Најстарије писано спомињање имена града Требиња налази се на два надгробна натписа из

Полица код Требиња: натпис требињског жупана Грда, уклесан између 1151. и 1177. године и
натпис требињског жупана Прибилше, уклесан 1241. године.

Идеја о оснивању музеја у Требињу први пут је потекла када је велики српски пјесник и дипломата
Краљевине Југославије Јован Дучић, родом из Требиња, око тридесетих година 20. вијека имао
намјеру да оснује музеј у родном граду и за ту сврху пјесник је сакупљао по страним земљама, у
којима је службовао, рељефе, скулптуре, умјетничке слике из разних епоха и допремао у Требиње.

Први споменик Његошу у свијету подигнут је управо у Требињу 1938. године на иницијативу Јована
Дучића.

Требиње поносно чува име већ осам вијекова - Шта све откривамо посјетом Музеју Херцеговине

Музеј Хрецеговине (Фото: еКапија)

Да ли сте знали да Требиње своје име не мијења од 12. вијека, да је то први град у свијету који је
добио споменик посвећен Петру ИИ Петровићу Његошу на иницијативу Јована Дучића, да је овим
крајем управљала Јелена Анжујска која је у Требињу имала краљевски двор, да је то град са
највише заштићених културних споменика у БиХ...
Стари град Требиње или Кастел, јединствена цјелина града на Требишњици добио је своје обрисе
крајем 17. вијека, а почетком 18. формирали су га Турци након што су изгубили Рисан и Херцег
Нови, па им је у залеђу требало утврђење.

Већ у 9. вијеку овај град је имао жупане који су њиме управљали.

Ове историјске чињенице, и још много тога, сазнали смо у разговору са директором Музеја
Херцеговине, Иваном Грујић, која руководи овом установом од 2013. године. Још једном смо се
увјерили у значај његовања традиције, потребе за новим сазнањима о поднебљу и људима једног
локалитета, људима који су креирали имиџа града и дали му печат космополитизма.

Свој 70. рођендан Музеј Херцеговине ће обиљежити 2022. године. Данас, један је од ријетких у
региону који има сталне поставке.

Први директор из Београда

- Музеј је основан 1952. по тадашњој одлуци среза као Завичајни музеј Требиња. Од 1955. је и
регистрован, а 1957. на његово чело долази Љубинка Којић, историчарка умјетности из Београда.
Требињске власти су тада тражиле од Београда да им пошаље стручњака јер није било кадра у
Требињу из тих струка. Она је била једна изузетна личност и о њој планирамо посебну изложбу у
нашем Музеју. У Требињу је била до 1965. године. Прво што је урадила у свом мандату је да је
оживјела збрику коју је Јован Дучић поклонио Требињу тридесетих година 20. вијека, а та збирка
била је склоњена у подрум куће Луке Ћеловића, садашње Народне библиотеке. Тако је кренуло
формирање првих збирки Музеја - почиње причу за еКапију директорка Ивана Грујић.

Прва археолошка ископавања обављена су 1957. у Завали, на локалитету Петковица, када су

откривене парапетне плоче из прероманичког периода, тј. од 9. до 11. вијека. Илустрација на тим
плочама - представа двије птице које пију из путира, постала је и лого Музеја.

Љубинка Којић је поставила музеолошке стандарде у Требињу и почела прикупљање

природњачке, етнографске, археолошке и историјске збирке. Увела је инвентарне књиге и
музејске картоне, што је темељ оног што данас радимо.

Она касније одлази у Умјетничку галерију у Сарајеву и тамо остаје до пред посљедњи рат. Послије
се вратила у Београд гдје је и 2007. преминула. Њена сестра нам је предала фотографије и исјечке
из новина о Дучићевим збиркама, које је Љубинка сакупљала. Након одласка из Требиња
скупљала је све оно што се објављивало о Требињу и Јовану Дучићу, јер је много завољела град и
људе.

Послије ње директор Музеја постаје историчар Маријан Сиврић, који је био изузетан историчар и
бавио се проучавањем архивске грађе. Док је он руководио установом историјска збирка је
обогаћена многим документима која је он прикупио. Након њега долази Ђорђе Одавић који је као
археолог урадио много на том пољу и налази који су откривени док је он био на челу нашли су се
на сталним поставкама музеја. Након њега долази Весељка Салатић, историчарка умјетности, која
је додатно обогатила умјетникчке збирке и започела циклус изложби младих умјетника
Херцеговаца. Тиме се музеј отворио према неафирмисаним младим сликарима који су добили
шансу да први пут излажу у Музеју.

Покренула је такође и циклус изложби дијела Херцеговаца који живе и стварају ван Херцеговине, а
поријеклом су одавде, што смо даље и наставили. Сваки од директора је дао свој допринос раду
Музеја, као и сви остали запослени.

Ријетко који музеј данас има толико макета као наш, поготово на етнографској поставци, а радио
их је наш макетар Ђорђе Кијац. То су истинска умјетничка дијела. Весељка Салатић му се одужила
направивши изложбу његових макета и слика, јер је био и наивни сликар.

Директорка Музеја Ивана Грујић (Фото:

еКапија)

Зграда у дворишту Музеја била је у доба аустроуграрске владавине једна од највећих поштанских
станица за голубове писмноноше и овдје су долазиле најважније вијести из свијета.

На крилима Дучићеве идеје

- Прва збирка нашег Музеја је управо она коју је Јован Дучић поклонио милом Требињу, како је он
то знао рећи, па можемо рећи да је он на неки начин био оснивач Музеја. Као дипломата у Риму
послао је родном граду збирку римске камене пластике, од којих су 73 фрагмента на нашој сталној
поставци, а остатак је по његовим инструкцијама постављен да украшава градски парк и зидине,
као и град уопште. Његова идеја је била да то буде прва збирка будућег музеја. Осим што је био
пјесник и дипломата, био је ерудита и познавалац умјетности, и желио је да се одужи родном
граду, да покаже старину Требиња и да другим људима покаже да је Требиње град музеј.
Послије овог посљедњег рата је баш и потекла та идеја о Требињу као граду културе, што мислим
да је синоним града а све је то настало на крилима Дучићеве идеје. Он је желио да људи имају
утисак да су дошли у неки европски град гдје ће их окруживати предмети који имају високу
вриједност.

Први споменик Његошу у свијету подигнут је управо у Требињу на Дучићеву иницијативу. Новац је
он обезбиједио и тада је био посљедњи пут у Треибњу, на освећењу споменика 1938.

Споменик ослобиодицима на градској пијаци је подигнут по његовим нацртима. Јавност није знала
да се он бавио и цртањем.

Најзначајнији проналасци

Осим почетне збирке Јована Дучића, касније у развоју Музеја услиједила су нова открића и
проналасци.

- Свака наша збирка је богата и сакупљале су се систематски. Ископавања су се вршила тамо гдје се
и претпостављало да се може нешто наћи. На свакој збирци је приказана специфичност
Херцеговине као регије и по томе можемо рећи да се наш Музеј разликује од других музеја, јер
сви који су радили овдје су својим истраживањем и представљањем нађених проналазака
презентовали културно и историјско богатство краја.

Херцеговина има у РС највеће богатство културно-историјског наслијеђа. Овдје је највећи број

некропоља и стећака, који су прије неколико година ушли на УНЕСЦО-ву листу свјетске баштине, и
имамо највећи број украшених стећака и оних са ћириличним натписом.

Међу досадашњим налазима јако је вриједна надгробна плоча жупана Грда пронађена током
обнове цркве Св. Јована у Полицама, и била је уграђена у ограду цркве. Друга, једнако важна
пронађена плоча је жупана Прибилше, која је била праг цркве. Обје потичу с краја 12. и почетка 13.
вијека.

Значајне су јер се по први пут на њима, као материјалним споменицима, помиње име града
Требиња. У 10. вијеку Порфирегенит помиње име Травуније али под различитим називима и
изговору - Трибуниа, али плоча жупана Грда из 1171. показује да се већ тада помиње име
Требиње, које је било средиште жупана од 9. до 12. вијека. Требиње своје име не мијења од 12.
вијека, што је куриозитет на овим просторима.

Затим је услиједило откривање парапетне плоче у Завали, која је са ријетком представом птица,
ушла у сва значајна издања историје умјетности и предмет је истраживања. Ту су и важна открића у
Љубомиру када смо сазнали да су на овом простору живјела илирска племена у 4. и 5. вијеку и
носила накит истовјетан оном у Грчкој и племенима јадранске обале.

Свако ново откриће попуњавало је мозаик музејских драгоцјености, као и празнину и давало нова
сазнања; открића су била темељ нових истраживања и отварања нових врата на путу спознаје
историје народа ових простора.

Пресудни моменат у развоју Музеја је била 1989. година када се Музеј смјешта у садашњу зграду,
а некада је то била зграда бивше аустроугарске касарне, касније и гиманзије. Тад су се стекли
услов да Музеј има сталне поставке, које су до тада повремено излагане. Да сједиште буде овдје, а
не у садашњој згради Бијелих платана, што је била једна од идеја, пресудило је што је ово
историјски локалитет.

Стари град је заштићен споменик од 1951. године, а његови обриси датирају с краја 17. и почетка
18. вијека. Можемо рећи да је историја пресудила, јер се вјерује да је сједиште жупана требињских
било баш на овом мјесту, као и то да је овдје био комплекс тадашњих краљевских племића.
Стратешки је важно да је Музеј баш на овом мјесту, јер лежи на темељима средњовјековне
грађевине, на стијени на којој је обала Требишњице највиша. Имамо јединствену прилику да
посјетиоцима покажемо континуитет живота у граду. Овдје се доживљавају вијекови и један је од
ријетких музеја који се налази на историјском локалитету.

Иначе, град се просторно развијао најприје као акропољ. Најстарије насеље је управо на брду
Црквина из 5. вијека, а град се касније ширио као подграђе. Када смо вршили испитвања на
Црквини 1996. године, а и ја сам била члан те екипе, открили смо два прстена бедема, што је било
утврђење. У близини је и Бранковића кула која је некада била осматрачница. Вјероватно се прво
развијала десна обала Требишњие као административни центар.

Ново доба Музеја

Ивана Грујић, по професији археолог, долази на чело Музеја 2013. године и каже да је историјска
важност овог локалитета пресудила да преузме одговорност за ову позицију. Послије Земаљског
музеја у Сарајева Музеј Херцеговине је једини који има велико богатство збирки и сталних
поставки по стандардима музејске праксе.

- Проучавање историје и археологије Требиња је изразито значајно за историју цијелог српског

народа. Мали је број градова и локалитета гдје можете у једном даху пратити континуитет живота
и развоја.

На моју иницијативу музеј је почео да ради и послијеподне, јер је важно да музеј буде
приступачан, отворен за сваког и у свако доба, да нам свако ко пожели и дође, из било ког разлога,
да се осјећа пријатно као да је у свом простору. Одлучили смо да Музеј отворимо за културне
догађаје, попут концерата класичне музике Музичке школе Требиње, јер Требињци његују своју
навику посјећивања културних дешавања.

Бројност догађаја које смо организовали је резултирао да нам прошле године прође 10.000 људи
што је импознатан број.

Наше збирке и поставке воде кустоси, иако то у неким музејима и није обичај, већ то раде музејски
водичи. Стручњошћу наших кустоса грађани и туристи добијају много више информација него
можда у другим музејима.

Сада немамо простора да сви наши легати буду изложени, а ту су легати Милене Шотре, Атанасија
Поповић, Мирка Кујачића, Милорада Ћоровића, Бранка Шотра, Радована Ждрала... . Такође,
желимо модернизовати наше сталне поставке, иако су оне добро конципириане.

Номинација за европски музеј године

- Номиновани смо ове године за европски музеј године међу више од 40 музеја. Централна
свечаност требало је да се одржи у мају у Кардифу. То је велики успјех јер смо мали музеј у малом
граду. Важно је учествовати и сарађтивати јер тако напредујемо, и не можемо живјети од старе
славе. Не можемо само живјети од богате историје, већ радити на њеном откривању и
презентовању другима.

Теодора Брњош

О МУЗЕЈУ СА САЈТА

Идеја о оснивању музеја у Требињу први пут је потекла када је велики српски пјесник и дипломата
Краљевине Југославије Јован Дучић, родом из Требиња, око тридесетих година 20. вијека имао
намјеру да оснује музеј у родном граду. За ту сврху пјесник је сакупљао по страним земљама, у
којима је службовао, рељефе, скулптуре, умјетничке слике из разних епоха и допремао у Требиње.

Тек 1952. године основан је „Срески завичајни музеј Требиње“. Од 1957. године Музеј
функционише на правим музеолошким основама, а подручје његовог дјеловања била је
Југоисточна Херцеговина. Врше се теренска истраживања и прикупљања, археолошка ископавања,
откупи експоната и све уводи у инвентарне књиге. Седамдесетих година, поред настављања
стручне истраживачко – изложбене музејске дјелатности, почиње и издавачка дјелатност. Музеј
издаје зборнике, историјске књиге, а 1975. г. покренут је и часопис Трибуниа, најстарији научни и
стручни часопис у Херцеговини. У најтежем ратном периоду културно-историјско благо је
евакуисано и склоњено на сигурно, да би се сачувало и било поново изложено послије рата, од
када настају сталне музејске поставке.
Матична музејска установа „Музеј Херцеговине“ Требиње је установа комплексног типа у којој су
заступљена одјељења: археолошко, умјетничко, историјско, етнолошко и природњачко. Поред
основне музеолошке, изложбене, истраживачке, научне, издавачке, педагошке и образовне
дјелатности у Музеју се одвијају повремене изложбе, као и промоције стручних и научних књига, и
још многа научна и културна догађања и кроз све то афирмишу се вриједности Источне
Херцеговине и њихов развој у континуитету од праисторије до данас.

ГДЈЕ СЕ НАЛАЗИМО

Стари град бр. 59

89101 Требиње

Република Српска

Босна и Херцеговина

+387 59 271 060

+387 59 271 061

muzejhtr@teol.net

http://muzejhercegovine.org