AULULARIJA

Tit Makcije Plaut

(III – II v.p.n.e.)

PREDGOVOR – VESELIN ČAJKANOVIĆ:

Plaut je najstariji sačuvani rimski pisac, živeo je u doba punskih ratova. U svojim
komedijama često pravi aluziju na ratne događaje i hrabri svoje sugrađane da istraju u borbi.
O Plautu se zna da je bio niskog porekla, i (bar u svojoj mladosti) bio vrlo siromašan. Jedno
vreme je radio teške fizičke poslove (npr. u mlinu) da bi imao od čega živeti. U svoje
slobodno vreme počinje da piše komedije koje su mu donele slavu i novac ubrzo – sirotinja ga
je naterala da bude duhovit (to kaže jedna njegova ličnost u nekom njegovom delu, ali bi se to
moglo prebaciti i na samog Plauta). Od Plauta nam je sačuvano 20 komedija. One nisu
potpuno originalne, nego su, sasvim slobodne prerade s grčkog, ali je Plaut daleko bolji i od
svojih grčkih obrazaca, i od rimskih savremenika. Njegove komedije su u stihovima,
raznovrsnim i zvučnim i napisane su vanredno lepim jezikom. Najpoznatije njegove
komedije su: Menehmi, Aulularija, Amfitrion, Zarobljenici, Konopac, Kartaginjanin (poznata
po tome što ima 2 završetka i što se u njoj nalazi jedna partija na starom punskom jeziku),
Mostelarija, Trogrošni dan.
Grčka (ili tačnije, atička) komedija, koju su Plaut i drugi rimski pisci preneli u Rim,
cvetala je u Atini u V i IV veku p.n.e., i u svome razvoju prošla je kroz 2 glavne faze. Tzv.
Stara Komedija imala je dobrim delom politički karakter: to je bila politička satira; ona je
kritikovala i karikirala i politiku, i filozofiju, i književnost, uopšte celokupan javni život.
Ipak, njoj je glavni cilj bio da nasmeje, razonodi publiku. Njen najbolji predstavnik bio je
Aristofan. Nova Komedija (kao i moderna komedija i šaljiva igra, koje su prema njoj i
postale) jeste komedija karaktera i situacije. Njen najpoznatiji predstavnik bio je Menandar.
Od Stare Komedije sačuvano nam je 11 Aristofanovih komada, od Nove Komedije nije
sačuvano ništa, izuzev nekoliko dugačkih Menandrovih fragmenata. Ali nam je zato Nova
Komedija poznata po preradi rimskih pesnika, Plauta i njegovog mlađeg savremenika,
Terencija.
U Novoj Komediji ima nekoliko stalnih tipova. Najpoznatiji su: parazit, hetera, kuvar,
tvrdica, prevareni starac, hvalisavi vojnik, podvodnik, prepredeni rob, baba koja voli da pije, i
drugi. Pet prvih tipova nalaze se u komedijama koje su na ovom mestu prevedene. Parazit je
čankoliz, koji ide po tuđim ručkovima, gde ga smatraju kao neku vrstu budale i prave s njim
šale, često sasvim neslane. Hetera (’drugarica, prijateljica’) je milosnica, metresa. Hetere su
sebične i srebroljubive; njih je, u Menehmima, vrlo lepo i u duhu antičke komedije
karakterisao Mesenije. Kuvari su u komediji predstavljeni kao veliki hvalisavci i lopovi.
Tvrdica je jedan od najizrađenijih tipova, on zauzima ugledno mesto i u Teofrastovim
Karakterima. Starac je takođe interesantan tip. On je naivan ali u isto vreme i šeret. Njega
obično vara prepredeni rob; namamljeni novac upotrebi se obično na terevenke i sa njime u
isto vreme mladi gospodar otkupljuje svoju draganu. Što se tiče komedije situacije, intrige, tu
ima nekoliko motiva koji se svaki čas ponavljaju. Roditeljima je ukradena mala ćerčica (ili su
je oni prema jednom groznom običaju, koji su praktikovali i stari Grci, Rimljani, Germani,
Sloveni, odbacili na putu ili u šumi), i oni je posle neočekivano nalaze kao već odraslu, lepu
devojku – to je najčešći motiv (koji se obično završava svadbom). Drugi vrlo poznati motiv
jeste nesporazum, intriga koja se dešava zbog vrlo velike sličnosti dvaju blizanaca. Takav
slučaj imamo u Menehmima. Najbolji primer za komediju karaktera je Aulularija, a za
komediju intrige Menehmi.

1
Aulularija je bila prerađena u dubrovačkoj književnosti još u 16.veku, od strane Marina
Držića (kod njega se ta komedija zove ’Skup’).

LICA:
Prolog (domaći lar)
Euklijon, starac
Stafila, baba
Eunomija, žena (Likonidova majka)
Megador, starac
Strobil, rob
Antraks, kuvar
Kongrijon, kuvar
Sviračice, kuvari
Pitodik, rob
Likonid, mladić
Fedra, devojka
-dešava se u III veku p.n.e.;

Komedija ima V činova. Na početku domaći lar govori da je već dugo u Euklijonovoj kući
(još od Euklijonovog dede koji je imao blago i toliko je bio škrt da nije hteo ni svom sinu da
kaže na samrti gde je; to mu je otkrio lar, ali ni ovaj nije bio bolji prema laru, kao ni Euklijon,
ali je njegova ćerka dobra prema laru pa je on njoj za ljubav rekao Euklijonu gde je blago da
bi ovaj mogao bolje da je uda). Euklijon je stalno u strahu da će mu neko naći blago – čak i
Stafila i mrzi kada mora da bude van kuće, ali to radi kada treba da se uzme pomoć
siromasima (ako to ne uradi biće sumnjiv ostalima i mogu da pomisle da on ima blago –
njegovi najgori strahovi). Ispostavljda se da je njegova ćerka trudna (zlostavljao ju je momak
zaljubljen u nju za vreme nekog praznika, koji će da pošalje svog ujaka Megadora da je
zaprosi pa da mu je onda ustupi). Megador isprosi ćerku od Euklijona koji samo misli o
tome kako je Megador čuo za njegovo blago pa želi tim putem da ga se dokopa – Megadoru je
žao Euklijonova siromaštva tako da on obezbedi sve za venčanje, ali je Euklijon toliko
sumnjičav da čak i kuvare tera iz kuće, kao potencijalne lopove. Megador je mudar stariji
čovek, bogat, ali ne bahat. Na početku razgovara sa svojom sestrom (Likonidovom majkom)
koga će zaprositi i da bi radije devojku bez miraza jer ga one neće odvesti u bankrot. Mudar
je i Euklijon rado sluša kada on govori o suštini braka i o skromnosti. Likonid postavi svog
slugu Strobila da stražari između te dve kuće zbog Fedre i Strobil spazi da Euklijon iznosi
blago iz kuće i hoće da ga zakopa u hramu boginje Vere. Prati ga i krene po blago kada
Euklijon izađe iz hrama, ali zahvaljujući znamenju (gavranu) Euklijon se vrati u hram i uhvati
Strobila na delu, te uzima blago i nosi ga na drugo mesto da ga zakopa. Strobil ga prati i ovaj
put uspe da mu ukrade blago. Euklijon je očajan. Taj dan inače treba da se održi svadba, a
Fedra je na porođaju (Euklijon ne zna da je ona trudna). Ona se već porodila i Likonid želi da
mu to saopšti i da mu se izvini i da je traži za ženu. Dolazi do nesporazuma pošto Likonid
govori o Fedri, a Euklijon o svom blagu. Situacija se razrešava i Likonid natera Strobila da
vrati blago Euklijonu, a Strobil se pravi da je to samo bila krađa šale radi. Kraj komedije nije
sačuvan, ali se može naslutiti iz preostalih fragmenata – Likonid je Strobilu oduzeo testiju sa
blagom (a u naknadu za to mu dao slobodu) i vratio je Euklijonu. Euklijon je Likonidu dao
kćer za ženu, i kao miraz mu poklonio sve zlato što je bilo u testiji.