Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација – зашто су једни богати, а други

сиромашни, Београд 2004.

Дејвид Лендис идеју за наслов свог дела из 1997. налази у наслову књиге
„Богатство народа“ Адама Смита, једног од оснивача политичке економије. Лендис
настоји да анализом више чинилаца, попут географије, друштвених односа и окренутости
иновацијама, одговори на питање постављено већ у наслову дела: зашто су једни богати, а
други сиромашни?
Нејтан Ротшилд умро је 1836. године од, како би тада рекли, тровања крви,
односно инфицираног чира или нестерилисаног хируршког прибора. У његово време, нје
се инсистирало на хигијени, те је умро од болести која би данас лако била избегнута.
Унапређење квалитета живота и продужетак животног века изазвани су индустријском
револуцијом, одн. масовном производњом сапуна, лако перивог памучног веша и бољом
исхраном са више меса, уз напредак у медицини. Ипак, упркос напретку на свим пољима,
и даље постоје неједнакости и различитости. Више нема идеолошке поделе на
капиталистички Запад и социјалистички Исток, али има поделе на богати Север и
сиромашни југ, мада је можда боље рећи на Запад и Остале. Богати све више троше и
расипају, гомилају отпад и уништавају животну средину; јаз између богатих и
сиромашних је већи него икад и само расте. Намеће се питање како смо и зашто до тога
дошли?
Географија је коришћена као један од доказа богатства и способности народа, при
чему је истраживачов народ увек и најбољи. Оваква објашњења одавно нису прихватљива.
Ипак, географија износи болне истине – да је природа неправедна, као и живот, и да је то
тешко исправити. Земље са највећим приходима по становнику леже на северној
хемисфери, док је већина сиромашних земаља у тропима. Директан утицај окружења јесте
климатски, односно утицај топлоте и хладноће на дневне, сезонске и годишње активности.
Клима у тропима подстиче размножавање инсеката и паразита – преносилаца болести.
Развој медицине и исушивање мочвара доприносе њиховом искорењивању,
продужавајући просечан животни век у Африци и повећавајући квалитет живота, мада они
остају краћи, одн. нижи него у Европи. Превенција је скупа, а лекови често недоступни
ширим слојевима због малих издвајања за здравство и мањка профита за фармацеутску
индустрију. Зато још увек опстају традиционалана медицина и надрилекарство. Ширењу
болести доприносе и навике, образованост и обичаји становништва.
Вода је огроман проблем у тропима, због огромних нередовних падавина која
доводе до поплава. Искрчене прашуме после неколико добрих жетви услед испирања тла
постају дугорочно неупотребљиво тле. Истовремено, сушне области се претварају у
пустињу. Постаје јасно зашто се прве културе развијају око великих река, мада ни оне
нису све једнако издашне.
Европа, с друге стране, има благу климу, мада зиме постају све оштрије и кише је
све мање како се креће од Атлантика на исток. Овакву климу Европи је донела Голфска
струја, али, упркос њој, европске културе су се развиле много после кинеске и
месопотамске, због густих шума чије је крчење омогућено тек развојем гвозденог алата.
Оне ће остати раширене све до дубоко у средњи век. Европљани не морају да крче много
шуме и обраде сву расположиву земљу, те имају могућност за напасање стоке, те европски
коњи постају крупнији од монголских и арапских. Крупнија стока је погоднија за
тегљење, орање и производњу више стајског ђубрива, које се ипак не може поредити са
муљем Нила и наносима Јангцеа, док, с друге стране, монсуни нису увек подједнако
издашни и велика је потреба Азије за радном снагом. Отуда рано ступање у брак и висок
наталитет, који изискују више хране, чија производња изискује више радне снаге и тако у
круг. Европа нема оваквих проблема, те се у брак ступа касније, у условима потпуне
материјалне обезбеђености, и нижи је наталитет. Хан Кинези, пореклом са обода азијске
степе, временом се шире на југ и протерују староседеоце у планине, учећи се стварању
иригационих система. Животиње, осим теглеће марве и свиња слабо се гаје, док су друге
културе само допуна пиринчу.
Европа X века излази из доба норманских, мађарских и сараценских инвазија.
Временом, и сами нападачи су се смирили. Уклањање ове опасности један је од узрока
напретка, али да ли је и главни? Европа је још од антике свесна своје различитости. У њој,
за разлику од источних деспотија где све припада владару, преовлађује лична својина,
мада и у Европи има деспотизма (Александар Велики, римски цареви). Средњи век доноси
спој германског племенског права, античке и јудео-хришћанске традиције. Постоји жеља
за обновом царства, али се то никада, у правом смислу, није десило. Идеја личних
својинских права постоји још у библијско доба код Јевреја, али се у хришћанству изгубила
када се оно ставило на страну владарске аутократије. Обновиће се тек са идејом о личном
поимању вере. Ипак, црква кроз заштиту своје имовине од владара, посредно штити и
приватну својину.
Из борбе за власт у Европи се развија јединствен облик полуаутономног града –
комуна. Она влада трговцима и трговци владају њом, а потом се то право шири и на друге
грађане. Оне постају оазе слободе у очима зависног сељаштва. Владарима одговара
њихово постојање јер им пуне касе и помажу у борби са земљишном аристократијом, али
им морају дати економске и политичке привилегије како би их привукли себи, а њима
досељенике. Приде, рано се одваја световна од црквене власти, што оставља простор за
какву-такву слободу мисли. Кина, с друге стране, остаје затворена у сваком погледу и
опире се свим, осим најмањих промена.
Европа непрекидно јача и развија се од XI века, уз прекид изазван кугом средином
XIV века. После ње, долази до још већег јачања и развитка на свим пољима. Сељаштво
масовно прелази у градове, стварајући принципе рада еснафа, којима је циљ социјална
једнакост и правичност, а не зарада, те се развијају подграђа, у којима не важе еснафска
правила. У Европи у којој се сви труде да зараде, удружују ради заштите улагања и
стварају правила пословања, назиру се први обриси капитализма.
Адам Смит је сматрао да подела рада и ширење тржишта воде техничким
иновацијама. Примери за ово су воденички точак, наочаре, механички сат, штампарија и

2
барут. Иако су исламски и кинески свет развили ова знања, нису били вољни да мењају
већ утврђене „истине“ и „више мудрости“, те су стагнирали, па и назадовали. Европљани
немају оваквих сметњи, окрећу се идеји прогреса и слободе, које воде Реформацији. Битну
улогу одиграла је и црква као чувар знања, чијим је припадницима технолошки развој
омогућио да себи олакшају физички рад. Европска жеља за открићима заснива се на
развијеној радној етици, подређивању природе човеку, идеји о линеарности времена и
слободном предузетништву, јер успех подстиче жељу за новим успесима.
Када је очекивана велика прослава петстоте годишњице открића Америке, Колумбо
је нагло постао политичка срамота и потпуно је промењен поглед на европско откриће
Америке. Истина је била да су се домороци нашли у лошем положају, бесмислица је рећи
да је Нови свет већ био ту где јесте и да је откривен хиљадама година раније. Наравно,
главни фактор у целој причи јесу Европљани, који су реаговали на откриће и одредили
даљи ток догађаја. Разлог открића није случајност, већ чињеница да су Европљани на
много вишем ступњу технолошког развитка од народа Америке. Ако државе нису биле
спремне на освајања, било је појединаца који јесу и који су за собом повукли и државе.
Усмеравање аграсије према спољном противнику је био један од разлога за крсташке
ратове, а када су они пропали на Леванту, настављени су до 1492. у Шпанији. Када су
окончани у Шпанији, још је остало снаге за даља освајања, те се Шпанија и Португал
окрећу прво својим суседима, а потом другим континентима, почев од острва, попут
Канарских и Мадере, и градова на обали северне Африке. На овим острвима јавља се
производња шећерне трске, која је захтевала увоз црних робова из западне Африке, јужно
од Сахаре.
Колумбо је до краја живота остао убеђен да је стигао на Далеки исток. Када није у
Америци нашао жељено злато и зачине, покушао је да убеди своје владаре у исплативост
гајења шећерне трске и употребе робова у Новом свету. Шпанци су на чињеницу да нису
нашли благо одговорили невероватним зверствима над домороцима, које су поред тога
сатирале и новодонесене болести, на које нису били имуни. Убрзо су многи домородачки
народи Кариба потпуно или готово потпуно истребљени, а на њихово место су доведени
црни робови из Африке. Овакви прогони и убијање нису поново виђени све до Другог
светског рата. На питање како је дошло до такве суровостим није тешко дати одговор.
Могућност за лаким успехом и богаћењем привукла је у Нови свет највише оних који су
мало ценили свој, а још мање туђ живот, посебно у борби за новцем. Шпански и
латиноамерички историчари често су се бранили указујући на суровост других
колонизатора, а неки су све оптужбе проглашавали за мит и претеривање.
Након заузимања острва у близини својих обала и борбе са струјама око њих,
Шпанци и Португалци су се одважили да уплове у Јужни Атлантик, битно другачији од
свих других океана на свету. Ово је омогућило тачно одређивање географске ширине,
нове методе у бродоградњи и државна помоћ истраживачима. Португлаци су се више
ослањали на знање него на срећу, идући познатим путевима, али сваки пут мало даље.
Веома их је погодило Колумбово готово случајно откриће, те су 1497. послали Васка да
Гаму да доврши посао Бартоломеа Дијаза, оплови Африку и стигне до Индије. Тамо је
затекао технолошки мање напредно становништво, зачине који би донели огромну зараду

3
и муслиманске трговце невољне да послују са хришћанима. По његовом повратку 1500,
Кабрал креће ка Индији са већом експедицијом и успут открива Бразил. Да су Португалци
вођени разумом и логиком најбоље показују њихова упутства за истраживање
Мадагаскара и Малаје. Док су Шпанци ишли без неког реда, освајајући, убијајући,
израбљујући и покрштавајући домороце, Португалце је водила само жеља за зарадом.
Осим Европљана, и Кинези су између 1405. и 1431. извели неколико експедиција
до источне обале Африке. Прву је водио адмирал Женг Хе. Ове експедиције ангажовале су
становништво читавих провинција у градњи бродова многоструко већих од шпанских и
португалских и њиховом снабдевању. Ипак, зарада од таквих путовања није била велика.
Временом, јачање утицаја мандарина на двор, црпљење државних средстава, измештање
престонице у Пекинг и његова изградња довели су до прекида ових експедиција. Приде,
Кинези су на та путовања одлазили без одређеног циља и нје их водила радозналост.
Стога остаје отворено веома знаимљиво питање: шта би било да су се европски и кинески
бродови срели на мору, или да су Кинези опловили Африку и стигли до Европе?
Шпанци су брзо схватили да Кариби нису богати као што се мислило. Међутим,
убрзо су на Јукатану открили нове Индијанце, који су живели у каменим градовима,
носили памучну одећу, били наоружани, мада нису знали за метал. На западу је живео
њихов пребогати краљ. Убрзо су послате две групе истраживача, од којих је једну водио
Фердинанд Кортес. Затечена раскош и моћ бии су само привид, јер су Астеци заправо
били малобројан народ који је временом покорио низ малих народа и држао их у страху
масовним људским жртвовањима, чији је циљ био да Сунце поново изађе, да се призове
киша или добра жетва и слично. Европљани су Астеке покорили не барутом, већ
гвозденим мачевима и оклопом, којима назубљено вулканско стакло није могло ништа.
Помогло им је и пропадање царства због унутрашњих размирица, као и колебљивост
краља Монтезуме, који је испрва мислио да су Шпанци богови. Кортес је натеран на
повлачење у првом окршају, али је обезбедио себи појачања из Шпаније и савезништво са
другим Индијанцима, те је у другом налету уништио астечку државу. Технологија,
дисциплина и организација били су на страни Шпанаца.
Највећу стару државу Новог света изградиле су Инке. Она је због своје величине
имала развијен систем путева и гласника који је омогућавао централној власти да лако
надзире огромна пространства. Цела земља је власништво владара; он ју позајмљује
сељацима који му дуг враћају радом. Инке су успеле да обједине све народе на својој
територији и уведу заједнички језик, кечуа. Франциско Пизаро је убио њиховог краља
Атахуалпу 1532. али је озбиљна шпанска власт успостављена тек 1539, уз наставак
организованог отпора Инка све до 1572. Инке су се показале и као знатно отпорније од
мексичких племена на болести које су донели Европљани.

Студент: Илија Кукобат

Број индекса: ИС 12/54