Стилске фигуре

Стилске фигуре служе да обогате књижевно дело, где њеном употребом, речи у потпуности добијају нова, пренесена значења,
и постају носиоци уметничке вредности. Стилским фигурама и њеним проучавањем се бави стилистика.

Стилистика је лингвистичка дисциплина која се бави проучавањем говорног, писаног и књижевног стила. Ова
књижевнотеоријска дисциплина приликом проучавања стила одређује основне карактеристике неког писца, дела, правца,
епохе.

Основна подела стилских фигура

Првенстено према стилистици, стилске фигуре у српском језику се деле на:

фигуре дикције

фигуре речи (тропи)

фигуре конструкције

фигуре мисли

Фигуре дикције

Стилске фигуре које се тичу гласова спадају у фигуре дикције. Односно ова група подразумева понављање одређених гласова
или групе сродних гласова, опонашање звукова природе, понављање речи. То су ономатопеја, асонанца, алитерација,
анафора, епифора, симплоха, палилогија (анадиплоза).

1. Асонанца

понављање истих самогласника унутар стиха (тј. у више речи у стиху), чиме се појачавају звучност и изражајност песничког
језика, односно постиже звучни/гласовни ефекат.

Пример: “Пучина плава

спава,

прохладни пада

мрак.” из песме “Вече на шкољу”, Алекса Шантић.

2. Алтернација

Понављање истих сугласника или сугласничких група гласова (слогова) у више речи у стиху или реченици. Често се у
песмама алитерација јавља заједно са асонанцом, чиме се постиже еуфонија (благозвучност, милозвучност).

Пример: “Врх хриде црне

трне

последњи румени

зрак” из песме “Вече на шкољу”, Алекса Шантић.

3. Ономатопеја

Стилска фигура у којој се гласовима опонашају одређени звуци из природе, животињско оглашавање или неки звуци који
припадају одређеним предметима.

На пример речи за звукове:

воде: фљус, шшш, пљус;

животиње: мњау, ав-ав, муу, пију-пију;

предмете: бум, трас, бам.

Пример из књижевности:

“Ми смо мале,

Ал’ смо знале

Да нас неће

Нико хтети,

Нико смети

Тако волети,
Као ти..

Ћију ћи!” из пемсе “На Липару”, Ђура Јакшић.

4. Анафора

Анафора представља понављање исте речи или групе речи на почетку сваког стиха или строфе, у поеазији, а у прози
понављање више реченичних делова.

Пример: “Кажи ми, кажи

како да те зовем,

кажи ми кажи,

како име да ти дам?” из песме “Кажи ми кажи”, Јован Јовановић Змај.

5. Епифора

Супротно анафори је епифора – понављање исте речи или групе речи али на крају сваког стиха или реченице.

Пример: “Чујем у сну,

сањам у сну,

видим у сну.” из песме “Ливаде изгубљених оваца”, Јуре Каштелан.

6. Симплоха

Понављање речи или групе речи на почетку и на крају стихова је стилска фигура симплоха.

“У тамници је глава народа,

У тамници је снага народа,

У тамници је нада народа…” из песме “Самсон и Далила”, Лаза Костић.

7. Палилогија (анадиплоза)

Понављање речи на крају једног и на почетку другог стиха је стисла фигура анадиплоза.

“Кад ујутру бијели дан осване,

дан осване и огрије сунце” из народне песме “Цар Лазар и царица Милица”.

Фигуре речи (тропи)

Променом уобичајног, основног значења неке речи настају стилске фигуре алегорија, метафора, метонимија,
персонификација, епитет, симбол, синагдоха, еуфемизам.

1. Метафора

За метафору се може рећи да је једна врста скраћеног поређења, али се приликом поређена изоставља оно што се пореди и
поредбена реч као. Пренесеним значењем се дочарава какав је неки предмет, појава или особа.

На пример, десило се сигурно да те је мама назвала сунце, злато, мацо – тиме те је она упоредила са нечим вредним,
слатким, а при томе није користила поредбену реч као.

Пример из књижевности:

“Срце моје, срце лудо,

шта мислиш с плетивом” из песме “Међ јавом и међ сном”, Лаза костић.

Срце овде представља лирски субјект, а плетиво је његова песма, односно стихови.

2. Алегорија

Алегорија је сачињена од низа метафора. Алегорија је стилска фигура којом се мисли и појмови исказују речима које имају
пренесено (скривено) значење. Настаје када се метафора развије и прошири на целу слику или целу радњу, односно на већи
број стихова или строфа у песничкој слици или у целовитом књижевном тексту (нпр. у баснама). Ова стилска фигура је највише
заступљена у народним песмама јер је настала проширивањем метафоричког казивања.

““Браћо моја, кићени сватови,

је ли тестир мало попјевати?“

Говоре му кићани сватови:

„Јесте тестир, делијо незнана!

Јесте тестир, а да зашто није?“

Кличе Стојан танко гласовито:

Вила гњездо тица ластавица,

вила га је за девет година,

а јутрос га поче да развија;

долети јој сив-зелен соколе

од столице цара честитога,

па јој не да гњездо да развија.

Том се свати ништа не сјећају,

досјети се љуба Стојанова,

отпусти се од ручна дјевера,

брзо оде на горње чардаке

па дозива сеју Стојанову.”, из народне песме “Ропство Јанковић Стојана”.

Овде можеш да уочиш низ метафора који чине алегорију: гњездо = дом, брак; тица ластавица = Стојанова супруга; сив-зелен
соко = Стојан.

3. Метонимија

Метонимија је стилка фигура која повезује два појма, али не због њене сличности, или разлике, већ због њихове логиче
зависности.

Метонимија, попут метафоре, подразумева употребу речи у пренесеном значењу, али за разлику од метафоре, где се значење
једне речи преноси на другу по неким сличностима, код метонимије се значење преноси према одређеним стварним, односно
логичким везама/односима.

Кућа је мирна. – мисли се да су укућани, породица мирни, сталожени.

Био је буран дан. – дан је био пун обавеза.

Ври шерпа. – ври вода у шерпи.

4. Синегдоха

Замењивање једне речи другом, али само оне које су у логичкој вези. Подврста метонимије; Стилска фигура у којој се део
узима за целину, једнина уместо множине, или јединка уместо врсте.

Синегдоха се означава као:

1. део уместо целине: Бранили су огњиште. – мисли се на дом, кућу да су бранили.

2. целина уместо дела: Остао је без крова над главом. – тачније остао је без куће.
3. једнина уместо множине: Европа пружа отпор Америци. – мисли се на европске земље.
4. посебно уместо општег: Он је Кир Јања. – значи да је он тврдица, шкртица.

5. Еуфемизам

Еуфемизам је стилска фигура којом се реч или појам замењују другом речју, чији је облик блажи. Може да се користи у
свакодневном говору, као и у књижевности. Коришћење блажих речи је због прилагођавања говора бонтону, као и због
друштвених, религиозних, политичких разлога.

Примери еуфемизма у свакодневном говору:

Синоћ је био весео – био је пијан.

Заувек нас је напустио – умро је.

Она је лака жена – проститутка.

Примери еуфемизма у поезији:

“А њега нема, и нема, и нема,

И нема га више…” из песме „Балада из предграђа”, Добриша Цесарић.

 6. Персонификација

Стилска фигура у којој се стварима, природним појавама, апстрактним предметима, биљкама и животињама придају
људске особине.

“Месец пође у Мораву, завири у топљаке и све до зоре брча по реци беле руке.” – из романа “Далеко је сунце”, Добрица
Ћосић.

7. Епитет

Епитет је реч или група речи која стоји уз именицу и одређује њене карактеристике. Писац користи епитет како би нам
ближе дочарао импресије о одређеној особи, догађају, појму. / Реч која се додаје именици да би омогућила стварање живље,
потпуније, јасније или у нечему карактеристичне представе неке ствари, појаве, живог бића или особе.

“Врућа крв рађа вруће мисли, вруће мисли дају врућа дела, а врућа дела су љубав.” Вилијам Шекспир”, из драме “Ромео и
Јулија”, Вилијам Шексипир

8. Симбол

Реч (појам, слика) која означава неки конкретан предмет, а упућује на неки апстрактни појам или групу појмова.; Симбол увек
има више значења и садржи скривени смисао.

небо – симбол мира, слободе, бесконачности;

бела боја – симбол невиности, чистоте, доброте;

срце – симбол љубави.

Фигуре конструкцијe

Ову врсту стилских фигура није тешко приметити у тексту јер се односи на распоред речи у стиху или реченици. Одсупање од
природног распореда речи у реченици буди у читаоцу посебан утисак на дело. У фигре конструкције спада инверзија,
реторичко питање, елипса, асидентон, полисиндетон.

1. Инверзија

Под инверзијом подразумевамо обртање устаљеног, очекиваног редоследа речи.

Оловне и тешке снове снивају; Облаци над тамним горским странам

“… те сада те молим обоје:

да ме исхраниш

и да утешиш буру љуту, душе моје и тела мојега.”, из песме “Похвала кнезу Лазару”, Јефимија.

2. Реторичко питање

Стилска фигура реторичко питање су упитне реченице, али изјавног карактера, пошто на ово питање не очекујемо одговор
јер је он очигледан / Посебна употреба упитних реченица – мисао се изражава у облику питања на које се не очекује одговор,
већ се њиме само изражавају осећања и расположење лирског субјекта

Бити или не бити?

Нисмо ли сами криви за то?

3. Елипса

Елипса је стилска фигура где се изостаје реч или неколико речи, при чему се смисао уопште не губи.

„У моме реду почела да луди,

Нека жена. Викала је: ’Гори!

Људи, гори! Кућа гори! Људи!’

А жица љуто почела да пори,

Набрекнуте, грозне наше уши.

На тла се жена угушена сруши.” из песме “Јама”, Иван Г. Ковачевић.

Крсти вука – вук у гору.

Ето поља, а ето коња.

Младост – лудост.

4. Асиндетон
Асиндетон је стилска фигура која настаје низањем речи без употребљавања везника.

“Зуји, звечи, звони, звучи,

Шуми, грми, тутњи, хучи, –

То је језик рода мога!”, из песме “Језик рода мога”, Петар Прерадовић.

#5 Полисиндетон

Плисиндетон има супротно значење од асиндетон и означава понављање истог везника неколико пута у стиху или
реченици.

“Човјек је на њој као на чаробној љуљашци; И земљу прелази, и водом плови, и простором лети, и опет је чврсто и сигурно
везан за касабу и своју бијелу кућу.” из романа “На Дрини ћуприја”, Иво Андрић.

Фигуре мисли

Односе се на нешто апстрактиније, да фигуре мисли дају шире значење од самог назива речи. Према данашњој подели, у
фигуре мисли спада поређење, хипербола, антитеза, литота, градација, иронија, парадокс, оксиморн.

1. Поређење

Најчешће је заступљена, како у књижевности, тако и у говорном језику. Пореде се неки непознати појмови са познатим, како би
тај непознат појам постао нама познат.

Стилска фигура којом се нешто доводи у везу и упоређује. Састоји се од три члана: од предмета који се пореди, од заједничке
особине тог предмета и оног са којим се пореди, и од самог предмета са којим се први пореди.; Особина на основу које се
поређење успоставља најчешће није непосредно уочљива.

Тврдоглав као бик.

Црн као земља.

Лепа као лутка.

2. Антитеза

Контраст или антитеза се користи у поређењу супротности. Одређени предмети или појаве се доводе у везу помоћу супротних
особина, пореде се, и на тај начин се појачава значење оба појма.

“Тиха, зелена, мека и влажна земља… Љубичице ће бити изгажене, трава утрвена, млади изданци на дрвећу покидани…”
из приповетеке “Салашар”, Вељко Петровић.

3. Хипербола

Хипербола је стилска фигура преувеличавања. Методом преувеличавања књижевници буде јака осећања код читаоца и
стварају снажне утиске.

Стилска фигура којом се преувеличавају особине предмета, напетост радње и осећања.

“Потоке већ од суза лијет око моје,

јербо срце жалости испушта своје…” из песме “Плач Сербији”, Захарије Орфелин.

4. Литота

На грчком језику литота значи ублажавање, ова стилска фигура у српском језику се користи за умањивање значаја појма.
Дакле, супротна је хиперболи; литота умањује значење тако што одређен израз замењује слабијим и негативним изразом.
Литота има одричан облик.

Разликује се од еуфемизма по томе што се израз само привидно ублажава, а уствари је значење јако.

Није ми добро. – болестан сам

Није лоше. – добро је.

5. Градација

Посматрајући све стилске фигуре градација има посебну моћ да постепено изазове буђење слика, што утиче на веће узбуђење
код читаоца.

Стилска фигура којом се осећања, представе, мисли и песничке слике ређају поступно, по јачини. Узлазна градација (од
слабијих до најснажнијих осећања, слика и сл.) назива се климакс, а силазна антиклимакс.

Ређањем све јачих осећања и снажијих утисака постиже се градација. Прво се креће од слабијих доживљаја, затим јачих и
на крају најјачих утисака. Градација мора да прати логичан ток збивања, не могу бити само набацани подаци.
Градација може да има и обрнут редослед – најјачи утисак, средњи, и потом најслабији. Мада је то заиста ретка појава у
књижевности.

“Ој Дунаво, ти ме не утопи,

Ти ме диже, привати обала,

Зато теби до небеса фала,

Рећу онда па ћу и свакада,

Али збого остај мени сада!

Виногради збогом умиљати,

Збогом, гружђе, нећу те ја брати.

Ао бербо, тебе жалим клету.” из песме “Ђачки растанак”, Барнко Радичевић

6. Иронија

Иронијом добијамо супротан смисао од његовог примарног, основног значења. У говору се иронија истиче променом боје и
интезитета гласа, док се у писању она означава наводницима.

Стилска фигура којом се речима даје супротан смисао од оног који оне имају у свом основном значењу. Иронија подразумева
подругљив говор у којем се мисли супротно од онога што се говори. У писању се речи с ироничним значењем често стављају се
под наводнике. У говору се наглашавају нарочитом интонацијом.

Испао си баш “мудар”. – мисли се да је испао глуп.

Само ти настави да се свађаш. – уместо престани да се свађаш.

7. Парадокс

Стављањем једне мисли поред друге, које при томе имају различито значање добијамо парадокс. Те две мисли тако
искључују, једна другу.

Знам да ништа не знам.

Некад се одморам од нерада.

8. Оксиморон

Оксиморон је нека врста парадокса. Када се споје две речи али у потпуности супротног значења настаје оксиморон.

Крвава бајка мудра лудост; речита тишина

Поштен лопов.

Живи леш.

Зимско летовање.

Додатно:::::::::::

Алузија

Посредно упућивање на неки познат догађај из митологије или историје, друштвену или политичку ситуацију, књижевни лик или
дело.;

Чувај се Данајаца и кад дарове доносе.;

Ахилова пета;

Страдати као Јанко на Косову.

Перифраза:

Фигура којом се нешто описно и индиректно исказује употребом речи које упућују на основна својства онога о чему се говори,
уместо непосредног именовања једном речју која упућује на тај појам.

Апострифа:

Стилска фигура у којој се лирски субејкат обраћа неживој природи, стварима, одсутним бићима (драгој, пријатељу) као да су та
бића жива и присутна.