Фернан Бродел, Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II, Београд – Подгорица

2001.

Читав Медитеран, осим са јужне, сахарске обале, омеђен је високим планинама

које су зими покривене дебелим снегом, а близу су мора. Снег са њиховох врхова често је
коришћен као извор хладне пијаће воде у целом Средоземљу. Међутим, ове планине
остају на маргини свих дешавања, махом везаних за равницу и у њих веома тешко
продиру тековине цивилизације, те у планинама знатно дуже опстају празноверје и
сујеверје. Горштаци, с друге стране, много су слободнији него равничари, јер у планини
не постоји високо феудализовано друштво и опстају многи архаични обичаји, попут крвне
освете. Планине око Средоземног мора ипак имају развијене везе са низијама и многа
богатства која им могу понудити, попут руде и дрвета. Ипак, оне брзо постају
пренасељене, те њихови становници, подстакнути сиромаштвом и тешким животом,
одлазе најпре као надничари у најближу равницу, где одударају својим изгледом и
понашањем од локалаца, а потом у свет.
Равница је на први поглед област изобиља и лаког живота, али то често није случај.
Често је мочварна, а самим тим и легло маларичних комараца. Први пројекти мелиорације
терена и исушивања мочвара често су пропадали због недовољних средстава. Постоје
случајеви у којима су некада плодне равнице, попут староримске Кампаније и маварске
Андалузије пропадале након освајања од стране Германа, односно хришћанских Шпанаца
и да је било неопходно неколико векова да се доведу у пређашње стање. Да би
мечиорација била исплатива, потребна су велика средства која обезбеђује трговина, а
највећи радови на овом пољу дешавали су се током XVI века уптаво око великих
трговинских средишта, попут Милана и Венеције. Друштвена структура равничарског
становништва варира широм Европе. Док у деловима Италије доминирају крупни
поседници, другде у Италији и у Француској преовлађује ситни и средњи посед и не
постоји слој сиромашног сељаштва.
Посебну црту средоземног живота представља бачијање – сезонско пресељавање
стада и пастира које зависи од различитих услова. Оно захтева развијену поделу рада јер
се не исељавају за стоком читаве сеоске заједнице, већ само пастири. Оно представља и
извор прихода за државу, која пастирима обезбеђује заштиту од разбојника и сигурну
испашу за стоку, али их приморава да своје производе продају под одређеним условима и
узима им одређене накнаде. Раздаљине које пастири са стадима превале знатно варирају, а
у Кастиљи су износиле и до 800 километара, а њихова путовања се одвијају на тачно
одређеним путевима. За разлику од бачијања на Западу, где се са стадима селе само
пастири, у Анадолији је присутан номадизам, односно пресељавање читавих заједница са
стадима.
Следећа битна карактеристика Медитерана, после планинског окружења, јесте
затвореност мора. Скоро сва пловидба одвија се са обалом у видокругу још од антике и на
отворено море се излази само ако је у питању од раније познат поморски пут. Приобални
господари склони су да наплате бродовима пролазак кроз њихове воде, својеврсну
путарину, па и да их задрже. Пловидба уз обалу није последица технолошке
неразвијености Медитерана, већ беспотребности пловидбе отвореним морем баш зато што
су обале мало удаљене. То омогућава лакше сналажење у простору, лакше снабдевање
посаде храном и водом, заштиту од гусара у блиским лукама и већу могућност за
трговину. Поморски живот се одвија на ивицама два главна басена Средоземног мора,
Источног и Западног, и унутар њихових узаних мора и залива. Црно море у доброј мери
остаје изоловано за западне поморце после турских освајања, док острвље у Егејском мору
чврсто држе италијански трговци и морепловци. Море између Сицилије и Туниса, као и
Шпаније и Марока, представља мостове између Европе и Африке, будући да није широко.
Тиренско море има бурну прошлост због своје отворености и богате обале. Јадранско море
је најзатвореније, а онај ко држи Крф или Отрант, контролише цело море, у чему је
Венеција успела још у XIV веку. Ипак, и она мора да страхује због жеља околних сила да
стекну приступ Јадрану, развитка конкуренције у Дубровнику, Анкони и Трсту, и
гусарења Турака, Бербера и сењских и ријечких ускока. Иако у XVI веку делују као два
одвојена света, Источни и Западни Медитеран остају једна целина и међусобно зависни
због жеље Истока да одржи корак и жеље Запада да некоме пласира своје вишкове
производа настале великим географским открићима.
Средоземно море, као и његова обала, није богато рибом, те отуда нема ни бројног
становништва кадрог да изроди велики број морнара, те се из Северне Европе доводе
плаћеници и доносе технолошке новине. Све активности везане су за невелик број лука,
често веома удаљених једна од друге, али и увек наслоњене на шумовите планине. Када је
медитеранског дрвета нестало, оно је увожено из севернијих крајева, као и готови
бродови. Становништво малих лука често се уз риболов бави и земљорадњом и
сточарством, а његов просперитет и судбина често су везани за велики град, извор
занатске робе и капитала који они, с друге стране, прехрањују.
Медитеранска острва су, с једне страме, скрајнути светови чији опстанак може
бити неизвестан и у многоме зависе од увоза. С друге стране, она се могу наћи на главним
токовима у пресађивању култура, нпр. шећерне трске. Ипак, најчешћи разлог за мешање
острвљана са спољним светом јесу њихове миграције, из истих разлога који узрокују и
миграције горштака у низије. Међутим, острвима Медитерана могу се сматрати и неки
крајеви изоловани планинама и пустињама чији је једини прозор у свет управо море,
попут Каталоније, Магреба, Сирије и југа Италије. Полуострва Средоземља, иако
издвојена од континента и његових токова, нису непремостиво издвојена од остатка
Европе. Уз то, она су много отворенија према мору, него према континенту. У мирним
периодима, она припремају свој будуће експанзије, а са политичким приматом међу њима
сели се и економски и цивилизацијски, па тако можемо пратити кроз историју и
премештање цивилизацијских средишта преко Медитерана.
Студент: Илија Кукобат
Број индекса: IS 12/54