Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Семинарски рад:

Грчка у источном питању

Проф. др Милош Ковић Младен Радивојевић ИС14/57

Београд, мај 2017. године

 Национално буђење Грчког народа

Национални покрети Балканских народа почели су са буђењем у другој половини

XVIII. века услед наглог слабљења кризе Османског привредно-политичког система.
Устанци и стварање националних покрета Балканских народа не би били могући да није
било економског, политичког и војног слабљења Османске моћи које се понајвише огледа
у самовољи јаничара који су од најмоћније јединице постали својеврсна наследна војничка
каста која је бринула само за новац и сопствену моћ 1. Од XVI. до XIX. века није било
ниједне генерације коју је мимиошло крвопролиће и рат на Балкану. Балкански народи
који су углавном били подстрекнути са стране стварали су константан притисак на Турске
управу. Поред тих са стране подсрекнутих постојали су и самоникли покрети који су
представљали окосницу каснијих националних покрети као што су били клефти у Грчкој.

Услед Турске и Арбанашке колонизације Епира и централне Грчке тежиште

Грчког народа померало се миграцијама у Средоземну област Грчке. Ту се створило ново
Грчко друштво услед живе Средоземне трговине, честих додира са западом, са и
госпорарећом улогом Фанариота у Дунавским кнежевинама са ослонцем на Васељенску
патријаршију у Цариграду2. Фанариоти су били мала али моћна групица Грка и
хеленизованих Румуна и Албанаца названих Фанариотима по Цариградској четврти Фанар
у којој је смештена Цариградска патријаршија 3. Фанариоти су уживали господарски углед
у Дунавским кнежевинама који је заједно са живом Средоземном трговином и колонијама
у Бечу,Будимпешти, Букурешту, Венецији, Трсту и Црноморској обали од Грчких трговаца
направио својеврсну међубалканску буржоазију. Упоредо са развојем трговачког слоја
развија се и локална самоуправа услед слабости Османске власти која се огледа у
администрацији паралелној са Турском из које ће се развити касније политичко вођство
народних маса. Из локалне самоуправе и свештенства родиће се политички носиоци
покрета док ће вође клефта, морнара и арматола и других наоружаних грчких чета бити
касније војно вођство Грчког покрета. После Фрнцуске окупације Јонских острва 1797.
године идеје Француске револуције долазе у додир са Грчким светом и утичу на развој
Грчког националног покрета. У Анкони је 1798. године под покровитељством Француске
тргговачке агенције основан Грчки револуционарни комитет са циљем борбе против
Турака на територији Грчке и Албаније 4. Први идеолог Грчке борбе за независност био је
песник Рига од Фере. Он је у својим делима „Прокламацији“ „ Декларацији права човека и
грађанина“ и „Нацрту устава“ позвао Балканске народе на стварање једне Хеленске
републике на принципима братства, једнакости и суверености народа. У његовим делима
састављеним у Бечу 1797. године испољила се мешавина демократских начела Француске
1
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 21;
2
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 13;
3
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 23;
4
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 14;

1
револуције и Грчког национализма заснованог на историјској успомени на Византијско
царство. Рига од Фере је ухапшен од стране Аустријанаца и предат Турским властима које
су га погубиле у Београдској тврђави маја 1798. године. 5 Грчки национални покрет се
развијао посредством тајних друштава која су у великој мери била под утицајима
масонских друштава која су деловала у Грчким колонијама. Највећу улогу у Грчком
ослободилачком покрету и културној еманципацији имала су два друштва: Елиноглосон
Ксенодокион основано од стране Грка и Француских филхелена у Паризу 1813. године и
Хетерија тон Филомусон основана 1812. године уз подршку Британаца са циљем
спашавања култутрних споменика и едукација ширих народних маса у Грчкој. 6

Од Берлинског конгреса до револуције

Временом Хетерија тон филомусон пребацује тежиште своје делатности са
културе на политику. На наговор грофа Каподистрије 1814. године отварају свој Бечки
огранак у ишчекивању Бечког конгреса. Врхунац њиховог политичког деловања
представља оснивање нове организације Филики Хетерије у Одеси 1814. године. Она је
својом делатношћу узидана у темељ Грчке револуције. Представља тежњу виших слојева у
Грчким колонијама да припреме устанак ради ослобођења домовине. Уживали су подршку
како од високих трговачких и фанариотских кругова тако и од родољуба на тлу Грчке и
осталих ослободилачких Балканских покрета.7 Пошто их је Јанис Каподистрија који је био
Руски министар спољних послова и лични пријатељ Руског цара Александра I два пута
одбио8 за вођство су се обратили Александру Ипсалантију генералу у Руској царској
војсци и царском ађутанту који је и сам био родом из фанариотских кругова. У период од
1818-1820. Хетерија је уживала подршку од јужне Русије до Грчке и Јонских острва.
Ипсалантијев план био је да дигне општи устанак Балканских народа након ког би се
створило велико Хеленско-Балканско царство са царем из династије Романова на челу. За
устанак су придобили и сина Влашког кнеза Јована Караџе и лично господара Молдавије
Александра Сутзоа. Желели су да ступе у контакт и са Милошем Обреновићем али је он
одбио сарадњу јер су на страни Хетерије ратовали и његови противници одбегле војводе
Миленко Стојковић и Петар Добрњац. Устанак је почео 6. марта 1821. године
Ипсалантијевим преласком реке Прут. Упоредо се развио и устанак Теодора
Владимирескуа усмерен против бољара и фанариота. Оба покрета су у крви угушена,
Владимиреску је стрељан од стране Хетерије пошто је покушао да преговара са Турцима
док је Хетерија потучена у бици код Драгошана 19. јуна 1821 године. Цео покрет распао се
оног тренутка када је Руски цар Александар I осудио деловање Ипсалантија, одузео му
генералски чин и сходно одлукама конгреса Свете алијансе у Љубљани подржао Турску
интервенцију9. Ипсалантије је ухапшен и послат у заробљеништво 27. августа када је
5
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 33;
6
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 16;
7
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 27;
8
Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002, 533;
9
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 30;

2
покушао да пребегне у Аустријске земље. Устанак у Дунавским кнежевинама је битан јер
је представљао својеврстан окидач за Грчку револуцију.

Грчка револуција
Грчки прваци срели су се на подстрек Хетерије крајем јануара 1821. године у
Востици на Пелопонезу где је договорен ошти устанак паралелно са устанком у
Дунавским кнежевинама. До првих немира у Грчкој долази 18. марта у Калаврити а 25.
марта у манастиру Св. Лавре митрополит Германос проглашава општи устанак на Турке.
Вође револуције у тој почетној фази били су вођа клефта Колокотронис и бег
Мауромахалис вођа ратоборних Мајинаца у Мореји. 10 До 2. априла цео Пелопонез је устао
на устанак. У мају устаницима је пришла Тесалија, а у јуну и Крит. До јула све јужно од
Термопила било је под контролом устаника. Као одговор на устанак Турци су на Ускрс
обесили Васељенског патријарха а потом су започели масован погром над Грцима у
Смирни, Цариграду, Солуну, Једрену и на острвима. Посебно је био стравичан масакр на
Хиосу где је побијено 28.000 Грка. На ове злочине Грци нису остали неми те су и они
извршили масакре над Турским становништву на Мореји и у Триполису али Европска
јавност на њих није реаговала и ниједан глас се није дигао да осуди масакре над Турцима
шта више развио се јак покрет саосећања и солидарноси са устаницима 11. Грчки устанички
покрет подржали су интелектуалци и интелигенција широм Европе међу којима је
вероватно најпознатији био лорд Бајрон који и умире у Мисолунгију 1824. године. 12
Скупштина у Епидавру почетком 1822. године донела је нови устав и поставила на место
председника Александра Маврокордата. Света алијанса је у почетку представљала
кочницу Грчком националном покрету јер је Света алијанса као организација створена
1815. године од стране владара Русије, Пруске и Аустрије а требала је да буде инструмент
за очувавање статуса кво у Европи и гашење националних и социјалних револуција и
покрета. Александар I је ургирао на Порту да да Грчкој исту врсту аутономије коју су већ
поседовале Молдавија, Влашка и Србија што би Александра учинило заштитником свих
хришћана на Балкану и његов протекторат би се проширио и на Грчку док би с друге
стране Грке добијање аутономије смирило што је било у складу са начелима Свете
алијансе. Тој идеји успротивили су се Енглеска и Аустрија које су понудиле своје
посредовање у решавању спора што Порта одлучно одбија. У међувремену на ратишту
Колокотронис код Дервенакиа туче Османску војску средином 1823. године. У Петрограду
се на конферецији поводом Грчке састају велике силе али нису могли да се договоре око
деловања те су само одлучиле да посредују и то ако би Турци то затражили. Александар I
умире децембра 1825. године и на његово место долази његов ратоборнији брат Никола I.
Он тражи враћање стања у Влашкој и Молдавији као што је било пре побуне 1821. године,
10
В. Поповић, Источно питање.Историјско питање борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и
на Балкану, Београд, 1996, 153;
11
Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002, 535;
12
В. Поповић, Источно питање.Историјско питање борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и
на Балкану, Београд, 1996, 154;

3
тражи решење Српског питања и што пре примирје у Грчкој. Британци у Русију шаљу
војводу Велингтона који преговара са грофом Неселродеом и долази до њиховог договора
о заједничком раду на решавању Грчког питања 4. априла 1826. године 13. Турци прихватају
Руске захтеве 22. маја 1826. године а притом прихватају и одредбе Акерманске конвенције
од 7. октобра 1826. године . У исто време Турци из Египта траже помоћ од паше Мехмед
Алија који у Грчку са великом флотом и војском шаље свог сина Ибрахим-пашу. Он у
крви гуши устанак на Криту и искрцава се почетком 1826. године на Пелопонез који је
ставио под огањ14. Пошто Турци одбијају да успоставе примирје са Грчком и одуговлаче с
тим Русија и Британија желе да увуку и Француску решавање Грчког питања што им и
полази за руком 6. јула 1827. године када потписују Лондонски уговор којим заједно са
Русима и Британцима траже моментално примирје у Грчкој. Турци то одбијају и освајају
Атину што постаје разлог за интервенцију 15. Француска и Британска флота послате да
блокирају Грчку и спрече даље мешање Египћана затичу Турску и Египатску флоту
укотвљену код Наварина где долази до окршаја и стравичног пораза Султанових снага 20.
октобра 1827. године.16 Никола I је 28. априла 1828. године објавио рат Турској јер је
Мехмед II одбијао да попусти. Руска војска је напредовала у два правца: Источном обалом
Црног мора преко Кавказа до источне Анадолије где су напали Карс и Ерзурум и преко
Дунавских кнежевина са западне стране Црног мора где освајају и стару престоницу
Једрене 22. августа 1829. године. Енглези и Французи су успели да издејствују повлачење
Египатских трупа из Грчке док је на на место председника код њих дошао Јанис
Каподистрија. Мир је закључен у Једрену 14. септембра 1829. Лондонском конференцијом
потврђено је формирање независне Грчке краљевине са Грчким жељеним краљем
Леополдом од Сакс-Кобурга али је он одбио престо па су избили немири у Грчкој који су
смирени када је Грчка проширена до Арте а на престо 3. фебруара 1832. године доведен
Отон Баварски17.

Влада странаца
Колико је незвисност Грчке била ограничена јасно говори чињеница да Грци
уопште нису били потписници споразума из 1832. године којим су регулисани услови под
којим ће Отон преузети Грчку круну и регулисана заштита великих сила. Уговор су
потписале Русија, Британија, Француска и Баварска 18. Отон је био малолетан те је уместо
њега државом управљало трочлано намесништво састављено од Бавараца које није много
обраћало пажњу на осећања и традицију својих Грчких поданика. Прво су из војске
најурени стари револуционари који су слободу Грчкој и донели а замењени су Баварским
13
В. Поповић, Источно питање.Историјско питање борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и
на Балкану, Београд, 1996, 157;
14
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 32;
15
Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002, 538;
16
Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002, 539;
17
В. Поповић, Источно питање.Историјско питање борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и
на Балкану, Београд, 1996, 160;
18
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 49;

4
војницима и плаћеницима чиме су се клефти, арматоли и морнари осећали изневереним 19,
али су они и даље коришћени у тренутцима димпламтских криза са Турском да изазивају
нереде са друге стране границе. У Епиру је Колокотронис од старих револуционара
формирао тајно удружење „Феникс“ уређено слично као и Хетерија са циљем ослобађања
потлачених Грчких области. С друге стране намесништво је раскинуло и односе између
Грчке и Васељенске цркве у Цариграду прогласивши аутокефалност Грчке цркве што је
довело до прекида свих односа 1833. године. Млади краљ Отон је 1835. године преузео
власт од намесништва и почео самостално владање. Од његовог доласка на власт до 1837.
године дужност председника владе обављали су Баварци , а од 1837. искључиво Грци. У
држави су постојале две странке: „Француска“ која се залагала за донешење новог
либералнијег устава по угледу на Француске уставе и „Руска“ којој је главна преокупација
било изглађивање црквених односа са Цариградском патријаршијом 20. Баварци су и из
војске истерани 1838. године када су коначно напустили Грчку али Баварски утицај на
Грчку бирократију је и даље био итекако јак преко Отонове Баварске свите која је дошла с
њим у Грчку. На крају крајева и министар војни је био један од „омражених Бавараца“.
Прву заверу против краља покушало је 1839. године тајно удружење
Филодоксија(пријатељи православља) због у том тренутко нерешеног црквеног питања.
Незадовољство у држави је било велико а његов врхунац представља војни држвни удар уз
широку подршку јавности који се десио 3. септембра 1843. године 21 којим су из
бирократије и са одговорних позиција уклоњени странци а сазвана је и уставотворна
скупштина која је донела нови устав Грчкој 1844. године.

Гранде Мегало(Велика идеја)

После устава из 1844. године на место председника владе долази стари
револуционар Јоанис Колетис који је у скупштини изнео програм велике идеје. „Велика
идеја“ Грчке политике и национализма темељила се на историјском сећању на Византијско
царство у циљу васкрсавања његове славе и моћи. Корени славе и моћи Византијског
царства леже у сјајној античкој прошлости у којој су Грчка култура, цивилизација и наука
удариле темеље Европској и светској цивилизацији. „Велика идеја“ повлачила је границе
Грчке на северу до планине Балкан, а на југу до рта Матапан док је на западу граница било
Јадранско море на истоку су то били Егејско и Црно море. Колетис се у спољној политици
ослањао на Русију и Француску. Поспешивао је немире у јужној Македонији, Епиру и
Тесалији преко друштва „ Грнде фратерните“. Од стране Турских власти Колетис је
оптужен за организовање три завере због којих су уз подршку Британије која је водила
Туркофилску политику због очувања свог „пута живота“ Турци упутили оштре
протесте.22Источно питање поново се актуелизије избијањем Кримског рата. Избијање рата
1853. године и Турску заузетост на Криму и Дунаву Грци користе да изврше герилске
19
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 44;
20
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 53;
21
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 55;
22
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 50;

5
упаде у Епир,Тесалију и јужну Македонију . Преко границе прелази 7.000 добровољаца
под командом генерала Гриваса и Мамуриса. На чело побуњеничког покрета у Епиру и
Тесалији стао је генерал Цавелас. Турска је одмах о избијању нереда прекинула
дипломтске односе са Грчком и почела са прогоном Грка са осталих области насељених
Грцима које су и даље биле под Турском влашћу. Француска, Британија и Пијемонт су
упутили протестну ноту Грчкој влади захтевајући да одмах прекине са операцијама на
Турској територији и да се повуче из окупираних територија 23. Турска војска је надјачала
добровољце али је Грчка одбијала да одустане све док Британија није послала флоту да
блокира Грчку и чак су окупирали Пиреј 1854. године да би осигурали да се Грчка неће
мешати у источно питање до окончања Кримског рата. Британска флота је напустила
Пиреј 1857. године. 24 У току Кримског рата на страни Руса ратовала је добровољачка
Грчка легија под командом Паноса Коронеоса која је учествовала у одбрани
Севастопоља.25 У тој легији поред Грка учествовали су и Српски, Бугарски и Албански
добровољци.

23
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 56;
24
Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-1914, Београд, 1995, 57;
25
Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005, 61;

6
 Литература:

 Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Београд, 2005

 Д. Ђорђевић, Националне револуције Балканских народа 1804-
1914, Београд, 1995
 Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002
 В. Поповић, Источно питање.Историјско питање борбе око
опстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану,
Београд, 1996