Просветитељство

Просветитељски интелектуални покрет поставио је питање опстанка тадашњих

традиционалних схватања о човеку, друштву, цркви, држави итд. Идеје просветитеља
надживеле су мислиоце који су их створили и дале су идеолошку основу великој
Француској буржоаској револуцији. Жан Жорес изнео је занимљиву теорију да Француска
револуција као таква не постоји, већ да је у питању европска револуција која је своју
кулминацију досегла у Француској1. Са друге стране, Жорж Лефевр посматра Француску
и Америчку револуцију као два епицентра револуционарних покрета који су се одигравали
крајем 18. века. У сваком случају, просветитељство је извршило огроман утицај на
револуционарне покрете у свету оног доба.

Друштвена мисао
Ставови просветитеља били су противни ставовима хришћанске цркве и њене догме.
Једно од тврђења било је одбацивање првобитног греха који је наслеђен од Адама и Еве 2.
Човек је рођен као добар, али га друштво, лоше образовање или лоши модели неумитно
искваре, како је Дени Дидро говорио3. Волтер сматра да су животне околности те које
човека усмеравају ка врлини или пороку.

Просветитељска идеја о људској природи знатно почива на епистемолошком систему

емпиристе Џона Лока, које је изложио у свом делу Оглед о људском разуму (1690). Лок је
сматрао да се човек не рађа са идејама (идејом Бога, правилима логике итд.) као што су
мислили рационалисти, већ да је људски ум празна табла, тј. tabula rasa. У њу би се
утискивали осећаји из спољног света и стога сазнање, према Локу, проистиче искључиво
из искуства4 . Пошто човек није рођен са идејама, а самим тим и са идејом Бога,
просветитељи су стекли чврст аргумент да оповргну идеју Цркве о првобитном греху и
претпоставци да је човек по природи лош5.

Ако се људима обезбеди право окружење и образовање, онда ће они постати морално
исправне личности са здравим схватањима и разумним погледом на свет. Главни адут
човека је управо разум, који треба да му помогне у усклађивању свог живота са
природним законом. Жан Жак Русо је инсистирао на правилном васпитавању деце
написавши дидактички роман под називом Емил. Говорио је да им не треба ускраћивати
чари детињства и силити их да уче напамет. Према деци се не треба односити као према
1
Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914): Основи европске историје XIX века (1770-1815), 4. страна,
Београд 2010.
2
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, 198 страна, Beograd 2000.
3
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, 199.
4
Одатле и потиче назив правца – емпиризам.
5
Исто, 200.

1
малим одраслим људима, јер она имају свој начин размишљања који је неискварен.
Главни предуслов за владавину народа у држави било је квалитетно образовање истог.

Један од главних постулата просветитељског филозофског правца представља идеја о

друштвеном уговору коју је уобличио Русо у свом делу О друштвеном уговору. Људи су
напустили своје природно стање и створили су државу у којој власт почива на
суверенитету народа, док у њој владају закони које је донео народ 6. До напуштања
природног стања и уласка у друштвено стање људи су дошли услед појаве приватне
својине. Она је изазвала прво имовинску, а онда и политичко-правну неједнакост међу
људима. Како би се спречило безвлашће људи су пристали на ограничење дела својих
права у корист целе заједнице, и то представља друштвени уговор који уређује односе
међу становништвом. Закони постају израз опште воље народа, а не божије воље, како су
то наводили владари у Средњем веку.

Толеранција
Просветитељи су били поборници верске толеранције, нарочито Волтер. Оштро су
осуђивали верске прогоне које је хришћанска црква спроводила у историји. Спаљивање
јеретика у Средњем веку, покоље Јевреја, крсташке ратове и верске ратове Новог века
сматрали су за најгора злодела човечанства против разума 7. Иако су се верски прогони
знатно смањили до средине 18. века, било их је још увек. Свакако треба поменути чувени
случај Калас.

Још се Барух де Спиноза залагао за то да верско убеђење буде питање личне савести, а да
у држави не треба да постоји званична религија која би потиснула остале. Вилијем Пен
говорио је да верски прогон противречи учењу Исуса Христа и крши право појединца на
слободну употребу разума8. Такође, Лок је сматрао да се верске доктрине не могу доказати
и зато не треба никог приморавати да верује у нешто што не жели. Људи се могу убедити,
али их не треба присиљавати верским прогонима, који су претња стабилности грађанског
друштва. Ипак, био је неповерљив према атеистима и пре свега католицима. Као поборник
уставне владе, повезивао је католичанство са апсолутистичком влашћу монарха9.

Слобода штампе

6
Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), 23.

7
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, 203.
8
Исто, 204.
9
Треба имати на уму да је Лок живео у доба кад је католички краљ Џејмс II свргнут са престола у Славној
револуцији због тежње ка апсолутизму.

2
Једна од већих препрека раду просветитеља била је цензура. Волтер, Хелвеције, Дидро
итд. били су принуђени да воде грчевиту борбу са француским властима око објављивања
својих дела. Нарочите потешкоће доживео је Дени Дидро као главни уредник
Енциклопедије, која је изашла у 30 свезака између 1751. и 1759. године пре него што је
забрањена10. На њој је радило око 150 интелектуалаца, а уз Дидроа свакако треба
поменути и Хелвецијуса, Даламбера, Холбаха и Дејвида Хјума. Енциклопедисти се
одликују антирелигиозним, рационалним и критичким погледима на друштво. Због тога је
папа Климент XIII 1759. године осудио Енциклопедију због својих скандалозних доктрина
и презира према религији11. Значајну улогу у ширењу просветитељских идеја одиграле су
организације слободних зидара или масони12. Залагали су се за ,,духовно зидање“ и
просвећивање народа који је огрезао у догмама традиционализма и црквене догме.

Хуманитаризам
Хуманитарни дух је свакако проистекао из хришћанства. Просветитељи су били против
сваке врсте мучења, ропства и ратова. Сматрали су да је врлина у основи људске природе
и да је мучење као изнуда признања крајње животињски чин 13. Неколико европских
земаља је чак укинуло мучење у 18. веку. Рат је за просветитеље представљао велику
увреду за разум, за који су се залагали увек похлепни монарси жељни моћи. Волтер је у
свом делу Кандид исмејао ритуале рата. Ропство је такође строго осуђено од свих
просветитеља, као тежња ка доминацији изопачених појединаца над другим људима 14.
Адам Смит, водећи економски теоретичар доба просветитељства, сматрао је ропство
неефикасним у економској производњи.

Идеја прогреса
У погледу будућности човечанства просветитељи су били оптимисти. Сматрали су да ће
доћи време када ће разум победити празноверје, предрасуде, нетрпељивост и тиранију 15.
Наука представља један од стубова напретка човечанства, будући да она заступа законе
природе и разума. Кондорсе је хвалио Француску револуцију јер је напала краљевски
деспотизам, привилегије племства и црквену догму. Изложио је теорију о сталном и
непрекидном напретку човека. Једини господар човечанству треба да буде разум, а не
деспоти или затворена црквена доктрина.

Ипак, постојала је и извесна мера скептицизма око тога да ли човечанство иде само
узлазном путањом. Русо је сматрао да што више моћи и луксуза човек поседује, то је већа
шанса да постане морално искривљена и девијантна личност. Сумњао је у то да ли наука
10
Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), 25.
11
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, 206.
12
Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), 27.
13
M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, 207.
14
Исто, 208.
15
Исто, 209.

3
или уметност нужно доносе бољитак човечанству 16. Било је потребно да прође још
времена како би наступило време разума, толеранције и хуманости за којима су
просветитељи чезнули.

Закључак
Филозофи 18. века названи су просветитељима управо стога што су донели више светла
широким народним масама по питању важних интелектуалних, друштвених и политичких
тема. Супротстављали су се традиционалним и црквеним догмама за које су сматрали да
замагљују човеков дух и ум. Њихов допринос модерном друштву је непроцењив. Идеје
просветитеља инспирисале су Француску буржоаску револуцију која је између осталог
означила и почетак развитка права обичног човека. Једно од битних достигнућа
револуције била је Декларација о правима човека и грађанина, која је постала основа за
Устав који је ускоро и донет. Одредбе ових докумената добрим делом почивају на
просветитељским идејама. Француски устав постао је узор за све остале европске уставе.

Тековине просветитељства свакако живе и данас, у савременом добу. За већину права која
су нам данас загарантована дугујемо управо залагању просветитеља. Треба поменути
право слободног говора, обавезу државних власти да се према грађанима понашају у
складу са законима и у разумним оквирима, право гласа итд. Такође, филозофски систем
који су интелектуалци 17. и 18. века развили постао је чврста основа за будуће мислиоце
који су своја знања црпели између осталог и из просветитељског интелектуалног покрета.

Марко Стоковић
ИС 14/85

ЛИТЕРАТУРА

16
Исто, 211.

4
1. Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914): Основи европске историје
XIX века (1770-1815), Београд 2010.
2. M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, Beograd 2000.