СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЦИ У БАЛКАНСКОМ ЈЕЗИЧКОМ САВЕЗУ

Ареална класификација – груписање језика у језичке савезе.

Балкански језички савез је један од познатијих савеза, у који улазе албански, бугарски,
македонски, новогрчки, румунски, а према неким особинама и српски језик (нарочито
призренско-тимочки говори). Заједничке особине које су ти језици развили називају се
балканизми. Балканизми су настали као последица узајамних утицаја словенских и
несловенских језика на Балкану (тај језички процес назива се балканизација) у различитим
периодима њиховог развоја. До сада је описано и проучено око триста блканизама, од
којих неки постоје само у два балканска језика док неки повезују више језика. Балканизми
су, на пример, конструкције да + презент уместо инфинитива, образовање футура помоћу
глагола са значењем хтети, заменички посесивни датив (нпр. брат ми је добро),
префиксални компаратив и суперлатив, итд. За настанак балканизама обично посебан
значај има језички супстрат (пре свега грчки и латински) као скуп особина језика који су
се раније говорили на датој територији.

За настанак и развој балканизама важна је, дакле, међујезичка интерференција, у

чијој су основи међујезички додири и утицаји. Интерференција је нарочито јака тамо где
постоји билингвизам (владање двама језицима и њихова честа употреба), до чега је
долазило најчешће приликом мешања и смене једног становништва другим, на пример
приликом словенизирања староседелаца.

Према значају у језичком систему, балканизми се деле на категоријалне (који се

односе на неке језичке категорије, на пример степене поређења) и на јединичне (који се
односе само на неке јединице у језичком систему). Типични јединични балканизми су
лексички балканизми, на пример, многи турцизми у балканским језицима иако не воде
порекло од супстрата. Према значају за балкански језички савез, балканизми се понекад
деле на примарне, карактеристичније за балкански језички савез, и секундарне, мање
карактеристичне за језички савез у целини.

На настанак неких балканизма у појединим српских говорима могли су утицати и

бугарски и македонски говори, који су балканизирани раније и шире. У српском
књижевном језику балкнизме представљају: употреба конструкција да + презент тамо где
се у већини словенских језика употребљава инфинитив, скоро завршени процес губљења
деклинације основних бројева, изједначавање облика датива, инструментала и локатива
множине, честа употреба адвербијала за место уместо адвербијала за смер приближавања
(нпр. где уместо куда), употреба предлога код са генитивом са значењем усмерености
кретања, и др.

За српске говоре призренско-тимочке дијалекатске зоне карактеристичан је већи

број балканизама него у српском књижевном језику, на пример губитак инфинитива,
грађење будућег времена према моделу ћу да + презент, аналитичка деклинација и
потискивање косих падежа конструкцијом од предлога и тзв. општег падежа (нпр. из кућу,
на кућу, пред кућу), аналитичка компарација типа по- и нај- + позитив (нпр. добар,
подобар, најдобар), удвајање објекта (њега га видим), постпозитивни члан у источним
деловима српских говора (човекав, жената, детето), скраћивање дугих вокала (нпр. у
речима пет, дете, глава). Балканизми нису једнако присутни у свим призренско-
тимочким говорима, али се неки од њих срећу и у косовксо-ресавским и зетско-сјеничким
говорима (нпр. употреба конструкције да + презент као алтернативне или синонимичне
инфинитиву, изједначавање акузатива и локатива).

Балканологија (или балканистика), као наука чији је предмет духовна и

материјална култура блаканских народа (пре свега језик, књижевност, фолклор), узајамни
утицаји међу њима и утицаји који су на Балкан долазили споља, обухвата и проучавање
језичких балканизама као заједничке особине балканских језика настале у балканском
језичком савезу. Проучавање језичких балканизма значи објашњавање њиховог настанка
и развоја применом упоредног метода и у оквиру теорије језичких савеза, за чије су
стварање и развој заслужни поједини преставници Прашког лингвистичког кружока,
посебно Роман Јакобсон, Николај Трубецкој, али и лингвисти из других научних средина,
на пример, Павле Ивић, Петар Скок, Владимир Георгијев, итд. Почеци балканологије у
ужем смислу везују се за радове Фрање Миклошича и за књиге Кристијана Сандфелда
Балканска филологија и Балканска лингвистика.