БИСЕРИ

35

БАЈКЕ
СА
МАДАГАСКАРА

Превела с руског:
Митра Митровић
Илустрације:
Љуица Тошовић
Насловна страна:
Љуиша Оџаклијевски

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1964
 ДРАГИ ЧИТАОЧЕ

Сви се сећамо ове дивне едиције ових

прелепих књига, нажалост ове књиге полако
тону у заорав и уништење.
Често се ове књиге могу наћи на уништене
, ачене ,ез омота... Штета је уништити
нешто што ти је чинило детињтво срећно и
езрижно !

Циљ ораде ове књиге није пиратерија

или умножавање ове књиге, напротив,
моја жеља је да се ова едиција књига
спаси од заорава.

Драги читаоче, надам се да ће те ова

књига вратити у детињство и учини те
срећним као што је мене , јер тешка времена
су пред нама...

Н.В 2020
 ОД (СОВЈЕТСКОГ) ИЗДАВАЧА

Двадесет шестог јуна 1960. године у Тананариви,

престоници острва Мадагаскар, уз славље народа
подигнута је ело-црвено-зелена застава независности
Малгашке Репулике. Народ Мадагаскара зацио је
јарам колонијалног угњетавања и закорачио на пут
самосталног државног развитка.
Још давно пре најезде француских колонизатора на
острво Мадагаскар (1895. године) постојала је суверена
малгашка држава, која се налазила на релативно
високом степену економског и културног развитка. Пре
више од стотину година на острву је основана прва
штампарија, издаване су прве новине и часописи на
малгашком језику, ојављивани су зорници ајки,
легенди, пословица и загонетки, којима је огато усмено
малгашко народно стваралаштво.
Освојивши Мадагаскар, Французи су самоитну
(оригиналну) малгашку културу, народно стваралаштво
Малгаша, прогласили „варварским", које „не заслужује
пажњу“. Они су заранили да се у школама предаје
малгашки језик, историја, литература; дуго времена
ило је зарањено издавање књига и новина на
малгашком језику. Али, колонизатори нису успели да
зауставе културни развој народа. Црпећи своје
надахнуће из усменог народног стваралаштва,
малгашки писци и песници: Раманантуанина, Арсен
Рацифера, Жак Раеманадзара, Жил Ранаиву и многи
други стварали су дуоко патриотска дела, која су
васкрсавала величину прошлости, захтевала враћање
независности Мадагаскару, позивала народ у ору за
слооду.
Ван граница острва или су, међутим, познати само
они аутори који су писали на француском језику.
Национална малгашка литература, као и малгашки
фолклор, остали су непознати свету и давани су, тако да
кажемо, из друге руке, у преводу с француског.
Ојављени зорник ајки и пословица Мадагаскара је
у Совјетском Савезу први покушај превода с малгашког
на руски. Зорник садржи само мали део лага народног
стваралаштва Малгаша, тог самосталног и
слоодољуивог народа, чија се упорна ора за своју
националну независност сад завршила дугоочекиваном
поедом.
 СЛАВНИ МОРНАР БЕАНДРИАКЕ

Живео једном један човек који је знао доро да прави

једрењаке и сви су га познавали по тој вештини. Име му
је ило Лахиндрану, а син му се звао Беандриаке. Кад је
Беандриаке порастао, почео је пловити заједно са оцем.
Кад Лахиндрану умре, Беандриаке рече људима: —
Ако ја умрем на суву, нека мој прах развеје ветар, а ако
умрем на мору, нека ме сахране као што приличи
мушкарцу.
Људи га упиташе зашто тако говори, а Беандриаке им
одговори: — Кад сам ио мали, отац ми је заповедио:
„Беандриаке, живи на мору и умри на мору.“
И Беандриаке постаде као његов отац чувен морнар.
Најми једанпут неки старац пет морнара на своју лађу
и упита их: — Који ће од вас да уде старешина?
А морнари одговорише:
— Нико од нас неће да уде старешина, ми желимо да
старешина уде Беандриаке.
— Пронађите тога! — заповеди странац.
Они позваше Беандриакеа, а странац му рече: — Ти си
вешт морнар, повешћу те са соом.
— Доро — рече Беандриаке — прихватам.
И договорише се. Затим Беандриаке упита:
— Кад ћемо се вратити?
 — Тачно кроз шест месеци.
— Доро — рече Беандриаке. — Кроз шест месеци
искрцаћу се с рода, ило на суву ило на мору.
И кренуше на пут. Пловили су дуго, дуго...
Кроз пет и по месеци власник лађе најзад одлучи да
се врати.
Али време је пролазило, а около је ило само море.
Прође и шести месец, и настаде седми. Тада Беандриаке
рече: — Е па, ја се искрцавам!
Власник рода одговори:
— Али како ћеш? Не види се ни крајичак земље. Куда
ћеш?
— Не ринем се ја за то — одговори Беандриаке — дај
ти мени само један мали чамац, мало воде, шећера и
дувана. Нећу ја пропасти.
— Доро — сложи се власник лађе. И даде
Беандриакеу све што је овај тражио. И отплови својим
путем, а Беандриаке својим.
А Беандриаке плови и говори сам за сее:
— Зовем се Беандриаке, и славан сам морнар; отац ме
је подигао на једрењаку, познајем ја море!
Одједном се подиже ветар, а Беандриаке наду једра и
ветар стаде пред његовим чамцем. Пловио је дуго и
најзад угледа острво, и на острву кућицу од камена. То
је ила кућа Итримуеа, злог људождера.
 Беандриаке угледа тамо и две девојчице, две сестре.
Приђе Беандриаке дворцу, а девојчице изиђоше на праг.
— Одакле ти? — упиташе оне.
— С мора — одговори Беандриаке скромно.
Сестре завикаше:
— Одлази што пре одавде. Доћи ће Итримуе и
појешће те.
 — Не ојим се ја — одговори Беандриаке. —
Причекаћу га.
И Итримуе дође.
— Откуда ти овде? — упита он.
— Ја с мора — одговори му Беандриаке.
— Данас ћу те појести! — рече Итримуе.
— Не ојим се ја тога — одговори Беандриаке. — Боље
хајде да играмо карата. Ако ме надиграш три пута,
поједи ме, а ако _;а тее надиграм, ја тее да истучем.
Оде Беандриаке до чамца, узе карте и оштру гвоздену
шипку.
Почеше играти и Итримуе изгуи три пута.
— Сад ћу да те лупам, изгуио си! — рече Беандриаке.
И славни морнар удари људождера по уху гвозденом
шипком тако снажно да овај одмах издахну.
— Отвори му трух! — повикаше сестре — тамо има
људи и зверова.
И, заиста, из труха Итримуеа изиђе много људи и
зверова.
Затим Беандриаке упита сестре одакле су.
— Ми смо из села Инухуна — одговорише девојчице —
а наш је отац тамо цар.
— А како је име вашем оцуцару?
— Раеманеке, а нашој мајци Рамиханта —
одговорише сестре.
— Ја знам ваше родитеље. И ја сам из тих крајева. А
ви сте сигурно она деца за коју се говорило да их је
однео зао дух?
— Да — одговорише сестре — то нас је Итримуе отео.
Ево, на нашим ламама(1) пришивена су наша имена.
— Како вас је довде донео?
— Прогутао нас је, а кад је дошао овде, испљунуо нас.
 — Доро — рече Беандриаке — отпловићу цару и
царици и показаћу ваше ламе, а кроз месец дана
вратићу се лађом по вас.
— А зашто нас сад не повезеш са соом? — упиташе
сестре.
— Не — одговори Беандриаке — то је сувише опасно.
Стрпите се, вратићу се ја сигурно
И Беандриаке отплови. Пловио је дуго, дуго . . .
Трећег дана угледа неку лађу. Тада он преврну свој
чамац наопако, и седе одозго на њега. Људи с лађе
спазише га и узеше са соом.
— Одакле си? — упита га капетан.
— Ја сам морнар — одговори Беандриаке. — Лађа нам
је потонула, једини сам ја остао жив.
— А како се зове твоје село у коме живиш?
— Инухуна — одговори Беандриаке.
А капетан рече:
— Доро, одвешћу те тамо.
После много дана допловише они до копна.
Беандриаке и десет људи сиђоше на оалу Беандриаке
се упути у дворац и рече: — Одведите ме цару, имам
нешто да му покажем.
И показа цару две ламе.
Кад их цар виде, рече Беандриакеу:
— Ако се моје кћери врате кући, доићеш најстарију
Ициуакаау за жену.
Цар позва своје људе и заповеди им: да заједно са
Беандриаком отплове на острво. Они се укрцаше на
лађу, понеше накит и нове ламе за цареве кћери.
После много и много дана стигоше на острво.
Пловили су дуго, али ми да пожуримо јер ово је ајка и
време је да се заврши.
 Беандриаке и сви људи изађоше на оалу. Разделише
царевим кћерима украсе, а затим запловише натраг.
После много и много дана стигоше у село Инухуна. Кад
Раеманеке угледа своје кћери онесвести се одмах, а
кћери завикаше: — Ако си ез свести зог злое — умри,
а ако је то зог љуави — оживи!
Цар одмах дође свести. Али сад ћерке падоше у
несвест, а родитељи повикаше: — Ако сте се
онесвестиле зог злое — умрите, а ако је то зог
љуави — оживите!
Чим то ејаше изговорено, кћери одмах дођоше к
сеи.
Цар сад окупи народ и рече:
— Људи, ево шта хоћу да вам кажем: данас удајем
најстарију кћер Ициуакаау за Беандриакеа, а ако
Беандриаке каже: „Умри!“ — она ће умрети, каже ли:
„Живи!“ — она ће живети у срећи и радости. Али ако
неко од вас не воли Беандриакеа, значи да тај човек не
воли свога цара.
А народ одговори:
— Нико ништа неће одити Беандриакеу: ни шума, ни
вода, ни ватра, ни нео, ни земља, ни људи.
 СНОВИ ТРОЈИЦЕ БРАЋЕ

Имао стари Рангахи три сина. А кад се стари Рангахи

разоле, он заповеди својим синовима да дођу код њега.
Пошто младићи приђоше, отац им рече: — Ево шта ћу да
вам кажем синови моји. Андриаманитра(2) је пустио
олест на мене, па не знам да ли ћу остати жив. Вратите
се својим кућама, својим женама и деци, а нека сваки од
вас ноћас нешто сања. А кад сване дан, дођите и
испричајте ми шта сте сањали.
И кад и ујутру, дођоше три рата да испричају своје
снове које су снили ноћу.
Најстарији син рече:
— Сањао сам, драги оче, како у реци светкују сваду
кајман(3) и крокодил.
А средњи рече:
— Сањао сам, драги оче, као ја одједном носим седам
гроздова анана.
А ево шта исприча најмлађи син:
— Ја сам, оче, сањао као ја сплићем штапиће трске.
Саслуша отац снове своје деце, па рече: — Идите,
момци, сакупите село, јер хоћу да распоредим своје
имање међу вас.
Кад се цело село сарало, стари Рангахи рече: —
Опростите ми, људи, што вас узнемирујем. Али их хтео
да ви удете сведоци како распоређујем своје имање.
Своје имање распоредићу својим синовима према томе
шта су сањали. Чујте! Две трећине остављам најмлађем,
а само једну трећину најстаријем и средњем.
Најстаријем не дам много јер сам схватио да он хоће да
зграи сеи део других, јер је грамзив као крокодил.
Зато је он и сањао крокодила с кајманом. Ни средњем
сину не дајем много, јер сам из његовог сна сазнао да ће
и он постати похлепан човек, да ће тежити да
загосподари туђим имањем и хтети да одједном понесе
седам гроздова анана, што један човек није кадар да
учини, јер више од три грозда један човек не може
понети, и то ако један грозд натовари на главу, а још по
један узме у сваку руку. Најмлађем сину остављам
највише, зато што сам из његовог сна дознао да је доар
човек. Он ће живети у слози с људима, као трске у
асури коју је у сну плео. Он ће се увек саветовати с
људима, чиниће само оно што је другима пријатно. Он
може часно носити моје име и умеће да ме замени на
земљи. Он неће напустити своје лижње, већ ће их
штитити и сачувати потомству огатство које су његови
преци стекли.
Отада је, кажу, и настала изрека: најмлађи —
најмилији .
 ЈУНАЦИ

Кренула једном два чувена Малгаша,

Андриамананкасина и Итунгутрандриана, с роовима и
слугама да траже злу звер да се поију с њом и покажу
своју снагу. Сретну на путу пастира и упитају га: — Реци
нам како исмо нашли звер, злу и велику, да одмеримо
своју снагу с њом.
Пастир им одговори:
— Тражите нилског коња, то је зла и огромна звер, па
се с њом потуците.
Ишли они тако мало дуже од недељу дана и најзад
угледаше нилског коња, великупревелику звер.
Нилски коњ их упита:
— Хеј ви, што сте дошли? Шта тражите овде?
И нилски коњ им одмах показа своју снагу: одвали
велики комад стене, зарије тако да их све засу прашина.
Кад то наши јунаци видеше, сиђе им срце у пете и
рекоше: — Шта ти је, пријатељу! Па ми уопште нисмо
овде ни дошли!
 КАКО ЈЕ ТВРДОГЛАВОСТ
УПРОПАСТИЛА РАФУЦИБЕ

Беда и немаштина не чине људе ољима већ их,

напротив, кваре, а понекад и упропашћују.
Прича се како се једанпут стара Рафуцие саветовала
са сином како и се оогатили. А и живели су врло
едно. Па Рафуцие рече сину: — Отиди, синко, на
пазар и дознај пошто је шта, па запамти која је роа
најскупља и која се највише тражи.
Син оде на пијацу и виде да нема скупље рое од
крокодилских зуа. Потражња ових зуа ејаше највећа.
Он се врати кући, а мајка га упита: — Деде синко, која је
роа најскупља и која има највећу прођу?
— Много је скупих ствари на пијаци, мајчице —
одговори син. — Али нема ничег скупљег од
крокодилских зуа.
Рафуцие се орадова. Ништа лакше него доћи до
крокодилских зуа.
Па упита сина:
— А колико дају за један зу?
Син одговори:
— Три до четири аријарија(4), а за очњаке чак и
седам-осам. За оне који су лепши дају чак и више, и по
девет аријарија.
 И заиста је тако: зуи крокодила су врло цењен украс.
Мало потом Рафуцие рече сину:
— Хајде, синко, да ми прекинемо с немаштином. Ићи
ћемо на реку да тражимо крокодилске зуе кад су они
већ на таквој цени.
И они се упутише заједно на реку. А аш тада је на
оали лежао огроман крокодил, грејао се и зевао на
сунцу, показујући све своје зуе. Рафуцие се орадова,
сва засија од среће кад угледа два реда прекрасних
крокодилових зуа. Поче већ рачунати у сеи: — Оне,
даоме, по пет аријари, а оне, вала, не дам за мање од
седам.
И рече сину:
— Припреми ми врећу да метнем зуе овог крокодила
само да га уијем.
Сагнувши се, она поче тихо да се прикрада
крокодилу. Приђе му сасвим лизу, а крокодил је и не
опази. Рафуцие га ухвати за предњу шапу. На сувом
крокодил не може да се ори, тада је с њим лако изићи
на крај. Али Рафуцие није могла да задржи крокодила,
он је повуче у воду; она зачас и у води до колена. Кад
то син виде, уплаши се и повика: — Пусти га мајко, ако
га не можеш задржати.
Мајка одговори:
— Како ћу га пустити, синко, кад још немам зуе?!
 А крокодил је вукао Рафуцие све дуље. И опет јој
син рече: — Треа ли ти помоћ, мајчице?
Мајка одговори:
— Не, синко, не треа! Нека ме вуче, ар да ишчупам
два најдужа очњака.
И ухвати се за крокодилове очњаке. Али није могла да
их ишчупа, а крокодил је вукао све дуље и дуље.
Рафуцие је ила већ до гуше у води.
 Син се још више уплаши, па упита: — Мајко да
позовем људе у помоћ?
Мајка се расрди:
— Шта ти је, удало једна?! Зар нашао огатство, па
да скупљаш људе! Ти си, сигурно, сишао с ума, синко
мој?!
И поново навали на крокодила. Али га Рафуцие не
савлада, сад јој је већ само глава вирила из воде. Сину
сиђе срце у пете, па замоли мајку: — Не уди
тврдоглава, мајко, дозволи да позовем људе.
Заљуљавши се, мајка рече:
— Причекај још мало.
Али шта ће сад: крокодил се докопа дуине, Рафуцие
више није ило до шале, час и изронила из воде, час и
је нестало, само су се мехурићи воде видели.
Заплака син, па повика:
— Остави, мајчице, спасавај свој живот! Сва
малаксала, Рафуцие тужно завапи: — Зови рзо народ,
уи ме крокодил.
Син повика из свега гласа:
— Помагајте, људи! Ухватио крокодил моју мајку, ко је
спасе, постаћу му роом!
Људи дотрчаше на оалу, али Рафуцие се више није
видела: одвукао је крокодил на дно.
 КАКО ЈЕ ЧОВЕК ЗАВОЛЕО ПСА

Посадио једном Рангахи тикве на острвцету усред

реке у којој су врвели крокодили. Нико пре њега још
није ио на тој ади. Нико се чак није усудио ни да загази
у реку. Али Рангахи је имао амајлију, и зато се није
ојао крокодила.
Једног јутра оде Рангахи да плеви своје тикве. Само
што је ушао у воду, а крокодил њега — цап! — и повуче
га на дно. Крокодил је ио гладан, амајлија на њега
ништа није утицала.
Случајно туда протрча пас и опази да је крокодил
ухватио човека. Пас одлучи да превари крокодила, па
му рече: — Хеј, пријатељу! Позови ме у друштво, много
ми се једе!
— Па доро — одговори крокодил — допливај довде,
појешћемо га заједно.
На то му пас одговори:
— Хвала, друшкане. Али ја не знам да пливам, оље
довуци плен на оалу.
Крокодил се сложи, али упозори пса:
— Пази — рече му — да нам човек не поегне!
— Шта ти је! — одговори пас. — Ко је још видео да је
јело из уста поегло.
 Извуче крокодил Рангахија на суво. А пас одмах пусти
човека.
— Враћај се — рече му — жив и здрав својој жени и
деци!
Крокодил се растужи, али шта је могао. Псујући,
зарони у воду и закле се унапред да неће штедети ни
пса, ни његову децу, чак ни унуке.
А Рангахи рече својој деци и унуцима:
— Волите пса и никад му зла не чините.
 ИВУРУМБЕ, МНОГОПОШТОВАНА
ГУСКА

Верујте ми ако хоћете,

ако поверујете — доро јест,
не поверујте ли — шта мари,
ако лажем, то не лажем ја,
лажу преци који су ми то причали.

Кренула једном, кажу, Ивуруме, многопоштована

гуска, на острво и саградила тамо сеи кућу. А
девојкуроињу, по имену Ингурија, узела да јој води
домаћинство. Ивуруме је оишла острво и све што је
тамо нашла да вреди донела је у своју кућу.
Али мало затим она снесе јаја да излеже младе. Кад
се из јаја испилише жутокљунци, они узмахнуше
крилцима и одлетеше. Али једно јаје остаде читаво.
Ивуруме закључи да је оно покварено, остави га на
страну да га поједе. И заорави на њега.
А Ингурија јој рече:
— Покварено јаје још стоји овде, госпођо. Заоравила
си на њега, сасвим ће се покварити, па га нећеш моћи
појести.
Ивуруме јој одговори:
 — Сутра ћу га ја појести, за данас има пиринча.
А јаје одједанпут прште, и из њега изиђе дивна мала
девојчица. Ивуруме се понесе и рече: — То је моје дете,
даћу јој име Иманцуала. Пази, Ингурија, на њу, негуј је
доро. Ја идем да нађем краву, да дам мојој кћерчици
млека.
Девојчици су направили креветац. А Ивуруме је ила
врло срећна и поносна.
Девојчица је расла доро негована и претварала се у
дивну девојку Само једно мајка никако није могла да
схвати: зашто њена девојчица не хода гегајући се као
све гуске.
Сваког дана, одлазећи да тражи храну,
многопоштована гуска трудила се да девојчици донесе
неки украс. Прилазећи кући певала је:
Хеј, Иманцуала, хеј!
Што не изиђеш на врата?
Што се не појавиш кад ти мајка иде?

Иманцуала је, међутим, постајала из дана у дан све

дивнија и дивнија. Грејала се на сунцу, и ту су је
приметили горосече и ловци на птице. Покушали су да
поразговарају с девојком, али се она одмах склањала у
кућу. А прича је већ кренула: живи, причали су
горосече свима и свакоме, живи на острву лепотица
девојка.
Многопоштована гуска постајала је све узнемиренија
и узнемиренија. Говорила је често: — Овде су долазили
људи . . . Ко је овде долазио код моје кћерчице?
А Ингурија јој је одговарала:
— Нико није ио овде осим тее и твоје роиње.
А људи су доиста почели долазити у кућу и свуда су
разглашавали: — Ојхој! Каква лепотица тамо живи!
 И најзад глас допре и до Северног цара.
Цар се упути са својим роовима на реку. Погледа са
оале и рече: — Шта ја то видим? На острву, у ствари,
не живи гуска, већ прекрасна девојка. Нађите што рже
можете чамац, прећи ћемо тамо.
И они стигоше на острво. А Иманцуала је седела на
камену и чак је уста заклонила од узуђења.
— Ко је ова прелепа девојка? — упита цар. — Одвешћу
је и узети за жену.
— То је кћи многопоштоване гуске — одговори
дрхтећи мала роиња Ингурија. — Њена мајка није
жена, већ дивља сурова птица. Морате одмах отићи,
скоро ће ноћ, већ почиње ветар. Брже одлазите,
Ивуруме само што се није вратила.
Цар се врати кући.
Ивуруме, улазећи у кућу, рече:
— Овде су или људи.. . Ко је долазио овамо?
— Ко и могао долазити, осим тее и твоје роиње? —
одговори јој Ингурија.
А Северни цар окупи тада своје три жене и рече им:
— Тамо на оном острву живи лепотица-девојка. Шта
исте ви рекле ако је ја узмем за жену? Ако се сложите
с тим, отићи ћу по њу и вратићу се тачно кроз месец
дана. А ви дотад омлатите пиринач, погојите живину.
Кад се вратим с невестом, приредићемо велику гозу.
Цареве жене прикрише своје незадовољство и
рекоше:
— Врати нам се само здрав, господару наш. и нека те
свака срећа прати!
Оде цар на острво и стиже тамо чамцем. Прилижи се
Иманцуали, која се грејала на сунцу, па јој рече: — Моја
је љуав према теи неизмерна, хоћу да се оженим
тоом.
 — Хвала ти на лепим речима — одговори девојка —
али ја те морам одити.
— Зашто? — упита је цар.
— Моја је мајка зла птица — рече Иманцуала — она ће
те уити ако останеш овде.
— Ја ћу те повести са соом, златокоса моја —
одговори цар. — Иако имам много жена, волим само
тее.
— Ако хоћеш да је узмеш за жену, господине — рече
тада Ингурија цару — треа да причекаш њену мајку и
да затражиш њен пристанак.
Али цар не орати пажњу на роињине речи, већ каза:
— Хајдемо, златокоса моја. Твоја ће мајка ити
поносна кад дозна да јој се кћи удала за цара.
Одлазећи, они понеше пиринча, кукуруза и пасуља.
После извесног времена врати се многопоштована
гуска са храном за своју кћер. И као оично дозиваше је:
Еј, — хеј, Иманцуала, што не изиђеш на врата?
Што се не појавиш кад ти мајка долази?
Ингурија одговори плачући:
— Нема више Иманцуале овде. Северни цар је дошао
и узео је за жену.
— Како је цар смео да одведе моју кћер?! — зајаука
Ивуруме и одјури у потеру за њима.
И само што их није стигла. а Иманцуала рече цару:
— Звижди ветар! То лети моја мајка! Разацајмо
пиринчана зрна!
Поацаше пиринчана зрна по путу и одјурише још
рже.
—Види, види! Узели се ез пристанка, па још
разацују и лаго? — зачуди се гуска кад угледа
пиринчана зрна по путу.
 Она сакупи све зрневље, однесе га кући и поново
одјури у потеру.
И опет угледа Иманцуалу и цара. Већ их је ила
сустигла, кад одједном — ваља се кукуруз по земљи.
Сакупи она и кукуруз, па и њега однесе кући. Појури
опет у потеру за њима — а просут пасуљ. Тако је гуска
летела амо-тамо и није могла стићи кћер и цара.
А цар нареди свем свом народу да се опреми како и
достојно дочекао ону која треа да постане његова нова
жена. Али народ не послуша цара, и не хтеде да
поздрави гускину ћерку.
Најзад и Ивуруме приспе у Северну земљу. Толико је
ила љута да се одмах аци на своју кћер, ископа јој очи
и одра кожу.
Потом се врати на острво и седела је ћутећи у својој
кући крај огњишта.
А њена кћи Иманцуала ила је врло несрећна. Она
рече своме мужу: — Зар ти нисам говорила да је моја
мајка зла птица и да ме ти не можеш одранити?
А цар ју је тешио:
— Не мари ништа, ипак ћеш ти остати са мном, јер ја
те волим.
— Јаојао — говориле су друге цареве жене радујући се
Иманцуалиној несрећи — зар је то сад нека жена, очи
ископане, а само еле кости штрче? Док она није дошла,
нама је овде ило тако лепо!
Оне су се ораћале Иманцуали као роињи,
наређивале су јој да ради најцрње послове и да плете
асуре. Иманцуала је плела асуре, а сузе су јој текле из
празних дупљи.
Једанпут кад је Ивуруме кувала сеи пиринач,
кћеркине сузе докотрљаше се до њеног огњишта и
угасише ватру.
 Ивуруме помисли:
— Била сам зла према својој кћери. Она је изгледа,
врло несрећна, док толико плаче...
И многопоштована гуска одмах оде у Северну земљу и
стиже у царски дворац.
— Шта ти је, дете моје? — упита гуска кћер. — Зашто
тако много плачеш да су ми твоје сузе угасиле ватру на
огњишту?
— Ја сам врло несрећна, мајко — одговори јој
Иманцуала. — Старије цареве жене терају ме да радим
најтеже послове, а ја ништа не видим!
— Ах, шта сам урадила! — закука тада Ивуруме, врло
ражалошћена.И сама се прихвати посла, рзо исплете
све асуре и одлете на своје острво.
 А старије се жене још више разгневише кад видеше
да су све асуре изврсно исплетене. Оне тада донеше
најтању свилу и наредише Иманцуали да од ње изатка
за њих свечане ламе.
Иманцуала заплака тако да њене сузе поново угасише
огњиште у мајчиној кући.
Долете Ивуруме и упита:
— Која ти се нова несрећа догодила, кћери моја?
— Ох, мајчице, ове најстарије жене цареве тако су
зле, дале су ми да им од најтање свиле изаткам
празничне ламе.
Ивуруме изатка ламе и врати се кући.
А цареве се жене још више разеснеше кад видеше да
Иманцуала није поегла из дворца као што су се оне
надале, и да су празничне ламе већ готове. Тада оне
измислише још нешто.
— Треало и — рекоше оне цару — да се сви ми
покажемо народу, само нас рука твоја најмлађа жена.
Нека народ пресуди. Људи мисле да је она лепотица, а
ми видимо да из ње штрче еле кости, а уместо очију су
празне јаме.
Цар то није могао заранити својим женама. Он
одлучи нека се изврши тај испит.
Опет Иманцуала исплака много суза које се
докотрљаше до мајчиног огњишта и погасише ватру
испод котла с пиринчем.
Ивуруме одмах притече у помоћ, а кад дознаде да
Иманцуала мора изићи пред народ који ће одлучивати
која је међу царским женама најлепша, она поче тешити
кћер и говорити јој: — Ако је у томе ствар, дете моје,
онда не плачи, ја ћу ти тог дана донети најлепше
украсе.
Мало затим она се врати у царски двор, донесе својој
кћери очи и кожу, исер, ламу, амајлију против сваког
зла, срерну дијадему за главу, срерне гривне за руке
и ноге. И златну столичицу да седи на њој.
Кад дође одређени дан, оуче гуска своју кћер, врати
јој кожу и очи, украси је накитом, посади на златну
столичицу, па је покри тканином.
Три друге цареве жене такође седоше упоредо са
Иманцуалом. Оне су седеле, напирлитане свим својим
украсима, уверене да су већ поедиле.
Народ се сакупи. Иманцуала откри своје лице и народ
одмах схвати да је она најлепша и поздрави је снажним
пљескањем. А друге три жене поегоше посрамљене, и
цар их прогна из земље.
Цар је ио пресрећан. Он пресели Иманцуалу у свој
дворац и она поста његова једина жена.
ИФАРАМАЛЕМИ И ИКУТУБЕКИБУ

Било једном у једној породици много деце. Најмлађу

кћерчицу звали су Ифарамалеми, што значи Наказица,
зато што јој је једна нога ила дрвена. Млађег сина
звали су Икутуекиу, што значи Троња: трух му је
ио тако велики да само што до земље није досезао.
Родитељи нису волели своју најмлађу децу зог
њихове наказности. Они су се често подсмевали
Ифарамалеми и говорили: — Ова девојчица није ни за
шта спосона, ни два клуета палмине рафије не може
оплести, а једе ли једе . . .
А гледајући најмлађег сина, говорили су презриво:
— Овај Троња не може ни лопату земље преврнути!
Једанпут родитељи ископаше велику јаму. Деца их
упиташе: — За шта ће вам та дуока јама?
Родитељи одговорише:
— У њу ћемо да сложимо анане да и узреле.
— А откуд вам анане? — упиташе деца. Родитељи им
на то ништа не одговорише.
Икутуекиу, најмлађи син, рече сестри:
— Наши родитељи неће ту да сместе анане, већ нас
живе да закопају.
Те ноћи рат и сестра напустише родитељски дом.
Ифарамалеми је вукла своју дрвену ногу, а Икутуекиу
просто је милео — трух му је сметао да миче ногама.
Довукоше се некако до првог рда, а Икутуекиу седе
и заплака. Ифарамалеми га упита: — Зашто плачеш,
ратићу мој? Зар нисмо изегли страшној опасности?
Поеди свој умор, имамо још много да идемо.
Икутуекиу јој одговори:
— Ја не могу даље.
Тада се Ифарамалеми подиже, узе га на леђа и пође
тако једва вукући ноге. Виде то Икутуекиу, па рече: —
Спусти ме, сестрице, на земљу. Боље га ја опет пузим,
ти си врло уморна.
Али сестрица ништа не одговори, сузнуих очију и
ћутке она се и даље једва вукла.
После три дана стигоше у једну прекрасну земљу.
Саградише сеи кућу од грања г трава и населише се
тамо.
Кад је Икутуекиу порастао, он поче ловити зверове
и птице.
Сестра му више није ила потрена, и он је престаде
волети. А Ифарамалеми ништа није примећивала, није
знала мисли свога рата: јер је човек аш као оца од
црнога стакла, не види се шта је унутра.
Једанпут, вративши се с ловом, он рече сестри:
— Изиђи из куће, Ифарамалеми, и спусти завесу.
Сестра спусти завесу, а рат узе и поједе све што је
донео — јежеве и птице. Изиђе затим из куће и рече
сестри: — Ти више не смеш ићи тамо где ја ловим. А ако
удеш ишла за мном, и тее ћу уити па засути
грумењем земље.
Ифарамелеми одговори спокојно:
— Доро, ја ћу ловити зрикавце само око куће и што
нахватам то ћу и појести.
 Али сестра једанпут одлута врло далеког јер никако
није могла наћи ништа што се једе. Тако она стиже и до
куће Итримуеа. Људождер није ио код куће. Сакупи
Ифарамелеми сву храну што је могла пронаћи и врати
се кући.
Брат је упита:
— Где си ила, Ифарамалеми, зашто си се вратила
тако касно?
— Била сам врло далеко. Нигде више нема хране —
одговори сестра и сакри све што је донела.
А Икутуекиу пошто скува сеи јело, опет рече
сестри: — Изиђи из куће, Ифарамалеми и спусти завесу.
Ифарамалеми изиђе, седе по страни и поче јести.
Затим одвоји део пиринча и млека штоје донела од
људождера и остави неприметно у кући.
— Иха! — узвикну Икутуекиу. — Какве ми је дееле
јегуље послао Занахари!
Ифарамалеми опет оћута и нали сеи меда из крчага
и поједе га. Мирис меда продре у кућу. Икутуекиу
истрча из куће и упита: — Одакле си узела мед?
 Ифарамалеми оћута плашећи се да ће Икутуекиу
захтевати да пође код Итримуеа, прејешће се тамо па
неће успети да поегне на време.
А Икутуекиу је стално пристајао уз њу запиткивао
је и претио, и најзад му сестре оече истину.
Икутуекиу се из тих стопа упути кући Итримуеа. А
Ифарамалеми пође за њим Ифарамалеми га подиже и
понесе на леђима
Ишли они, ишли, а сестра упита рата де види види
кућу Итримуеа. Најзад он рече: — Видим! Ево је!
Сестра га упозори:
— Братићу мој, кад стигнемо тамо, немо] само много
да једеш, јер се не можемо врагити, ухватиће нас
људождер.
Ифарамалеми нађе на путу рог од зеуа(5) даде га
рату, нађе лопату за вејање пиринча и даде је рату,
нађе гвоздену шипку, па и њу даде рату.
— Зашто ми све то дајеш? — зачуди сe Икутуекиу.
Сестра му ништа не одговори, пође даље и понесе
рата на леђима.
Најзад стигоше до куће џина-људождера Гамо
затекоше само једну жену.
— Куд сте ви, децо, наумили? — упита их она.
— Дошли смо теи у посету, мајчице! одговори
Ифарамалеми.
— А знате ли ко је домаћин ове куће?
— Не знамо, мајчице.
— Џин-људождер. Он ће вас појести ако вас види.
— А како му је име? — упита Ифарамалеми. — И је ли
ово читаво огатство његово?
— Име му је Итримуе, и све је ово његово. Он поједе
читава села.
— А какво оружје има? — упита опет Ифарамалеми.
— Нема никакво оружје, он своје жртве хвата зуима,
па поједе.
— Мајко, допусти нам да се мало одморимо. Ти видиш
да мој јадни рат не може више да иде, а и сама сам
много уморна —замоли Ифарамалеми.
И они остадоше у кући Итримуеа.
— Треа се сакрити — рече Икутуекиу — Доћи ће
људождер и појешће нас. — Уђе у највећи глинени ћуп.
Кад Итримуе дође, све се затресе пол његовим
корацима.
— Овде мирише на човека, мирише на човека? —
заурла он. А глас му је личио гром.
 — Овде сам само ја — рече му Ифарамлеми — твоја
дугорепа људождерка.
— Покажи ми свој зу — рече Итримуе.Она му
показа рог од зеуа.
— Шта, зар то није зу репате жене Итримуеа?
— Де, покажи ми своје уво.
Ифарамалеми му потури лопату за пиринач.
— Зар то није — упита — уво репате жене
људождерке.
— Сад ми покажи своју руку!
Ифарамале усија гвоздену шипку на ватри и потури је
људождеру.
Итримуе зајаука страшним гласом. А Икутуекиу
рази глинени ћуп, изиђе, па он и сестра завикаше још
јаче. Џин закључи да је то неко двоглаво чудовиште и
поеже
Навали тада Икутуекиу на јело, поједе све што нађе
у кући, и тако се наједе да га сестра није могла понети.
— Вратиће се Итримуе — рече она — појешће нас.
Ифарамалеми размишљаше шта да ради и најзад се
досети. Нађе велики оштар колац, копље и нож. Покри
рата асуром и рече му: — Кад Итримуе дође, ти седи и
не мичи се. Ако он уде звао жену, врти пред њим
копљем. Ако те уде молио да му покажеш језик, потури
му нож, а ако хоће да се аци на тее, свуци га у јаму,
тамо сам ја наместила оштар колац.
И оде кући. После извесног времена врати се
Итримуе својој кући иако се ојао да је оно чудовиште
још тамо.
— Овде мирише на човека! На човека! — повика он
опет.
Он седе, а Икутуекиу поче пред њим да врти
копљем.
 — Ко си ти? — упита џин. — Покажи ми свој језик!
И наи се на нож. Људождер се уплаши и реши да
поегне, али га Икутуекиу гурну у јаму и џин се
распори на коцу.
Ифарамалеми дознаде да је џин погинуо, врати се
рату и они узеше сва огатства Итримуеа. Њихови
родитељи чуше за то и дођоше да поздраве децу. Не
каже се узалуд: ако си сла и сиромашан, нико за тоом
не заплака, а ако си леп и огат — сви те воле.
 ИТУЕРАМБУЛАФУЦИ, ДЕВОЈКА
КОЈА ЈЕ ЧЕКАЛА МУЖА

Имао некад Средњи цар кћер, коју је много волео, и

звао је Итуерамулафуци, што значи Срерна. Што год
и кћи пожелела, цар јој никад није одијао.
Али кћи порасте, а цар предосети да ће умрети; он
позва своје три жене и рече им: — Ево вам,
Итуерамулафуци, остављам је вама. Кад огладни —
нахраните је. Кад ожедни — напојте је. Саветујте је, ако
нема своје памети. Грдите је, али је не продајте у
роиње. Понашајте се према њој не као према сиротици,
већ као према рођеној кћери. Али ако је ви удете
волеле, а она вас не, ако се она уде понашала као
крокодил кога је извела кокога и поједе ону која га је
створила, ако она као ик везан у пиринчаном пољу
почне да се оде, онда је не волите и не угађајте јој. То
сам хтео да вам кажем, жене.
Остаде Итуерамулафуци сама с трима царским
женама. А оне су иле љуазне према њој. Само је
девојци ило много досадно, јер је једна жена по цео дан
седела сама чешљајући вуну, друга од ујутру до вечера
млатила пиринач, а трећа се само шеткала и кикотала.
Једанпут посла девојка роа и роињу, Икуту и Икалу,
на насип који је пролазио испод пиринчаног поља да
виде иде ли неко да је тражи за жену. Али роови се
вратише и рекоше да се нико не види на хоризонту
Сутрадан Итуерамулафуци поново рече својим
роовима: — Ти, Икала, и ти, Икуту, погледајте да ли
неки човек долази насипом.
Роови одоше на насип, угледаше странце и,
вративши се, оавестише: Итуерамулафуци, видели
смо два човека један је са севера и већ је лизу други
долази с југа, и још је далеко.
Итуерамулафуци деело намаза косу зеу-машћу. —
Пожури да ме очешљаш — рече она својој роињи.

Теи говорим, Икала,

теи говорим, Икуту,
они ме траже, они ме траже, они ме просе.
Дајте им воде у тиквином суду, дајте им
воде у зеином рогу.

Први стиже син племенитог Северног цара. Он се

заустави испред градских врата и рече:
Питам те_, Икала,
питам, те Икуту,
где је Итуерамулафуци?

Син славног Северног цара дошао јој је у посету.

 Роови одговорише:
— Уђи, многопоштовани господине, Итуерамулафуци
се одмара у својој ложи.
Итуерамулафуци нареди из своје ложе да се царском
сину принесу скупоцене чиније да и оље дознала
његове мисли: — Донеси, Икала, куваног јела, донеси,
Икуту, печеног меса.
 И Икала приђе путнику и принесе му кувано јело,
Икуту га послужи печењем. Царски син се наједе и
рече:
Кажем ти, Икала,
кажем ти, Икуту,
јело је одлично!

Тада Итуерамулафуци рече:

О Икала, о Икуту,
он не жели мене већ моје огатство!
Истерајте га!

Мало после тога приђе градским вратима син Јужног

цара.
— Уђи, уђи, многопоштовани господине — рекоше му
роови. Али он узвикну:
Икала је заиста дивна.
Икуту је такође леп,
али ја нисам дошао да видим Икалу, али ја нисам
дошао да видим Икуту!

Одоше роови Итуерамулафуци и јавише јој: —

Господин је одлучио да се врати ако ти не изиђеш из
своје ложе да га поздравиш!
Девојка напусти своју ложу, пође царском сину у
сусрет, узе га за руку и уведе у град. Посади она
царског сина северно од огњишта, на почасно место.
Кад се сви окупише, роови рекоше:
Зашто му не даш јела кувана?
Зашто му не даш меса печена? Дошао нам је царски
син, твој и наш господар!
 Али царски син одговори:

Не треа, Икала,
не треа, Икуту,
ни кувано нећу
ни печено нећу!

Он се опет врати код Срерне и рече јој

— Не чуди се, Итуерамулафуци, дошао сам овамо
само из љуави према теи. Ако ти пристајеш да
постанеш моја жена, ја ћу остати. Ако се не слажеш,
вратићу се у своју земљу. Али прво питај свој народ шта
о томе мисли.
Народ радосно даде пристанак да се Срерна уда за
сина Јужног цара. И сви су или срећни. Само се син
Северног цара много растужи. Али о томе се прича у
другој ајци.
 ЦАРЕВИЋЕВА БОЛЕСТ

Дође до Северног цара вест да је син Јужног цара, по

имену Итуерамахамали, узео за жену Срерну, кћер
Средњег цара, којом се он сам, син Северног цара, хтео
оженити. па није успео. Син Северног цара осети
жестоку љуомору и смисли освету. Заповеди роовима
да насеку оштрог коља од палми анивуни и одлучи да
постави замку. Кад паде ноћ, он укопа кочеве пред
царским вратима. а сам снажно залупа у зид. Слуге се
уплашише, Итуерамахамали излете на врата и закључи
да су на двор напали разојници. Али тек што је царевић
крочио на праг, наи се на колац, а колац га распори до
едара. Царевић крочи другом ногом, и опет се наи на
колац, који та прои до самих леђа.
Тада Итуерамахамали повика што га грло носи:
— Помагајте, оче мој и мајко моја, погие вам син.
Кад Срерна чу његову вику, уплаши се и нареди да
се упали светлост. Кад су слуге донеле светлост, она
виде да се догодила велика несрећа, да је царевић
тешко рањен.
И Итуерамулафуци горко заплака, а муж јој рече:
— Не плачи, жено моја, узалуд; то је, за цело, моја
судина. А ево шта сам одлучио нареди да ме однесу
мојим родитељима, оца и мајци, моје су ране опасне,
ојим се умрећу тее ћу само ез потрее ражалостити,
а иће велика туга мојих родитеља.
Растужи се Итуерамулафуци и сви њени рођаци, и
сав народ. Жена одговори мужу
— Па доро, наредићу да те однесу твојим
родитељима.
Она сакупи мужевљеве ствари, веза их з завежљај, а
Итуерамахамали јој рече: — Дај ми, жено, твоју ламу,
јер је моја сва крвава! И дај ми твој појас за стомак јер
мој морам ацити.
Он огрну женину ламу, веза појас и о прости се с
њом; затим оде да олује код оца и мајке.
Сутрадан оде Итуерамулафуци својој гајстаријој
тетки, и упита је: — О поштована мајко! Шта мислиш,
шта кажеш: да ли да идем да негујем
Итуерамахамалија, јер се ојим да ће он умрети, а
његови ће ме рођаци прекорети што је овде код нас
рањен. Незгодно је ако га не оиђем. Ви старији сносите
одговорност, али ће и нас млађе питати. И ако ти кажеш
да треа, ја ћу поћи да га оиђем.
А тетка одговори:
— То је права глупост! Он тее не воли, зато те је и
напустио, узалуд само тугујеш Сутрадан Срерна оде
код средње тетке и рече јој: — О, поштована мајчице!
Шта мислиш, шта кажеш: треа ли да идем да негујем
свога мужа?
А тетка јој одговори:
— Не знам ја, кћери моја, можда треа да одеш, а
можда и не; причекај мало да размислим.
Сутрадан Итуерамулафуци поново оде, овог пута код
најмлађе тетке. И упита је: — О поштована мајко! Мој
муж Итуерамахамали је отишао својим родитељима;
своју ламу и појас оставио је овде све у крви да их
оперемо, а узео је моју ламу и опасао се мојим појасом.
 Тетка јој одговори:
— Да, кћери моја, он те много воли, и ако желиш да
одеш к њему, иди.
Она оде к њему сама, али прво намаза своје лице чађу
и навуче прљаву ламу, и тако је путовала дању и ноћу.
После извесног времена она стиже до куће
људождера Итримуе и залупа на врата. Жена
Итримуеа се уплаши, па упита: — Одакле си, госпођо?
Како си се решила да сама пођеш у тако далек крај? Ти
сигурно не знаш да је ово кућа Итримуеа, да је он
суров и да једе људе.
И чу овакав одговор:
— Знам ја то, поштована мајко, али сам ипак дошла
овамо и, молим те, дај ми амајлију, јер је тешко рањен
мој муж Итуерамахамали.
— Уђи и седи северно од огњишта, госпођо — рече
жена Итримуеа. И она посади Срерну да седне и
нахрани је. А затим рече: — Дођи овде, сакрићу те. — И
сакри је.
Мало затим дође Итримуе, и њушкајући рече:
— Мирише на човека! На човека!
А жена се направи луда као да се љути на њега и
рече: — Ћути, Итримуе, не измишљај адава свакојаке
глупости. Ко и се усудио да дође у твој дом?
Али Итримуе је гунђао:
— Мирише на човека! На човека!
Жена се сад стварно наљути на њега и рече:
— Глупости! Поједи мене ако хоћеш људског меса!
Шта рљаш којешта, лупићу те врелим жарачем!
Итримуе се одмах смири.
Жена му тада рече:
 — Чуј ме, Итримуе! Ја сам мало придремала док ниси
ио ту и уснила сам да је Итуерамахамали тешко рањен,
зато сам распустила косе и рашчупала их у знак
жалости (а она је знала да се Итримуеу не свиђају
рашчупане косе), него смисли нешто да он оздрави. Јер
ако умре, сви ћемо, сав његов народ, целе године носити
одела у знак жалости и ићи рашчупани. Па док он још
није умро, порини се за његову судину, реци какво
лековито иље може да га излечи. Ускоро ће доћи човек
да пита за то иље.
Итримуе се замисли над царевићевом судином и
ојасни како треа припремити иље, па оде у лов.
Чим је он отишао, жена људождерова ојасни
Срерној како да припреми лековито иље. И
посаветова је: — Навуци, госпођо, ову старачку кожу на
сее да те нико не позна. А кад пођеш, припази да не
паднеш шака моме Итримуеу
Срерна стиже у град, заустави се пред градским
вратима, и посла људе да јаве: пред градским вратима
стоји старица која жели ца припреми лекарије за
Итуерамахамалија
— Како је то лепо! Како је то лепо! — рекоше
царевићеви родитељи. Итуерамахамали испи лекове и
одмах коле палме анивуни изиђе из његовог тела, а
трећег дана већ је ио сасвим здрав.
Кад је оздравио, његови родитељи и рођаци
приредише велику светковину
А Срерна рече:
— Па ја сад идем кући, поштована госпо до, царевић је
већ здрав, само изиђите сви на тренутак из дворца,
треа последњи пут се орачунамо с олешћу царевића.
И чим су сви људи изишли, она скиде с: сее старачку
кожу, Кад је Итуерамахамалк зиде, заплака од силне
радости. Орадоваше се и отац и мати, и рођаци, и сав
народ и још веселије наставише да се часте. Овде је и
крај ајке.
Шта кажете на то, људи?
Пљескајте, жене; а ја настављам
 КАКО ЈЕ СИРОМАХ ПОДВАЛИО
БОГАТАШУ

Пошли једном син огаташев и син сиромахов да

поставе замке за птице, па сиромах ухвати две птице, а
огаташев син ниједну. Богаташев син рече сиромаху: —
Продај ми птице које си уловио!
Ценкаше се и погодише се да размене птице за два
ика зеу.
То се одмах свиде сиромахову сину. Сутрадан он
поново оде у шуму, али се врати празних шака. Кад дође
својој кући, виде да су му оа зеу цркла. Један лежи у
штали, други крај вратница. Зачуди се сиромахов син и
веома се ражалости.
Он позва своје родитеље, па им рече: — Одерите с
ика кожу, испеците ми што више колача, искујте
оштар нож и. донесите флауту, а кад све то урадите,
зашијте мене у кожу да их личио на живог зеуа.
Затим ме однесите огаташевој кући, а кад дођемо тамо,
покажите страшило домаћину, хвалите ме и молите:
„Певај нам, о иче наш милогласи!“
 Однеше отац и мајка страшило, како им је заповедио
син, огаташевој кући и почеше га хвалити: — О како је
диван наш ик, лепи наш ик, прекрасни наш ик!
Запевај, о наш милогласи иче!
 Из икове коже тад засвира флаута, а огаташ се
зачуди и веома се заинтересова кад чу свирку. Он се
поче погађати, јер зажеле да купи зеуа који пева.
Сиромахови родитељи сложише се да продаду зеуа за
сто аријарија и стотину оичних икова. Они се вратише
кући, понеше новац и потераше крдо икова.
Кад дође вече, огаташ замоли:
— Певај ми, о иче милогласи!
Он поново чу флауту и’ много се орадова.
Међутим, кад паде ноћ и у дому огаташевом сви
заспаше, расече сиромах кожу и поеже својој кући. А
ујутру замоли огаташ поново зеуа да запева, али ко да
му пева кад је лукави човек поегао.
Богаташ се зачуди и растужи што је изгуио скоро
читаво своје огатство. А кад сиромахов син дође кући,
он рече родитељима: — Ето видиш, мајко, видиш, оче!
Сиротиња је вешта, она чак и ика може да натера да
пева.
 ПОШТЕНИ ЉУДИ НЕ МОГУ
СТРАДАТИ НИ ЗА ШТА

Била једном једна жена па имала кћер. Биле су врло

сиромашне, ловиле су риу на мрежу и тиме се храниле.
Али, ез озира на своју сиротињу, туђе никад нису
узеле.
Једанпут су ловиле на пиринчаним пољима(6) и
затече их ноћ. Девојка заплака, хтеде да се врати кући и
рече мајци: — Страх ме је, мајко, ноћ је, а ми смо саме
на пиринчаном пољу.
А мати ју је умиривала говорећи:
— Не ој се, поштени људи не могу страдати ни за
шта.
Али аш тада пролажаху туда два разојника: уица и
чароњак, Видевши их, девојка се уплаши и рече: —
Бежимо, мајко, ојим се, уиће нас ое.
Мајка се опет не сложи, и одговори:
— Не ој се, кћери, поштени људи не могу страдати
ни за шта.
Разојници им приђоше, али их не хтедоше уити јер
је на жени ило мало накита, већ рекоше: — Хајде да их
продамо, а новац који за њих доијемо да поделимо.
Они одведоше мајку и ћерку у шуму, у пећину у којој
су живели.
 Један разојник оде да тражи људе којима ће продати
ухваћене жене, а чароњак оста да кува пиринач. Али
једна иста зла мисао одједном паде оојици на памет:
уица одлучи да наоштри нож и уије чароњака, а
зарољенице да присвоји. Чароњак је такође смислио
да узме сеи зарољенице, па зачарла пиринач.
И оа зликовца извршише злодело које су смислили:
уица удари чароњака ножем и уи га. А затим се сети
да је гладан, поједе пиринач и одмах издахну.
Кад то мајка виде, рече кћери:
— Видиш, кћери, испунило се потпуно оно што сам ти
говорила: поштени људи не могу страдати ни за шта.
Оне узеше све огатство које су награили разојници
и оогатише се.
 УТОПИО СЕ ЛОВЕЋИ ЈЕГУЉУ

Живела некад сиромашна жена Рафуцие, чак је ни

рођаци нису волели зог њеног сиромаштва. Једанпут
она и њене две кћери нису јеле читава четири дана и
скоро су ослепеле од глади.
У то време сара се велики вашар, а сирота жена оде
тамо са својим кћерима да проси; дођоше на вашар,
доише златни новчић и купише сеи хране. То им се
свиде и почеше често одлазити да траже милостињу.
Али се једанпут Рафуцие и кћери дуго задржаше на
вашару и затече их ноћ на путу.
На њих нападоше разојници, десетак људи, с
копљима, ножевима и рекоше им: ако Рафуцие не пође
с њима уиће је. Сиротој жени није се растављало од
живота, хтела не хтела морала је, заједно с кћерима, да
пође с тим разојницима. Разојници их доведоше у
шуму и одлучише да их продају у ропство; али су прво
учинили Рафуцие својом роињом, а ое кћери узели за
жене.
Тако прође три месеца. Једанпут разојници одоше да
пљачкају, зароише много људи и све их поише.
И одједанпут кћери Рафуцие постадоше врло огате.
Али је Рафуцие патила и она оде на далеки пут, цару.
Људи се орадоваше кад дознаше за поштење Рафуцие.
И цару се свидеше и она и кћери, и он их такође
хваљаше. Цар заповеди да се сви разојници похватају.
Тако су разојници погинули кад су зароили
Рафуцие, аш као онај риоловац што се утопио ловећи
јегуљу.
 КАЈАЊЕ ТИ НЕ ГИНЕ

Некад, давно, завлада на земљи глад, а стара

Рафуцие с једном од својих кћери и зетом пође у
далеки неки крај да тражи хране.
После извесног времена они стигоше у земљу огату
храном; зауставише се у недоумици, не знајући шта да
предузму, мада су се веома орадовали.
Рафуцие рече:
— Шта мислиш, кћери? Овде има много хране.
— Не знам, мајко — одговори ова — ништа ја не
мислим, ти си најстарија, твоје је да мислиш о нама.
— То је тачно, кћери — рече Рафуцие — а ево шта ја
мислим, ако хоћете да знате: да узмемо одавде што
више пиринча. Ти ћеш, зете, понети на леђима, а нас
две на глави
Зет одговори:
— Доро, мајко, слажем се, али ми имамо далеко да
идемо. Шта ми можемо донети на крају? Само ћемо се
узалуд уморити.
Они одацише ту намеру и одрекоше је се.
Мало после Рафуцие предложи нешто друго:
— Хајдемо да утроје саградимо кућу, па да овде
живимо.
Деца одговорише:
 — Кад и нас ту напали разојници, мајко, у овој
пустињи нема ни живе душе.
Ни овај предлог није ио прихваћен, па Рафуцие опет
рече: — Можда овде, зиља, има много разојника. Зог
тога сигурно људи и не живе у овом пределу, иако има
довољно хране.
Па ипак^ поново предложи:
— Да останемо, децо, овде да саградимо кућу, није
велика несрећа ако нас и нападну разојници.
Зет се с тим сложи, али кћи није пристајала: — Ја
нећу да живим у пустом крају, мајко, оље хајдемо
одавде.
Мајка се наљути и рече зету:
— Хајде, синко, да се ми настанимо овде, ко ће да иде
из овако огате земље! А ако нас и нападну разојници,
зар се ми њих ојимо!
— Тачно, мајко — сложи се зет — а ако несрећа и
наиђе, ми ћемо се сви сакрити у пиринач. Ако нас не
уију — доро је, а ако нас уију, шта да се ради, значи
да нам је таква судина.
— Готово — рече Рафуцие — нема ништа лепше него
умрети у огатству; и цар ће нас хвалити и народ
славити.
Али се кћи никако није слагала и прекоравала је
мајку и мужа: — Ви сте, сигурно, с ума сишли кад сте
решили да сее уништите зог хране!
Мајка се поново расрди и рече:
— Веће удале од тее, ваљда, нема на целом свету.
Без хране човек још раније умире!
А зет рече:
— Хајде да је ацимо у јаму!
Ухватише је и ацише у јаму, али кћи не погие, већ
само сломи ногу.
 Баш у то време пролажаху три човека поред ње и
упиташе јс: — Зашто су те ацили у јаму?
Кћи одговори:
— Дошла сам с мајком и мужем из гладне земље у ове
крајеве огате храном, али овде има много разојника.
Мајка и мој муж су хтели да овде живимо, а ја се нисам
сложила зато што, иако има много хране, има и много
разојника. Молила сам их да се вратимо кући, а они су
се расрдили и ацише ме у јаму.
Кад то тројица пролазника чуше и видеше несрећно
женино стање, веома се наљугише. Одлучише да јој
помогну и направише носиљку да је понесу. Отада се,
кажу, и појавио оичај да људе носе у носиљкама.
Они донеше жену у родни крај, њени се рођаци
орадоваше, захвалише носиоцима и дадоше им новаца.
А кад су дознали шта су од ње урадили мајка и муж,
туговаху и рекоше: — Па они су је могли и уити!
Отада, кажу, постоји пословица: ,,Не попуштај, чак
ако те мајка и муж моле; свако има своју памет.“
Ташта и зет живели су неко време задовољно и
погојили су се од оилне хране. Али једанпут дођоше
разојници и прогнаше их у далеки неки крај. Сетивши
се кћеркиних речи, Рафуцие рече зету: — Много се сад
кајем, синко! С нама се догодило аш онако како је
говорила твоја жена!
А зет јој одговори:
— Треало је раније кајати се, мајко, сад је доцкан.
Од тада људи и кажу: „Кајање се дуго не јавља, а
затим дуго не нрестаје.“
 БИБИУЛУ ИЛИ ВЕЛИКА ЗВЕР И
ДОВИТЉИВА ДЕЦА

Чујте нас и почујте!

Испричаћемо вам занимљиву ајку, Бајку о Бииулу!

Бииулу је све прождирао. Нико ништа за јело није

могао наћи. Али једанпут је једна жена ишла неким
дугим, дугим путем и угледа дрво с веома чудним
плодовима. Она их се наједе, а неколико котарица
донесе својој деци.
— Мајко — рече најмлађа од троје деце — реци нам
где си нашла ове плодове, ми исмо ишли да их
наеремо.
— Рећи ћу вам, децо. Треа ићи врло дугим путем, он
ће вас одвести до тог дпвета. Само немојте ићи путем
који води до Бииулуа.
— Доро — одговори најмлађи син.
И деца кренуше на пут. Дуго су ишли и најзад
угледаше пустињски пут.
— Овим путем треа да идемо — закључише они —
тамо ћемо наићи на дрво.
 Они пођоше тим путем и стигоше до дрвета које се
савијало под теретом плодова.
 — Ала ћемо се сад најести! — рече најстарији. — Дуго
смо гладовали, а сад ћемо јести колико нам душа жели.
Нашли смо то дрво . ..
— Нашли смо га, нашли! — повикаше деца и почеше
певати и играти.
А средњи рат рече:
— Реци ми, најстарији рате, реци ми, најмлађи. Да
ми нисмо пошли кривим путем? Овде живи Бииулу, он
ће нас све пождерати. Али њега ипак нема, а и ми смо
живи. Ја то не схватам.
Најмлађи рат одговори:
— А шта ту не схваташ? Бииулу само што није
стигао! А најстарији рече: — Ништа то није страшно!
Ми смо нашли дрво с плодовима и сад ћемо се заситити!
— То је тачно — сложи се средњи и до даде:
— Најмлађи је још глуп. Како је он могао закључити
да смо ми пошли путем који води до Бииулуа?
— Можда сам ја још глуп — рече најмлађи — али ово
чудесно дрво не може припадати ником другом осим
Бииулуу. Али шта нас се то тиче, хајде да се наједемо!
И тек што су се они попели на дрво, кад дође
Бииулу.
— Несрећници! — повика он. — Они краду моје
плодове!
Детта заплакаше.
— Појешће нас Бииулу!
А Бииулу им рече:
— Не, нећемо да сиђемо — одговорише најмлађи и
најстарији рат — ти ћеш нас појести!
А средњи рече:
— Не, не силазимо!
Али најмлађи предложи:
 — Хајдемо, раћо, да сиђемо, ваљда ћемо некако
поећи од њега!
— Силазите, силазите, дечице! — рече им Бииулу
нежним гласом. — Нећу вас појести!
Деца се спустише с дрвета. Бииулу их одведе својој
кући и нареди мајци да их негује.
— Пази их доро, мајко — рече он. — Појешћу их кад
уду подеели.
И Бииулу оде у лов. Сваког дана одлазио је од куће и
враћао се сваке вечери, доносио разне животиње и
говорио деци: — Једите!
А деца су одговарала:
— Нећемо да једемо твоје животиње. Наша су храна
мед, јежеви и анане, а не змије и лемури(7), ми њих не
једемо.
— Доро — сложи се с њима Бииулу — једите шта
вам се свиђа, ја ћу остало појести.
И зачас и пождерао све звери.
Једне вечери Бииулу рече мајци:
— И најстарији и средњи су се већ довољно угојили,
могу да их поједем. А најмлађи је још увек мршав.
Никако не може да се ухрани.
Најмлађи рат то чу и исприча раћи:
— Бииулу је одлучио да нас поједе! Хајде да
престанемо јести, онда ћемо омршати и Бииулу нас
неће ни дирнути.
— Све ти то лажеш — одговорише му раћа. — Вечито
предсказујеш неку несрећу!
Тада најмлађи рат рече:
— Ако не верујете, прислушкујте сами!
Те исте вечери сва тројица чуше речи Бииулуа. Он
опипа старију раћу и рече: — Да, они су довољно
деели. — Затим опипа најмлађег, па рече: — А овај је
сасвим мршав, сама кожа и кости!
Сада и старија раћа схватише његове намере.
Сутрадан они узеше три крчага: један с пиринчем,
други с кукурузом, трећи с медом. И чим Бииулу оде у
лов, они поегоше. Браћа видеше путем одљикаву
траву и замолише је: — О, одљикава траво, изоди ноге
Бииулуу, ако имаш оца и мајку, а ако си ез рода и
племена — пропусти га!
Тројица раће ила су већ далеко кад је Бииулу
дознао за њихово екство. Он одјури у потеру за њима, а
одљикава трава заоде му се у ноге. Бииулу се врати
натраг да назује сандале.
Мало затим деца наиђоше на дрво с дугим иглицама.
Замолише га исто као одљикав^ траву. Бииулу приђе
дрвету, а дуге иглице проише му уши и он је морао да
се врати по секиру.
Деца у том наиђоше на језеро и замолише и њега за
услугу. Бииулу поче препливава
ти језеро, а вода му стално продираше у уста, тако да
Бииулу попи више од половине језера и замало што се
не утопи.
А деца јуре ли јуре. Најзад се Бииулу докопа сува,
испљуну сву воду и већ је ио скоро пристигао децу.
Тада деца разацаше пиринач по путу.
— Како су глупи! — рече Бииулу. — До куће им је
још далеко, а они разацују храну. Све ћу ја то да
покупим, јер ће иначе птице покљувати.
Док је он скупљао пиринач, деца одмакоше далеко.
Али их Бииулу опет стиже. Тада деца разацаше
кукуруз, а затим просуше и мед. А Бииулу је све
скупљао и односио кући. Деца у том стигоше и својој
кући.
 Кад су људи дознали да децу гони Бииулу, они
самлеше кукурузног рашна за двадесет котлића и
оорише отровно дрво курај. И чекаху.
Бииулу се појави.
— Доар дан — рече он цару. — Много се, изгледа,
меље кукуруз код вас.
— Седи — одговори цар — прво да нешто попијеш.
Дадоше му да пије млека, у ствари то је ио ели сок
отровног дрвета курај. Скуваше му кашу од кукурузног
рашна са отровом. Бииулу испи сок отровног дрвета,
поједе два котлића отровне каше и рече: — Сит сам,
врло је укусно. Сад ми отпевајте песмицу.
Деца почеше певати и играти:
Глава Бииулуа постаће тиква тело ће му појести
птице граљивице!
А црева се претворити у змије!
— Доста сад! — рече Бииулу — не певајте више.
Тада поче дејствовати сок отровног дрвета, Бииулу
се сав наду и умре.
ЦАР РАВУХИМЕНА И ЧУДОТВОРНА
ЗРНА

Равухимена је ио цар и имао је много земље.

Једанпут кад је пловио реком он чу овакав разговор
трију сестара.
— Кад их ја ила жена Равухименина — рече
најстарија — ја их из једне нити изаткала сто лами.
— Кад их ја ила жена Равухименина — рече средња
— ја их од једне трске исплела хиљаду асура.
— Кад их ја ила жена Равухименина — рече
најмлађа — прогутала их пет зрна и родила их пет
синова.
И тада сестре приметише Равухименин чамац.
Најстарија и средња повикаше:
— Хеј, Равухимена, доплови довде! Кажу да си слеп и
да су ти зуи трули!
— Како се усуђујете, девојке, да ме вређате — наљути
се Равухимена и заповеди својим људима: — управите
чамац ка оали, казнићу ове девојке за увреду.
Чамац пристаде уз оалу.
— Дођите овамо! — позва цар прве две сестре.
А оне му приђоше погнутих глава. Али када
Равухимена угледа сестре, он виде да су оне лепотице и
одлучи да се ожени њима, па их смести све три у свој
чамац.
Кад стигоше у дворац, цар даде најстаријој једну нит.
Али јој једна нит није ила довољна да отка сто лами.
Он даде средњој једну трску, али јој једна трска није
ила довољна да исплете хиљаду асура.
Он даде најмлађој пет зрна. Она прогута свих пет зрна
и ускоро Равухимена дознаде да ће она родити пет
синова.
После извесног времена Равухимена оде у рат и
остави најмлађу сестру, која се звала Рефарана, на
ризи старијих сестара.
Рефарана роди пет синова, а сестре, које су јој веома
завиделе, везаше јој очи и подметнуше уместо синова
кравље кости и прње.
— Ето какво си ђуре родила! — рекоше сестре. —
Немаш ти никаквих синова.
— Заиста! — сложи се Рефарана.
Тада старије сестре наредише једној старици да
зачара најмлађу сестру у лемура, у онога што живи у
шуми.
Петорицу раће ставише у једну корпу и ацише у
реку. Корпа пливаше по води и примети је шумски
човек. Он отвори корпу и угледа петоро мушке
новорођенчади. Однесе их својој кући и рече жени: —
Погледај! Кад ми већ немамо деце, да подигнемо ову!
Ови људи су или врло сиромашни. Живели су у
сиромашној кући, хранили се медом и јежевима.
Шумски човек оде да негде потражи краву како и
исхранио малишане.
У то време секао је у шуми дрва ро Равухименин. И
он чу глас који је говорио: — Ко си ти што сечеш дрва у
Равухимениној шуми?
 Ро се уплаши и поеже.
— У шуми има зли дух! — исприча он људима.
Сутрадан ро поново оде у шуму. И чим је дошао, опет
зачу:
— Ко си ти што сечеш дрва у Равухимениној шуми?
Ро одговори:
— Ја сам само један стари слуга цара Равухимене.
Глас поново упита:
— А је ли се Равухимена вратио из рата?
— Да се вратио — рече ро — ти и чуо како свирају у
шкољке и ударају у ратничке дооше!
Он се осврте около, али не виде никога осим малог
лемура који је скакутао с грапе на грану.
При повратку заустави се код куће шумског човека.
— Тамо у шуми — рече он — живи лемур који говори.
Он се стално распитује да ли се Равухимена вратио из
рата.
Шумски човек ни сам није знао шта да одговори.
— Иди у шуму — посаветова он роа — и понови ми
све што чујеш.
И ро поново оде у шуму и, као увек, поче сећи дрва.
Мајмун чу ударце секире и рече: — Ко си ти што сечеш
дрва у Равухимениној шуми?
— Ја сам само један стари слуга цара Равухимене —
одговори ро.
— А је ли се Равухимена вратио из рата? — поново
упита глас.
— Да се вратио — одговори ро — ти и чуо како
свирају у шкољке и ударају у ратничке дооше.
После тога глас умуче и опет ро угледа лемура као и
прошлог пута. Ро се врати код шумског човека и
понови му од речи до речи све што му је рекао лемур.
 — Доро — рече шумски човек — хајдемо тамо.
Они дођоше на то исто место испод истог дрвета и
шумски човек упита: — Ко си ти што овде говориш?
— Ја сам Рефарана — одговори глас.
— Ако си ти Рефарана, сиђи с дрвета.
Глас одговори:
— Ако ја нисам Рефарана, нека то дрво остане
усправно, а ако ја јесам Рефарана, нека се оно савије.
И дрво се одмах сави.
— Ја сам Рефарана — рече лемур. — То су моје зле
сестре наредиле да ме зачарају јер сам родила свакакво
ђуре.
— Уздај се у нас — рече шумски човек. — Чим се
Равухимена врати, ми ћемо му испричати истину!
За то време петоро раће расло је као из воде.
Најзад се већ једном зачу свирка у шкољке и тутњава
ратничких дооша.
— Где је Рефарана? — упита Равухимена.
— Она је родила свакакво ђуре и поегла у шуму —
одговорише сестре.
Кад то цар чу, веома се растужи. Једанпут он оде у лов
и виде петорицу дечака како се играју пред кућом
шумског човека.
— Ко су ова деца? — упита цар.
— То су деца ез оца и мајке, ми смо их нашли —
одговорише му.
И у цару се јави сумња.
— Чудно ми је — проговори он — Рефаранине сестре
су ми испричале да је она, као, родила неко ђуре и
поегла у шуму.
Шумски човек одговори:
— И нама је чудно.
 Он затражи од цара једну краву да и отхранио децу,
а цар му даде све што је тражио. Цар поче често
долазити код шумског човека и разговарати с њим. А
шумски човек му је причао како су нашли децу: —
Једанпут идем ја низ реку — причао је шумски човек —
и видим: плива корпа. Отворим је и тамо нађем петоро
новорођенчади. Кажем својој жени: „Погледај! Кад већ
ми немамо деце, да подигнемо ову.“ И ми решимо да их
подигнемо, па ја пођем да тражим краву да им даје
млека. Сад они мисле да смо им ми родитељи.
— Нека они остану код вас — рече цар. Али је већ ио
схватио да су ти дечаци његови. •— Питаћу ја сестре,
можда ћу и дознати где је Рефарана.
И Равухимена оде у лов. Сутрадан он се заустави код
шумског човека и упита га да ли је нешто чуо о
Рефарани. Шумски човек одговори: — Кад ме већ питаш,
рећи ћу ти. Видео сам у шуми лемура. Он каже да је он
Рефарана.
Цар се зачуди и одлучи да се посаветује са
чароњаком. Чароњак разаца зрна пиринча и понови
цару исто оно што му је рекао шумски човек.
— Оче! — јекну цар. — Долази пролеће.. Ја тугујем за
Рефараном, како да је нађем?
— Пођи, сине — рече чароњак — и пронађи
Дугокосу. Рефарана је у власти злих духова, ти сам је
мораш ослоодити.
Равухимена се врати у свој дворац и рече својој мајци:
— Мајко, ја одлазим на опасан пут. Чешће погледај на
ананина дрвета која расту на јужној страни дворца. Ако
она вену — ја сам у опасности, а ако се осуше, знај да
сам погинуо.
И оде на пут. Путовао је Равухимена дуго и најзад
угледа стену и на њој Дугокосу.
— Шта тражиш? — упита она.
 — Хтео их да нађем Рефарану! — одговори цар:
— Донеси ми меда од црвених пчела на ананином
листу — заповеди му Дугокоса и ишчезе иза стене
гласно се смејући.
Равухимена се упути у шуму. Он нађе гнездо црвених
пчела, накупи меда, а пчеле тако навалише на њега и
његове роове и пецале су их све док нису поацали сав
мед.
Равухимена се врати празних руку. Дугокоса се
грејаше на сунцу и грохотом се смејаше.
— Иди — рече — сад и уи елога дивљег вепра, па
ако ми донесеш његов труп, даћу ти амајлију!
Равухимена оде да ухвати елог вепра, овога пута он
поведе са соом хиљаду људи. Они сретоше на путу
пастире.
— Хеј, пастири! Јесте ли видели трагове дивљег
вепра? — упита Равухимена.
Пастири одговорише:
— Ево трагова дивљег вепра.
— Како их ви распознајете?
— Бели вепар вуче трух по земљи, за њим остаје
дуока разда.
И Равухимена се упути са својим људима по трагу
дивљег вепра. Кад наступи ноћ, они уише сеи за
вечеру оичну дивљу свињу и преноћише у шуми.
Сутрадан ујутру поново пођоше по трагу дивљег вепра.
И тада угледаше огромног вепра, а он је ишао између
хиљаду оичних дивљих свиња које су га штитиле.
Равухимена се аци на елог дивљег вепра, али
оичне дивље свиње не пустише га до свога цара. Паде
вече а Равухимена и његови роови још се не докопаше
елог дивљег вепра.
 У то време мајка Равухименина виде одједанпут како
лишће анане поче да вене.
„Мој син је у великој опасности" — помисли
Равухименина мајка.
А ели дивљи вепар стално је ежао у центар крда
оичних дивљих свиња које су га штитиле. Тада се
Равухимена успуза уз дрво, аци одозго копље и уи
елог дивљег вепра. Друге дивље свиње одмах се
разежаше.
Људи из цареве свите понеше уијеног елог дивљег
вепра кроз шуму, кад одједанпут чуше иза сее ударац
јачи од грома. Они се освртоше и шта видеше: свих
хиљаду дивљих свиња трчало је за телом свога
господара. Тада Равухимена и његови људи ацише
елог дивљег вепра. И опет цар стаде пред Дугокосу
празних руку.
— Хахаха! — закикота се Дугокоса. — Тее је
уплашило хиљаду дивљих свиња?! Нађи онда на мени
ваш.
Равухимена потражи ваши у коси Дугокосе. Али не
нађе ниједне ваши, нађе само зрна пиринча.
— Мајко — рече он — у твојој коси нема вашију, има
само пиринчаних зрна. Шта да радим с њима?!
— Покупи их! — рече Дугокоса.
И кад он сакупи пуну корпицу, она рече!
— Узми ту корпицу пиринча, иди и ухвати младунче
Ампеламананухе.
— Мајко! — узвикну цар. — То је страшно чудовиште!
Ампеламанануха ће ме уити ако му почнем отимати
младунче!
Али Дугокоса је већ ила ишчезла. Равухимена опет
оде са својим људима у шуму. Кад дође до куће
чудовишта, он спусти корпицу с пиринчем на земљу. А
он и његови људи сакрише се иза дрвећа. Предвече
Ампеламанануха се врати с младунчетом. И одмах поче
њушкати около својим великим носем. А затим се
прихвати пиринча и поче јести, одаирајући зрно по
зоно. Тада Равухимена аци копље и уи чудовиште, а
младунче понесе соом. Кад петоро раће угледаше
младунче Ампеламананухе, одмах замолише цара да им
га да.
 Цар поче припремати велику свечаност да и достојно
дочекао своје синове и тада и заклано много зеуа.
Дође и дан празника. А младунче Ампеламананухе
запева: — Кад их ја ио жена Равухименина, из једне
нити саткала их сто лами! тако је говорила најстарија
сестра.
Кад их ја ила жена Равухименина, од једне трске
исплела их хиљаду асура! -рекла је средња сестра.
А најмлађа је рекла: Кад их ја ила жена
Равухименина, прогутала их пет зрна и родила их пет
синова!
И одведе Равухимена три сестре у дворац и ожени се
њима.
Даде он једну нит најстаријој, али једна нит није јој
ила довољна за сто лами.
Даде он једну трску средњој, али једна трска није јој
ила довољна за хиљаду асура.
Даде најмлађој пет зрна и она роди пет синова.
Тако је певало младунче и целог дана понављало:
— Најмлађа је прогутала пет зрна и родила пет
синова!
Најзад га цар упита:
— А где је сад најмлађа сестра, где је Рефарана?
Младунче се упути у шуму и сви пођоше за њим. А
оно је стално понављало: — Најмлађа је прогутала пет
зрна и родила пет синова!
И тако су сви људи дознали истину.
Младунче Ампеламананухе заустави се испред
великог дрвета и Равухимена угледа великог лемура
који је скакутао с гране на грану.
— То се само мали мајмун заавља! — рече цар.
Али младунче Ампеламананухе понови:
— Она је прогутала пет зрна и родила пет синова.
Тада Равухимена викну:
— Ако си ти Рефарана коју су претворили у лемура,
сиђи с дрвета!
— Ја сам Рефарана — рече мајмун. — Ако ја нисам
Рефарана, нека то дрво остане усправно, а ако ја јесам
Рефарана, нека се оно савије!
И дрво се одмах сави. Рефарана се спусти на земљу и
претвори се у прекрасну царицу. Равухимена је познаде
и веома се орадова. А две старије сестре погнуше
главе. И тако се једна од њих претвори у лемура, а друга
у цврчка.
Рефарана постаде једина жена Равухименина и они
поживеше дуго са својих пет синова.
 ТРИ БРАТА У ПОТРАЗИ ЗА
БОГАТСТВОМ

Имао некад један огат човек три сина и реши да им

преда своје огатство, јер је већ ио остарео и често
оловао. Он рече својим синовима: — Синови моји, ја
сам олестан, крај ми се лижи, и одлучио сам да вам
разделим своје имање, да вам га предам. Али се ојим
посвађаћете се после, па оље сакупите народ.
Браћа пођоше да скупе народ. Сви дођоше, и
знаменити и оични људи. А старац раздели своје доро
овако: најстаријем даде прилично, а најмлађем,
Ифаралахију, мало јер је ио најмлађи; право речено,
овај ништа и не дои, све припаде старијој раћи.
Браћа пажљиво саслушаше очеве речи; и најмлађи
рат се растужи. Он одлучи да затражи право огатство
од Андриаманитре.
И пође да тражи оравиште Андриаманитре. А кад
мало одмаче, срете водоноше и водоноше га упиташе: —
Куд си пошао, најмлађи сине?
Ифаралахи одговори:
— Сиротиња ме гони, идем код Андриаманитре да
молим да ми да огатство. Шта да радим кад ми већ
отац није ништа оставио? — додаде он и само што не
заплака.
 Водоноше му одговорише:
— Шта ћеш, тако је то, а Андриаманитра је спреман да
саслуша сваког сиромаха. Али чуј, ми ћемо ипак да те
посаветујемо: ако путем сретнеш разојника, не
разговарај с њим, ако сретнеш чароњака, не одговарај
му, ако сретнеш уицу, опет ћути. И знај, пут који води
код Андриаманитре свима је познат, али он је врло
кривудав и многи залутају. На том путу сретаћеш често
свирепе дивље звери и зле псе, они могу да препознају
ко је овдашњи, а ко туђинац. А ти уради овако: кад пси
залају, не осврћи се, иди само напред, кад звери рикну,
не застани, сети се да те чека пут. Угледаћеш старицу
која седи на вратима и никога не пушта: ни да уђе ни да
изиђе. Приђи вратима и не поздрављај се с њом, већ
продужи свој пут, али је не одгурни, већ јој се само
ћутке поклони; она ће тада видети да ти хоћеш мирно да
уђеш, а на вратима јој реци: „Направи ми пут,
многопоштована госпођо!“
Ифаралахи захвали водоношама на савстима.
И и тачно онако како су му рекле водоноше;
Ифаралахи изврши доро све што су му водоноше
саветовале, прође срећно кроз врата Андриаманитрина
и рече: — Могу ли да уђем, господине?
— Уђи! — одговори Андриаманитра и заповеди
слугама да простру за госта чисте асуре на почасно
место, северно од огњишта. Сам седе јужно од огњишта
на место за роове.
И Андриаманитра посла своје слуге рекавши им:
— Идите и припремите јело за госта!
Кад је јело ило готово, послужише га из златних
чинија; Андриаманитра, међутим, није јео с гостима, већ
је јео са слугама. После ручка Андриаманитра упита
Ифаралахија: — Шта те тишти, што си тужан, најмлађи
сине, зашто си дошао код мене?
 Ифаралахи жалосно одговори:
— Нека ти је живот дуговечан, многопоштовани мој
господине, ти си заштитник сиромашних и несрећних.
Дошао сам да те замолим да ми даш огатства,
заоишао ме отац у свом завештању зато што сам
најмлађи и свакако ме је најмање волео.
Тада му Андриаманитра тихо рече:
— Прво одспавај, већ је доцкан.
Ифаралахи заспа и спаваше чврстим сном.
Кад свану зора, Андриаманитра му предложи да ира:
— Хајде, најмлађи, ирај: или ћеш иљку
ципитипитиманга, или среро?
Младић мало размисли ,и изара:
— Дај ми иљку ципитипитиманга, господине!
Андриаманитра му одговори:
— Досад сам те сматрао последњим човеком, а сад
уради ово: посади овај расад на режуљку, ископај
около један ров и доћи ће ти све животиње на земљи.
Испуни се све онако како је рекао Андриаманитра и
најмлађи син поста огат.
 После извесног времена дознала су раћа да је
Ифаралахи постао огат. Упиташе га: — Како си дошао
до тог огромног огатства?
Он одговори:
— Андриаманитра ми је дао све.
Кад су то раћа чула, она одлучише:
— Пођимо и ми да и ми доијемо, Ифаралахи је
најмлађи па је доио, а шта ћемо тек ми, старији,
доити!
И кренуше оојица џиновским корацима од седам
миља, као да иду да гасе пожар. Ускоро су срели
водоноше и водоноше их упиташе куд су кренули. Браћа
одговорише: — Идемо код Андриаманитре да доијемо
огатство од њега!
Водоноше их саслушаше и рекоше им:
— Да вам покажемо пут!
Али раћа не пристадоше, већ дигоше носеве у вис.
— И најмлађи Ифаралахи је нашао пут, па ћемо га ми
још пре наћи! — похвалише се они.
А кад су стигли у земљу Андриаманитрину, видеше
старицу, и псе, и зле звери и не знадоше шта да чине.
Почеше да терају псе и ију звери, одгурнуше старицу и
на силу провалише код Андриаманитре, вичући: — Ех,
Андриаманитра, ево нас к теи!
Андриаманитра рече тихо:
— Уђите и седите северно од огњишта.
Андриаманитра рече слугама: — Дајте гостима да једу!
Дадоше им да једу из златних тањира. А глупаци се и
не сетише да одаду пошту Апдриаманитри, већ се
похлепно ацише на јестива док им се труси не
надуше. Андриаманитра их упита: — Одакле сте и зашто
сте дошли?
Браћа одговорише:
— Дошли смо да узмемо огатство за сее.
Ифаралахи, наш најмлађи рат, доио је од тее, много,
дај и нама исто толико!
Андриаманитра им одговори:
— Причекајте до сутра, треа да промислим!
А кад дође време за спавање, Андриаманитра смести
раћу на златне постеље. Наступи и поноћ, а раћа се
све врте на својим постељама од несанице зато што су
мислила само на огатство. Андриаманитра их упита: —
Што се ви, раћо, само вртите; можда су вам душеци
тврди?
Браћа одговорише:
 — Не, господару, душеци су нам дори, меки, али ми
смо просто зажелели да имамо дуге репове!
Андриаманитра им оећа:
— Стрпите се мало, још је ноћ; а ујутру ћете доити
све што зажелите!
Али раћа не престајаху да се врте и мало после
Андриаманитра их опет упита: — Можда вам јастуци
нису перјани, или је много ува, те се ви стално вртите!
— Не, господине — одговорише раћа — нема овде
ува, и јастуци су нам перјани; нама се просто прохтело
да идемо на четири ноге!
Андриаманитра им одговри:
— Стрпите се, кажем вам, мало!
Али раћа опет не заспаше и Андриаманитра их
поново упита: — Можда вам је кревет неудоан, зашто
не спавате?
Али прође и поноћ, а раћа никако да заспе;
Андриаманитра им приђе и упита: — Можда се ви
стидите, драги, гости, да кажете шта вам смета?
— Не, господине наш — одговорише раћа — просто
нам се прохтело да имамо велика уста!
Скоро сву ноћ раћа ока нису склопила, а кад је
почело свитати, упита их Андриаманитра: — Што сте се
ви, раћо, сву ноћ вртели, можда су вас уве или
стенице јеле?
— Не, господине наш — одговорише раћа — просто
нам се прохтело да имамо дуге уши и густу длаку по
телу!
И раћа се замислише шта да траже. И одлучише:
дуге репове — да се могу њима везати око едара;
четири ноге — да лакше играју од радости; велика уста
да се лакше хвале кад се оогате; дуге уши — да могу
оесити веће минђуше; дугу косу — да је могу лепше
наместити; густу длаку по телу — да више одеће
натакну на сее. Али раћа нису очекивала да је
Андриаманитра прозрео њихове тајне мисли.
Кад свану зора, Андриаманитра рече раћи:
— Устајте и идите на трг! Даћу вам све што сте
тражили!
Браћи само што срце не искочи од радости, одјурише
на трг што су рже могли. И наједанпут видеше: оа се
ејаху тако променила и доила оно што су и тражила
од Андриаманитре: позади дуги реп, уместо две, четири
ноге, израсле су им уши и дуга коса; и они више нису
или људи, већ страшне звери, оојица црни, оојица
дивљи. Они почеше да скачу, јуре и одјурише својој
кући.
Кад су се прилижили своме родном селу сви се
рођаци тако поплашише да се упиташе: — Какве су ово
наказе?
А људи им одговорише:
— Кажу да су то раћа која су отишла код
Андриаманитре да траже огатство кад су видели
колико је доио најмлађи. Али они нису тражили од
Андриаманитре оно што су стварно хтели, већ су или
лукави према њему. А он им је дао шта су тражили.
Жене и деца двојице раће задрхташе од страха кад
видеше очеве и мужеве у том олику, завикаше на њих
и истераше их из села. Браћа одјурише у шуму, а народ
је викао за њима: — Амуанали! Амуанали!(8) Тако су
се, кажу, и појавили амуанали по нашим шумама.
 КАКО СУ СЕ ЉУДИ ПОЧЕЛИ
ПРЕТВАРАТИ У РОБОВЕ

Оженио се некад Јужни цар огатом девојком, по

имену Равауманариву, и она му роди сина и кћер.
Дечаку дадоше име Андрианциаируманана, а
девојчици — Раудумилалаувула. Али мајка и отац нису
волели сина и прогнаше га из земље. Дечак није могао
да се растане од сесте и пса, названог Илаварефи, што
значи Дугоноги.
Све троје пођоше заједно у далеки крај. Путовали су
дуго и дуго и када су стигли, сестра се попе на дрво, а
рат са псом поче ловити птице. Док је рат ловио
птице, дође двадесет разојника и одлуче да украду
Раудумилалаувулу. Раудумилалаувула позва из све
снаге рата и пса Илаварефија.
Брат и пас чуше њено дозивање, потрчаше јој рзо у
помоћ и почеше се тући с разојницима. И све их
поедише.
Тада разојници рекоше рату:
— Немој нас поити, оље нас узми за роове.
Брат одведе разојнике у суседно село. А сестра за то
време пређе на друго дрво.
Пет пута је сестра прелазила с дрвета на дрво и сваки
пут се рој разојника повећавао. Други пут их је ило
двадесет пет, трећи пут — тридест, четврти —
четрдесет, а пети пут — педесет. И сви су ови
разојници хтели да уију Раудумилалаувулу. Али је
она сваки пут звала у помоћ свога рата и пса
Илаварефија и они су јој помагали да поеди све
непријатеље.
Кад Андрианциаируманана виде да стално расте и
расте рој разојника, он одлучи да више не напушта
своју сестру и помисли:
„Ако уловим птице, ојим се да ће погинути моја
драга Раудумилалаувула, а њу је и тако снашла толика
невоља. Из љуави према мени напустила је чак оца и
мајку.“
Па он сакупи све зарољене разојнике и заповеди им
да саграде село. А затим им рече:
— Ако вам се не свиђа да живите овде сами, идите и
доведите своје жене и децу!
Разојници се сложише с тим и рекоше: — Имаш
право, господине наш! Отићи ћемо и довести своје жене
и децу.
Разојници доведоше своје жене и децу и посташе
роови Андрианциаируманананија и
Раудумилалаувуле.
Отада су се, кажу, и почели претварати зарољени
разојници у роове.
 ЗАТУВУ, НЕСАЗДАН ОД
ЗАНАХАРИЈА

Ако је то што казују преци ајка, измишљотина и лаж,

лажљивац тај нисам ја,
ја сам само приповедач.

Кажу да Затувуа није створио Занахари. Он је

израстао из земље као иљка. Он је имао зеуе, али те
зеуе такође није створио Занахари. Имао је дееле
овнове, али они нису јели траве које је створио
Занахари.
Затуву је имао само једно око, једно уво, једну руку и
једну ногу.
Једанпут запали Затуву велику ватру, дим се подиже
до самог носа Занахарија, а овоме се то нимало није
допало.
— Шта се то дешава на земљи? — зачуди се он.
Па Занахари посла свог изасланика да сиђе на земљу.
— Шта се овде дешава? — упита изасланик. — И ко си
ти?
— Мене није створио Занахари — рече Затуву — ја сам
сам постао из земље.
— Како се зовеш?
 — Име ми је Затуву, несаздан од Занахарија.
Изасланик се врати Занахарију и понови му што је
чуо. Занахари се наљути, просу силни пљусак на земљу
да угаси ватру. А на земљи се појавише мора и језера. А
Затуву ни оком не трепну, сагради сеи високу планину
и изи у њој пећину. И док је на земљу лила киша, он је
седео у заклону, а потом се испе на планину и опет
запали ватру. И дим поново допре до Занахарија.
— Све је то врло чудно! — рече Занахари. И поново
посла на земљу изасланика.
— Ко си ти што тако досађујеш димом Занахарију? —
упита изасланик.
— Већ сам ти рекао — одговори Затуву. — Ја сам
Затуву, несаздан од Занахарија. Потекао сам из земље,
као иљка. Кад ме већ Занахари није створио, не сме ни
да ми рани да запалим ватру.
Изасланик пренесе Занахарију ове речи, а овај се још
више зачуди. И рече свом изасланику: — Одведи му
краву и теле и питај га које је од њих мати, а које је
дете.
Затуву одвоји животиње једну од друге. Крава замука,
теле јој притрча.
— Реци Занахарију да је оно што муче мати, а друго је
кћи — рече Затуву.
Изасланик се врати Занахарију. Пренесе му оно што
је рекао Затуву, а овај се још више зачуди.
И рече:
— То је чудно: овај човек није саздан од тлене, а
међутим он познаје суштину ствари.
Однеси му ову палицу и питај га које јој је горњи, а
које доњи крај.
Ни ово питање не зуни Затувуа. Он аци палицу у
вис, палица се преврте једанпут, двапут и једним крајем
додирну земљу.
— Пренеси Занахарију — рече тада Затуву изасланику
— да је доњи крај палице онај којим је она додирнула
земљу.
И овог пута морао је признати Занахари да је овај
човек којег није он створио — уман. Тада Занахари
одлучи да га последњи пут искуша. И посла на земљу
своју кћер да донесе воде с потока. А кћи му је ила
лепотица.
Она се саже да дохвати воде са извора и много се
уплаши кад у води виде Затувин лик. А он ју је пратио
сакривајући се иза стена. Зато се и видео његов лик у
води. Девојка закључи да он има једно око, једно уво,
једну руку и једну ногу.
И ило јој је веома жао. Сутрадан, она поново дође на
поток да огледа свој лик у води. И поново виде у води
лик Затувин.
Тада Затуву изиђе иза стене и предложи девојци да му
постане жена. Она се сложи. Дознавши за то, Занахари
се тако разгневи да све на земљи задрхта. А Затуву и
његова жена сакрише се у пећину.
У том међувремену Затуву преста да уде наказа.
Њему порасте још једна рука, једна нога, једно око и
једно уво. И тако је он сад имао две руке, две ноге, два
ока и два ува. И живео је извесно време са женом врло
срећно.
 Али једанпут направи Затуву од глине свакаве фигуре
по лику човека. Али како их је он направио тако су оне
лежале непомично. Давао им је да једу маниок, али оне
нису јеле. Заклао је икове, разрезао их, заклао је
овнове и дао их све глиненим људима, али они то нису
јели. Он направи и Свакојаке фигуре сличне
животињама.
 Занахари одлучи да и сам провери чиме се то Затуву
занима, па се спусти на земљу срерним ланцем. И он
виде свакојаке фигуре од глине и рече Затуви: — Зашто
их не оживиш?
— Не умем — одговори Затуву.
Чувши то, Занахари се веома орадова. Он духну на
фигурице, и оне се покретоше, посташе живи људи и
животиње. Међу људима једни су или ели, други
црни. Зачас они поједоше све што је ило за јело на
земљи и почеше се тући. А међу њима су јурили
крокодили и нагонили страх у људе.
Тада завлада страшна глад на земљи. И тада Затуву
признаде да га је Занахари поедио. А Занахари пусти
на земљу пљусак помешан са зрневљем пиринча. Затуву
нааца по долини камење с планине и тако изгради
насип, и пиринач поче оилато успевати на пољима.
Али су Затуву и његова жена постајали све
незадовољнији што нису имали потомства.
— То није тешко! — рече Занахари. — Ја ћу теи дати
децу, али ти, као и раније, никако не смеш знати како су
они оживели.
Он духну у женин трух, а трух се поче надимати и
она роди много деце. Занахари им даде и амајлију
против свакаквих недаћа.
— Такве амајлије расту само на светом дрвећу, доро
то запамти — рече Занахари.
— А могу ли ја то научити? — упита Затуву.
— Не, ти то никад нећеш научити. Само ти настави да
од глине израђујеш само тела тих фигурица. И после
смрти они ће остати теи, можеш их поново сакрити у
земљу одакле су и поникли као иљке.
Затуву се морао сложити с тим.
 Ево зашто су се, кажу, и почели мртви сахрањивати у
земљу.
 КАКО СУ НАСТАЛИ ЦАРЕВИ

Предање каже: „Цареви нису пали с неа и нису

никли из земље као цвет — цареви су настали од
оичних људи.“
У давна времена Андриаманитра лагослови једног
човека да постане цар. Сара сав народ и рече:
— Треа, људи, о нечему заједно да размислимо.
А кад се сви сакупише, цар им зададе овакву
загонетку:
— Шта је то: у цара један, у народа два, у роа три?
И додаде:
— Ако жена одгонетне ову загонетку, оженићу се
њоме, а ако је мушкарац одгонетне — владаћу народом
заједно с њим.
Свако се старао до одгонетне загонетку, али никоме
није успело. И тада рече луда Икала, царева служавка:
— Молим те, господару, оље задај другу загонетку и
не узимај за жену ону која ову одгонетне.
Али цар се не сложи, кажу, већ се закле:
— Скините ме с власти ако се не оженим оном која
одгонетне ову загонетку.
А Икала му тада одговори:
 — Опрости ми, господару наш, по хиљаду пута ми
опрости, али не може се нео оженити земљом! Али шта
ћу кад ме ти ниси послушао а ја сам већ одгонетнула ту
загонетку и казаћу — кад већ друкчије не може!
И тада рече:
— У цара је један господар — Андриаманитра, у
народа два — Андриаманитра и цар, у роа три —
Андриаманитра, цар и народ, и сви су они његови
господари!
Људи се зачудише што је луда Икала одгонетнула
цареву загонетку. Цар се зуни и дуго је ћутао, није
имао шта да одговори, царска се не пориче, и сад му
ништа друго није остајало већ да се ожени својом
служавком Икалом.
И Икала роди сина. Али народ дуго није могао да
схвати ко је тај дечак: родила га проста служавка, а он
је одевен у црвен царски огртач.
Зато се и сад каже:
„Цареви нису пали с неа и нису поникли из земље
као цвет — цареви су постали од оичних људи.“
 РАФАРА, РЕЧНА ЛЕПОТИЦА

Живела једном у прекрасном замку у Зеленој води

речна лепотица. Имала је дугу косу оје пламена. Име
јој је ило Рафара, а њеној малој роињи Икала.
Једанпут одоше оне на оалу Зелене воде. И док су се
играле на златном песку, примети их цар
Андриамахуака. Он одлучи да ухвати речну лепотицу.
Управо кад је сустиже, она се аци у реку, а за њом и
њена роиња Икала. Цар се веома растужи и врати се у
свој дворац на режуљку.
Сутрадан он оде код чароњака и заповеди му да му
овај врача: — Видео сам — рече цар — прекрасне
девојке и хтео сам једну од њих да узмем за жену. Али
оне ишчезоше у реци, а таласи се склопише над њима.
Разаца чароњак зрна пиринча и рече:
— Да, синко, те девојке живе на дну Зелене воде и ез
моје помоћи ти их не можеш ухвдтити.
— А шта треа да урадим? — упита Андриамахуака.
— Прво нађи црног петла који још није пропевао и
донеси га мени заједно с пет златних новчића.
— Доро — одговори цар — слажем се.
— Ево ти амајлија. Сакри се с њом у песак, а кад
девојке изиђу на оалу, причекај док се осуше. Затим им
приђи и ухвати их за косу.
 Цар учини све како му је чароњак заповедио. Нађе
црнога петла који још не ејаше пропевао и даде га
чароњаку заједно с пет златних новчића.
Затим Андриамахуака оде на оалу и сакри се у
песак. Ускоро Рафара с роињом изиђе из воде. Цар их
је дуго пратио и кад су се оне осушиле, он им се тихо
прикраде и ухвати их за косу.
— Хоћу да се оженим тоом — рече он Рафари.
Она му ништа не одговори и цар се веома растужи јер
закључи да је она нема.
Он је одведе у дворац и сазва народ.
— Чујте, људи — рече он. — Довео сам Рафару из
Зелене воде. Она ће ити моја главна жена.
Народ упита:
— Ко јој је отац? Ко јој је мати? Одакле је?
Али Андриамахуака није знао шта да им одговори.
А Рафара и Икала и даље ћутаху, као камен или
висока стала дрвећа. Људи се разиђоше одмахујући
главама.
После извесног времена Рафара роди сина.
Али Андриамахуака оде на пиринчана поља, а дечак
Рафарин поче плакати. Мати га узе на руке, стаде му
тепати и запева: О животе мој, љуави моја!
Равелунахана, Равелунахана, ућути, ућути . . .
А глас јој је звучао као малено срерно звонце. Једна
роиња Андриамахуакина чу песму и кад се цар врати
с пиринчаних поља, она му рече: — О господару мој!
Кад си ти отишао на пиринчана поља, ја сам стајала крај
тора за икове и одједном чујем како твоја жена пева.
Она разговара кад тее нема, а глас јој је као срерно
звонце.
— Можеш ли ми се заклети у то? — упита цар. — Је ли
истина да она пева?
 — Да — одговори роиња — кунем се да она пева.
Андриамахуака уђе у свој дворац и сакри се под
асуру поред Рафаре и њене роиње. И кад дечак
заплака, мајка га стаде успављивати и запева.
Андриамахуака чу то, изађе испод асуре и повика:
— О Рафара, ти изгледа можеш да говориш кад не
видиш мене.
И она одједанпут опет занеме. Цар ју је миловао,
чинио све само да и она изговорила реч, али Рафара је
и даље ћутала. Цар се наљути, поче је грдити, али
Рафара остаде нема. Тада цар удари Рафару и тукао ју је
све док се није уморио.
 А Рафара је ћутала, само су јој крупне сузе капале из
очију. И наједанпут се разлеже страшна хука и цар виде
како се Рафа
рине сузе претворише у велику ујицу, која јурну ка
Зеленој води. Рафару и Икалу однесе ујица ка реци, а
цар са сином оста у дворцу.
Андриамахуака узе у наручје сина и појури да стигне
своју жену.
— Рафара, речна лепотице! Рафара, речна лепотице!
Врати се, даћу ти све што ми је најмилије на свету. Мог
најстаријег сина, мог најмлађег сина, моју мајку и оца!
— повика он.
Рафара одговари:
— Андриамахуака! Андриамахуака! Твој најстарији
и најмлађи син, твој отац и мајка нису дарови за мене!
Опет цар појури у потеру за њом и повика:
— Рафара! Рафара! Кћери Зелене реке! Даћу ти свог
најстаријег сина, свог најмлађег сина, оца и мајку, сто
роиња и хиљаду икова!
Рафара одговори:
 — Андриамахуака! Андриамахуака! Ни твој
најстарији, ни твој најмлађи син, ни отац твој ни мајка,
ни сто роиња и хиљаду икова нису дарови за мене!
А тада Рафара и Икала ејаху већ стигле до средине
Зелене реке по чијој је површини пливао велики
крокодил тужних очију. Он је мотрио унаоколо. Рафара
му рече: — Крокодилу, о плави крокодилу! Спаваш ли
или дремаш? Зашто не отвараш врата замка пред кћери
Зелене воде?
Крокодил се веома зачуди чувши Рафарин глас. Он
доплива до девојака. Речна лепотица и роиња попеше
му се на леђа и прођоше свих седам преграда. Чим
крокодил доплива до врата, она се отворише пред
Рафаром и попово се одмах затворише.
А около су пливали мали и велики крокодили,
покривени крљуштима, гледали их и радовали се: —
Дивно! Најзад се вратила кћи Зелене реке!
— Да — рече највећи крокодил — то је она, познајем
је.
А Андриамахуака, седећи са сином на оали, дозивао
је:
— Рафара, кћери Зелене воде, врати се, опростићу ти,
врати се! Твој муж тугује, твој син је несрећан!
Дуго је он тако плакао и јадиковао, док до њега не
допливаше два крокодила који су или стари по много
стотина година. Били су их послали Рафарини
родитељи.
Тада Андриамахуака рече:
— Ако уђемо у воду, не можемо дисати и умрећемо.
Али им најстарији крокодил рече:
— Не ојте се! Неће вам с нама ити рђаво, ми ћемо
вас чувати!
 Зарони цар са сином у воду и чак ни одела не
поквасише. Дуго су пливали за крокодилима, док се не
појави прекрасан замак. А из њега им изиђе Рафара у
сусрет. Она је певала, а глас јој је звучао као мало
звонце. За њом је ишло много роиња и све су, као и
Рафара, имале дугу косу.
Речни цар и његова жена или су врло радосни и лепо
су дочекали Андриамахуаку са сином. И срећно су
живели дуго година.
Али, треа ли сад причати о њиховој срећи: јер
речима које иду од срца никад краја.
 ИСТОРИЈА ДВОЈИЦЕ
ДОВИТЉИВАЦА, ИКУТУФЕЦИЈА И
ИМАХАКЕ

А сад чујте историју двојице довитљиваца.

Глас о њиховим шеретлуцима допро је и до наших
крајева.
О људи! О жене!
Чујте и почујте!

Живео Икутуфеци на западу, а Имахака на истоку. И

одједанпут Икутуфеци оде на исток, а Имахака на запад.
Они се сретоше у долини и поздравише се. Имахака је
носио глинену секиру, а Икутуфеци врану у затвореној
котарици.
— Шта то носиш, поштовани? — упита Икутуфеци.
— Па мотику — одговори Имахака. — Хоћу да је
заменим за кокош.
— Каква прилика! А ја аш имам кокош, па хоћу да је
заменим за мотику — рече Икутуфеци. — Само ти не
отварај одмах котарицу, кокошка ми је зла и није
привезана, може да поегне.
— А моја је мотика толико прекаљена да мораш мало
причекати док је не почнеш користити, јер ће се одмах
искрзати.
Оојица се задовољни вратише својим кућама. Кад
Имахака дође својој кући, отвори котарицу а из ње
излете врана.
А Ккутуфеци само што зари глинену мотику у земљу,
она се распаде.
Сваки се зачуди лукавству оног другог. И оојица
закључише: — Кад смо ми већ тако довитљиви, треа да
живимо заједно.
После извесног времена они се поново сретоше.
Имахака рече: — Хајде да се удружимо и да опроамо
наше лукавство.
— Хајде — сложи се Икутуфеци.
Они зготовише укусан ручак и решише да легну да
спавају, па који од њих усни најинтересантнији сан тај
нека поједе ручак. И легоше да спавају. Мало после
Икутуфеци отвори очи и рече: — Сањао сам да сам се
подигао на нео и видео сам тамо таква чудеса да сам
просто ио ван сее.
— А ја — рече Имахака — сањао сам како си се ти
уздигао на нео и одмах сам помислио: он је тамо видео
таква чудеса да више неће хтети да се враћа на земљу.
Кад сам се проудио, појео сам сав ручак, а у том се ти
појави.
Шта кажете на то, људи? А ви жене?
Али то још није крај приче, начуљите уши!
 КАКО ЈЕ ИМАХАКА ПОСТАО
ЦАРЕВИЋ

Рече једном Имахака Икутуфецију:

— Тамо, на истоку, умро је цар. Треало и да
завладамо једним делом његовог огатства.
— Доро — одговори Икутуфеци.
Они одоше у град и видеше: цара већ полажу у
гроницу. Кад паде ноћ, пријатељи узеше полугу и две
лопате и одоше на гроље. Отворише гроницу и
упиташе се: — Али који ће од нас да сиђе у гро?
— Ти — одговори Имахака.
И још додаде:
— Ти ослушкуј доро мој глас и немој да те преваре
други гласови. Три пута ће те звати царева деца. А кад
те она позову трећи пут, тек тада ћу те ја звати.
— Доро — одговори Икутуфеци.
Имахака закопа пријатеља у гро и врати се у град.
Кад приђе граду, поче плакати и нарицати: — Ком си ме
оставио, свог несрећног си— на, оче мој?
Становници града се питаху:
— Ко је овај човек? Каква му је невоља зог чега тако
плаче?
 Имахака уђе у царев двор. Седе на асуру плачући и
јадикујући: — Коме си ме оставио, оче мој, коме си
оставио свог несрећног сина?
Људи који су се задесили у кући, као и царева деца,
зачудише се: — Хоћеш да кажеш да си ти царевић? —
упиташе они Имахаку.
— Да, ја сам царев син од његове друге жене — зато
ме ви и не познајете.
— Хајде да сазовемо народ на саветовање — рекоше
царева деца — па ћемо видети да ли га неко познаје.
Људи рекоше:
— Не, ми тог човека уопште не познајемо.
— Кад ви мене не познајете — рече тада Имахака —
хајдемо на гро мога оца, он ме зна, и ви ћете се
уверити да сам ја његов син.
— Хајдемо — сложише се људи — па ако мртвац
проговори, ми ћемо ти поверовати да говориш истину.
Кад су дошли на гроље, Имахака рече: — Хајде,
питајте!
— Оче, ти који си у гроу, чуј нас! Је ли овај што је с
нама твој син, или је лажљивац?
Нико им ништа не одговори.
Имахака поново рече:
— Вичите још, цар вас сигурно није чуо!
Деца још двапут повикаше гласно зовући свог оца, али
им нико из гроа не одговори. Тада повика Имахака: —
О, оче мој, који лежиш у том гроу, реци, зар ја нисам
твој син кога је родила твоја жена у далекој земљи?
— Ти си уистину мој син — одговори Икутефеци из
гроа уњкајући гласом.
— Шта кажете на то? — упита славодоитно Имахака.
— Јесам ли ја преварант?
 Људи признаше да је говорио истину.
— Ти си стварно царевић, кад он то каже. Хајдемо да
доијеш свој део наследства.
И тада, док је још ио мрак да се оја ичје коже није
могла разликовати, Имахака ископа пријатеља из гроа
и они се вратише кући с огатим пленом.
 ПОСЛОВИЦЕ И ИЗРЕКЕ

РЕЧ

ЈЕЗИК

ИСТИНА

ЛАЖ
 Језиком се може узорати сав свет — рукама је тешко
изорити се и с груменом земље.
Реч ије даље од пушке.
Реч је као птица — рађа се с крилима.
Међу људима рља, а код куће ћути.
Рђаве речи су као лато на прагу, свако жели да их се
отресе.
Ко оље говори, тај је и главни.
Праведна реч је као стаљика шећерне трске: и
кратка и дугачка, подједнако су слатке.
Свађа је као ветар: чујеш је, а не видиш је.
Кад нема кише, о лату се не говори.
На речима седам канала, а на делу рупица колико
прст.
Зеуа лове за рогове, а људе за језик.
Ни јастре не кричи узалуд.
Не жури се да кажеш лоше о другоме.
Сваки крај има нешто своје: у једном је то људска реч,
у другом псећи лавеж.
Кукавичино певање увек је једнако.
Меда једва пола лонца, а језик га напуни.
Лаж је лажљивцу одвратна.
Лаж је деела кад је сама, кад има сведоке рзо
смрша.
Лаж је као олестан зу који треа извадити.
Жуч и клевета подједнако су горке.
Поштење може ити поеђено, али не може ити
уијено.
Варалица је лукав: украо је овна а каже да је пошао да
га измери.
Бик заврши у чори, а лаж у голотињи.
 Кад се појави истина, лаж ежи.
Ни пса није лако преварити, а камоли човека. Боље
срести на путу вештицу него варалицу. Ко краде тај и
лаже: Не мери на кривој вази.
Чир на челу не сакри лако.
Угледавши свој лик у води, кривац је рекао: „Вода
лаже!"
 ТРУД

ЛЕЊОСТ

РАД
 За крокодила је лоше да има велико грло.
Пљескати у дланове то још није рад.
Да и се наоштрио нож, није потреан ковач.
Где не мислиш да се селиш, тамо не орађуј ни њиву.
Цару у наследство царство, народу невоља.
Каже: „Много радим“, а ни пиринач није посадио.
У пролеће не копа јер га оле ноге; у лето не
наводњава поље, грозница га хвата; седи код куће ни
храну не приготови.
Ако имаш велика уста не ленствуј.
Само уве живе на туђ рачун.
 Ко ни за шта није спосоан, увек исмејава ДРУге.
Рад који си започео свилом не завршавај груим
концем.
Чак ако те и руке оле од посла, помисли на гладан
желудац.
Ко воли да спава неће га мимоићи еда.
Не надај се да ћеш наћи у кревету пет стотина
франака.
Свилене уе не постају саме свилом.
Марљивост се слаже са сваким радом.
Пиринчано поље нећеш орадити ез помоћи суседа.
Снага која не зна за циљ мајка је лењости.
Кад ухвати јежа, ленштина га преврће с ока на ок
уместо да лови друге.
Крокодил тражи мотику и моли: „О нео! Учини да је
не нађем!“
Бити лењ у младости значи у старости ићи у
дроњцима.
Немаш се чим хвалити ако ниси у стању ни корпу да
исплетеш.
Ако се не сагнеш, не ухвати зрикавца.
О орачу треа судити према његовој њиви.
Од готове глине није тешко направити поклопац за
лонац.
Нерадник није саветник раднику.
Боље немоћан старац него млада дангуа.
 БОГАТСТВО

СИРОМАШТВО

ТВРДИЧЛУК

ДАРЕЖЉИВОСТ
 Богатство је као длачице у носу: ако много ишчупаш,
оли, ако мало ишчупаш, такође оли.
Лакше је трошити него штедети.
Ако подигне главу сувише је јадан, ако је спусти
сувише је горд.
Познат сиромах горе је него непознат огаташ.
Једна царева реч доноси огатство.
Кућу у којој има млека не називај сиромашном.
Испуштена јегуља увек изгледа дељих ногу.
 Да је ува много, верује се на реч, а да је новца много,
мора се доказати.
Дружи се с огатим, а ни пећ нема чиме да наложи.
Ако имаш сина, не хвали се огатством.
Тврдица штеди новце за распикуће.
Прождрљивац хоће да напуни трух на туђ рачун.
Богатство скупљај као и ђуре: и мале и велике новце
стављај у исти новчаник.
Сан сиромаха исти је као и сан огаташа.
Сиромаху на пијаци све што сија изгледа среро.
Од мириса куваног пиринча нећеш се оогатити.
Не плачи за месом које остаје на сатари при сецкању.
За огаташа сиромашни рођаци су исто што и туђи
људи.
Ухватио мрав зрикавца: плен је доар, али није по
мери.
На мршавог ика ни мухе не слећу.
Ко хоће да се оогати, нека лови риу одједном у три
реке.
Ако немаш за шта да купиш, не распитуј се за цену.
Новац не заустави као ни воду: данас дође, сутра оде.
Новци су као гости: долазе и одлазе.
Ко неће да потроши на поклопац за лонац, једе
некуван пиринач.
Богата шкртица штеди сеи за сахрану.
Не распитуј се за имање свога рата.
Зашто имаш месо ако немаш на чему да га испечеш?
Осим сопствене песнице, нема ништа да стрпа у уста.
Сиротиња није грех.
Сиротиња принуђава да се иде у дроњцима.
Сиромах огаташу није друг.
 Сиромах не понесе с гозе ништа осим суза.
Сиромах који има много деце иће огат у старости.
Боље је имати један су који доноси приход него пет
мртвих франака.
Беда приморава да се трпи свакаква невоља.
Ко продаје туђе икове, уступа их за ма какву цену.
Ни огат ни паметан, а носом пара нео.
Нема огатства, нема ни накита.
Сиромахе спасава њихово поштење.
Богатога примају и за цара, а сиромах увек иде у
скитнице.
Љуазна реч помаже да се уштеди новац.
Пође сиромах ујутру, кажу — иде да краде, пође
увече, кажу — иде да пљачка.
На ручак никог не зове, на рад сазива цело село.
Стомак виче „доста је“, а очи још траже.
Очи не носе са соом оно што су виделе.
У сну су сви огати.
Постао огаташ, прохтело му се да постане и цар.
Крпа се у злато не претвара.
Кад напасеш сто оваца, једна може и да се изгуи.
 ПАМЕТ

ГЛУПОСТ
 Паметан не доија ништа од свађе с глупаком осим
стида.
Ако има лата, мора ити и жаа; ако има главе, мора
ити и разума.
Кад и атина учила памети, најпаметнији и или
икови.
Глупак ће за тридесет суа играти недељу дана.
Боље је ити глуп а срећан, него паметан а несрећан.
Спремају се да се ију, а један другог медом часте.
И глупа реч је понекад на месту.
Позови прождрљивца, појешће сав пиринач, позови
удалу, глава ће ти се завртети од питања.
Ум је као виле: кад су сувише праве, носе мало, кад су
сувише савијене, носе и оно што не треа.
Псују га, не примећује, саветују га, љути се.
Чак и глупак кад га ију враћа.
Мужа не држе код куће деца већ женина мудрост.
Мудар је увек поштован.
Паметан извршује савете, мудар их одаира.
 Кад у језеру крокодили изумиру, тамо се удале
купају.
Свађу с удалом први завршава паметни.
Боље паметан зликовац него дора удала.
Будала се на свашта смеје.
Ум чини човека.
Отвори лонац с медом и удале ће дотрчати.
Глупост понижава, ум уздиже.
Сакривати новце усред ела дана (кад сви виде).
Мењати кувано за сирово.
Закопавати вилиног коњица и чекати да израсте
исер.
Тражити кокошије зуе.
 СМЕЛОСТ

ПЛАШЉИВОСТ

СТИД
 Стид нагрди лице.
Поздрављати као крокодили: не из љуави, већ од
страха.
Пас есни кад је гладан.
Жаа је увек плашљива крај водопада.
Ковач, а оји се ватре.
Пас лаје од страха.
Човек и змија оје се једно другог.
Сит стомак не зна за грижу савести.
Пилићи којима се аца пиринач у почетку се плаше,
потом се радују.
Ако се кантар зауставио, шта имаш да се стидиш?
Од стида отишао, а од страха умро.
 ДОБРО

ЗЛО

ПРАВЕДНОСТ
 Доро се напола не дели.
Никоме први не чини зло.
Онај кога намажу иером неће постати горак; онај
кога намажу медом неће ити сладак — човек се познаје
по делима.
Зло теле крава не лиже.
Дугови рађају злодела.
Рђавог човека нико не жали.
Ако пас растргне овна, платиће животом.
Олаци се одмарају у долинама, крокодили у плиткој
води.
 Таму растерује светлост, дуоку реку пређеш чамцем,
у јаму можеш да се спустиш лествицама — само
учињено зло ничим не можеш поправити.
Уштини своје срце пре него што уштинеш другог за
срце.
Туђа деца увек раздражују.
На изглед доар, а украо анане од олесника.
У дорога цара нема власти, у злога цара нема
поданика.
Петла однесе дивља мачка, а домаћој за то главу секу.
Не дражи звера у његовом рлогу.
Кајман, кад испусти плен, љути се на њ.
Зла жена је што и домаћа муња.
Нико не види своје пороке.
Прашином између два прста можеш замутити окал
чисте воде.
У злога зеуа рогови не расту.
Со изгуила старица, а крив старац.
Не шиј врећу за зло, не припремај амар за оману.
Праведан човек је као и споменик: одасвуд се види.
Ако се учини доро камену, може се на њему и
поседети.
Ако је несрећа снашла твоје рођаке, снашла је и твоју
кућу.
Боље ити дора наказа него зао лепотан.
Изменити ружно лице није могућно, али рђав
карактер јесте.
Дорочинство је најлепши украс жене.
Непоштење оца пада на децу.
Кокош која је излегла јаја крокодила даје живот
својим најгорим непријатељима.
 Комарца не уијају зато што пишти већ зато што крв
људима сише.
Зло срце не зна за праведност.
 ЖИБОТ

СМРТ

БОЛЕСТ

ЗДРАВЉЕ

СРЕЋА

НЕВОЉА
 Хиљаду људи не умире одједанпут.
Доро лечи и ез лекова.
За смрт не треа дозвола.
Велике руке нису доказ снаге, младост није амајлија
против смрти.
Не загледај у чиреве суседа: и самом ће ти изаћи.
Не затварај очи живоме.
Ако гуавац умире од гуе, закопавају га двапут
дуље.
Гуавцу ни огатство није радост.
На столу гуавога и мед је горак.
Живот је као мирис јела: не знаш кад ће ишчезнути.
Како живиш, тако ћеш и умрети.
Ако кашљеш здрав, кад назееш, и те како ћеш
кашљати.
Живот је као глинени лонац: не знаш кад ће се
разити.
Смрт није зло ако живот није радост.
Смрт не чека док се изатка покров.
Смрт узима своје.
Слеп кад преплива реку излази тамо где удари
главом.
Слепом ни крај лампе није светлије.
Неопрезан младић може умрети пре олесног старца.
Кад сакат у руку лови ракове, он их само гурне у
гуицу.
На сахрани роа уместо музике лају пси.
Здрав не треа да спава с олесним.
Сан слепог траје сав његов живот.
Какав покојник, такве и задушнице.
 Срећа се ни с ким не дели, а у невољи се куца на сва
врата.
Срећа је као извор воде који настаје из стене:
издалека личи на поток, а кад приђеш, не можеш се ни
напити.
Највећа срећа је рак из љуави.
Сву децу грде, али сиротану увек дупло припадне.
Тужан чује само своје срце.
Дим и сузе увек приметиш.
Бол је као пиринач у амару: сваког дана се смањује
док сасвим не ишчезне.
Бол на који се навикне није страшан.
Крава и у олу прежива траву.
 ПРИЈАТЕЉСТВО

ЉУБАВ

МРЖЊА

СИЛА

СЛАБОСТ
 Будите пријатељи као уста с руком: ако руку оли —
уста дувају у њу, ако уста оле — рука их глади.
Воли људе, људи су огатство.
Невољеног увек грде.
Као муж са женом: ујутру се свађају, увече се мире,
увече се свађају, ујутру се мире.
Дори другови деца су истог оца.
Ако волиш жену, воли и ташту.
Љуав ез поклона рзо слаи.
Љуав ез слоге завршава се свађом.
Љуав је као морска иљка: ти к њој — она од тее, ти
од ње — она за тоом.
Жени се да и се имала другарица; деца се доијају да
и се имали наследници.
Доар пријатељ ољи је од рђавог рођака.
Кад волиш, и наказа изгледа лепота.
Ко има зло срце тај нема пријатеља.
Љуав је као клица пиринча: ако је пресадиш, оље
расте на другом месту.
Срце човека није камен, већ смола.
Љуав којој се не узвраћа помрачује ум.
Дете је мајци најдраже од свега, али и она га одгурне
ако је уједе за груди.
Боље мржња владара него мржња народа. Бољи је
један дан с пријатељима него стотину сам.
Боље је свађати се с људима него живети мирно у
пустињи.
Не пролази дом пријатеља.
Неповерење је сметња љуави.
Дом не греје огњиште, већ сложан живот.
Пријатељство не можеш купити, њега мораш
заслужити.
Ако си ми пријатељ, не лижи ми руке.
Чак се и псу понекад каже: „Мили мој.“
Ко има рђаве другове, и сам није исправан.
Чак и мртваци мирују на једном месту.
•Баци кост међу псе, готово је с пријатељством.
Присилна удаја то су есконачне сузе.
Боље нека страда новчаник него пријатељство.
Ако се разоли — зове те најољим пријатељем,
оздрави ли — и кућу ће ти запалити.
У рђавом друштву у почетку се веселе, а потом плачу.
Узајамно пријатељство одржава се дорим односима.
Каже: ,,Не волим га!“ — а врата ноћу не затвара.
У пустињи је пријатно срести чак и разојника.
Удвоје је увек лепше: ако један падне, други ће му
помоћи да се подигне.
На језику ласка, а у срцу мржња.
Прво пријатељство, а после цењкање.
Лажни пријатељ не стиди се да ти окрене главу у
невољи.
Ако се упрљаш — иди у реку, ако се свађаш — зови у
помоћ језик, а наиђе ли невоља — орати се
пријатељима.
Љуав је као свила — и мртвога ће умотати, и живога
оденути.
С пријатељством се опходи као с пређом: ако је нит
танка — додај, ако се покидала — привежи.
Заљуљенима киша не смета.
Не чини зла пријатељима, нове је тешко наћи.
Чак и танка узица може да задржи зеуа.
Високо дрво навлачи на сее најжешћи ветар.
Снажне поеђује стид, слае страх.
Рогови зеуа заштићују му главу.
Сто вари пиринча не понесе одједанпут.
Мали гуштер храна је за велике.
Снажан а неопрезан не живи дуго.
Снага се не слаже с памети.
Ко вређа слае, иће вређан од силних.
Ветар савије свако дрво.
Снага лампе је у зејтину, слаост ватре у води.
Један вари једнак је 100 килограма.
 ПОУКЕ

ПОРЕЂЕЊА
 Као кад се једе туђа анана: у устима слатко, у срцу
горко.
Као дивљи вепар: куд предњим ногама тамо и задњим.
Као пацов кад падне у котао: хоће да поегне па не
може.
Као жаа: кад седи, личи на старицу, кад скаче,
издаје се за младу.
Као метак о камен: удари и одскочи.
Као прашина у стени: или је однесе ветар, или је вода
спере.
Као пиринач с медом и млеком: што више, то оље.
Као свиње у свађи: загрокћу и разиђу се.
Као одломљена грана: лишће је цело, али пожутело.
Као патка: крила има, али не може да лети.
Ако хоћеш да удеш рада, не пристани да удеш
залисак.
Ако волиш шећерну трску, не чупај је с кореном.
Не дражи ика травом по носу.
Не хвали мост по коме се ојиш ићи.
Не туци по паломе.
 Не погани се по путу, треа њиме ићи.
Не вешај украсе на прљаво тело.
Не уди као пасуљ: не може сам да се држи, па се
хвата за друге.
Кад пређеш реку, не одгурни чамац од оале.
Ако ти се рђаво предсказује — не плачи, а ако ти се
доро предсказује не играј.
Не играј како други свира.
Не скупљај пиринач просут у туђем дому.
Бегунца не треа гурнути.
Не продаје се риа риару.
Ако миш хоће да живи, нека не шета мачки под
носом.
Ако је кукуруз посејан далеко од куће, покљуваће га
вране.
Ако мајка лаже, значи да се и отац слаже с тим.
Ако муж долази касно, значи да му је жена досадила.
Ако ти и нису дали пиринча на зајам, не треа
спалити корпу.
Ако не можеш да прескочиш праг, нећеш ни стену
прећи.
И кад пиринча нема, не ацај кашику.
Ако петао ујутру није запевао, значи да га је мачак
појео.
Ако је десна нога крочила на праг, левој остаје само
да иде за десном.
Ко јеж у одљикавом жуњу: види се да му не
недостаје.
Ако се двојица свађају у реци, оојица ће се
поквасити.
Ако дими доле, задимиће и горе.
 Кућу за гориво не цепају.
Не треа скривати своје пороке.
Не пропуштај ој икова ради свађе крава.
Кад се крокодили свађају, не треа их развађати.
Одсечено дрво не вуче се за круну.
Не жури да постанеш ћелав.
Не сплићи заједно влакно од палме и Свилени конац.
Ручак из орахове љуске не можеш припремити.
На ивици провалије се не игра.
Уздај се у грло, али пиринач с костима ипак нећеш
појести.
На једној глави не можеш понети два ћупа.
Ако сам не приметиш да се секира затупила, дрво ће
те подсетити.
Не путуј свуда као оловни новчић.
Не туче се пас који спава.
Ако немаш зуа, не стиди се да узмеш нож.
Зеуа не ирај у селу, већ на пијаци.
Из ненасађеног јајета не чекај пиле.
Не мери дрво док га не одсечеш.
Ако не знаш певати, не улази у хор.
Ако музеш непривезану краву, очекуј ударац папком.
Своје родитеље не заорављај.
Не врти се као опечен језик.
Не опија се од вина које други пију.
Не плаши птицу ако се спремаш да пуцаш
Ако прескачеш канал ноћу, оље скачи даље.
Кад се има лампа, не једе се у мраку.
Ако не волиш прекоре, не одлази у готоване.
Од мртвих се не тражи ватра.
 Не загледај у мрљу на лицу лижњега.
Устати зором а седети код куће — личи на кокош.
Човек је сличан оци од црнога стакла: шга је унутра
не види се.
Каква деца такви и разговори.
Дрхти као мокар пас.
Као модрица под очима: и оли и срамота је.
Као рупа у насипу: кад је време суво у њој живе
пацови, у кишно време ракови.
Отима се као ик кога воде на клање.
Женида је као деоа меса: једноме кртина, другоме
папци.
Кукати ез разлога личи на совуљагу.
Воли воду као стара јегуља.
Мед је сладак, али ни анана није горка.
Западне као комадић меса међу зуима.
Не истрчавај напред као пас на пијаци.
Не ваља почађавети на диму крај туђег огњишта.
Захватати туђе то је као лијана која се оавија око
ананиног дрвета.
Доар као изријани подрадак: свега за два дана.
Човек је као пиринач у лонцу: час исплива на врх, час
потоне.
Стоји не радећи ништа као аштенско страшило.
Као пиле кад упадне у јаму: да зове у помоћ — глас му
је сла, да излети — крила су му мала.
Не жури крезуог док жваће.
Нарезани лук јаче мирише.
Везати кокош за ограду значи ставити је дивљој
мачки у уста.
 Ако нећеш да одрежеш главу кокошки, зашто тражиш
секиру?
РАЗНО
 Много упорности много и непријатности.
Гром не удара двапут у исто место.
Штедиша и мрвицу скупља.
Ако је жена млада, јело је неукусно.
Ни крокодил не поједе ако се у реку улази у гомили.
Где има мачка, миши не шетају.
Ко је видео муњу, видео је и олак.
Нема ништа теже од празног желуца.
Нема те раве која се не може откључати.
Миш и пацов једне су оје, али не живе заједно.
Проливену воду не скупи.
Прошлост не можеш вратити.
Скочити могу сви, али играти не уме свако.
Птица је ту, али се нема на чему испећи.
Птица може заоравити на замку, али замка не
заоравља птицу.
Птица је много, али кикирики краду само вране.
Просути пиринач по дворишту радост је за кокошке.
Биљака је много, али је само шећерна трска слатка.
Ро не пева од радости, већ од глади.
Ни пас не излази на крај са јатом мисирки.
 Једним прстом ни уву не ухвати.
Једно дрво не чини шуму.
Један човек још није народ.
Не постоје две исте породице.
Кокош, кад заспи дању, не примећује опасност.
У неверних жена мршава деца.
Крај топлог огњишта греју се сви, али само домаћица
износи пепео.
Рука која је ударила може и помиловати.
Ако удариш по јетри, заоли жучни мехур.
Ударац по мужу ударац је и по жени.
Ако ти је месо од кокошке допало, пиши пропало.
Свитац сам сеи осветљава пут.
Свињу од мекиња само смрт одвоји.
Изгорели арут ништа не вреди.
Уморна кокош не узлеће на дрво.
Међу супрузима нема тајни.
Јутро је младост дана, вече је његова старост.
На гладног крокодила никакво ласкање не делује.
Човек није трска, иструли и не спомене се.
Што је лижа ноћ, то је лакши пут.
Што је рана оље сакривена, то јаче зује муве око ње.
Ако има рогова, ту су и уши.
Пузећи и доспеш, скачући удариш се.
Да и се научило жвакати, мора се и загрцнути; да и
се научило ићи, мора се и спотаћи.
Јаја не ступају у ој с камењем.
Кокошка се не мења за јаја.
Цврчак не седа двапут на иста врата.
 Чамац не разликује знамените: ако се преврне, сви се
подједнако поквасе.
Продао доош суседу: и доио новац и музику слуша.
Пошли на гроље, а покојника заоравили.
Певање стараца завршава се сузама.
Петлови у једном кокошарнику певају у исто време.
Нов цар — нов поредак.
Нико не лови зрикавце за туђу децу.
Јалову жену мајком не зову.
Седети на киши, а не поквасити се.
Бананино дрво на крају села није ничије, али ако
хоћеш да га ишчупаш, одмах се нађе газда.
Нема веће звери од крокодила.
Комарац се клања да и лакше угризао.
У замку за кокоши допала змија: пиргаво је, али није
то.
Гладан крокодил не ира плен.
Скупљали а оно — млечика.
Зове се: „велика кућа“, а у ствари мала колиа; зове
се „велика њива“, а у ствари грумен суве земље.
Вода увек тече надоле, дим се увек подиже нагоре.
Одсечеш ли леву или десну руку подједнако оли.
Лишће лепо, а стало труло.
Није толика жалост за месом које је украо пас, колико
је увредл.иво гледати његов срамно подигнут реп.
Трговина је као свада, ако се не уговори, растури се.
Ако се лонац разио, значи да је куварица нечим
незадовољна.
Од зеуа с великим папцима много лата.
Ружна се увек труди да се лепо очешља.
Свака земља има своје оичаје.
 Кад и дрвета есконачно расла, досегла и до неа.
Сваки трговац хвали своју роу.
Кад се месо дели у мраку, доија срећни.
Лако је наћи жену, али је тешко изарати ташту и
таста.
Ро не ира господара.
Хоће да живи на царској земљи, а неће да се повинује
царским законима.
Ма како укусна риа ила у води, нико неће
натакнути на удицу свој језик да и је ухватио.
Ма колико високо летео вилин коњиц, ипак ће пасти у
канал.
У породичном животу мора се много претрпети.
Дивна су пера у петловом репу, али расту иза других.
Жун алоја на стени украшава цео крај.
Ни најлепши украси неће улепшати ружно лице.
У јежа су мале очи, али доро виде.
Кад петао позива кокоши, његова вика више говори о
ризи него о количини нађене хране.
Мишји измет који падне у густу косу опере само
велика киша.
Ко хоће да утопи свога пса, он каже да је овај есан.
Висина ика не мери се по роговима.
Брзом псу не поеже.
Боље је отказати нешто у очи, него иза леђа.
Боље је подићи се на један су него спустити се на пет
франака.
Пиринач ез авана не самеља.
Висок такође може да падне.
Дужник иде на спавање, али не може да заспи.
Нежењен није саветник жењеном.
 Кад се ро склања у хладовину, он лишава сее оног
јединог што му припада — Сунчеве светлости.
Очи старца виде двоструко.
Ко се наједе јежевог меса, не подноси да види ни
пруће.
Од двеју лепотица изаери ону зог које не треа
препливати реку.
Мајка и слинаво дете успављује.
За једну длаку човека нећеш извући из лата.
Батине се не плаћају.
Река рађа крокодила, извор рађа реку.
Кад се пење уз рдо не држе се руке на леђима зог
понашања, већ зог стаилности.
Зраци вечерњег сунца не греју дуго.
И кривоног може да иде.
На северу пушка, на северу и пуцају.
Ко седи лизу ватре тај је и чађав.
Кад сечеш кости тупиш нож.
Гладан ик и лежећи муче.
Камен који се котрља с рда може се зауставити само
у његовом подножју.
Ловиш ли дивљег вепра вечером, одагнаћеш га на
легало.
Ако постоје две куће, живи у оној која је сувља.
Што се не може купити, може се измолити Ко се
много клања плаћа лажним новцем.
Кад има соли, све се може скувати.
Кад кокошка седи на паткиним јајима, гуи своје
паперје зог туђе деце.
Најстарији рат други отац.
Ма колико се вртео, нећеш видети своје уши.
 Народ не мења своје оичаје.
Покривен лонац увек изгледа пун.
Свађу око меса увек прекида најгладнији.
Сећање је милије од поклона.
Дивљи вепар пред оним што ће појести рије земљу.
Кад се ћелави умива истовремено пере и главу.
Лепом лицу свако чешљање пристаје.
Гвожђе не звечи само.
Дивљи вепар наслеђује очњаке од својих родитеља.
Пеге с лица не можеш скинути.
Сав у лишћу, а ез плода.
О празној тори људи не говоре.
Тешко је доити оно чега нема, лакше је одрећи се
тога.
Сит ро не мисли о екству.
Корњачу град не плаши.
Ко иде с риаром, на тога се лепи и риља крљушт.
Јалова жена лови зрикавце за туђу децу.
Слатког има и у горком.
Сузама живот не скрати.
Сузама се не оправда.
Сиромах кад кине сам сеи пожели здравље.
 МАДАГАСКАР И ЊЕГОВО
НАРОДНО СТВАРАЛАШТВО

Историја острва Мадагаскар и његових становника

врло је дуга, и то није неки непознати свег јер он
постоји од давнина, а и за европски део света откривен
је већ скоро пет векова. Писаних докумената и извора
нема, а у време кад су многи народи градили
савременије друштво и стицали своју независност,
формирали своје националне језике, самостална
историја овог острва је прекинута колонизацијом. Дуга
историја колонизације свакако је смела да се овај свет,
као и сав афрички уосталом, упозна оље, и у својој
правој оји. Данас независан, после 26. јуна 1960,
Мадагаскар и Малгаши, према томе и њихово
стваралаштво, иће све више отворени свету и откриће
своје духовно лаго. У том погледу су они нови и за нас.
Превод ових ајки донет је на наш језик с руског
језика, јер у нашој земљи, разумљиво, нема познавалаца
малгашког језика. Руски превод је са самог малгашког,
па и код њих први. Блискост наших језика, руског и
српскохрватског, може уверити нашег читаоца да је,
углавном, доио на свом језику опо што је руски
преводилац пружио свом читаоцу Колико је руски
преводилац ио у могућности да из сасвим друге језичке
грађе, структуре и духа изнесе оно што је итно и
специфично у њиховом малгашком изражавању и
казивању, нама је тешко судити, опет зог непознавања
малгашког језика. Али једна нова, свежа арома и
интонација која се осећа и у руском тексту свакако
долази из оригиналног малгашког приповедања које је
руски преводилац очувао.
Острво Мадагаскар стоји на географским картама као
неки додатак уз афрички континент, а и само је
огромно, четврто по величини у свету ,(иза Гренланда,
Нове Гвинеје и Борнеа), а по ширини најшире. Од
афричког копна дели га Мозамички канал (390 км.),
што је учинило да је становништво дуго живело
изоловано. Високи плато острва досеже до 3 000 м.
висине и на њему је умерена клима, на источној оали
жарка и влажна са вечно зеленим шумама аоносовог и
сандаловог дрвета, на западној страни су саване. По
разноврсности фауне и флоре географска наука каже да
Мадагаскар представља скоро један мали континент.
Извесна изолованост острва очитује се и у фауни и
флори; — совјетска енциклопедија каже да скоро три
четвртине иљака и животиња не постоје нигде на
свету. У водама има много крокодила, у шумама живи
посена врста мајмуна, полумајмуна, званих лемури,
међу многим врстама говечета посена врста вола —
зеу, који је и жртвена животиња, иако не света, као
крава у Индији. Порекло многих примерака наука још
није решила. Крокодила, као инкарнацију зла, лемура.
зеу — као појам огатства и потрее, сретамо стално у
овим народним причама.
Име Мадагаскар први је записао у XIII веку Марко
Поло а чуо га је у Кини; 1497. Васко де Гама прошао је
лизу острва; а 10. августа 1500. Португалац Диего
Диаз, на путу за Индију, заведен с правог пута, пристао
је на једној непознатој земљи и дао јој име Сен Лоран:
то је ило острво Мадагаскор.
 Мало је писаних извора о пореклу становништва.
Рачуна се да су негде између X и VI века пре наше ере
први преци Малгаша препловили Индијски океан и
помешали се с неким старим тамнокожним народима.
Антрополошки, етнографски и лингвистички подаци
говоре да су преци Малгаша пореклом из Индонезије,
још шире схваћено из групе малајско-полинезијске, јер
доминирају елементи азијатског, односно
индонежанског порекла. Језик потиче из западне групе
индонезијске језичке скупине, откривање 500—600 речи
санскритског порекла допушта, према француској
литератури, да се малгашки веже за малајско-
индонежанску језичку породицу. Неки називи иљног и
животињског света, пак, изведени су из језика анту,
језичке породице на јужном делу афричког континента,
што науци пружа претпоставку да су они први
становници острва пореклом из Африке, вероватно
Араљани. Тако Малгаши представљају по свом пореклу
извесну мешавину. Што се њиховог садашњег језика
тиче, постоји неколико архаичних дијалеката (разних
племена (сакалава, темуру, тескоа и др.) и модернији
(хова), а званични малгашки је од дијалекта мерина.
После открића од стране европских морепловаца и
истраживача, 1500. године, иза Португалаца дошли су
Холанђани и Французи који су у XVII веку заузели
западну оалу. Потом следи једна дуга ора међу
колонизаторима, осоито ора између Француске и
Велике Британије за ово острво огато природним
огатствима, и престаје независна држава, која се ила
почела формирати у XIV веку из племена Имерина.
Настаје замршена колонизаторска ора за коришћење
разних племена у своје сврхе, тако да племе Сакалаве у
XVII веку, уз подршку Енглеске, ствара државу, да
потом Париским миром 1814. године Енглеска доије
француске поседе. Француска се не одриче лако својих
поседа и 1883—1885. уследила је инвазија Француске до
1896. године кад Мадагаскар ива проглашен
колонијом, а његова последња краљица макар и зависне
државе, Ранавалона, ива изгнана. 1942. године
Британци окупирају оток да и престигли Јапанце, —
али после другог светског рата, кад острво опет ива
под протекторатом Француске, и упркос свим
покушајима и различитим административним формама
давања неких права народу Малгаша, коначно његова
независност ива проглашена 1960. године. Ове само
неке моменте из историје Мадагаскара, дајемо као
податак о драматичности историје малгашког
становништва, које покушава и својим устанцима да се
докопа независности. Устанке, међутим, колонизатори
вешто користе.
Број становника је око 5 000 000, главни град је
Тананариве (око 200 000 ст.). Економски развој,
коришћење рудног лага (највећа производња на свету
графита), развој трговине, отварање школа на
француском језику, привео је горње слојеве Малгаша
европској цивилизацији. Званични језик је француски,
мада су Малгаши у XIX веку доили ортографију свог
језика,
У материјалној култури и пластичним уметностима
осећају се индонежанске традиције, нешто
сиромашнијег израза. Али осоито негују резарије,
изванредну ораду драгог камења, фине радове у злату
и среру. Народ је веома музикалан и негује народну
игру, уз ритмове тамтама, у којој солисти постављају
питања, а хор одговара. Ти, како познаваоци тврде,
живи и танано изражени дијалози смењују се на такав
начин да представљају врхунске домете народне,
осоито љуавне поезије.
Наводимо једну такву народну песму из чланка Божа
Кукоље. (Поезија Мадагаскара, часопис Кругови, 1955,
р. 1), преводиоца с француског језика: неколико
песама мадагаскарских савремених песника:
„ — Љуим те, као што ме љуиш. — Као новац. —
Тада ме не љуиш, јер оузме ли те глад, дат ћеш ме за
јело. — Љуим те као врата. — Тада ме не љуиш, јер
врата љуимо, али њима лупамо и опет лупамо. —
Љуим те као марамицу од црвене свиле. — Тада ме не
љуиш јер исмо се срели тек након смрти. — Љуим те
као тиквицу: док си свјежа, хранит ћеш ме, суха ћеш ми
служити као чаша, а твоји комадићи ит ће коњици на
мом глазалу на коме ћу свирати уз цесту."
Познаваоци кажу да је народна књижевност врло
развијена и разноврсна. Поетска дела и пословице
представљају — поетска по свом надахнућу, пословице
по својој маштовитој и животној суптилној мудрости —
саставни део усмене књижевности врло често проткане
су и у ајкама и народним причама. О лепоти поетских
народних дела можемо судити чак и по оваквој малој и
јединој песмици.
Лепоту и својеврсност народних ајки можемо
непосредно осетити, макар и ограничени на овај мачи
изор који нуди руско издање. Оне су прави мали
исери народног стваралаштва. Пада у очи да су то, и
поред елемената уоичајених код свих народа, већим
делом, ар у овом изору, приче из реалног живота, да
дају реалне животне ситуације осоито кад се говори о
сиромашном свету. Пуне су мудрости о ори између
дора и зла, у разним категоријама и видовима, а у
којој, разуме се, доро поеђује. Зло је скоро редовно
симолизовано, као што је речено напред, у виду
крокодила, кад га симолизује животиња, или у виду
људождера, страшног Итримуе, „коме увек смрди на
човека". Њихово је ожанство Занахари, или понекад
назван Андриаманитра, („Господин који зна (осећа)
доро). Скрећемо пажњу на занимљиву причу „Затуву,
несаздан од Занахарија”, у којој је створитељ-Занахари
— дат у врло живом и реалном духу човека — а преко
стваралаштва Затувуа, дају се врло сложени пролеми
моћи и немоћи човека, па ипак у славу човека.
Свака од ових ајки изненађује својом оштрицом,
јасиоћом осуде онога што народ сматра злим, а дивном
лагом склоности к дороме: Рафуцие. сиромашна и
грамзива и тврдоглава жена, предмет је подсмеха
народног приповедача; он ће се подсмехнути и кукавици
(Јунаци), и глупом огаташу кога надмудри сиромах;
одљицава трава и дрво оштрих иглица ставиће се у
служу сиромашној деци да и ова изегла опасност од
прождрљивог Бииулу људождера; искреност и
скромност иће награђена (Ифаралахи); Рефарану ће
спасти; народни приповедач испеваће праву потезу
лепоти и дороти (Итуерамулафуци); провешће своје
јунаке, врло реалне и живе људе, кроз многе опасности
које му прете од злих сила, од читаве скале ружних
осоина.
Наравоученија су недвосмислена:
„Не каже се узалуд: ако си сла и сиромашан, нико за
тоом не заплака, а ако си леп и огат — сви те воле.“
„У цара је један господар — Андриаманитра, у народа
два — Андриаманитра и цар, у роа три —
Андриаманитра, цар и народ, и сви су они његови
господари.“
„Не попуштај, чак ако те моле мајка и муж; свако има
своју памет.“
Стари Рангахи оставља највише најмлађем сину зог
његовог поштења и скромности, па каже, излажући нам
на тај начин и правила друштвеног живота какав он
сматра да треа да уде:
„Најмлађем сину остављам највише јер сам из
његовог сна дознао да је он доар човек. Он ће живети у
слози с људима, као трске у асури коју ‘је плео у сну. Он
ће се увек с људима договарати, чиниће само оно што је
другима пријатно ...“
На основу аш ове ајке оставимо и самом читаоцу да
стиче своје мишљење о извесној сличностимотива који
увек, и макар далеко, подсећају на ајке и народне
приче свих народа, међу њима и нашег.
За малгашки језик они који су га проучавали кажу да
по својој мекоти представља неку врсту италијанског
источњачког, односно као италијански у романским
језицима, тако је малгашки у својој породици језика
оојен посеном мекотом.
Читалац ће се сложити, мислимо, и у томе да, ез
озира на непреводљивост самог духа језика, ез озира
на оно што свако дело гуи преводом, — ова мека
интонација причања коју осећамо и на свом језику, ово
истанчано понављање дијалога, ови стихови који у
казивање унесу нови ритам, и друге осоине ових ајки,
могу нам дочарати нешто ново и својеврсно, нешто
огато, што овај народ, као и други афрички народи,
уноси у светску културу.
Није сувишно на крају читаоца оавестити и о томе да
у савременој мадагаскарској литератури има знатан
рој савремених писаца, осоито песника, који макар да
су већма писали на француском је~ зику, макар да је
утицај француске литературе и европске културе на њих
чак исувише велики, макар да се изражавају модерним
формама везаним за француски језик, — њихово
песништво све је више п све огатије и изворније
оојено културном аштином њиховог језика и народа.
Међу позпатим именима истичу се међу најстаријим
Раизинанаололона, Радзимисета, Естер Разанадросаа
(коју неки називају малгашком Сафо), затим Раекота
(лекар, који је марљиво сакупљао малгашко народно
лаго); а међу најзначајнијим савременим песницима,
познатим у светској поезији, нарочито се истичу
Раеаривело, Раеманањара, Ранаиву (од којих се прва
двојица више и не налазе међу живима оојица су умрли
млади — 1937. и 1947). Давши своја врхунска дела на
француском језику, сви су они касније снажно
засновали своје песништво на домаћим изворима,
освежавајући на тај начин малгашко народно лаго и
кроз уметничку савремену модерну поезију. Свакако ће
тек потпуно нови и независни живот у властитој земљи
омогућити савременим писцима и песницима овог
даровитог света да повуку снажне линије онављања
стваралачког духа свог народа у савременим олицима,
и на свом језику.
Наводимо и део једне егзалтиране осуде
колонијализма из пера француског писца филозофа Ж.
П. Сартра, у уводу „Антологији нове црначке и
мадагаскарске поезије“ (Л. С. Сенгор. Париз, 1947), који
је преведен у Сартровој књизи „О књижевности и
писцима" (изд. Култура, 1962, Београд).
То је врло угодно прочитати од једног француског
писца:
„Чему сте се ви надали кад сте скинули повез који је
затварао та црна уста? Да ће она почети да вам певају
славопојке? Зар сте мислили да ћете оног тренутка кад
се подигну те главе које су наши очеви силом савили до
земље прочитати оожавање у њиховим очима? Пред
вама су сад усправни људи који нас гледају, а ја вам
желим да вас, као и мене, њихов поглед узуди. Јер
елац је три хиљаде година уживао привилегију да види
а да не уде виђен... Данас ти црни људи гледају нас, а
наш се поглед повлачи у наше очи ...“
М. М.
 1 Лама — национална одећа Малгаша; парче
тканине које се омота око тела као тога. — (Пр. руског
прев.) 2 Андриаманитра (као и Занахари) је врховно
ожанство код Малгаша. — (Пр. руског прев.) 3 кајман
— врста крокодила.
4 аријари — новчана јединица отприлике равна 5
франака. — (Пр. руског прев.) 5 зеу — врста ика. —
(Пр. прев.) 6 Малгаши од давнина на пиринчаним
пољима која наводњавају гаје и лове риу. — (Пр. руског
прев.) 7лемури — полумајмуни, кратких предњих и
дугих задњих ногу, шиљасте њушке; ноћне животиње у
прашумама Мадагаскара. — (Пр. прев.) 8 Амуанали —
(укв. — шумски пас) назив једне врсте мајмуна. — (Пр.
руског прев.)