Жан Делимо, Цивилизација ренесансе, Сремски Карловци 2007.

Европа у демографском погледу заостаје за остатком света између XIV и XVII века,
услед куге, глади и ратова. Међутим, она се у истом том периоду одликује политичком
динамичношћу коју је веома лако пратити. Шпанија се ујединила и постала светска сила,
Француска је изашла као победник из Стогодишњег рата и њен владар је коначно постао
господар читаве своје државе, Енглеска и Шкотска се после вековног непријатељства
крећу ка уједињењу. Царство остаје лабава структура великог броја градова и држава, с
тим што су се до XVII века учврстиле две породице које ће до 1918. имати пресудан
утицај на европску политику и историју: аустријска грана Хабзбуговаца и Хоенцолерни у
Пруској, изван Царства. Италија стиче изглед који ће задржати све до Наполеонових
освајања, са пет главних држава: Венецијом, Миланом, Тосканом, Напуљем и папском
државом. Србија и Угарска нестале су као државе после доласка Турака, чије царство
доживљава врхунац у ово време, али се већ јављају први знаци његовог опадања. Пољска
и Литванија прикљештене су између Турака, Швеђана, који желе од Балтика да створе
сопствено „језеро“, и Руса, који јачају с последњим Рјуриковићима, али чији прави успон
почиње са Романовима.
Ако се изузме нестанак Пољске и настанак независне Грчке и аутономне Србије, те
још неколико мањих промена, карта Европе до средине XIX века остаће готово иста као и
у XVII веку, захваљујући принципу равнотеже сила, који замењује универзалну идеју
Царства. Сваки краљ сада постаје „цар“ своје државе и никоме није вазал, што значи
одбацивање феудалне владарске хијерархије. Карло V схвата да не може сам да влада
Царством, те два пута дели своје поседе, 1522. и 1556. Будућност је, дакле, лежала у
територијалним државама са националним утемељењем, али ће неки народи, нпр. Чеси,
Срби и Грци, морати да сачекају XIX и XX век да би створили такве државе. У Италији се
сукобљавају домаћи владари, Немци, Французи и Шпанци од 1494. до 1559, те се јавља
идеја о уједињењу и протеривању страних завојевача, коју 1516. износи Макијавели у
„Владаоцу“. Шапнија ће задржати своје италијанске поседе, али никада неће успети да их
асимилују, док ће државе северне Италије остати самосталне до Наполеонових освајања.
Снажна колективна свест каква се развила у Швајцарској није захватила простор од
ког су бургундске војводе у XV хтеле направити нову Лотарингију, те је та идеја била
осуђена на пропаст, уједно указујући и на пропаст шпанског европског царства. На сличан
начин је пропала и идеја да енглески краљ може владати и Француском, што је показао
Стогодишњи рат, након ког су пространи поседи енглеског краља на континенту сведени
на луку Кале. С друге стране, бечки Хабзбурзи су успели да постану чврсто језгро једне
велике, етнички и верски хетерогене целине.
У доба ренесансе, већина европских народа стиче свест о себи и другима, настојећи
притом да уз сваки народ, па и сопствени, вежу неку карактерну црту. Такво схватање
довело је до учвршћења појмова границе, царине и територијалних вода. Иако на први
поглед не делује тако, хуманизам је допринео настанку нација. Мада су главни његови
представници писали на латинском, универзалном језику ученог света те епохе, они су
управо на латинском писали дела која величају националне историје. Временом,
хуманисти желе да своје античке узоре опонашају на народним језицима, те се од XVI
века јављају жеље за њиховим унапређењем. Њихова поебеда није видљива само код
интелектуалаца, већ и у свакодневици, јер западноевропски владари у администрацији
постепено замењују латински језик народним.

Студент: Илија Кукобат

Број индекса: ИС 12/54