Божидар Ковачевић – „Госпођа вампирица“

Божидар Ковачевић – стварање модерног на темељима старог, фолклорног, фантастичног

= између традиције и авангарде.

Ковачевић обликује причу тако што на темељима предања, легенди врши модернизацију
митова, стварајући нову модерну – авангардну приповетку.

ФОРМА ВРЛО СТАБИЛА – није нарушена, наликује реалистичким приповеткама, са

учитаним авангардним одликама.

У прповетки „Госпођа вампирица“ је посебно интересантан почерак приповетке где се на

самом почетку прича разрешава. Када је епилог познат на почетку, тежиште приповедања
се ставља на саму фабулу. Прича је пуна драме и драмских обрта који доводе до тога да у
тежиште приповедања обрађује прастари словенски мит – вампиризам. Овај мит је у
приповеци обрађен у новом авангардном кључу.

Почетак – приповедач нам на почетку ставља до знања да ће испричати причу о свом ујако
и његовој љубави и смрти – тиме је епилог откривен.

Већ у првом пасусу приповрдач нам открива модеран начин приповедања, термином
МЕТАПСИХОЗЕ – преношење душе.

АВАНГАРДНЕ ОДЛИКЕ:

Приповедачев наговештај урушавања и деградирања религија уопште у реченици када

говори о звонима – Ах, звона париска... Само због њих би требало поштедети
хришћанство, јер у њима тако лепо одјекује хармонија свемира.

Слично Драгославу Михајловићу у роману Кад су цветале тикве описује Србе

гастарбајтере и њихово функционисање изван домовине.

Приповедач главног јунака Божидара Јаковљевића назива – младим дегенериком –

духовно закржљао човек – одлика авангрдне поетике.

Сусрет са госпођом Аном Левензоновом – сусрећу се три пута (симболика броја) – први
пут када му је попут мистериозне незнанке привукла пажњу на улици, други пут када је
открива на балу и трећи пут на станици када у телу младе жене открива тело старице –
где се већ наслућује трагичан исход.

Телесна уживања између младг Божидара и мистериозне Ане су описани реалистично али
са примесама авангардног поимања страсти и сексуалног уживања.
Највеће перверсије, против којих би се у другим приликама његова шумадијска душа
мистериозно побунила до гнушања, он је сада сада вршио очаран том женом, невином
као змија, лукавом као голубица. – авангардна замена народних поређења!

МОТИВ ДУШЕ – приповедач наговештава да је Ана владала Божидаровом душом –

поредећи га са великим, потентним Пигмалионом, над којим влада Галатаја, јер се у
њој налази његова душа.

Авангардно је описан и Божидарев доживљају Анине ћерке по повратку из Петрограда.

Спознавши Ану као стару и тборану жену, Божидар то приписује халуцинацији. – честа
стања одсуства свести у авангардној поетици. У том тренутку му се Елен учини веома
еротична и привлачна, много привлачнија од Ане.

Њеним заводничким моћима и немогућности да јој одоли, Божидар је придавао

вештичијим способностима.

Жена љубавница – заводница = вештица!

Кости слепог миша – наговештај вештичарења.

Његове халуцинације и помућен ум потичу од тога што се она хранила његовом снагом,
испијајући му живот полако!

Своју младост је одржавала пијући крв – он је затиче како пије крв својој ћерки која
умире.

ОТРЕЖЊЕЊЕ - схвата да није халуцинација – Зграбио је животињу, угушио,

премлатио, убио на месту. То тело што га је негде волело...

БАРОН РАЈАЧИЋ – тврди да је Божидар Левензонове побио у лудилу. Тако је мислила и

полиција која га је нашла СА ЛУДАЧКИМ ПОГЛЕДОМ НАСРЕД СОБЕ – одвели су га у
ШАРАНТОН – душевна болница, затвор – био је миран лудак.

ПРИПОВЕДАЧ истиче да није био луд, да су Французи површни и да се нико није бавио
овим случајом. На крају, није умро у затвору, већ је стрељан.

ВЕЗА – реалистична приповетка Глава шећера – Црно дерте – Милован Глишић

Демонско зло  приказано  у   лику  црног детета метафора је реалног друштвеног зла
односно стања а застрашујући призори се стављају уз предмет обраде како би га што боље
истакли. Сама глава шећера има улогу медијатора између реалног и идеалног света. Она је
реални предмет којим капетан узима мито од сељака и симбол је друштвене изопачености,
али је, истовремено, и магични предмет који фигурира као посредник демонског зла међу
људима. Сви остали елементи од којих су сачињени фантастични призори стабилизовани
су према фолклорном обрасцу, највише налик народном веровању у нечисту децу. Код
Глишића, а и иначе, са безбрижним људима, са спадалима и са весељацима, нечисте силе
не губе време. Оне увек и непогрешиво одабирају забринуте, погружене, несрећом обузете
и марљиве људе. Људе сличне Радану Радановићу, том несрећнику који очајнички
покушава да се измигољи из зеленашке паукове мреже. Њему поноћна приказа
наговештава неизбежну пропаст у коју, са главом шећера у рукама, незаустављиво срља.