Фернан Бродел, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II, Београд – Подгорица
2001.
Читав Медитеран, осим са јужне, сахарске обале, омеђен је високим планинама
које су зими покривене дебелим снегом, а близу су мора. Снег са њиховох врхова често је коришћен као извор хладне пијаће воде у целом Средоземљу. Међутим, ове планине остају на маргини свих дешавања, махом везаних за равницу и у њих веома тешко продиру тековине цивилизације, те у планинама знатно дуже опстају празноверје и сујеверје. Горштаци, с друге стране, много су слободнији него равничари, јер у планини не постоји високо феудализовано друштво и опстају многи архаични обичаји, попут крвне освете. Планине око Средоземног мора ипак имају развијене везе са низијама и многа богатства која им могу понудити, попут руде и дрвета. Ипак, оне брзо постају пренасељене, те њихови становници, подстакнути сиромаштвом и тешким животом, одлазе најпре као надничари у најближу равницу, где одударају својим изгледом и понашањем од локалаца, а потом у свет. Равница је на први поглед област изобиља и лаког живота, али то често није случај. Често је мочварна, а самим тим и легло маларичних комараца. Први пројекти мелиорације терена и исушивања мочвара често су пропадали због недовољних средстава. Постоје случајеви у којима су некада плодне равнице, попут староримске Кампаније и маварске Андалузије пропадале након освајања од стране Германа, односно хришћанских Шпанаца и да је било неопходно неколико векова да се доведу у пређашње стање. Да би мечиорација била исплатива, потребна су велика средства која обезбеђује трговина, а највећи радови на овом пољу дешавали су се током XVI века уптаво око великих трговинских средишта, попут Милана и Венеције. Друштвена структура равничарског становништва варира широм Европе. Док у деловима Италије доминирају крупни поседници, другде у Италији и у Француској преовлађује ситни и средњи посед и не постоји слој сиромашног сељаштва. Посебну црту средоземног живота представља бачијање – сезонско пресељавање стада и пастира које зависи од различитих услова. Оно захтева развијену поделу рада јер се не исељавају за стоком читаве сеоске заједнице, већ само пастири. Оно представља и извор прихода за државу, која пастирима обезбеђује заштиту од разбојника и сигурну испашу за стоку, али их приморава да своје производе продају под одређеним условима и узима им одређене накнаде. Раздаљине које пастири са стадима превале знатно варирају, а у Кастиљи су износиле и до 800 километара, а њихова путовања се одвијају на тачно одређеним путевима. За разлику од бачијања на Западу, где се са стадима селе само пастири, у Анадолији је присутан номадизам, односно пресељавање читавих заједница са стадима. Следећа битна карактеристика Медитерана, после планинског окружења, јесте затвореност мора. Скоро сва пловидба одвија се са обалом у видокругу још од антике и на отворено море се излази само ако је у питању од раније познат поморски пут. Приобални господари склони су да наплате бродовима пролазак кроз њихове воде, својеврсну путарину, па и да их задрже. Пловидба уз обалу није последица технолошке неразвијености Медитерана, већ беспотребности пловидбе отвореним морем баш зато што су обале мало удаљене. То омогућава лакше сналажење у простору, лакше снабдевање посаде храном и водом, заштиту од гусара у блиским лукама и већу могућност за трговину. Поморски живот се одвија на ивицама два главна басена Средоземног мора, Источног и Западног, и унутар њихових узаних мора и залива. Црно море у доброј мери остаје изоловано за западне поморце после турских освајања, док острвље у Егејском мору чврсто држе италијански трговци и морепловци. Море између Сицилије и Туниса, као и Шпаније и Марока, представља мостове између Европе и Африке, будући да није широко. Тиренско море има бурну прошлост због своје отворености и богате обале. Јадранско море је најзатвореније, а онај ко држи Крф или Отрант, контролише цело море, у чему је Венеција успела још у XIV веку. Ипак, и она мора да страхује због жеља околних сила да стекну приступ Јадрану, развитка конкуренције у Дубровнику, Анкони и Трсту, и гусарења Турака, Бербера и сењских и ријечких ускока. Иако у XVI веку делују као два одвојена света, Источни и Западни Медитеран остају једна целина и међусобно зависни због жеље Истока да одржи корак и жеље Запада да некоме пласира своје вишкове производа настале великим географским открићима. Средоземно море, као и његова обала, није богато рибом, те отуда нема ни бројног становништва кадрог да изроди велики број морнара, те се из Северне Европе доводе плаћеници и доносе технолошке новине. Све активности везане су за невелик број лука, често веома удаљених једна од друге, али и увек наслоњене на шумовите планине. Када је медитеранског дрвета нестало, оно је увожено из севернијих крајева, као и готови бродови. Становништво малих лука често се уз риболов бави и земљорадњом и сточарством, а његов просперитет и судбина често су везани за велики град, извор занатске робе и капитала који они, с друге стране, прехрањују. Медитеранска острва су, с једне страме, скрајнути светови чији опстанак може бити неизвестан и у многоме зависе од увоза. С друге стране, она се могу наћи на главним токовима у пресађивању култура, нпр. шећерне трске. Ипак, најчешћи разлог за мешање острвљана са спољним светом јесу њихове миграције, из истих разлога који узрокују и миграције горштака у низије. Међутим, острвима Медитерана могу се сматрати и неки крајеви изоловани планинама и пустињама чији је једини прозор у свет управо море, попут Каталоније, Магреба, Сирије и југа Италије. Полуострва Средоземља, иако издвојена од континента и његових токова, нису непремостиво издвојена од остатка Европе. Уз то, она су много отворенија према мору, него према континенту. У мирним периодима, она припремају свој будуће експанзије, а са политичким приматом међу њима сели се и економски и цивилизацијски, па тако можемо пратити кроз историју и премештање цивилизацијских средишта преко Медитерана. Студент: Илија Кукобат Број индекса: IS 12/54