Жорж-Жак Дантон (1759-1794)

Дантон је био једна од најупечатљивијих фигура француске револуције. Од самих својих

почетака у политици као букач на париским улицама стигао је, преко рушења монархије и
погубљења краља Луја XVI, до обједињавања свих најважнијих функција у држави.
Међутим, као у многим случајевима у светској историји, завршио је прогоњен и осуђен од
стране оних који су га некада пратили и подржавали.

Рођен је 1759. године у градићу Арсису на Оби у Шампањи. Потекао је из скромне

породице, новоустаљене у свом грађанском статусу. Школовао се најпре код
Ораторијеваца, религиозног реда од чијим окриљем су постојале многе школе широм
Француске. Након тога одлази у Париз где се запошљава као приправник у једној
адвокатској канцеларији.

Будући да је његова сопствена канцеларија, коју је отворио неколико година касније,

доносила просечне приходе начин његовог уласка у политику се не може тражити у
бављењу правом. Дантон је почео да се бави политиком пре свега због своје огромне
енергије и способности да покрене огроман број људи за собом. Ова снага и ауторитет су
се свакако огледали и у његовом физичком изгледу. Големог раста и маркантног
присуства, Дантон је у очима својих присталица али и противника био нека врста
оживелог легендарног хероја античког света. 1 Политички живот започео је на самим
улицама Париза. До краја своје каријере и живота он је остао вођа народа, предводник
масе.

Изабран је за председника кордињерског кварта који је био главна покретачка снага

револуционарних идеја. Квартовски клубови су под његовим утицајем дошли у сукоб са
управом париске општине. 2 После тога је уз помоћ квартовских клубова почео је да врши
притисак и на саму народну скупштину, а затим је дошао у сукоб и са самим краљем.
После неуспелог бекства Луја XVI сазван је збор на Марсовим пољима ради 16. VII 1791.
ради решавања питања краљевог положаја. Нејасан је Дантонов став по овом питању.

1
С. Јовановић, Вођи француске револуције, Београд 1932, 247.
2
С. Јовановић, нав. дело, 227.
Штавише, и тада су постојале сумње о искрености његових револуционарних тежњи, што
га је свакако касније довело у тежак положају односу на радикалну револуционарну струју
под Робеспјеровим вођством. Многи су тада сматрали да је његов стварни циљ био
довођење војводе Орлеана на француски престо. Иако овако нешто никада није
поврђено, има индиција да је та претпоставка могла да буде истинита. Наиме, Дантон је
често нападао Лафајета који је био главни противник орлеанског војводе. Такође је после
пада Бастиље, у ком сам није одиграо значајну улогу, Дантон предлагао да се краљева
гарда не распусти и да на њено чело дође војвода.3 Међутим, све ово не може бити више
од претпоставки.

Дантон је својим противницима дао и много других повода за критику. Иако је на речима
и већини дела био револуционар и гласноговорник париске сиротиње, он није водио
рачуна о томе да о себи одржи макар и привид новог, револуционарног аскетизма и
пуританизма као што је то чинио Робеспјер. 4 Дантон је живео лагодним животом који
сасвим сигурно није могао да приушти само приходима своје адвокатске канцеларије. 5
Ова чињеница је допринела томе да његови савременици нису сумњали у истинитост
његове поткупљивости.6

Након што је Луј XVI затворен, Аустрија и Пруска су на пролеће 1792. то искористиле као
повод да нападну Француску, уз објашњење да не објављују рат ни француском народу ни
њиховом краљу, већ париским револуционарима. 7 Пре ових догађаја био је изражен јаз
између Париза и унутрашњости француске државе, али је Дантонова способност да
покрене народ у одбрану своје земље учинила да се становништво зближи пред
заједничким непријатељем. Такође под Дантоновим утицајем су у париске квартовске
клубове у великом броју ушли санкилоти. Покушали су и да преузму формалну власт у
самој париској општини, међутим било им је дозвољено само да присуствују заседањима
као обични грађани.8 Ипак, то је било више него довољно да људи чији се политички
3
С. Јовановић, нав. дело, 233.
4
С. Јовановић, нав. дело, 339.
5
С. Јовановић, нав. дело, 296.
6
Критички речник Француске револуције, ур. Ф. Фире, М. Озуф, Сремски Карловци 1996, 273.
7
С. Јовановић, нав. дело, 239.
8
С. Јовановић, нав. дело, 242.
живот доксора одвијао готово искључиво на улицама успеју да наметну своју власт у
једној легитимној државној институцији.

Десетог августа су револуционари под Дантоновим вођством упали у сам двор и

савладали швајцарске најамнике и припаднике народне гарде који су бранили краљев
двор. Овим догађајима је краљ званично свргнут, а власт је била поверена министрима
међу којима је био и Дантон. 9 Иако је формално био само министар правде, он је у својим
рукама имао и војну власт а управљао је и спољним пословима. 10

Јакобинци у париској општини су самовољно одлучили да осуде, односно уклоне све

људе за које су сумњали да су непријатељи револуције. Ово се и десило у септембру 1792.
када је побијено између 1300 и 1500 људи који су били осумњичени да подржавају
монархију.11 Септембарски покољи су најавили будућу страховладу револуционарног
терора, када су политички противници уклањани на исти суров начин, а чија ће жртва
постати и сам Дантон. Његово прећутно одобравање септембарских покоља је у каснијој
историографији и нападано и и оправдавано, међутим мора се запитати да ли је већ у том
тренутку инерција радикалног револуционаризма полако измицала Дантоновој контроли.

Аустријско-пруска војска била је је бројно и технички надмоћна и њени војници су били

боље увежбани у односу на француске. Пад тврђаве Лонуи и пораз код Вердена изазвали
су општу панику у француском народу. 12 Дантон је у тим тренуцима показао сву вредност
своје државничке харизме и управљачког дара. Охрабрио је народ тако да су практично
сви на неки начин учествовали у одбрани Француске. Овако ојачаног морала француска
војска је победила аустријско-пруску код Валмија у октобру 1792. Рат који је избио Дантон
није имао намеру да искористи за неко велико територијално проширење Француске. Он
је подржавао идеју о такозваним природним границама Француске које су чинили
Пиринеји, море, Рајна и Алпи.

9
С. Јовановић, нав. дело, 245.
10
С. Јовановић, нав. дело, 248.
11
С. Јовановић, нав. дело, 252.
12
С. Јовановић, нав. дело, 250.
Конвент је био састављен непосредно по завршетку септембарских покоља. Његова
примарна функција била је да замени народну скупштину и да донесе коначну одлуку о
судбини краља.13 У Конвенту је поново оличен јаз између провинције и престонице. Сви
посланици из Париза били су радикални јакобинци док су посланици из унутрашњости
земље већином припадали струји жирондинаца. 14 Дантон је настојао да измири обе
фракције што је и код једних и код других изазивало подозрење према њему.

Питање краљеве смртне казне изазвало је сукобе између жирондинаца и монтањара.

Први су се залагали да се Лују поштеди живот, а други да буде погубљен. Дантон је током
свих ових расправа био одсутан и дошао је тек на самом крају да би потврдио одлуку о
краљевом погубљењу.

Револуционарна власт била је у кризи због непостојања снажне владе. Дантон је зато
априла 1793. основао Одбор јавног спасења који би радио тајно, имао највећа судска и
извршна овлашћења али и чијих би се девет чланова изнова бирали сваког месеца како
ауторитет Конвента не би био угрожен.15 Ипак, Дантон је убрзо избачен из Одбора и на
његово место је дошао Робеспјер. Узрок овоме био је Дантонов, по мишљењу неких,
исувише попустљив став у спољној политици.

У тренутку када је Робеспјерова владавина терора узимала замаха, Дантон се чинио

потпуно исцрпљен и немоћан да спречи насиље. Чланак Камија Демулена који је
осуђивао терор постигао супротно од онога што је Дантон хтео. Његови противници су
само још више били убеђени у његову издају идеала револуције. 16

Дантон је ухапшен 30. III 1794. Народ је био веома незадовољан затварањем једног од
највећих хероја револуције. Да би спречио масу људи да упадне на суђење и ослободи
Дантона, Робеспјер је помоћу Конвента донео одлуку да се осуђеницима који „вређају

13
С. Јовановић, нав. дело, 245.
14
С. Јовановић, нав. дело, 263.
15
С. Јовановић, нав. дело, 279.
16
С. Јовановић, нав. дело, 293.
суд” укине право саслушања.17Одлука суда је Дантону изречена у затвору и он је погубљен
5. IV 1794.

Дантон је био личност која је пленила пажњу како савременика тако и људи у каснијем
историјском развитку. О њему се још за живота створила легенда. Сматран је херојем
народа, вођом револуције који је око себе у једном тренутку окупио готово читав
француски народ. Ипак, његови противници и потоњи историчари су истицали и наличје
легенде о Дантону. Критиковали су га као поткупљивца и прождрљивца, човека најнижих
материјалних порива.18 Иако се ове мане његове личности не могу оспорити, не може се
занемарити Дантова преданост отаџбини и његова искрена жеља да своју земљу изведе
из немира како је најбоље знао.

Јулија Поповић

ИС 14/72

17
С. Јовановић, нав. дело, 301.
18
Критички речник француске револуције, 274.
Литература:

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд, 1932.

Критички речник Француске револуције, ур. Франсоа Фире, Мона Озуф, Сремски
Карловци, 1996.