Волфганг Шмале, Историја европске идеје, Београд 2003.

Дело „Историја европске идеје“ Волфганга Шмалеа, редовног професора историје

на Универзитету у Бечу, представља приказ географског, политичког, привредног и
културног обликовања појма Европе. Први део књиге се бави самим настанком европске
идеје, а други интеграционим процесима започетим после 1945. године.
Појам Европе ушао је у ширу употребу у XVIII веку, мада код интелектуалаца
постоји још од XV века, када га, између осталих, Енеја Силвије Пиколомини користи у
контексту пада Цариграда и турске опасности која се надвила над Европом. Узимајући
само географске границе Европе, њена историја представља збир националних историја на
простору од Урала до Атлантика, што је веома поједностављено гледиште. Стога је у
историографији после Другог светског рата почела потрага за универзалним европским
елементима, почевши од грчко-римских и јудео-хришћанских, мада су се они показали
само као делимично универзални европски елементи. Шмале је зато кренуо трећим путем:
културно-историјским, повезујући историју Европе са оним што је у старом, средњем и
ново веку називано Европом. Тај појам је кроз време претрпео огромне промене, а од
друге половине XV века настају чврсто склопљене представе о Европи које опстају до
данас, при чему је она тада алегоријски приказивана као жена.
Историјски интеграциони процеси у Европи одвијали су се око неколико средишта
у различитим епохама – Италије, Француске, Немачке, при чему је Исток био идејно
обликован са Запада, док сам Исток готово да није доприносио укупном идентитету
Европе. Историје Европе често су се сводиле на историје Западне Европе, а та два појма
су у пракси изједначавани. Историја Европе је свакако историја развоја једног појма, који
су увели још јонски картографи у VI веку старе ере. У римско доба, појам није имао итну
улогу, а остаје нејасно које су се социјалне групе све до XIX века са њим поистовећивале.
Посебну пажњу побуђује однос Европе и нације, као појмова који су међусобно
супротстављени, али и који се међусобно прожимају. Према ауторовом схватању, историју
Европе треба изучавати као историју видљивих показатеља и идејних обликовања Европе,
уз историју стварања заједничких европских структурних елемената.
Током XVI века, долази до процвата алегоријског приказивања Европе као жене, не
толико због граматичког рода имена, колико због посматрања континената као жена. Тако
се у XVI веку јавила мисао Гијома Постела о „Јафетији“ као алтернативном имену за
Европу. Објашњење за ово име налажено је у грчкој митологији (Прометејев отац се звао
Јапет) и Библији (један од Нојевих синова се звао Јафет). Уз то, прича о Јафету наликовала
је митовима и причама које су о свом пореклу испредали краљеви, племићи и градови.
Оба ова имена ширили су исти интелектуални кругови, али је име „Европа“ очигледно
садржавало нешто више, посебно у доба великих географских открића.
Европа се код Андреа де Лагуне представља као биће од крви и меса, као измучена
и болесна жена.. Опис њеног стања – лепа жена пуна врлина, али са измучена и са телом
старице – алузија је на слике Богородице, али и на порочност европских владара, Турску,
која већ држи део Европе, неспособност хришћанских владара да јој се заједнички одупру,
те реформацију, која додатно раздире Европу. Лагуна је користио женску алегорију за
лепоту и истину, а мушку конкретизацију за мане европских владара, мада издваја
неколико позитивних примера, попут Карла V и Фердинанда.
У ово време и даље постоји, мада није много распрострањена, алегорија Европе као
„девице која седи“. Картографски прикази Европе као жене потичу из средњег века, али су
ретки. Европа као жена спојена са континентом Европом се први пут јавља на карти 1537.
код Јоханеса Пуча, секретара надвојводе Фердинанда, ком је карта била посвећена, чиме
се може објаснити чињеница да су као крунисана глава и груди Европе приказани
Шпанија, немачке земље и Чешка – главни поседи Хабсбурговаца. Оваква иконографија
имала је и своје настављаче током XVI века. Мада разлози њене популарности нису јасни,
јасне су алузије на затвореност простора омеђеног женском фигуром, поређење Дунава са
реком из Еденског врта и плодност Европе. Он је представљена и као стара познаница, и
као поново откривена.
У неким случајевима, мит о Европи је схваћен као мит о оснивању, са генеалогијом
која европски континент везује за митолошко Златно доба. Рано модерно доба нема
систематичан начин употребе мита о Европи, који је распрострањен у свим видовима
уметности тог доба. Од XVII века, расте број публикација које се баве европским темама,
што се може објаснити повезивањем научника и борбом за систем који је после
Утрехтског мира 1713. назван „равнотежом снага“. Истовремено, јача свест о Европи као
јединственој културно-географској целини наспрам других континената, при чему је она
често алегоријски приказана уз друге континенте, али са владарским симболима. Током
XVIII века, алегорије националних ликова постепено замењују алегорије Европе, које су,
као и друге телесне метафоре, застаревале, због постепеног национализовања европских
држава. Треба напоменути да остаје нејасно шта је за народне масе значио мит о Европи,
као и да се највише материјала везаног за континентске алегорије и митове може начи за
Шпанију, Француску, Италију, Низоземску, Чешку и Немачку, док их готово нема за
простор Пољске, Скандинавије, Русије и европског дела Турске.

Студент: Илија Кукобат

Број индекса: IS 12/54