Зоран Деврња, ПБФ

ОДГОВОРНОСТ ЦРКВЕНИХ ИНСТИТУЦИЈА У ПРОЦЕСУ ФОРМУЛИСАЊА И

ЗАШТИТЕ ЉУДСКИХ ПРАВА

Идеја људских права има све већи и одлучнији утицај на развој савременог друштва.
Њена улога у креирању колективног етоса и дефинисању правила изражавања ставова и идеја
унутар јавног простора постаје незаобилазна. Поред тога, институционална свест о потреби да
се прецизно формулишу и адекватно заштите људска права у савременом друштву је досегла
горњу тачку развијености. Готово све државе су ратификовале акте које су донеле
институције међународне заједнице у циљу њиховог глобалног промовисања и обезбеђивања
њихове заштите. Иако настао из потребе да се човек као појединац, а такође и заједнице,
односно, колективитети које он изграђује и којих је део, заштите од државе и њених
репресивних механизама, модерни концепт људских права је управо у њој (држави) и у
инкорпорираности у њено нормативно тело видео могућност сопствене афирмације и
потенцијал за жељену ефикасност. Међутим, и поред наведене декларативне и нормативне
прихваћености савременог концепта људских права сведоци смо да се она и данас крше, било
стихијски било институционално, како у земљама трећег света тако и у развијеним
демократијама, можда у већој мери него икада до сада. Пред нас се поставља питање због чега
је то тако.
Настала после великих ратних трагедија прве половине двадесетог века, дефинисана
свест о потреби да се јасно формулишу и глобално заштите права човека и његових
многоврсних заједница, иако формирана на секуларним основама либерализма, попримила је
карактер нове, алтернативне и универзалне религије (ово схватити само условно), дискретно
се позиционирајући као антипод традиционалним и доминантним верским заједницама и
њиховим светоназорима. На парадоксалан начин управо су верске заједнице препознате и
оквалификоване као један од промотера оних учења и пракси које се јављају као најчешћи
основ, било идејни или практични, за оспоравање или угрожавање људских права. Оваква
подозрива димензија односа поборника заштите људских права према верским заједницама,
нарочито хришћанској, постоји још од времена Просветитељства и до данас се јављала у
неколико специфичних, а у корену истих видова, са изразито трагичним последицама.
Позитивно је то што је оваква, у основи погрешна и бесплодна, суревњивост „поштовалаца”
људских права према верским заједницама била кратког даха будући да се показало да
законска прихваћеност принципа заштите људских права није и поуздани гарант њиховог
стварног поштовања, односно, дошло се до схватања да се савремени концепт људских права
не може имплементирати у реалност сваког човека и друштва без адекватног етоса и културе,

1
 Зоран Деврња, ПБФ

који по преимућству имају традиционално-религијски основ, који ће подржати оживотворење

таквог концепта. У овој тачки се данас пресецају интереси заштитника људских права и
верских заједница, и отвара се простор за афирмацију дуго занемариваног сакралног порекла
модерног концепта људских права који корене има превасходно у јудео-хришћанском
антрополошком учењу, разумевању човековог бића и вредновању његове лично(сно)сти. На
овај начин верске заједнице постају, или би бар требало да постану, незаобилазни чинилац у
процесу дефинисања, афирмације и евалуације степена заштите људских права. Са друге
стране, поимање људских права је жива и развојно променљива стварност којој верске
заједнице, а по нашем мишљењу превасходно хришћанске цркве, могу дати значајан допринос
стављајући их у контекст и анализирајући их из перспективе сопственог (црквеног)
богословског самопознања.

Сведоци смо да цркве изражавају све већу отвореност и симпатије за прокламовани

опсег људских права доживљавајући га, поред осталог, и као гарант заштите сопствених
институционалних права и индивидуалних права својих чланова као верника у савраменом
друштву. Но, и поред тога процес прихватања и, условно речено, имплементације људских
права у пастирско искуство цркве не одвија се без проблема. Искрено речено, веома је тешко,
али не и немогуће, измирити, у појмовном смислу, садржај и стремљења декларативно
дефинисаних људских права са литургијским самопоимањем Цркве која своје човекољубље и
човекостарање изражава симболичним, често надахнуто поетичним, библијско-откровењским
али и философским језиком. Оваква ситуација представља својеврстан ерминевтички изазов,
како за савремене теологе тако и за правнике, философе, социологе и све друге поборнике
заштите човекових права, на попришту идентификовања основних људских права у црквеном
богослужбеном искуству, теолошком учењу, подвижничкој традицији, мистичном предању и
пастирском прегнућу. Саме црквене заједнице су спремније да зароне у сопствено духовно
наслеђе и у њему препознају корене модерно конципираних људских права, сада када
заступници и бранитељи ових права реалније сагледавају допринос епохе Просветитељства
њиховом установљавању и прихватају да у основи људска права имају древније утемељење у
традицији превасходно јудео-хришћанске цивилизације и да су део вишемиленијумског
искуства које овој епохи значајно претходи. Хришћанским заједницама је, такође,
прихватљивије да идеју људских права доживљавају као израз сопственог духовног наслеђа
препознајући њихове елементе у, са једне стране, савременом и контексту модерног доба
примереном ишчитавању и тумачењу надахнутих списа отачког наслеђа, а са друге стране, у
доследно верном следовању и уподобљавању сопственом богословском предању и
еклисијалном идентитету. На тај начин не само да долазимо до сазнања да људска права,

2
 Зоран Деврња, ПБФ

формулисана савременим језиком и прикладна модерном друштву, нису страна црквама већ и
да њихово духовно искуство досеже даље од циљева и прокламованих граница човековог
достојанства које промовишу идеја универзалности људских права и неопходност њихове
заштите.

Временска ограниченост овог скупа чини неприкладним отпочињање дијалога о

различитостима које постоје у погледу разумевања човека, његовог идентитета, његових
права и дужности, а које проистичу из необухвативости доктринарног учења Цркве
другачијим антрополошким учењима која су нашла своје ухлебљење у традицији природног
права, а која је, опет, изнедрила идеју о универзалном карактеру људских права. Све
антрополошке, социјалне и правне импликације природноправне школе мишљења нису у
супротности нити конфликту са црквеним поимањем човека, друштва које изграђује и
општим правилима којима су унутар њега уређени односи међу људима и институцијама.
Међутим, одсуство само једног али одлучујућег чиниоца, као што је учење о човековој
богоиконичности и богоуподобљивости, а који одликује само Цркву и њено поимање човека
као бића које је у могућности да поседујућу слободу упражњава као богољубље и
човекољубље, обједињено испољених у форми делатног Христољубља, доводи до тога да се
циљеви програма заштите људских права и сагласно њима методи за њихово остваривање,
значајно разликују од циљева на које је призван човек који почива на вери у очовеченог Бога
(Христа).
Констатујући различитост циљева, али не и њихову супротстављеност, и апстрахујући
већину преосталих последица ове различитости, желим да нагласим да не постоји ниједан
услов нити разлог ради којег хришћанске заједнице не би могле да стану иза прокламоване
заштите људских права како су она данас дефинисана у међународним актима и
декларацијама. Оно што Црква може да понуди као допуњујући и обогаћујући садржај
концепту заштите људских права јесте искуство да нормативно и системско покровитељство,
као неопходни минимум, није и довољно за потпуну афирмацију и остварење човекове
личности или права заједница у које се удружује, без личне егзистенцијалне
заинтересованости и одговорности према сваком човеку, пројављених кроз искуство
безусловне и састрадалне љубави.
Однос Цркве, а сада говорим само о Православној Цркви, према актима међународних
институција предложеној агенди људских права, у многоме је различит. У двадесетом веку је
управо Православна Црква осетила сву тежину и горчину оспоравања и директног
угрожавања сопствених институционалних права и индивидуалних права својих верника. У
појединим срединама се то догађа и данас, можда управа сада. Из позиције у којој су се

3
 Зоран Деврња, ПБФ

налазиле до пре коју годину Православне Цркве Источне Европе нису биле у могућности да
се позову на основне принципе из Универзалне декларације о људским правима, не из разлога
што њихове репресивне државе нису ратификовале наведени документ, већ ради тога што
нису постојали ефикасни механизми којима би те државне заједнице биле приморане да их
поштују. У том смислу су Православне Цркве некадашњег Источног блока тек скорашњих
година стекле могућност да изразе и дефинишу своју опредељеност за доследну афирмацију и
примену концепта заштите људских слобода и права. Документ РПЦ ради којег смо се данас
окупили је један такав покушај који заслужује нашу позорност и уважавање. Са друге стране,
многе Православне Цркве и њихови верници који су своју животну афирмацију, социјално,
интелектуално и духовно ухлебљење пронашли на Западу, далеко раније су се активно срели
са идејом о потреби да се заштите људска права и здушно су је подржали. На неколико
конференција православних епископа Северне Америке одржаних осамдесетих година
двадесетог века расправљало се о могућностима заштите елементарних људских права на
слободу, на рад, на слободно практиковање вере, слободно изражавање мишљења, слободу
удруживања и политичког организовања итд. која су еклатантно кршена у њиховим матичним
срединама. У том смислу донето је неколико одлука којима се стаје у заштиту људских права
свих грађана иза тзв. Гвоздене завесе и позива се на доследно поштовање међународних
докумената који гарантују и штите ова права. Оваква настојања Православних Цркава
организованих у тзв. Слободном свету су била инспирисана, подстакнута и охрабривана
радикалном променом дискурса спрам идеје заштите људских права који је начинила
Римокатоличка Црква на Другом Ватиканском Концилу. На тај начин су се и Православна и
Римокатоличка Црква отворено декларисале као заједнице које су спремне да стану иза става
да сваки човек као богостворено биће, обдарено природним врлинама и разумом, и украшено
богоиконичном слободом, поседује неотуђива права која проистичу из његовог човештва,
односно, из саме чињенице да постоји као човек. Право на живот, слобода религијског
уверења и право на слободу богослужења и верског поучавања, право на приговор савести,
право на достојанствене услове живљења, на образовање и културне вредности, право на
удруживање и организовано политичко деловање, право на брак и породичну заједницу, право
на рад и заштиту синдикалних права, све су то вредности које хришћанске Цркве сматрају
значајним и неодузимљивим сваком човеку данашњице. Свесне чињенице да сама њихова
прецизна формулација не доводи и до остварења које зависи од многих друштвених чинилаца,
Цркве су позване да свестрано, у областима традиционалног организовања где представљају
већину и у срединама где су значајна мањина, доприносе стварању повољне друштвене климе
за потпуну афирмацију формулисаних човекових права.

4
 Зоран Деврња, ПБФ

Наравно, наведени однос цркава према идеји људских права није идеалан нити без
проблема и преосталог неповерења. Са једне стране, то је из разлога што се често
промовисани концепт заштите људских права злоуптребљавао и инструментализовано
користио у циљу дубљег инволвирања појединих моћних актера на међународној политичкој
сцени у решавање многих унутардржавних или обласних конфликата и политичких криза. Са
друге стране, црквене заједнице још увек нису у потпуности спремне да „жртвују” опште
интересе и колективна права које поседују као институције или које баштине државе у којима
су те Цркве организоване, да би била заштићена индивидуално пројављена слобода сваког
појединца која се као таква може испољити не само као сопствена негација већ и као негација
колективних права саме црквене заједнице или државе. Предложени Документ РПЦ нам о
томе много говори. Овде нам се намеће питање значења, садржаја, граница и вредновања
самог појма и искуства слободе, али ту тему нећемо сада елаборирати. Једино што би у прилог
томе требало рећи, а из перспективе хришћанског човекопознања, јесте да се људска слобода
не може a priori одузимати или оспоравати зарад других општих вредности. Стављање човека
и његове личности у службу ма каквих циљева представља својеврсни атак и негацију
његових основних права. У том смислу се ни Црква не може ставити у службу било којих и
било чијих циљева, ма како они величанствено изгледали, осим да испуни сопствено
Христоподобно човекољубиво призвање и да узведе сваког човека који жели и који верује до
опита богопознања и обожења. На тај начин Црква је сведок да се циљеви њеног
човекољубља остварују упркос непоштовању људских права, и да се људска личност не да и
не сме покорити никаквим вишим захтевима, осим слободног покоравања и одазива увек
присутном призиву Христове крсноваскрсне љубави. Такође би требало обратити пажњу на
то да се институција људских права не сме претворити у самодовољни или самозаводљиви
фетиш и да сама природа Цркве као богочовечанске заједнице не дозвољава да се она
организационо потчини узвишеним циљевима њиховог остваривања, а да насупрот томе
занемари сопствену мисију и богоназначено историјско призвање и да човека и његов свет,
ради којих је од Бога и настала, престане да доживљава и према њима се односи кроз призму
сопственог човекољубивог и благодатног искуства и предања.
Наведена чињеница обавезује Цркву да се о свом афирмативном или евентуално
критичком односу према институцији људских права прецизно изрази, и да постане учесник
општедруштвене дебате и дâ свој допринос овој теми која се интензивно води у савременом
свету. Црква, њени предстојатељи (епископи и уопште клирици), теолози и образовани
верници као све значајнији чиниоци јавног и политичког живота могли би својим активнијим
ангажовањем да допринесу огромном помаку напред не само у промовисању већ и конкретној
подршци и заштити људских права. Поред потребе за богословским разматрањем присуства

5
 Зоран Деврња, ПБФ

идеје заштите људских права у црквеном предању, мишљења смо да је потребно донети, на
нивоу црквених Сабора, конкретне одлуке којима би Црква не само изразила спремност да
апсорбује и контекстуализује концепт људских права у сопствено пастирско и канонско
наслеђе, већ и да преузме водеђу позицију у процесу њиховог даљег развоја и формулисања.
Предложени поступак је неопходан уколико као хришћани желимо да наше двомиленијумско
духовно искуство и предање остане баштина целокупног цивилизованог света, и уколико
желимо да аутентично наше вредности, а ту превасходно мислим на појам личности схваћен у
контексту његових тринитарних основа и, у узрочно-последичној вези са њим, поимање и
практиковање човекове слободе на афирмативан начин као „слободе за” (однос, заједницу,
Бога другог,..) а не као „слободе од (против)”, буду на адекватан начин вредноване и
заштићене у искуству све убрзанијег и сложенијег друштвеног развитка на глобалном нивоу.
Црква, или боље речено, њене институције су на потезу и ту прилику не би требало
пропустити.

Литература:
 Ignjatijef, M., Ljudska prava kao politika i idolopoklonstvo, Службени Гласник, Београд,
2006. године
 Human Rights – Christians, Marxists And Others in Dialogue, edited by Leonard Swidler,
Paragon House, New York 1991
 Witte, J.R., “A Dickensian Era of Religious Rights: An Update on Religious Human Rights
in Global Perspective”, Journal article in William & Mary Law Review, Vol. 42, 2001
 Rieffer, B.A., “Religion, Politics and Human Rights: Understanding the Role of Christianity
in the Promotion of Human Rights”, Journal article in Human Rights & Human Wellfare,
Vol. 6, 2006
 Ratzinger, J., Vjera, Istina, Tolerancija, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2000. godine
 Зизјулас, Ј., „Допринос Кападокије хришћанској мисли”, у Зборнику Православна
теологија, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, 1995.
година
 Зизјулас, Ј., Од маске до личности, превео Амфилохије Радовић, ПП ''ДОМ'', Ниш,
1992. год.
 Зизјулас, Ј., „Христологија и постојање”, Беседа бр. 3-4 (1992), Нови Сад
 Зизјулас, Ј., „Истина и Заједница”, Беседа 1-4 (1993), стр.80., Нови Сад
 Зизјулас, Ј., „Онтологија и етика”, Саборност 1-4 (2003), стр. 97., Пожаревац