Očiju tvojih da nije

ANALIZA LEKTIRE / VASKO POPA

 1 Analiza dela
 2 Književni elementi
 3 Analiza pesme, citati
 4 Beleške o piscu

Očiju tvojih da nije obrađena lektira književnika Vaska Pope.

Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne
elemente,i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i
aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela
Druga polovina dvadesetog veka obiluje različitim književno-istorijskim i
književno-teorijskim pojavama, pa se sa sigurnošću može reći da nakon
Drugog svetskog rata primećujemo kontinuiranu dehomogenizaciju književnog
stvaralaštva. Drugim rečima, zajedničke osobine književnih dela nastalih u
okvirima epoha koje su prethodile mogu se lakše grupisati i definisati, dok je o
posleratnoj književnosti teško govoriti kao o jednom poetičkom pravcu.

Srpska posleratna moderna književnost predstavlja skup autentičnih i

nezavisnih umetničkih izraza, a pojedinačnom autorskom stvaralaštvu,
najčešće, pristupa se sa stanovišta fenomenološke kritike – pored grubih
karakteristika koje deli sa savremenicima, književni opus stvaraoca posmatra
se kao zaseban fenomen i kao manifestacija zasebne poetike.

Početkom srpske posleratne moderne poezije smatra se period u kome su

objavljene dve pesničke zbirke: Kora (1953) Vaska Pope i 87
pesama (1952) Miodraga Pavlovića. Obe zbirke izazvale su oštre polemike u
književnim krugovima, pre svega zbog otežanog razumevanja i šokantnih
pesničkih slika.

Obeležja stare lirike kao što su subjektivnost, sugestivnost, lična osećanja i

emocionalna uzburkanost nisu prisutne u većini ovih pesama, a posebno ne u
stvaralaštvu Vaska Pope. Primetno je jedno novo osećanje, ali i jedan novi
jezički izraz koji se opire smeštanju u bilo kakav kalup.

Poetika Vaska Pope sadrži u sebi pojedine elemente nadrealističke poetike,

kao što su udeo i funkcija iracionalnog u pesmi, ali ih potčinjava unapred
utvrđenom, strogom, poetskom izrazu. Osnovna odlika Popinog stvaralaštva
jeste hermetičnost, koja se javlja kao posledica ekstremne sažetosti. Popin
pesnički izraz je koncizan, sveden, minimalistički.

Takav epigramski izraz nastao je usled duboke odvratnosti prema jezičkoj

banalnosti. Svaka reč je pažljivo odabrana, svaka ima svoje mesto i svoju
težinu. Zato je za Popu i karakteristično da, pored izražene sažetosti, pesnički
izraz obiluje leksičkim bogatstvom budući da brižljivo odabrane reči imaju
najrazličitije izvore: narodni folklor, arhaični govor, ali i ulični žargon.

Sažetost se postiže i korišćenjem elipse, stilskom figurom koja podrazumeva

izuzimanje delova rečenice, a da se pri izostavljanju ne izgubi i smisao. Elipsa
je česta u modernoj poeziji i doprinosi čišćenju pesme od prejakih, donekle
patetičnih, emotivnih naboja. Na taj način, antiliričnost postaje još jedno
dominantno svojstvo posleratne književnosti.

Za Popino stvaralaštvo značajna je upotreba hendijadisa i zagonetke.

Hendijadis podrazumeva iskazivanje jednog pojma dvema rečima spojenih
veznikom ili crticom. U naslovu jedne od mnogih Popinih zbirki možemo da
uočimo hendijadis: nepočin-polje.

Prava semantička vrednost polusloženice otkriva se kroz upotrebu u

pesmama, iako već možemo da naslutimo značenje, čitajući Popinu zbirku
saznajemo da nepočin polje označava nemirno i uzburkano more.

Nadahnuće je Vasko Popa često pronalazio u narodnom stvaralaštvu,

vraćajući se izvornom, iskonskom i mitskom iskustvu sveta, čovekovom
prvobitnom doživljaju tajanstvenih sila prirode i njegovom odnosu prema
nepoznatom. Bio je inspirisan kratkim oblicima narodnog stvaralaštva, zbog
čega zagonetka zauzima posebno mesto u njegovoj poetici. Strukturalno-
sadržajna formula zagonetke primenjivana je u celokupnom Popinom opusu,
predstavljajući osnovni mehanizam za izgradnju pesničkih slika.
Ciklus Spisak iz zbirke Kora opisuje celu jednu panoramu pojava i bića služeći
se zagonetkom.
Iako je Vasko Popa u jednom razgovoru izjavio da svojom poezijom želi da
izrazi tačno ono što je napisano, to ne umanjuje višeznačnost njegovih
pesama. Zapravo, sasvim suprotno, kao što možemo i da primetimo kroz
analizu jedne od poznatijih pesama iz zbirke Kora – Očiju tvojih da nije.

Zbirka pesama Kora podeljena je u 4 nejednaka ciklusa:

1. Opsednuta vedrina – 6 pesama

2. Predeli – 9 pesama
3. Spisak – 15 pesama
4. Daleko u nama – 30 pesama

Pesnički svet zbirke pokazuje iskustvo savremenog gradskog čoveka kroz

emotivnu uzdržanost i objektivnost, hladno i precizno, ali kroz metaforizaciju
pesničkog jezika primećuje se nelagoda i strah. Lirski subjekat je distanciran
od sveta koji ga okružuje, ne postoji bliskost između ova dva entiteta, već
otuđenost, zazor, teskoba. Pesnički svet prikazuje jedno opsadno stanje
lirskog subjekta, egzistencijalni prostor koji nije blagonaklono okruženje već
jedan preteći ambijent. Groteskne slike oneobičavaju predmete iz okoline, što
dovodi do pojačanog osećaja apsurda i međusobnog nerazumevanja.

Međutim, postoji mesto koje može da pruži zaštitu lirskom subjektu, postoji
pritajeno utočište u jednom takvom opsadnom stanju. Kao i kod vojnih
opsada, gde pretnja odseca svaki izlaz ka spolja, jedino moguće povlačenje
jeste dublje unutra. Metafizička opsada nagoni lirski subjekat da se povuče u
sebe, još dublje, do same srži gde se još uvek nalaze neosvojena
prostranstva.

Ciklus „Daleko u nama“ objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo

brojevima, tematski u delimičnoj suprotnosti sa prethodnim ciklusima. „Daleko
u nama” opisuje ljubavnu radost, ali i strah i zloslutni nagoveštaj da, možda, ni
ona neće ustrajati. Ljubav u neljubavna vremena jeste istinska vrednost u
Popinom dehumanizovanom svetu koja je ugrožena u takvom okruženju, ali
odoleva dezintegraciji i otuđenju.

Najpoznatija pesma ciklusa jeste pesma broj 14, „Očiju tvojih da nije”. Pesma
ima strogu kompoziciju, ispevana je u 4 strofe od po tri stiha, bez rime i bez
upotrebe interpunkcijskih znakova. Pesničke slike su izgrađene na kontrastu
uz epiforsko ponavljanje ne bi nikad.
Književni elementi
Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: četiri strofe koje se sastoje od tercina bez rime i interpunkcijskih

znakova

Tema: pesnik opisuje ljubav između dvoje mladih

Ideja: bez ljubavi nema života

Motivi u pesmi: nebo-oči, zidovi-osmeh, vrbe-slavuj, sunce-ruke

Analiza pesme, citati

Tema pesme je ljubav i već nam na samom početku govori o očima.

„Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu“

U prvoj strofi Popa upoređuje oči s nebom na način da želi da kaže koliko su
njene oči velike i prostrane. Toliko prostrane da se u njima vide sva blagost i
lepota.

Zatim odmah u drugoj strofi prelazi na njen smeh koji je njemu veoma drag.
Njenom smehu koji ruši barijere koje im stoje na putu i razbija monotoniju. On
je očaran njenim osmehom toliko da ne dozvoljava sebi da vidi tamne zidove
(prepreku) u sobi.

„Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali“
U trećoj strofi on pominje slavuja koji, u prenesenom značenju, označava njen
glas koji opisuje kao toliko nežan i da se čak i vrbe do njihovog praga stana
savijaju.

„Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle“

Slavuj je metafora koja se pojavljuje u mnogim pesmama, a označava

plemenitost, mladost, ljubav, radost, nežnost, umilan glas, pesmu. U ovoj
pesmi reč slavuj se odnosi na umilan glas devojke i devojačku pesmu dok
vrba simbolizuje nevinost i mladost.

Poslednje preneseno značenje su njene ruke koje nežno miluju i snažno grle,
zaceljuju i leče svaku bol i povredu. Upoređuje ih sa suncem jer su tople, a
donose toplinu, ljubav i sreću u njihov dom.

„Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo“

Sa jedna strane, nalazi se slepi stan, zidovi koji ne nestaju iz očiju, prag preko
kog se ne prelazi, nedostatak sunca. Zajedno, sve to stvara jedan svet koji se
obavija oko lirskog subjekta, guši ga, podiže tenziju i doprinosi intezivnom
osećaju anksioznosti. Leksički odabir reči upućuje na jedan gradski svet od
betona koji nastoji da proguta u sebe sve na šta naiđe na tom putu
nezaustavljive ekspanzije.

Ekspanzija se naslućuje iz zidova koji ne bi nestajali iz očiju – Popa se

poigrava sa simbolikom oka i pogleda, i izrekom dokle god ti pogled seže koja
simbolički predstavlja nepregledna prostranstva, a samim tim i slobodu.
Prostranstva i sloboda su ugroženi, umesto njih prostiru se zidovi koji
ograničavaju kretanje. Snovi bez sunca su mračni snovi, turobni snovi, noćne
more koje reflektuju sumornu javu bez slobode – čak ni snovi nisu otporni na
sveopšti proces dehumanizacije i uskraćuju mogućnost predaha, odmora,
obnove.

Međutim, između lirskog subjekta i desakralizovanog sveta postavlja se

voljena osoba koja ne može da zaustavi i odagna zastrašujuće okruženje, ali
ima moć da preobrazi delove stvarnosti. Ljubav ima moć da transformiše
delove realnosti i osvetli taj poslednji prostor slobode daleko u nama.

Oči, smeh, glas i ruke voljene osobe grade paralelni kosmos za usamljene
ljubavnike. Po analogiji, boji i dubini, dragine oči se izjednačavaju sa nebom i
suprotstavljaju se slepom stanu. Pesnička slika slepog stana ilustruje na
metaforičan način stan bez prozora, koji se povezuje sa sledećom slikom kroz
zidove koji ne nestaju iz očiju. Snaga smeha voljene osobe ruši nepregledne
zidove iz očiju posmatrača, a u svojim očima krije nebo tamo gde ga više
nema.

Slike su gradacijski poređane tako da preko treće strofe u kojoj metafora

slavuja označava milozvučan glas drage koji donosi dodir nežan prirode sa
sobom, dolazi do kulminacije u poslednjoj tercini. Položaj čoveka suočenog sa
besmislom, pretnjama i čudovištima svakodnevice, jedino ljubav se
suprotstavlja obesmišljenom životarenju, donoseći sunce bez kog ne bi bilo
života uopšte.

Beleške o piscu
Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve.
Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto
najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.

Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi

nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u
Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom
koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i
završio fakultet.

Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i

„Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga
Pavlovića “87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne
poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968,
„Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća
na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.
Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od
najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih
su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.

U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo

neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član
Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske
akademije nauka u Novom Sadu.

Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom

Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih

građana na Novom groblju u Beogradu.