja uputstva.

II
Pozorište je s godinama postalo omiljeno Ejbovo utočište. Možda ga je
njegova ljubav prema pripovedanju odvukla tamo; teatralnost kojom je
upotpunjavao svoje pažljivo pripremljene nastupe i tako ostvarivao interakciju
sa publikom. Možda je zbog nervoze i ushićenja koje je osećao dok je govorio
pred stotinama ljudi počeo da ceni glumce. Ejb je uživao u mjuziklima i
operama, ali posebno je voleo drame (komedije ili tragedije, nije mu izgleda bilo
važno). Najviše od svega voleo je da gleda kako oživljavaju njegovog voljenog
Šekspira.
I tako smo s velikim oduševljenjem Meri i ja gledali izvođenje Julija Cezara jedne
vetrovite februarske večeri, ostavivši skorašnje nevolje zbog izbora najzad iza sebe. Naš
dragi prijatelj gradonačelnik [Vilijam] Džejn velikodušno nam je pozajmio svoju ložu i
četiri mesta u njoj.
Linkolnovima su se te večeri pridružili Ejbov advokatski ortak Vord Hil
Lamon i njegova tridesetčetvorogodišnja žena Anđelina. Predstava je, po
Ejbovim rečima, „bila veličanstven prizor starinske odeće i naslikane scenografije", uz
izuzetak pogrešno izgovorenog stiha u prvom činu.

SV
Malo mi je falilo da prasnem u smeh kad je onaj bedni vidovnjak upozorio Cezara:

153
„Čuvaj se aprilskih ideja!"* Mislio sam da je pravo čudo (i olakšanje) što se niko u
publici nije podrugljivo nasmejao ili doviknuo ispravku. Kako glumac može da napravi
takvu grešku? Jesu li me uši prevarile?
U drugoj sceni trećeg čina Marko Antonije stoji iznad Cezarovog
izbodenog, izneverenog tela i počinje najironičniji govor u komadu:
Prijatelji, Rimljani, zemljaci, čujte me;
Dolazim da sahranim Cezara, ne da ga hvalim;
Zlo koje ljudi počine živi i posle njih,
Dobro se često sahranjuje s njihovim kostima...
Ejbu su zasuzile oči od tog potresnog izvođenja mladog glumca.
Čitao sam te reči bezbroj puta; divio se genijalnosti njihovog sklopa. Ali tek tad, iz
usta tog nadarenog mladog čoveka, zvučale su zaista istinito. Tek tad sam shvatio
njihovo značenje u celosti. „Svi ste ga vi jednom voleli, ne bez razloga", rekao je.
„Kakav vas onda razlog sprečava da sad tugujete za njim?" No rekavši to, mladi
glumac je zaćutao. Skočio je s pozornice i uskočio u publiku.
Kakva je to neobična interpretacija? Posmatrali smo ga, zbunjeni a ipak opčinjeni,
dok je hitao ka našem delu pozorišta i zamicao kroz vrata koja su vodila u nasu ložu.
Najednom me je celog ispunila strepnja, jer sam bio siguran da je naumio da napravi
spektakl od mog prisustva u publici. Imao sam razloga za brigu jer mi se to već bilo
desilo nekoliko puta. Takva izlaganja često su pretila javnim ličnostima i uvek su me
ispunjavala velikom nelagodom.
Baš kao što je Ejb strahovao, mladi glumac je teatralno ušao u ložu,
izmamivši smeh i pljesak publike. Sve oči u pozorištu bile su uprte u njega kad
je stao iza Linkolnovih i njihovih gostiju. Ejb se nervozno osmehnuo, siguran u
ono što će uslediti. Međutim, (na njegovo olakšanje i iznenađenje) glumac je
jednostavno nastavio svoj govor:
„O, razboritosti!", uzviknuo je. „Tvoje je umeće uteklo surovim zverima i
ljudi su izgubili razum!"
Rekavši to, izvadio je pištolj iz kostima, uperio ga Anđelini u potiljak i opalio. Taj
me je zvuk prilično uplašio i nasmejao sam se, na trenutak siguran kako je to deo
predstave. Međutim, kad sam video da joj je haljina prekrivena komadićima mozga; kad
sam video da je klonula napred na stolici, krv joj je tekla ne samo iz rana već i iz ušiju i
nozdrva kao voda iz izvora, znao sam.
Merini vrisci su uzbunili publiku ispod, i ljudi su gazeći jedni preko drugih
pohrlili ka zadnjem izlazu. Izvukao sam nož iz kaputa (počeo sam ponovo da ga nosim
__________________________________

SV
* Stih glasi „Čuvaj se martovskih ideja" (15. mart). Julije Cezar, prvi čin, druga scena. (PiSčeva
napomena)
154
posle onog sastanka sa Unijom) i ustao da dočekam tu hulju dok je Lamon pritekao u
pomoć svojoj ženi, podigao joj glavu i uzaludno je dozivao dok mu je njena krv lila po
šakama. Stigao sam do glumca baš kad je uperio pištolj u Meri. Kidisao sam nožem
naniže na njega i zario mu celu oštricu u mišić gde mu se vrat spajao s ramenom, tako
da je ispustio pištolj pre no što je stigao da opali. Izvadio sam oštricu i krenuo da je još
jednom zarijem. Pre no što sam uspeo, svet mi se okrenuo pred očima.
Mladi glumac je udario Ejba u noge i srušio ga na pod, tako da mu je nož
izleteo iz šaka. Ejb je pogledao niz svoje telo, prema neobičnom damarajućem
bolu koji je dopirao iz njegove leve noge. Bila je uvrnuta u kolenu tako da se
nije savijala ni napred ni nazad, već neprirodno u stranu.
Najednom me je obuzela grozna mučnina. Videvši me u tom stanju, Lamon je
ostavio ženu i pridružio se borbi. Okrenuo se da dočeka vraga revolverom, ali pre no što
je uspeo da nanišani, glumac mu je zabio pesnicu u usta tako silovito da mu je ugurao
zube u usta i pomerio vilicu iz zgloba.
Prokleti vampir...
Meri nije više mogla da podnosi taj prizor i onesvestila se, pavši na tlo pored svoje
stolice. Lamon se zateturao unazad i pridržao se za gelender, držeći se za vilicu,
nagonski pokušavajući da je vrati na mesto. Vampir je dohvatio svoje oružje, uperio ga
Lamonu u glavu i opalio tako da su komadići lobanje preleteli gelender i pali na prazna
sedišta ispod. Usmrtio ga je. Vampir je zatim uperio pištolj u Meri, i uprkos mojim
vriscima negodovanja, prostrelio je kroz grudi dok je spavala. Nikad se neće probuditi.
Zatim je došao po mene, stajao je iznad mene dok sam bespomoćno ležao. Uperio
mi je cev u glavu. Pogledi su nam se sreli. Bile su to Henrijeve oči.
»Sic semper tyrann..."
Poslednju je reč presekao pucanj. Ejb se trgnuo iz sna. Uspravio se u
postelji i zaštitio lice šakama, isto kao što je uradio mnogo godina ranije, one
noći kad je video oca kako trguje sa đavolom. One noći kad je Džek Barts
osudio njegovu majku na smrt. Meri je mirno spavala kraj njega. Njegovi sinovi
bili su bezbedni u svojim posteljama. Podrobno je pregledao kuću i nije našao
tragove nikakvog uljeza, ni živog ni neživog. Ipak, Ejb više nije spavao te
februarske noći. Bilo je nečeg tako poznatog u tom snu. Tako stvarnog. Video je
svaki detalj pozorišta u glavi; svaki detalj kostima i scenografije. Osetio je
mučni bol u nozi i čuo kako Anđelinina krv ističe na pod. Ali ma koliko se
trudio, Ejb nije mogao da se seti one tri proklete reči koje je njegov ubica
izgovorio neposredno pre no što se probudio.*
______________________________________

SV
* Anđelina Lamon zaista je umrla dva meseca posle tog Ejbovog sna. Uzrok njene smrti ostao je
nepoznat. Neizvesno je jesu li vampiri bili umešani. (Piščeva napomena)
155
 Ubrzo posle tog Ejbovog sna, Vilijam Sjuard, i dalje veliki favorit i po
svemu sudeći budući kandidat za nominaciju za predsednika u ime
Republikanske stranke 1860. godine, doneo je čudnu taktičku odluku:
Sjuard je iznenada otišao u obilazak Evrope i zadržaće se tamo najmanje narednih
šest meseci. Šta to može da znači uoči tako značajnih izbora? Kako takvo odsustvo može
da mu ide u prilog? Mnogi to (putovanje) kritikuju kao dokaz njegove drskosti; njegove
nadmenosti. Ja, međutim, ne želim tako da ga osuđujem, jer pretpostavljam da je poslat
po naredbi Unije.
Tu Ejbovu pretpostavku potvrdilo je Henrijevo sledeće pismo.
Abrahame,
Naš prijatelj S poslat je na zadatak, zadatak kojim ćemo, nadamo se, steći podršku
za svoj cilj u predstojećim mesecima i godinama. Sad tražimo od tebe da se svim snagama
posvetiš ovom najvećem političkom nadmetanju.,H
U Sjuardovom odsustvu Ejbovi politički saveznici radili su kako bi
obezbedili podršku za predsedničku kampanju, dok je Ejb radio na podizanju
nacionalne svesti. Uveče 27. februara 1860. godine, u Institutu Kuper u
Njujorku, održao je govor koji pojedini istoričari smatraju najboljim političkim
govorom svih vremena, pred publikom od više od hiljadu ljudi.
„Neka nas lažne optužbe protiv nas ne odvrate od naše dužnosti", vikao je
Ejb, „i neka nas ne zastraše pretnje da će vlada biti uništena a mi bačeni u
tamnicu. Imajmo vere u to da dobro daje moć, i neka nas ta vera vodi do
samoga kraja i podari nam smelosti da obavimo svoju dužnost onako kako je
razumemo."
Pun tekst objavljen je u svim važnijim njujorškim dnevnim listovima
sutradan, a nekoliko nedelja kasnije pamfleti sa „Linkolnovim govorom u Kuperu"
bili su dostupni širom Severa.
Ejb se uzdizao kao intelektualni vođa Republikanske stranke i njen
najnadareniji govornik.
Demokratska stranka se u međuvremenu rascepila na dva dela. Demokrate
sa Severa nominovale su Ejbovog starog rivala Stivena Daglasa za predsednika,
dok su Južnjaci izabrali tekućeg zamenika predsednika, Džona K. Brekenridža.
Ta podela nije bila slučajna. Zapravo, bila je rezultat decenija nastojanja Unije.
Od početka devetnaestog veka, Henri i njegovi saveznici radili su na tome da
podriju svoje neprijatelje svakom prilikom: prevozeći robove na Sever

SV
podzemnom železnicom, šaljući uhode širom Juga i, u najskorije vreme,

156
sprečavajući secesionistički govor u državnim zakonodavnim telima. No do
najvećeg postignuća došli su 18. maja 1860. godine. Na trećem glasanju
komiteta Republikanske stranke u Čikagu.
Ejb je bio u Springfildu kad je saznao da je on, ne Sjuard, nominovan za
predsednika.
Teško mi je da shvatim da mi je ukazana takva čast, a ipak (nema nade da ću ovo
reći skromno, pa neću ni pokušavati), to me uopšte ne iznenađuje. Sprema se rat. To
neće biti čovekov rat, ali čovek će prolivati krv boreći se u njemu, jer se tiče samog
njegovog prava da bude slobodan. A ja, od svih ljudi, moram da pobedim u njemu.

III
Hiljadu osamsto šezdesete se od predsedničkih kandidata nije očekivalo da
sami agituju za sebe. Tradicija je nalagala da se rukovanje i držanje govora
prepusti političkim saveznicima i podređenima, dok su sami kandidati ostajali
iza kulisa, u tišini pisali pisma i pozdravljali dobronamernike. Ejb nije video
razlog da odstupi od tradicije. Dok su njegove pristalice (uključujući Sjuarda,
koji je uprkos tome što je izgubio imenovanje svim snagama stao iza Ejba)
neumorno putovale državom u njegovom interesu, kandidat Linkoln ostao je sa
svojom porodicom u Springfildu. Iz odeljka iz njegovog dnevnika napisanog 16.
aprila:
Pešačim do kancelarije i natrag svakoga jutra, pozdravljajući prijatelje u
prolazu; zahvaljujući neznancima na lepim željama. Pošto završim poslove,
skačem kod kuće sa svoja dva najmlađa sina pre no Što ih odvedem na
spavanje, a po lepom vremenu idem s Meri u šetnju. Život je uglavnom isti kao
što je bio, sa tri izuzetka, to su tri vampira koja su došla da nas čuvaju.
Ejbove brzonoge napadače na taj zadatak poslali su Henri i Unija. Oni su
sad bili njegovi lični telohranitelji, zakleti da će ga zaštititi po svaku cenu.
Pretpostavljam da su pomalo ogorčeni što im je dodeljen takav zadatak
(mada je to nemoguće doznati jer retko govore). Nekoliko sam im puta u šali
kazao da su moje „nesveto trojstvo", ali na to se još nisu nijednom osmehnuli.
Oni su smrtno ozbiljna družina, zbog čega su, pretpostavljam, veoma primereni
zadatku da me održe u životu.
Meri i deci rekao je da su ti ljudi „dobrovoljci kampanje" koji su došli da
odvrate „suviše vatrene pristalice". Bilo je to prihvadjivo objašnjenje. Ejb se
prilično proslavio i dom Linkolnovih opsedali su dobronamernici i nevoljnici u

SV
svako doba. Međutim, telohranitelji vampiri bili su samo jedna tajna koju je

157
 EJB POZIRA ISPRED NAPUŠTENE BRVNARE SVOJE PORODICE U
GOLUBIJEM POTOČIĆU 1860. GODINE, NASLONJEN NA SVOJU VERNU
STARU SEKIRU. NAMENA SLIKE BILA JE DA MU UČVRSTI UGLED KAO
KANDIDATU SKROMNOG POREKLA, A NASLIKAO JU JE
HENRI STERDŽES LIČNO.
„časni stari Ejb" skrivao od žene i predane publike tog leta. Sastrugao je i rđu sa
svoje sekire. I prvi put njegova meta bio je živ čovek.
Abrahame,
Moram da te zamolim za još jedan zadatak. On je od tvoje vrste, ali ga u svako
doba čuvaju dvojica od moje vrste. Preduzmi sve moguće mere opreza.
Ejb samo što nije glasno uzdahnuo u čudu kad je ugledao ime ispod.
Džeferson Dejvis.
Teško da je u Americi tog vremena postojao ostvareniji političar. Dejvis je
diplomirao na Vest pointu, hrabro se borio u meksičko-američkom ratu, bio
guverner Misisipija, radio u kabinetu Frenklina Pirsa i bio dvaput izabran u
Senat. Otvoreno se zalagao za ropstvo, i kao nekadašnji ratni sekretar bio je
najpogodniji čovek da povede Jug u rat protiv naoružanijeg i brojnijeg Severa.
Ovoga puta Ejb je odbio zadatak.
Henri,
Ja sam starac sa tri sina i ženom koja je već plakala nad previše grobova. Neću da
je izlažem dodatnoj patnji svojim samoubistvom. Zasigurno postoji stotinu, čak hiljadu
pripadnika tvoje vrste doraslijih ovom zadatku. Zašto insistiraš da to budem ja kad je
prošlo mnogo godina otkako sam bio na vrhuncu snage?
Pošalji nekog drugog. Tvoj,
Abraham
Henrijev odgovor stigao je brzom poštom za samo četiri dana pošto mu je
Ejb poslao odgovor u Njujork.
Abrahame,
Teško je znati šta budućnost nosi. Vidimo njen odblesak kao u mreškanju vode,

SV
izobličen i promenljiv. No ima trenutaka kad voda prestane da se mreška i odblesak
158
postane jasan. Unija je videla jedan od tih trenutaka u tvojoj budućnosti one noći u
Njujorku: suđeno ti je da pobediš Džefersona Dejvisa, Abrahame. Ti sam. Takođe, ne
verujem da ti je suđeno da pogineš na tom zadatku. Osećam to celim bićem. U
suprotnom te ne bih slao. To moraš da budeš ti, Abrahame. Preklinjem te da ponovo
razmisliš. Zauvek tvoj,,H

Ejb je imao pedeset dve godine. I mada je bio veoma okretan za svoje
godine, nipošto se nije mogao meriti s mladim lovcem koji je mogao da rascepi
kladu sa četrdeset pet metara udaljenosti. Trebala mu je pomoć.
Javio sam Spidu da se odmah nađe sa mnom u Springfildu i, posle mnogo
razmišljanja, upoznao sam i Lamona sa istinom. Mislio je da sam „ili pošandrcao ili da
sam prokleta lažljiva budala" kad sam mu prvi put otkrio priču o vampirima i njihovim
zlim namerama prema ljudima, i malo je falilo da plane, dok nisam nagovorio jednog
člana trojstva da potvrdi moju priču, što je on uradio na dramatičan način. Malo je onih
kojima se može verovati u ovom ratu, i mada se Lamon i ja ne slažemo u mnogo toga (od
čega ropstvo nije najbeznačajnije), pokazao se kao odan prijatelj. Kako Džek više nije s
nama, mislim da je mudro da uposlim čoveka njegove veličine, naročito s obzirom na
Spidovu krhkost i moje poodmakle godine.
Gospode bože... osećam se kao [kralj] Henri u Arfleru.*
U julu su tri lovca otputovala vozom u okrug Bolivar, u državi Misisipi,
gde se, kako je Ejb doznao, Džeferson Dejvis oporavljao od operacije oka. U
njihovom prtljagu bio je skriven putujući arsenal revolvera, noževa, samostrela,
kao i Ejbova sekira, sveže naoštrena, ponovo je blistala. Kandidat Linkoln
danima je u potaji deljao nove koce za svoj tobolac i pravio nov štit za grudi da
ga nosi ispod kaputa. Odneo je sekiru u šumu i vežbao, gađajući njome stabla
drveća sa deset, a potom i dvadeset metara. Čak je stresao prašinu i sa svog
starog recepta za mučenika i pripremio novu smesu.
Insistirao sam da trojstvo ostane u Springfildu da čuva moju porodicu. To je
jednostavan zadatak, rekao sam im. Uostalom, meta nam je samo živ čovek, slab i
poluslep od operacije. Spid, Lamon i ja i više smo nego sposobni da se resimo Dejvisa i
njegovih čuvara vampira.
Lovci su svezali svoje konje na rubu Dejvisovog imanja u ponedeljak 30.
jula odmah posle jedan ujutro. Polegali su u obližnju šumu, na odstojanju od
_____________________________________
* Aluzija na Šekspirovog Henrija V. U prvoj sceni trećeg čina kralj Henri održao je nadahnjujući govor
svojim trupama, koji počinje čuvenim rečima: „Još jednom u proboj, prijatelji dragi, još jednom!"
(Piščeva napomena)
SV 159
glavne kuće, i motrili sat vremena, povremeno šapućući i čekajući na slaboj
svetlosti meseca zaklonjenog oblakom.
Pre no što su krenuli iz Springfilda, Ejbu je stiglo i drugo pismo od Henrija,
s novim obaveštenjima. Unijine uhode doznale su da je Dejvis u spavaćoj sobi u
zapadnom krilu drugog sprata. Kako bi imao mir dok se oporavlja, njegova
žena Varina spava u susednoj sobi sa njihova dva sinčića i petogodišnjom
kćerkom. Noću se dva Dejvisova čuvara smenjuju, jedan obilazi imanje, a drugi
stražari u kući.
Zato mi je bilo čudno što od straže nije bilo ni traga, niti je iza ijednog prozora
gorelo svetlo. Međutim, Henrijeva su uputstva bila precizna i prevalili smo dug put.
Nije bilo govora o povratku. Pošto smo čekali dovoljno dugo, pripremili smo oružje i
odšunjali se do čistine oko dvospratne kuće. Bila je bela (ili žuta, nije se dobro videlo u
mraku), izdignutog prednjeg trema i prvog sprata, budući da se ti delovi često poplave
kad se Misisipi izlije iz korita. Donekle sam očekivao da će nas na ulaznim vratima
dočekati vampir koji je odavno spazio naše prisustvo čuvši udaljeno rzanje naših konja i
nanjušivši mučenika u mom kaputu. Ali nije bilo ničega. Samo tišina. Sumnje su mi se
rojile U glavi kad smo se popeli uz stepenice do trema. Posedujem li još snagu da
savladam vampira? Jesam li pripremio Lamona da se suoči s protivnikom takve brzine i
snage? Je li Spid i dalje dorastao zadatku pred kojim smo? Sekira u mojim rukama činila
se teža nego kad sam bio dete.
Ejb je polako gurnuo ulazna vrata pošto je Lamon nanišanio, spreman da
ustreli vampira koji će gotovo sigurno iskočiti iz mraka čim se vrata otvore.
Nije bilo nikoga.
Ušli smo, ja visoko podignute sekire; Spid zagledan niz cev svoje puške od četrdeset
četiri kalibra; Lamon sa po revolverom u svakoj ruci. Pretražili smo mrak, oskudno
namešten prvi sprat, svaki naš korak odavala je škripa podnih dasaka dok smo išli. Ako
je gore zaista vampir koji čuva Dejvisa, sad sigurno zna da smo unutra. Kako dole
nismo našli ni traga nikog mrtvog (ni živog), vratili smo se u predsoblje do uskih
stepenica.
Ejb je vodio uz stepenice. Tamo je bilo vampira, osećao je to.
Video sam kako mi se narednih nekoliko trenutaka odvija u glavi dok sam se penjao
uz stepenice. Pošto stignemo do kraja, jedan vampir iskočiće iz skrovišta i napasti me
zdesna. Okrenuću sekiru prema njemu i zariti mu je u grudi kad se sretnemo, ali dok to
budem radio, oboriće me, i nas ćemo se dvojica skotrljati niz stepenice. Dok se budemo
rvali, drugi vampir napašće Spida i Lamona. Lamon će se uspaničiti (ovo mu je prvi
lov) i izbezumljeno će isprazniti svoj revolver, ali će meci promašiti metu. Zato će ostati

SV
na Spidu i njegovoj pušci da utiša to stvorenje, tako što će ga prostreliti pravo kroz srce
i glavu. Buka će probuditi gospodu Dejvis i decu iz sna i izleteće u hodnik baš u
160
trenutku kad izvučem sekiru iz grudi prvog vampira i odsečem mu glavu u dnu
stepenica. Njihova će vriska izmamiti nejakog, poluslepog Džefersona Dejvisa iz sobe, a
onda će ga Spid i Lamon ubiti oružjem. Uz iskreno izvinjenje njegovoj porodici,
otrčaćemo u noć.
No kad su stigli do vrha stepenica, tamo nisu zatekli ništa. Sva vrata su bila
otvorena. Svaka prostorija pusta.
Je li moguće da smo na pogrešnom mestu? Je li moguće da je Dejvis nenadano i
neobjašnjivo ustao iz postelje i otišao u Vašington?
Ne, ne, Henrijeva uputstva bila su precizna do detalja. Ovo je kuća. Ovo je
planirani datum i vreme našeg napada. Ali nešto nije bilo kako treba.
Ovde ima vampira... Osećam to.
Utom sam shvatio istinu. O, da nisam poslušao vlastite instinkte! Što sam uopšte
došao! Prokleta nek je i Henrijeva voda što se mreška! Kako sam mogao da budem tako
nepromišljen? Kako sam mogao da stavim život na kocku kad kod kuće imam tri sina?
Ženu koja je ionako već skrhana od tuge? Ne... večeras neću umreti. Odbijam to.
„Napolje", prošaputao je Ejb. „Smesta napolje, i spremite oružje... izdali su
nas."
Sjurili smo niz stepenice prema ulaznim vratima, ali kad smo stigli, zatekli smo ih
zaključana spolja. Okružilo nas je lupanje drveta o drvo kad su se kapci uz tresak
zatvorili i prekrili sve prozore, a hor čekića zakucao eksere u kuću tako da prozori ne
mogu da se otvore. „Gore!", povikao sam. Ali i tamo su kapci bili zatvoreni i zakovani.
„Zarobili su nas!", rekao je Lamon.
„Da", složio se Spid. „No pošto nam se isto piše, drago mi je što sam ovde s
nama nego napolju s njima?
Ejb nije ništa rekao. Znao je da će uskoro osetiti dim; pre no što osete
vrelinu vatre dok bude gutala zidove i podne daske. Kao odgovor na tu
njegovu misao, Lamon je povikao:
„Pogledajte!", i pokazao ka treperavoj narandžastoj svetlosti koja je
dopirala kroz pukotinu ispod ulaznih vrata. Nisu imali izbora.
Ma kakve da su ih strahote čekale napolju, zasigurno nisu mogle biti gore
od smrti u požaru. Plamen se sad video svud oko njih kroz otvore u kapcima na
prozorima.
Imao sam plan. Čim izađemo na vrata, ostaćemo jedan uz drugog, rame uz rame, i
jurnuti pravo napred dok ne dođemo do šume. Ja ću biti u sredini, sekirom ću obarati
sve što krene na nas spreda. Spid i Lamon biće levo i desno od mene, i pucaće u sve što
krene na nas sa strane. Bilo je gotovo izvesno da taj plan neće uspeti (na osnovu brzine

SV
kojom su se kapci zatvorili oko nas, napolju je bilo najmanje dvanaest ljudi, vampira ili i

161
jednih i drugih), ali drugog plana nismo imali. Podigao sam sekiru i umirio se.
„Gospodo", rekao sam.
Ulazna vrata širom su se otvorila od jednog jedinog udarca Ejbove sekire,
oteravši nakratko dim i vreo vazduh sa trema.
Dočekala nas je vrelina. Isprva nas je naterala da se povučemo, opekla nam je kožu
i malo je falilo da nam zapali odeću. Kad su mi se oči privikle na vatru na tremu ispred
kuće (koji je dotad već bio potpuno zahvaćen plamenom), video sam da su nam oborena
vrata napravila uzak prolaz kroz vatru. Zadržao sam dah i poveo ih, jureći preko vrata,
niz stepenice, pa na travu. Čim su mi stopala dotakla zemlju, uvideo sam zaludnost
našeg pokušaja. Jer na svetlosti kuće u plamenu iza nas nazreo sam najmanje dvadeset
prilika pred nama, neke su držale uperene puške, druge nosile tamne naočari da zaštite
oči od vatre. Živi ljudi i vampiri, zavereni da nas liše svake nade u beg. Jedan čovek,
stariji gospodin, krenuo je napred i stao ni tri metra od mene.
„Gospodin Linkoln, pretpostavljam", rekao je.
„Gospodin Dejvis", kazao je Ejb.
„Mnogo biste me zadužili", rekao je Dejvis „kada bi vaši prijatelji spustili to
gvožde. Ne bih voleo da se neki od mojih ljudi uplaši i svu trojicu vas izrešeta."
Ejb se okrenuo prema Spidu i Lamonu i klimnuo glavom. Obojica su
spustila oružje.
„Krupni krije još jedan pištolj", rekao je jedan vampir iza Dejvisa. „Upravo
razmišlja da ga potegne."
„Pa, ako to uradi", rekao je Dejvis, „onda predlažem da ga ubiješ." Dejvis se
okrenuo natrag ka Ejbu. ,,I vašu sekiru, ako dozvolite."
„Svejedno je, gospodine Dejvise", rekao je Ejb, „ionako ne mislim da ću
živeti duže od nekoliko trenutaka, a veoma bih voleo da umrem držeći sekiru
koju mi je otac dao u detinjstvu. Neko od vaših ljudi nesumnjivo će me ustreliti
ako je podignem u srdžbi."
Dejvis se osmehnuo.
„Dopadate mi se, gospodine Linkolne, zaista mi se dopadate. Rođeni u
Kentakiju, isto kao i ja. Uspešni. I govornik kakvog svet još nije video, i
posvećeni, o moj bože! Prevaliti toliki put samo da biste ubili čoveka! Ostaviti
porodicu samu i nezaštićenu u Springfildu... Ne, gospodine, nemojte da
dopustite nijednom čoveku da govori loše o vašim ubeđenjima. Mogao bih vam
pevati hvalospeve do jutra, gospodine, ali neki moji pomoćnici veoma su
osetljivi na sunčevu svetlost, pa... bojim se da nemamo toliko vremena. Kažite
mi", rekao je Dejvis, „kako to da ste s tolikim vrlinama i svojim umom dospeli
na pogrešnu stranu ove bitke?"
SV 162
 „Ja?", upitao je Ejb. „Mora biti da sam vas pogrešno čuo, gospodine, jer od
nas dvojice samo jedan kuje zaveru protiv vlastitog roda."
„Gospodine Linkolne, vampiri su superiorni u odnosu na ljude, baš kao što
su ljudi superiorni u odnosu na crnce. To je prirodan poredak stvari, vidite.
Zasigurno se slažemo makar u tome, zar ne?
„Slažem se da su neki vampiri superiorni u odnosu na neke ljude."
„Grešim li onda što uviđam neizbežnost njihove vladavine? Grešim li što
stajem na moćniju stranu u predstojećem ratu? Gospodine, pomisao na belce u
kavezima ne pričinjava mi zadovoljstvo. Ali ako se to mora dogoditi, ako će
vampiri postati kraljevi ljudima, onda hajdete da radimo s njima dok još imamo
vremena. Hajdete da uredimo stvari, da njihovo kraljevstvo ograničimo na
crnce i nepoželjne medu vlastitom rasom."
„Hm", rekao je Ejb. kad crnačka krv više ne bude dovoljna; kad nestane
'nepoželjnih' iz naše rase, recite mi, gospodine Dejvise... kime će se onda ti vaši
'kraljevi' hraniti?"
Dejvis nije ništa rekao.
,Amerika je", nastavio je Ejb, „rođena iz krvi onih koji su se suprotstavili
tiraniji. Vi i vaši saveznici... zar se vi nećete postarati da ponovo padne u
tiranske ruke?"
„Amerika je tamo, gospodine Linkolne", rekao je Dejvis kroz smeh,
pokazujući put severa. „A vi ste sad u Misisipiju." Zakoračio je napred, do
samog ruba gde ga je Ejbova sekira mogla dokačiti kad bi ovaj rešio da
zamahne njome. „I hajdete da budemo iskreni, gospodine. Obojica jesmo
vampirske sluge. Ali kad se ova neprijateljstva okončaju, ja ću ostati da uživam
u miru preostalih godina u udobnosti i bogatstvu, a vi ćete biti mrtvi. I to je to."
Dejvis je na časak zaćutao, blago se poklonio, pa se udaljio. Zatim su trojica
ljudi iskoračila, svaki s puškom uperenom u nas. Svaki je čekao da Dejvis izda
naređenje.
,,K vragu, Ejbe", rekao je Lamon. „Zar ćemo samo stajati ovde skrštenih
ruku?"
„Nosim sat", rekao je Spid krvnicima drhtavim glasom. „Pripadao je mom
dedi. Mo... Molim vas samo da ga neko odnese mojoj ženi u Luivil."
Ovo su poslednje sekunde mog života.
„Pa, ako već umirem", rekao je Lamon, „umirem s pištoljem u ruci."
Gurnuo je ruku pod kaput.
„Momci", rekao je Ejb svojim prijateljima. „Žao mi je što sam vas uvukao u
o..."
SV 163
 Pucnji su ispunili noć pre no što je uspeo da završi misao.
U tom trenutku video sam lica svih voljenih koji su napustili ovaj svet: svog milog
slatkog sinčića; svog snažnog Armstronga i voljene En. Video sam svoju sestru, i svoju
majku anđela. Ali kad je taj trenutak prošao, i pošto sam se setio da imam oči, moji
krvnici i dalje su bili na svetlosti zapaljene kuće, zaprepaštenih lica. Spid i Lamon i dalje
su stajali uz mene.
Bili smo živi. Naši krvnici, međutim, nisu bili te sreće. Sva trojica su pala
istovremeno kad su im meci prosvirali lobanje. Bilo je to čudo.
To čudo bio je Henri Sterdžes.
Izjurio je iz noći sa jedanaest vampira iz Unije za petama. Neki su držali puške,
ostali revolvere, i pucali su dok su dolazili. Južnjački vampiri najbliži Dejvisu odveli su
ga brže-bolje, dok su se ostali spremali da dočekaju svoje parnjake sa Severa. Jedan od
njih se, međutim, setio da još nisu završili moje pogubljenje. Skočio je na mene sa
udaljenosti od osamnaest metara, raširenih kandži i iskeženih očnjaka, očiju crnih iza
tamnih naočara. Hitnuo sam sekiru i oštrica se zabola u metu, ali kako nisam bio snažan
kao nekada, zabola mu se samo malo više od dva centimetra u stomak.
Nakratko je pao na leda i pogledao u tamne mlazove koji su mu liptali iz brazgotine
u stomaku. Nisu bili zabrinjavajući. Podigao je moju sekiru sa tla i ponovo kidisao na
mene. Gurnuo sam ruku u kaput, tražeći nož koji nije bio tamo već dvadeset godina...
bespomoćan. Kako vampir nije bio ni metar i po od mene, Lamon je nanišanio preko mog
ramena i opalio, zauvek mi oštetivši sluh u levom uhu, ali umirivši to stvorenje metkom
koji mu je prošao kroz lice.
Dok mu je dim iz Lamonovog pištolja visio u vazduhu oko glave Ejb je postao
svestan oštrog bola u bradi.
Pritisnuo sam je šakom. Približio mi se [vampir] dovoljno da mi razdere bradu
vrhom moje sekire. Krv je kapala iz rane niz košulju dok su se vampiri tukli ispred nas
na svetlosti plamena, preskačući nemoguće razdaljine, udarajući jedni u druge takvom
silinom da nam se do treslo pod nogama.
Tu sam prvi put video Henrija Sterdžesa u boju. Gledao sam ga kako je strmoglavo
jurnuo na jednog vampira s Juga i zakucao tog vraga u drvo, stablo se rascepilo napola.
Pa ipak, to nije mnogo pomelo Henrijevog neprijatelja, jer se odgurnuo i divlje
razmahao šakama, kao da drži po mač u svakoj ruci. Henri se odbranio od svakog udarca
vlastitim kandžama, dok, kako je bio bolji mačevalac, nije spazio priliku i presekao
protivnika po sredini, gurnuvši mu pet ispruženih prstiju u stomak i kroz leđa, slomivši
mu kičmu pritom.
Henri je izvukao šaku, a njegov protivnik je pao na zemlju i ostao da nepomično
leži. Gledao sam kako je zavrnuo vampiru glavu unazad i iščupao je iz ramena.

SV
Nesrećni smrtnici koji su se zatekli usred tog meteža pokidani su, ruke ili noge
164
otkinula im je zalutala kandža, a kosti smrvila silina vampira koji su se borili oko njih.
Kad su uvideli da su u manjini, preostali vampiri s Juga na brzinu su se povukli.
Nekoliko vampira iz Unije pojurilo je za njima, ostali, među njima i Henri, pohitali su
ka nama.
„Abrahame", rekao je. „Drago mi je što te vidim živog, stari druže."
,,I meni što te vidim mrtvog."
Henri se osmehnuo. Otcepio je rukav od košulje i stavio ga Ejbu na bradu
da uspori krvarenje, dok su se njegovi pratioci pobrinuli za Lamona i Spida
(koji su bili potreseni, ali inače neozleđeni).
Izdajnička uhoda dala je pogrešnu informaciju Uniji, informaciju koja je trebalo da
me odvede u smrt. Henri i njegovi saveznici doznali su za tu prevaru tek pošto smo
napustili Springfild. Kako nisu nikako mogli da nam dojave (jer smo putovali pod
lažnim imenima), jahali su dva dana i dve noći ne bi li nas sustigli i zaustavili, a
trojstvu su dojavili da sklone Meri i dečake na sigurno.
„Jesi li siguran da su bezbedni?", upitao je Ejb.
„Siguran sam da su u skrovištu i da ih štite moja tri najlukavija i najjača
saveznika", rekao je Henri.
To je bilo dovoljno. Ejb je znao da trojstvo svoj posao shvata ozbiljno.
„Henri", rekao je posle duge stanke, „bio sam siguran da ću..."
„Rekao sam ti, Abrahame... još ti nije vreme."
Biće to poslednji lov u Ejbovom životu.

Šestog novembra 1860, Ejb je sedeo u prepunoj telegrafskoj kancelariji u

Springfildu.
Gomila dobronamernika i ljudi koji su tražili da ih primim poprimila je
nepodnošljive razmere kako su se bližili izbori. Kad je napokon stigao šesti, objavio sam
da ne želim da vidim nikoga dok se glasanje ne završi. Jedino društvo biće mi mladi
[telegrafski] operater. Ukoliko ishod bude u skladu sa očekivanjima mojim i mojih
pristalica, mirni dani biće prava retkost u predstojećim godinama.
Pustio je bradu prvi put u životu kako bi prikrio ožiljak.* Zbog nje je
izgledao punije i zdravije. „Dostojanstvenije", kako je Meri rekla. „Lice kakvo
priliči budućem predsedniku."
Meri se u početku prilično protivila mojoj kandidaturi, budući da joj se prethodni
________________________________________
* Mnogi misle da je Ejb dobio ideju da pusti bradu od jedanaestogodišnje Grejs Bedel. Mada je istina
da je Bedelova pisala s predlogom (tvrdeći kako „dame vole brkove", te će nagovarati svoje muževe

SV
da glasaju za njega), Ejb je već bio počeo da gaji bradu kad je njeno čuveno pismo stiglo. (Piščeva
napomena)
165
boravak u Vašingtonu uopšte nije dopao, a bila je i te kako svesna koliko bi vremena ta
odgovornost iziskivala od mene. No kako je moja kampanja doživljavala sve veći uspeh,
počela je da se predomišlja. Pretpostavljam da joj se dopadalo što nam ljudi dolaze na
vrata da mi požele uspeh; što nas dobrostojeći parovi pozivaju u svoje domove na
večeru; dopadali su joj se i raskošni dogadaji priređivani u moju čast. Pretpostavljam da
je počela da uviđa brojne društvene pogodnosti koje će imati kao žena predsednika
Sjedinjenih Država.
Kako su izveštaji o rezultatima glasanja polako pristizali telegrafskim
žicama tog utorka uveče, činilo se sve izvesnijim da će Ejb upravo to i biti.
Priznajem da se nisam mnogo iznenadio, jer sam verovao da će se Unija postarati
za moju pobedu, zarađenu ili ne.* Stoga nisam osećao čast kao kada sam izabran za
kapetana svojim drugovima vojnicima. Težina svega ovoga bila je ogromna. Izazov i
nevolje preda mnom nebrojene i neznane.
Henrijev telegram stigao je među prvima tog jutra, mnogo pre no što je
izbrojan ijedan glas.
ČESTITKE GOSPODINE PREDSEDNIČE ZAUVEK TVOJ H

IV
Putovanje novoizabranog predsednika Abrahama Linkolna u Belu kuću
počelo je u Springfildu 11. februara 1861. Naručen je privatni voz da odveze
Ejba, njegovu porodicu, bliske saradnike i obezbedenje u Vašington. Put nije bio
nimalo lak.
Samo malo više od mesec dana posle izbora, zakonodavstvo Južne
Karoline izglasalo je otcepljenje od Unije. Jedna po jedna, još južnjačkih država
sledilo je njen primer, ukupno sedam do dana inauguracije: Luizijana, Misisipi,
Alabama, Florida, Džordžija, Južna Karolina i Teksas. Ejb je mogao samo da
gleda kako predsednik Bjukenan ne preduzima ništa da spreči tu krizu.
[Bjukenan] ne mrda guzicom dok se država raspada. Dok se brodovi naše
mornarice i utvrđenja svakodnevno predaju Jugu i Unija rastura pred našim očima.
Njegova slabost zapanjuje. Očito je rešio da prebaci loptu na mene, a ja s druge strane
jedva čekam da ga izbacim na Pensilvanijsku aveniju.
Tri dana pre no što je Ejbov voz krenuo iz Springfilda, samopro-
klamovane „Vođe naroda s Juga" okupile su se u Montgomeriju, u državi
Alabami, da zvanično usvoje Ustav i proglase Konfederaciju južnih američkih
________________________________________

SV
* Nije bilo razloga da se Unija meša- Ejb je bez poteškoća pobedio na izborima vlastitom zaslugom.
(Piščeva napomena)

166
država.
Izabrali su Džefersona Dejvisa za svog predsednika.
Ejbovo trojstvo danonoćno je patroliralo vozom. Oni su zvanično bili
„detektivi" iz Springfilda koji su se dobrovoljno prijavili da čuvaju novog
predsednika. Među njegovim ličnim obezbeđenjem bila su i dva čoveka,
detektiv Alan Pinkerton i Ejbov stari drug Vord Hil Lamon. Lamon se
dobrovoljno prijavio da bude Ejbov lični telohranitelj isključivo zbog prijateljske
brige za njegovu bezbednost. Bio je jedan od retkih u društvu novog
predsednika svestan ozbiljnosti pretnji s kojima se suočava. U predstojećim
godinama zaposleni u Beloj kući navići će se da viđaju Lamona kako patrolira
oko Bele kuće pošto padne mrak ili spava ispred vrata predsednikove spavaće
sobe. Bio je krupan, snažan, vešt s pištoljem i slepo odan, i njegova je pomoć
Ejbu bila preko potrebna.
Ejbov voz je prema planu trebalo da stane u najmanje deset glavnih
gradova na putu ka Vašingtonu. U svakom su hiljade (ako ne i desetine hiljada)
meštana dolazile u nadi da će rođenim očima videti novog predsednika. Ejb bi
često održao improvizovan govor iz zadnjeg vagona, ponekad samo nekoliko
centimetara udaljen od gomile koja bi ga okružila da ga čuje kako govori. Zatim
bi otišao sa stanice kočijom da se sretne s lokalnim vođama, prisustvuje
gozbama ili gleda povorke priređene u njegovu čast. Bio je to pravi košmar za
njegove telohranitelje.
Ovih nekoliko dana bili su veoma zamorni. No dečaci su dobro
raspoloženi, trčkaraju po vozu, gledaju kako krajolici promiču kroz prozor.
Bobu je sve ovo „veoma uzbudljivo", dok Vilija i Tada gomile sveta izgleda
uopšte ne dotiču, kao ni tolika nova lica. I Meri, čini se, sve mirno prihvata,
mada je glava izuzetno muči tokom puta.*
No uprkos uzbuđenju, u vozu je vladala vidna napetost. Svi putnici su je osećali,
mada niko nije otvoreno govorio o njoj. Neki su se zarekli da neću dočekati da vidim
Belu kuću. Od takvih priča na licima mojih zaštitnika ocrtava se ozbiljna zabrinutost
(prikladna s obzirom na temu). Ja, međutim, mogu da kažem da me ne koštaju ni
trenutka sna, jer poznajem smrt celoga života i počeo sam da je smatram starim
prijateljem. Naravno, te glasine bude veliki nespokoj u Meri (ali, opet, tako mnogo toga
budi nespokoj u njoj).
Dokle god naši dečaci ne čuju za njih, ja sam miran.
______________________________________
* Meri je bolovala od iznurujućih glavobolja (moguće migrena) kroz čitavu, zrelost. Mnogi istoričari

SV
nagađaju da su one bile povezane s njenim čuvenim napadima depresije. Neki čak nagađaju da je
bolovala od šizofrenije, mada je to nemoguće pouzdano znati. (Piščeva napomena)
167
 Putovali su još deset dana bez ikakvih izgreda, kroz Indijanu, Ohajo,
Njujork, Nju Džerzi i Pensilvaniju, i sticao se utisak kako su sve priče o atentatu
samo priče. Međutim, 22. februara u Filadelfiji, Ejb je primio hitnu posetu,
Frederik, sin Vilijama Sjuarda, došao je sa zapečaćenim pismom.
Dragi novoizabrani gospodine predsedniče,
Naš zajednički poznanik želi da znate da je u Baltimoru otkrivena zavera.
Četvorica muškaraca izbošće vas i ustreliti nasmrt kad budete presedali u drugi voz na
Stanici Kalvert strit. Smatra da je najbolje da budete upoznati s tim kako biste
preduzeli sve potrebne mere da se to spreči.
Vaš,
Vm. Sjuard
Odlučeno je da Ejb, u pratnji Pinkertona i Lamona, sa šeširom na glavi i u
ogrtaču, kako ostali putnici ne bi videli ko je, krene zasebnim vozom kroz
Baltimor direktno za Vašington. Pinkerton i Lamon biće naoružani, Ejb neće.
To je izazvalo veliku prepirku, sećam se. Lamon (koji je znao da sam vešt s takvim
oružjem) navaljivao je da mi daju revolver i dug nož. Pinkerton je odbio. „Neću
dozvoliti da se priča kako je budući predsednik Sjedinjenih Država ušao u prestonicu
naoružan!" Malo je falilo da se njih dvojica potuku oko toga, dok nisam ponudio
kompromis: Lamon će nositi po dva pištolja i dva noža i daće mi po jedan samo ako nas
napadnu. Pinkerton se složio i spremili smo se da krenemo.
Međutim, planovi su im se promenili kad je Pinkerton video da nema
trojstva.
Jednostavno su iščezli negde između Filadelfije i Harisburga, ne rekavši zašto
odlaze. Pošto nisam hteo da ostavim Meri i dečake bez naoružanog čuvara, na brzinu
smo odlučili da Pinkerton ostane s njima, a Lamon pođe sa mnom drugim vozom.
Telegrafske linije između Pensilvanije i Merilanda zatim su presečene kako zaverenici
ne bi mogli da obaveste atentatore o našem odlasku iz Harisburga.
Dvadeset trećeg februara, malo posle ponoći, Ejbov „tajni" voz prošao je
kroz Baltimor na svom putu ka Vašingtonu.
Bilo je trenutaka nespokoja dok smo prolazili kroz srce grada (sporije, činilo se,
nego ijednim vozom kojim sam se u životu vozio). Je li moguće da su naše ubice otkrile
našu obmanu? Da li se, baš u ovom trenutku, spremaju da zaspu naš voz topovskom
paljbom?
Ejb nije morao da brine. Kad je njegov voz prošao kroz stanicu, tri njegova
nazoviatentatora već su bila mrtva, a četvrti mu je umirao pod nogama.
Delovi tela četvorice muškaraca nađeni su nadomak Stanice Kalvert strit

SV
sledećeg jutra. Iz izdanja lista Baltimor san od 23. februara:
168
 Dva gospodina su obezglavljena. Treći je surovo isprebijan, do te mere da policija
još ne može da utvrdi njegovu starost ni rasu. Četvrtog su izgleda prepolovili točkovi
lokomotive u prolazu. Neverovatno, ali jedan očevidac tvrdi kako je taj gospodin živeo
još nekoliko minuta posle toga, kičme slomljene tako da je još mogao da pomera glavu i
ruke. Viđen je kako tiho doziva pomoć i pokušava da odvuče delove svog tela sa šina pre
no što je izdahnuo.
Mada nikad nisu prozborili ni reč o tom događaju, Ejb nijednog trenutka
nije posumnjao da su njegovi vampirski zaštitnici odgovorni za taj pokolj.

V
Četvrtog marta 1861, Abraham Linkoln, izuzetan sin Farme Ponirući izvori,
zenica oka svoje pokojne majke, koji je preživeo Jovova iskušenja, jedan od
najboljih lovaca na vampire svoje nacije, položio je zakletvu kao šesnaesti
predsednik Sjedinjenih Država.
Mi nismo neprijatelji, već prijatelji. Ne smemo da budemo neprijatelji. Mada ih je
strast zategla, ona ne srne prekinuti te naše spone privrženosti. Mistične niti sećanja,
koje se protežu od svakog bojišta i groba rodoljuba do svakog živog srca i ognjišta širom
ove prostrane zemlje, tek će nadahnuti osećanjima hor Unije kad ih ponovo dirnu, a
zasigurno hoće, bolji anđeli naše prirode.
Desetine hiljada okupile su se ispred natkrivene drvene pozornice na
stepenicama Kapitola da ga čuju kako govori. Ni slutili nisu da prisustvuju
najvećoj bezbednosnoj operaciji u istoriji. Oko grada su postavljene trupe,
spremne da uguše svaki nasilan protest ili napade velikih razmera. Policija (i
naoružana i nenaoružana) čuvala je stražu ispred podijuma gde je Ejb govorio,
motreći na svakog ko bi mogao da podigne revolver ili dugu pušku. Bliže
novoizabranom predsedniku, Vord Hil Lamon stajao je na pozornici sa dva
revolvera u kaputu i dugim nožem za pojasom. Vampiri iz trojstva bili su
smešteni na različitim tačkama, ali nikad nisu bili daleko od Ejba.
Tek kasnije sam saznao da su dvojici naoružanih ljudi diskretno proboli srca tokom
mog govora. Za razliku od atentatora u Baltimoru, ovo su bili vampiri.
Posle pet nedelja Ejbovog predsedničkog mandata, zategnute „spone
privrženosti" nacije najzad su pukle.
Fort Samter, federalno uporište u luci Čarlston, u Južnoj Karolini, bilo je
pod opsadom Konfederacije od januara. Južnjaci su zahtevali da trupe Unije
(pod komandom majora Roberta Andersona) predaju utvrđenje, budući da se

SV
ono nalazi u Južnoj Karolini, te stoga nije vlasništvo savezne vlade. Ejb je učinio

169
sve što je bilo u njegovoj moći kako bi sprečio izbijanje neprijateljstava, ali
Andersonovim ljudima ponestajalo je hrane, a jedini način da ih ponovo snabde
bio je da pošalje ratne brodove na teritoriju Konfederacije.
Sad sam primoran da biram između dva zla. Ili moram dozvoliti da nekoliko
vojnika skapa od gladi, ili izazvati rat koji će nesumnjivo pobiti mnoštvo vojnika. Ma
koliko se trudio, ne vidim treću opciju.
Ejb je poslao brodove.
Prvi je stigao u luku Čarlston 11. aprila. Sutradan pre zore pukovnik
konfederacionih trupa Džejms Česnat mlađi izdao je naredbu da se puca na
utvrđenje.
Bio je to prvi hitac Građanskog rata.

SV 170
 Jedanaest
Žrtve
Sugrađani, istoriju ne možemo izbeći. Nas, članove ovog kongresa i ove vlade,
istorija će pamtiti hteli mi to ili ne. Nikakav lični značaj, niti beznačajnost, ne
može poštedeti nijednog od nas. Ovo burno iskušenje kroz koje prolazimo
razotkrivaće nas u pravom svetlu, časne ili beščasne, svim budućim naraštajima.
Abraham Linkoln, u poruci Kongresu, 1. decembra 1862.

I
Trećeg juna 1861. godine, Stiven A. Daglas nađen je mrtav u stubištu svoje
kuće u Čikagu.
Baš sam ovog časa čuo tu zapanjujuću vest. Mada sve činjenice još nisu izašle na
videlo, ne sumnjam da je to delo vampira, i da ja snosim deo odgovornosti za njegovo
ubistvo.
Javnosti je saopšteno da je uzrok smrti trbušni tifiis, mada se niko od
Daglasovih prijatelja nije sećao da se on osećao loše veče pre no što je nađen
mrtav. Telo su kočijama odvezli u Bolnicu milosrđa, gde ga je pregledao mladi
čikaški lekar dr Bredli Miliner. Iz izveštaja sa obdukcije:
• Četiri male kružne rane od uboda na telu preminulog, dve na levom
ramenu direktno iznad aksilara (arterije); dve na vratu neposredno iznad desne
zajedničke karotide (arterije).
• Oba para rana okružena izraženim podlivima; razmaci između
uboda jednaki su i iznose po četiri centimetra.
• Čitavo pokojnikovo telo veoma je propalo i sivoplave je boje; lice
ispijeno; koža krta, što ukazuje na to da je smrt nastupila nekoliko nedelja ili
meseci pre pregleda.
• U želucu se nalaze čitavi komadi nesvarene hrane svetle boje, što
ukazuje na to daje pokojnik jeo malo pre smrti i daje smrt nastupila manje od
dvadeset četiri sata pre pregleda.
Zajedno sa tim svojim zapažanjima, doktor Miliner napisao je jednu jedinu
reč na marginama izveštaja:
„Neverovatno."
Milinerovi pretpostavljeni prosudili su da je izveštaj sam po sebi
„protivrečan", pa su ga zataškali, misleći kako bi razotkrivanje takvih informacija

SV
samo doprinelo „atmosferi pretpostavki i nagađanja" koja je okruživala senatorovu

171
smrt.*
Linkoln i Daglas bili su najpoznatiji rivali u Americi. Dve decenije
nadmetali su se oko svega, od ženske ljubavi pa do najvišeg položaja u državi.
No uprkos političkim antipatijama, njih su dvojica s godinama razvili
međusobno poštovanje, pa čak i simpatije. Daglas je, uostalom, bio jedan od
Ejbovih „blistavih svetionika" u vašingtonskoj „magli budala". I mada je taj
takozvani „mali div" provodio dane apelujući na južnjačke strasti, u dubini duše
nije bio sin Juga. Zapravo, Daglasu je ideja odvajanja bila mrska, do te mere da
je secesioniste nazivao „kriminalcima" i izjavljivao:
„Moramo da se borimo za svoju zemlju i zaboravimo na međusobne
razlike. Mogu da postoje samo dve strane: strana rodoljuba i stranka izdajnika.
Mi pripadamo prvoj."
Kad je Unija počela da se raspada neposredno posle njegove neuspele
kampanje 1860. godine, Stiven Daglas prvi je pružio ruku starom suparniku,
novoizabranom predsedniku.
Želi da mi se pridruži u cilju suprotstavljanja secesiji. U tu svrhu zamolio sam ga
da održi niz govora u graničnim državama** i na severozapadu (tamo svojim trudom
još možemo razgoreti plamen jedinstva, ili ga sasvim ugasiti ukoliko ne preduzmemo
ništa). Ne mogu da se setim nijednog boljeg glasnika, niti saveznika simboličnijeg za
potrebu jedinstva. Priznaću da me je njegova ponuda prilično iznenadila.
Pretpostavljam da je moguće da se kaje zbog združivanja s vampirskim Jugom, pa traži
način da se iskupi. Ma koje da su njegove pobude, njegova mi je pomoć dobrodošla.
Daglas je održao prounionističke govore u tri države pre povratka u
Vašington. Na Ejbovoj inauguraciji, kada je pretnja atentatom visila u vazduhu,
smestio se blizu podijuma i izjavio:
„Ako iko napadne Linkolna, napada mene!" A u nedelju, 14. aprila 1861,
dok se Fort Samter predavao snagama Konfederacije, Stiven Daglas je među
prvima dotrčao do Bele kuće.
Došao je danas nenajavljen, samo da bi doznao da sam na sastanku sa Kabinetom i
da ću još dugo biti zauzet. (Predsednikov sekretar Džon) Nikolaj zamolio ga je da
ponovo svrati, ali sudija Daglas glatko je odbio. Pošto mi je dozlogrdilo da slušam
_____________________________________
* Mislilo se da je izveštaj izgoreo u Velikom čikaškom požaru 1871. godine, dok nije ponovo pronađen
prilikom renoviranja Bolnice milosrđa 1967. godine. Kad je ta vest obelodanjena, bolnica je dobila
anonimnu donaciju od milion dolara. Uprava bolnice sutradan je proglasila da je izveštaj „podvala".
(Piščeva napomena).
** Misli se na države Delaver, Meriland, Virdžiniju, Kentaki i Misuri, koje su se graničile sa slobodnim

SV
državama Severa u toku Građanskog rata, a u kojima je ropstvo bilo zakonito. (Prim. prev.)

172
njegov poznati bariton koji je izvikivao vulgarnosti u hodniku, širom sam otvorio vrata
svoje kancelarije i uzviknuo:
„Zaboga, pa pustite čoveka unutra inače ćemo imati dva rata da se borimo u
njima!"
Proveli smo sat ili više vremena nasamo. Nikad ga nisam video tako uspaničenog!
„Umarširaće pravo u Vašington i ubiće me!", uzviknuo je. „Sve će nas pobiti!
Zahtevam da mi kažete kako nameravate da se izborite s tim zlom, gospodine!"
Rekao sam mu, što sam staloženije mogao, istinu, da ću sutradan ujutro uputiti
poziv za mobilizaciju sedamdeset pet hiljada pripadnika milicije; da ću ugušiti tu
pobunu svom moći svog položaja i svim oružjem u svom arsenalu. Međutim, ta su
uveravanja izgleda samo produbila njegovu paniku. Nagovarao me je da pozovem
trostruko više vojnika.
„Gospodine predsedniče", rekao je, „vi ne poznajete nečasne ciljeve tih ljudi kao što
ih ja poznajem. Ne poznajete, i znajte da ovo govorim sa najdubljim poštovanjem,
gospodine, vi ne poznajete istinsku prirodu neprijatelja s kojim se suočavate."
„O, ali uveravam vas, gospodine Daglase, poznajem ih i te kako dobro."
Zahvaljujući Henriju, Ejb je znao za Daglasovu povezanost sa južnjačkim
vampirima još od njihove trke za Senat tri godine ranije. Daglas, međutim, nije
ni slutio da je taj štrkljasti prosedi čovek pred njim nekada bio jedan od
najmoćnijih lovaca na vampire na Misisipiju.
Teško da mogu da dočaram njegovo zaprepaštenje kad je čuo reč „vampiri" iz
mojih usta. Pošto je istina napokon izašla na videlo, svaki od nas ispričao je svoju priču:
ja o majčinoj smrti; o godinama koje sam proveo loveći vampire. Daglas o kobnom danu
kad su mu se, kao mladom, ambicioznom demokrati u zakonodavnom telu države Ilinois,
približila dva „bledunjava" Južnjaka. „Tad sam prvi put saznao za vampire", rekao je.
„Tad su me prvi put opili njihov novac i njihov uticaj."
Daglas im se odužio za podršku protestujući protiv abolicionista u Senatu i
koristeći govornički dar za okupljanje prorobovlasničkih sila širom zemlje. Međutim,
poslednjih godina počeo je da sumnja u svoje vampirske pokrovitelje.
„Zašto odbijaju kompromis sa Severom?", upitao je. „Zašto su rešeni na rat po
svaku cenu? I zašto im je, zaboga, uopšte toliko stalo do institucije (ropstva)? Ne vidim
u tome nikakvu logiku, i ne mogu, mirne savesti, da nastavim dalje putem
razjedinjenja."
Tad sam shvatio da Daglas ne zna celu istinu; shvatio sam da ga, iako je kriv za
malu prevaru, ne mogu osuđivati kao ljude slične onom izdajniku (Džefersonu)
Dejvisu. Dirnut njegovim kajanjem, rešio sam da mu sve kažem: za čvrsti savez ropstva
i južnjačkih vampira. Za njihov naum da porobe sve osim srećne šačice naše vrste; da

SV
nas drže u kavezima i lancima kao što smo mi držali crnce. Rekao sam mu za njihov
173
plan da stvore novu Ameriku; naciju vampira, oslobođenu ugnjetavanja, oslobođenu
mraka i blagoslovenu obiljem živih ljudi kojima bi se gostili.
Kad sam završio s pričom, uveliko je plakao.

Te večeri Ejb je sedeo na pročelju dugog stola u svom kabinetu, sa

državnim sekretarom Vilijamom Sjuardom sa svoje leve strane. Pridružio im se
ostatak Kabineta, svi nestrpljivi da čuju zašto ih je digao od trpeze i požurio
natrag u Belu kuću.
„Gospodo", rekao sam naposletku, „želim da večeras razgovaram s vama o
vampirima."
Ejb je sastančio sa svojim Kabinetom gotovo svakodnevno od inauguracije.
Već su bili raspravili svaku pojedinost predstojećeg rata: uniforme, puteve
snabdevanja, zapovednike, konje, namirnice, sve osim istine za šta će se i pfotiv
koga uistinu boriti.
A ipak sam tražio od tih ljudi da mi isplaniraju rat! Zar to nije isto kao da tražite
od grupe slepaca da kormilare parobrodom?
Susret sa Daglasom naveo je Ejba da se predomisli. Kad su se rastali te
večeri, naredio je Nikolaju da smesta ponovo sazove Kabinet.
Mislio sam da je ključno da ti ljudi, ti ljudi koji će mi biti savetnici u bezbrojnim
nevoljama, znaju tačno sa čim se suočavaju. U ovoj kancelariji više neće biti tajni. Neće
više biti polovičnih istina ni prećutkivanja. Isto kao što sam rekao Daglasu, sad ću i
njima reći celu istinu, a Sjuard će biti tu da potvrdi svaku moju reč. Reći ću im za svoju
prošlost. Za svoj lov. Za svoj savez sa grupicom vampira zvanom Unija i nezamislive
posledice predstojećeg rata.
Neki su se zaprepastili na sam pomen vampira. Izgleda da su (sekretar za
mornaricu Gidion) Vels i (sekretar državne blagajne Samon) Čejs uspeli da prožive ceo
život misleći da su vampiri samo mit. Vels je sedeo u turobnoj tišini, ali Čejs se rasrdio.
„Neću trpeti ludost kad nam preti rat!", izjavio je. „Neću dozvoliti da me pozivaju
usred večere kako bi pravili budalu od mene radi predsednikove zabave!"
Sjuard je stao u moju odbranu, tvrdeći kako je sve što sam rekao istina i priznavši
da je i sam skrivao istinu od ostatka Kabineta.
Ali Čejs je ostao neubeđen.
Nije bio sam u svojim sumnjama. (Ratni sekretar Edvin) Stanto, koji
je dugo verovao da vampiri postoje, ali da se skrivaju u mraku sledeći je progovorio:
„Koja je logika svega toga?", upitao je. „Zašto bi se (Džeferson) Dejvis... zašto bi
se bilo koji čovek urotio protiv sebe? Zašto bi bilo koji čovek ubrzao vlastito
porobljavanje?"
SV 174
 „Dejvis misli samo na vlastiti opstanak", rekao sam. „On i njegovi saveznici su
fanfani, čiste zube ajkulama kako bi izbegli da i njih ugrizu. Možda su im obećani moć i
bogatstvo u toj novoj Americi, pošteda od lanaca. Ali znajte ovo, šta god da im je
obećano, laž je."
Čejs nije više mogao da trpi. Ustao je i izašao iz prostorije. Sačekao sam da i ostali
izađu za njim. Zadovoljan što niko nije, nastavio sam.
„Čak i sad", rekao sam, „jedan deo mog bića nije u stanju da poveruje u sve ovo.
Deo mene koji očekuje da se probudi iz poluvekovnog sna. Čak i posle svih ovih godina i
svega što sam video i doživeo. A zašto ne? Uostalom, verovati u vampire znači odbaciti
razum! Priznati tamu koja više ne bi trebalo da postoji. Ne ovde, u ovom velikom dobu,
gde je nauka rasvedila sve osim nekoliko tajni. Ne... ne, ta tama pripada Starom zavetu;
Sekspirovim tragedijama. A ne ovde.
„Zbog toga, gospodo... zbog toga oni opstaju i cvetaju. Zbog tog uverenja, uverenja
da živimo izvan dohvata tame, uverenja koje su vampiri vekovima neumorno nastojali
da nam usade u svest. Kažem vam da to nije ništa drugo do najveća laž na koju je
čovečanstvo ikad naselo."

II
Tri dana posle pada Fort Samtera, Virdžinija se otcepila od Unije, a
prestonica Konfederacije premeštena je u njeno industrijsko središte, Ričmond.
Tokom narednih nekoliko nedelja, isto su postupili i Arkanzas, Tenesi i Severna
Karolina. U Konfederaciji je sad bilo jedanaest država, sa pomešanom
populacijom od devet miliona ljudi (od kojih su četiri miliona bili robovi). I
pored toga, većina Severnjaka bila je ubeđena da će rat trajati kratko i da će
secesionisti biti pregaženi do kraja leta.
Imali su razlog da budu ubeđeni. Sever je, uostalom, imao preko dvostruko
više stanovnika od Juga. Imao je železnice kojim su se trupe i potrepštine za
kratko vreme mogle prevesti do bojišta; moćne fabrike da snabdevaju vojsku
čizmama i municijom; ratne brodove da zapreče pristaništa i potuku obalske
gradove. Prounionističke novine bodrile su predsednika da „te neprijatnosti brzo
privede kraju". Pokliči „Napred u Ričmond!" čuli su se širom Severa. Henri
Sterdžes se slagao. U telegramu poslatom 15. jula iskoristio je Šekspirov citat
kako bi preneo Ejbu šifrovanu poruku*:
smesta napadni Ričmond.
_________________________________________

SV
* Zbog straha od uhoda sve Henrijeve ratne poruke Ejbu bile su šifrovane na ovaj ili onaj način.
(Piščeva napomena)

175
 Abrahame,
„U ime Boga, veselo napred, srčani prijatelji, da požnjemo plodove trajnoga mira,
ovim jednim krvavim iskušenjem oštroga rata."*,H
Ejb je poslušao savet. Odmah sutradan zapovedio je da se najveća vojna
sila ikad viđena okupi na severnoameričkom tlu, trideset pet hiljada ljudi, i da
marširaju od Vašingtona do Ričmonda pod komandom general-majora Irvina
Makdauela. Većinu Makdauelovih vojnika činilo je onih sedamdeset pet hiljada
milicionera koji su na brzinu pozvani na mobilizaciju neposredno posle predaje
Fort Samtera. Bili su to, uglavnom, zemljoradnici i trgovci. Tinejdžeri detinjih
lica i nemoćni starci. Neki u životu nisu ispalili nijedan metak.
Makdauel se vajka da su njegovi ljudi neiskusni.
„Zelen si", rekao sam mu, „ali i vojska Konfederacije je zelena. Svi ste
jednako zeleni! Ne smemo čekati da nam neprijatelj umaršira u Vašington.
Moramo se sresti s njim u njegovoj kući. U Ričmond, zaboga!"
Da bi stigli tamo, Makdauel i njegovi ljudi moraće da marširaju četrdeset
kilometara ka jugu do Virdžinije, gde su ih čekali general Pjer Boregar i
dvadeset hiljada vojnika Konfederacije. Po vrućini ponedeljka 21. jula 1861.
godine, dve vojske sudarile su se nadomak grada Manasasa. Taj događaj biće
upamćen kao Prva bitka kod Bul Rana**, nazvana tako po potočiću koji će se
uskoro obojiti krvlju.
Dva dana posle bitke, redov Unije Endru Merou pisao je kući svojoj nevesti
u Masačusetsu.*** To njegovo pismo dočarava jezive dogadaje tog dana i nudi
neke od najranijih dokaza da su se u redovima Konfederacije borili i vampiri.
Potukli smo ih [vojsku Konfederacije] na početku. Kako smo bili znatno bogatiji
ljudstvom, potisnuli smo te đavole južno do Henri Haus Hila i saterali ih u šumarak na
vrhu brda. Kakvo je zadovoljstvo bilo gledati ih kako beže kao miševi! Gledati kako se
naši redovi prostiru osamsto metara u širinu! Čuti prštanje baruta iz svih pravaca!
„Hajdete da ih odjurimo sve do Džordžije!", povikao je pukovnik Hanter na
oduševljenje ljudi.
Kad smo se primakli vrhu brda, pobunjenici su pokrili povlačenje pucajući na nas.
Od paljbe se toliko zadimilo da smo jedva videli šumarak desetak metara ispred sebe, u
kojem su se oni skrivali. Iza te dimne zavese najednom se začuo hor divljih pokliča.
_____________________________________
* Ove reči izgovara lik Ričmond u RiČardu III, peti čin, druga scena. (Piščeva napomena)
** Buli Run (engl.), Bikov potok. (Prim. prev.)
*** Merouovo pismo, smešteno u arhivama Univerziteta Harvard, odavno se pogrešno smatra

SV
epistolarnom fikcijom. (Piščeva napomena)

176
Glasovi dvadesetorice ili tridesetorice muškaraca, koji su svakog trenutka bivali sve
glasniji. „Prva linija! Bajoneti nagotovs!", zapovedio je pukovnik. Dok su naši
pričvršćivali bajonete, grupica vojnika Konfederacije iskrsla je iz dima, trčeći prema
nama brže no što je ijedan čovek u stanju da trči. Čak i sa te udaljenosti, video sam
njihove čudne, divlje oči. Nije bilo puške, ni pištolja, niti mača među njima.
Naše prve linije otvorile su paljbu, ali njihove puške izgleda nisu imale nikakvog
dejstva. Melisa, zaklinjaću se do groba da sam video kako meci pogađaju te ljude u prsa.
U ruke, noge i lica. A oni su i dalje jurili na nas kao da uopšte nisu pogođeni!
Pobunjenici su udarili u naše prve redove i kidali ljude pred mojim očima. Ne govorim
da su ih sekli bajonetima ili pucali u njih iz revolvera. Ne, govorim da su ti pobunjenici,
tih trideset nenaoružanih ljudi, pokidali stotinu ljudi samo golim šakama. Video sam
otkinute ruke. Zavrnute glave. Video sam kako krv lipti iz grla i stomaka ljudi koje su
rasporili samo vrhovima prstiju; dečaka koji se hvata za rupe gde su mu samo časak
ranije bile oči. Redovu tri metra ispred mene oteli su pušku. Bio sam dovoljno blizu da
osetim njegovu krv na licu kad su mu kundakom iste te puške smrskali lobanju.
Dovoljno blizu da okusim njegovu smrt na jeziku.
Probili su naše linije. Ne stidim se da kažem da sam bacio pušku i potrčao sa
ostalima, Melisa. Pobunjenici su pojurili za nama, sustižući i svirepo ubijajući ljude oko
mene dok smo se povlačili. Njihovi su me vrisci pratili niz brdo.
Izveštaj i o sličnim „pobunjeničkim napadima" stigli su u velikom broju od
Makdauelovih komandira.
„Pa", priča se da je rekao (saznavši da se Unija sasvim povukla), „mi smo
doveli nadmoćnu vojsku, ali oni su izgleda doveli nadmoćne ljude." Makdauel
nije ni slutio da ti „nadmoćni ljudi" uopšte nisu ljudi.
Bitka je trajala nekoliko sati. Pošto se dim od baruta razišao, više od hiljadu
ljudi bilo je mrtvo, preostale tri hiljade ozbiljno ili smrtno ranjene. Iz dnevnika
general-majora Unije Ambroza Bernsajda:
Projahao sam pokraj jezerceta u suton i video ljude kako spiraju rane u njemu.
Voda je zbog toga prilično pocrvenela, ali to nije odvratilo očajnike da je piju kad bi
dopuzali do njenog ruba. Pokraj toga, video sam telo jednog mladog pobunjenika kojeg
je pogodilo topovsko zrno. Ostale su mu samo ruke, ramena i glava, očiju otvorenih i
bezizrazna lica. Grupa lešinara okupila se oko njega i kljucala mu drob. Kljucali su
komadiće njegovog mozga prosutog po tlu. Taj će me prizor zauvek proganjati.
A video sam još stotine sličnih strahota danas. Čovek može da prepešači kilometar i
po u svakom pravcu da mu stopalo ne dodirne zemlju, toliko je leševa. Čak i dok pišem
ovo, čujem vrisku ranjenih u vazduhu. Mole za pomoć. Za vodu. U nekim slučajevima

SV
mole za smrt.

177
 Ne bojim se više pakla, jer danas sam ga video rođenim očima. Sever je bio u
velikom zaprepaštenju i žalosti posle Bul Rana.
Da sam samo poslušao Daglasa! Makdauela! Da sam samo pozvao na mobilizaciju
više ljudi i dao im više vremena za obuku, ovaj rat bi možda bio završen, a patnja i smrt
hiljada izbegnuta. Sad je jasno da Jug misli da nadomesti malobrojnost tako što šalje
vampire na bojišta. Neka im bude. Proveo sam život loveći vampire sekirom. Sad ću
provesti još malo loveći ih svojom vojskom. Ako ovo treba da bude duga i skupa bitka,
hajdete da udvostručimo svoju rešenost da je dobijemo.
Pošto je zaprepaštenost popustila, Sever je poslušao svog predsednika i
zainatio se. Ljudi su se dobrovoljno prijavljivali u velikom broju i države su
obećale nove pukove i potrepštine.
Dvadeset drugog jula 1861, kad je potpisao ukaz pozivajući na mobilizaciju
pet stotina hiljada novih trupa, Abraham Linkoln je zabeležio i jednu proročku
misao u svoj dnevnik:
Pomolimo se sad za buduće mrtve. Mada još ne znamo njihova imena, znamo da će
ih biti veoma mnogo.

III
Bila je to oštra, ozlojeđujuća zima za predsednika i njegov Kabinet. Kako su
reke bile zaleđene, a putevi prekriveni snegom i blatom, vojska nije imala šta da
radi osim da loži vatru i čeka otopljenje. Devetog februara 1862, na svoj pedeset
treći rođendan, Ejb je bio u svojoj kancelariji kad su najzad stigli prvi znaci
proleća.
Upravo sam primio vest o Grantovom [general Julisiz S.] uspehu na Fort Henriju
u Tenesiju. To je ključna pobeda za nas na Zapadu i dobrodošla promena u odnosu na
ove duge mesece čekanja. Zajedno sa grajom mojih nevaljalaca koji se igraju napolju,
ovo je uistinu lepa nedelja!
„Nevaljalci" Tad i Vili Linkoln, stari sedam i deset godina, bili su
neosporavana živost (neki bi rekli kazna) Bele kuće. Dečaci su nebrojene sate
neobuzdano jurcali po kući i dvorištu tokom prve godine predsedničkog
mandata njihovog oca, što je beskrajno ljutilo neke Ejbove kolege, ali i
omogućavalo predsedniku preko potreban odušak od stresa zbog upravljanja
državom u ratu.
Graja mojih dečaka u igri (prečesta, priznajem) jedina mi je radost između izlaska
sunca i odlaska na počinak. Stoga se rado rvem i jurim s njima kad god mi se ukaže

SV
prilika, i bez obzira na to ko nas gleda. Nema ni nedelju dana kako je (senator Ajove

178
Džejms V.) Grajms ušao u moju kancelariju na sastanak i zatekao me na podu, gde su
me čvrsto držala četiri dečaka: Tad i Vili za ruke, Bad i Holi* za noge.
„Senatore", rekao sam, „molim vas, budite ljubazni i pregovarajmo o uslovima
moje predaje." Meri misli da je ispod časti jednog predsednika da se tako igra, ali da nije
tih trenutaka, tih divnih delića života, poludeo bih za mesec dana.
Ejb je bio privržen otac i obasipao je ljubavlju sva tri svoja sina, ali kako je
Robert bio na Harvardu (gde ga je čuvala grupica meštana i vampiri), a Tad
„premlad i suviše neobuzdan da bi mirovao i trenutka", posebno je zavoleo Vilija.
Nezasit je kad je u pitanju čitanje i voli da rešava zagonetke. Čim izbije kakva
svađa, možete računati na njega da će se umešati i smiriti sukobljene strane. Neki vole
da ukažu na sličnosti medu nama, ali ja ne smatram da smo toliko slični, jer Vili ima
bolje srce od mene i brži um.
Dok je slavio dobru vest te nedelje po podne, Ejb je slučajno spazio svoje
dečake kako se igraju na južnom travnjaku, prekrivenom injem, ispod prozora
njegove kancelarije.
Tad i Vili su bili zaokupljeni igrom, kao i obično održavali su vojni sud
zbog Džeka**, optužujući ga za ovaj ili onaj prekršaj. Ni devet metara dalje
stajala su dva mlada vojnika (i sami donedavno dečaci) i čuvala ih, oba su
drhtuljila, pitajući se bez sumnje šta li su zgrešili da im dopadne takav zadatak.
Oni su bili samo dvojica od mnoštva živih stražara koji su patrolirali Belom
kućom i oko nje u svako doba dana i noći. Na Ejbovo navaljivanje, njegovu
ženu i decu uvek su pratila najmanje dva čoveka (ili jedan vampir), kad god bi
izašli napolje. Hiljadu osamsto šezdeset druge nije bilo ograda između ulice i
kuće. Svet je slobodno mogao da luta po imanju, moglo se ući čak i na prvi sprat
Bele kuće. Kako je novinar Noa Bruks napisao jednom prilikom, „mnoštvo, i
oprano i neoprano, uvek ima slobodan izlaz i ulaz". Ipak, mnoštvu nije bilo
dozvoljeno da na imanje unosi vatreno oružje.
U pola četiri po podne bradat čovečuljak s puškom uočen je kako se
primiče Beloj kući iz pravca Trga Lafijet. Stražar sa severnog ulaza uperio je
________________________________________
* Horejšio „Bad" Nelson Taft mlađi i Halsi „Holi" Kuk Taft bili su Vilijevi i Tadovi najbolji prijatelji. Sa
njima se često družila i njihova sestra Džulija, tinejdžerka koju je Ejb odmila zvao „ovčica". Pedeset
devet godina kasnije ona će pisati o svojim sećanjima na Ejba i njegove sinove u delu Otac Tada
Linkolna. (Piščeva napomena)
** Maleni vojnik, igračka koju je Tad dobio na poklon. On i njegov brat voleli su da sude toj igrački na
vojnom sudu zbog izdaje ili neizvršenja dužnosti; osuđivali su je na smrt i sahranjivali, a potom
ponavljali ceo proces. Ejba su jednom sinovi zamolili da napiše pomilovanje za njihovu igračku, što je

SV
on radosno uradio: „Lutak Džek je pomilovan po naređenju predsednika A. Linkolna". (Piščeva
napomena)

179
oružje u njega i zapovedio mu da stane, vičući iz sveg glasa.

JUŽNI TRAVNJAK BELE KUĆE POD TEŠKOM STRAŽOM, OTPRILIKE IZ 1862.

VERUJE SE DA JE ČOVEK NA TREMU ČLAN EJBOVOG TROJSTVA.

Taj metež mi je privukao pažnju pa sam prišao severnim prozorima i gledao kako
čovečuljak nastavlja da se primiče, držeći pušku uz grudi. Stražari su dotrčali iz svih
kutaka imanja, uzbunjeni, kao i svi mi, ponovljenim povicima: „Stoj ili pucam!" Tri
stražara dotrčala su mnogo brže od ostalih i zaputila se ravno ka uljezu bez straha od
njegove puške. Videvši da se primiču (i videvši, pretpostavljam, njihove očnjake),
čovečuljak je najzad bacio pušku i digao ruke uvis. Ipak su ga silovito oborili na zemlju,
i Lamon mu je pretresao džepove dok ga je trojstvo držalo za ruke i noge. Kasnije su mi
rekli da je izgledao uplašeno; zbunjeno.
„Dao mi je deset dolara", rekao je navodno plačnih očiju. „Dao mi je deset dolara."
Tek tad, kad je neposredna opasnost prošla, pogled mi se spustio na dvojicu od
nekolicine vojnika koji su opkolili uljeza.
Ejbu je srce zastalo. Bili su to isti oni mladi vojnici koji su čuvali Vilija i
Tada.
Njegova deca bila su sama.
Dečaci su bili suviše zaokupljeni igrom da bi obratili pažnju na viku, ili da
bi spazili da su njihovi drhtavi stražari otrčali da ispitaju šta se zbiva. U tom
trenutku slabosti primakao im se neznanac.
Možda ni njega ne bi primetili da im petom nije zgazio lutka i prekinuo

SV
igru. Vili i Tad pogledali su naviše i ugledali čoveka prosečne visine i građe

180
kako stoji iznad njih u dugom crnom kaputu, sa crnom maramom i cilindrom.
Oči su mu bile skrivene iza tamnih naočara, a usta ispod gustih smeđih brkova.
„Zdravo, Vili", rekao je. „Imam poruku za tvog oca. Mnogo bih voleo da
mu je preneseš.
Ovoga puta Tadova vriska navela je čuvare da dotrče.
Vampiri su stigli prvi, s Lamonom i nekoliko vojnika za petama. Sjurio sam niz
stepenice južnog trema i zatekao Tada uplašenog i uplakanog, ali naizgled neozleđenog.
Vili je, međutim, brisao jezik rukavom kaputića i pljuvao iznova i iznova. Uzeo sam ga
u naručje i pregledao, okrećući mu lice i vrat tamo-amo, sve vreme se moleći da ne
nađem nikakvu ranu na njegovom telu.
„Eno ga tamo!", povikao je Lamon, pokazujući priliku koja je jurila ka jugu. On i
trojstvo pojurili su za njom, a ostali su nas žurno uveli u kuću.
„Dovedite ga živog!", povikao sam za njima. „Živog!"
Lamon i trojstvo gonili su tu priliku Pensilvanijskom avenijom i kroz Ilips*.
Kad je uvideo da ne može da ih prati, zadihani Lamon potegao je revolver i, ne
obazirući se na nedužne posmatrače koje bi mogao pogoditi, pucao u daleku
priliku dok nije potrošio sve metke.
Trojstvo je sustizalo svoju metu. Četiri vampira trčala su ka jugu prema
nezavršenom Vašingtonskom spomeniku i utrčala u polje oko njega, gde je
pasla stoka. Izgradnja tog golemog mermernog obeliska (u to vreme visokog
četrdeset šest metara, što je samo trećina njegove konačne visine) bila je
zaustavljena, a u njegovoj senci podignuta je privremena klanica kako bi se
zadovoljile potrebe gladne vojske. Tuđinac je zamakao u tu dugu drvenu
zgradu kako bi utekao ubicama koje su bile samo četrdesetak metara iza njega.
Možda će unutra biti noževa kojim bi mogao da se odbrani... krvi ne bi li im
zavarao trag... bilo šta.
Međutim, te nedelje po podne u klanici nije bilo leševa. Nije bilo radnika
koji su klali stoku. Samo mnoštvo metalnih kuka koje su visile sa greda, svaka je
bacala odsjaj poznog sunca koje se provlačilo kroz otvorena vrata na oba kraja
duge zgrade. Tuđinac je trčao po drvenom podu umrljanom krvlju, tražeći
nekakvo skrovište ili oružje. Nije našao ni jedno ni drugo. Reka... Mogu im uteći
u reci...
Pojurio je ka otvorenim vratima na drugom kraju, rešen da se zaputi ka
jugu do Potomaka. Kad stigne tamo, zaroniće ispod površine i umaći. Međutim,
__________________________________
* Kružni park površine dvadeset i jedan hektar, koji je vojska Unije često koristila kao mesto za

SV
logorovanje. (Piščeva napomena)

181
izlaz mu je zaprečila čovečja silueta. Druga vrata...
Tuđinac je zastao i osvrnuo se, iza njega su stajale još dve siluete. Ništa od
bega.
Stajao je blizu središta dugačke zgrade dok su mu se goniči primicali sa
oba kraja, polako, oprezno. Naumili su da ga uhvate. Da ga muče. Da saznaju
ko ga je poslao i šta je uradio dečaku. A ako ga uhvate, sve su prilike da će im
reći sve. To ne može da dozvoli.
Tudinac se osmehnuo kad su mu se goniči primakli.
„Samo da znate", rekao je, „vi ste robovi robova." Udahnuo je, sklopio oči i
skočio na jednu obešenu kuku, probovši se kroz srce.
Volim da mislim da je u tim poslednjim trenucima, dok mu se telo grčilo a krv
liptala iz usta i nosa, pridružujući se životinjskoj krvi pod njim, video plamenje pakla
pod nogama i osetio početak večnih muka. Volim da mislim da ga je bilo strah.
Dok su stražari zatvarali Belu kuću i pretraživali njeno imanje, Vili je sedeo
u očevoj kancelariji i smireno prepričavao šta se dogodilo dok ga je lekar
pregledao.
Tuđinac ga je uhvatio za glavu, raskrilio mu usne i nasuo nešto „gorko" u usta.
Odmah sam se setio kako mi je majka umrla od male doze vampirske krvi i utonuo sam
u tihi očaj pri pomisli da će i mog sina zadesiti ista sudbina. Doktor nije pronašao
nikakve ozlede niti simptome trovanja, ali naterao je Vilija da proguta nekoliko kašika
uglja u prahu* radi predostrožnosti (što je malenom palo daleko teže od samog napada).
Te noći, dok je Meri negovala Tada (prilično potresenog zbog minulog događaja),
sedeo sam kraj Vilijevog kreveta i gledao ga kako spava; gledao sam ga tražeći i najmanji
pokazatelj bolesti. Na moje veliko olakšanje, sutradan ujutro bio je sasvim dobro i počeo
sam da gajim slabu nadu da je taj tudinac samo hteo da nas zaplaši.
Međutim, kako je ponedeljak odmicao, Vilija su sve više svladavali umor i
slabost, i sutradan uveče obuzela ga je groznica. Svi poslovi u Beloj kući stali su
kad se Vilijevo zdravlje pogoršalo i pozvani su najbolji vašingtonski lekari da ga
izleče.
Uradili su sve što su znali kako bi izlečili njegove simptome, ali nisu mogli da
nađu lek za njih. Tri dana i noći Meri i ja bdeli smo kraj njegovog kreveta, moleći sa za
njegovo ozdravljenje. Moleći se da mu mladost i sam Bog pomognu. Čitao sam mu
odeljke iz njegovih omiljenih knjiga dok je spavao; milovao njegovu meku smeđu kosu i
brisao mu znoj sa čela. Četvrtog dana činilo se da je Bog uslišio naše molitve. Vili je
počeo da se oporavlja i moje nade su se vratile. Nemoguće je da je mala doza vampirske
______________________________________

SV
* Aktivni ugalj dugo se koristio u lečenju trovanja. Deluje tako što upija toksine u crevima pre no što
dospeju do krvotoka. (Piščeva napomena)
182
krvi, rekao sam sebi, jer dosad bi sigurno već bio mrtav.
Međutim, posle nekoliko sati predaha, Vilijevo zdravlje ponovo je počelo
da se pogoršava. Čim bi nešto pojeo ili popio, pripala bi mu muka. Telo mu je
kopnelo i slabilo, a groznica nije popuštala. Devetog dana nisu mogli da ga
probude iz sna. A desetog, uprkos najboljim nastojanjima najboljih raspoloživih
lekara, postalo je jasno da će Vili umreti.
Meri nije mogla da se natera da drži još jednog našeg sinčića dok napušta ovaj
svet. Palo je na mene da privijem našeg usnulog sina uz grudi i nežno ga ljuljuškam
čitave noći... čitavog sledećeg jutra... i čitavog narednog dana. Nisam hteo da ga se
odreknem; nisam hteo da se odreknem onog poslednjeg tračka nade da Bog neće biti
toliko svirep.
U četvrtak 20. februara 1862, u pet posle podne, Vili Linkoln je umro u
očevom naručju.

MERI TOD LINKOLN POZIRA SA DVA OD SVOJA TRI SINA KOJA ĆE

DOŽIVETI DA SAHRANI, VILIJAMOM (SLEVA) I TADOM (ZDESNA).

Elizabet Kekli bila je oslobođena robinja, čiji je posao uglavnom bio da šije
haljine za Meri Linkoln. Godinama potom sećaće se kako je Linkoln otvoreno
plakao, a njegova visoka figura grčila se od tuge.
„Genij i veličina", rekla je, „plače za svojim izgubljenim voljenim idolom."
Džon Nikolaj seća se kako je taj snažni, visoki predsednik ušao na vrata njegove
kancelarije „kao u nekom transu".
„Pa, Džone...", rekao je, zureći u prazno, „mog dečaka više nema... stvarno
ga više nema." Ejb je jedva stigao do svoje kancelarije pre no što je briznuo u
plač.
SV 183
 Naredna četiri dana Ejb je obavljao neki vladin poslić. No ispisao je i
gotovo dvadeset pet stranica svog dnevnika. Neke od njih jadikovkama...
(Vili) nikad neće spoznati nežni ženski dodir, niti će doživeti onu veliku radost
prve ljubavi. Nikad neće spoznati potpuni mir držanja vlastitog sinčića u naručju.
Nikad neće pročitati najznačajnija književna dela niti će videti najveće svetske gradove.
Nikad neće videti novi izlazak sunca niti osetiti kapljice kiše na svom milom licu...
Ostale razmišljanjima o samoubistvu...
Došao sam do zaključka da je jedini spokoj u ovom životu njegov kraj. Daj mi da se
najzad probudim iz ovog košmara... ovog kratkog, besmislenog košmara gubitka i borbe.
Beskrajnog žrtvovanja. Svi koje volim čekaju s druge strane smrti. Pomozi mi da
smognem hrabrosti da napokon otvorim oči.
I ponekad zaslepljujućim gnevom...
Želim da vidim lice tog kukavičkog boga koji se naslađuje ovim nesrećama! Koji se
naslađuje ubijanjem dece! Krađom nedužnih sinova od njihovih očeva i majki! O da mi
je samo da mu vidim lice i iščupam to crno srce! Da ga smoždim kao što sam smoždio
tolike njegove đavole!

Sve je pripremljeno da se Vilijevo telo prenese u Springfild, gde je trebalo

da se sahrani pored stalnog prebivališta Linkolnovih. Međutim, Ejb nije mogao
da se pomiri s pomišlju da će njegov sinčić biti tako daleko, i u poslednjem
trenutku odlučeno je da će Vili počivati u privremenoj grobnici u Vašingtonu
do kraja predsedničkog mandata svog oca. Dva dana posle sahrane (kojoj Meri,
skrhana bolom, nije mogla da prisustvuje) Ejb se vratio do grobnice i naredio da
otvore sandučić njegovog sina.
Sedeo sam pokraj njega, kao što sam sedeo mnoge noći za njegovog kratkog života;
upola očekujući da se probudi i zagrli me, toliko su ga vešto balsamovali da se činilo kao
da samo spava. Ostao sam s njim sat vremena ili više, nežno mu pričajući. Smejući se
dok sam mu pričao priče o njegovim najranijim nestašlucima... o prvim koracima...
neobičnom smehu. Govorio sam mu kako ćemo ga uvek mnogo voleti. Kad je naše vreme
isteklo i poklopac pričvršćen za njegov kovčežić, zaplakao sam. Bila mi je nepodnošljiva
pomisao da će on ostati sam u toj hladnoj mračnoj kutiji. Sam gde ja ne mogu da ga
utešim.
Kako Meri nije ustajala iz postelje, Ejb je utočište u nedelji posle Vilijeve
smrti tražio iza zatvorenih vrata svoje kancelarije. Strahujući za njegovo
zdravlje, Nikolaj i Hej otkazali su sve sastanke do daljeg, a Lamon i trojstvo
čuvali su stražu pred njegovim vratima bez prestanka. Mnoštvo

SV
dobronamernika došlo je da izjavi predsedniku saučešće te nedelje. Svima su se
184
zahvalili i učtivo ih vratili, do noći 28. februara, kad su jednog čoveka uveli
direktno u predsednikovu kancelariju.
Rekao je ime koje se nikad nije moglo odbiti.

IV
„Ne mogu da zamislim teret koji nosiš", rekao je Henri. „Težinu nacije na
tvojim plećima... težinu rata. A sad i težinu još jednog sina sahranjenog."
Ejb je sedeo na svetlosti kamina, nad kojim je stajala obešena njegova stara
sekira.
„Jesi li zato došao, Henri? Da me podsetiš na moj jad? Ako je tako,
uveravam te, i sam sam ga isuviše svestan."
„Došao sam da izjavim saučešće starom prijatelju... i da ti ponudim izbor..."
„Ne!", rekao je Ejb odmah, zagrcnuvši se od tuge. „Neću ni da čujem za to!
Neću da me ponovo mučiš time!"
„Ne želim da te mučim."
„A šta onda želiš, Henri? Reci mi, šta želiš? Da me gledaš kako patim? Da
vidiš kako mi suze slobodno teku niz obraze? Evo, zar ti ovo lice nije dovoljno?"
„Abrahame..."
Ejb je ustao iz fotelje.
„Čitav sam život potrošio na tvoje zadatke, Henri! Čitav svoj život! A s
kojim ciljem? Za koje svoje dobro? Sve što sam ikad voleo postalo je žrtva tvoje
vrste! Sve sam ti dao. Šta si ti meni dao zauzvrat?"
„Dao sam ti svoju večnu odanost; svoju zaštitu od..."
„Smrt!", rekao je Ejb. „Dao si mi smrt!"
Ejb je pogledao u sekiru iznad svog kamina.
Sve što sam ikada voleo...
„Abrahame... nemoj da se predaješ očaju. Seti se svoje majke, seti se šta je
prošaputala na samrti."
„Ne pokušavaj da me izmanipulišeš, Henri! I ne pretvaraj se da ti je stalo
do mene i da ti je žao što patim! Stalo ti je samo do svoje koristi! Do svog rata!
Ti ne znaš ništa o gubitku!"
Sad je ustao i Henri.
„Proveo sam ove tri stotine godina oplakujući ženu i dete, Abrahame!
Oplakujući život koji su mi ukrali; hiljade ljubavi izgubljenih zbog vremena! Ti
ne znaš ništa o tome šta sam sve uradio da bih te zaštitio! Ne znaš ništa o tome

SV
šta sam sve propa..." Henri se pribrao.

185
 „Ne", rekao je. „Ne... ne sme da bude ovako. Predaleko smo došli da bi bilo
ovako." Zgrabio je svoj kaput i šešir. „Imaš moje poštovanje i imaš moju
ponudu. Ako si rešio da ostaviš Vilija sahranjenog, neka tako i bude."
Zvuk Vilijevog imena probudio je takvu obest u meni, Henrijev bezosećajni ton
takvu jarost, da sam dohvatio sekiru iznad kamina i zavitlao je ka njegovoj glavi,
kriknuvši, ali promašio sam ga za centimetar-dva i razbio sat na kaminu. Pribrao sam
se, dohvatio sekiru i ponovo je hitnuo, ali Henri je preskočio njenu oštricu. Utom su se
vrata kancelarije širom otvorila iza nas i uletela su dvojica vampira iz trojstva. Kad su
nas videli, skamenili su se, ne znajući kome da se priklone. Lamona, međutim, nije
mučila ta nesigurnost. Čim je ušao, potegnuo je revolver i uperio ga u Henrija, ali jedan
vampir mu ga je oduzeo pre no što je uspeo da opali.
Henri je stajao u središtu prostorije, držeći ruke uz bokove. Napao sam ponovo,
podigavši sekiru u trku. Henri nije ni trepnuo kad sam došao do njega, već je uhvatio
sekiru za dršku dok sam zamahivao da mu rascepim glavu, uzeo je od mene i prelomio
napola, pa bacio komade na pod. Nasrnuo sam na njega pesnicama, ali i njih je uhvatio i
uvrnuo, primoravši me da kleknem. Držeći me tako, kleknuo je iza mene i prineo očnjake
mom vratu.
„Ne!", povikao je Lamon, potrčavši napred. Ostali su ga zadržali. Osetio sam
vrhove tih dvostrukih žileta na koži.
„Uradi to!", povikao sam.
Jedini mir u ovom životu jeste njegov kraj...
„Uradi to, preklinjem te!"
Osetio sam kako mi potočići krvi teku niz vrat kad mi je očnjacima probio kožu.
Sklopio sam oči i spremio se za susret s nepoznatim; da još jednom vidim svoje voljene
sinove... ali nije mi bilo suđeno.
Henri je odmakao očnjake i pustio me.
„Neki ljudi su jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli, Abrahame", rekao je
ustajući. Ponovo je uzeo svoj kaput i šešir i zaputio se ka vratima i trojici prestrašenih
čuvara, čija su srca tukla brže od mog.
„Henri..."
Osvrnuo se.
„Ispratiću ovaj rat do kraja... ali ne želim da vidim više nijednog vampira dokle
god sam živ."
Henri se blago poklonio.
„Gospodine predsedniče..."
Rekavši to, nestao je.
Ejb ga neće videti do kraja života.

SV 186
 Dvanaest
„Izgladnimo đavole“
Naivno se nadamo, predano se molimo, da ovaj nesrećni rat brzo prođe. Ali ako je
božja volja da se on nastavi... dok se svaka kap krvi prolivena bičem ne plati krvlju
prolivenom mačem, kao što je rečeno tri hiljade godina ranije, mi ipak moramo reći
da su „sudovi gospodnji istiniti i pravični bez izuzetka".
Obraćanje Abrahama Linkolna prilikom druge inauguracije; 4. marta 1865.

I
Vojska Konfederacije napala je Vašington i Ejb nije nameravao da propusti
priliku da vidi borbu izbliza.
Jedanaestog jula 1864, ne obazirući se na preklinjanja svog ličnog čuvara,
odjahao je sam na konju do Fort Stivensa*, gde je general Džubal A. Erli poveo
sedamnaest hiljada pobunjenika u drzak napad na severna gradska utvrđenja.
Oficiri Unije dočekali su predsednika i brže-bolje ga uveli u utvrđenje, gde će
moći da se opusti i osveži hladnim napitkom, bezbedan iza njegovih debelih
kamenih zidina.
Nisam došao da me tetoše niti da slušam kako mi opisuju bitku, došao sam da
svojim očima vidim ratne strahote. Da vidim šta su drugi propatili ove tri duge godine,
dok sam ja uživao u izobilju između toplih zidova. Ma koliko se trudili, oficiri nisu
uspeli da me odgovore da provirim iznad parapeta i gledam mladiće kako se postrojavaju
i ceremonijalno pucaju jedni na druge, da vidim kako topovska đulad raznose njihova
tela i kako ih probadaju bajoneti.
Visoki Abraham Linkoln iznad bojnog polja sa cilindrom na glavi bio je kao
dar s neba najboljim pobunjeničkim strelcima tog dana. Tri metka fijuknula su
pored Ejba za isto toliko minuta, svaki silno zabrinuvši njegove čuvare.
Naposletku, kad je oficira Unije koji je stajao kraj njega metak pogodio u glavu i
usmrtio, predsednik je osetio da ga neko vuče za kaput i čuo poručnika (i
buduću pravdu Vrhovnog suda) Olivera Vendela Holmsa kako viče:
„Silazi, prokleta budalo!"
Ali nije sišao.
Potpuno je izgubio strah od smrti.
______________________________________
* Bitka oko Fort Stivensa jedini je događaj u američkoj istoriji u kojem je tekući predsednik bio pod

SV
paljbom u bici. (Piščeva napomena)

187
 U Beloj kući nije više bilo vampira. Ejb ih je sve prognao neposredno posle
Vilijeve smrti i svog sukoba sa Henrijem. Čak je i trojstvo, svoje najsposobnije i
najsvirepije zaštitnike, poslao natrag u Njujork.
Spašću ovu Uniju jer je vredna spasavanja. Spašću je u čast ljudi koji su je
izgradili svojom krvlju i genijem i budućih naraštaja koji zaslužuju njenu slobodu.
Žrtvovaću svaki svoj ništavni sat za pobedu i mir, ali neka sam proklet ako ikad više
ugledam ijednog vampira.
Prvu porodicu sada su čuvali isključivo živi ljudi, a predsednika su čuvali
sve manje i manje na njegovo navaljivanje. Svaki dan donosio je nova
ograničenja njegovim čuvarima; svaki dan manje prostora u koji ih je rado
primao. Uprkos protivljenju Vorda Hila Lamona, Ejb je insistirao da se vozi u
otvorenoj kočiji kad je vreme to dopuštalo i šeta između Bele kuće i
Ministarstva rata sam po mraku. Kako se Lamon seća u svojim memoarima
godinama kasnije:
„Mislim da nije bila posredi samo neustrašivost. Mislim da je pokušavao
da prizove smrt."
Odeljak iz Ejbovog dnevnika zabeležen 20. aprila 1862. godine sumira tu
njegovu sve veću pomirenost sa sudbinom.
U nedelji dana pozdravim hiljadu nepoznatih lica u Beloj kući. Treba li da u
svakom vidim lice svog ubice? Istina, nijedan čovek voljan da da život kako bi oduzeo
moj uopšte ne bi imao mnogo problema da to uradi. Treba li zato da se zaključam u
gvozdenu kutiju i čekam da se ovaj rat završi? Ako Bog hoće moju dušu, zna gde može
da je nađe, i može to da uradi kad god i kako god odluči.
S vremenom će se Ejb, čistom snagom volje, izvući iz te depresije, kao što je
to činio i ranije. Nedugo posle Vilijeve smrti, kad je njegov dugogodišnji
prijatelj Vilijam Makalok poginuo ratujući za Uniju, Ejb je poslao pismo
njegovoj ožalošćenoj kćeri. Uteha i savet koje joj je dao bili su namenjeni
jednako njemu koliko i toj devojci.
Savršenu utehu nemoguće je naći, ona će doći s vremenom. Sad ne možeš da shvatiš
da ćeš se ikada osećati bolje. Zar nije tako? A ipak grešiš. Sigurno ćeš ponovo biti srećna.
To saznanje, koje je zasigurno tačno, umanjiće zasad malo tvoju tugu. Govorim ti to iz
vlastitog iskustva. I samo treba da poveruješ u to i odmah će ti biti lakše. Uspomena na
tvog dragog oca zameniće bol i postati drago tužno osećanje u tvom srcu, čistije i svetije
nego ijedno osećanje koje si spoznala dosad.

SV
Međutim, dok se Ejb oporavljao i nastavljao da ratuje, Meri je tonula u sve

188
dublji očaj.
Ne može da se natera da ustane iz postelje na više od sat vremena. Niti može da se
stara za Tada, koji ne žali samo za bratom, već i za majkom. Sramota me je da priznam
da ima trenutaka kad se rasrdim samo kad je ugledam. Sramota me je jer nije ona kriva
što pati od napada besa ili što veruje šarlatanima koji „druguju" s našim voljenim
sinovima radi novca. Podnela je više no što ijedna majka treba da podnese. Bojim se da
ju je razum napustio i da se nikad neće vratiti.

II
Iako je Ejb odbijao svaki neposredan kontakt s Henrijem i Unijom, bio je
dovoljno pragmatičan da prihvati njihovu pomoć u dobijanju rata. Velika
plesna dvorana u Njujorku (gde je Ejb prvi put saznao za Uniju i njene planove
za njega) preobraćena je u ratnu dvoranu, sa sve mapama, tablama za pisanje i
telegrafom. Vampiri su bili izaslanici saosećajnih vampira iz Evrope. Borili su se
gde su mogli i snabdevali obaveštajnu službu Bele kuće informacijama koje su
prikupljale njihove uhode. Te obaveštajne podatke dostavljali su Sjuardu, koji
bi, pošto bi pročitao i spalio poruke, preneo njihov sadržaj predsedniku. Iz
jednog odeljka dnevnika od 10. juna 1862:
Danas stiže vest da Konfederacija predaje Unijine zarobljenike južnjačkim
vampirima radi mučenja i pogubljenja.
„Čujemo da ljude", rekao je Sjuard, „vešaju naglavačke i raspinju između
stubova. Pomoću motorne testere dva vampira polako preseku zatvorenika
napola, počevši od prepona. Dok to rade, treći vampir leži na leđima ispod
nesrećnika, hvatajući krv koja teče niz njegovo telo. Pošto je zarobljenikova
glava najbliža zemlji, mozak mu ostaje nahranjen, i ostaje pri svesti dok mu
testera polako reže stomak, pa grudi. Ostale zarobljenike teraju da sve to
gledaju pre no što ih i same podvrgnu istim mukama."
Glasine o južnjačkim „duhovima" i „đavolima" koji kradu ljude iz šatora i
piju im krv pročule su se među snagama Unije tokom drugog ratnog leta.
Moglo se čuti kako vojnici oko logorskih vatri pevaju popularnu pesmu:
Od Floride do Virdžinije čuje se kako se veseli,
Jer se stari Džoni Reb pogodi sa đavolom,
Posla ga na sever, taj zmijooki lažov,
Da odvuče nas momčad u jezero plameno...
U najmanje jednom slučaju te su glasine navele grupu vojnika Unije da

SV
napadnu vojnika iz vlastitih redova. Petog jula 1862, redova Morgana Šlosa

189
ubila su petorica njegovih saboraca dok su logorovali pored plantaže Berkli u
Virdžiniji.
Izvukli su ga iz šatora u gluvo doba noći i pretukli, sve vreme ga optužujući da je
„krvoločni đavo". (Da je momak uistinu bio vampir, bolje bi se pokazao u samoodbrani.)
Zavezali su ga za stub i kidisali na njega motkama i lopatama, zahtevajući da prizna.
„Reci nam da si krvoločni vrag i pustićemo te!", vikali su, sve vreme ga bijući, dok nije
zaplakao i počeo da preklinje za milost. Posle četvrt sata mučenja, nesrećnik je
naposletku promumlao priznanje krvavim ustima. Pretpostavljam da bi taj momak
priznao i da je sam Isus ako bi time okončao svoju patnju. Pošto su zabeležili njegovo
priznanje, polili su ga kerozinom i živog zapalili. Strah koji mora da je osetio...
zbunjenost i strah... ne mogu da mislim o tome a da mi se pesnice ne stegnu od srdžbe.
Da sam samo nekim čudom mogao da budem tamo da se umešam.
Ejba je taj događaj duboko pogodio, ne samo svojom surovošću već i jer je
predstavljao dokaz da strategija Konfederacije uspeva.
Kako da se nadamo pobedi u ovom rani kad su naši ljudi počeli da ubijaju jedni
druge? Kako da se nadamo da ćemo istrajati kad će oni uskoro biti toliko isprepadani da
neće smeti da se bore? Jer na svakog vampira koji podržava nas cilj dolazi deset koji se
bore za neprijatelja! Kako ja da se izborim s njima?
Kao što se često dešavalo u Ejbovom životu, odgovor mu je došao u snu. Iz
odeljka od 21. jula 1862:
Ponovo sam bio dečak... sedeo na dobro znanoj ogradi prohladnog oblačnog dana i
gledao putnike kako prolaze Starim kambrijskim putem. Sećam se da sam video konjska
kola puna crnaca, sve okovanih šaka, bez šačice sena da ublaži truckanje kola po drumu i
ćebeta da ih zaštiti od zimskog vazduha. Pogled mi se sreo s pogledom najmlađe
crnkinjice dok su prolazili. Nije imala više od šest godina. Hteo sam da okrenem glavu
(toliko je tužno bilo njeno lice), ali nisam mogao... jer sam znao kud je vode.
Pala je noć. Pratio sam tu crnkinjicu (ne znam kako) do velikog ambara, iznutra
osvetljenog bakljama i visećim uljanim lampama. Gledao sam iz mraka kako su ih
postrojili, nisu dizali oči s poda ispred sebe. Gledao sam kako je po jedan vampir zauzeo
mesto iza svakog od njih. Pogledi su nam se sreli kad se par očnjaka spustio iza nje, a
par kandži zgrabio njen tanki vratić.
„Pravdu...", rekla je, zureći u mene.
Očnjaci su zagrizli.
Njeni vrisci pridružili su se mojim kad sam se probudio.
Ejb je sutradan ujutro sazvao Kabinet.
„Gospodo", počeo sam, „mnogo smo razgovarali o istinskoj prirodi ovog

SV
rata; o svom istinskom neprijatelju. Prepirali smo se uvek u prijateljskom duhu,
oko najmudrijih načina da se sretnemo s takvim neprijateljem i lišimo ga moći
190
da uliva strah u srca naših ljudi. Usuđujem se da kažem da smo čak i sami
počeli da osećamo taj strah. Ovako neće ići.
Gospodo... učinimo da se naš neprijatelj plaši nas.
Uskratimo mu radnike koji kuluče na farmama njegovih živih saveznika;
koji mu grade garnizone i nose barut. Uskratimo mu te nesrećnike, koje i same
uzgajaju kao žito da bi se tama gostila njima. Gospodo, izgladnima đavole i
naterajmo ih na poraz tako što ćemo svakog roba na Jugu proglasiti slobodnim."
Za stolom su se začuli uzvici odobravanja. Čak je i Samon Čejs (koji je i
dalje odbijao da poveruje u postojanje vampira) video stratešku genijalnost
napada na pogonsku snagu Juga. Pridružujući se ostalima u odobravanju,
Sjuard je ponudio skroman savet:
Predložio je da se takav proglas objavi u državi na pragu pobede kako se
ne bi stekao utisak da je to očajnički čin.
,,E pa", rekao sam, „onda nam, pretpostavljam, treba pobeda."

III
Sedamnaestog septembra 1862, vojske Unije i Konfederacije sudarile su se
kod potoka Antitam nadomak grada Sarpsburga, u državi Meriland. Snagama
Konfederacije komandovao je general Robert E. Li, koji je pre rata bio u
prijateljskim odnosima sa predsednikom. Snagama Unije komandovao je
general Džordž B. Maklelan, demokrata koji je iz dubine duše prezirao
Abrahama Linkolna. Ejb piše:
(Maklelan) misli da sam pajac, da nisam dostojan da koman- dujem čoveku
njegovog uzvišenog porekla i intelekta. To mi ne bi smetalo ni najmanje kada bi on
pobedio u više bitaka! Umesto toga, on sedi u svom logoru, koristeći vojsku Potomaka
kao svog ličnog telohranitelja! Pati od preterane opreznosti: posmatra kad treba da
napadne, povlači se kad treba da ostane na svom položaju i bori se. To je greh kakav ne
mogu da oprostim jednom generalu.
Lijeve i Maklelanove vojske mirno su čekale pred zoru te srede, 17.
septembra, ne znajući da će uskoro osvanuti najkrvaviji dan u američkoj vojnoj
istoriji. S prvim zracima sunca obe strane započele su artiljerijsku paljbu.
Gotovo sat vremena letele su granate, jedna za drugom, mnoge s fitiljima
podešenim da eksplodiraju iznad svojih meta, a komadi gorućih šrapnela kidali
su tela nesrećnika koji bi se zatekli u blizini. Iz dnevnika vojnika Unije Kristofa
Niderera, iz Dvadesete njujorške pešadijske brigade, šestog korpusa:

SV
Tek što sam se udobno smestio kad se bomba rasprsla iznad mene i sasvim me

191
zaglušila. Osetio sam udarac na desnom ramenu, a šinjel mi je bio pokriven nečim
belim. Mahinalno sam opipao je li mi ruka još tu i zahvalio bogu što je čitava.
Istovremeno sam osetio nešto vlažno na licu. Obrisao sam ga. Bilo je krvavo. Tad sam
prvi put video da čoveku do mene, Kesleru, nedostaje gornji deo glave i da mu je gotovo
ceo mozak završio na licu čoveka do njega, Merkela, obnevidevši ga. Isto je svakog
trenutka moglo svakom da se dogodi, pa niko nije mnogo razmišljao o tome.
Kad su topovi zamukli, snagama Unije naređeno je da pripreme bajonete i
jurnu preko otvorenog kukuruzišta prema ukopanim snagama Konfederacije.
Međutim, među visokim stabljikama čekala ih je artiljerijska baterija, i čim su se
primakli, pobunjenički topovi zasuli su ih projektilima, koji su prilikom
eksplozije oslobađali mnoštvo sitnih topovskih đuladi, koja su otkidala ljudima
glave i razbacivala delove tela po polju. Iz pisma poručnika Sebastijana
Dankana mlađeg*, iz Trinaeste pešadijske brigade Nju Džerzija,
dvanaestog korpusa:
Zalutali meci i granate fijukali su nam iznad glava i eksplodirali oko nas... a pred
našim linijama ležalo je mnoštvo mrtvih i ranjenih. Jedan nesrećnik ležao je tik ispred
mene, otkinute noge; druga mu je bila slomljena i bio je ozbiljno ranjen; urlao je od bola.
Pošto se juriš završio, kukuruzište je bilo zadimljena pustopoljina
prekrivena leševima i ljudima na izdisaju od jednog do drugog kraja. Ranjenici
su ostavljani sami u mukama dok su đulad nastavila da padaju, otkidajući nove
udove i razbacujući već otkinute. Bitka nije trajala ni puna dva sata.
Više od šest hiljada ljudi izgubiće život kod Antitama tog dana, a još
dvadeset hiljada biće ranjeno, mnogi smrtno.
Li će naposletku biti primoran na povlačenje. Ali general Džordž B.
Maklelan, koji je iskoristio dve trećine raspoloživih snaga da dobije bitku
(činjenica koja i dalje zbunjuje vojne istoričare), jednostavno je gledao kako se
potučena vojska Konfederacije šepajući povlači u Virdžiniju na
pregrupisavanje. Da ih je poterao, zadao bi odlučujući udarac Jugu i tako
okončao rat.
Ejb je bio besan.
,,K vragu!", povikao je na Stantona kad je čuo da Maklelan nije pratio
neprijateljsko povlačenje. „Naneo mi je više jada no ijedan pripadnik
Konfederacije!"
Smesta je otišao u Makielanov logor u Sarpsburg.
_____________________________________
* Dankanovi spisi, Istorijsko društvo Nju Džerzija. (Piščeva napomena)

SV 192
 Ima jedna čuvena fotografija Abrahama Linkolna i Džordža B. Maklelana
kako sede jedan naspram drugog u generalovom šatoru u Sarpsburgu. Obojica
izgledaju ukrućeno i ispunjeno nelagodom. Istorija zna daje Ejb lakomisleno
rekao Maklelanu:
„Ako ne želite da upotrebite ovu armiju, mnogo bih voleo da mi je
pozajmite."
Međutim, istorija ne zna šta se dogodilo malo pre no što je ta neprijatna
fotografija snimljena.
Pošto sam pozdravio Maklelana u njegovom šatoru i rukovao se s
njegovim oficirima, zamolio sam ih da nas nakratko ostave nasamo. Spustio
sam zaklopac šatora, spustio šešir na stočić, ispravio svoj kaput i stao ispred
njega.
„Generale", rekao sam, „Moram nešto da vas pitam."
„Samo kažite", rekao je on.
Zgrabio sam ga za okovratnik i privukao sebi, toliko blizu da su nam se lica gotovo
doticala.
„Mogu li da ih vidim?"
„Za ime boga, o čemu govorite?"
Privukao sam ga još bliže.
„O vašim očnjacima, generale! Dozvolite da ih pogledam!" Maklelan je počeo da
se opire, ali stopala mu nisu dodirivala tlo. „Sigurno su ovde", rekao sam, otvarajući
mu usta jednom rukom. „Jer kako ijedan živi čovek može želeti da produži ratnu
agoniju? Hajdete! Pokažite mi te crne oči! Pokažite mi ta sečiva i dajte da se suočimo
jedan s drugim!" Snažno sam ga prodrmao. „Pokažite mi!"
„N... ne razumem", promucao je naposletku.
Njegova je zbunjenost bila iskrena. Njegov strah očigledan.
Pustio sam ga, odjednom posramljen što sam dozvolio da padnem u vatru.
„Da", rekao sam. „Da, sad vidim da ne razumete." Ponovo sam ispravio kaput i
dohvatio zaklopac šatora. „Hajdete", rekao sam. „Hajdete da damo Gardneru* tu
njegovu fotografiju i završimo jedan s drugim."
Ejb je oslobodio Maklelana dužnosti komandanta mesec dana kasnije.

______________________________________
* Aleksander Gardner, fotograf iz grada Vašingtona, koji će snimiti i Ejbov poslednji portret. (Piščeva
napomena)
SV 193
 Pošto je otišao iz logora u Šarpsburgu, Ejb je razgledao posledice bitke.
Prizor unakaženih, ukrućenih tela razbacanih po potoku Anti tamu nagnao je
emotivno iznurenog predsednika na plač.
Plakao sam jer je svaki od tih dečaka bio Vili. Svaki od njih ostavio je svog oca
prokletog kao što sam ja proklet; majku ucveljenu kao što je ucveljena Meri.
Ejb je sedeo na zemlji pokraj tela jednog vojnika Unije gotovo sat vremena.
Rečeno mu je da je tog mladića u glavu pogodilo topovsko dule.
Glava mu je bila razjapljena na potiljku i nedostajali su mu veći deo lobanje i
mozga, tako da su mu lice i koža glave ležali spljošteni na tlu poput prazne kese žita.
Gadilo mi se da gledam u njega, a ipak nisam mogao da skrenem pogled. Taj mladić, taj
bezimeni mladić, ustao je tog septembarskog jutra, ne znajući da nikad više drugo neće
videti. Obukao se i jeo. Hrabro je otrčao u bitku. A sad ga više nema, svaki trenutak
njegovog života sveo se na jednu jedinu nesreću. Svi njegovi doživljaji, prošlost i
budućnost, iščezli su na nekom tuđem polju daleko od kuće.

GRUPA OSLOBOĐENIH ROBOVA SKUPLJA MRTVA TELA VOJNIKA

KONFEDERACIJE u KOLD HARBORU U VIRDŽINIJI POSLE RATA 1865.

Plačem za njegovim majkom i ocem; braćom i sestrama. Ali ne plačem za njim, jer
počeo sam svim srcem da verujem u onu staru izreku koja kaže...
„Samo će mrtvi videti kraj rata."

SV 194
 IV
Ma koliko da je bitka za Antitam bila strašna, bila je to pobeda koju je Ejb
čekao. Dvadeset drugog septembra 1862. izdao je prvu Proklamaciju o
emancipaciji, proglašavajući sve robove u pobunjenim državama „zauvek
slobodnim".
Reakcija je bila brza. Abolicionisti su tvrdili da oslobađanjem samo
južnjačkih robova Ejb nije otišao dovoljno daleko. Umereni su strahovali da će
ta mera samo očvrsnuti Jug u rešenosti da se bori. Neki vojnici sa Severa pretili
su pobunom, tvrdeći da ratuju da bi sačuvali Uniju a ne „crnačku slobodu". Ejbu
ništa od toga nije bilo važno.
Važna mu je bila jedino reakcija samih robova. A sudeći po izveštajima koji
su počeli da pristižu tokom poslednjeg meseca 1862. godine, bila je upravo
onakva kakvoj se nadao.
Dobio sam danas važan izveštaj od naših saveznika iz Njujorka (prepričao mi ga je
Sjuard) o nedavnom ustanku na jednoj plantaži nadomak Viksburga u državi Misisipi.
Ubeđen sam da nijedan njegov deo nije nakićen, budući da ga je preneo odbegli dečak
crnac koji je događaj gledao svojim očima. „Kad je srećna vest (o Proklamaciji o
emancipaciji) stigla do njihovih odaja tog jutra", rekao je Sjuard, „crnci su se veselili
pevajući živahne pesme. Međutim, njihovi ljutiti gospodari prekinuli su veselje
bičevima, a jednu robinju su okovali oko nogu i odveli, kao što su obično odvodili one
koje niko više nikad ne bi video. Ne želeći da je zadesi ta nesrećna sudbina, kao što su
dozvolili da zadesi mnoge pre nje, crnci su se okupili i opkolili tor za tovljenje gde su je
belci odveli. Kad su provalili unutra, sa srpovima i sekirama, zatekao ih je prizor od
kojeg su i najhrabriji medu njima prestravljeno jauknuli. Dva gospodina divljih očiju
klečala su iznad te okovane žene i sisala joj gole dojke ustima umrljanim krvlju. Bila je u
nesvesti, gotovo sasvim bleda. Pribravši se, nekoliko crnaca podiglo je oružje i nasrnulo
na te đavole, misleći da su smrtnici. Međutim, vampiri su se kretali takvom brzinom da
su ih zbunili. Skakali su po toru, držeći se za zidove lako kao insekti, dok su oštrice
silovito sevale oko njih. Predvodnike napada su usmrtili, prerezavši im grla šiljastim
kandžama; udarili su ih u glavu s takvom jačinom da su umrli i pre no što su pali. No
rulja je bila znatno brojnija i uspela je da pobedi ta dva gospodina. Iako su po šestorica
morala da drže svakog od njih, naposletku su izvukli vampire iz tora, stavili ih nad
rečno korito i odrubili im glave."
Vest se širila. Dani američkih vampira bili su odbrojani.

SV 195
 EJBOVE NADE SU SE ISPUNILE KAD SU SE ROBOVI POBUNILI PROTIV SVOJIH
VAMPIRSKIH GOSPODARA NEPOSREDNO PO OBJAVI PROKLAMACIJE O EMANCIPACIJI.

Devetnaestog novembra 1863, Ejb je ustao ispred gomile od petnaest

hiljada okupljenih ljudi. Izvadio je listić papira iz džepa, razvio ga, pročistio
grlo i počeo da govori:
„Pre osamdeset i sedam godina naši očevi stvorili su na ovom kontinentu
novu naciju, začetu u slobodi i posvećenu stavu da su svi ljudi stvoreni
jednaki..."
Došao je u Getisburg da posveti spomen-ploču za osam hiljada ljudi koji su
dali živote u trodnevnoj bici što je donela konačnu pobedu Uniji. Dok je on
govorio, Vord Hil Lamon (koji se vidi kako sedi pokraj Ejba na jednoj od
malobrojnih preživelih fotografija tog događaja) zabrinuto je pretraživao
gomilu pogledom, ne skidajući ruku sa revolvera u svom kaputu; sav ustreptao
od nervoze, jer on je bio jedini čovek koji je štitio predsednika tog dana.
Tri smo sata sedeli na toj pozornici. Tri sata neprekidne strepnje jer bio sam
siguran da će atentator napasti. Činilo se da se na svakom licu ocrtava mržnja prema
predsedniku. Svaki pokret činio se kao uvod u pokušaj napada na njegov život.
Ejb je u početku navaljivao da u Getisburg ide bez ijednog čuvara, misleći
da bi prizor naoružanog čoveka bio „nepriličan" događaju kojim se odaje počast
ljudima poginulim za svoju zemlju. Tek kad je Lamon u polušali zapretio da će
sabotirati predsednikov voz kako bi sprečio odlazak, Ejb je pristao da ga
povede.
SV 196
„... da mi ovde svečano odlučujemo da ovi mrtvi nisu umrli zalud, da će se ova
nacija, pod Bogom, ponovo roditi u slobodi, i da vlada sačinjena od ljudi,
izabrana od strane ljudi i za ljude, neće nestati sa zemlje."
Ejb je savio papir i seo uz skroman aplauz. Govorio je ukupno dve minute.
Za to kratko vreme održao je verovatno najznačajniji govor devetnaestog veka,
govor koji će zauvek ostati urezan u američkoj svesti. A za to kratko vreme
Vord Hil Lamon, najposvećeniji telohranitelj Abrahama Linkolna ljudske vrste,
doneo je odluku koja će zauvek promeniti tok američke istorije.
Strepnja u Getisburgu bila je previše. Dok su se vozili natrag u Vašington,
Lamon je učtivo rekao predsedniku da on više ne može da ga čuva.

VORD HIL LAMON SEDI DO PREDSEDNIKA, S NJEGOVE DESNE STRANE, U

TRENUCIMA POSLE GETISBURSKOG OBRAĆANJA, NERVOZNO PRETRAŽUJUĆI
POGLEDOM OKUPLJENI SVET U POTRAZI ZA ATENTATORIMA VAMPIRIMA. AKO
BOLJE POGLEDAMO RUB OVE FOTOGRAFIJE, VIDIMO DA SU NJEGOVI STRAHOVI
MOŽDA BILI OPRAVDANI.

V
U noći 8. novembra 1864, Ejb je išao po jakom vetru i kiši sam.
Odlučio sam da sedim u telegrafskoj kancelariji i sam sačekam izveštaje o
rezultatima glasanja, baš kao što sam radio u Springfildu pre duge četiri godine. Ako
izgubim, ne želim da me teše. Ako pobedim, ne želim da mi čestitaju. Jer mnogo je
razloga da se radujem prvom ishodu ili da žalim zbog drugog.
Rat je odneo gotovo pet stotina hiljada života do dana izbora. Uprkos tim
nezamislivim gubicima, sve većem ratnom zamoru i dubokim podelama u
stavovima Severa u vezi s pitanjem emancipacije, Ejb i njegov novi zamenik
predsednika, demokrata Endru Džonson iz Tenesija, pobedili su Džordža B.

SV
Maklelana (istog Maklelana s kojim se Ejb sukobio posle bitke kod Antitama) sa

197
velikom većinom glasova. Osamdeset procenata unionističke vojske glasalo je
da se ponovo izabere njihov vrhovni komandant, začuđujuća cifra s obzirom na
činjenicu da je Ejbov protivkandidat bio nekadašnji unionistički general i s
obzirom na bedne uslove koje su godinama trpeli. Kad su doznale rezultate
izbora, unionističke trupe oko Ričmonda, prestonice Konfederacije, toliko su
klicale da su njegovi opkoljeni građani bili sigurni da se Jug upravo predao.
Imali su razloga da očekuju poraz. Ričmond je bio opkoljen mesecima.
Atlanta (srce južnjačke proizvodnje) bila je osvojena. Širom Juga, desetine
hiljada oslobođenih robova nastavile su da beže na Sever, osakaćujući
poljoprivredu Juga i prisiljavajući konfederacijske vampire da svuda traže lak
plen. Zbog toga je bilo sve manje „vojnika-utvara", koji su ulivali ljudima strah u
kosti, klali i mučili unionističke trupe. Na dan Ejbove druge inauguracije, 4.
marta 1865, rat je bio gotovo završen.
Bez zlobe prema ikome, s milosrđem za sve, i s odlučnošću u dobro dok nam Bog
daje da vidimo dobro, potrudimo se da dovršimo ovaj posao u kojem smo, da povežemo
rane nacije, da brinemo za onog koji će izneti bitku i za njegovu udovicu i za njegovo
siroče, da učinimo sve kako bismo očuvali pravedan i trajan mir među sobom i sa svim
narodima.
Povorci koja je pratila njegovo obraćanje pridružio se bataljon crnih
vojnika, marširajući pored predsednikove tribine.
Dirnuli su me do suza dok su prolazili, salutirajući mi, jer na svakom licu video
sam lice bezimene žrtve koja traži pravdu; devojčice koja je prolazila Starim
kambrijskim putem mnogo godina ranije. Na svakom licu video sam patnju prošlosti i
obećanje budućnosti.
General Robert E. Li predao je svoju vojsku 9. aprila 1865. godine,
okončavši time Građanski rat. Ejb je sutradan primio pismo ispisano poznatim
rukopisom.
Abrahame,
Molim te da na časak zaboraviš na neprijateljstvo i pročitaš nekoliko reči čestitke.
S radošću te obaveštavam da je naš neprijatelj počeo svoje izgnanstvo, mnogi se
vraćaju u Evropu, ostali beže u Južnu Ameriku i na Istok, gde je manja verovatnoća da
će ih loviti. Pogledali su u budućnost, Abrahame, i videli da je Amerika sad, i da će
zauvek biti, nacija živih ljudi. Poput svog imenjaka, bio si „otac mnogima" ove četiri
duge godine. I poput svog imenjaka, Bog je od tebe tražio nemoguće žrtve. Ipak, sve si
to podneo blistavije no što je iko i mogao da se nada. Blagosiljao si budućnost onih koji
dele ovo vreme na zemlji i onih koji će tek živeti.
Bila bi ponosna.
SV 198
 Zauvek tvoj,
-H
Kao dečak, Ejb se zavetovao da će „ubiti svakog vampira u Americi". Kako se
ispostavilo da je to nemoguće, učinio je najbolje što se moglo učiniti: prognao je
najgore od njih iz Amerike.
Međutim, postojao je jedan vampir koji je odbio da ode... koji je verovao da
je san o naciji besmrtnika i dalje dostižan, dokle god je Abraham Linkoln mrtav.
On se zvao Džon Vilks But.

DŽON VILKS BUT (SEDI) POZIRA ZA PORTRET SA PREDSEDNIKOM KONFEDERACIJE

DŽEFERSONOM DEJVISOM U RIČMONDU (OKVIRNO 1863. GODINA). TO JE JEDINA
POZNATA BUTOVA SLIKA U NJEGOVOM PRAVOM VAMPIRSKOM OBLIČJU.

SV 199
 Trinaest
Uvek ovako prema tiranima
Ostavljam vas, nadajući se da će svetiljka slobode goreti u vašim grudima dok više
ne bude sumnje da su svi ljudi stvoreni slobodni i jednaki.
Abraham Linkoln, u govoru u Čikagu, u državi Ilinois, 10. jula 1858.

I
Dvanaestog aprila 1865. jedan čovek zaputio se preko travnjaka Bele kuće
ka visokim stubovima južnog trema, gde se za vedrih prolećnih popodneva
poput tog mogao često videti i sam predsednik na balkonu trećeg sprata. Čovek
je koračao žustro, noseći malenu kožnu akten-tašnu. Zakon koji će stvoriti tajnu
službu počivao je na Abrahamovom radnom stolu te srede uveče i ostaće tamo
do kraja njegovog života.
U tri minuta do četiri sata taj čovek ušao je u zgradu i predstavio se lakeju.
„Džošua Spid, došao sam da vidim predsednika."
Život ispunjen ratovanjem naposletku je uzeo danak od Ejba. Osećao se sve
slabije od Vilijeve smrti. Sve žalosnije i nesigurnije. Bore na njegovom licu su se
produbile, a koža ispod očiju obesila, dajući mu stalno umoran izgled. Meri je
gotovo uvek bila utučena, a retke trenutke bezbrižnosti provodila je u mahnitim
napadima uređivanja i preuređivanja, ili na seansama u kojima bi „prisno
opštila" sa svojim voljenim Edijem i Vilijem. Razgovori između nje i Ejba
uglavnom su se svodili na kratke, jednostavne učtivosti. U nekom trenutku
između 3. i 5. aprila, dok je plovio niz reku da obiđe pali grad Ričmond,
predsednik je nažvrljao sledeću pesmu na marginama svog dnevnika:
Melanholija,
Moj drug stari,
Pohodi me često,
I ponovo sad.
Željan društva i razonode, Ejb je pozvao svog starog prijatelja i kolegu
lovca na vampire da provede noć u Beloj kući. Čim su ga obavestili o Spidovom
dolasku, Ejb se izvinio, izašao sa sastanka i žurno se zaputio u prostoriju za
prijem. Spid se priseća Ejbovog ulaska u pismu kolegi lovcu Vilijamu Sjuardu
posle predsednikove smrti.
Spustivši desnu šaku na moje rame, predsednik je na časak zastao kad su nam se

SV
lica srela. Usuđujem se da kažem da je na mom video iznenađenje i tugu, jer kad sam ga

200
bolje pogledao, spazio sam krhkost kakve na njemu nikad nije bilo. Nestao je onaj div
širokih pleća koji je jednim potezom mogao da preseče vampira po sredini. Nestale su
one nasmejane oči i samouvereno držanje. Na njihovom mestu bio je povijeni, ispijeni
gospodin čija je koža poprimila žućkastu boju bolesti, a crte lica pripadale su čoveku
dvadeset godina starijem od njega.
„Dragi moj Spide", rekao je i privukao me u zagrljaj.
Dvojica lovaca večerali su sami, pošto je Meri zbog glavobolje otišla na
spavanje. Posle večere su se povukli u Ejbovu kancelariju, gde su ostali do ranih
jutarnjih sati, smejući se i prisećajući kao da su ponovo iznad prodavnice u
Springfildu. Razgovarali su o svojim lovačkim danima; o ratu; o glasinama da
vampiri beže iz Amerike u velikom broju. No uglavnom su samo ćaskali: o
svojim porodicama; svojim poslovima; čudu fotografije.
Bilo je upravo onako kako sam se nadao. Moje nevolje bile su daleke, moje misli
umirene, i ponovo sam se osećao kao onaj stari ja, makar za tih nekoliko kratkih sati.
U neko doba kasno posle ponoći, dok je Ejb zasmejavao svog prijatelja
bezdanim bunarom anegdota, ispričao mu je jedan san. San koji mu već danima
nije davao mira. U jednom od poslednjih odeljaka svog dnevnika, Linkoln ga je
zabeležio za buduće naraštaje.
Činilo mi se da oko mene vlada smrtna tišina. A onda sam začuo prigušene jecaje,
kao da mnogo ljudi plače. Ustao sam iz postelje i sišao niz stepenice. Tamo su tišinu
raspršili isti žalosni jecaji, ali ucveljene nisam video. Išao sam iz odaje u odaju; na
vidiku nije bilo nikog živog, samo su me isti žalosni jecaji dočekivali dok sam prolazio...
Bio sam zbunjen i uplašen. Šta li sve to znači? Nastavio sam dok nisam stigao do
istočne sobe i ušao u nju. Tamo me je dočekalo gadno iznenađenje. Preda mnom je stajao
mrtvački sanduk na kojem je počivao leš umotan u pogrebno ruho. Oko njega su vojnici
čuvali stražu; oko njih se okupila gomila sveta, svi su žalosno zurili u leš, čije je lice bilo
pokriveno; neki su gorko plakali. „Ko je to mrtav u Beloj kući?", upitao sam jednog
vojnika. „Predsednik", odgovorio mi je. „Usmrtio ga je atentator." Utom se iz gomile
prolomio krik bola, koji me je probudio iz sna. Nisam više oka sklopio te noći.

II
Džon Vilks But mrzeo je sunčevu svetlost. Nadraživala mu je kožu i
smetala očima. Zbog nje je slabije video zadrigla rumena lica hvalisavih
Severnjaka prolazeći ulicom mimo njih, dok su ponosito trućali o pobedama
Unije, slaveći kraj „pobune". Pojma vi nemate šta znači ovaj rat. Taj

SV
dvadesetšestogodišnjak uvek je više voleo tamu, čak i pre no što je postao njen
sluga. Pozornica je uvek bila njegov dom. Ispleteni kanapi i plišane zavese.
201
Njen meki topli sjaj nalik plinskom svetlu. Pozorište je bilo suština njegovog
života i u pozorište je ušao malo pre podneva da pokupi svoju poštu.
Nesumnjivo će naći pisma obožavalaca, možda nekog ko je gledao njegovog
legendarnog Marka Antonija u Njujorku, ili se oduševio njegovom skorijom
ulogom Peskare u Otpadniku, odigranom na istim ovim daskama na kojima sad
stoji.
Vrata iza kulisa bila su otvorena kako bi u pozorište ušla dnevna svetlost,
kao i izlazi u zadnjem delu zgrade, ali Fordovopozorište ostalo je uglavnom
mračno. Prvi i drugi balkon obavijala je senka, i svaki put kad bi se Butova
potpetica spustila na podijum, odjeci bi ispunili prazninu. Za njega nije bilo
prijatnijeg ni prirodnijeg mesta od tog. Često je provodio dnevne sate u
zamračenim pozorištima, spavao na galeriji iznad pozornice, čitao na gornjem
balkonu uz sveću, ili vežbao pred publikom sačinjenom od duhova. Prazno
pozorište je obećanje. Zar ne kažu tako? Prazno pozorište je neispunjeno
obećanje. Za nekoliko sati sve oko njega biće svetlo i buka. Smeh i aplauz.
Šareni ljudi zbijeni li svojim šarenim gizdavim odelima. Večeras će se obećanje
ispuniti. A zatim, pošto se zavese spuste a svetiljke pogase, opet će nastupiti
tama. U tome je njegova lepota. To je pozorište.
But je spazio dvojicu muškaraca kako rade u levim ložama bine, oko tri
metra iznad njega. Uklanjali su pregradu između dveju manjih loža kako bi
napravili jednu veliku, nesumnjivo za neku važnu ličnost. Prepoznao je jednog
od njih, Edmunda Spenglera, pomoćnog radnika, rumenog starog poznanika
žuljevitih šaka i čestog radnika u pozorištu.
,,I ko će biti vaši počasni gosti, Spengleru?", upitao je But.
„Predsednik i prva dama, gospodine, u pratnji generala i gospođe Grant."
But je izjurio iz pozorišta bez reči. Nikad nije pokupio svoju poštu.
Valjalo je dojaviti prijateljima, napraviti planove, pripremiti oružje, i to sve
za tako malo vremena. Tako malo vremena, ali takva prilika! Zaputio se pravo
ka pansionu Meri Sarat.
Meri, punačka, ružna, tamnokosa udovica, bila je Butova nekadašnja
ljubavnica i vatrena simpatizerka Juga. Upoznala ga je mnogo godina ranije,
kad je gostovao u njenoj porodičnoj krčmi u Merilandu. Iako je bila četrnaest
godina starija od njega, strasno se zaljubila u tog mladog glumca, i njih su dvoje
započeli tajnu vezu. Pošto joj je umro muž, Meri je prodala krčmu i preselila se
u Vašington, gde je otvorila pansiončić u glavnoj ulici. But joj je bio čest gost, ali
činilo se da ga poslednjih godina sve manje zanimaju „telesne stvari". No Merina

SV
osećanja prema njemu nisu se promenila. Zato nije oklevala kad ju je But
202
zamolio da odjaše do stare krčme i kaže njenom tadašnjem vlasniku Džonu
Lojdu da „pripremi naoružanje". But je nedelju dana ranije ostavio tajnu zalihu
oružja kod Lojda, u pripremi neuspele zavere da kidnapuju Linkolna i razmene
ga za zarobljene vojnike Konfederacije. Sad će iskoristiti isto oružje za
neposredniji pristup.
Ljubav prema Butu koštaće Meri života. Prenela je poruku i obesila se tri
meseca kasnije.
Dok je Meri bila na svom kobnom zadatku, But je na brzinu svratio u kuće
Luisa Pauela i Džordža Aceroda, u jednu za drugom. Obojica su učestvovala u
njegovom neuspelom planu otmice i obojica su mu bila potrebna da sprovede
smeli plan koji mu se još oblikovao u glavi. Acerod, stariji nemački doseljenik
grubog izgleda koji se bavio popravkom kočija, bio je stari Butov znalac. Naočiti
Pauel dečačkog izgleda, koji još nije imao ni dvadeset dve godine, bio je
nekadašnji vojnik-pobunjenik, član tajne službe Konfederacije i prijatelj
Saratovih. Sastanak je ugovoren za sedam iste večeri. But im nije rekao povod.
Rekao im je samo da dođu na vreme i ponesu smelost.

III
Ejb je bio dobro raspoložen.
„Smeh je celog jutra odzvanjao iza vrata njegove kancelarije", napisao je
Nikolaj nekoliko godina potom. „Isprva sam mislio da čujem nešto drugo,
toliko sam se bio navikao na predsednikovu turobnost."
Hju Makalok, sekretar državne blagajne, pamti:
„Nikad nisam video Linkolna tako veselog."
Ejba je obodrio ponovni susret sa njegovim lovcima i telegrami koji su
stizali iz Ministarstva rata gotovo na svakih sat vremena. Li se predao Julisizu
Grantu pet dana ranije u zgradi suda u Apomatoksu, u državi Virdžiniji, i tako
priveo rat kraju. Džeferson Dejvis i njegova vlada bili su u begu.
Kako bi lično čestitali Julisizu Grantu na blistavoj pobedi nad Robertom E.
Lijem, Linkolnovi su pozvali njega i njegovu ženu u pozorište te večeri. Igrana
je nova komedija u Fordu, i nekoliko sati bezbrižnog smeha bilo je upravo ono
što je bilo potrebno predsedniku i gospođi Linkoln. Međutim, general je učtivo
odbio jer su on i Džulija putovali vozom iz Vašingtona te večeri. Na to su im
poslali mnoštvo pozivnica na druge prigode, ali sve su brzo (i učtivo) odbijene
iz ovog ili onog razloga.

SV
„Čovek bi pomislio da ih pozivamo na pogubljenje", priča se da je Meri

203
kazala tog dana. No to nije mnogo dotaklo Ejba. Koliko god odbijanja bilo,
učtivog ili ne, nije moglo da mu pokvari raspoloženje tog toplog Velikog petka
po podne.
Neobično sam razdragan. [Glasnogovornik Ham Skajlera] Kolfaks svratio je jutros
da razgovaramo o rekonstrukciji, i pošto me je posmatrao četvrt sata, zastao je i upitao
jesam li zamenio kafu viskijem, tako sam bio raspoložen. Ni Kabinetu ni [zameniku
predsednika Endruu] Džonsonu nije pošlo za rukom da mi danas pokvare raspoloženje
(mada su se silno trudili da to urade). No ne usuđujem se da naglas govorim o ovoj sreći
jer bi Meri u takvom hvalisanju zasigurno videla predznak. U njenoj je prirodi već
dugo, a i u mojoj, da ne veruje tim trenucima spokoja i da ih smatra uvodom u nekakvu
nepredviđenu nevolju. Pa ipak, drveće danas prekrasno cveta i ne mogu da to ne
primetim.
To je odeljak od 14. aprila 1865. godine, a ujedno i poslednji odeljak koji će
Ejb ikada napisati.
Kasno po podne, pošto je završio svakodnevne poslove u kabinetu,
predsednik se spremio da se provoza kočijama sa ženom. Mada nije bila toliko
radosna kao njen muž, i Meri je bila neobično dobre volje i zamolila je Ejba da
joj se pridruži u „kratkom obilasku dvorišta". Kad je predsednik sišao sa severnog
trema, jedan jednoruki vojnik Unije (koji je čekao tamo gotovo ceo dan u nadi
da će sresti predsednika) povikao je:
„Dao bih i drugu ruku samo da mi je da se rukujem s Abrahamom
Linkolnom!" Ejb se primakao mladiću i pružio ruku.
„Uradićete to i neće vas ništa koštati."

IV
But je stigao u iznajmljenu sobu Luisa Pauela tačno u sedam sati, u društvu
niskog, nervoznog dvadesetdvogodišnjeg apotekara Dejvida Herolda, kojeg je
upoznao preko Meri Sarat. Acerod je već bio tamo. But nije traćio ni trenutka.
Za nekoliko sati njih će četvorica slomiti kičmu Unije. Plan je bio da tačno u
dvadeset dva časa Luis Pauel ubije državnog sekretara Vilijama Sjuarda, koji se
u to vreme oporavljao u postelji posle pada iz kočije. Pošto Pauel ne poznaje
Vašington, do Sjuardove kuće odvešće ga nervozni apotekar. Pošto ubiju
sekretara, dva zaverenika odjahaće preko mosta kod brodogradilišta pa u
Meriland, gde će se sastati sa Butom. Acerod će u međuvremenu ustreliti
zamenika predsednika, Endrua Džonsona, u njegovoj sobi u kući u Kirkvudu,

SV
pre no što se pridruži ostalima u Merilandu. Što se tiče Buta, on će se vratiti u

204
Fordovo pozorište. Tamo će usmrtiti predsednika jednim jedinim hicem iz svog
derindžera, a zatim zabosti nož u srce generalu Grantu.
Pošto rukovodstvo Unije bude pogubljeno, Džeferson Dejvis i njegov
kabinet imaće vremena da se reorganizuju. Generali Konfederacije Džozef E.
Džonston, Meriveder Tompson i Stend Vatije, čije su se vojske odvažno borile
protiv tih severnjačkih đavola čak i tad, moći će da se ponovo naoružaju. Iz
Merilanda, But i njegova tri druga nastaviće ka jugu, oslanjajući se na dobrotu
svojih simpatizera, koji će im dati smeštaj i hranu dok ih Unija bude gonila. Kad
se vest o njihovom delu pročuje, odjeknuće hor radosnih glasova od Teksasa do
Karolina. Situacija će se preokrenuti. Svi će ih pozdravljati kao junake, a Džona
Vilksa Buta prozvaće „spasiteljem Juga".
Acerod se protivio, tvrdeći kako je pristao na otmicu, ne na ubistvo. But je
započeo nadahnjujući govor. Nema svedočanstava o tome šta je rekao, zna se
samo da je govor bio uzvišen i sasvim ubedljiv. Moguće je da je aludirao na
Šekspira. Zasigurno je bio uvežban baš za tu priliku. Ma koje da su bile Butove
reči, urodile su plodom. Acerod je nevoljno pristao da nastavi. Međutim, ono
što taj bojažljivi Nemac nije znao, što niko od živih zaverenika nikad neće
saznati, čak ni dok budu na korak do smrti, bila je istina iza mržnje tog mladog
glumca prema Linkolnu.

Površno gledano, nije bilo nikakvog povoda za nju. Džon Vilks But važio je
za „najnaočitijeg muškarca u Americi". Publika se tiskala u pozorištima širom
zemlje samo da bi ga videla kako igra. Žene su gazile jedne preko drugih samo
da bi ga nakratko ugledale. Rođen je u uglednoj američkoj glumačkoj porodici i
počeo je da se bavi glumom još kao tinejdžer. Za razliku od svoje čuvene braće,
Edvina i Džunijusa, koji su bili glumci u klasičnom smislu, Džon je bio prirodan
i spontan, skakao je po pozornici, urlao iz sveg glasa.
„Čini se da je svaka njegova reč, ma koliko bezazlena bila, izgovorena u
srdžbi", napisao je jedan kritičar za Bruklin dejli igl, ,,a ipak ne možete odoleti
njegovom šarmu. U tom gospodinu ima nečeg gotovo božanskog."
Jedne večeri, posle izvođenja Magbeta u pozorištu Ričmond, But je navodno
odveo šest mladih dama u svoj pansion i niko ga nije video tri dana. Bio je
bogat. Obožavali su ga. Radio je ono što je voleo. Džon Vilks But trebalo je da
bude najsrećniji živi čovek. Ali on nije bio živ.
Život je tek hodajuća senka
Jadni glumac koji se
SV 205
 Pući i razbacuje
A potom zuba ne obeli više.
Priča koju priča idiot,
Prepuna buke, pomame i besa,
A koja ne znači ništa.*
Kad je imao trinaest godina, Džoni But platio je jednoj staroj Ciganki da mu
gleda u dlan. Uvek je bio opsednut sudbinom, naročito vlastitom, uglavnom
zbog jedne priče koju mu je ispričala njegova ekscentrična majka.
„One noći kad si rođen", rekla je, „molila sam Boga da mi da neki znak o
tome šta čeka mog novorođenog sina. I Bog je zaključio da treba da mi usliši
molitvu." Jer ostatak života Meri En But zaklinjaće se da su iz ognjišta njihovog
kamina iznenada iskočili plamenovi i oblikovali reč „država". Džon je beskrajne
sate mozgao o značenju toga. Znao je da ga čeka nešto posebno. Osećao je to.
,,Oo... loša šaka", kazala je Ciganka odmah, malko se trgnuvši. „Jad i
nevolja... jad i nevolja gde god pogledam." But je jedva dočekao da nakratko
zaviri u svoju buduću veličinu, a prorečena mu je zla kob. „Umrećeš mlad",
rekla je Ciganka, „ali najpre ćeš sakupiti gromovitu rulju neprijatelja." But se
usprotivio. Ona greši! Sigurno greši! Ciganka je odmahnula glavom. To ništa ne
može da spreči...
Džon Vilks But „završiće loše".
Sedam godina kasnije, prvi deo tog mračnog proročanstva se obistinio.

Od šest mladih žena koje je But odveo u svoj ričmondski pansion te večeri,
samo jedna je ostala do jutra. Ostale je izjurio pre zore, raščupane i sa odećom
smotanom u rukama. Pošto se magla od viskija razbistrila, shvatio je da su to
samo iste glupe brbljive devojke koje ga dočekuju na vratima svake pozornice u
svakom gradu, privučene njegovim bogatstvom i slavom. Sve što su imale da
mu pruže već je uzeo.
Međutim, devojka u krevetu s njim bila je nešto sasvim drugačije. Bila je
sitna, tamnokosa lepotica puti boje slonovače. Iako je imala dvadesetak godina,
posedovala je smireno, samouvereno držanje mnogo starije žene. Bilo je u njoj
neke prepredenosti, i mada je retko govorila, sve njene reči bile su mudre i
duhovite. Vodili su ljubav satima bez prekida. Nijedna druga žena, ni Meri
Sarat niti ijedan od njegovih bezbrojnih trofeja sa vrata pozornice, nije učinila
______________________________________

SV
* Magbet, peti čin, peta scena. (Piščeva napomena)

206
da se But oseća tako. Privukla ga je kao što ga je privlačilo samo pozorište.
Svaka žena pre nje bila je neispunjeno obećanje.
U trenucima predaha, But je ispunjavao tišinu pričama iz svoje mladosti:
reči „država" od plamena... Cigankom... neizbežnim osećajem da mu je suđena
veličina, nešto više nego što slava i novac mogu da omoguće. Devojka puti boje
slonovače priljubila je usne uz njegovo uho i rekla mu kako može da postigne
tu veličinu. Možda joj je poverovao; možda je samo udovoljavao svojoj mladoj
ljubavnici, ali u nekom trenutku te druge noći, Džon Vilks But svojevoljno je pio
njenu krv.
Tokom naredna dva dana preživeo je najgoru i poslednju bolest svog
života. Namočio je čaršave svojim znojem; doživljavao strašna priviđenja; grčio
se tako silovito da su nogari njegovog kreveta lupali o pod.
Tri dana pošto je poslednji put viđen u javnosti, But se probudio. Digao se i
stao u sredinu sobe, sam. Devojka puti boje slonovače bila je otišla. Nikada neće
saznati njeno ime; nikad je više neće videti. No to mu nije bilo važno. Nikad se
nije osećao življim nego u tom trenutku, niti je ikad video i čuo tako jasno.
Kazala je istinu.
But je priželjkivao besmrtnost još od detinjstva. Sad ju je dobio. Oduvek je
znao da ga čeka neka posebna sudbina. I eto je tu. Biće najveći glumac svoje
generacije... svih generacija. Njegovo će ime doživeti slavu o kakvoj Edvin i
Džunijus mogu samo da sanjaju. Ukazivaće čast svetskim pozorištima svojim
prisustvom; gledaće kako se carstva mrve i pretvaraju u prah; pohraniće svaku
Sekspirovu reč u sećanje. On je gospodar vremena i prostora. But nije mogao da
se ne nasmeje kad mu je još jedna misao prošla kroz glavu. Stara Ciganka je bila
u pravu. Umro je mlad, baš kao što je ona rekla da će umreti. I sad će živeti
večno.
Ja sam vampir, pomislio je. Hvala bogu.

Besmrtnostse, međutim, isprvapokazala pomalo razočaravajućom. Poput

tako mnogo vampira, But je morao sam da nauči teške lekcije smrti. Nije bilo
učitelja da mu objasni hiljade šapata koji bi mu sad ispunili glavu kad bi se
okrenuo prema publici. Nije bilo prodavca da mu preporuči odgovarajući par
tamnih naočara niti prikladna sredstva za uklanjanje krvi s rukava kaputa. Kad
je prvi put osetio snažnu glad, koja mu je sasvim obuzela um i zahtevala
utoljenje, tumarao je mračnim ulicama Ričmonda satima, prateći teturave

SV
pijance beskrajnim zavojitim uličicama, nijednom ne smogavši dovoljno

207
smelosti da napadne.
Kad je glad postala toliko jaka da je osetio kako tone u ludilo, But je
smogao hrabrosti, ali ne u Ričmondu. Dvadesetog dana svoje besmrtnosti,
uzjahao je svog konja pošto se smrklo i zaputio ka plantaži u obližnjem Čarls
Sitiju. Imućni uzgajivač duvana po imenu Harison gledao je njegovog Hamleta i
pozvao glumca na večeru sledeće nedelje. But je namerio da prihvati taj poziv
malo ranije.
Privezao je konja uz drvo u voćnjaku sedamdesetak metara od staništa
robova, koje se sastojalo od deset jednolično sagrađenih gusto zbijenih baraka
od cigle. Iz njihovih dimnjaka nije se izvijao dim. Njihovi prozorčići bili su
mračni. But se odlučio za najbližu kućicu (jer mu je tako bilo najzgodnije) i
provirio kroz prozorčić. Unutra nije gorela vatra, a na nebu gotovo da uopšte
nije bilo meseca, a ipak je video sve kao da je osvetljeno svetlima u podu
pozornice koja bi ga noću zaslepljivala.
Desetak crnaca različitog pola i starosti čvrsto je spavalo unutra, neki na
krevetima, ostali po istkanim podnim prostirkama. Najbliže njemu, odmah
ispod prozora, devojčica od sedam ili osam godina spavala je potrbuške u
dronjavoj beloj spavaćici.
Nekoliko minuta potom, But je bio u voćnjaku, jecao je, s njenim
beživotnim telom u naručju, a njena krv kapala mu je niz očnjake i bradu.
Kleknuo je i čvrsto je stegnuo uz grudi.
On je đavo.
But je osetio kako njegovi očnjaci probijaju debeli mišić njenog vrata.
Ponovo je počeo da pije.

V
Posle celog dana učtivog odbijanja, Linkolnovi su napokon našli par voljan
da pođe s njima u pozorište. Major Henri Ratbon i njegova verenica Klara
Haris, kći njujorškog senatora Ajre Harisa, vozili su se unatraške, sedeći
naspram Ejba i Meri, dok se predsednička kočija probijala kroz slabašnu maglu.
Meri je osećala prohladan vazduh u crnoj svilenoj haljini i šeširiću iste boje.
Ejbu je bilo savršeno toplo u crnom vunenom kaputu i belim rukavicama.
Njihova družina zaustavila se ispred Fordovogpožarišta malo pre osam i
trideset, kada je predstava Nas američki rođak već bila počela. Ejb, koji je mrzeo
da kasni, izvinio se vrataru i pozdravio svog telohranitelja za javnost, Džona E
Parkera.
SV 208
 Parker, vašingtonski policajac, stigao je u svoju smenu u Belu kuću sa tri
sata zakašnjenja i bez opravdanja. Vilijam H. Kruk, koji je čuvao Linkolna
danju, ljutito ga je poslao pred Ford i rekao mu da tamo sačeka predsednikovo
društvo. S vremenom će nacija saznati da je Parker bio nepopravljivi pijanac,
koji je kažnjen jer je više puta zaspao na dužnosti.
Te večeri jedino je on imao odgovornost da štiti život Abrahama Linkolna.
Linkolnove i njihove goste odveli su uz usko stepenište do duple lože, gde
su bile postavljene četiri stolice. U najdaljem levom uglu nalazila se crna stolica
za ljuljanje od orahovine za predsednika. Meri je sela pokraj njega, do nje Klara,
a za njom major. Čim su njih četvoro posedali, predstava se prekinula i
objavljen je predsednikov dolazak. Ejb je stajao, pomalo postiđen, dok je
orkestar svirao Pozdrav poglavici, a publika od više od hiljadu ljudi ustala učtivo
pljeskajući. Kad se predstava nastavila, Džon Parker je seo ispred vrata. Odatle
će moći da vidi svakog ko pokuša da se primakne predsednikovim mestima.
Iza kulisa niko nije obratio mnogo pažnje na Džona Vilksa Buta kad je
stigao sat vremena posle Ejbove družine. Bio je redovan gost u Fordovom
pozorištu, mogao je da dolazi i odlazi kad zaželi i često je gledao izvođenja
sedeći iza kulisa. Međutim, Buta te večeri nije zanimala predstava; nije imao
vremena za ćaskanje sa lakovernim mladim glumicama. Pošto je dobro znao
raspored prostorija pozorišta, provukao se kroz krivudavi lavirint hodnika i
uzanih prolaza dok nije došao do stepenica koje su vodile do levih loža.
Tamo se zaprepastio kad je video da nema postavljenih stražara. Očekivao
je najmanje jednog i nameravao je da iskoristi svoju slavu kako bi stigao do
predsednika. Veliki glumac ukazuje poštovanje velikom čoveku. Nosio je
posetnicu u džepu kaputa baš za tu svrhu.
Nije bilo ničeg osim prazne stolice.

Džona Parkera ljutilo je što ne vidi pozornicu. Neverovatno, ali tokom

drugog čina jednostavno je napustio svoje stražarsko mesto kako bi našao
drugo, pogodnije sedište. Do početka trećeg čina Parker je sasvim napustio
pozorište i otišao na piće u krčmu Zvezda u susedstvu. Sad je između Buta i
Linkolna stajalo samo usko stepenište.
Gore u loži, Meri Linkoln je držala muža za ruku. Krišom je pogledala
Klaru Haris, čije su ruke skromno počivale u krilu, i prošaputala Ejbu na uho:
„Šta će gospođica Haris pomisliti što sam se ovako zalepila uz tebe?"
„Neće pomisliti ništa."
SV 209
 Većina istoričara se slaže da su to bile poslednje reči Abrahama Linkolna.
But se nečujno popeo uz stepenice i stao ispred lože, čekajući stih koji će,
znao je, izmamiti bučan smeh.
Smeh dovoljno glasan da priguši zvuk pištolja.
Na pozornici je Hari Hok stajao sam i nadahnuto recitovao monolog
publici. But se držao staloženo i čekao dok se Hokov glas orio pozorištem.
Prišunjao se napred, uperio pištolj u Linkolnov potiljak, i pažljivo... pažljivo
povukao oroz unazad. Da je Ejb bio deset godina mlađi, možda bi i čuo škljocaj,
možda bi reagovao brzinom i snagom koje su mu spasle život mnogo puta pre
toga. Ali bio je star. Umoran. Osećao je samo Merinu ruku na svojoj. Čuo je
samo gromki glas Harija Hoka:
„Ne poznajete manire dobrog društva, je li? E pa, izgleda da ja znam
dovoljno da vas izvrnem, stara curo; vi matora smutljivice!"
Publika je zaurlala. But je opalio.
Metak je ušao u Ejbovu lobanju i on je klonuo napred na svojoj stolici za
ljuljanje, nesvestan. Merina vriska pridružila se zaglušujućem smehu kad je But
izvadio lovački nož i okrenuo se ka svojoj sledećoj meti, ali umesto generala
Granta, ugledao je mladog majora Ratbona, koji je skočio sa stolice i kidisao na
njega. But je zario nož u Ratbonovu mišicu ruke i pošao ka gelenderu. Klarini
vrisci pridružili su se Merinim dok je smeh ustupao mesto žamoru prigušenih
glasova, a ljudi okretali glave ka tom metežu. Ratbon je uhvatio Buta za kaput
zdravom rukom, ali nije mogao da ga zadrži. But je skočio preko gelendera.
Međutim, dok je to radio, mamuzom je zakačio zastavu koju je Edmund
Spangler postavio ranije tog dana. But je nezgodno pao na pozornicu, polomivši
levu nogu u kolenu.

CRNOOKI DŽON VILKS BUT ISPALJUJE KOBNI HITAC DOK

MAJOR HENRI RATBON REAGUJE.

SV 210
 Mada ozleđen, taj savršeni glumac nije mogao da se uzdrži od razmetljivog
gesta. Pridigao se, okrenuo prema publici, koju je već hvatala panika:
„Sic semper tyrannis" Državno geslo Virdžinije. Uvek ovako prema tiranima!
S tim rečima, Džon Vilks But napustio je pozornicu poslednji put.
Poput govora svojim zaverenicima, bio je to trenutak koji je verovatno
uvežbao.

VI
Otprilike u istom trenutku, Luis Pauel je istrčao iz kuće sekretara Sjuarda,
urlajući:
„Lud sam! Lud!" Mada to tad još nije znao, njegova misija nije uspela.
Herold, nervozni apotekar, uradio je svoj deo. Odveo je Pauela do
Sjuardove kuće. Sad je sa bezbedne udaljenosti gledao kako je Pauel zakucao na
ulazna vrata malo posle deset sati. Kad mu je lakej otvorio, Pauel je ispričao
svoju dobro uvežbanu priču:
„Dobro veče. Imam lek za sekretara. Treba lično da mu ga dam." Nekoliko
trenutaka kasnije bio je na drugom spratu, samo nekoliko metara od mesta gde
je njegova bolesna žrtva spavala. Međutim, pre no što je uspeo sam da se ušunja
u Sjuardovu sobu, prišao mu je Sjuardov sin Frederik.
„Zašto želite da vidite mog oca?"
Pauel je ponovio svoju pažljivo uvežbanu priču, reč po reč. Međutim,
mladi Sjuard ostao je neuveren. Nešto tu nije štimalo. Rekao je Pauelu da
njegov otac spava i da svrati ujutro.
Luis Pauel nije imao izbora. Izvukao je revolver, uperio ga Frederiku u
glavu i stisnuo okidač. Ništa. Pištolj je zatajio.
Lud sam! Lud!
Nije bilo vremena. Pauel je tresnuo Frederika po glavi pištoljem i srušio ga
na pod, krv mu je liptala iz nosa i ušiju. Pauel je zatim utrčao u sobu svoje mete,
gde je zatekao sekretarovu kćer, Fani Sjuard, koja je vrištala. Ne obazirući se na
nju ni trenutak, izvadio je nož i zario ga u starčevo lice i vrat, iznova, iznova i
iznova, dok se Sjuard nije skotrljao na pod, mrtav.
Ili je bar tako Pauel mislio. Sjuard je nosio metalnu protezu oko vrata zbog
pada iz kočije. Bez obzira na duboke brazgotine na njegovom licu, oštrica mu
nije probila vrat.
Pauel je izbo Fani Sjuard po šakama i rukama dok je istrčavao pokraj nje u

SV
hodnik. Kad je produžio niz stepenice, još jedno sekretarovo dete, Ogastus, i

211
njihov gost narednik Robinson pokušali su da ga zaustave. Obojicu ih je izbo
zbog tog nastojanja, kao i Emerika Hansela, glasnika koji je imao nesreću da
stigne do vrata baš kad je Pauel istrčavao iz kuće.
Neverovatno, nijedna žrtva nije umrla.
Napolju od nervoznog apotekara nije bilo ni traga. Poplašila ga je vriska
Fani Sjuard i utekao je. Pauel, koji je slabo poznavao taj kraj, bio je prepušten
sam sebi. Bacio je krvavi nož u obližnji slivnik, odvezao svog konja i
odgalopirao u noć.
Ma koliko da je napad na Sjuarda bio porazan, Pauel je mogao da se uteši
svešću da je postigao daleko više od Džordža Aceroda. Taj nevoljni Nemac
izgubio je smelost, napio se u krčmi u pansionu zamenika predsednika, a
potom tumarao vašingtonskim ulicama do svitanja.

VII
Dvadesettrogodišnji Čarls Lijale pomogao je svojim drugovima vojnicima
da spuste predsednika na krevet na prvom spratu Pitersonovog pansiona,
direktno naspram Fordovog pozorišta. Bili su prinuđeni da ga polože dijagonalno
budući da je bio previsok da bi ležao pravo. Lijale, vojni lekar koji je bio u
publici, prvi je pritrčao u pomoć predsedniku. Probio se kroz gomilu, popeo
uzanim stepenicama i ušao u ložu, gde je zatekao Linkolna klonulog napred na
stolici. Pošto je spustio predsednika i pregledao ga, utvrdio je da mu srce ne
kuca. Da ne diše. Mladi lekar je hitro opipao Linkolnov zatiljak i našao rupu tik
iza njegovog levog uha. Pošto mu je izvadio krvavi ugrušak iz rane, Linkoln je
ponovo počeo da diše.
Lijale je bio mlad, ali nije bio naivan. Video je dovoljno takvih povreda na
bojištu i znao je ishod. Nekoliko minuta pošto je predsednik pogođen, saopštio
je svoje mračno i tačno medicinsko mišljenje:
„Njegova rana je smrtonosna. Nemoguće je da će se oporaviti."
Meri nije mogla da podnese da bude u istoj odaji sa svojim umirućim
mužem, pa je ostala u salonu Pitersonovog pansiona i čitavu noć preplakala.
Robert i Tad stigli su u nekom trenutku posle ponoći i zauzeli njeno mesto kraj
Ejbove postelje, isto kao što je Ejb klečao uz postelju svoje umiruće majke
gotovo pedeset godina ranije. Pridružili su im se Gidion Vels, Edvin Stanton i
beskrajna povorka najboljih vašingtonskih doktora, koji su svi došli da daju svoj
savet. Međutim, ništa se nije moglo učiniti. Doktor Robert King Stoun,

SV
porodični lekar Linkolnovih, pregledao je predsednika te noći i zaključio da je

212
njegov slučaj „beznadežan".
Bilo je samo pitanje vremena.
Do svitanja, napolju se okupila velika gomila sveta. Predsednik je disao sve
slabije kako je odmicala noć, a puls mu je bio isprekidan. Bio je hladan na dodir.
Većina doktora istakla je da bi takva rana usmrtila većinu ljudi za dva sata;
možda i manje. Ejb je izdržao devet. Ali Ejb Linkoln je uvek bio drugačiji. Ejb
Linkoln je uvek živeo.
Detešce koje je majka volela i pazila;
Detešce koje je majci ljubav dokazalo;
Muž kojeg su majka i detešce blagosiljali,
Svako je, svi su, daleko u svom večnom počivalištu.*
Abraham Linkoln preminuo je u 7.22 ujutro, 15. aprila 1865.
Ljudi kraj njegove postelje pognuli su glave u molitvi. Pošto su se pomolili,
Edvin Stanton je izjavio:
„On sad pripada večnosti."
Rekavši to, vratio se svojim telegramima. Džon Vilks But bio je u begu i
Stanton je bio rešen da ga uhvati.

VIII
But i Herold uspevali su da umiču unionističkoj vojsci jedanaest dana,
pobegavši najpre u Meriland, zatim u Virdžiniju. Danima su se neprekidno
skrivali po močvarama; spavali na postelji od hladne zemlje. But je očekivao da
će ga prigrliti kao junaka, „spasitelja Juga". Umesto toga, prognali su ga napolje
na studen.
„Otišao si predaleko", rekli su mu. „Jenkiji će spaliti sve farme od
Baltimora do Berminghama tragajući za tobom."
Drugo Cigankino proročanstvo se obistinilo. But je prikupio „gromovitu
rulju neprijatelja".
Dvadeset šestog aprila, Buta su probudili povici i odmah je shvatio.
Prokleta dvolična hulja...
Ričard Garet bio je među retkim stanovnicima Virdžinije koji ih nisu odbili.
Nahranio ih je i dao im topao ambar za duvan kao konačište. Sudeći po
vojnicima Unije ispred, i on ih je prodao za novčanu nagradu.
Od Herolda nije bilo ni traga. Kukavica se predala. Nije važno. Ionako će
___________________________________

SV
* Iz Ejbove omiljene pesme Škota Vilijama Noksa. (Piščeva napomena)

213
biti brži sam. Pala je noć, a noć pripada Butovoj vrsti. Neka čekaju, pomislio je.
Neka čekaju i vide šta sam. Noga mu je još davno zacelila i, mada je bio
zanemoćao od gladi, oni mu neće biti ravni. Ne u mraku.
„Predaj se, Bute! Nećemo te ponovo upozoravati!"
But je ostao na mestu. Poštujući svoju reč, unionistički vojnici nisu ništa
više rekli. Samo su zapalili ambar, potpalivši daske i bacivši baklje na krov.
Vatra je za tili čas progutala stari suvi ambar. Od zaslepljujućeg plamena
mračni uglovi ambara činili su se još dublji. But je stavio tamne naočari kad su
prastare grede počele da škripe nad njim, a pramenovi crnog dima počeli da se
penju uza zidove. Stao je u sredinu pozornice i povukao dno svog kaputa, stara
glumačka navika. Hteo je da izgleda najbolje za tu priliku. Hteo je da ti
severnjački vragovi vide ko je on pre nego što...
Neko je unutra sa mnom... neko ko mi ne misli dobro...
But se okrenuo ukrug, spreman za napad koji je mogao da dođe iz svakog
pravca, svakog časa. Očnjaci su mu se spustili; zenice nabrekle, dok mu se oči
nisu pretvorile u crne klikere. Bio je spreman na sve...
Ali nije bilo ničega. Ničeg osim dima, i vatre, i senke.
Kakva je ovo varka? Zašto ne mogu da ga nanjušim dok...
„Zato što si slab..."
But se hitro okrenuo u pravcu odakle je dopro čovekov glas.
Henri Sterdžes iskoračio je iz najmračnijeg kutka ambara.
„... i što previše razmišljaš."
Namerava da me uništi...
Nekako je But shvatio sve. Možda je taj stranac hteo da on to razume,
prisilio ga je da razume.
„Uništio bi me zbog živog čoveka?" But je uzmicao dok se Henri primicao.
„ZBOG ŽIVOG ČOVEKA?"
Henri nije ništa rekao. Bilo je vremena i mesta za reči. Očnjaci su mu se
spustili, oči zacrnele.
Ovo su poslednje sekunde mog života.
But nije mogao da se ne osmehne.
Stara Ciganka je bila u pravu.
Džon Vilks But zaista će završti loše.

SV 214
 Četrnaest
Dom
Sanjam da će jednoga dana ova nacija ustati i ostvariti pravo značenje svoje vere:
„Smatramo da su ove istine očigledne: da su svi ljudi stvoreni jednaki."
Dr Martin Luter King mladi, 28. avgusta 1963.

I
Ejb Linkoln je sanjao.
Gledao je kako se njegov plen kreće među ljudima ispod; gledao je kako
samouvereno kruži oko njih. Birajući. Streljajući ih pogledom poput Boga.
Ismevajući ih; naslađujući se njihovom bespomoćnošću. Ali ti, pomislio je,
večeras si bespomoćan ti.
Samo trenutak. Samo još trenutak i počeće. Niz uvežbanih pokreta.
Izvođenje, glačano svake noći. Usavršeno. Samo trenutak, a onda snaga,
uzbuđenje, brzina. Zuriće u crnilo njegovih očiju, gledati kako ih život zauvek
napušta. A zatim će biti gotovo. Za večeras.
Ponovo je imao dvadeset pet godina i ponovo je bio snažan. Bio je tako
snažan. Sve tuge u njegovom životu, sve sumnje i smrti i razočaranja, sve one
bile su radi ovoga. Bile su vatre koje su plamtele u njegovim grudima. Bile su
njegova snaga. Bile su ona. Jedna molitva dolazila mu je u misli u tim
trenucima. Pre vriske. Pre pogađanja i krvi. Nije mnogo mario za molitve, ali
ova mu se dopadala:
Ako neprijatelji moji budu brzi, daruj mi brzinu. Ako budu snažni, Gospode, onda
mi podari snagu da ih porazim. Jer uvek sam bio na strani istine, na strani pravde. Na
strani svetlosti.
Oštrio je svoju sekiru iznova i iznova. Kada bih zamahnuo njome dovoljno
jako, pustio bih krv i vazduhu. Tokom godina njena se drška istrošila i srodila
sa njegovim krupnim šakama, postavši mu stari drug. Svaki njen nabor bio je
dobrodošao prijatelj. Bilo je teško odrediti gde se završava on, a gde počinje
sekira. Nemoguće znati koliko... Sad.
Skočio je sa krova ambara i lebdeo iznad svoje žrtve. Stvorenje je podiglo
pogled. Oči su mu pocrnele od kapka do kapka. Pokazalo je očnjake, šuplje i
gladne. Zamahnuo je sekirom iz sve snage i osetio kako mu drška izleće iz šake,
tela i dalje visoko iznad zemlje. Kad se spustio, krajičkom oka je spazio jedno od

SV
njihovih lica. Lice bespomoćnog čoveka, uplašeno i zbunjeno. Još nesvesno da

215
mu je život upravo spasen. Ne radim ovo zbog tebe, pomislio je. Radim ovo zbog
nje. Gledao je kako se njegov stari drug obrće u vazduhu... drvo metal drvo
metal drvo metal. Znao je, od trenutka kad ga je pustio, znao je da će oštrica
naći svoju metu. Znao je kakav će zvuk proizvesti kad probije lobanju tog
lažnog boga, cepajući njegov samouvereni osmeh nadvoje... kidajući mu
mozak... lišavajući ga večnog života. Znao je jer je to bila njegova svrha.
To je oduvek bila njegova svrha...

Ejb se probudio u svojoj kancelariji u Beloj kući. Obukao se i seo za mali

radni sto pokraj prozora koji je gledao na južni travnjak. Bilo je savršeno
avgustovsko jutro.
Lepo je biti u Vašingtonu. Čudan je osećaj pisati ove reči, ali opet, pretpostavljam
da me je ponelo ushićenje današnjeg dana.
Obećava da će biti istorijski. Samo se nadam da će se pamtiti po pravim razlozima,
a ne po nasilju koje mnogi predviđaju (a ostali mu se nadaju). Nema još ni osam sati, a
već vidim gomile kako marširaju kroz park Ilips prema spomeniku. Koliko li će ih biti?
Ko će govoriti i kako li će okupljeni primiti njihove reci? Znaćemo za nekoliko kratkih
sati. Voleo bih samo da su izabrali drugo mesto. Priznajem da mi uopšte nije prijatno da
budem blizu te stvari. No iznenadio sam se što mi uopšte nije neprijatno da spavam u
svojoj kancelariji. Zapravo, to i nije tako čudno budući da sam se ovde, u istoj ovoj
prostoriji, potpisao kao prethodnik svog vremena. Moram se setiti da pošaljem
predsedniku Kenediju zahvalnicu što me je primio u goste.

II
Ujutro 21. aprila 1865, pogrebni voz Abrahama Linkolna napustio je
Vašington i započeo svoje putovanje kući u Springfild.
Hiljade ljudi stajale su pored šina dok je voz sa Linkolnovim telom polazio
sa Zelezničke stanice Baltimor i Ohajo u osam sati i pet minuta; na njegovih
devet vagona bili su povešani crni venci, a iznad zaštitnog odbojnika
lokomotive visio je uramljen portret pokojnog predsednika. Ljudi su suznih
očiju stajali sa šeširima u rukama; žene spuštenih glava. Vojnici, od kojih su
neki napustili svoje krevete u Bolnici Svete Elizabete kako bi ispratili voz, stajali
su u redovima pravi kao strele, salutirajući svom palom vrhovnom
komandantu.
Dva Ejbova sina bila su u vozu s njim, Robert, sad već dvadeset-

SV
jednogodišnji vojni kapetan, i Vili, čiji je kovčeg izvađen iz privremene grobnice
216
i smešten kraj očevog. Tad je ostao u Vašingtonu s Meri, koja je bila suviše
ophrvana tugom da bi otišla iz Bele kuće. Trinaest dana i gotovo dve hiljade
sedamsto četrdeset kilometara voz je krivudao svojim putem kroz Sever,
zastajući u označenim gradovima kako bi svet mogao da vidi predsednikovo
telo. U Filadelfiji se trista hiljada ljudi guralo i laktalo kako bi nakratko videli
telo ubijenog predsednika. U Njujorku je petsto hiljada ljudi stajalo u redu da
vidi Ejba, a šestogodišnji Teodor Ruzvelt gledao je kako njegova pogrebna
povorka prolazi. U Čikagu su se stotine hiljada okupile oko postolja na kojem je
bilo izloženo predsednikovo telo, a u koji su bile uklesane reči:
„Veran isitni, mučenik zarad pravde".
Ukupno je više od dvanaest miliona ljudi stajalo pored šina da gleda kako
prolazi pogrebni voz, a više od milion čekalo je u redu da vidi predsednikov
otvoreni kovčeg.
U četvrtak 4. maja 1865, more crnih suncobrana štitilo je hiljade ožalošćenih
od vrelog sunca kad je Ejbov kovčeg, zatvoren za svu večnost, stigao na Groblje
Ouk Ridž na mrtvačkim kolima koja je vuklo šest belih konja.
Dok je biskup Metju Simpson držao dirljiv govor veličajući „spasitelja
Unije", jedan naročito bled ožalošćeni gospodin gledao je iza tamnih naočara, sa
crnim suncobranom i rukavicama. Mada njegove oči nisu bile sposobne za plač,
osećao je gubitak Abrahama Linkolna dublje no ijedna živa duša tog dana u
Springfildu.
Henri je ostao kraj zatvorene kapije ispred prijemne kripte (gde će Ejbov i
Vilijev kovčeg ostati dok se ne napravi trajna grobnica) dugo pošto je sunce
zašlo i gomile sveta se razišle, čuvajući svog dugogodišnjeg prijatelja. Čuvajući
čoveka koji je spasao svoj narod od porobljavanja i vratio tamu natrag u senku.
Ostao je tamo veći deo noći, na trenutke sedeći i razmišljajući u tišini, na
trenutke čitajući ceduljice koje su ljudi ostavili sa cvećem u dnu gvozdenih
rešetaka. Jedna je posebno dirnula Henrija. Glasila je jednostavno:
„Neprijatelj sam tiranima i prijatelj svojoj zemlji."*

Hiljadu osamsto sedamdeset prve, Tad Linkoln, koji je tad živeo s majkom
u Čikagu, oboleo je od tuberkuloze. Umro je 15. jula u osamnaestoj godini
života. Telo mu je odneseno u Springfild i smešteno u očevu grobnicu pored
braće Vilija i Edija. Robert je opet bio u pogrebnom vozu pošto je Meri bila
_____________________________________

SV
* Julije Cezar, peti čin, četvrta scena. (Piščeva napomena)

217
suviše rastrojena da bi prisustvovala sahrani.
Od sve Ejbove dece jedino je Robert dočekao da vidi novi vek. Oženiće se i
dobiti troje dece, a kasnije u životu radiće za dva predsednika, Džejmsa
Garfilda i Čestera A. Artura, kao ratni sekretar. Umro je mirno na svom imanju
u Vermontu 1926, u osamdeset drugoj godini života.
Tadova smrt bila je konačni, nepopravljivi udarac za duševno zdravlje
Meri Linkoln. U narednim godinama bivala je sve nestabilnija, često se klela da
viđa lice svog pokojnog muža kako zuri u nju iz tame prilikom noćnih šetnji.
Bolovala je od paranoje i tvrdila kako tuđinci pokušavaju da je otruju ili da joj
nešto ukradu. Jednom je dala da se vladine akcije vredne pedeset šest hiljada
dolara ušiju u postavu njenih podsuknji kako bi bile na sigurnom. Pošto je Meri
pokušala da se ubije, Robertu nije preostalo ništa do da je zatvori u duševnu
bolnicu. Pošto je otpuštena, vratila se u Springfild, gde je umrla 1882, u šezdeset
trećoj godini života. Položili su je da počiva pokraj njena tri mlada sina koja je
oplakala za života.
Bilo je nekoliko pokušaja krađe tela Abrahama Linkolna posle Građanskog
rata, dok, na zahtev Roberta Linkolna, kovčeg nije zacementiran 1901. godine
kako ga nikad više ne bi videli. Niko od tih takozvanih pljačkaša grobova nije
imao mnogo uspeha. Zapravo, niko od njih nije uspeo čak ni da odškrine teški
poklopac predsednikovog kovčega.
Da jeste, zaprepastilo bi ga ono što bi našao unutra.

III
Dvadeset osmog avgusta 1963, Henri Sterdžes stajao je ispred Linkolnovog
spomenika, odeće i frizure u koraku s vremenom, sa crnim kišobranom koji mu
je štitio kožu i tamnim naočarima preko očiju. Bio je u društvu neobično
visokog prijatelja, očiju iza „rejban" naočara, smeđe kose duge do ramena ispod
širokog šešira sa obodom. Gusta brada skrivala je njegovo četvrtasto lice, isto
ono koje je zurilo naniže u njega sa svog mermernog trona (i zadavalo mu
veliku nelagodu). Obojica su slušala pomno, ponosito, dok je mladi crni
propovednik gledao u više od dvesta pedeset hiljada lica pred sobom.
„Pre stotinu godina", počeo je propovednik, „jedan veliki Amerikanac, u
čijoj simboličnoj senci stojimo, potpisao je Proklamaciju o emancipaciji. Taj
značajni ukaz došao je kao svetionik nade milioni- ma crnih robova koji su
venuli u plamenu strašne nepravde. Došao je kao radostan osvit da okonča

SV
dugu noć zatočeništva. Međutim, stotinu godina kasnije, mi moramo da se

218
suočimo sa tragičnom činjenicom da crnac još nije slobodan."
Ejb i Henri došli su da pomognu da se dovrši posao započet vek ranije. Bili
su tu za vreme Rekonstrukcije, isterujući vampire koji su nastavili da kinje
oslobođene robove...
„Sanjam da će jednoga dana na crvenim bregovima Džordžije sinovi
nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika moći zajedno da sednu
za sto bratstva."
Bili su u Misisipiju, vukući vragove sa belim kapuljačama u smrt na
svetlosti krstova u plamenu...
„Kucnuo je čas da pravda postane stvarnost za svu božju decu."
I bili su u Evropi, gde su milioni dali živote gušeći drugi vampirski ustanak
između 1939. i 1945.
No ostalo je još štošta da se uradi.
„Napokon slobodni! Napokon slobodni! Hvala Svevišnjem Bogu, napokon
smo slobodni!"
Svetina je neobuzdano zaklicala i propovednik je seo. Bio je savršen dan u
pozno leto. Odlučujući dan u čovekovoj borbi za slobodu. Sličan danu kad je
Abraham Linkoln položen da počiva, devedeset osam godina ranije.
Danu kad je Henri odlučio...
... da su neki ljudi jednostavno suviše zanimljivi da bi umrli.

SV 219
 ZAHVALNICA
Hvala Benu Grinbergu, Džejmiju Rabu i svim mojim novim prijateljima u
Grand sentralu što ih je ushitila ova ideja i što su je briljantno ispratili; Klaudiji
Balarad što je omogućila da se sve ovo ostvari, Ališi Gordon što je omogućila da
se ostvari još toga, i svima iz agencije za talente Vilijam Moriš indevor,
predivno zastrašujućem Gregu Gelmenu; internetu (bez kojeg bi ova knjiga bila
nemoguća), posebno Guglu, Vikipediji i Linkoln logu, sve su to dragoceni
izvori; Starbaksu, upotpunjujete me; Stefani Ajzakson na genijalnosti u
korišćenju Fotosopa\ Dejvidu i svima u MTV-u što su trpeli sa mnom kad sam
odgrizao malo veći komad nego što sam mogao da sažvaćem; i mom
neustrašivom pomoćniku u istraživanju, Semu.
Posebno hvala Erin i Džošu što su me pustili da presedim veći deo 2009.
I naposletku, Ejbu, što je vodio život kojem jedva da su bili potrebni
vampiri da bi bio neverovatan, i Henriju Sterdžesu, ma gde da si...

SV 220