K. G.

J U N G

O PSIHOLOGIJI
NESVESNOG

S nemačkog preveli

DESA i dr PAVLE MILEKIĆ

i

MATICA SRPSKA
 Izvori originala

C. G. Jung

GESAMMELTE WERKE

© Walter-Verlag AG, Olten, 1971

 I
O PSIHOLOGIJI NESVESNOG
 I

PSIHOANALIZA

Lekaru, takozvanom »nervnom lekaru«, neop­

hodna su psihološka znanja ako hoće da pomogne
svojim pacijentima; pošto su neurotske smetnje, u
svakom slučaju sve ono što se označava kao »neuro­
za«, histerija, itd. psihičkog porekla, logično da za-
htevaju psihijatrijski tretman. Hladna voda, svetlost,
vazduh, električna struja itd. imaju prolazno dejstvo,
ponekad su čak bez ikakvog dejstva. Ono od čega bo­
lesnik pati je duša, i to njene najkomplikovanije i
najviše funkcije koje čovek jedva da se usuđuje da
ubraja u područja medicine. Ovde lekar mora da bu­
de i psiholog, to jest poznavalac čovekove duše.
Nekada, to jest pre skoro pedeset godina, psiho­
loško obrazovanje lekara bilo je zapravo vrlo loše.
Njegov psihijatrijski udžbenik sasvim se ograničavao
na kliničko opisivanje i sistematizaciju duševnih bo­
lesti, dok se psihologija, koja se predavala na univer­
zitetima, sastojala ili od filozofije ili takozvane ekspe­
rimentalne psihologije, koju je inaugurisao Vunt
OVundt). Iz Sarkoove škole Salpetrier u Plarizu poti­
1

ču prvi podsticaji psihoterapije neuroza: Zane (Janet) 2

je započeo svoja epohalna istraživanja o psihologiji

1
Grundziige der physiologischen Psychologie, 5. izd.,
1902.
* L'Automatišme psychologique, 1889; Nevroses et Iđees
fbces. 1898.

7
neurotskih stanja a Bernem (Bernheim) je sa Veli­
3

kim uspehom ponovo prihvatio svojevremeno zabo­

ravljeni Liebolov (Liebault) predlog lečenja neuroza
4

sugestijom. Sigmund Frojd je preveo Bernemovu

knjigu dobivši iz nje odlučujuće podsticaje. Tada još
nije postojala psihologija neuroza i psihoza. Frojd
je bio taj kome pripada besmrtna zasluga za postavku
osnova psihologije neuroza. Njegovo učenje je pro­
isteklo iz iskustva praktičnog tretmana neuroza, to
jest iz primene metode koju je on označavao kao
psihoanaliza.
Pre nego što pređem na bliže izlaganje stvari
moram nešto reći o njenom odnosu prema dosadaš­
njoj nauci. Ovde doživljavamo čudnovatu igru, koja
ponovno potvrđuje primedbu Anatola Fransa: »Les
savants ne sont pas curieux.« Prvi veći rad na ovom
s

području jedva da je imao odjeka, iako je izneo sa­

svim novo shvatanje neuroza. Nekoliko autora su iz­
razili svoje slaganje sa iznetim nastavljajući na sle-
dećoj stranici da svoje slučajeve histerija izlažu na
stari način. Oni su se ponašah otprilike tako kao kada
čovek pohvalno prihvata ideju ili činjenicu o okru-«
glom obliku zemlje, a da pri tom mirno nastavlja
da zemlju opisuje kao ploču. Sledeće Frojdove publi­
kacije ostale su nezapažene, iako su iznosile zapaža­
nja od nesagledivog značaja upravo za područje psi­
hijatrije. Kada je Frojd 1900. napisao prvu stvarnu
psihologiju snova* (prethodno je na ovom području
carovala mrkla tama), započelo je ismejavanje, a
kada je oko 1905. započeo da rasvetljava psiholo­
giju seksualnosti, začule su se grdnje i psovke. Ovo
7

učeno opšte silno negodovanje nije bilo bez značaja

u stvaranju neobičnog publiciteta Frojdove psiholo-

* Hippolyte Bernheim, De la Suggestion et de ses Appli­

cations d la Therapeutique, 1886. Nemačko izdanje u prevodu
S. Frojda: Die Suggestion und ihre HeiliDirkung, 1888.
4
A. A. Liebault: Du Sommeil et des etats analogues
consideres au point de vue de l'action du moral sur le phy-
sique, 1866.
5
Breuer und Freud: Studien ilber Hysterie, 1895.
• Die Traumdeutung, 1900.
7
Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1905.

8
gije, poznatosti koja je daleko prevazilazila granice
naučnog interesovanja.
Zbog toga ovu novu psihologiju moramo pobliže
sagledati. Već u Sarkoova vremena znalo se da je ne-
urotski simptom »psihogen«, to jest da potiče iz psihe.
Znalo se takođe, zahvaljujući radovima škole iz Nan-
sija, da se svaki histerički simptom može provocirati
sugestijom. Isto tako se znalo, zahvaljujući Zaneovim
istraživanjima, za psihomehaničku uslovljenost hi-
steričnih ispada, kao što su anestezije, pareze, para­
lize i amnezije. Ali nije se znalo kako histeričan sim­
ptom proizilazi iz psihe, to jest kakvo mu je poreklo;
bile su potpuno nepoznate psihičke kauzalne poveza­
nosti. Početkom osamdesetih godina načinio je dok­
tor Brojer (Breuer), stari bečki praktičar, jedno ot­
kriće koje je zapravo postalo početak nove psiholo­
gije. On je lečio mladu, vrlo inteligentnu pacijentki-
nju, koja je patila od histerije i to, između ostalih, od
sledećih simptoma: spastična (kruta) oduzetost desne
ruke, povremeni »absansi« ili sumračna stanja, mo­
gućnost govora je izgubila toliko što više nije vladala
maternjim jezikom već je mogla još samo da se izra­
žava engleski (takozvana sistematska afazija). Svoje­
vremeno se pokušavalo da se postave anatomske teo­
rije ovog poremećaja, iako u moždanoj lokalizaciji
funkcije ruke nije bilo nikakvog poremećaja već je
ovaj deo bio kao kod normalnog čoveka. Simptoma-
tologija histerije je prepuna anatomskih nemogućno­
sti. Jedna dama, koja je zbog histeričke afekcije pot­
puno izgubila sluh, imala je običaj da peva. Jednom,
kada je pacijentkinja upravo pevala jednu pesmu,
njen lekar je neprimetno seo za klavir i počeo tiho
da je prati; pri prelasku s jedne strofe na drugu iz­
nenada je promenio tonski red, na šta je pacijentki­
nja ne primećujući pevala dalje u promenjenom redu.
Dakle: ona čuje i — ne čuje. Različiti oblici sistemat­
skog slepila daju slične fenomene. Jedan čovek pati
od kompletnog histeričkog slepila. Tokom terapijskog
postupka ponovo mu se vraća vid ali najpre i za duže
vremena samo parcijalno: on naime, vidi sve osim
ljudskih glava. Sve ljude u okolini vidi bez glave.

9
Dakle, on vidi i — ne vidi. Na temelju velikog broja
ovakvih iskustava došlo se do zaključka da samo bo­
lesnikova svest ne vidi i ne čuje, a da je inače čulna
funkcija sasvim u redu. Ovo činjenično stanje direk­
tno protivureči suštini organskog poremećaja, koji je
uvek udružen sa oštećenjem funkcije.
Posle ove ekskurzije vratimo se Brojerovom slu­
čaju. Nisu bili prisutni organski uzroci poremećaja,
stoga je slučaj imao shvatiti kao histeričan, to jest
psihogen. Brojer je primetio da se pacijentkinja, ako
bi joj omogućio da priča tokom veštački proizvedenih
ili spontanih sumračnih stanja, kada su joj navirale
fantazije i reminiscencije, nekoliko sati posle ovoga
osećala znatno lakše. Ovo zapažanje je planski kori­
stio u daljem postupku. Pacijentkinja je za ovo iz­
našla ime »talking cure« ili u šali »chimnev swe-
eping«.
Pacijentkinja se razbolela tokom nege njenog na
smrt bolesnog oca. Razumljivo da su se njene fantazije
uglavnom bavile ovim uzbudljivim vremenom. Remi­
niscencije iz tog perioda ponovo su se javljale sa fo­
tografskom tačnošću i to do poslednjeg detalja jasno
u tolikoj meri da je čovek morao da pretpostavi da
budno sećanje nikada ne bi bilo u stanju da repro-
dukuje tako plastično i tačno. (Ovo povišenje moguć­
nosti sećanja koje se ne retko javlja u stanjima su­
žene svesti naziva se hipermnezija). Ispostavljaju se
čudne stvari. Jedna od mnogih priča glasi otprilike
ovako:
Jednom se noću probudila u velikom strahu za
visoko febrilnog bolesnika, napregnuta od iščekiva­
nja, pošto se očekivao hirurg iz Beča koji je trebalo
da izvrši operaciju. Majka je otišla na kratko, a Ana
(pacijentkinja) je sedela pored bolesničke postelje, sa
desnom rukom prebačenom preko naslona stolice. Za­
pala je u stanje budnog sanjarenja i videla kako se
sa zida ka bolesniku približava zmija da bi ga ujela.
(Vrlo je verovatno da je u vrtu iza kuće stvarno
bilo zmija od kojih se devojka ranije uplašila a koje
su joj sada dale halucinatorni materijal). Htela je da

10
otera zmiju ali je bila kao oduzeta; desna ruka, pre­
bačena preko naslona bila je »utrnuta«, anestetična i
paretična, a kada ju je zagledala, prsti su se pretvo­
rili u male zmije sa mrtvačkim glavama. Verovatno
je pokušavala da zmiju otera oduzetom desnom ru­
kom. Na ovaj način anestezija i oduzetost ruke aso­
ciram su sa halucinacijom zmije. Kada je ova nestala;
u strahu je htela da se pomoli; međutim, otkazao joj
je svaki govor, sve dok se najzad nije setila jedne
engleske dečje pesmice, tako da je na ovom jeziku
mogla dalje da misli i da se moli.
To je bila scena u kojoj je došlo do oduzetosti i
poremećaja govora; zajedno sa prepričavanjem ove
scene odstra».jen je i poremećaj. I na ovaj način treba
da je slučaj uopšte izlečen.
Ovde se moram zadovoljiti sa ovim primerom. U
citiranoj Brojerovoj i Frojdovoj knjizi nalazi se obilje
sličnih primera. Shvatljivo je da su scene ove vrste
vrlo delotvorne i upečatljive i zbog toga je čovek
sklon da im pridoda i kauzalno značenje u nastanku
simptoma. Tada dominantno mišljenje o histeriji, po­
teklo iz Engleske preko učenja o »nervous shock« a
koje je energično zastupao Sarko, bilo je sklono da
objasni Broj ero vo otkriće. Odatle je proistekla tako­
zvana traumatska teorija, koja je tvrdila da histerični
simptom — i ukoliko je oboljenje sastavljeno od tak­
vih simptoma, kao i histerija uopšte, potiče od dušev­
nih ozleda (trauma), čiji se utisak, trag nesvesno odr­
žava godinama. Frojd, koji je u početku bio Brojerov
saradnik, mogao je obilato da potvrdi ovo otkriće. Po­
kazalo se da nijedan od stotina histeričnih simptoma
ne nastaje slučajno, već da je uvek uzrokovan psi­
hičkim doživljajima. Tako je novo shvatanje otkrilo
široko polje empirijskog rada. Međutim, Frojdov is­
traživački duh nije mogao dugo da se zadrži na ovoj
površini, pošto su već iskrsli dublji i teži problemi.
Očigledno je da ovakvi trenuci jakog straha, kakav je
doživela Brojerova pacijentkinja, mogu da ostave
trajan utisak. Ali kako je došlo do toga da je uopšte
doživela takve trenutke koji su u sebi već nosili pečat
bolesnog? Da li ih je podstakla naporna nega bole-

11
snika? U tom slučaju slično bi se moralo dešavati
znatno češće, pošto na žalost ima mnogo negovatelji-
ca koje naporno rade a njihovo nervno zdravlje nije
uvek na zavidnoj visini. U medicini postoji izvanre­
dan odgovor na ovo pitanje; kaže se: »Iks u računu je
dispozicija.« Covek je »disponiran« za ovakve stva­
ri. Ali Frojdov problem je bio: u čemu se sastoji ova
dispozicija? Ovo pitanje je logično dovelo do istra­
živanja predistorije psihičke traume. Cesto se viđa
kako uzbudljive scene različito deluju na zaintereso-
vane, ili kako stvari koje su nekom indiferentne ili
čak prijatne, kod drugoga stvaraju najveću odvrat­
nost — pomislimo samo na žabu, zmiju, miša, mačku
itd. Dešava se da žene mirno asistiraju krvavim ope­
racijama a da pri dodiru mačke zadrhte celim telom
od straha i gađenja. Poznavao sam slučaj jedne mlade
dame, koja je patila od teške histerije nastale zbog
iznenadnog straha. Jedne večeri bila je u društvu i
oko 12 časova nekoliko poznanika su je platili kući,
kada su iznenada od pozadi naišla jedna kola u brzom
kasu. Drugi su skočili u stranu, ona je, međutim, ne­
ma od straha ostala nasred ulice i potrčala ispred ko­
nja. Kočijaš je pucao bičem i psovao; ali ništa nije
pomoglo, ona je trčala ulicom koja je vodila na most.
Tu ju je izdala snaga i, da ne bi dospela pod konje,
u očajanju je pokušala da skoči u reku, ali su je zadr­
žali prolaznici. Ista ova dama u Petrogradu onog kr­
vavog 22. januara 1905. g. slučajno se našla u jed­
noj ulici koju je upravo »očistila« vojska puščanom
vatrom. Desno i levo od nje padali su mrtvi i ranjeni,
ona, međutim, sa nečuvenim mirom i najbistrija duha
šmugnula je kroz jednu kućnu kapiju i izašla na dru­
gu ulicu. Ovi užasni trenuci nisu prouzrokovali ni­
kakve dalje smetnje. Posle ovoga osećala se sasvim
dobro, čak raspoloženija nego obično.

Principijelno slično ponašanje može se često po-

smatrati. Iz toga se neminovno nameće zaključak da
intenzitet jedne traume po sebi očigledno poseduje
malo patogenog značaja, već da mora imati posebnog
značaja za pacijenta; to jest nije šok po sebi koji pod
svim uslovima deluje patogeno, već on mora, da bi

12
stupio u dejstvo, da pogodi posebnu psihičku dispo­
ziciju koja se po prilici sastoji u tome što pacijent
šoku nesvesno pridaje specifično značenje. Ovim je
nađen ključ kojim se može .resiti tajna dispozicije.
Ostaje nam, dakle, pitanje: koji su posebni uslovi sce­
ne sa kolima? Strah se javio kada je dama začula to­
pot konja i za trenutak to joj je izgledalo kao zla
kob, kao da to znači njenu smrt ili inače nešto straš­
no; tada je već sasvim izgubila prisebnost.
Dejstveni momenat potiče na izgled od konja.
Dispozicija pacijentkinjina da na ovaj beznačajni do­
gađaj reaguje na ovako neuračunljiv način mogla bi
dakle da se sastoji u tome da za nju konji znače nešto
posebno. Dalo bi se pretpostaviti da je ona, recimo,
nekada doživela nešto opasno sa konjima. To je stvar­
no tačno, pošto je kao sedmogodišnje dete doživela
da su se tokom šetnje sa kočijašem poplašili konji i
u divljem trku pojurili prema obali duboke reke. K o -
čijaš je iskočio iz kola i doviknuo joj da i ona iskoči,
ali ona, u samrtnom strahu, nije mogla da se odluči.
Ipak je uspela da blagovremeno iskoči, dok su
se konji zajedno sa kolima sjurili u duboku reku.
Da ovakav događaj ostavlja duboke utiske, ne
mora da se posebno dokazuje. Ipak ovo ne ob­
jašnjava zašto je kasnije usledila jedna tako bes­
mislena reakcija na sasvim bezazlenu najavu slič­
ne situacije. Do sada znamo samo toliko da je
kasniji simptom imao svoju predigru u detinjstvu.
Ali ostaje u tami ono patološko u svemu tome. Da bi
se prodrlo u ovu tajnu, potrebno je poznavanje još
nekih činjenica. Naime, sa sve većim iskustvom ispo­
stavilo se da u svim slučajevima podvrgnutim analizi,
pored traumatskog događaja u životu postoji i poseb­
na vrsta poremećaja, koja ima svog korena u područ­
ju erotike. Kao što je poznato »ljubav« je rastegljiv
pojam koji dopire od neba do pakla a u sebi objedi­
njuje dobro i zlo, uzvišeno i nisko. Ovo saznanje do­
velo je do znatnog zaokreta u Frojdovom shvatanju.
Ako je ranije, više ili manje pod uticajem Brojero-
vog učenja o snovima, uzrok neuroza tražio u trau­
matskim doživljajima, sada je težište problema pre-

13
neo na sasvim drugo mesto. To ćemo najbliže ilustro-
vati našim slučajem. Mi doduše razumemo da konji
u životu pacijentkinje mogu igrati posebnu ulogu, ali
ne razumemo kasniju tako preteranu i neumesnu re­
akciju. Patološki neobično u ovoj priči sastoji se u
tome što su to bezazleni konji od kojih se plaši. Ako
se setimo zaključka da često, pored traumatskog do­
življaja, u području erotike postoji neki poremećaj,
onda bi u ovom slučaju trebalo potražiti da li u ovom
pogledu ovde postoji nešto neobično.
Dama poznaje mladog gospodina sa kojim name-
rava da se veri; ona ga voli i nada se da će biti srećna
sa njim. Inače izvan ovoga ništa drugo se ne može
otkriti. Ali istraživanje ne srne da se zaustavi pred
negativnim nalazom dobij enim pomoću površnog is­
pitivanja. Postoje indirektni putevi tamo gde direktni
put ne vodi cilju. Stoga se ponovo vratimo onom čud­
novatom trenutku kada je dama potrčala pred konji­
ma. Raspitajmo se o sastavu društva i kakav je to bio
svečani povod u kome je ona upravo uzela učešća:
to je bila oproštajna večera u čast njene najbolje pri­
jateljice koja je zbog nerv :e odlazila na duže vreme
u inostrano lečilište. Prijateljica je udata i, kako smo
čuli, srećna; takođe je i majka jednog deteta. U po­
datak da je srećna možemo posumnjati, jer da je to
stvarno slučaj, po svoj prilici ne bi imalo nikakvog
razloga da bude nervozna i da ide u lečilište. Nastav­
ljajući sa pitanjima na ovom mestu, saznao sam da je
pacijentkinja, kada su je stigli njeni poznanici, vra­
ćena u kuću njene prijateljice kod koje je bila na
večeri, pošto je to bila najbliža prilika da je smeste
u ove pozne sate. Ovde su je tako iscrpljenu vrlo
prijateljski primili. Na ovom mestu pacijentkinja je
prekinula njeno izlaganje, zbunjena i u nedoumici
pokušavala je da nađe neku drugu temu razgovora.
Očigledno se radilo o nekoj neprijatnoj reminiscen­
ciji, koja je iznenada iskrsla. Posle savlađivanja pa-
cijentkinjinog tvrdokornog otpora ispostavilo se da
se one noći desilo još nešto čudnovato. Ljubazni do­
maćin joj je vatreno izjavio ljubav, što je dovelo do
situacije koja bi se, s obzirom na putovanje njegove

14
supruge, mogla smatrati teškom i neprijatnom. Na­
vodno ova ljubavna izjava došla joj je kao grom iz
vedra neba. Međutim, ovakve stvari obično imaju
svoju predistoriju. Posao sledećih nedelja sastojao se
od toga da se iščeprka deo po deo ove ljubavne priče,
dok se nije dobila celina koju bih otprilike skicirao
ovako.
Kao dete pacijentkinja se ponašala kao dečak,
volela je samo grube dečačke igre, ismejavala sop-
stveni pol i izbegavala svaku vrstu ženskog posla ih
zabave. Posle puberteta, kada su joj se približili
erotski problemi, počela je da izbegava društvo, mr-
zela i prezirala sve ono što je makar i udaljeno pod-
sećalo na biološku određenost čoveka i živela u svetu
fantazija koji nije imao ničega zajedničkog sa stvar­
nošću. Tako je do svoje 24. godine izbegla sve one
male avanture, nadanja i iščekivanja, koja inače i
pokreću ženu u ovo životno doba. Tada se, međutim,
bliže upoznala sa dva gospodina, trebalo je da oni
probiju otvore u trnovoj živici koja je izrasla oko nje.
Gospodin A bio je suprug njene tadašnje najbolje
prijateljice; gospodin B je bio njegov neoženjeni pri­
jatelj. Oba su joj se sviđala. Ipak uskoro joj je iz­
gledalo da joj se ipak gospodin B znatno više sviđa.
Usled toga uskoro je došlo do prisnijeg odnosa izme­
đu nje i gospodina B i već se govorilo o mogućnosti
veridbe. Preko svoje veze sa gospodinom B i preko
prijateljice često je dolazila u dodir sa gospodinom A,
Čije ju je prisustvo neobjašnjivo uzbuđivalo i činilo
nervoznom. U ovo vreme pacijentkinja je uzela učešća
u jednom većem društvenom skupu. Tu su bili prisutni
i njeni poznanici. Ona je bila zamišljena i odsutno
se igrala sa prstenom koji je iznenada ispustila, tako
da se otkotrljao pod sto. Oba gospodina su počeli da
ga traže; gospodinu B je uspelo da ga nađe. On joj
ga je navukao na prst uz značajan osmeh govoreći:
»Vi znate šta to znači?« U tom trenutku ju je obuzelo
čudnovato, neodoljivo osećanje; strgla je prsten sa
prsta i bacila kroz otvoreni prozor. Razumljivo da je
zbog ovoga nastala vrlo neprijatna situacija tako da
je ona uskoro, vrlo neraspoložena, napustila društvo.

15
Ne tako dugo posle ovoga hteo je takozvani slučaj da
pacijentkinja provede letnji odmor u jednom odma­
ralištu gde su bili i gospodin i gospođa A. Tada je
gospođa A već vidljivo bila nervozna, zbog čega je
češće ostajala kod kuće. Stoga je pacijentkinja bila
u situaciji da se sama šeta sa gospodinom A. Jednom
su se vozili malim čamcem. Ona je bila nepažljivo
vesela i iznenada je pala preko ivice u vodu. Gospo­
dinu A, pošto nije umela da pliva, uspelo je da je s
mukom, skoro bez svesti, spase i vrati u čamac. Tada
ju je poljubio. Ovim romantičnim događajem veza je
bila čvrsto zapečaćena. Ali pacijentkinja nije dozvo­
lila da dubina ove strasti dopre do svesti, očigledno
stoga što je oduvek navikla da prođe pored ili, bolje
rečeno, da pobegne od ovakvih utisaka. Kao izgovor
pred samom sobom sve energičnije je insistirala na
veridbi sa gospodinom B i svakodnevno se uveravala
da je gospodin B voli. Ova neobična igra razumljivo
da nije umak!a oštrom oku ženske ljubomore. Gospo­
đa A, njena prijateljica, osećala je ovu tajnu i to ju
je mučilo, stoga je i rasla njena nervoza. Tako je
došlo do potrebe da gospođa A mora da otputuje u
inostranstvo zbog lečenja. Prilikom oproštajne veče­
re našoj bolesnici javio se zao duh i šapnuo: »Noćas
je on sam; nešto ti se mora desiti da bi došla u nje­
govu kuću.« I stvarno se tako i desilo — zbog neobič­
nog ponašanja došla je u njegovu kuću i ona je posti­
gla ono što je tražila.
Posle ovog objašnjenja svako će biti sklon da
pretpostavi da samo đavolska rafiniranost može da
smisli i pokrene ovakav splet okolnosti. U rafinira­
nost se ne može sumnjati, ipak je sumnjiva njena
moralna vrednost, pošto moram da naglasim da uop-
šte nije bila svesna motiva ove dramatične predsta­
ve. Njoj je izgledalo kao da se čitava priča odvija
sama od sebe, a da ona pri tom nije bila svesna bilo
kakvog motiva. Međutim, kroz čitavu predistoriju je
očigledno da je nesvesno sve bilo orijentisano ka
ovom cilju, dok se svest trudila da dovede do ve-
ridbe sa gospodinom B. Nesvesna prisila da se ide
drugim putem bila je jača.

16
 Ponovo se vraćamo našem početnom razmatra­
nju, naime pitanju, kakva je veza patološke (odno­
sno neobične, preterane) reakcije sa traumom. Na
osnovu ponovljenog iskustva došli smo do pretpostav­
ke da i u ovom slučaju pored traume postoji i pore­
mećaj u području erotike. Ova pretpostavka je pot­
puno potvrđena i iz svega ovog smo naučili da tra­
uma, koja navodno deluje kao prouzrokovač bolesti,
nije nište više do povod uz koji se nešto prethodno
nije svesno manifestovalo, naime neki važni erotski
konflikt. Na taj način trauma gubi svoje isključivo
značenje, a na njeno mesto stupa mnogo dublje i obu-
hvatnije shvatanje, koje patogeno dejstvo vidi u erot­
skom konfliktu.
Cesto se čuje pitanje: zašto treba da je upravo
erotski konflikt uzrok neuroze, a ne možda neki drugi
konflikt? Na to se može reći: niko ne tvrdi da tako
treba da bude; međutim, ispostavilo se da je to često
slučaj. Uprkos svim Ijutitim i suprotnim uveravanji-
ma ljubav sa svojim problemima i konfliktima je od
8

fundament alnog značaja za čovekov život i, kao što

se često ispostavlja posle brižljivog istraživanja, od
daleko veće važnosti nego što i sluti individua.
Zbog toga je teorija o traumi tretirana kao za-
starela, pošto sa uvidom da nije trauma već skriveni
erotski konflikt koren neuroze, trauma gubi svoje ka­
uzalno značenje.'

U njenom prirodnom širokom smislu, koji ne obu­

8

hvata samo seksualnost. Time nije rečeno da je erotika i

njeni poremećaji jedini izvor neuroza. Poremećaj ljubavi mo­
že biti sekundarne prirode i uslovljen dubljim uzrocima.
Ima i drugih mogućnosti da čovek postane neurotičan.
* Izuzetak su prave neuroze zbog šoka, kao šok usled
eksplozije granate, »Railway spine«, itd.

I Jung, Odabrana dela, II 17

 II

TEORIJA EROSA

Sa shvatanjem, opisanim u prethodnom poglav­

lju, na neočekivan način odgovoreno je na pitanje
traume, međutim, odmah se stalo pred problemom
erotskog konflikta koji, kao što je pokazao naš pri-
mer, sadrži mnoštvo nenormalnih elemenata, koji se
na prvi pogled ne mogu uporediti sa običnim erot­
skim konfliktom. Pre svega je upadljivo i skoro ne-
verovatno, da je samo prividnost svesna, dok stvarna
strast pacijentkinje ostaje skrivena. U ovom slučaju
se ne može osporiti da je stvarna veza ostala u tami,
dok je samo privid dominirao u vidnom polju svesti.
Ako evu činjenicu formulišemo teorijski, onda bi to
neuroze postoje dve tendencije,
koje su međusobno u striktnoj suprotnosti i od kojih
je jedna nesvesna. }Ova rečenica je namerno formuli-
sana vrlo uopšteno; pošto time želim da istaknem da
je morbidni konflikt doduše lični momenat, ali isto­
vremeno u individui očigledno postojeći konflikt ljud­
ske prirode, pošto je neslaganje sa samim sobom uop-
šte znak kulturnog čoveka. Neurotičar je samo pose­
ban slučaj čoveka nesaglasnog sa samim sobom, koji
treba da u sebi sjedini prirodu i kulturu.
Kao što je poznato kulturni proces se sastoji od
progresivnog sputavanja animalnog u čoveka; to je
proces domestifikacije koji se ne sprovodi bez po­
bune od strane slobodoljubive životinjske prirode. S

18
vremena na vreme to se kao zanos širi kroz čovečan-
stvo sputano kulturnom prisilom: stari vek je doživeo
talas dionizijskih orgija prenetih sa Istoka, koje su po­
stale bitni i karakteristični sastojak antičke kulture,
a čiji duh nije malo doprineo tome što se u brojnim
sektama i filozofskim školama poslednjeg predhriš-
ćanskog veka isposništvo razvilo u stoički ideal i da
iz politeističkog haosa onog doba proisteknu asketske
religije Mitre i Hrista. Drugi talas dionizijskog slo­
bodoljubivog zanosa naišao je u renesansi preko Za­
pada. Teško je procenjivati sopstveno doba. U nizu
revolucionarnih pitanja koja su se postavila tokom
poslednjih pedeset godina, iskrslo je i »seksualno pi­
tanje« koje je prouzrokovalo čitav rod nove literatu­
re. U ovom »pokretu« bili su početni koreni psiho­
analize, čije je teorijsko formiranje na ovaj način pre-
trpelo bitni jednostrani upliv. Niko nije sasvim ne-
zavistan od savremenih strujanja. Od tada su »sek­
sualno pitanje« gurnuli u pozadinu politički i drugi
svetski problemi. Ali to ništa ne menja osnovnu či­
njenicu da se čovekova nagonska priroda stalno su­
dara sa kulturnim ograničenjima. Ova doduše menja-
ju imena, ali suština ostaje ista. Danas znamo još i
to da nije uvek samo životinjska nagonska priroda
ta koja je nesaglasna sa kulturnom prisilom, već su
to često i nove ideje koje iz nesvesnog prodiru na
svetio dana i isto tako kao i nagoni dolaze u sukob
sa vladajućom kulturom. Danas bi se, na primer, lako
mogla postaviti politička teorija neuroza ukoliko je
čovek danas uglavnom uznemiren političkim strasti­
ma, čemu je »seksualno pitanje« bilo samo beznačaj­
na predigra. Možda će se još ispostaviti da je i poli­
tičko samo prethodnica još dubljeg religijskog potre­
sa. Neurotičar uzima učešća u aktuelnim strujanjima
a da toga nije svestan, i ove odražava u sopstvenim
konfliktima.
Neuroza je tesno povezana sa problemom vre­
mena i zapravo predstavlja neuspeli pokušaj indivi­
due da u samoj sebi reši opšti problem. Neuroza je
podvojenost sa samim sobom. Razlog raspolutanosti
je kod većine ljudi to što bi svest želela da se drži

19
svog moralnog ideala, dok nesvesno stremi svom ne­
moralnom (u sadašnjem smislu) idealu, koga bi svest
želela da se odrekne. Ova vrsta ljudi su oni koji bi
hteli da budu pristojniji nego što u osnovi uzev jesu.
Ali konflikt može biti i obrnut: ima ljudi koji su na
izgled vrlo nepristojni i sebe ni u čemu ne sputavaju.
U osnovi uzev ovo je, međutim, samo grešna poza;
pošto se kod njih u pozadini nalazi moralna strana,
koja je dospela u nesvesno isto kao kod moralnog čo­
veka nemoralna priroda. (Stoga treba po mogućstvu
izbegavati ekstreme, jer oni uvek pobuđuju sumnju
na suprotnost).
Ovo opšte razlaganje potrebno nam je da bismo
bolje razumeli pojam »erotskog konflikta«. Odavde
ćemo razmatrati s jedne strane psihoanalitičku tehni­
ku a s druge pitanje terapije.
Kod ove tehnike očigledno se radi o pitanju: kako
najkraćim a ipak najboljim putem upoznati pacijen­
tova nesvesna zbivanja? Prvobitna metoda bila je hi-
pnotična: ili ispitivanje u stanju hipnotičke koncen­
tracije ili spontana produkcija fantazije od strane pa^
cijenta (u ovakvom stanju). Ova metoda se povreme­
no još primenjuje ali je u poređenju sa sadašnjom
tehnikom primitivna i često nedovoljna. Druga me­
toda potekla je sa Ciriške psihijatrijske klinike: tako­
zvana asocijativna metoda.' Ova metoda na egzaktan
način pokazuje postojanje konflikta u obliku tako­
zvanog kompleksa osećajno naglašenih predstava koje
se otkrivaju preko tipičnih smetnji u eksperimentu. 1

lXH-najvažnija metoda kojom se mogu upoznati pato­

geni konflikti je, kao što je prvi pokazao Frojd, ana­
liza snova.J
O snovima se može reći da je od kamena koga
su odbacivali graditelji postao kamen temeljac. Sart,
taj nestalni i neugledni produkt naše duše tek je u

1
Up. Jung, Diagnostische Assoziationsstudien, 1906. i
1910. Ges. Werke, Bd. 2.
8
Jung, Allgemeines zur Komplektheorie u: Vber psy-
chische Energetik und das Wesen der Traume, 1948. Ges.
Werke. Bd. 2.

20
moderno vreme doživeo tako temeljno nipodaštava-
nje. Nekada je cenjen kao najavljivač sudbine, opo-
minjač i tešitelj, kao glasnik bogova. Sada ga kori­
stimo kao izveštača nesvesnog, on mora da nam oda
tajne koje su skrivane od svesti, a to san i čini sa za­
čuđujućom potpunošću. »Manifestni san«, tj. san ona­
kvog kakvog se mi sećamo, prema Frojdovom shva-
tanju je fasada na osnovu koje se ne može ništa za­
ključiti o unutrašnjosti kuće, već je ova brižljivo skri­
vena pomoću takozvane cenzure sna. Ako nam sne-
vač, pridržavajući se izvesnih tehničkih pravila, is­
priča pojedinosti svoga sna, ubrzo se ispostavlja da
njegova prisećanja idu određenim smerom i da se
centriraju oko izvesnog materijala koji je od ličnog
značaja i odaje takav smisao koji se na prvi pogled
ne bi naslutio iza sna, koji je, međutim, kako se može
dokazati pomoću brižljivog upoređivanja, u najfini­
joj i najdetaljnijoj vezi sa fasadom sna. Ovaj posebni
smisaoni kompleks u kome se spajaju sve niti sna
predstavlja traženi konflikt u izvesnoj, prilikama u-
slovljenoj varijaciji. Neprijatno i inkompatibilno kon­
flikta je, prema Frojdovom shvatanju, pri tom tako
prekriveno ili rasplinuto, da se može govoriti o ispu­
njenju želje. Svakako da je samo u retkim slučaje­
vima posredTispunjenje očiglednih želja, kao kod ta­
kozvanih snova usled somatskih draži, na primer kod
u snu doživljenog osećaja gladi, gde se želja za jelom
ispunjava snevanjem obilnog obroka. Isto tako ne-
odložna misao da se sada mora ustati, koja je u su­
protnosti sa željom za daljim spavanjem, dovodi do
željene smene predstave da se već ustalo itd. Ali ni
izdaleka nisu svi snovi tako jednostavne prirode. Ima
neprijatnih želja koje čovek radije sebi ne bi priznao,
a upravo takve Frojd smatra pravim tvorcima snova.
Tako, na primer, ćerka nežno voli majku; međutim
ona sanja da je majka, na ćerkinu ogromnu žalost,
umrla. Prema Frojdovom shvatanju kod ove ćerke
postoji njoj samoj nesvesna, krajnje neprijatna želja
da njena majka, prema kojoj gaji potajno otpore, što
pre napusti ovaj svet. I kod najbesprekornije ćerke
mogu naići ovakvi prohtevi, protiv kojih se onda ona

21
žestoko bori, ukoliko prete da se suviše često i upor­
no održavaju. Na izgled manifestni san ne sadrži ispu­
njenje želje, već pre strahovanje ili brigu, dakle u-
pravo suprotno od pretpostavljenog nesvesnog pod-
sticaja. Ali poznato je da je preterana zabrinutost
vrlo često i s pravom sumnjiva na svoju suprotnost
(svakako da će se kritički čitalac zapitati: da li je za­
brinutost, izložena u snu, preterana?) Ovakvih snova,
gde ispunjenje želje na izgled nije pravi trag, postoji
bezbroj, {ji-snu obrađivani konflikt je nesvestan, isto
tako i pokušaj rešenja koji proističe iz snajKod naše
snevačice stvarno je postojala tendencija da odstrani
majku, izražena jezikom nesvesnog to se kaže: da um­
re. Svakako da snevačicu ne možemo učiniti odgovor­
nom za ovu tendenciju, pošto, tačno uzev, nije ona is-
f abrikovala san već nesvesno. Ono sadrži u sebi za sne­
vačicu neočekivanu tendenciju da odstrani majku. U-
pravo činjenica da sneva jednu ovakvu tendenciju po­
tvrđuje da o njoj svesno ne razmišlja. Ona uopšte ne
razume zašto bi majku trebalo odstraniti. No, poznato
nam je da izvestan sloj nesvesnog«sadrži sve ono što je
izgubljeno u reminiscencama sećanja, i dalje sve ono
od infantilnih nagonskih podsticaja što nije moglo da
se upotrebi u kasnijem zrelom životnom dobu. Može
se reći da većina onog što dolazi iz nesvesnog, pre
svega nosi karakter infantilnog — tako i ova želja,
koja, naime, glasi vrlo jednostavno: »Tata, zar ne,
kada mama umre, ti ćeš se oženiti sa mnom?« Ovaj
infantilni izraz želje je zamena za prisutnu postoje­
ću, ali u ovom slučaju snevačici iz još nepoznatih raz­
loga neprijatnu želju da se uda. Ova-pomisao ili pre
ozbiljnost odgovarajuće namere je, kako se to kaže
»potisnuta u nesvesno« i tu se nužnim načinom izra­
zila infantilno, pošto se materijal koji stoji na raspo­
laganju nesvesnom, najvećim delom sastoji od infan­
tilnih reminiscencija.
U našem snu na izgled se radi o infantilnom
podsticaju ljubomore. Snevačica je u neku ruku za­
ljubljena u oca i zbog toga bi želela da odstrani maj­
ku. Ali njen stvarni konflikt se sastoji u tome što bi,
s jedne strane, rado želela da se uda a, s druge, ne

22
može da se odluči za to: nikad se tačno ne zna da li
će joj taj čovek sasvim odgovarati itd. S druge strane
kod kuće je isto tako lepo, a kada bi čovek morao da
se rastane od drage mamice, i da bude odrastao i sa­
mostalan . . . ? Ali ona ne primećuje da se ozbiljno
suočila sa pitanjem udaje, tako da više ne može da se
vrati ocu i majci bez ovog od sudbine postavljenog
pitanja. Ona više nije dete od negda, već je sada ona
ta lcoja želi da se uda. Kao takva ona se vraća, naime
sa željom za muškarcem. U porodici je, međutim,
otac muškarac i na njega se, bez ćerkinog znanja, ve­
zuje želja za muškarcem. Ali to je incest. Na ovaj na­
čin nastaje sekundarna incestna spletka. Frojd pretpo­
stavlja da je incestna tendencija primarna i da zapra­
vo predstavlja osnovu zbog koje snevačica ne može
da se odluči za udaju. Ostali navedeni razlozi malo
mu znače. U pogledu ovog shvatanja već dugo sam
zastupao stanovište da povremena pojava incesta ne
dokazuje opšte postojanje incestne sklonosti, isto kao
što činjenica da se vrše ubistva ne ukazuje na opšte
rasprostranjenu strast za ubijanjem. Ja neću ići to­
liko daleko da tvrdim da u svakoj osobi ne postoje
začeci bilo kog prestupa. Međutim, ipak je ogromna
razlika između postojanja jedne ovakve klice i aktuel-
nog konflikta i na ovome zasnovanom cepanju lično­
sti, kao što je to slučaj kod neuroza.
Ako se pažljivo prati istorijat neke neuroze, onda
se redovno nalazi kritički momenat u kome se poja­
vio'problem koji je sklonjen u stranu. Ovo izbegava-
nje je tako prirodna i svuda prisutna reakcija kao i
lenost, komotnost, kukavičluk, strašljivost, neznanje i
nesvesnost koji se i nalaze u osnovi problema. Tamo
gde postaje neprijatno, teško i opasno, čovek najče­
šće okleva i po mogućstvu se ne suočava sa svim t i m )
Ove razloge smatram sasvim dovoljnim.!Nesumnjivo
postojeća incestna simptomatologija, koju je Frojd
sasvim ispravno sagledao, izgleda mi da nije sekun­
darni, već patološki fenomen.
San se često bavi na izgled budalastim detaljima,
zbog čega ostavlja smešan utisak, ili je izvanjski u
tolikoj meri nerazumljiv, da mu se jedino možemo

23
čuditi, zbog čega uvek moramo da savladamo izvestan
otpor pre nego što pomoću strpljivog rada razmrsimo
zapletene spojeve. Kada najzad stupimo u stvarni smi­
sao sna, onda se već nalazimo usred tajni snevača i sa
čuđenjem zaključujemo da je i na izgled besmisleni
san krajnje smisaon i da zapravo govori samo o važ­
nim i ozbiljnim stvarima. Ovo saznanje nas primora­
va na nešto više poštovanja u odnosu na takozvano
sujeverno značenje snova, koje naše racionalističko
doba sasvim nipodaštava.
Kako Frojd kaže analiza snova je »via regia« ka
nesvesnom;5ahaliza snova vodi u najdublje lične taj­
ne, zbog čega je u ruci lekara i odgajivača psihe ne-
procenjiv instrumenat;
Analitička metoda, ne samo specijalna Frojdova
psihoanaliza, sastoji se uglavnom od brojnih analiza
snova, pošto snovi tokom terapijskog postupka pri­
nose sadržaj nesvesnog, da bi ih izložili dezinfekcio-
nom uticaju dnevnog svetla, pri čemu se ponovo nađe
neki vredan komad za koji se smatralo da je izgub­
ljen. Pri ovakvom stanju stvari ne može se očekivati
ništa drugo do da je za mnoge ljude koji imaju po­
grešnu predstavu o sebi terapijski postupak pre svega
ispovest, pošto oni, prema antičkoj mističnoj izreci:
»Daj od sebe ono što imaš i bićeš primljen«, pokreću
sve najintimnije voljene iluzije da bi u sebi pronašli
nešto dublje, lepše, obuhvatnije. To su stare mudro­
sti koje prilikom terapijskog postupka ponovo izlaze
na svetio dana i poseban je kuriozum da se na vr­
huncu naše današnje kulture ispostavlja da je neop­
hodna ova vrsta psihičkog vaspitanja — vaspitanja
koje se ne samo u jednom pogledu može uporediti sa
Sokratovom tehnikom, iako analiza prodire u mnogo
veće dubine.
Frojdov istraživački smer pokušao je da dokaže
da erotskom odnosno seksualnom momentu pripada
pretežan značaj pri nastanku patogenog konflikta.
Prema ovoj teoriji nastaje kolizija između tendencije
svesti i nemoralne, inkompaiibilne, nesvesne želje.
Nesvesna želja je infantilna, to jest to je želja iz deč-

24
jeg doba koja više ne odgovara sadašnjosti zbog čega
se potiskuje, i to iz moralnih razloga. Neurotičar ima
u sebi dušu deteta, koje loše podnosi hotimična ogra­
ničenja čiji smisao ne uviđa; ona doduše pokušava da
usvoji moralne norme, ali tim putem dospeva do ne-
saglasnosti sa samim sobom; s jedne strane hoće sebe
da sputa, s druge da se oslobodi — i ova borba se
naziva neuroza. Da je ovaj konflikt jasno sVestan u
svim svojim detaljima verovatno iz toga nikada ne
bi hastali neurotski simptomi; ovi nastaju samo onda
kada čovek nije u stanju da sagleda drugu stranu svo­
ga bića i hitnost njenih problema. Samo pod ovim u-
slovom izgleda da mogu nastati simptomi, koji poma­
žu da dođe do izraza nepriznata strana duše. Stoga je
simptom, po Frojdu, ispunjenje nepriznatih želja,
koje bi, da su svesne, došle u žestok sukob sa moral­
nim ubeđenjimaA Kao što je već rečeno, ova strana
duše koja se'nalazi u večitoj senci uzmiče svesnom
uvidu; bolesnik stoga ne može s njom da raspravlja,
da je popravi, da se s njom nagodi ili da je se odrek­
ne, pošto on u stvarnosti uopšte ne poseduje nesvesne
nagonske podsticaje; oni su potisnuti iz hijerarhije
svesne psihe tako da su postali samostalni kompleksi
kojima treba pomoću analize ponovo ovladati savla­
đujući velike otpore. Ima pacijenata koji se hvale ti­
me što za njih ne"poštoji tamna strana duše; oni tvrde
da nemaju konflikata, ali ne uviđaju da im stoga na
putu stoje druge stvari nepoznatog porekla, kao hi­
sterična ćudljivost, šikaniranja sebe i bližnjih, nervo­
zni katar želuca, različiti bolovi, razdražljivost bez po­
voda i čitava armija neurotskih simptoma.
Frojdovoj psihoanalizi je prebacivano da osloba­
đa (na sreću) potisnute animalne nagonske podsticaje
čoveka i da time može pričiniti nesagledivu nesreću.
Iz ovog strahovanja očigledno proističe koliko se ma­
lo poverenja ima u dejstvo današnjih moralnih prin­
cipa. Ljudima izgleda kao da samo pripovedani moral
zadržava čoveka od razuzdanosti; međutim, mnogo
efikasniji regulativ je nevolja koju postavljaju grani­
ce stvarnosti, koje su mnogo ubedljivije od svih mo­
ralnih principa. Tačno je da psihoanaliza privodi u

25
svest animalne nagone, ali ne, kako to interpretiraju
pojedinci, da bi ih neposredno prepustila razuzdanoj
slobodi, već da bi ih uvrstila u smisaonu celinu. Na­
ime, na svaki način je prednost u potpunosti posedo-
vati svoju ličnost; jer inače potisnuti sadržaji mogu
se na nekom drugom mestu isprečiti na putu i to ne
na nevažnim, već upravo na najosetljivijim mestimai
Ako se ljudi vaspitavaju da jasno sagledaju tamnu
stranu svoje prirode, možemo se nadati da će ovim
putem naučiti da bolje razumeju i vole svoje bližnje.
Smanjenje dvoličnosti i povećanje samospoznaje mo­
gu samo koristiti u obzirima prema bližnjim, pošto je
čovek isuviše sklon da nepravdu i nasilje, koje priči-
njava sopstvenoj prirodi, prenese i na bližnje.
Prema Frojdovoj teoriji potiskivanja izgleda kao
da su samo isuviše moralni ljudi oni koji potiskuju
svoju nagonsku prirodu. Nemoralan čovek, koji ne­
sputano iživljava svoju nagonsku prirodu, morao bi
prema ovome da bude potpuno imun na neurozu. Ka­
ko iskustvo uči, to naravno nije slučaj. On može biti
isto tako neurotičan kao svako drugi. Ako ga analizi­
ramo, onda otkrivamo da je kod njega jednostavno
potisnut moral. Ako je nemoralan čovek zbog toga
neurotičan, onda on pruža, kako je to spretno for-
mulisao Niče, sliku »bledog prestupnika« koji ne stoji
na visini svog dela.
Covek može smatrati da su u jednom ovakvom
slučaju potisnuti ostaci pristojnosti samo infantilno-
-tradicionalne konvencije, koje nagonskoj prirodi po­
stavljaju nepotrebne uzde, zbog čega su uništene. Sa
principom »Ecraser l'infame!« čovek dospeva do teo­
rije apsolutnog iživljavanja. To bi naravno bilo sa­
svim fantastično i besmisleno. Naime, nikada se ne
sme zaboraviti — a to se mora doviknuti i Frojdovoj
školi — da moral nije donesen sa Sinaja u obliku tab­
lica i nametnut narodu, već da je moral funkcija čo-
vekove duše, koja je stara koliko i čovečanstvo. Moral
se ne nameće od spol ja — čovek ga konačno ima a
priori u sebi samom; ne zakon, već moralno biće bez
koga bi bio nemoguć zajednički život ljudskog druš-

'26
tva. On je instinktivni regulativ postupaka, koji sre­
đuje i zajednički život životinjskog čopora. Moralni
zakoni važe, međutim, samo unutar jedne ljudske
grupe koja živi zajedno. Izvan ove ti zakoni prestaju.
Tamo umesto ovih važi stara istina: »Homo homini
lupu« (Covek je čoveku vuk). Sa napredovanjem kul­
ture sve veće ljudske mase se potčinjavaju stegama
istog morala a da se do danas nije uspelo da se mo­
ralnim zakonima obezbedi prevlast i izvan granica
društva, to jest u slobodnom prostoru između dve me­
đusobno nezavisne zajednice. Tamo vladaju, kao od
starina, bespravlje i bezakonje i najcrnji nemoral, što,
međutim, glasno kaže samo neprijatelj.
Frojdovi propisi su toliko ubeđeni u osnovnu, is­
ključivu važnost seksualnosti u nastanku neuroza, da
su iz toga izvučene konsekvence i hrabro napadnut
savremeni seksualni moral. To je nesumnjivo bilo ko­
risno i neophodno, pošto su na ovom području vlada­
la i još vladaju shvatanja koja su, s obzirom na kraj­
nje komplikovano stanje stvari, isuviše neizdiferen-
cirana. Kao što su u srednjem veku bili prezreni nov­
čani poslovi pošto još nije postojao kazuistički dife­
renciran moral novčanog poslovanja, već samo pau­
šalni moral, tako i danas postojf samo paušalni sek­
sualni moral. Devojka koja ima vanbračno dete je
osuđena a da niko ne pita da li je ona pristojan čo­
vek ili ne. Pravno nepovlašćen oblik ljubavi je ne­
moralan, sasvim svejedno da li se ona upražnjava iz­
među pristojnih ljudi ili propalica. Hipnotizirani smo
onim šta a pri tom zaboravljamo ono kako, čoveka
koji radi, isto kao što za srednji vek novčano po­
slovanje nije bilo ništa drugo do bleštavo, pohlepno
traženo zlato i upravo stoga i đavolski posao.
Ipak, stvar nije baš tako jednostavna. Erotika je
podozriva i biće u vek to, bez obzira šta za nju bude
rekao bilo koji budući zakonodavac. Ona s jedne stra­
ne pripada prvobitnoj životinjskoj prirodi čoveka,
koja će postojati sve dotle dok čovek ima animalno
telo. S druge strane, međutim, ona je srodna najvišim
oblicima duha) Ali ona cveta samo kada se duh i na-

2?
gon nalaze u pravom skladu. Ako erotici nedostaje
jedan ili drugi aspekt, onda dolazi do poremećaja ili
bar do neuravnotežene jednostranosti, koja može la­
ko skliznuti u patološko. Isuviše mnogo životinjskog
izopačuje kulturnog čoveka; isuviše mnogo kulture
stvara bolesne životinje.^ Ova dilema pokazuje svu
nesigurnost koju za čoveka predstavlja erotika. Ero­
tika je u osnovi uzev nešto nadmoćno, koje se, kao i
priroda, može savladati i iskoristiti kao da je nemoć­
no. Ali skupo se plaća trijumf nad prirodom. TPrirodi
nisu potrebna principijelna objašnjenja, već se zado­
voljava trpljenjem i mudrom umerenošću.
»Eros je veliki demon« rekao je mudri Diotim
Sokratu. Čovek s njim nikada sasvim ne izlazi na
kraj, ili izlazi na kraj s njim na sopstvenu štetu. On
nije sva priroda u nama, ali bar jedan od njenih glav­
nih aspekata. Tako se Frojdova seksualna teorija ne­
uroza zasniva na pravom i stvarnom principu. Me­
đutim, ona pravi grešku jednostranosti i isključivo­
sti, a osim toga neoprezno hoće da neshvatljivi eros
odredi grubom seksualnom terminologijom. U ovom
pogledu Frojd je tipični predstavnik materijalističke
epohe, čija nada je bila da zagonetku sveta odjed­
3

nom reši u epruveti. Sam Frojd je u poodmakloj sta­

rosti uvideo ovaj nedostatak ravnoteže u njegovoj
teoriji pa je erosu, koga on označava kao libido, su­
protstavio nagon za destrukcijom, odnosno nagon za
smrću. U njegovim zaostalim spisima o ovom pro­
4

blemu kaže sledeće: »Posle dugog oklevanja i kole­

banja odlučili smo da pretpostavimo samo dva osnov­
na nagona: eros i nagon za destrukcijom. Cilj prvog
je da stvara sve veće i veće jedinice i da se tako odr­
žava, dakle vezivanje, cilj drugog je u suprotnosti,

s
Jung, Sigmund Freud als kulturhistorische Erschei-
nung. Ges. vVerke, Bd. 15.
4
Ova ideja prvobitno potiče od moje učenice S. Spiel-
rein. Up. Die Destruktion als Ursache des Werdens in Jahr-
buch fiir psychoanalytische und psychopathologische For-
schungen, 1912. Ovaj rad pominje i Frojd. Nagon za destruk­
cijom, odnosno smrću Frojd navodi u svom spisu: Jenseits
des Lustprinzips, Kap. 5.

28
da rastavlja veze i da tako uništava s t v a r i . . . Stoga
ga nazivamo i nagon za smrću.« 5

Zadovoljiću se ovom napomenom bez bližeg ula­

ženja u problematičnost koncepcije. Dovoljno je jas­
no da život, kao i svaki tok, ima početak i kraj i da je
svaki početak i početak kraja. Ono što Frojd misli je,
u osnovi uzev činjenica, da je svaki tok energetski
fenomen i da energija uopšte može proisteći samo iz
napona suprotnosti.

5
S. Freud, Abriss der Psychoanalyse, Kap. 2, S. 70.
Schriften aus dem Nachlass. London, 1941.
 III

DRUGO GLEDIŠTE: VOLJA ZA MOC

Do sada smo problem ove nove psihologije uglav­

nom posmatrali sa Frojdovog stanovišta. Nesumnjivo
da smo na taj način sagledali nešto, i to nešto istinito,
čemu možda naš ponos, naša kulturna svest kaže ne,
ali nešto u nama kaže da. Za mnoge ljude u ovome
leži nešto što ih razdražuje i dovodi do protivurečno-
sti, ili još više od toga: nešto što ustalasava strah i
zbog toga čovek neće da ga prizna. To je zapravo
nešto strašno da čovek ima i jednu tamnu stranu koja
u svojoj senci ne krije samo sitne slabosti i estetske
nedostatke, već se sastoji od upravo demonske dina­
mike. Pojedinačni čovek retko' zna nešto o ovome, po­
što njemu, kao pojedincu, izgleda neverovatno da bi
mogao bilo gde ili bilo kako da strci iznad samog sebe.
Ali ako pustimo da ovo bezazleno biče formira masu , 7

onda iz toga u danom slučaju nastaje razbesnelo ču­

dovište, pri čemu je svaki pojedinac samo još najsit­
nija ćelija u telu monstruma, gde on hteo ili ne hteo
mora da učestvuje u krvavom bestijalnom zanosu i
da ga čak i potpomaže. Zbog prigušenog naslućivan ja
ove mogućnosti čovekove tamne strane odbija se i
priznavanje njenog postojanja. Čovek se slepo opire
lekovitoj dogmi nasleđenog greha, koja je ipak tako
nečuveno tačna. Čovek čak okleva da sebi prizna kon­
flikt koji tako neprijatno opaža. Pojmljivo je da će
biti nepoželjan onaj psihološki pravac koji insistira
na tamnoj strani, čak izaziva strah pošto nas primo-

30
rava da se suočimo sa nedokučivošću ovog problema.
Tamna slutnja nam govori da nismo potpuni bez ovog
negativnog, da imamo telo koje, kao telo uopšte, bez-
uslovno baca senku i da, ako odričemo ovo telo, ni­
smo trodimenzionalni, već pljosnati i ništavni. Ali ovo
tejo je životinja sa životinjskom dušom, tj. živi sistem
oezuslovno podređen nagonu.' Sjediniti se sa ovom
Senkom može reći da nagonu a time i reći da onoj
čudovišnoj dinamici koja preti u pozadini. Od toga
želi da nas oslobodi asketski morji hrišćanstva, uz
opasnost da čovekovu* životinjsku prirodu uznemiri u
njenim najdubljim osnovama.
Da li je čovek sebi razjasnio šta znači reći na­
gonu da? Niče je to hteo i učio, ozbiljno se angažu-
jući oko toga. On je sa retkom strašću žrtvovao sebe,
čitav svoj život ideji nadčoveka, naime ideji čoveka
koji se, povinujući se svom nagonu, izdiže iznad sa­
mog sebe. A kako je protekao njegov život? Kao što
je sam Niče prorekao u Zaratustri: u onom premoni-
tornom smrtonosnom padu igrača na užetu, »čoveka«
koji nije hteo da bude »preskočen«. Samrtniku govori
Zaratustra: »Tvoja duša biće brže mrtva od tvog te-
la!« A kasnije kepec govori Zaratustri: »O Zaratustra,
ti kamenu mudrosti, ti se bacaš visoko, ali svaki ba­
čeni kamen mora pasti.« Kada je završio svoj »Ecce
homo«, tada je bilo kao i onda kada je nastala ova
reč, isuviše kasno, tako da je raspinjanje duše zapo­
čelo pre nego što je umrlo telo.
Ko je ovako učio da se kaže do, njegov život se
mora kritički razmotriti da bi se istražilo dejstvo jed­
nog ovakvog učenja na onome koji ga je propovedao.
Ako u tom pravcu osmotrimo njegov život, onda mo­
ramo reći: Niče je živeo s onu stranu nagona, u vi­
sinskom vazduhu heroizma, koja visina se održavala
brižljivom dijetom, izabranom klimom i naročito sa
vrlo mnogo tableta za spavanje — sve dok napon nije
razmrskao mozak. On je govorio o da a sprovodio ne
prema životu. Njegovo gađenje od ljudi, naime upra­
vo od te čovečije životinje koja živi nagonom, bilo je
isuviše veliko. On ipak nije mogao da »proguta« ža­
bu o kojoj je često sanjao i plašio se da će morati da

31
je proguta. Zaratustrin lav je ponovo vraćao u pakao
nesvesnog sve one »više« ljude, koji su vapili za ži­
votom. Zbog toga nas njegov život ne može ubediti u
vrednost njegovog učenja, pošto bi »viši« čovek želeo
da zaspi i bez hlorala, hteo bi da živi u Naumburgu
ili Bazelu uprkos »magle i senki«, on hoće ženu i
potomstvo, on hoće uvažavanje i ugled u čoporu, on
želi bezbrojne običnosti, i to često i one filistarske.
Ovaj nagon nije doživeo Niče, naime životni nagon.
Niče je bio, ne šteteći njegovoj veličini i značaju,
bolesna ličnost.
Ali odakle je živeo Niče, ako ne iz nagona? Da li
se Ničeu stvarno može zameriti da je svom nagonu
praktički rekao ne? On jedva da bi se složio sa tim.
On bi čak mogao da dokaže — i to bez teškoća — da
je u najvišem smislu te reči doživeo svoj nagon. Ali
kako je moguće, začuđeno ćemo se zapitati, da ga je
upravo nagonska priroda čoveka udaljila od ljudi, od­
vela u apsolutnu ljudsku usamljenost, u izdvojenost
od čopora hranjenu gađenjem? Smatra se da upravo
nagon sjedinjuje, sparuje, oplođava, da je usmeren ka
zadovoljstvu i uživanju, zadovoljenju svih čulnih že­
lja. Ali sasvim smo smetnuli s uma da je to jedan od
mogućih pravaca nagonskih zadovoljenja. &Ie postoji
samo nagon održanja vrste već i nagon samoodržanja.
Niče očigledno govori o ovom drugom nagonu,
naime o volji za moćiJOno što je inače nagonsko za
njega je sve u službi volje za moći; sa stanovišta Froj­
dove seksualne psihologije najteža zabluda, nepozna­
vanje biologije, promašaj dekadentne neurotske pri­
rode. Svakom pristalici seksualne psihologije biće la­
ko da dokaže da je sve ono uzvišeno, herojsko u Ni-
čeovim pogledima na svet i život ništa drugo do
posledica potiskivanja i pogrešno shvaćenog »nago­
na«, naime onog nagona koga ova psihologija smatra
fundamentalnim.
Ničeov slučaj pokazuje, s jedne strane, koje su
posledice neurotske jednostranosti a s druge, koje su
opasnosti koje u sebi krije skok izvan i preko hrišćan-
stva. Niče je neosporno duboko osećao hrišćansko od­
ricanje životinjske prirode i tragao je za višom ljud-

32
 skom celovitosti s onu stranu dobra i zla. Svako ko
ozbiljnije kritikuje osnovni stav hrišćanstva, oslobađa
se zaštite koju mu ovaj pruža. On se bezuslovno pre­
daje životinjskoj duši. To je trenutak dionizijske oma-
me, osvajačko otkrovenje »plave zveri«, koja sa ne­
1

viđenom grozom hvata onog koji ništa ne sluti. Obu-

zetost ga pretvara u heroja ili Bogu slično biće, u ve­
ličinu daleko iznad ljudske. On se sasvim tačno oseća
»6000 stopa s onu stranu dobra i zla«.
Psihološkom posmatraču ovo stanje je poznato
kao »identifikacija sa Senkom«, fenomen koji se sa
velikom pravilnošću zbiva u ovakvim trenucima su­
koba sa nesvesnim. Protiv ovoga pomaže jedino raz­
borita samokritika. Prvo i pre svega krajnje je neve-
rovatno da je čovek upravo otkrio neku istinu koja
će po tresti svet: tako nešto se dešava izvanredno ret-
ko u svetskoj istoriji. Drugo, brižljivo treba istražiti
da li se nešto slično nije već zbilo negde drugde. Na
primer, Niče kao filolog mogao je da obradi nekoliko
jasnih antičkih paralela, što bi ga sigurno umirilo.
Treće, treba razmotriti da li dionizijski doživljaj bez
daljnjega ne može biti ništa drugo do vraćanje u ne-
znabožački oblik religije, čime u suštini, dakle, ne bi
bilo otkriveno ništa novo i ista priča bi ponovo počela
iz početka. Četvrto, čovek ne može a da ne uvidi da će
početnom radosnom poletu sve do herojsko božanskih
visina više nego sigurno uslediti isto tako dubok pad.
Time bi čovek bio u prednosti da može sav taj zanos
da svede na meru nešto napornijeg planinarenja,
kome sledi večita svakodnevica. ^tao što svaki potok
traži dolinu i široku reku, koja opet stremi ka ravni­
cama, tako protiče život ne samo u svakodnevici, već
život i sve čini svakodnevicom.'Neobično ne treba da
postane katastrofa, može da se prokrade pored svako-
dnevice, ali ne često. Ako je heroizam hroničan, za­
vršava u borbi, a borba vodi u katastrofu ili neurozu
ili u oboje. Sa ovom ekstazom, međutim, mogao je
isto tako dobro da istra je i u hrišćanstvu. Time ni

1
Up. Jung: Vber das Unbeviusste, 1918. Geb. Werke,
Bd. 10.

3 Jung, Odabrana dela, II

33
najmanje nije odgovoreno na pitanje životinjske du­
še, pošto je ekstatična životinja besmislica. Životinja
ispunjava svoje životne zakone, ništa više i ništa ma­
nje. Može se reći poslušno i pobožno. Ekstatičar, me­
đutim, preskače životni zakon i ponaša se, sa aspekta
prirode, neuredno. OVa neurednost je isključivo pre-
imućstvo čoveka, čija svest i slobodna volja se pone­
kad mogu contra naturam osloboditi od njihovih ko-
rena u životinjskoj prirodi. Ova osobenost je neop­
hodna osnova svih kultura, ali i duševne bolesti, ako
je preterana. Čovek podnosi bez štete samo određenu
meru kulture. Beskrajna dilema kultura ili priroda
je u osnovi uvek pitanje jednog previše ili jednog pre­
malo, nikakvo ili-ili.
Ničeov slučaj postavlja nas pred pitanje: da li
ono što mu je otkrio sukob sa Senkom, naime volja
za moć, treba razumeti kao nešto nesvojstveno, kao
simptom potiskivanja? Da li je volja za moć genuina
ili samo nešto sekundarno? Da je sukob sa Senkom
oslobodio bujicu seksualnih fantazija, onda bi slučaj
bio jasan, ali ispalo je drugačije. Suština nije bila eros
već snaga sopstvenog Ja. Iz toga bi se moralo zaklju­
čiti da potisnuto nije bilo eros već volja za moć. Po
mome mišljenju nema osnove pretpostavci da je eros
genuin a volja za moć ne. Sigurno da je i volja za
moć isto tako veliki demon kao eros i isto tako stara
i iskonska kao i ovaj.
Nije moguće život kao Ničeov, koji je retko do-
sledno prirodi osnovnog nagona za moći proživljen
sve do fatalnog kraja, oglasiti nepravim; inače će čo­
vek potpasti istom nepravičnom sudu koji je Niče iz­
rekao o svom antipodu Vagneru: »Na njemu je sve
lažno; ono što je pravo skriva se ili dekoriše. On je
glumac u svom lošem i dobrom smislu te reči.« Otkud
ova predrasuda? Vagner je upravo zastupnik onog
drugog osnovnog nagona koji je Niče previđao a na
kome je izgrađena Frojdova psihologija. Ako potra­
žimo kod Frojda da li je nepoznat onaj drugi nagon,
nagon za moći, onda ćemo naći da ga je Frojd obu­
hvatio pod imenom »Ja-nagon«. Ah ovi »Ja-nagoni«
u njegovoj psihologiji prilično kukavno životare po-

34
 A
red širokog, isuviše širokog razvitka seksualnosti. Me­
đutim, u stvarnosti čovekova priroda je nosilac Uža­
sne i beskrajne borbe između principa Ja i principa
nagona: Ja sav u ograničenjima, nagon bezgraničan i
oba principa od iste moći. U izvesnom smislu čovek
se može smatrati srećnim što je svestan samo jednog
nagona, i zbog toga je pametno čuvati se od upozna­
vanja drugog. Ali ako upozna drugi nagon, onda mu
se već desilo: čovek tada dolazi u faustovski sukob.
Gete nam je u Faustu, I deo, pokazao šta znači pri-
hvatanje nagona a u II delu šta znači prihvatanje
svoga Ja i njegovih strašnih pozadina. Sve beznačaj­
no, sitničavo i kukavičko u nama povlači se pred njim
i čuva ga se — a za to postoji dobro sredstvo: naime,
čovek otkriva da je ono »drugo« u nama neko »dru­
gi«, i to stvarni čovek koji sve te stvari smišlja, čini,
oseća, želi — sve te stvari koje su za osudu i prezir.
Time je čovek zgrabio strašilo i sa zadovoljstvom
započinje borbu protiv njega. Iz toga tada proističu
one hronične idiosinkrazije, o čemu nam je istorija
običaja sačuvala nekoliko primera. Posebno jasan
primer je, kao što je već rečeno, »Niče contra Vagner,
contra Paulus« itd. U svakodnevnom ljudskom životu
prosto vrvi od ovakvih slučajeva. Sa ovim sredstvom
punim smisla čovek se spašava od faustovske kata­
strofe, za koju mu obično nedostaju hrabrosti i snage.
Kompletan čovek, međutim, zna da njegov najljući
neprijatelj, da, čak čitav niz njih ne vrede svi zajed­
no koliko njegov najveći protivnik, naime sopstveni
»drugi« koji mu »prebiva u grudima«. Niče je imao
Vagnera u sebi, zbog toga mu je zaviđeo na Parsifalu,
ali, još gore: Savle je imao u sebi Pavla. Zbog toga
je Niče postao osoba stigmatizirana duhom, ori je mo­
rao da doživi hristifikaciju kao Savle kada mu je
»drugi« usadio »Ecce homo«. Ko se »srušio pred kr-
stom« — Vagner ili Niče?
Sudbina je htela da upravo jedan od prvih Froj-
dovih učenika, Alfred Adler, oformi gledište o su­
2

štini neuroza koje je sagrađeno isključivo na princi-

1
Vber den nervbsen Charakter, 1912.

3«
35
pu moći. Nije od malog interesa, čak ima i posebnu
draž kada se sagleda kako iste stvari izgledaju sa­
svim različito pod suprotnim osvetljenjem. Da bih
unapred izdvojio glavnu suprotnost, odmah ću napo­
menuti da je kod Frojda sve stroga kauzalna posle-
dičnost iz prethodnih činjeničnih stanja, nasuprot to­
me kod Adlera sve je finalno uslovljeni red. Uzmimo
prost primer: mlada žena dobija napade straha. Noću
se budi iz mučnog sna sa krikom koji ledi srž u ko­
stima, posle toga ne može da se smiri, grčevito se
pripija uz muža, preklinje ga da je ne napušta, ne­
prestano hoće ponovo da čuje da je on sigurno voli,
itd. Postepeno se od ovoga razvija nervozna astma,
čiji se napadi javljaju potom i danju.
U ovom slučaju Frojdovo posmatranje se odmah
usmerava na unutrašnju kauzalnost kliničke slike. Sta
sadrže prvi strašni snovi? Napadali su je divlji bikovi,
lavovi, tigar, zli ljudi. Čega se prisetila pacijentkinja
uz sve ovo? Sledeće priče, koja joj se jednom desila
još dok je bila neudata. Bila je u nekom planinskom
odmaralištu. Tamo se mnogo igrao tenis, i stvarana
su uobičajena poznanstva. Tamo je bio i jedan mladi
Italijan, koji je posebno dobro igrao a koji je uveče
isto tako vesto baratao gitarom. Razvio se bezazleni
flert, koji je doveo do šetnje po mesečini. Ovom pri­
likom »neočekivano« je probio italijanski temperame-
nat, na užas dame koja ništa nije slutila. Pri tom on
ju je »tako gledao«, pogledom koji nikada nije mogla
da zaboravi. Ovaj pogled je još uvek progoni pa i
u snovima, čak i divlje životinje koje je progone gle­
daju tako. Da li ovaj pogled potiče stvarno samo od
Italijana? O tome nam nešto može reći jedno drugo
sećanje. Pacijentkinja je u nesrećnom slučaju izgu­
bila oca u svojoj 14. godini. Otac je bio svetski čovek
i često je bio na putu. Kratko vreme pre svoje smrti
jednom ju je poveo sa sobom u Pariz, gde su između
ostalog posetili i »Folies Bergeres«. Tamo se desilo
nešto što je kod nje proizvelo nesavladiv utisak: pri
izlasku iz pozorišta iznenada se nekakva našminkana
ženska neverovatno drsko progurala ka njenom ocu.
Užasnuta gledala je šta će učiniti otac — i upravo je

36
 tada spazila taj pogled, tu životinjsku vatru u njego­
vim očima. Tada ju je to neobjašnjivo nešto progo­
nilo dan i noć. Od ovog trenutka promenio se njen
odnos prema ocu. Čas je bila razdražljiva i ćudljiva,
čas ga je beskrajno volela, zatim bi iznenada nailazio
grčeviti plač bez povoda a jedno vreme mučilo je,
uvek kada je otac bio kod kuće, zagrcn javan je pri
obedima sa napadima gušenja, koji su obično bili pra­
ćeni potpunim gubitkom glasa u trajanju od dan-dva.
Kada je čula vest o očevoj iznenadnoj smrti, spopao
je neshvatljivi bol koji je doveo do grčevitog histe-
ričnog smeha. Međutim, ubrzo se smirila, njeno sta­
nje se brzo poboljšalo, a skoro sasvim su se izgubili
neurotski simptomi. Veo zaborava prekrio je prošlost.
Samo doživljaj sa Italijanom dodirnuo je u njoj ne­
što od čega je osećala strah. Tada je naglo prekinula
vezu sa mladim čovekom. Udala se nekoliko godina
potom. Tek posle drugog deteta počela je sadašnja
neuroza, naime u trenutku kada je otkrila da njen
muž gaji izvesno nežno interesovanje za jednu drugu
ženu.
. U ovoj priči mnogo šta je sumnjivo — na primer
gde je i šta je sa majkom? O majci se može reći da
je bila vrlo nervozna i da je isprobala sve moguće
sanatorij ume i sve dotadašnje sisteme lečenja. Ona
je isto tako patila od neurotske astme i straha. Brak
je bio vrlo distanciran, koliko se pacijentkinja mogla
setiti. Majka nije sasvim razumevala oca. Pacijentki­
nja je uvek imala osećaj da ga ona mnogo bolje ra­
zume. Ona je takođe bila neskriveni očev ljubimac a
shodno tome intimno hladna prema majci.
Ovi nago vesta j i bi bili dovoljni da se sagleda
tok istorije bolesti. Iza sadašnjih simptoma kriju se
fantazije koje najpre uključuju doživljaj sa Italija­
nom, ali šire jasno ukazuju na oca čiji je nesrećni
I brak pružio rani povod ćerčici da izbori mesto koje bi
I zapravo trebalo da popuni majka. Iza ovog osvajanja
naravno da stoji fantazija da je ona odgovarajuća že­
na njenog oca. Prvi napad neuroze izbija u trenutku
kada ova fantazija zadobije težak udarac, najverovat-
nije isti onaj koji je doživela i majka (što je detetu

37
ipak bilo nepoznato). Simptomi se lako mogu shvatiti
kao izraz odbačene i prezrene ljubavi. Zagrcnjavanje
počiva na onom osećanju stezanja u grlu, koji je po­
znata propratna pojava jakih afekata, koji se ne mo­
gu sasvim »progutati«. (Jezičke metafore, kao što je
poznato, često se odnose na ovakve fiziološke poja­
ve). Kada je umro otac, desilo se da je njena svest,
doduše, bila beskrajno ožalošćena, ali njena Senka se
smejala, sasvim u stilu Tila Ojlenšpigela, koji je bio
ožalošćen kada bi išlo nizbrdo, ali i dobre volje kada
bi mučno išle uzbrdo, uvek u predviđanju dolazećeg.
Ako je otac bio kod kuće, ona je bila žalosna i bole­
sna, ako je bio odsutan, osećala se znatno bolje, kao
svi brojni supruzi i supruge, koji međusobno još ču­
vaju slatku tajnu da jedno drugom nisu stalno niti
apsolutno neophodno potrebni.
Da se nesvesno tada smejalo s izvesnim pravom,
pokazao je period potpunog zdravlja koji je usledio
potom. Njoj je srećno uspelo da sve ono od ranije
prepusti zaboravu. Tek doživljaj sa Italijanom zapre-
tio je da ponovo izvede podzemni svet na Svetio dana.
Ali brzim pokretom zalupila je vrata i ostala zdrava
sve dok ipak nije dopuzila aždaja neuroze i to onda
kada je uobražavala da je tako reći postala potpuna
supruga i majka.
Seksualna psihologija kaže: uzrok neuroze leži u
tome što se bolesnica u krajnjoj liniji ipak nije oslo­
bodila oca, i zbog toga je ponovo izronio i onaj doživ­
ljaj kada je u Italijanu otkrila ono tajanstveno nešto,
što joj je još kod oca načinilo snažan utisak. Naravno
a su ponovno oživljena ova sećanja kroz analogno
iskustvo sa čovekom koji je bio neposredan povod za
razvoj neuroze. Stoga bi se moglo reći da su sadržaj
i osnova neuroze konflikt između maštane infantilno-
-erotske veze prema ocu i ljubavi prema suprugu.
Ali ako istu kliničku sliku razmotrimo sa stano­
višta »drugog« nagona, naime volje za moći, onda
stvar izgleda sasvim drugačija: nezgodni brak njenih
roditelja bio je izvanredna prilika za njen dečji in­
stinkt za moći. Nagon za moći, naime, hoće da Ja
u svim uslovima bude »gore«, na pravom ili krivom

38
putu. U svakom slučaju mora biti sačuvan »integritet
ličnosti«. Na svaki pa i naznačeni pokušaj okoline da
dovede pa makar i do najmanjeg potčinjavanja sub­
jekta odgovara se »muškim protestom«, kako se to
izražava Adler. Razočaranje majke i njeno povlače­
nje u neurozu stvorilo je, stoga, krajnje poželjnu pri­
liku za razrastanje moći i za dominacijom. Ljubav i
izvrsno ponašanje su, sa gledišta nagona za moći,
poznata sredstva za postizanje cilja. Vrlina ne služi
retko za to da se iznudi priznanje od strane drugih.
Već kao dete je znala da pomoću prijatnog, ljupkog
ponašanja osigura prednosti kod oca i da se izdigne
iznad majke — ne iz ljubavi prema ocu; ljubav je
bila samo pogodno sredstvo za postizanje dominacije.
Grčeviti smeh prilikom očeve smrti je jasan primer
za to. Čovek je sklon da ovakve izjave smatra odvrat­
nim obezvređivanjem ljubavi, ako ne i zluradom in­
sinuacijom — čovek treba samo da se trgne za trenu­
tak i da jednom sagleda svet onakav kakav jeste. Da
li nikada nije video one bezbrojne osobe koje vole to­
liko dugo i veruju u svoju ljubav sve dok nije ispu­
njen njihov cilj a onda se sklanjaju i odlaze kao da
nikada nisu voleli? I najzad: zar ne čini i sama pri­
roda isto to? Da li je »nesvrsishodna« ljubav uopšte
moguća? Ako jeste, onda spada u vrhunske vrline
koje su začelo izvanredno retke. Možda je uopšte
čovek sklon da što je moguće manje razmišlja o svrsi
ljubavi, inače bi mogao da načini otkrića koja bi do­
vela do toga da se vrednost sopstvene ljubavi sagleda
u manje povoljnom svetlu.
Pacijentkinja je, dakle, doživela grčeviti smeh
prilikom očeve smrti« ona je konačno zadominirala.
Bio je to histerični grčeviti smeh, dakle psihogeni
simptom, nešto što je proisteklo iz nesvesnih motiva
a ne iz onih svesnoga Ja. To je razlika koja se ne sme
potcenjivati, a koja istovremeno pokazuje odakle i
kako nastaju izvesne ljudske vrline. Njihova suprot­
nost naime vodi u pakao, to jest, moderno rečeno, u
'nesvesno gde se odavno sakupljaju protivparovi na­
ših svesnih vrlina.„Zbog toga, upravo zbog svoje kre-
posnosti čovek ne želi da išta zna o nesvesnom; čak

39
je i vrhunac vrline tvrditi da uopšte nema nesvesnog.
Ali, na žalost, sa svima nama dešava se kao bratu Me-
dardusu u Hofmanovim Eliksirima đavola: negde po­
stoji jezivi, strašan brat, tj. naša sopstvena, rođena,
krvlju za nas vezana suprotnost, koja sadrži i zlurado
skuplja sve ono što bismo najradije odbacili i sakrili.
Prvo izbijanje neuroze kod naše pacijentkinje
usledilo je u trenutku kada je postala svesna činje­
nice da je u njenom ocu postojalo nešto čega nije bila
gospodar. I tada joj je puklo pred očima čemu je slu­
žila neuroza majke: naime kada se čovek sudari sa
nečim što se ne može savladati nijednim drugim ra­
zumnim i šarmantnim sredstvom, onda postoji još je­
dan, do sada nepoznat aranžman, koji joj je unapred
otkrila majka: neuroza. Stoga dolazi do toga da pa­
cijentkinja oponaša neurozu majke. Covek će se u
čudu zapitati čemu onda koristi neuroza? Kakva je
njena uloga? Onaj ko u svojoj bližoj okolini ima slu­
čaj tipične neuroze, taj zna šta se sve može »učiniti«
pomoću neuroze. Od neuroze nema boljeg sredstva
da se tiraniše cela kuća. Naročito napadi gušenja, sr­
čane krize, grčevi svih vrsta postižu tako vanredan
efekat koji jedva da se može prevazići. Oslobađaju se
bujice sažaljenja, skriveni strah roditelja, jurnjava
posluge, zvonjava telefona, žurni dolasci lekara, teške
dijagnoze, svestrani pregledi, dugotrajna lečenja,
znatni izdaci, a usred te gužve leži nevini bolesnik,
kome je čovek još bezgranično zahvalan, kada je
preboleo »grčeve«.
Ovaj nenadmašiv »aranžman« (da upotrebimo
Adlerov izraz) otkrila je mala pacijentkinja i uvek ga
uspešno koristila kada je tu bio otac. Postao je su­
višan kada je otac umro, pošto je sada konačno do­
minirala. Italijan je brzo odbačen čim je isuviše na­
glasio njenu ženstvenost podsećanjem na svoju muš-
kost. Ali kada se pojavila pogodna mogućnost za uda­
ju, ona se zaljubila i bez gunđanja se našla u ulozi
žene i majke. Sve je teklo savršeno dok je trajala
divna superiornost. Ali kada je suprug pokazao malo
interesovanje izvan ovog kruga, onda je morala po­
novo kao nekada da potrgne efikasni »aranžman«, da-

40
kle indirektnu primenu moći, pošto se ponovo suda­
rila sa onim delom — ovaj put u njenom suprugu —
koji je već u njenom ocu izmicao njenoj dominaciji.
Tako stvar izgleda sa stanovišta .psihologije mo­
ći. Plašim se da će se čitalac naći u ulozi onog kadije
pred kim je prvo govorio zastupnik jedne strane.
Kada je završio, kadija je rekao: »Ti si dobro govo­
rio, vidim da imaš pravo.« Tada je uzeo reč zastupnik
druge strane i kada je završio, kadija se počešao iza
uva i rekao: »Ti si dobro govorio, vidim i ti imaš pra­
vo.« Neosporno je da nagon za moći igra izvanrednu
ulogu. Tačno je da su neurotski kompleksi simptoma
rafinirani »aranžman«, koji sa neverovatnom upor­
nošću i vanrednom lukavošću neumoljivo streme
svom cilju. Neuroza je finalno orijentisana. Dokazav­
ši ovo Adler je stekao znatne zasluge.
Koji od oba stanovišta onda ima pravo? To je
pitanje koje bi moglo da zada glavobolje. Covek ne
može jednostavno da oba objašnjenja položi jedno na
drugo pošto su apsolutno protivurečna. U jednom slu­
čaju je eros i njegova sudbina vrhunska i presudna
činjenica, u drugom moć sopstvenog Ja. U prvom slu­
čaju Ja je neka vrsta priveska erosa, u drugom je
ljubav samo sredstvo za postizanje dominacije. Onoga
kome na srcu leži moć čovekovog Ja revoltira prvo
shvatanje, ali onaj kome je važniji eros, taj se nikada
neće moći da pomiri sa drugim shvatanjem.

41
 IV

PROBLEM TIPA ZAUZETOG STAVA

Nespojivost dveju teorija o kojima je bilo reci

u prethodnim poglavljima zahteva nadređeno gledi­
šte, u kome bi obe mogle da se sjedine. Naime, ne
smemo jednu preinačavati u korist druge, ma kako
bilo pogodno ovakvo rešenje, pošto, kada se obe teo­
rije provere bez predrasuda, onda se ne može osporiti
da obe sadrže značajne istine i ma kako da su suprot­
ne ipak jedna ne može da isključi drugu. Frojdova
teorija je tako prihvatljivo jednostavna da čoveka
prosto boli kada neko pokušava da u nju ubaci su­
protna tvrđenja. Ali isto važi i za Adlerovu teoriju.
I ona je očevidno jednostavna i objašnjava isto toliko
mnogo kao i Frojdova teorija. Stoga nikakvo čudo
što se pristalice obeju škola tvrdoglavo drže svojih
jednostrano tačnih teorija. Iz ljudski shvatljivih raz­
loga oni neće da odbace lepu, zaokruženu teoriju i da
je razmene za neki paradoks ili, što je još gore, da se
izgube u konfuziji protivurečnih gledišta.
Kako su obe teorije u velikoj meri tačne, to jest
na izgled objašnjavaju svoju materiju, očigledno je
da neuroza mora imati dva protivurečna aspekta, od
kojih jedan obuhvata Frojdova a drugi Adlerova te­
orija. Ali otkuda dolazi do toga da jedan istraživač
vidi samo jednu a drugi samo drugu stranu? I zašto
obojica misle da je samo njihovo gledište ispravno?
To je svakako stoga što, zahvaljujući sopstvenom psi-

42
hološkom svojstvu, oba istraživača najpre vide u ne­
urozi upravo ono što odgovara njihovim osobenosti-
ma. Ne može se pretpostaviti da je Adler video sasvim
drugačije slučajeve neuroza nego Frojd. Obojica oči­
gledno polaze od istog iskustvenog materijala, ali ka­
ko zbog ličnih osobenosti različito vide stvari, raz­
vijaju sasvim različita gledišta i teorije. Adler vidi
kako neki subjekt, koji se oseća podređenim i manje
vrednim, pomoću »protesta«, »aranžmana« i drugih
korisnih »veštih zahvata« pokušava da osigura ilu­
zornu nadmoć, svejedno da li je to usmereno protiv
roditelja, vaspitača, pretpostavljenih, autoriteta, si­
tuacija, institucija ili kakvih drugih stvari. Čak je i
seksualnost jedan od »veštih zahvata«. U osnovi ovog
gledišta je neobična naglašenost subjekta, pod kojim
se sasvim gube osobenost i značaj objekata. Oni u
najboljem slučaju dolaze u obzir kao nosioci tlači-
teljskih tendencija. Ja svakako ne grešim u pretpo­
stavci da ljubavni odnos i druge želje usmerene na
objekte postoje i kod Adlera kao značajne veličine,
međutim u njegovoj teoriji neuroza ove ipak ne igra­
ju principijelnu ulogu kao kod Frojda.
Frojd vidi svoje pacijente u stalnoj zavisnosti od
objekata i u vezi sa značajnim objektima. Otac i
majka igraju veliku ulogu; ono što još od značajnih
uticaja ili uslova može naići u životu pacijenta vraća
se u direktnu kauzalnost sa ovim prapotencijama.
»Piece de resistance« njegove teorije je pojam pre-
nosa, tj. odnos pacijenta prema lekaru. Uvek se žudi
za jednim određenim kvalifikovanim objektom ili se
jednom ovakvom pruža otpor, a ovo uvek u skladu
sa modelom odnosa prema ocu i majci, stečenom u
najranijem detinjstvu. Ono što dolazi od subjekta u
suštini je šlepa želja za zadovoljstvom. Ali, svoj kva-
litet ova želja uvek dobija od specifičnih objekata.
Kod Frojda su objekti od najvećeg značaja i imaju
skoro isključivo determinišuću snagu, dok subjekt za­
čudo ostaje beznačajan i zapravo nije ništa drugo
do izvor želja i »mesto straha«. Kao što je već na­
glašeno Frojd doduše priznaje »Ja-nagone«, ali već
samo ovaj termin nago vesta va da je njegova pred-

43
 stava o subjektu sasvim različita od one određene ve­
ličine koju igra subjekt kod Adlera.
* Sigurno da oba istraživača vide subjekt u odnosu
prema objektu, ali kako se različito vidi ovaj odnos?
Kod Adlera naglasakježi na subjektu koji se osigu­
rava i traži dominaciju nad svejedno kakvim objek­
tima, nasuprot tome kod Frojda je naglasak sasvim
na objektima, koji su zbog svojih određenih svojsta­
va korisni ili preprečni željama i zadovoljstvima sub­
jekta.
Ova različnost svakako ne može biti ništa drugo
do razlika u temperamentu, suprotnost dvaju tipova
čovekovog duha, od kojih jedan determinišuće dej-
stvo pretežno izvodi iz subjekta, drugi pak pretežno
iz objekta. Srednje gledište, recimo ono »common
sense« bi pretpostavilo da su čovekove radnje uslov-
ljene isto toliko subjektom kao i objektom. Nasuprot
tome oba istraživača tvrde da njihove teorije nemaju
nameru da objašnjavaju psihologiju normalnog, čo­
veka, već da predstavljaju učenje o neurozama. Ali
tada bi Frojd morao da neke od svojih slučajeva ob­
jasni i tretira prema Adlerovom načinu a Adler bi
morao da pristane da za izvesne slučajeve ozbiljno
razmotri gledišta svog bivšeg učitelja — što se, me­
đutim, ne dešava ni na jednoj strani.
Izgled ove dileme nametnuo mi je pitanje: po­
stoje li najmanje dva različita tipa ljudi, od kojih se
jedan više interesuje za objekt a drugi više za sub­
jekt? I da li se sa tim može objasniti da jedan vidi
samo jedno a drugi samo drugo i da na ovaj način
dospevaju do sasvim različitih zaključaka? Kao što
je već rečeno, ne može se pretpostaviti da sudbina
tako fino bira pacijente da samo određena grupa uvek
dospeva do određenog lekara. Odavno mi je palo u
oči, kako meni tako i mojim kolegama da ima slu­
čajeva koji nekom izrazito odgovaraju dok sa drugim
nikako ne može da se složi. Za terapijski postupak je
od odsudne važnosti da li je između lekara i paci­
jenta moguć dobar odnos ili ne. Ako se posle krat­
kog perioda ne uspostavi izvestan prirodni odnos po-
verenja, onda je bolje da pacijent izabere drugog le-

44
 kara. Ja nikada nisam zazirao od toga da pacijenta,
koji mi je bio nesimpatičan ili čije su mi osobine
bile strane, preporučim kolegi i to u interesu paci­
jenta. Naime, u jednom takvom slučaju siguran sam
da ne bih doprineo ničim dobrim. Svako ima svoja
lična ograničenja a upravo je za psihoterapeuta ko­
risno da ih nikada ne previđa. Isuviše velike razlike
u ličnosti ili čak inkompatibilnosti prouzrokuju pre-
komerne i suvišne otpore koji su često neopravdani.
Kontroverza Frojd-Adler je zapravo čista paradigma
i pojedinačan slučaj između mnogih mogućih tipova
zauzimanja stava.
Ja sam se dugo bavio ovim pitanjem i na osnovu
mnogih posmatranja i iskustva konačno sam dospeo
do postavke dva osnovna načina zauzimanja stava:
naime introverzija i ekstraverzija. Prvi stav, kada je
normalan, karakteriše oklevajuću, misaonu, povuče­
nu osobu, koja se ne da lako, zazire od objekata, uvek
se nalazi malo u defanzivi i rado se sklanja iza nepo-
verljivog osmatran ja. Drugi, ako je normalan, karak-
'teriše predusretljiva, po izgledu otvorena, uvek
I spremna priroda, koja se lako snalazi u svakoj datoj
situaciji, brzo uspostavlja veze i često se bezbrižno
i s puno poverenja upušta u nepoznate situacije, za­
nemarujući eventualna moguća ustezanja. U prvom
slučaju presudan je očigledno subjekt, u drugom ob­
jekt.
Ovom primedbom, razumljivo, dao sam samo naj­
grublje okvire oba tipa. U empirijskoj stvarnosti oba
1

stava, na koje ću se još vratiti, retko se mogu sresti

u čistom obliku. Oni su prisutni u bezbroj varijacija
i kompenzacija, tako da često nije lako izdvojiti je­
dan tip. Osnova varijacije je — pored individualnih
kolebanja — dominacija određene funkcije svesti, kao
što su mišljenje ili osećanja, što onda daje poseban
otisak osnovnom stavu. Najčešće kompenzacije osnov­
nog tipa počivaju po pravilu na životnim iskustvima,
koja su pojedinca, možda vrlo bolno, naučila da isu-

1
Obrada problema tipova nalazi se u mojoj knjizi
Psychologische Tppen, Ges. Werke, Bd. 6.

4:5
više ne povlađuje svojoj naravi. U drugim slučaje­
vima, na primer, kod neurotskih individua, često se
ne zna da li se ima posla sa svesnim ili nesvesnim
stavom, pošto se zbog disocijacije ličnosti čas projek-
tuje jedna čas druga polovina i na taj način remeti
donošenje suda i procene. Iz ovog razloga je tako
težak zajednički život sa neurotskim osobama.
Stvarno postojanje znatnih tipskih razlika, od
kojih sam u upravo pomenutoj knjizi opisao osam
grupa, omogućio mi je da obe kontroverzne teorije
2

neuroza shvatim kao manifestaciju tipičnih suprot­

nosti.
Sa ovim saznanjem proistekla je neophodnost da
se izdigne iznad suprotnosti i oformi takva teorija ko­
ja neće odgovarati samo jednom ili drugom, već pod­
jednako oboma. Za to je neophodna kritika obeju na­
vedenih teorija. Obe teorije su pogodne da visoki i-
deal, herojski stav, patos ili ubeđenje na bolan način
svedu na banalnu realnost, naime ako se primene
na te stvari. Svakako da ih ne bi trebalo primenjivati
na ovakve stvari, pošto su obe teorije zapravo tera­
pijski instrumenti iz lekareve opreme, koji oštrim i
nemilosrdnim nožem iseca bolesno i štetno, što je na-
meravao i Niče sa svojom destruktivnom kritikom
ideala koje je on smatrao bolesnim izraslinama u čo-
vekovoj duši (oni to katkada i jesu). U rukama dobrog
lekara koji — da se izrazimo Ničeovim rečnikom —
ima »prste za nijanse« i koristi ih za ono stvarno bo­
lesno u duši, obe teorije su spasonosno sredstvo za
nagrizanje, korisno u dozi tačno odmerenoj za svaki
pojedinačni slučaj, štetno i opasno u ruci koja ne ume
da meri i odmerava; to su kritičke metode koje imaju
zajedničko sa svakom kritikom to što donose dobra
tamo gde nešto srne i mora da se, razori, rastoči i re-

* Time, naravno, nisu obuhvaćeni svi postojeći tipovi.

Daljni kriterijumi razlikovanja su životno doba, pol, aktivnost,
emocionalnost i nivo razvitka. Osnova mog tipiziran ja su
četiri orijentacione funkcije svesti: oset, mišljenje, osećanje,
naslućivanje (intuicija). V. Psychologische Typen, 1950. Ges.
Werke, Bd. 6.

46
dukuje ali stvara samo štete svuda tamo gde treba ne­
što izgraditi.
Stoga bi se obe teorije mogle ostaviti u svom de-
lokrugu ukoliko ove, kao medicinski otrovi, ostaju
poverene sigurnoj ruci lekara. Naime, neophodno je
neobično poznavanje duše da bi se ovo sredstvo za
nagrizanje moglo korisno da upotrebi. Čovek mora da
bude u stanju da razlikuje bolesno i nekorisno od
vrednog i onog što treba sačuvati. Ovo je, međutim,
najteže. Ko želi da stekne uvid kako može neodgovor­
no da pogreši lekar na osnovu skučene, pseudonaučne
postavke, taj neka uzme Mebiusov spis o Ničeu ili
5

različite »psihijatrijske« studije o »slučaju« Hrista —

čovek se prosto ne može uzdržati a da ne zajauče nad
onim pacijentima kojima padne u deo jedno ovakvo
„razumevanje«.
Obe teorije neuroza nisu nikakve opšte teorije,
već tako reći sredstva za »lokalnu« upotrebu. One su
rastočne i reduktivne. One svemu poručuju: »Ti nisi
ništa drugo d o . . . « One objašnjavaju bolesniku da
njegovi simptomi potiču odavde i odande i da nisu
ništa drugo do ovo ili ono. Bilo bi nepravedno tvrditi
da je ova redukcija u datom slučaju pogrešna, ali op­
šte sagledavanje suštine kako bolesne tako i zdrave
psihe nije moguće samo sa reduktivnom teorijom, č o -
vekova duša, bilo da je bolesna ili zdrava ne može se
objasniti samo reduktivno. Sigurno da je eros uvek
i svuda prisutan, sigurno da nagon za moći prožima
sve ono najdublje i najviše u duši, ali duša nije samo
jedno ili drugo ili, što se mene tiče, i oboje, već i ono
što je ona od toga učinila i šta će učiniti. Jedan čovek
se može samo polovično razumeti ako se zna odakle
je sve kod njega nastalo. Kada bi sve zavisilo samo
od toga, on bi isto tako mogao da bude već odavno
mrtav. On nije shvaćen kao živo stvorenje, pošto ži­
vot nema samo jućerašnjicu i ništa nije objašnjeno
ako se današnjica redukuje na jučerašnjicu. Život ima
i sutrašnjicu a današnjica se može razumeti samo

• Moebius, Paul Julius: Vber die Pathologische bei

Nietzsche, 1902.

47
onda ako našem poznavanju onog što je bilo juče mo­
žemo dodati i namere sutrašnjice. Ovo važi za sve
psihološke manifestacije života, pa i za bolesne sim­
ptome. Simptomi neuroze nisu, naime, samo posledi-
ce nekada postojećih uzroka, bilo da je to »infantilna
seksualnost« ili »infantilni nagon za moći«, već su
oni i pokušaji nove sinteze života — ali ćemo odmah
tome dodati: promašeni pokušaji, koji su, međutim,
ipak ništa manje pokušaji sa jezgrom vrednosti i smi­
sla. To su klice koje nisu uspele zbog nepovoljnih
uslova spoljne i unutrašnje prirode.
Čitalac će sigurno zapitati: šta za ime sveta može
biti vrednost i smisao neuroze, te najnekorisnije i
najodvratnije nevolje čovečanstva? Biti nervozan —
čemu je to dobro? Sigurno otprilike tako kao što je
dragi Bog stvorio muve i drugu gamad da bi se čo­
vek naučio korisnoj vrlini strpljenja. Ma kako ova
misao bila glupa sa gledišta prirodnih nauka, isto
tako može biti pametna sa gledišta psihologije, naime
ako u ovom slučaju umesto »gamad« stavimo »neu-
rotski simptomi«. Čak i Niče, koji je kao retko ko
prezirao glupe ili banalne ideje, nije jednom priznao
šta sve ima da zahvali svojoj bolesti. Imao sam prilike
da sretnem ne mali broj ljudi koji za svu svoju kori­
snost i opravdanost postojanja imaju da zahvale neu­
rozi, koja je sprečila sve odlučujuće gluposti njihovog
života i prisilila ih na takav način života koji je raz­
vio sve korisne klice koje bi inače bile ugušene da ih
neuroza nije svojim gvozdenim zagrljajem stavila na
mesto koje im i pripada. Ima ljudi koji smisao svog
života, svoje pravo značenje imaju u podsvesti a u
svesti sva zastranjivanja i stranputice. Kod drugih
je opet obrnuto. Kod ovih onda neuroza ima druga­
čije značenje. U takvim slučajevima na mestu je op­
sežna redukcija, ali u prvim slučajevima ne.
čitalac će sada biti sklon da prihvati mogućnost
ovakvog značenja neuroze u izvesnim slučajevima,
ali ipak sklon da ospori ovakvu opsežnu korisnost i
smisaonu svrhovnost ovog oboljenja u svim banalnim
svakodnevnim slučajevima. Sta, na primer, vredno
treba da sadrži neuroza u gore navedenim slučajevi-

18
ma astme i histeričnih stanja straha? Priznajem, ovde
nije jasna vrednost, naročito ne ako se slučaj sagleda
sa stanovišta reduktivne teorije, tj. sa stanovišta tam­
ne strane individualnog razvitka.
Obe do sada pominjane teorije, kao što smo vi-
deli, imaju zajedničko to što nepoštedno otkrivaju sve
ono što kod čoveka pripada zasenčenoj strani. To su
teorije ili — bolje rečeno — hipoteze, koje nam obja­
šnjavaju od čega se sastoji momenat koji dovodi do
oboljenja. Shodno ovome one se ne bave čovekovim
vrednostima, već njegovim nevrednostima, koje se
manifestu ju u obliku smetnji.
»Vrednost« je mogućnost pomoću koje energija
može dospeti do razvitka. Ukoliko je, međutim, i
nevrednost mogućnost pomoću koje energija može do­
speti do razvitka — što, na primer, najjasnije može­
mo videti u zamašnim energetskim manifestacijama
neuroze — onda je i ova vrednost, ali takva koja
poseduje nekorisne i štetne energetske manifestacije.
Energija, naime, po sebi nije ni dobra ni zla, ni ko­
risna ni štetna, već indiferentna, pošto sve zavisi od
oblika u koji prelazi energija. Oblik daje energiji kva-
litet. Na drugoj strani čist oblik bez energije je isto»,
tako indiferentan. Za ostvarivanje stvarne vrednosti
je stoga neophodno s jedne strane energija a s druge
koristan oblik. U neurozi psihička energija se nesum­
4

njivo nalazi u manje vrednom i neupotrebljivom ob­

liku. Tumačenja obe reduktivne teorije služe tome da
rastoče ovaj manje vredni oblik. Na ovom mestu one
se potvrđuju kao sredstvo za nagrizanje. Do sada je
vladala pretpostavka da ova novostečena energija
stoji pacijentu na svesnom raspolaganju, tako da je
može iskoristiti na bilo koji način. Ukoliko se prihva-
talo mišljenje da ta energija nije ništa drugo do sek­
sualna nagonska snaga, onda se govorilo o »sublimo-
vanoj« primeni iste, pod pretpostavkom da je paci­
jentu, uz pomoć analize, omogućeno da seksualnu
energiju prevede u »sublimaciju«, tj. neseksualni na-

Upućujem na moju knjigu: Vber psychische Energetik

4

und das Wesen der Traume, 1948, Ges. Werke, Bd. 8.

4 Jung, Odabrana dela, II

čin primene, recimo u bavljenje umetnošću ili nekom
drugom dobrom ili korisnom delatnošću. Prema ovom
shvatanju pacijent ima mogućnosti da sublimaciju
svoje nagonske energije sprovede po svojoj volji ili
prema svojim sklonostima.
Ovom shvatanju može se do izvesnog stepena
odobriti pravo egzistencije, ukoliko je čovek uopšte
u stanju da svome životu naznači određenu liniju po
kojoj bi išao. Ali poznato nam je da nema ljudskog
predviđanja ih životne mudrosti koja bi bila u stanju
da pruži našem životu propisani pravac, osim na krat­
kim relacijama. Ovo shvatanje važi svakako samo za
»obični« tip života ali ne i za »herojski«. Ova druga
vrsta života je bez sumnje mnogo reda nego prva. O
ovoj se ne može reći da se životu jedva može dati
pravac ili samo na kratkoj razdaljini. Herojsko vođe­
nje života je bezuslovno, tj. ovo se usmerava prema
sudbinskim odlukama, pri čemu odluka za određeni
pravac u određenim prilikama može važiti i do gor­
koga kraja. Lekar svakako ima posla najčešće samo
sa ljudima, rede sa dobrovoljnim herojima a i tada
su ovi, na žalost, najčešće takvi, čiji je navodni hero-
izam infantilni prkos usmeren protiv neke veće sud­
bine ili isticanje samog sebe, što treba da prikri je ose-
ćanje manje vrednosti. U svakodnevici ima, na žalost,
malo neobičnog što bi bilo zdravo. Ima malo prostora
za primetljivo herojstvo, ali ne stoga što se pred nas
ne postavljaju herojski zahtevi. Naprotiv: to je upra­
vo neugodno i nesnosno što banalna svakidašnjica po­
stavlja našem strpljenju, našoj predanosti, istrajnosti,
žrtvovanju itd. banalne zahteve, koje čovek mora is­
puniti skrušeno i bez bilo kakvog herojskog gesta
koji bi bio propraćen aplauzom, za što je, međutim,
potrebno nevidljivo herojstvo. Ono ne blista, nije
hvaljeno i stalno traži skrovitost u svakodnevnoj odo­
ri. To su zahtevi koji, ako se ne ispune, prouzrokuju
neurozu. Da bi ih izbegli, već su se mnogi usudili da
donesu velike odluke u svom životu i sproveli ih i
onda kada su to, prema opštem mišljenju bile za­
blude. Pred ovakvom sudbinom čovek može samo da
se pokloni. Ali, kao što je rečeno, ovakvi slučajevi su

50
retki, drugi, međutim, čine pretežnu većinu. Za ove
pravac života nije prava, jasna linija. Pred njima sto­
ji sudbina zamršena i prepuna mogućnosti, a ipak je
samo jedna od ovih mnogih mogućnosti njihov sop-
stveni i ispravan put. Ko bi mogao da se usudi, čak
oslanjajući se na najveće moguće saznanje sopstve-
nog karaktera, da unapred odredi onu jednu moguć­
nost? Sigurno da se voljom može mnogo postići. Me­
đutim, iz osnova je pogrešno da se, s obzirom na sud­
binu izvesnih posebnih ličnosti jake volje, po svaku
cenu hoće i sopstvena sudbina da podvrgne svojoj
volji. Naša volja je funkcija usmerena pomoću rasu­
đivanja, dakle, ona zavisi od svojstava našeg rasuđi­
vanja. Naše rasuđivanje bi, ako je uopšte rasuđivanje,
trebalo da bude racionalno, tj. razumno. Ali da li se
ikada pokazalo ili da li će se ikada dokazati da se
život i sudbina slažu sa našim ljudskim razumom, tj.
da su racionalni? Naprotiv, postoji opravdana sumnja
da su iracionalni, drugim recima da su u krajnjoj li­
niji zasnovani s onu stranu ljudskog razuma. Iracio­
nalnost zbivanja pokazuje se u takozvanoj slučajnosti,
čije postojanje, razumljivo, moramo osporavati, pošto
a priori ne možemo zamisliti neki proces koji nije
uslovljen neophodno i kauza-lno, pa prema tome ne
može uopšte biti slučajan. Ali praktički je slučajnost
5

svuda prisutna i to tako nametljivo da bismo mirne

duše mogli našu kauzalnu filozofiju da zadenemo za
pojas. Obilje života je zakonomerno i nezakonomerno,
racionalno i iracionalno. Zbog toga ratio i njim za­
snovana volja važe samo za kratko, što dalje širimo
racionalno izabrani pravac tim možemo biti sigurniji
da time isključujemo iracionalne životne mogućnosti,
koje, međutim, imaju isto tako pravo da budu pro­
življene. Sigurno da bi bilo vrlo korisno za čoveka da
je u stanju da svome životu odredi pravac. Može se
s punim pravom smatrati da je zadobijanje razbori-

5
Ovoj striktnoj kauzalnosti načinila je kraj moderna
fizika. Postoji još samo »statistička verovatnoća«. Ja sam
već 1916. ukazao na uslovljenost kauzalnog shvatanja u psi­
hologiji, što mi je tada teško zamereno. Up. Collected Papers
of Analytical Psychology, 1920, 2. izd.

4* 51
tosti najveća tekovina čovečanstva. Ali tim nije re­
čeno da bezuslovno mora i dalje tako biti. Užasna ka­
tastrofa prvog svetskog rata pokvarila je račune i naj-
optimističkijem racionalisti. Godine 1913. Ostvald
(Ostvvald) je napisao sledeće: »Ceo svet je jedinstven
u mišljenju da je sadašnje stanje naoružanog mira
neodrživo stanje koje će postepeno postati nemoguće.
Takav mir zahteva od pojedinih nacija nečuvene žrt­
ve, koje daleko prevazilaze izdatke za kulturu, a da
time nisu postignute bilo kakve pozitivne vrednosti.
Dakle, ako čovečanstvo nađe sredstva i put pomoću
kojih mogu biti odstranjena sva ova naoružanja za
ratove koji nikada neće započeti, onda bi se time
postigla nezamisliva ušteda energije tako da bi od
tog trenutka morali računati sa neslućenim procvatom
kulturnog razvitka. Rat se, isto kao i lična borba, raz-
rešava svim mogućim sredstvima i suprotnostima
volje pošto sobom donosi najgore rasipanje energije.
Stoga se potpuno odstranjivanje potencijalnog kao i
aktuelnog rata sasvim nalazi u smislu energetskog
imperativa i predstavlja jedan od najvažnijih kultur­
nih zadataka naših dana.« 6

Iracionalnost sudbine, međutim, nije htela onako

kao racionalnost dobronamernih mislilaca, ona nije
htela čak ni samo da upotrebi nagomilano oružje i
vojnike — ne, ona je htela znatno više od toga —
naime užasnu, bezumnu pustoš, nezapamćeno masov­
no ubijanje, iz čega bi čovečanstvo moglo izvući za­
ključak da se sa racionalnim namerama može ovladati
samo jednom stranom sudbine.
Ono što se uopšteno mora reći o čovečanstvu, to
isto važi i za svakog pojedinca, pošto se celo čovečan­
stvo sastoji od samih pojedinaca. A ono što je psiho­
logija čovečanstva to je i psihologija pojedinca. U
svetskom ratu doživeli smo užasni obračun sa racio­
nalnim namerama civilizacije. Ono što je kod poje­
dinca »volja« to je »imperijalizam« kod nacija, pošto
je volja ispoljavanje moći nad sudbinom, tj. isklju-

• Wilhelm Ostwald, Die Philosophfe der Werte, 1913,

S. 312.

52
 čivanje slučajnosti. Civilizacija je racionalna, voljom
i namerom sprovedena »korisna« sublimacija slobod­
ne energije. Kod pojedinca je to isto. I kao što je za­
misao opšte kulturne organizacije kroz ovaj rat isku­
sila užasnu ispravku, tako i pojedinac mora često u
svom životu da iskusi da takozvana »raspoloživa«
energija ne dozvoljava da se sa njom raspolaže.
—* U Americi me je jednom konsultovao neki 45-go-
dišnji poslovni čovek, čiji slučaj dobro ilustruje na-
pred rečeno. Radilo se o tipičnom američkom »self-
-mademan« koji je započeo sasvim odozdo. On je bio
vrlo uspešan i osnovao je vrlo opsežne poslove. Uspe­
lo mu je da poslove postupno organizuje tako da je
mogao da planira sa svojim povlačenjem sa vodećeg
položaja. Dve godine pre nego što sam ga video on
se već oprostio od posla. Do tada je živeo samo za
svoj posao i svu energiju je koncentrisao na njega sa
onim neverovatnim intenzitetom i jednostranošću,
svojstvenim uspešnim američkim poslovnim ljudima.
Kupio je raskošno seosko imanje gde je nameravao
da »živi«, pod čim je podrazumevao konje, automo­
bile, golf, tenis, »parties« itd. Ali, pravio je račun bez
krčmara. Nastalu »raspoloživu« energiju nisu privu­
kle sve te primamljive perspektive, već se ona kaprici-
rala na nešto sasvim drugo: naime nekoliko nedelja
od početka priželjkivanog srećnog života počeo je da
oseća čudnovata, nejasna bockan ja u ćelom telu a ne­
koliko daljnih nedelja bilo je dovoljno da ga uvale u
nečuvenu hipohondriju. Nervno je potpuno propao.
On, zdrav, fizički izvanredno jak, veoma energičan
čovek, postao je plašljivo dete. A sa tim se ugasilo i
svo njegovo uživanje. Iz jednog straha zapadao je u
drugi mučeći sebe hipohondričkim smetnjama skoro
do iznemoglosti. Konsultovao je najzad vrlo poznatog
specijalistu koji je odmah tačno razaznao da ovom
1
čoveku ne nedostaje ništa drugo do rad. To je raz­
jašnjeno i pacijentu, tako da je ponovo preuzeo ra­
niji posao. Ali — na njegovo ogromno razočaranje —
nikako nije nailazilo intereso van je za posao. Nisu po­
magali ni strpljenje ni rešenost. Energija se više ni­
kakvim sredstvima nije mogla prisiliti da se ponovno

53
usmeri na posao. Naravno da je njegovo stanje posta­
lo još gore. Sve ono što je u njemu ranije bilo ži­
vahna stvaralačka energija, okretalo se i sa užasnom
destruktivnom snagom pogađalo njega samog. Nje­
gov stvaralački genije se u neku ruku pobunio protiv
njega i isto onako kako je nekad stvorio veliku orga­
nizaciju u svetu, tako je njegov demon i sada stvarao
rafinirane sisteme hipohondričnih varljivih zaklju­
čaka koji su ga sasvim uništili. Kada sam ga sreo, bio
je već beznadežna moralna ruina. Ipak sam pokušao
da mu razjasnim da čovek ovakvu džinovsku ener­
giju može povući iz poslova ali pri tom preostaje pi­
tanje: na šta je usmeriti? Čak ni najlepši konji, ni
najbrži automobili niti najprivlačnije »parties« ne
moraju bezuslovno biti mamac za energiju, iako bi
sigurno bilo sasvim logično pomisliti da čovek, koji
je ceo život posvetio ozbiljnom radu, u neku ruku
ima prirodno pravo na životna zadovoljstva. Da, kada
bi i sudbina postupala po ljudskom razumu onda bi
moralo tako i biti: prvo rad, zatim zasluženi mir. Ali,
stvari se upravo iracionalno odvijaju i mada neume-
sno energija zahteva njoj odgovarajući pad potenci­
jala inače se jednostavno kumulira i postaje destruk­
tivna. Ona regredira u ranije situacije, u ovom slu­
čaju u sećanje na luetičnu infekciju, koju je navukao
pre 25 godina. I ovo je bila samo etapa na putu po­
novnog oživljavanja infantilnih reminiscencija, koje
je u međuvremenu potpuno potisnuo. Prvobitni od­
nos prema majci bilo je ono što je davalo smer nje­
govoj simptomatologiji: bio je to »aranžman« da se
iznude pažnja i interesovanje (davno umrle) majke.
I ova stanica nije bila poslednja, jer je cilj bio u neku
ruku primorati ga da se vrati u sopstvenu utrobu
pošto je od svoje mladosti živeo samo intelektualno.
On je izdiferencirao samo jednu stranu svoga bića,
druga je, međutim, ostala nerazvijena u tupom, tako
reći telesnom stanju. Hipohondrična depresija ga je
u neku ruku gurala u utrobu, telo, koje je stalno
previđao. Da je mogao da prati smer depresije i hi-
pohondričke iluzije i da privede u svest fantazije koje
proističu iz ovakvih stanja, onda bi to bio put spa-

54
senja. Naravno da nisam naišao na razumevanje i
simpatiju za moje argumente kao što se moglo i oče­
kivati. U ovolikoj meri uznapredovali slučaj može se.
samo još negovati do smrti, ali ne i izlečiti.
Ovaj slučaj jasno pokazuje da nije u našoj moći
da »raspoloživu« energiju po svojoj volji prenosimo
na racionalno izabrani objekt. Isto važi uopšte i za
onu na izgled raspoloživu energiju, koju dobijamo na
taj način što pomoću reduktivnih sredstava za nagri­
zanje razaramo njen nepodesni oblik. Ova energija
može, kao što je već rečeno, u najboljem slučaju samo
vrlo kratko vreme biti voljno upotrebljena. Ali naj­
češće se opire da na duže vreme prihvati racionalno
istaknute mogućnosti. Psihička energija je izbirljiva
stvar koja hoće da se ispune i njeni sopstveni uslovi.
Bez obzira na količinu postojeće energije, ne možemo
je učiniti korisnom sve dok se ne uspe da se uspostavi
energetski pad potencijala.
Pitanje energetskog pada potencijala je emi­
nentno praktičan problem, koji se postavlja u većini
analiza. Tamo gde, na primer, dođe do povoljnog slu­
čaja da raspoloživa energija, takozvani libido zahvati
7

razuman objekt, onda se smatra da je preinačavanje

rezultat svesnog voljnog napora. Ali to je zabluda,

7
Iz dosada napisanog čitaocu je jasno da ja pojam li­
bido, koji je uveo Frojd a koji je vrlo pogodan za praktičnu
upotrebu, koristim u mnogo širem značenju. Za mene je libido
psihička energija, koja isto znači što i nabijenost intenzi­
tetom psihičkih sadržaja. Frojd identifikuje libido sa erosom,
shodno njegovoj teorijskoj pretpostavci, i izdvaja ga od op­
šte psihičke energije. Tako on kaže (Gesammelte Schriften,
Bd. 5, s. 92): »Postavili smo pojam libido kao kvantitativno
promenljivu silu, koja bi mogla da meri procese i promene
na području seksualnih razdraženja. Ovaj libido izdvajamo
od energije koja je podređena opštim psihičkim procesima...«
Na drugom mestu Frojd pominje kako mu za nagon za de­
strukcijom »nedostaje termin analogan libidu«. Kako je i
takozvani nagon za destrukcijom energetski fenomen, izgleda
mi jednostavnije da se libido definiše opštim pojmom psihič­
kih intenziteta, dakle naprosto kao psihička energija. Up.
Symbole der Vfandlung, 1952, s. 218, Ges. Werke, Bd. 5. Dalje
Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, s.
7, Ges. Werke, Bd. 8.

55
pošto ni najveće zalaganje ne bi bilo dovoljno ako
istovremeno ne postoji energetski pad potencijala u
istom pravcu. Kako je važan ovaj pravac pada vidi
se tamo gde se s jedne strane čine očajnički pokušaji
a s druge je izabrani objekt ili željeni oblik po svojoj
razboritosti jasan svakome pa ipak preinačavanje ne
uspeva, već jednostavno ponovo dolazi do novog po­
tiskivanja.
Dovoljno mi je jasno postalo da samo tamo gde
leži razlika u potencijalu, vodi i nit života. Ali nema
suprotni pol, stoga se mora
pronaći suprotnost svesnog zauzetog stava. Intere­
santno je videti kako je ova kompenzacija suprotno­
sti igrala svoju ulogu i u istoriji teorija neuroza: Froj­
dova teorija zastupa eros, Adlerovo shvatanje, među­
tim, moć. Logična suprotnost ljubavi je mržnja, ili
erosu fobos (plašnja), psihološki je to, međutim, volja
za moći. Tamo gde vlada ljubav, tu nema volje za
moći, a tamo gde moć ima prvenstvo, tu nedostaje
ljubav. Jedno je senka drugog. Onaj ko stoji na sta­
novištu erosa, njegova kompenzatorna suprotnost je
voljna moć. Ko, međutim, naglašava moć, njegova
kompenzacija je eros. Posmatrano sa jednostranog
stanovišta svesnog stava, Senka je manje vredni udeo
ličnosti i stoga potisnuta pomoću intenzivnog otpora.
Ali potisnuto mora biti privedeno u svest kako bi do­
šlo do energetskog napona, bez koga nije moguće da­
lje kretanje. Svest je u neku ruku gore, Senka dole,
a kako visina uvek stremi ka dubini a toplo ka hlad­
nom, tako i ovakva svest, možda i ne sluteći, traži
svoju nesvesnu suprotnost, bez koje je osuđena na
stagnaciju, zastoj ili fiksiranost. Samo na suprotno­
stima može se rasplamsati život.

S jedne strane bio je ustupak intelektualnoj lo­

gici, a s druge psihološka predrasuda ono što je Froj-
du dalo povoda da kao suprotnost erosu obeleži nagon
za destrukcijom i smrću. Jer prvo, eros nije istozna­
čan sa životom; kome, međutim, izgleda da jeste, to­
me svakako suprotnost izgleda kao smrt, i drugo, sva­
kome suprotnost njegovog krajnjeg principa izgleda

56
kao nešto destruktivno, smrtonosno, naprosto zlo.
Stoga mu ne pridaje nikakvu pozitivnu životnu silu,
zato ga se kloni i plaši.
Kao što je pomenuto postoje mnogi najuzvišeniji
životni principi i pogledi na svet i shodno tome isto
toliko mnogo različitih oblika kompenzatornih sup­
rotnosti. Ja sam prethodno istakao, kako mi se čini
dva glavna tipa suprotnosti, koje označavam kao in-
trovertni i ekstrovertni tip. Već je Vilijem Džejms
(William James) zapazio postojanje oba ova tipa kod
8

mislilaca. On ih je razlikovao kao »tender-minded« i

kao »toughminded«. Isto tako je Ostvald (Ostwald) 9

našao analognu razliku klasičnog i romantičnog tipa

kod velikih naučnika. Dakle sa mojom idejom i tipo­
vima nisam usamljen — dovoljno je da izdvojim samo
ova dva poznata imena iz bezbroj drugih. Istorijska
istraživanja su mi pokazala da ne mali broj velikih
spornih pitanja istorije duha počiva na suprotnosti
ovih dvaju tipova. Najznačajniji slučaj ove vrste je
suprotnost između nominalizma i realizma, započeta
sa razlikama između platonske i megarske škole a
preneta i u skolastičku filozofiju, gde je Abelar ste­
kao velike zasluge zbog toga što se bar usudio da u
konceptualizmu pokuša da sjedini suprotna gledi­
šta. Ova prepirka se nastavila do današnjih dana, is-
10

poljena u suprotnosti idealizma i materijalizma. Kao

i opšta istorija duha, tako i svaki pojedinac ima udela
u ovom tipu suprotnosti. Naime, bližim istraživanjem
se ispostavilo da ova oba tipa rado stupaju u brak i
to — nesvesno — zbog međusobnog dopunjavanja.
Refleksivnost podstiče introvertnog da uvek razmisli
ili da se pribere pre nego što započne da dela. Zbog
toga su njegove radnje usporene. Njegovo zaziranje
i njegovo nepoverenje pred objektima dovode ga do
oklevanja i stoga uvek ima teškoća sa prilagođava-
njem na sredinu. Obrnuto, ekstrovertni ima pozitivan

Pragmatism, 1911.
8

Grosse Miinner, 1910.

9

Psychologische Typen, 1950, S. 64. Ges. Werke, Bd.

J0

6. Par. 65.

57
odnos prema stvarima. Njega one, tako reći privlače.
Mame ga nove, nepoznate situacije. Da bi upoznao
nešto nepoznato, uskače u to bez sustezanja. Po pravi­
lu prvo dela pa zatim razmišlja o učinjenom. Na taj
način njegova akcija je brza i nije podređena razmi­
šljanjima i oklevanju. Stoga su oba tipa kao stvorena
za simbiozu. Jedan obezbeđuje prosuđivanje a drugi
inicijativu i praktičnu akciju. Ako ova dva tipa sklo­
pe bračnu zajednicu, onda zajedno mogu da ostvare
idealan brak. Izvrsno odgovaraju jedno drugom sve
dok su zaokupljeni prilagođavanjem na mnogobrojne
spoljne životne nevolje. Međutim, ako muž zaradi
dovoljno novca ili ako im s neba padne kakvo veće
nasleđe i na taj način nestanu životne nevolje, onda
supružnici imaju vremena da se međusobno pozabave
jedno drugim. Prethodno su stajali jedno drugom o-
krenuti leđima, braneći se od teškoća. Sada se, među­
tim, obraćaju jedno drugom i hoće da se međusobno
razumeju — i otkrivaju da se nikada nisu razumeli.
Svako govori drugim jezikom. Tako počinje razdva­
janje oba tipa. Ova svađa je otrovna, nasilnička i pu­
na međusobnog obezvređivanja, čak i onda kada se
sprovodi u tišini i u intimnom krugu, jer vrednost
jednog je nevrednost drugog. Razumno bi bilo pomi­
sliti da jedan u svesti sopstvehe vrednosti mirno mo­
že priznati vrednost drugog i da bi na taj način bio
suvišan svaki konflikt. Video sam dovoljno slučajeva,
koji su iznosili argumente ove vrste pa ipak nisu do-
speli do zadovoljavajućeg cilja. Gde se radi o nor­
malnim ljudima, ovaj kritički prelazni period se sa­
vlađuje bez teškoća. Normalan je naime onaj čovek
koji naprosto može da egzistira u svim prilikama koje
mu uopšte pružaju neophodni minimum životnih mo­
gućnosti. Mnogi, međutim, to ne mogu, ali stoga i
nije previše ljudi normalno. Ono što obično podra-
zumevamo pod »normalan čovek« zapravo je idealan
čovek, čija je srećna mešavina karaktera vrlo redak
događaj. Daleko veći broj manje ili više izdiferenci-
ranih ljudi zahteva životne uslove, koji jamče više
od relativno osiguranog stana i hrane. Za ove kraj
simbiotskog odnosa znači težak potres.

58
 Covek ne može bez daljnjega razumeti zašto bi
to tako trebalo da bude. Ali ako pomislimo da
nijedan čovek nije samo introvertan ili samo eks-
trovertan, već da su mu date obe mogućnosti
a da je on formirao samo jednu kao funkciju
prilagođavanja, onda ćemo bez daljnjega doći do
pretpostavke da kod introvertnih negde u poza­
dini tinja ekstroverzija u nerazvijenom stanju, a da
kod ekstrovertnih introverzija vodi slično tamnu eg­
zistenciju. Ovo je stvarno slučaj. Introvertni ima
ekstrovertni stav ali- ovaj um nije svestan, pošto je
pogled njegove svesti stalno usmeren na subjekt. On
doduše vidi objekt, ali o njemu ima pogrešnu ili in-
hibovanu predstavu, tako da se uvek drži što je mo­
guće više distancirano, kao da je objekt nešto moćno
i opasno. Ono što mislim pod ovim, hteo bih da obja-
snim pomoću jednostavnog primera: dva mladića pvi^ ^
tuju zajedno i dolaze do jednog zamka. Obojica bi
želela da razgledaju unutrašnjost zamka. Introvertni ^
kaže: »Zeleo bih da znam kako izgleda iznutra.« Eks­
trovertni odgovara: »Pođimo« i polazi da prođe kroz
vrata. Introvertni ga zadržava: »Možda je zabranjen
ulaz«, sa neodređenom predstavom policije, kazni,
zlih pasa itd. u pozadini; na što ekstrovertni odgo­
vara: »Pa možemo da pitamo, sigurno će nas pustiti«,
sa predstavom dobroćudnih starih čuvara zamka, go­
stoprimljive gospode u zamku i mogućih romantičnih
avantura u pozadini. Na osnovu ekstrovertnog opti­
mizma stvarno dospevaju u zamak. Sada ipak dolazi
do peripetija. Unutrašnjost zamka je preuređena i ne
sadrži ništa drugo do nekoliko sala sa zbirkom starih
rukopisa. Slučajno ovim rukopisima je zadivljen in­
trovertni mladić. Jedva da ih je i sagledao a već
je kao preobražen. On se udubljuje u razgledanje
ovih dragocenosti dajući oduška povremenim odušev­
ljenim uzvicima. Upliće se sa čuvarem u beskrajan
razgovor da bi od njega izvukao što više informacija,
pa kako je rezultat oskudan, mladić se interesuje za
kustosa da bi ga odmah potražio i postavio svoja pi­
tanja. Nestale su njegove bojazni, objekti su dobili
zavodljiv sjaj a svet sasvim drugi lik. U međuvre-

59
menu, međutim, sve više i više se gasi hrabrost eks-
trovertnog, njegovo lice se izdužuje i počinje da zeva.
Ovde nema dobroćudnih čuvara, viteškog gostoprim­
stva, ni traga od romantičnih avantura — samo mu­
zej u preuređenom zamku. Rukopisi se mogu videti
i kod kuće. Dok entuzijazam jednog raste, pada ras­
položenje drugog: zamak ga gnjavi a rukopisi pod-
sećaju na biblioteku, biblioteka se asocira sa univer­
zitetom, univerzitet sa studijama i predstojećim ispi­
tima. Postepeno tmuran veo prekriva prethodno tako
interesantan i primamljiv zamak. Objekt postaje ne­
gativan. »Zar nije divno«, ne može da priguši uzvik
introvertni, »što smo sasvim slučajno otkrili izvan­
rednu zbirku!« »Smatram da je ovde užasno do­
sadno«, odgovara drugi neskriveno loše raspoložen.
Ovo ljuti prvog i zaključuje u sebi da više nikada ne
putuje sa ekstrovertnim. Ovaj drugi se ljuti zbog ljut­
nje prvog i misli kako je oduvek smatrao da je nje­
gov drug bezobzirni egoista, koji zbog svojih samo­
živih interesa, upropašćuje divno prolećno vreme,
koje se nesravnjivo lepše moglo uživati napolju.
Šta se desilo? Njih dvoje je putovalo zajedno u
prijatnoj simbiozi sve dok nisu dospeli do fatalnog
zamka. Tamo je rekao, unapred promišljajući (pro-
metejski) introvertirani: »Mogla bi da se pogleda
unutrašnjost zamka.« Aktivni i (epimetejski) ekstro­
vertni, koji razmišlja posle dela, omogućio je pri­
stup." I tip se sada preobraća: introvertirani koji se
prethodno plašio da uđe više ne može da izađe a
ekstrovertni proklinje trenutak ulaska u zamak. Prvi
je fasciniran objektom, drugi svojim negativnim mi­
slima. Kada je prvi video rukopise, onda se ostalo
zbilo u okohni. Njegova bojazan je nestala, objekat
je zagospodario njime i on mu se voljno prepustio.
Nasuprot tome drugi je osećao rastući otpor prema
objektu i konačno je zapao pod vlast svog loše raspo­
loženog subjekta. Prvi je postao ekstrovertni, drugi
introvertni. Ali ekstroverzija introvertnog je druga-

" Vidi Psychologische Typen, Paragr. 852.

60
čija nego ekstroverzija ekstrovertnog a introverzija
ekstrovertnog je drugačija od introverzije introvert-
nog. Dok su prethodno zajedno putovali u prijatnoj
harmoniji jedan drugome nisu smetali zbog toga što
je svaki bio u okvirima svojih svojstvenosti. Obojica
su bili pozitivni u odnosu jedan prema drugom, pošto
su se njihovi međusobni stavovi dopunjavali. Među­
tim, oni su se dopunjavali zbog toga što je stav jed­
nog uvek uključivao i stav drugog. Ovo vidimo, na
primer, u kratkom razgovoru pred ulaznim vratima
— obojica žele da uđu u zamak. Sumnju introvertnog
da li je ulaz moguć, deli i drugi. Inicijativa ekstro­
vertnog takođe važi i za drugog. Tako stav jednog
uključuje i stav drugog, a ovo je uvek više ili manje
slučaj kada se individua nalazi u svom prirodnom
stavu, pošto je ovaj stav više ili manje kolektivno pri­
lagođen. Ovo važi i za stav introvertnog, iako ovaj
uvek proističe iz subjekta. On samo sa subjekta pre­
lazi na objekt, dok stav ekstrovertnog ide sa objekta
na subjekt.
U trenutku, međutim, kada kod introvertnog ob­
jekt nadvlada i privuče subjekt, njegov stav gubi so­
cijalni karakter. On zaboravlja prisustvo njegovog
prijatelja, više ga ne uključuje, on se udubljuje u
objekt i ne primećuje koliko se dosađuje njegov pri­
jatelj. Shodno tome ekstrovertni gubi obzire prema
drugom u trenutku kada se razočarao u svojim oče­
kivanjima i povukao u svoje subjektivne predstave i
raspoloženja. ~~
— Stoga bismo ovaj događaj mogli formulisati na
sledeći način: kod introvertnog se, zbog uticaja objek­
ta, ispoljila manje vredna ekstroverzija, dok je kod
ekstrovertnog manje vredna introverzija stupila na
mesto njegovog socijalnog stava. Na ovaj način vra­
ćamo se zaključku od koga smo počeli: vrednost jed­
nog je nevrednost drugog. Pozitivni događaji, kao i
negativni mogu izbaciti na površinu manje vrednu
protivfunkciju. Ako se ovo jednom desilo, onda se
javlja osetljivost. Osetljivost je simptom prisutne
manje vrednosti. Na ovaj način su date psihološke

61
osnove za svađu i nesporazume, i to ne samo za svađu
dva čoveka, nego i za razdor sa samim sobom. Naime,
suštinu manje medne funkcije odlikuje autonomija;
12

ona je samostalna, ona naređuje, ona nas fascinira i

upliće, tako da više nismo gospodari samih sebe i više
ne pravimo jasnu razliku između nas i drugih.:
A ipak je neophodnost za razvitak karaktera da
i drugoj strani, upravo manje vrednoj funkciji, damo
da dođe do reći, pošto ne možemo zahtevati da se ne­
ko drugi simbiotski trajno brine o drugom delu naše
ličnosti, jer trenutak kada će nam zatrebati i druga
funkcija, može nastupiti svakog časa i zateći nas ne­
spremne, kao što pokazuje prethodni primer. A posle-
dice mogu biti rđave — ekstrovertni na ovaj način
gubi njemu neophodnu vezu sa objektima a intro­
vertni sa njegovim subjektom. Obrnuto je neophodno
da introvertni dospe i do akcije koja nije neprestano
sputavana razmišljanjima i oklevanjem a da se eks­
trovertni zamisli nad samim sobom a da time ne
ugrozi svoje veze.
Kao što se vidi, kod ekstroverzije i introverzije
radi se o dva međusobno suprotna, prirodna stava ili
usmerena kretanja, koje je Gete označio kao dija-
siola i sistola. Oni bi trebalo, svojim harmoničnim re­
dom, da dovedu do životnog ritma, ali izgleda da je
velika umetnost življenja dostići ovaj ritam. Ili ovoga
čovek mora biti sasvim nesvestan, tako da prirodnu
zakonitost ne ometa nikakav svesni akt, ili bi čovek
morao da bude svestan u još mnogo većem stepenu
da bi bio u stanju da zaželi i sprovede suprotna kre­
tanja. Kako se ne možemo razvijati unazad, ka živo­
tinjskoj nesvesnosti, ostaje nam teži put napred ka
višoj svesnosti. Svakako da je ona svesnost, koja omo­
gućuje da se slobodno i namerno doživljavaju veliki
životni da i ne, zapravo natčovečni ideal, ali ipak cilj.
Naša sadašnja vrsta duha izgleda da nam dozvoljava

Up. moju raspravu u vezi sa Spitteler: Prometheus

u

und Epimetheus u: Psychologische Typen, 1950, S. 227. Ges.

Werke, Bd. 6, Par. 261.

62
samo da »da« hoćemo svesno a »ne« bar da trpimo.
Ako je to slučaj, onda je već mnogo postignuto. "
Problem suprotnosti, kao inherentni princip čo-
vekove prirode, predstavlja dalju etapu našeg uzna-
predovalog saznajnog procesa. Ovaj problem je po
pravilu problem zrelijeg doba. Praktički tretman jed­
nog pacijenta svakako nikada neće početi -sa ovim
problemom, posebno ne kod mladih ljudi. Neurozes

mladih ljudi po pravilu nastaju iz sukoba između sila

realnosti i nedovoljnog, infantilnog stava, koji kau­
zalno karakteriše nenormalna zavisnost od realnih
ili imaginarnih roditelja, finalno neadekvatne fikcije,
tj. namere i stremljenja, Ovde su sasvim na mestu
Frojdove ili Adlerove redukcije. Ali ima mnogih neu­
roza koje nastaju tek u zrelom dobu ili se pogorša­
vaju u takvoj meri da pacijenta, na primer, profe­
sionalno onesposobe. Naravno da se u ovakvim sluča­
jevima može dokazati da je već u mladosti postojala
neobična zavisnost od roditelja i da su bile prisutne
sve moguće infantilne iluzije, ali što sve zajedno u
tim ljudima nije smetalo da se prihvate neke profe­
sije i da je uspešno izuče, da zasnuju bračnu zajed­
nicu i ovu čestito vode do onog trenutka u zrelom
dobu, kada iznenada otkazuje dotadašnji zauzeti stav.
U jednom takvom slučaju od male je koristi privoditi
u svest detinjaste fantazije, zavisnost od roditelja itd.,
iako je ovo neophodni deo procedure i često ne deluje
nepovoljno. Ali u osnovi uzev u jednom ovakvom
slučaju (terapija stvarno započinje tek onda kada pa­
cijent uvidi da više nisu otac i majka ono što mu
stoji na putu već on sam, tj. nesvesni deo njegove
ličnosti, koji i dalje vodi ulogu oca i majkfij I ovo
saznanje, ma kako bilo korisno, još uvek je negativ­
no, tj. ono samo kazuje. »Saznao sam i vidim da nisu
otac i majka ono što je upereno protiv mene, već ja
sam.« Ali šta je to u njemu što mu se suprotstavlja?
Sta je taj misteriozni deo njegove ličnosti koji se
skrivao iza slike oca i majke i njega tako dugo držao
u uverenju da uzrok njegovih nevolja mora da je
nekada dospeo od spolja? p v a j deo je suprotnost nje­
govog svesnog stava, koji mu ne daje mira i smeta

63
toliko dugo dok ne bude prihvaćen. Sigurno da kod
mladih ljudi može biti dovoljno oslobađanje od proš­
losti, za ostalo će se pobrinuti volja za životom. Ali
sa sasvim drugačijim zadatkom suočavamo se kod lju­
di koji iza sebe već imaju veliki deo života, gde više
ne mame nečuvene buduće mogućnosti, gde se mogu
još samo očekivati davno naviknute dužnosti i sum­
njiva zadovoljstva starenja.
Ako nam uspe da mlade ljude odvojimo od nji­
hove prošlosti, onda vidimo da ovi imago svojih rodi­
telja prenose na podesne zamenske figure: osećanje
koje se vezivalo za majku prelazi na ženu, autoritet
oca prelazi na poštovanog učitelja i pretpostavljenog
ili instituciju. To doduše nije fundamentalno rešenje,
ali praktičan put kojim korača i normalan čovek ne-
svesno i stoga bez značajnih smetnji i otpora.
Drugačije izgleda problem odraslom koji je već
prešao ovaj komad puta, možda sa manje ili više ne­
volja. On se možda već odavno odvojio od preminulih
roditelja, u ženi tražio i našao majku (u suprugu oca)
poštovao očeve i institucije, sam postao otac ili sama
postala majka i sve ovo, možda, već ima iza sebe, uz
saznanje da je sve ono što je u početku značilo zahtev
i zadovoljstvo postalo teška zabluda, deo mladalačkih
iluzija na koje se sada osvrće delom sa žaljenjem a
delom sa zavišću, pošto se pred njim ne nalazi ništa
drugo do starost i kraj svih iluzija. Ovde više nema
očeva i majki, sve ono što je preko iluzija projektovao
u svet i stvari postepeno mu se vratilo, umorno i izan-
đalo. Iz svih ovih odnosa oslobođena energija struji
ka nesvesnom i tamo oživljava sve ono što je zapo­
stavila da razvije.
Nagonske snage sputane u neurozi, kada se oslo­
bode daju mladom čoveku poleta i očekivane moguć­
nosti daljeg širenja njegovog života. Čoveku u drugoj
polovini života razvitak u nesvesnom uspavane sup­
rotne funkcije znači obnovu života. Ovaj razvitak,
međutim, više ne prelazi u rešenja infantilnih veza,
razaranje infantilnih iluzija i prenošenje starih slika
na nove figure, već prelazi u problem suprotnosti.

64
 Princip suprotnosti naravno da leži u osnovi mla­
dalačkog duha, tako da i psihološka teorija mladalač­
ke psihe mora uzeti u obzir ovu činjenicu. Stoga su
Frojdovi i Adlerovi nazori protivurečni samo onda
kada polažu prava na to da važe kao opšta teorija.
Ukoliko se, međutim, zadovolje sa tim da budu teh­
ničke pomoćne postavke, onda neće protivurečiti niti
se međusobno isključivati. Psihološka teorija koja želi
da bude više od čisto tehničkog pomoćnog sredstva
mora se zasnivati na principu suprotnosti, pošto bi bez
ovog mogla da rekonstruiše samo neurotski neurav­
noteženu psihu. Bez ove suprotnosti nema ravnoteže
niti sistema samoregulacije. Međutim, psiha je sistem
sa samoregulacijom.
Ponovo hvatajući ranije izgubljenu nit, mogli
bismo reći da je postalo jasno zašto se baš u neurozi
nalaze one vrednosti koje nedostaju jedinki. Ponovo '
se možemo vratiti onom slučaju mlade žene i na nje­
ga primenitf stečeni uvid. Zamislimo da je ova bole­
snica, »analizovana«, tj. da joj je tokom terapijskog
tretmana postalo jasno kakve su se sve nesvesne mi­
sli krile iza njenih simptoma, zbog čega je ona opet
zagospodarila nesvesnom energijom koja je predstav­
ljala snagu simptoma, onda se postavlja praktično pi­
tanje: šta treba sada da se desi sa tom raspoloživom
energijom? Shodno psihološkom tipu bolesnice bilo
bi racionalno da ovu energiju ponovo prevede na
objekt: na primer kakva filantropska aktivnost ili
inače nešto korisno. Izuzetno — kod posebno ener­
gičnih priroda koje ne prezaju da ponekad sami sebe
muče do iznemoglosti, ili kod ljudi kojima upravo od­
govara sve ono što je u vezi sa takvim aktivnostima
— ovaj put je moguć, ali najčešće nije. Jer — ne
treba zaboraviti — libido (upravo psihička energija)
nesvesno već poseduje svoj objekt, a to je mladi Ita-
lijan ili odgovarajuća realna ljudska zamena. Prirod­
no da je u takvim uslovima ovakva sublimacija koliko
poželjna toliko i nemoguća. Jer najčešće realni objekt
pruža energiji bolji pad potencijala nego ma kako
lepa etička delatnost. Na žalost, isuviše je mnogo onih
koji uvek govore o ljudima kakvi bi poželjno trebalo

5 Jung, Odabrana dela, II

65
da budu a ne kakvi stvarno jesu. Ali lekar uvek ima
posla sa stvarnim čovekom koji uporno ostaje isti sve
dok sasvim nije prihvaćena njegova stvarnost. Vaspi-
tanje može početi samo od gole stvarnosti a ne od
idealne varljive slike.
Na žalost, najčešće je tako da se takozvanoj ras­
položivoj energiji stvarno ne može naznačiti pravac.
Ona sledi svoj sopstveni nagib. Pa čak ona ga je već
našla još pre no što smo je sasvim oslobodili iz ne­
adekvatnog oblika. Naime, otkrivamo da su se paci-
jentkinjine fantazije, koje su se ranije bavile mladim
Italijanom, sada prenele na lekara." Stoga je lekar
sam postao objekat nesvesnog libida. Ako bolesnik ni
pod kakvim uslovima ne želi da prihvati činjenicu
prenosa, ili ako lekar ne razume ili pogrešno razume
14

fenomen, tada nailaze žestoki otpori, usmereni na to

da,u svakom pogledu onemoguće vezu sa lekarom.
Tada bolesnici odlaze i traže drugog lekara ili čoveka
koji ih razume, ili ako odustanu od ovakvog traženja,
zastaju sa rešavanjem svog problema.
Ali ako dođe do prenosa na lekara i ako je ovo
prihvaćeno, onda je na taj način nađen prirodni ob­
lik koji kako zamenjuje raniji oblik, tako i omogu­
ćuje odvijanje energetskog procesa relativno bez kon­
flikata. Ako se stoga libidu prepusti slobodan tok,
onda ovaj sam nalazi put ka njemu odgovarajućem
objektu. Gde ovo nije slučaj, uvek se radi o svojegla-

13
Frojd je uneo pojam prenosa da bi obeležio projek­
ciju nesvesnih sadržaja.
14
Nasuprot izvesnim shvatanjima ne smatram da je
»prenos na lekara« redovni i za uspeh terapije neophodni
fenomen. Prenos je projekcija, a projekcija je ili prisutna ili
nije. Neophodna nikako nije. Ni u kom slučaju ne može se
»načiniti«, pošto ova, per definitionem, nastaje iz nesvesnih
motivacija. Lekar može biti pogodan za projekciju ili ne.
Uopšte nije rečeno da on u svim prilikama odgovara prirod­
nom pravcu pacijentovog libida, pošto je lako moguće da
pred ovim lebdi kakav znatno važniji projekcioni objekt. Od­
sustvo projekcije na lekara u nekim slučajevima čak može
znatno da olakša terapiju, pošto onda jasnije dolaze do iz­
ražaja stvarne lične vrednosti.

66
voj pobuni protiv zakona prirode ili o ometaj ućim
uticajima.
U prenosu se na j pre projektu ju sve moguće in­
fantilne fantazije, koje moraju biti razjedene, tj. re-
duktivno razrešene. Ovo se naziva razrešenje preno-
sa. Na taj način oslobađa se energija i iz ovog ne­
adekvatnog oblika tako da opet stojimo pred pro­
blemom raspoložive energijej I ovaj put ćemo pove-
rovati prirodi da je, preTiego što smo ga tražili, već
izabran objekt, koji osigurava najpovoljniji pravac
kretanju psihičke energije.

67
 V

LIČNO I NADLIČNO ILI KOLEKTIVNO

NESVESNO

Ovde se opet nameće nova etapa našeg saznaj-

nog procesa. Analitičko razrešavanje infantilnih fan­
tazija prenosa nastavljali smo dotle dok pacijentu nije
postalo dovoljno jasno da je iz svog lekara načinio oca
i majku, strica, staraoca i učitelja i već sve one bez­
brojne roditeljske autoritete. Ali kako pokazuje isku­
stvo, stalno izviru dalje fantazije koje lekara pred­
stavljaju kao spasenje ili čak kao božansko biće —
naravno sasvim u suprotnosti sa zdravim razumom
svesti. Dalje se ispostavlja da ovi božanski atributi
prevazilaze okvire hrišćanskih shvatanja u kojima
smo odrasli i poprimaju mnogobožačke oblike, na
primer, ne retko oblike životinja.
Prenos po sebi nije ništa drugo do projekcija ne-
svesnih sadržaja. Prvo se projektu ju takozvani povr­
šni sadržaji nesvesnog, što se može razaznati iz snova,
simptoma i fantazija. U ovom stanju lekar je intere­
santan kao mogući ljubavnik (nešto slično mladom
Italijanu u našem slučaju). Potom sve više izgleda
kao otac — ili kao dobri ili kao gromoglasan, u zavi­
snosti od kvaliteta koje stvarni otac ima za pacijenta.
Katkad lekar pacijentu izgleda materinski, što je ma­
lo čudnovato ali se ipak još nalazi u okvirima mo­
gućeg. Sve ove projekcije fantazije su podređene lič­
nim reminiscencijama.

68
 Najzad mogu se javiti oblici fantazije koji imaju
zanosan karakter. Tada izgleda kao da je lekar na­
daren natprirodnim svojstvima, nešto kao čarobnjak
ili kao demonski razbojnik, ili kao odgovarajuće do­
bro: kao spasitelj. Ili izgleda kao mešavina oba. Ra­
zume se, on ne izgleda u pacijentovoj svesti neophod­
no tako, već se na površini pojavljuju fantazije koje
tako predstavljaju lekara. Ovim pacijentima često ne
ide u glavu da njihove fantazije stvarno potiču iz
njih samih i da zapravo nemaju ništa ili malo zajed­
ničkog sa karakterom lekara. Ova zabluda potiče od
toga što za ovu vrstu projekcija ne postoje lične o-
snove reminiscencija. Obično se može dokazati da su
se slične fantazije javljale u izvesno vreme u detinj-
stvu vezane za oca ili majku, za koje, međutim, nisu
davali stvarnog povoda ni otac ni majka.
U jednom malom spisu Frojd je pokazao kako je
1

Leonardo da Vinči u poznijem životu bio pod utica-

jem činjenice što je imao dve majke. Činjenica dveju
majki ili dvostruko poreklo bilo je, doduše, kod Leo-
narda realno, ali je igralo određenu ulogu i kod dru­
gih umetnika. Tako je i Benvenuto Celini maštao o
dvostrukom poreklu. To je uopšte mitološki motiv. U
sagama mnogi junaci imaju dve majke. Fantazija ne
polazi od stvarne činjenice da junaci imaju dve maj­
ke, već je opšte raširena »prastara« slika koja spada
u tajne čovekove duhovne istorije a ne u područje
ličnih reminiscencija.
U svakom pojedincu, osim ličnih reminiscencija,
postoje velike »iskonske« slike, kako ih je zgodno
označio Jakob Burkhart (Burckhardt), tj. nasleđene
mogućnosti čovekovog predstavljanja, onako kako je
bilo odvajkada. Činjenica ovog nasleđa objašnjava za­
pravo čudnovati fenomen da se izvesni materijali i
motivi saga ponavljaju u identičnom obliku na celoj
zemlji. Ona dalje objašnjava kako, na primer, naši
duševni bolesnici mogu da reprodukuju tačno one iste
slike i odnose, koje poznajemo iz starih spisa. Neko­
liko primera ove vrste naveo sam u mojoj knjizi:

1
Eine Kindheitserinnerung des Leonardo da Vinci, 1010.

69
Preobražaji i simboli libida. Tim uopšte ne tvrdim
2

da se nasleduju predstave, nasleđuje se samo moguć­

nost predstavljanja, što je bitna razlika.
Dakle, u ovom daljem stadijumu terapijskog po­
stupka, gde se reprodukuju one fantazije koje više ne
počivaju na ličnim reminiscencijama, radi se o mani­
festacijama dubljih slojeva nesvesnog, gde dremaju
opšte ljudske, iskonske slike. Ove slike ili motive
označio sam kao arhetipove (i kao dominante). 3

Ovo otkriće znači dalji napredak shvatanja: na­

ime saznanje o dua sloja u nesvesnom. Naime, treba
razlikovati lično nesvesno i nelično ili nadlično ne­
svesno. Ovo poslednje označavamo kao kolektivno
nesvesno, pošto je odvojeno od ličnog i sasvim opšte
4

i pošto se njegovi sadržaji mogu naći svuda, što na­

ravno nije slučaj sa ličnim sadržajima. Lično nesve­
sno sadrži izgubljena sećanja, potisnute (namerno za­
boravljene) neprijatne predstave, takozvana podpra-
govna (subliminalna) opažanja, tj. čulne percepcije
koje nisu bile dovoljno jake da dopru do svesti, i
konačno sadržaje koji još nisu sazreli za svesnost. To
odgovara u snovima mnogostruko pojavljivanoj figuri
Senke. s

1
Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges.
Werke, Bd. 5. Up. sa: Vber den Begriff des kollektiven Unbe-
wussten, 1936, Ges. Werke, Bd. 9.
* U cilju razjašnjenja ovog pojma upućujem na sledeće
radove iz kojih se može videti dalji razvitak pojma: Symbole
der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. Psychologische Typen,
1950, S. 567. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 759. Up. u: Von den
Vfurzeln des Beivusstseins, 1954, članke Uber die Archetypen
des kollektiven Vnbewussten, S. 3. Ueber den Archetypus mit
besonderer Berucksichtigung des Animabegriffes, S. 57. Die
psychologischen Aspekte des Mutter-Arćhetypus, S. 87, Ges.
Werke, Bd. 9, I. Kod Kerenvi und Jung: Einfuhrung in das
Wesen der Mvthologie, Zur Psychologie des Kind-Archetypus,
S. 103. Zum psj/chologischen Aspekt der Kore-Figur, S. 215,
Ges. Werke, Bd. 9, I. Komentar za: Wilhelm: Das Geheimnis
der goldenen Bliite, 1929, Ges. Werke, Bd. 13.
4
Kolektivno nesvesno predstavlja objektivno-psihičko a
lično nesvesno subjektivno-psihičko.
5
Pod Senkom podrazumevam »negativni« deo ličnosti,
naime zbir skrivenih, nekorisnih svojstava, nedovoljno raz-

70
 Iskonske slike su najstariji i najopštiji oblici
predstavljanja čovečanstva. One su isto toliko oseća-
nje koliko i misao, da, one čak imaju nešto kao sop-
stveni, samostalni život, nešto kao parcijalnu dušu 6

što- se lako može videti u onim filozofskim ili gnostič-

kim sistemima, koji kao izvor saznanja koriste opa­
žanja nesvesnog. Predstava anđela, arhanđela, »pre-
stolja i gospode« kod sv. Pavla, arhonti gnostičara,
nebeska hijerarhija Dionizijusa Aeropagita itd. potiče
iz zapažanja relativne samostalnosti arhetipova.
Time smo našli i objekt koji izabira libido, pošto
se oslobodio iz lično infantilnog oblika prenosa. On
sledi svom padu u dubine nesvesnog i tamo oživljava
i budi ono što je do tada dremalo. On je otkrio skri­
veno blago iz koga je čovečanstvo stalno stvaralo, iz
koga je izdvojilo svoje bogove i demone i sve one naj­
jače i najsilnije ideje, bez kojih čovek prestaje da bu­
de čovek.
Uzmimo na primer jednu od najvećih ideja, koja
se rodila u 19. veku — ideju održanja energije. Ro-
bert Majer (Robert Mayer) je zapravo stvaralac ove
ideje. On je bio lekar a ne fizičar ili filozof, kojima
bi bilo bliže stvaranje jedne ovakve ideje. Ali zna­
čajno je znati da Majer zapravo nije stvorio ideju.
Ova isto tako nije nastala slivanjem tada postojećih
predstava ili naučnih hipoteza, već je kao biljka izra­
sla u njenom stvaraocu. O ovome Majer je (1844) na­
pisao sledeće Grizingeru (Griesinger): »Teoriju uop­
šte nisam smislio za pisaćim stolom.« Potom izlaže
neka fiziološka zapažanja koja je stekao kao brod­
ski lekar (1840—41). »Ako čovek želi da razjasni« —
tako nastavlja u svom pismu — »fiziološke momente,
onda je neophodno poznavanje fizikalnih procesa, ako
čovek ne pretpostavlja da stvar posmatra sa metafi­
zičke strane, što mene inače beskrajno disgutira; ja
sam se, dakle, držao fizike i držao se predmeta sa

vijenih funkcija i sadržaje lično nesvesnog. Sažeto izlaganje

kod T. Wolff: Einfuhrung in die Grundlagen der JeomplMcen
Psj/choloffie u: Studien zu C. G. Jungs Psvcftolooie, 1959,
S. 151.
• Jung: Ges. Werke, Bd. 7.

71
takvom predanošću da sam se, zbog čega bi neko mo­
gao da me ismejava, malo interesovao za dalji svet
već sam se najradije zadržavao na palubi gde sam
mogao neprestano da radim i gde sam u nekim časo­
vima osećao inspiraciju, kakvu se ne mogu setiti da
sam osećao ikada pre ili posle toga. Nekoliko munje­
vitih misli koje su prostrujale u vreme plovidbe pre­
ma Surabaju vredno sam progonio i one su me opet
dovodile do novih predmeta. Ova vremena su prošla,
ali mirno ispitivanje onog šta je onda iskrsnulo u
meni, naučilo me je da se istina ne samo subjektivno
oseća, već da se i objektivno može dokazati, da li se
ovo, međutim, može desiti čoveku tako malo upuće­
nom u fiziku, naravno da mora ostati bez odgovora.« 7

U svojoj Energetici Helm iznosi mišljenje »da

nova zamisao Roberta Majera nije uz pomoć dubokog
razmišljanja postepeno izrasla iz tradicionalnih poj­
mova o energiji, već da ona spada u one intuitivne
ideje koje, potekle iz drugog područja duhovnog rada,
tako reći napadaju mišljenje i primoravaju ga da,
shodno njima, preobrate tradicionalne pojmove.«*
Pitanje je odakle potiče nova ideja koja se sa
tako elementarnom snagom nameće svesti? I odakle
crpi onu snagu koja može obuhvatiti svest u tolikoj
meri da se može potpuno odvojiti od svih tih razno­
likih utisaka prvog putovanja po tropima? Na ova pi­
tanja se ne može lako odgovoriti. Ali ako našu teo­
riju primenimo na ovaj slučaj, onda objašnjenje mora
da glasi: Ideja o energiji i njenom održavanju mora
biti iskonska slika koja je tinjala u kolektivno ne-
svesnom. Ovaj zaključak nas, naravno, primorava da
dokažemo da je takva iskonska slika stvarno postoja­
la u duhovnoj istoriji i da je bila dejstvena tokom mi-
lenijuma. Ovaj dokaz može stvarno izneti bez poseb­
nih teškoća. Najprimitivnije religije u najrazličitijim
područjima zemlje zasnovane su na ovoj slici. To su
takozvane dinamističke religije, čija je jedinstvena
7
Robert Mayer, Kleinere Schriften un Briefe, Stuttgart,
1893, S. 213. Pismo Wilhelmu Griesingeru, 16. juni 1844.
s
G. F. Heim: Die Energetik nach ihrer geschichtlichen
Entwiklung, Leipzig, 1898, S. 20.

72
i presudna zamisao da postoji opšte raširena magij­
ska snaga, oko koje se sve kreće. Tejlor (Tavlor),
9

poznati engleski istraživač, a isto tako i Frejzer (Fra-

zer) pogrešno su ovu ideju shvatili kao animizam. U
stvarnosti pod svojim pojmom snage primitivci uop­
šte ne podrazumevaju duše ili duhove, već stvarno
nešto što američki istraživač Lavdžoj (Lovejov) 10

spretno označava kao »primitive energetics«. Ovaj

pojam odgovara predstavi duše, duha, boga, zdravlja,
telesne snage, plodnosti, magijske snage, uticaja, sile,
ugleda, leka, kao i izvesnim raspoloženjima karak­
terističnim za oslobađanje afekta. Kod izvesnih Po-
linežana »mulungu« (upravo ovaj primitivni pojam
energije) je duh, duša, demonsko biće, magijska sna­
ga, ugled; kada se desi nešto čudno, ljudi uzvikuju
»mulungu«. Ovaj pojam snage je i prvo shvatanje
boga kod primitivaca. Tokom istorije ova slika se
razvijala u stalno novim varijantama. U Starom za-
vetu svetli magijska snaga u zapaljenom žbunu i pred
Mojsijem; u jevanđeliste ova snaga dolazi s neba si­
laskom Svetog duha u obliku plamenih jezika. Kod
Heraklita ona se pojavljuje kao energija sveta, kao
»večito živa vatra«, u persijskom ona je vatreni sjaj
»haoma«, božje milosti, kod stoika je »pratoplota«,
sudbinska snaga. U srednjovekovnim legendama po­
javljuje se kao aura, svetački zrak koji kao plamen
bukti iz krova kolibe u kojoj svetac leži u ekstazi. U
svojim viđenjima sveci vide ovu snagu kao sunce,
kao obilje svetlosti. Prema starom shvatanju i sama
duša je ova snaga; u ideji besmrtnosti leži njeno odr­
žanje, dok u budističkom i primitivnom shvatanju
metempsihoze (putovanje duša) leži njena neograni­
čena sposobnost preobražavanja uz konstantno odr­
žanje.
Dakle, ova ideja je od eona utisnuta u čovekov
mozak. Zbog toga leži spremna u nesvesnom svakom
pojedincu. Potrebni su samo izvesni uslovi da se po-

' Takozvana: Mana. Up. N. Soederblom: Das Werden

des Gottesglaubens, 1916.
10
Arthur O. Lovejov: The Fundamental Concepts of the
Primitive Philosophy, u The Monist, sv. XVI, 1906, str. 361.

73
novo pojavi. Ovi uslovi očigledno da su bili ispunje­
ni kod Roberta Majera. Najveće i najbolje misli čove­
čanstva formiraju se iznad iskonskih slika kao iznad
skice. Već su me često pitali odakle potiču ovi arhe­
tipovi ili praslike. Izgleda mi kao da se njihovo na­
stajanje uopšte ne može drugačije objasniti do pret­
postavkom da su ove nataloženo, stalno ponavljano
iskustvo čovečanstva. Jedno od najobičnijih a isto­
vremeno najupečatljivijih iskustava je dnevno sun­
čevo prividno kretanje. Svakako da o ovome ne mo­
žemo otkriti ništa u nesvesnom, ukoliko se radi o
nama poznatom fizičkom zbivanju. Nasuprot tome
srećemo mitološkog junaka sunca u svim svojim va­
rijacijama. Ovaj mit predstavlja arhetip sunca a ne
fizičko zbivanje. Isto se može reći i za mesečeve me­
ne. Arhetip je neka vrsta spremnosti da se uvek iz­
nova reprodukuju iste ili slične mitske predstave.
Prema tome izgleda kao da se ono što se utisku je u
nesvesno sastoji isključivo od subjektivne predstave
fantazije pokrenute fizičkim zbivanjem. Stoga bi se
moglo pretpostaviti da su arhetipovi mnogo puta po­
navljani otisci subjektivnih reakcija." Naravno da
ova pretpostavka samo dislocira problem ali ga ne
rešava. Ništa nas ne sprečava da pretpostavimo da se
izvesni arhetipovi sreću već kod životinja, da su scoga
uopšte osnovane u svojstvenosti živog sistema i da su
tako naprosto izraz života čije bivstvo dalje ne treba
objašnjavati. Arhetipovi, kako izgleda, nisu samo o-
tisci stalno ponavljanih tipičnih iskustava, već se em­
pirijski istovremeno i ponašaju kao snage ili tenden­
cije ponavljanja istih iskustava. Naime, uvek kada
se jedan arhetip pojavi u snu, u fantaziji ili u životu,
nosi sa sobom poseban »uticaj« ili snagu, zahvalju­
jući kojoj deluje numinozno, odnosno fascinirajuće
ili podsticajem na akciju.
Posle rasprave ovog primer a za nastajanje novih
ideja iz blaga iskonskih slika, vratićemo se na dalje
izlaganje procesa prenosa. Videli smo da je libido u
onim na izgled neadekvatnim i čudnovatim fantazija-
" Up. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleme der
Gegenvoart, 1950, S. 127. Ges. Werke, Bd. 8.

74
ma zahvatio svoj nov objekt: naime sadržaje kolek­
tivno nesvesnog. Kao što sam već rekao, projekcija
iskonskih slika na lekara predstavlja opasnost za da­
lju terapiju, koja nije za potcenjivanje. Slike, naime,
sadrže ne samo sve ono najlepše i najveće što je čo-
večanstvo ikada mislilo i osećalo, već i sva nedela i
gadosti, za koje je čovek ikad bio sposoban. Zahvalju­
jući svojoj specifičnoj energiji (oni se naime pona­
šaju kao energetski, autonomni centri) oni vrše fas­
cinantno, opčinjujuće dejstvo na svest i zbog toga mo­
gu znatno da alterišu subjekt. Ovo se vidi kod reli­
gijskih preobraćanja, kod sugestivnih uticaja i poseb­
no pri izbijanju izvesnih oblika šizofrenije. Ako pa­
12

cijent ličnost lekara ne može razlikovati od ovih pro­

jekcija, onda se konačno gubi svaka mogućnost ra-
zumevanja, tako da je onemogućen i ljudski kontakt.
Ali ako pacijent izbegne ovu Haribdu, on pada u Sci-
lu introjekcije ovih slika, tj. njihove osobine ne pri­
pisuje lekaru, već samom sebi. Ovo je takođe loše.
Kod projekcije on se koleba između prekomernog i
bolesnog ushićenja i mržnjom ispunjenog prezira svog
lekara. Kod introjekcije zapada u smešno samooboža-
vanje ili moralno samorazdiranje. Greška, koju oba
puta čini, sastoji se u tome što sadržaje kolektivno
nesvesnog pripisuje određenoj ličnosti. Tako od sebe
ili drugog stvara boga ili đavola. Ovde se pokazuje
karakteristično dejstvo arhetipa: on zahvata psihu sa
nekom vrstom iskonske snage i prinuđava je da pre­
korači ljudska područja. On daje povoda preteriva-
nju, nadmenosti (inflacija!), neslobodi, iluziji i opči­
njenosti u dobru kao i zlu. Ovo je razlog zašto su lju­
dima bili stalno potrebni demoni i što nisu nikada
mogli živeti bez bogova, izuzev nekoliko posebno pa­
metnih pripadnika »homo occidentalis«-a od juče i
prekjuče, nadljudi, čiji je »bog mrtav«, zbog čega se
sami preobražavaju u bogove i to u duodecimne bo-

18
Iscrpno analizovan slučaj u: Symbole der Wandlung,
1952, Ges. Werke, Bd. 5; isto kod Jan Nelken, Analytische
Beobachtungen iiber Phantasien eines Schizophrenen u
Jahrbuch filr psychoanalytische und psychopathologische
Forschungen, Bd. 4, 1912, S. 504.

75
 gove sa tvrdom lobanjom i hladnim srcem. Pojam
boga je, naime, naprosto neophodna psihološka funk­
cija iracionalne prirode, koja uopšte nema ničega za­
jedničkog sa pitanjem postojanja boga. Jer na ovo
pitanje čovekov intelekt ne može nikada odgovoriti,
još manje može dati neki božji dokaz. Osim toga ova­
ko nešto je suvišno; ideja nadmoćnog, božanskog bića
prisutna je svuda, ako ne svesno onda nesvesno pošto
je arhetip. U našoj duši nešto je od superiornije vlasti
— ako to svesno nije bog, onda je to bar »trbuh«, ka­
ko kaže sv. Pavle. Stoga smatram pametnijim svesno
priznati ideju boga, pošto će inače jednostavno nešto
drugo postati bogom, po pravilu nešto vrlo nedovoljno
i glupo, nešto što može da izmisli »prosvećena« svest.
Već odavno naš intelekt zna da se bog ne može tačno
zamisliti a kamoli predstaviti da i kako stvarno po­
stoji. Postojanje boga je jednom zauvek neodgovore-
no pitanje. Ali, »consensus gentium« (slaganje naro­
da) već eonima govori o bogovima i eonima će još o
njima govoriti. Ma kako svoj razum čovek smatrao
lepim i savršenim, on može biti siguran da je ovaj
ipak samo jedna od mogućih duhovnih funkcija i da
se pokriva samo sa njemu odgovarajućom stranom
fenomena sveta, ali svuda naokolo leži i iracionalno
koje se ne poklapa sa razumom. A ovo iracionalno je
takođe psihološka funkcija, upravo kolektivno nesve­
sno, dok je razum uglavnom vezan za svest. Svest
mora imati razuma da bi u haosu nesređenih pojedi­
načnih slučajeva sveta prvo otkrila neki red pa za­
tim, bar u ljudskim okvirima, i stvarala. U nama po­
stoji hvale vredna i korisna težnja da, ako je ikako
mogućno, iskorenimo haos iracionalnog u nama i iz­
van nas. Sa ovim procesom smo na izgled prilično
daleko odmakli. Jedan duševni bolesnik mi je jednom
rekao: »Gospodine doktore, noćas sam celo nebo de-
zinfikovao sublimatom i pri tom nisam otkrio Boga.«
Tako nešto se desilo i nama.
Stari Heraklit, koji je-stvarno bio veliki mu­
drac, otkrio je najdivniji od svih psiholoških zakona
— naime, regulišuću funkciju suprotnosti. Ovo je na­
zvao enantiodromia, ići u susret, pod čim je podra-

76
zumevao da se sve jednom sustiče u svoju suprot­
nost. (Ovde podsećam na ranije pomenuti slučaj ame­
ričkog poslovnog čoveka, koji izvanredno lepo poka­
zuje enantiodromiju). Tako nužnim načinom racional­
ni kulturni stav prelazi u svoju suprotnost, naime u
iracionalno kulturno opustošenje." Covek se, naime,
ne srne identifikovati sa razumom, pošto čovek nije
samo razuman i ne može i neće nikada biti. To treba
da zapamte svi propovednici kulture. Iracionalno ne
treba i ne može se iskoreniti. Bogovi ne mogu i ne
smeju umreti. Prethodno sam rekao, izgleda da u čo-
vekovoj duši uvek postoji nešto kao superiorna moć
i ako to nije ideja boga, onda je to trbuh, da se po­
služimo recima sv. Pavla. Time sam hteo da izrazim
činjenicu da vazda neki nagon ili kompleks predstava
u sebi sjedinjuje najveći zbir psihičke energije, čime
Ja prisiljava da bude u njegovoj službi. Obično je Ja
privučeno od ovog energetskog fokusa u tolikoj meri
da se sa njim identifikuje i misli da uopšte ništa dru­
go i ne želi niti potrebuje. Na ovaj način, međutim,
nastaje strast, monomanija ili opsednutost, najjača
jednostranost koja teško ugrožava psihičku ravnote­
žu. Bez sumnje je sposobnost za ovakvu jednostranost
tajna izvesnih uspeha, zbog čega civilizacija revnosno
teži da odgaja ovakve jednostranosti. Strast, odnosno
gomilanje energije, koja se krije u ovakvim monoma-
nijama, jeste ono što su stari nazivali »Bogom«, dok
mi u svakodnevnom govoru činimo to isto. Zar ne
kažemo: »Od ovog ili onog on stvara Boga«. Čovek
još veruje da nešto hoće ili da bira a ne primećuje da
je već opsednut, da je interesovanje već gospodar koji
je na sebe privukao snagu. Ovakva interesovanja, na­
ime, su neka vrsta bogova, koji kada budu priznati
od mnogih, postepeno stvaraju »crkvu«, skupljajući
stado vernika. Tada se ovo naziva »organizacija«. Ovo

» Ova rečenica napisana je za vreme prvog svetskog

rata. Ostavio sam je u njenom prvobitnom obliku, pošto sa­
drži istinu koja će se više od jednog puta potvrditi tokom
istorije (napisano 1925). Kako pokazuju današnji događaji, na
potvrdu se nije moralo isuviše čekati. Ko zapravo želi ovo
slepo razaranje? . . . Ali svi pomažu demonu sa poslednjom
predanošću. O sancta simplicitas'. (dodalo 1942).

77
je praćeno dezorganizacionom reakcijom, koja želi da
pomoću veelzevula, cara đavolskog, istera đavola, tj.
sa većim zlom istera manje. Enantiodromija, koja
uvek preti kada neki pokret dospe do neosporne moći,
ne predstavlja rešenje problema, već je u svojoj de-
zorganizaciji isto tako šlepa kao i u svojoj organi­
zaciji.
Užasnom zakonu enantiodromije izmiče samo 0-
naj ko zna da se diferencira od nesvesnog i to ne na
taj način što bi potiskivao — jer će ga ono jedno­
stavno ščepati od pozadi — već što će ga jasno po­
staviti pred sobom kao nešto što se razlikuje od
njega.
Time je pripremljeno rešenje problema Scile i
Haribde, problema koji sam prethodno izneo. Paci­
jent mora da nauči da razlikuje šta je Ja a šta ne-Ja,
to jest kolektivna psiha. Na taj način on stiče mate­
rijal, sa kojim od ovog trenutka mora dugo vremena
da se raspravlja. Njegova energija, prethodno prime-
njivana u nekorisnom, patološkom obliku, ovim je na­
šla svoje pravo područje.\U okvire razlikovanja Ja i
čvrsto stoji na svom tlu,
tj. ispunjava svoju dužnost prema životu, tako da je
u svakom pogledu koristan član ljudske zajednice.
Sve što se u ovom pogledu zapostavlja pada u nesve-
sno i pojačava njegovu poziciju, tako da je čovek u
opasnosti da ga ono proguta. Tome, međutim, slede
teške kazne. Kao što nagoveštava stari Sinezijus,
upravo »produhovljena duša« (7cveup,axixif) ¥UXT)) po-
staje bog i demon i u ovom stanju trpi božanske ka-
zne: naime raskidanost Zagreusa koju je iskusio i Ni-
če u početku svog duševnog oboljenja. jEnantiodromi-
ja je raskidanost u parove suprotnosti, koji su svoj­
stveni Bogu a i svakom bogopostalom čoveku, koji
svojoj sličnosti sa bogom ima da zahvali za pobedu
nad njegovim bogovima. Čim govorimo o kolektivno
nesvesnom, nalazimo se u sferi i na jednom stupnju
problema koji se najpre ne uzima u obzir za prak­
tičnu analizu mladih osoba ili takvih koje su isuviše
dugo ostale infantilne. Tamo gde još treba savladati
sliku majke i oca, tamo gde treba osvojiti još jedan

78
deo života koji normalno poseduje prosečan čovek, tu
radije uopšte ne govorimo o kolektivno nesvesnom i
o problemu suprotnosti.' Ali tamo gde je savladan
prenos sa roditelja i prevaziđene mladalačke iluzije,
ili gde su bar zrele za prevazilaženje, tu moramo go­
voriti o problemu suprotnosti i o kolektivno nesves­
nom. Ovde se nalazimo izvan područja Frojdovih i
Adlerovih redukcija, pošto ovde više nismo zaokup­
ljeni pitanjem kako možemo odstraniti sve ono što
čoveku smeta pri profesionalnom osposobljavanju ili
u braku ili bilo čemu što predstavlja ekspanziju ži­
vota, već stojimo pred zadatkom da nađemo onaj smi­
sao koji omogućuje nastavak života, ukoliko ovaj tre­
ba da znači više od čiste rezignacije i setnog pogleda
unazad.
Naš život je kao sunčevo kretanje. Izjutra on
stalno dobija u snazi, dok najzad svetio i toplo ne
dostigne podnevnu visinu. Tada dolazi enantiodromi-
ja. Njeno stalno kretanje napred više ne znači jača­
nje već smanjenje snage. Tako je naš zadatak kod
mladog čoveka drugačiji nego kod starijeg. Kod prvog
je dovoljno odstraniti sve prepreke koje otežavaju ši­
renje i uspon, kod drugog, međutim, moramo potpo­
magati sve ono što podstiče silazak. Neiskusni mladić
možda smatra da se stari mogu ostaviti da idu svojim
putem pošto imaju život iza sebe i vrede još samo
kao okamenjeni podupirači prošlosti. Međutim, velika
je zabluda pretpostaviti da je, na primer, jedna žena
sa menopauzom »gotova«. Popodne čovekovog života
je isto tako bogato smislom kao i prepodne, samo
su mu smisao i namera sasvim drugačiji. ! Čovek ima
14

dvojake zadatke; prvi je prirodna svrha; stvaranje

potomaka i svi poslovi oko njihovog podizanja, u šta
spada sticanje novca i socijalni položaj. Kada je ovaj
zadatak ispunjen, počinje druga faza: kulturna svrha.
U postizanju prvog cilja pomaže priroda, a osim toga
vaspitanje; u postizanju drugog cilja malo šta nam ili
ništa ne pomaže. Čak vlada i pogrešno častoljublje
da star čovek treba da bude kao mladić ili bar treba

" Uz ovaj navod up.: Die Lebenswende u: Seelenpro-

bleme der Gegenwart, 1950. S. 220, Ges. Werke, Bd. 8.

79
da isto čini iako intimno više u to ne može da vc-
ruje. Zbog toga je kod mnogih prelazak iz prirodne
u kulturnu fazu tako beskrajno težak i gorak. Oni se
grčevito hvataju za mladalačke iluzije ili za svoju de-
cu da bi na ovaj način spasli neki komadić mladosti.
Ovo se naročito vidi kod majki koje svoj jedini smi­
sao vide u deci i veruju da će pasti u bezdano ni-
štavilo kada ih budu napustila deca. Stoga nikakvo
čudo što se mnoge teške neuroze javljaju u početku
životnog popodneva. To je neka vrsta drugog puber­
teta ili period neodoljive žestine ne retko praćen svim
olujama i strastima (»opasno doba«). Ali problemi ko­
ji se postavljaju u ovom dobu više se ne mogu resiti
starim receptima: kazaljka ovog časovnika ne može
se vratiti unazad.' Ono što je mladost nalazila i mo­
rala naći spolja, čovek popodneva treba da nade unu­
tra. Ovde stojimo pred novim problemima, koji često
lekaru zadaju ne malu glavobolju.
Prelazak od jutra ka popodnevu znači preobražaj
vrednosti. Nameće se neophodnost da se uvidi vred-
nost suprotnosti ranijih ideala, zapazi zabluda u dosa­
dašnjim ubeđenjima, spozna i oseti neistina u dosa­
dašnjoj istini, koliko se otpora pa čak i neprijatelj­
stva krilo u onome što je do sada važilo kao ljubav.
Ne mali broj onih, koji su došli u konflikte sa proble­
mom suprotnosti, odbacuje sve ono što su ranije sma­
trali dobrim i vrednim, nastavljajući da žive u sup­
rotnosti sa svojim ranijim Ja. Promena profesije, raz­
vodi, promene religije i apostazije svih vrsta su sim­
ptomi ovog prelaska u suprotnost. Rđava strana radi­
kalne konverzije u suprotnost je činjenica da raniji
život biva potisnut, čime nastaje stanje neravnoteže
koja je i pre postojala dok su suprotnosti svesnih vr­
lina i vrednosti još bile potisnute i nesvesne. Kao što
su se ranije neurotske smetnje javljale zbog nesve-
snosti međusobno oprečnih fantazija, tako i sada
smetnje opet nastaju zbog potiskivanja ranijih idola.
Naravno da je osnovna zabluda verovati da je kada
uvidimo nevrednost u nekoj vrednosti ili neistinu u
nekoj istini, onda vrednost ili istina ukinuta. One su
samo postale relativne. Sve ljudsko je relativno, jer

80
sve počiva na unutrašnjoj suprotnosti, pošto je sve
energetski fenomen: Ali energija nužnim načinom po­
čiva na prethodnoj suprotnosti bez koje uopšte nema
energije. Uvek mora postojati visoko i duboko, vrelo
i hladno itd. da bi moglo doći do procesa izjednači-
vanja, koji je upravo energija. Stoga sklonost da se
sve ranije vrednosti osporavaju u prilog njihove sup­
rotnosti preterana je kao i ranija jednostranost. Uko­
liko se, međutim, radi o opšte priznatim i neospornim
vrednostima, koje se sada odbacuju, onda dolazi do
fatalnog gubitka. Ko ovako postupa sa svojim vredno­
stima odbacuje i samoga sebe, kao što je već rekao
Niče.
Ne radi se o konverziji u suprotnost već o odr­
žanju ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem nji­
hovih suprotnosti, To znači konflikt i razlaz sa samim
sobom. Shvatljivo da čovek od ovoga zazire, kako
filozofski tako i moralno, i Zbog toga se još češće od
konverzije u suprotnost kao izlaz traži grčevito i u-
porno zadržavanje dosadašnjih gledišta. Mora se pri­
znati da se u ovoj, doduše vrlo nesimpatičnoj pojavi
kod starijih ljudi, krije ne mala zasluga; oni bar ne
postaju renegati, oni ostaju uspravni i ne padaju u
sivilo ni u blato, oni ne postaju bankroti, već samo
drveće koje polako odumire, učtivo rečeno »svedoci
prošlosti«. Ali propratni simptomi, krutost, otvrdlost,
borniranost, ne idenje u korak »laudatores temporis
acti« su neprijatni, čak štetni; pošto je način na koji
zastupaju neku istinu ili bilo kakvu vrednost u toli­
koj meri krut i nasilnički da to čoveka više odbija
nego što ga privlači ponuđena vrednost — čime se
onda postiže suprotno od dobre namere. Ono što ih
čini krutim je, u suštini uzev, strah od problema su­
protnosti — naslućuje se prisustvo i potajno se plaši
neprijatnog Medardovog brata. Zbog toga se sme dati
samo jedna istina i samo jedno merilo ponašanja, ko­
ji moraju biti apsolutni; inače ne jamče zaštitu od
pretećeg prevrata, koji se svuda vidi samo ne kod sa­
moga sebe. Ali u nama samima nalazi se najopasniji
revolucionar i to upravo mora da zna onaj ko hoće

6 Jung, Odabrana dela, II 81

da zdrav pređe u drugu polovinu života. Svakako da
na taj način menjamo prividnu sigurnost, koju smo
do tada uživali za stanje nesigurnosti, rascepa, kon­
tradiktornih ubeđenja. Loše u ovom stanju je što ono
na izgled nema izlaza. »Tertium non datur« kaže lo­
gika, »trećeg nema«.
Zbog toga su nas praktične neophodnosti terapij­
skog postupka prisilile da potražimo sredstva i puteve
koji bi mogh da nas izvedu iz ovog nepodnošljivog
stanja. Uvek kada se čovek nađe pred nesavladljivim
preprekama, on uzmiče, tehnički rečeno on vrši re­
gresiju. On poseže natrag u ona vremena kada se
nalazio u sličnim situacijama i pokušavaće da ponovo
koristi ona sredstva koja su mu tada pomogla. Ali ono
što je pomoglo u mladosti, nekorisno je u starosti.
Sto je pomoglo onom američkom poslovnom čoveku
što se vratio svom ranijem poslu? Više nije išlo. Zbog
toga se regresija nastavlja do u detinjstvo (stoga i
detinjastost mnogih neurotičara) i konačno u vreme
pre detinjstva. To zvuči avanturistički, u stvarnosti,
međutim, radi se o nečemu što ne samo da je logično,
već i moguće.
Prethodno smo pomenuli činjenicu da nesvesno
u neku ruku ima dva sloja — naime, lični i kolektiv­
ni. Lični sloj se iscrpljuje sa najranijim infantilnim
sećanjima, nasuprot tome kolektivno nesvesno sadrži
preinfantilno doba, tj. ostatke života predaka. Dok
su slike sećanja lično nesvesnog donekle ispunjene,
jer su doživljene slike, dotle su arhetipovi kolektivno
nesvesnog neispunjeni, pošto su to oblici koje indivi­
dua nije lično doživela. Međutim, kada regresija psi­
hičke energije, čak prelazeći i preko rano infantilnog
doba prodre u tragove ili ostatke života predaka, tada
se bude mitološke slike — arhetipovi. 15

15
Čitalac će primetiti da se ovde u pojam arhetipa meša
nov elemenat koji ranije nije bio pominjan. Ova primesa
ne znači nenamernu nejasnoću, već namerno proširenje arhe­
tipa kroz u indijskoj filozofiji tako važan karma faktor.
Karma aspekt je neophodan za dublje razumevanje suštine
arhetipa. Ne ulazeći u bliže izlaganje ovog faktora, želeo bih
da bar pomenem njegovo postojanje. Kritika me je teško

82
 i Otvara se takav unutrašnji duhovni svet o kome
ranije nismo ni slutili i pojavljuju se sadržaji koji
se, možda, nalaze u najstrožijem kontrastu prema na­
šim dosadašnjim shvatanjima, Ove slike poseduju ta­
1

kav intenzitet da je sasvim shvatljivo zašto milioni

obrazovanih ljudi zapada u teozofiju i antropozofiju.
Ovo se dešava jednostavno stoga što ovi moderni
gnostički sistemi izlaze u susret potrebi za formula­
cijom i izrazom ovih unutrašnjih, bezglasnih zbiva­
nja, više od bilo kog postojećeg oblika hrišćanske re­
ligije, ne izuzimajući ni katoličanstvo. Ono uostalom
može da nesravnjivo obuhvatnije od protestantizma
izrazi sporna činjenična stanja pomoću dogmatskog i
kultnog simbolizma. Ali ni ono ni u prošlosti ni
u sadašnjosti nije dostiglo obilje nekadašnjeg mnogo-
božačkog simbolizma, zbog čega se ovaj održao još
stolećima u hrišćanstvu i tada postepeno prešao u
izvesne donje struje, koje od ranog srednjeg veka do
danas nikada nisu sasvim izgubile svoju životnu sna­
gu. Doduše, u velikoj meri taj simbolizam nestao je
sa površine, ali preobraćajući svoje obličje vraćao se
da kompenzuje jednostranost moderne orijentacije
svesti. Naša svest je natopljena hrišćanstvom u toli-
16
'
koj meri, pa čak skoro sasvim njome uobličena, da
nesvesna suprotna pozicija uopšte ne može biti sve-
sno primljena i to sasvim jednostavno zato ne što iz­
gleda isuviše suprotna važećim osnovnim shvatanji­
ma. Naime, što se jednostrani je, rigićnije i bezuslov-
nije zadržava jedno stanovište, tim će agresivnije, ne-
prijateljskije i nespojivije biti drugo, tako da u po­
četku mirenje oba stanovišta ima malo izgleda na
uspeh. Ali ako svest prizna bar relativnu važnost sva­
kom ljudskom mišljenju, onda i suprotnost gubi ne-

napala zbog ideje o arhetipu. Bez daljnjega priznajem da je

ovaj pojam kontroverzan i da unosi ne malu pometnju. Ali
me je stalno čudilo sa kakvim pojmom su moji kritičari iz­
razili iskustveni materijal o kome je bila reč.
" Up. moj članak Poracelsus als geistige Erscheinung.
Ges. Werke, Bd. 13, i Psvchologie und Alchemie, 1952, Ges.
Werke, Bd. 12.

6'
83
što od svoje inkompatibilnosti. Ali istovremeno, ova
suprotnost traži sebi pogodan izraz, npr. u istočnjač­
kim religijama budizma, hinduizma i taoizma. Sin-
kretizam (mešanje i kombinacije) teozofije obimno iz­
lazi u susret ovoj potrebi i time se objašnjavaju njeni
brojni uspesi.
Kroz rad skopčan sa analitičkim terapijskim po­
stupkom nastaju doživljaji arhetipske prirode koji
zahtevaju izraz i uobličavanje. Naravno da ovo nije
jedina prilika gde se stiču iskustva ovakve prirode;
arhetipski doživljaji se, ne retko, javljaju spontano
i to uopšte ne samo kod »psiholoških« ljudi. Meni su
tako često najčudnovatije snove i vizije ispričali u-
pravo ljudi u čije duševno zdravlje ne bi mogao da
posumnja ni stručnjak. Doživljavanje arhetipa često
se čuva kao lična tajna, jer se njime čovek oseća po­
gođen do srži. To je neka vrsta praiskustva duševnog
ne-Ja, jednog unutrašnjeg koji nam stoji nasuprot i
koji nas izaziva na borbu. Razumljivo da se tada tra­
že pomoćne paralele, pri čemu se isuviše lako dešava
da se prvobitni doživljaj preinači u smislu pozajmlje­
nih predstava. Tipičan slučaj takve vrste je trostruka
vizija brata Niklausa fon Flije (Niklaus von der
Fliie). Sličan primer je vizija zmije sa mnogo očiju
17

kod Ignjacija, koju je on najpre tumačio kao božju,

zatim, međutim, kao đavolsku pojavu. Pomoću ovak­
vih preinačavanja pravi doživljaj se zamenjuje sli­
kama i recima, koje su pozajmljene iz stranog izvora,
i shvatanjima, idejama i oblicima, koji eventualno ni­
su izrasli na našem tlu i nisu srasli sa našim srcem,
već samo sa umom, koji čak ne može jasno da ih
zamisli, pošto ih nikada nije sreo. To je tako reći
ukradeno dobro koje ne napreduje. Surogat čini ljude
nestvarnim i sivim; oni stavljaju prazne reči na me-
sto svih stvarnosti i tako se izvlače iz patnje od trp­
ljenja suprotnosti ulazeći u bledi, dvodimenzionalni

" Up. moj članak Bruder Klaus. Ges. Werke, Bd. 11.
Dalje M. L. von Franz, Die Visionen des Niklaus von Fliie,
1959.

84
šematski svet, gde sve živo i stvaralačko vene i odu­
mire.
Nemim zbivanjima koja su izazvana regresijom
u preinfantilno doba ne treba nikakva zamena, već
individualno uobličavanje u životu i u delu pojedinca.
Ove slike su postale iz života, patnji i radosti predaka
i hoće natrag u život i kao doživljaj i kao delo. Ali
zbog svoje suprotnosti u odnosu na svest, ne mogu
biti neposredno prevedene u naš svet, već se mora
naći put koji posreduje između svesne i nesvesne re­
alnosti.

85
 VI

SINTETSKA ILI KONSTRUKTIVNA METODA

Borba sa nesvesnim je proces ili, u zavisnosti od

shvatanja, trpljenje ili rad koji je dobio naziv trans-
cendentne funkcije pošto predstavlja funkciju koja
1

se zasniva na realnim i imaginarnimili racionalnim i

iracionalnim podacima i na taj.način premošćava por
nor između svesnog i nesvesnog. Ona je prirodni pro­
ces, manifestacija energije potekle iz napona suprot­
nosti i sastoji se od niza maštanih zbivanja, koja se
spontano javljaju u snovima i vizijama. Isti proces
2

zapaža se u početnim stadij umima izvesnih oblika ši­

zofrenije. Klasičan opis jednog ovakvog toka nalazi
se, na primer, u autobiografskom prikazu Aurelia
Gerarda de Nervala (Gerard de Nerval). Literarno
najznačajniji primer svakako da je Faust II deo. Pri­
rodni proces sjedinjavanja suprotnosti postao mi je
model i osnova metode, koja se u suštini sastoji od
toga da se ono što se pd prirode dešava nesvesno i
spontano, namerno izazove i integriše u svest i njeno
shvatanje. Nesreća mnogih slučajeva sastoji se u tome
što nemaju sredstvo ni načine da duhovno savladaju
1
Naknadno sam otkrio da se pojam »transcendentne«
funkcije sreće i u višoj matematici, i to kao naziv funkcije
realnih i imaginarnih brojeva. Up. moj članak Die transzen-
dente Funktion u Geist und Werk, Rhein-Verlag, Ziirich, 1958.
Ges. Werke, Bd. 8.
2
Prikaz serije snova nalazi se u Psychologie und Al-
chemie, Ges. Werke, 12.

86
događaje koji se zbivaju u njima. Ovde mora da pri­
skoči u pomoć lekar u obliku posebne metode tera­
pijskog postupka.
Kao što smo videli, s početka pomenute teorije
zasnivaju se na isključivo kauzalno reduktivnom po­
stupku, koji san (ili fantaziju) razlaže na reminiscen­
cije i nagonska zbivanja koja su mu u osnovi. Već
sam pomenuo opravdanost kao i ograničenja ovog po­
stupka. Ovaj postupak dostiže svoj kraj u trenutku
kada se simboli sna više ne mogu redukovati na lične
reminiscencije ili stremljenja, tj. kada izrone slike
kolektivno nesvesnog. Bilo bi besmisleno pokušavati
da se ove kolektivne ideje svedu na lično, i to ne samo
besmisleno već i štetno, kako me je neprijatno na­
učilo iskustvo. Naime, teško i posle dugog oklevanja,
konačno poučen neuspesima, odlučio sam da u nazna­
čenom smislu odbacim samo personalističku orijen­
taciju medicinske psihologije. Najpre sam morao sa­
svim da se uverim djt »analizu«, ukoliko je samo raš-
članjavanje, neophodno mora pratiti sinteza, i da po­
stoje psihički materijali koji praktički uopšte ništa ne
znače ako su samo raščlanjeni, ali koji razvijaju obi­
lje smisla ako se ne raščlanjavaju već potvrde u svom
smislu i još prošire svim svesnim sredstvima (tzv.
amplifikacija ). 3

Slike ili simboli kolektivno nesvesnog odaju svo­

je vrednosti samo onda kada se podvrgnu sintetskom
terapijskom postupku. K što analiza simbolički ma­
a o

štati matprijal r a s l a ž p 11 n j p g o v p k o m p o n e n t e , t a k n
ga i sintetski postupak integriše u opšti i razumljivi
izraz. Ovaj postupak nije baš jednostavan; zbog toga
ću navesti primer na kome se može razjasniti celo--
kupni proces.
Jedna pacijentkinja, koja se upravo nalazila na
kritičkoj, graničnoj tački između analize lično nesve­
snog i pojave sadržaja kolektivno nesvesnog, imala je
sledeći san. Ona hoće da prede preko širokog potoka.
Tu nema mosta. Ali ona nalazi mesto gde može da ga

* Definicije v. Psychologie und Alchemie, 2. izd. 1952,

S. 397, Ges. Werke, Bd. 12. Dalje J. Jacobi, Die Psychologie
von C. G. Jung, 2. izd. 1945, S. 132.
pregazi. Upravo kada je nameravala da to učini, grabi
je kracima rak, skriven u vodi, za stopala i ne pušta
je. Ona se budi sa strahom.
Asocijacije:
Potok: predstavlja granicu koja se teško može
prekoračiti, — ja moram savladati prepreku; — ona
se odnosi na to da isuviše polako napredujem; — tre­
balo bi da pređem na drugu stranu.
Plićak: prilika da se sigurno pređe; — mogući
put; — inače potok bi bio isuviše širok! U terapijskom
postupku postoji mogućnost da se savlada prepreka.
Rak: Rak se nalazio sasvim skriven u vodi, pret­
hodno ga nisam videla; — rak je užasna bolest, neiz-
lečiva (sećanje na gospođu X, koja je umrla od raka);
plašim se ove bolesti; — rak je životinja koja ide
unazad — i očigledno hoće da me uvuče u potok; —
on me je neprijatno stegao kracima a ja sam se uža­
sno uplašila; — šta me zapravo sprečava da pređem?
Ah, da, ponovo sam imala strašnu scenu sa mojom
prijateljicom.
Sa ovom prijateljicom povezane su posebne okol­
nosti. Radi se o dugogodišnjem, sanjalačkom prijatelj­
stvu, na ivici homoseksualnosti. Prijateljica je po
mnogo čemu slična pacijentkinji i isto tako neurotič­
na. Obema je zajedničko izrazito interesovanje za u-
metnost. Pacijentkinja je, međutim, jača ličnost od
prijateljice. Kako je njihov međusobni odnos isuviše
intiman i na taj način isključuje mnoge druge životne
mogućnosti, obe su neurotične i, uprkos idealnom pri­
jateljstvu, dolazi do žestokih svađa koje počivaju na
međusobnoj razdražljivosti. Na ovaj način nesvesno
želi da između njih postavi distancu, ali one to neće
da uvide. Skandal obično počinje time što jedna do­
lazi do zaključka da ne postoji dovoljno razumevanja,
da je potrebno više međusobnog poveravanja, na šta
obe, sa poletom, pokušavaju da sve ispričaju jedna
drugoj. Samo po sebi je razumljivo da pri tom ubrzo
dolazi do nesporazuma, koji dovodi do scene, žešće
od prethodne. Faute de mieux dugo vremena je sva­
đa bila za obe surogat uživanja, koga nikada nisu hte-
le da se odreknu. Naročito moja pacijentkinja dugo

88
nije mogla da se odrekne slatkog bola koji joj je
zadavalo nerazumevanje njene prijateljice, uprkos či­
njenici što ju je svaka scena iscrpljivala »do smrti«
i što je odavno uvidela da je ovo prijateljstvo zaka-
snelo i da je samo zbog pogrešne sujete verovala da
će ipak iz njega moći da stvori ideal. Pacijentkinja
je već prema majci imala zanosan, fantastičan odnos
i posle majčine smrti osećanja je prenela na prijate­
ljicu.

Analitičko (kauzalno-reduktivno) tumačenje*

Ovo tumačenje može se sažeti u jednu rečenicu:
»Jasno mi je da treba da preko potoka dospem na
drugu stranu (naime, da prekine odnos sa prijatelji­
com); ali radije bih želela da me prijateljica ne pusti
iz njenih klešta (tj. zagrljaja), odnosno, kao infantilna
želja, majka bi želela da me ponovo privije sebi onim
poznatim, zanosnim zagrljajem.« Nespojivost želje le­
ži u jakoj, homoseksualnoj donjoj struji, koja je do­
voljno dokazana činjenicama. Rak je grabi za stopa­
la, pošto pacijentkinja ima velika »muška« stopala;
prema prijateljici ona igra mušku ulogu, uz odgova­
rajuće seksualne fantazije. Kao što je poznato sto­
palo ima falusno značenje. Celokupno tumačenje da­
5

kle glasi: razlog zbog čega neće da se odvoji i ode od

prijateljice su potisnute homoseksualne želje koje gaji
prema prijateljici. Pbšto su ove želje moralno i estet­
ski nepodnošljive sa tendencijama svesne ličnosti, one
su potisnute i zbog toga više ili manje nesvesne. Strah
odgovara potisnutoj želji.
Ovo tumačenje je, naravno, zlobno obezvređiva­
nje jako napetog pacijentkinjinog ideala prijateljstva.
U ovom stadiju analize ovo tumačenje mi pacijent­
kinja ne bi više uzela za zlo. Izvesne činjenice su je
prethodno već odavno uverile u postojanje homosek-
4
Slično shvatanje obe vrste tumačenja nalazi se u knji­
zi Herbert Silberer, koja se može preporučiti: Probleme der
Mystik und ihrer Svmbolik, 1914, 2. izd., 1961.
s
Dr Aigremont (Pseud. za Siegmar, Baron von Schultze-
-Gallera), Fuss- und Schuh-Symbolik und-Erotik, 1909.

89
sualnih tendencija, tako da je ovu sklonost mogla is­
kreno da prizna, iako joj nije bila prijatna. Da sam
joj, dakle, u sadašnjem stadijumu terapijskog postup­
ka saopštio tumačenje, ne bih se sudario sa njenim
otporom. Neprijatnost ove nepoželjne tendencije već
je bila prevazišla uvidevši njene osnove. Ali ona bi
mi rekla: »Zašto uopšte još analiziramo ovaj san? On
ponovo kazuje isto ono što već odavno znam.« Ovo
tumačenje pacijentkinji ne kazuje u suštini ništa no­
vo; zbog toga je ono njoj neinteresantno i nedelotvor-
no. Ovakvo tumačenje u početku terapijskog postup­
ka bilo bi nemoguće, jednostavno zbog toga što ne­
obična pacijentkinjina pritvorna smernost nikada ne
bi mogla da prihvata nešto slično. »Otrov« uvida mo­
rao se vrlo oprezno razdeliti u najmanje doze, sve
dok pacijent nije postepeno postao razložniji. Ako sa­
da analitičko ili kauzalno-reduktivno tumačenje više
ne donosi ništa novo, već. stalno isto u različitim va­
rijacijama, onda je došao trenutak kada se mora pa­
ziti na iskrsle arhetipske motive. Ako se jasno poja­
vi takav mdtiv, onda je nastupio trenutak kada je
uputna. promena postupka interpretacije. Kauzalno-
-reduktivni postupak, naime, u ovom slučaju ima
izvesne nedostatke. Prvo i pre svega takav postupak
ne uzima tačno u obzir dosećanja pacijentkinje, npr.
asociranje bolesti sa rečju »rak«. Drugo, ostaje u ta­
mi činjenica posebnog izbora simbola. Zašto, na pri­
mer, treba prijateljica-majka da se pojavi upravo
kao rak? Lepše i plastičnije mogla bi, na primer, da
bude predstavljena kao vodena vila. (»Pola ga je ona
vukla, pola je on sam tonuo« itd.). Ili polip, ili až-
daja, ili zmija, ili riba odigrali bi istu ulogu. Treće,
kauzalno-reduktivni postupak zaboravlja da je san
subjektivni fenomen, i da se prema tome iscrpno tu­
mačenje raka nikada ne može vezivati samo za pri­
jateljicu ili majku, već se ono mora primeniti i na
subjekt, snevača. Snevač je ceo san, pacijentkinja je,
dakle, potok, prelaz i rak, odnosno ove pojedinosti su
izrazi uslova i tendencija u nesvesnom subjektu.

Zbog toga sam uveo sledeću terminologiju: svako

tumačenje koje izraze sna identifikuje sa realnim ob-

90
jektima, nazivam tumačenje na stupnju objekta.
Prema ovom tumačenju, stoji ono koje svaki komad
sna, na primer sve aktivne ličnosti, dovrtHi n vp7.11 sa
samim snevačem. Ovaj postupak označavam kao tu­
mačenje na stupnju subjekta. Tumačenje na stupnju
objekta je analitičko, pošto ono razlaže sadržaj sna
u reminiscentne komplekse, koji se odnose na spolja-
šnju situaciju. Nasuprot tome tumačenje na stupnju.
subjekta je sintetičko, pošto ono osnovne reminiscent­
ne komplekse odvaja od spoljnih povoda i shvata kao
tendencije ili delove subjekta i ponovo pridružuje
subjektu... (U doživljaju ne doživljavam samo objekt,
već u prvoj liniji samog sebe, ali samo onda kada po-
lažem računa o mom doživljavanju). U ovom slučaju
su, dakle, svi sadržaji sna shvaćeni kao simboli za
subjektivne sadržaje.
Sintetski ili konstruktivno interpretativni postu­
pak sastoji se, dakle, od tumačenja na stupnju sub­
6

jekta.

Sintetsko (konstruktivno) tumačenje

Pacijentkinja nije svesna da se u njoj samoj nalazi

prepreka koju treba savladati: naime granica koju je
teško prekoračiti i koja se suprotstavlja daljem na­
pretku. Ali moguće je prekoračiti granicu. Svakako
da u tom trenutku preti posebna i neočekivana opa­
snost: naime nešto »životinjsko« (nečovečno ili nat-
čovečno) što ide unatrag i u dubine i pacijentkinji u
snu preti da nadole povuče celokupnu njenu ličnost.
Ova opasnost je kao neka bolest koja ubija, a nastaje
negde potajno i neizlečiva je (premoćna). Pacijentki­
nja uobražava da je prijateljica ometa i vuče nadole.
Dok u ovo veruje, prirodno je da mora delovati na
prijateljicu, da je »diže« podučava, popravlja; ona
mora da čini beskorisne i besmislene idealističke na­
pore kako bi sprečila da je ova ne povuče nadole. Na-

* Up. Der Irihalt der Psychose, 2. izd., 1914. Nachtrag.

Ges. Werke, Bd. 3. Na drugom mestu ovaj postupak nazvao
sam i »hermeneutička« metoda.

91
ravno da iste napore čini i prijateljica, pošto je u
istom položaju kao i pacijentkinja. Tako obe jurišaju
jedna na drugu kao borbeni petlovi, i svaka od njih
pokušava da onu drugu preleti preko glave. Sto jedna
dostiže veću visinu, tim druga mora više da se muči.
Zašto? Zato što obe smatraju da je problem u drugoj,
u objektu. Shvatanje na stupnju subjekta donosi raz-
rešenje ove besmislice. Naime, san pokazuje pacijent-
kinji da ona ima nešto u sebi što je sprečava u j>reko-
račenju granice, u prelasku iz jpdnop stani« ili « n -
zetog stava u drugo. Tumačenje promene mesta kao
promene stava zasniva se na načinu izražavanja u
izvesnim primitivnim jezicima, gde, na primer, re­
čenica »Imam nameru da idem« glasi »Ja sam na
mestu hodanja«. Za razumevanje jezika snova na­
ravno da su nam obilno potrebne paralele iz primi­
tivne i istorijske simbolike, pošto snovi uglavnom
potiču iz nesvesnog, koje sadrži rezidualne funkcione
mogućnosti svih proteklih evolucionih epoha. Kla­
sični primer ovoga je »prelazak velike vode« u pro­
ročanstvu I Ginga?
Naravno, sve zavisi od razume van ja pojave raka
u snu. U prvoj liniji znamo da je to nešto što se jav­
lja na prijateljici (pošto pacijentkinja vezuje rak za
prijateljicu), i onda nešto što se javljalo i kod majke.
U odnosu na pacijentkinju sasvim je irelevantno da
li su majka i prijateljica stvarno imale ovu osobinu.
Situacija se može promeniti samo onda ako se ona
sama menja. Na majci se više ništa ne može prome­
niti, pošto je mrtva. A prijateljica se ne može pri-
voleti na promenu. Ako hoće da se menja, onda je to
njena lična stvar. Što se izvesno svojstvo zapaža već
na majci, ukazuje na infantilno. Šta je zapravo tajna_
u odnosu pacijentkinje prema majci i prijateljici? Za"^"
jedničko je žestoki, sanjarski zahtev za ljubavlju,
čija strastvenost potpuno ovladava njome. Ovaj zah­
tev, dakle, ima znake preteranih infantilnih zahteva,
koji su, kao što je poznato, slepi. Dakle, ovde se radi
o neodgojenom,.nediferenciranom i nehumaniziranom
7
Richard Wilhelm, 7 Ging. Das Buch der Wandlungen,
1924.

92
delu libida, koji još ima prisilni nagonski karakter,
dakle nije ukroćen domestifikacijom. Za ovakav deo
životinja je apsolutno pogodan simbol. A ipak zašto
je ta životinja baš rak? Pacijentkinja uz to asocira
oboljenje rak, od koga je umrla gospođa X, i to sko­
ro u istom životnom dobu u kome se nalazi pacijent­
kinja. Dakle, moglo bi se raditi o nagoveštaju identi­
fikacije sa gospođom X. Zbog toga moramo dalje da
tragamo za ovim. Pacijentkinja je ispričala o njoj
sledeee: gospođa X je rano obudovela, bila je vesela
i aktivna. Imala je niz avantura sa muškarcima, na­
ročito sa jednim osobenim čovekom, nadarenim umet-
nikom, koga je lično poznavala i pacijentkinja i koji
je na nju učinio čudnovato fascinantan i snažan uti­
sak.
Identifikacija može da usledi samo na osnovu ne-
svjesiie ,neuQČene_sličnosiL. Kakva je onda sličnost
T

naše pacijentkinje sa gospođom X? Ovde sam bio u

stanju da pacijentkinju podsetim na niz njenih rani­
jih fantazija i snova, koji su jasno pokazivali da i ona
u sebi ima lakomislenu žicu, koju je, međutim, stalno
strašljivo potiskivala, pošto se plašila da bi je ova
tendencija, koju je neodređeno naslućivala u sebi,
mogla da dovede do nemoralne promene u njenom
životu. Tako smo dobili bitan prilog za spoznaju »ži­
votinjskog« elementa. Naime, opet se radi o istoj ne­
sputanoj, nagonskoj požudi, koja je u ovom slučaju
usmerena na muškarce. Na ovaj način razumljiv nam
je i daljni razlog, zašto ne može da napusti prijate­
ljicu: ona mora da se grčevito drži prijateljice da
njom ne bi ovladala ova druga tendencija, koja joj
izgleda daleko opasnija. Tako se zadržava na infan­
tilnom, homoseksualnom stupnju, koji joj, međutim,
služi kao zaštita. (Ovo je, shodno iskustvu, jedan od
najaktivnijih motiva zadržavanja na neadekvatnim,
i n f a n t i l n i m nđnnsimal. U ovom sadržaju, međutim,
leži i njeno zdravlje, klica buduće zdrave ličnosti,
koja ne uzmiče pred rizicima života.
Ali pacijentkinja je izvukla drugačiji zaključak
iz sudbine gospođe X. Ona je, naime, njeno teško obo­
ljenje i ranu smrt shvatila kao kaznu sudbine za la-

93
komisleni život ove žene, zbog koga joj je pacijent­
kinja (svakako ne priznavajući) zavidela. Kada je u-
mrla gospođa X, pacijentkinja je potenciranim mo­
ralnim likom prikrivala »ljudsku, isuviše ljudsku« zlu­
radost. Za kaznu zbog ovoga, primer gospođe X stalno
ju je plašio od života i daljeg razvitka i opterećivao
je mukama nedozvoljenog prijateljstva. Naravno da
joj nije bila jasna ova povezanost, inače nikada ne bi
činila tako nešto. Tačnost ove konstatacije mogla se
lako dokazati pomoću dobijenog materijala.
Sa ovim, međutim, uopšte nismo pri kraju istori-
jata ove identifikacije. Pacijentkinja je naknadno
iznela da je gospođa X imala nimalo beznačajne u-
metničke sposobnosti koje su se razvile tek posle
smrti njenog muža, a koje su dovele do poznanstva
sa umetnikom. Ovaj deo izgleda da spada u bitne
motive identifikacije, ako se podsetimo da je pacijent­
kinja ispričala kako je snažan i neobično fascinantan
bio njen utisak o umetniku. Takva fascinacija nikada
ne prelazi isključivo sa jedne na drugu osobu, već je
ova fenomen veze, kojoj pripadaju dve ličnosti uto­
liko što fascinirana" osoba mora doneti sa sobom od­
govarajuću dispoziciju. Ali dispozicija joj mora biti
nesvesna, inače neće doći do fascinirajućeg dejstva.
Fasciniranje je, naime, prisilan fenomen kome ne­
dostaje svesna motivacija, tj. to nije voljni proces već
pojava koja se pomalja iz nesvesnog i prisilno prodire
u svest.
Dakle, može se pretpostaviti da pacijentkinja
mora da poseduje sličnu (nesvesnu) dispoziciju kao i
umetnik. Prema tome ona je identifikovana sa muš- )
karcem. Setimo se analize sna, gde se susrećemo sa
8

nagoveštajem »muškog« (stopala). Stvarno pacijent­

kinja igra mušku ulogu u odnosu na prijateljicu, ona
je aktivna, stalno daje ton, komanduje prijateljicom
i ponekad je prisiljava na nešto što samo ona želi.
Njena prijateljica je izrazito ženstvena i svojom po­
javom, dok pacijentkinja očigledno ima izvestan rau-
8
Ne previđam činjenicu da dublji razlog identifikacije
sa umetnikom leži u izvesnoj umetničkoj nadarenosti paci-
jentkinje.

94
ški tip. Isto tako glas joj je jači i dublji od glasa pri­
jateljice. Gospođu X je opisala kao vrlo ženstvenu, po
ljubaznosti i predusretljivosti slična njenoj prijate­
ljici, kako smatra pacijentkinja. To nas navodi na
nov trag. Pacijentkinja očigledno igra ulogu umetnika
gospođe X, ali prevedeno na njenu prijateljicu. Tako
se nesvesno završava njena identifikacija sa gospo­
đom X i njenim ljubavnikom. Na taj način ona ipak
doživljava njenu lakomislenu žicu koju je tako stra­
šljivo potiskivala, ali ona je ne doživljava svesno,
već se ova nesvesna tendencija igra sa njom, tj. ona
je opsednuta kao nesvesni prikazivač svog kompleksa.
Tako već znamo nribgo više o raku. On pred­
stavlja unutrašnju psihologiju ovog neukroćenog dela
libida. Nesvesne identifikacije stalno je uvlače u sve
to. One imaju tu snagu pošto su nesvesne i zbog toga
nepristupačne uvidu i korekciji. Stoga je rak simbol
nesvesnih sadržaja. Ovi neprestano hoće da je vrate
prijateljici i obnove vezu. (Rak ide unazad). Odnos
prema prijateljici je, međutim, istoznačan sa bolešću,
jer je u njemu postala nervozna.
Strogo uzev, ovaj deo još pripada analizi na stup­
nju objekta. Ali ne treba zaboraviti da smo do ovog
saznanja došli samo primenom analize na stupnju
subjekta, koja na taj način dokazuje da predstavlja
važan heuristički princip. Covek bi, zapravo, mogao
9

biti zadovoljan sa do sada postignutim rezultatom,

ali mi moramo udovoljiti zahtevima teorije, pošto još
nisu procenjena sva dosećanja, niti je dovoljno raz­
jašnjeno značenje izbora simbola.
Pređimo sada na pacijentkinjinu primedbu da je
rak bio sakriven u vodi i da ga prethodno nije videla.
Ona prethodno nije videla upravo opisane nesvesne
odnose, oni su bili skriveni u vodi. Ali potok je pre­
preka koja sprečava da se pređe na drugu stranu.
Zapravo sprečavala je ova nesvesna veza, koja ju je
grčevito vezivala za prijateljicu. Dakle voda znači ne­
svesno, ili bolje, biti nesvestan, sakriven; rak je ta-
kođe nesvesno, ali on je u nesvesnom skriveni dina­
mički sadržaj.
• Heuristično = dragoceno za pronalaženje.

95
 VII

ARHETIPOVI KOLEKTIVNO NESVESNOG

Sada nam preostaje zadatak da povezanosti,

shvaćene prvo na stupnju objekta podignemo i do
stupnja subjekta. U tu svrhu moramo ih odvojiti od
objekta i posmatrati kao simbolični prikaz subjek­
tivnih kompleksa pacijentkinje. Stoga, ako pokuša­
mo da obličje gospođe X tumačimo na stupnju sub­
jekta, tada ga moramo u neku ruku shvatiti kao per­
sonifikaciju parcijalne duše, odnosno izvesnog as­
pekta snevačice. Gospođa X je slika onoga što bi pa­
cijentkinja htela da bude i ipak ne želi. Gospođa X
dakle predstavlja jednostranu buduću sliku pacijent-
kinjinog karaktera. Neugodni umetnik se, za sada,
utoliko neće moći da podigne na stupanj subjekta što
je moment nesvesne umetničke sposobnosti, koji tinja
u pacijentkinji, već prekriven gospođom X. S pravom
bi se moglo reći da je umetnik slika za ono muško u
pacijentkinji koje nije svesno zapaženo i zbog toga
leži u nesvesnom. To je u izvesnom smislu tačno,
1

pošto se ona stvarno u ovom pogledu vara u odnosu

na samu sebe. Ona sebe smatra posebno nežnom, ose-
ćajnom i ženstvenom, a nikako muškom. Stoga se
ljutito začudila kada sam joj prvi put ukazao na /~)
njene muške crte. Ali moment neprijatnog, fascinant- /
nog ne može se smesti ti pod njene muške crte. Ovome N

1
Ovo muško u ženi označio sam kao animus a odgo­
varajuće žensko u muškarcu kao anima.

96
izgleda da to sasvim nedostaje. A ipak mora negde da
se krije, pošto je sama produkovala ovo osećanje.
Ako se ovakav deo ne može naći neposredno u
snevaču, onda je ovaj — kako iskustvo uči — uvek
projektovan. Ali u koga? Da li je on kod umetnika?
On je davno iščezao iz njenog vidnog polja i svakako
da projekciju nije poneo sa sobom, pošto ova leži usi­
drena u nesvesnom pacijentkinje a pored toga ona sa
ovim čovekom, uprkos njegovom fascinantnom uti­
sku, nije imala ličnu vezu. On je za nju bio više figura
fantazije. Ne, ovakva projekcija je uvek aktuelna, tj.
mora negde postojati neko na koga je projektovan
ovaj sadržaj, inače bi ga ona osećala u sebi.
Ovim opet dospevamo na stupanj objekta, pošto
drugačije ne možemo pronaći projekciju. Pacijentki­
nja ne poznaje nijednog čoveka koji joj na bilo koji
način znači nešto posebno, osim mene, koji joj kao
lekar značim vrlo mnogo. Dakle, možda je ovaj sa­
držaj projektovala na mene. Nešto slično nikad ni­
sam primetio. Ali rafinirani elementi nikad nisu pre-
zentovani na površini, već se uvek pojavljuju izvan
časpva terapijskog postupka. Zbog toga sam oprezno
zapitao: »Recite mi, kako vam izgledam onda kada
više niste kod mene? Da li sam tada još uvek isti?«
Ona: »Kada sam kod vas, tada ste vrlo prijatni, ali
kada sam sama ili ako vas duže vremena ne vidim,
tada se često čudnovato menja vaša slika. Ponekad
mi izgledate sasvim idealizovano, a tada opet druga­
čije.« Ovde je zastala, pomogao sam joj: »Pa, kako
to?« Ona: »Ponekad vrlo opasni, neprijatni, zli ča­
robnjak ili demon. Ne znam kako mi dolaze ovakve
misli. Vi sigurno niste takvi.«
Dakle, sadržaj je ležao kod mene, prenet, i zbog
toga je nedostajao u njenom psihičkom inventaru.
Na ovaj način prepoznajemo daljni bitan trenutak.
Ja sam bio kontaminiran sa umetnikom (identifiko-
van), zbog čega pacijentkinja u nesvesnoj fantaziji
stoji prema meni kao gospođa X. Na osnovu ranije
pronađenog materijala (seksualne fantazije) lako sam
mogao da joj dokažem ovu činjenicu. Ali u tom slu­
čaju ja sam i prepreka, rak koji je sprečava da pređe

7 Jung, Odabrana dela, II

97
na drugu stranu. Ako bi se u ovom posebnom slučaju
ograničili na stupanj objekta, onda bi tu čovek teško
mogao biti pametan. Sta bi tu pomoglo moje objašnje­
nje: »ali ja uopšte nisam taj umetnik, ja uopšte nisam
strašan, taj zli čarobnjak itd.«. To bi pacijentkinju
ostavilo hladnom, pošto ona to isto tako dobro zna
kao i ja. Projekcija postoji posle kao i pre, a ja sam
stvarno prepreka njenog daljeg uspona.
Na ovom mestu nije mali broj terapijskih postu­
paka zapao u ćorsokak. Jer ovde nema drugačijeg
bekstva iz stega nesvesnog, nego da se sam lekar uz­
digne na stupanj subjekta, tj. da se izjasni za neku
od slika. Sliku čega? Ovde leži najveća teškoća. »Pa«,
rekao bi lekar, »sliku nečega što se nalazi u nesves-
nom pacijentkinje«, — na što bi ona rekla: »Sta, ja
treba da budem muškarac, uz to neprijatan, fascinan­
tan, zli čarobnjak ili demon? Nikada — to ne bih
mogla prihvatiti, to je glupost! Radije ću poverovati
da ste to vi!« Ona stvarno ima prava da tako govori.
Isuviše je besmisleno pokušati da se tako nešto pre­
vede na njenu ličnost. Ona ne može dozvoliti da se
od nje stvara demon, isto tako malo kao i lekar. N j e ­
ne oči postaju svetlije, na licu joj se pojavljuje ljutit
izraz, rasplamsavanje do tada nepoznatog, neviđenog
otpora. Za trenutak se nalazim pred mogućnošću ne­
prijatnog nesporazuma. Sta je to? Razočarana ljubav?
Uvreda, degradacija? U njenom pogledu se nazire
nešto grabljivo, stvarno demonski. Dakle, ona je ipak
demon? Ili sam ja grabljivica, demon, a preda mnom
se nalazi strahom ispunjena žrtva, koja pokušava da
se životinjskom snagom očajnika brani od mene, zlog
čarobnjaka? To sve mora biti besmislica, fantastična
opsena. Sta sam dodirnuo? Koja to nova struna zvu­
či? Ipak, to je samo prolazan trenutak. Izraz lica pa­
cijentkinje ponovo se smiruje, i skoro sa olakšanjem
ona kaže: »Čudnovato, sada sam imala utisak da ste
dodirnuli onu tačku preko koje nikada nisam prešla
u odnosu sa mojom prijateljicom. To je užasno ose-
ćanje, tako nešto neljudsko, zlo, grozno. Uopšte ne
mogu da opišem kako je neprijatno to osećanje. To
osećanje me tera da u takvim trenucima mrzim i pre-

98
 zirem moju prijateljicu, iako se tome opirem svom
snagom.«
Ova izjava baca svetio i objašnjava prethodne
okolnosti. Ja sam stupio na mesto prijateljice. Prija­
teljica je prevaziđena. Probijen je led potiskivanja.
Pacijentkinja je, ne znajući, stupila u novu fazu po­
stojanja. Sada znam da će sve ono bolno i negativno
što je ležalo u odnosu prema prijateljici pasti na me­
ne, sigurno i ono dobro, ali u snažnoj oprečnosti sa ta­
janstvenim X, kojeg se pacijentkinja uopšte nije oslo­
bodila. Dakle nova faza prenosa, koja, međutim, još
ne dozvoljava da se jasno sagleda od čega se sastoji
X, koje je projektovano na mene.
Jedno je sigurno: ako pacijentkinja ostane u o-
vom obliku prenosa, tada prete najteži nesporazumi,
pošto bi tada ona morala mene da leci, kao što je tre­
tirala i njenu prijateljicu, tj. tada će X stalno lebdeti
negde u vazduhu i dovoditi do nesporazuma. Tada
će ipak doći do toga da u meni vidi demona, pošto ne
može prihvatiti da je demon ona. Na ovaj način na­
staju svi nerešivi konflikti. A nerešivi konflikt u pr­
vom redu znači zastoj života.
Ili druga mogućnost: pacijentkinja koristi njeno
staro sredstvo zaštite protiv nove teškoće i ne prime-
ćuje tamnu pegu, tj. ona iznova potiskuje umesto da
zadržava u svesti, što je neophodan i samo po sebi ra­
zumljiv zahtev celokupne metode. Time se nije do­
bilo ništa, naprotiv, sada X preti iz nesvesnog, što je
mnogo neprijatnije.
Uvek kada se pojavi ovakav neprihvatljiv ko­
mad mora se jasno raščistiti da li je to uopšte lično
svojstvo ili ne. »Čarobnjak« i »demon« predstavljaju
svojstva koja su zapravo tako nazvana da se može od­
mah videti da to nisu ljudska, lična svojstva, već mi­
tološka. »Čarobnjak« i »demon« su mitološke figure,
koje izražavaju nepoznata, »neljudska« osećanja, koja
su ovladala pacijentkinjom. Ovi atributi se, dakle, u-
opšte ne mogu primeniti na ljudsku ličnost, iako se
po pravilu, kao intuitivni i kritički neprovereni su­
dovi, na veliku štetu ljudskih odnosa, ipak projektu-
ju na bližnje.

99
 Ovakvi atributi uvek pokazuju da se projektuju
sadržaji nadličnog ili kolektivno nesvesnog. Jer »de­
moni« nisu lične reminiscencije, isto tako malo »zli
čarobnjaci«, iako je naravno svako nekad nešto čitao
ili čuo o ovim stvarima. Ako je neko i čuo za zve-
čarku, ipak neće odmah, sa odgovarajućim afektom
pomisliti na zvečarku kada ga uplaši šuškanje
guštera. Tako isto neće nekoga od bližnjih označiti
kao demona, osim ako sa njim nije stvarno povezana
neka vrsta demonskog dejstva. Ali ako je ovo stvar­
no deo njegovog ličnog karaktera, onda bi moralo da
se pokazuje svuda, pošto bi onda taj čovek bio de­
mon, neka vrsta vukodlaka. To je, međutim, mitolo­
gija, tj. kolektivna psiha a ne individualna psiha. Uko­
liko preko našeg nesvesnog imamo udela u istorijskoj
kolektivnoj psihi, onda naravno nesvesno živimo u
svetu vukodlaka, demona, čarobnjaka itd., pošto su
to stvari koje su sva vremena pre nas ispunili naj­
žešćim afektima. Isto tako imamo udela u bogovima
i đavolima, svecima i zločincima. Ali bilo bi besmisle­
no želeti da se lično prisvoje ove u nesvesnom posto­
jeće mogućnosti. Zbog toga je bezuslovno potrebno da
se sprovede što je moguće oštrije razdvajanje između
onoga što se može uračunati u lično i bezličnog. Time
se, naravno, uopšte ne osporava eventualno vrlo ak­
tivno postojanje sadržaja kolektivno nesvesnog. Ali
oni su kao sadržaji kolektivne psihe suprotstavljeni
individualnoj psihi i razlikuju se od nje. Kod bezazle­
nih ljudi ove stvari nikada nisu bile odvojene od in­
dividualne svesti, pošto bogovi, demoni itd. nisu shva-
tani kao psihičke projekcije a time i kao sadržaji ne­
svesnog, već kao same po sebi razumljive realnosti.
Tek u prosvećenoj epohi došlo se do zaključka da bo­
govi stvarno ne postoje, već da su to bile projekcije.
Na taj način bilo je i svršeno sa njima. Ali uopšte nije
bila skinuta s dnevnog reda njima odgovarajuća psi­
hička funkcija, već je ova potpala nesvesnom, tako
da su na ovaj način ljudi otrovani pretekom libida,
koji je prethodno pripadao kultu slike božje. Obez­
vređivanje i potiskivanje jedne ovako jake funkcije
kao što je religijska, ima naravno značajne posledice

100
za psihologiju pojedinca. Naime, nesvesno je ovim
unazadnim tokom libida izvanredno pojačano, tako da
sa svojim arhaičnim kolektivnim sadržajima počinje
da vrši snažan uticaj na svest. Kao što je poznato
period prosvećivanja se završio sa grozotama fran­
cuske revolucije. I danas opet doživljavamo pobunu
nesvesnih destruktivnih snaga kolektivne psihe. Efe-
kat je bio besprimerno masovno ubistvo. To je upra­
2

vo ono što je tražilo nesvesno. Njegova pozicija pret­

hodno je bezmerno ojačala kroz racionalizam moder­
nog života koji je obezvređivao sve iracionalno i na
taj način funkciju iracionalnog potopio u nesvesno.
Ali ako se ova funkcija jednom nađe u nesvesnom,
onda ona odatle deluje rušilački i nezadrživo, kao
neizlečiva bolest čije se žarište ne može iskoreniti,
pošto je nevidljivo. Jer tada bi individua kao i narod
morali prisilno da žive iracionalno i da svoj najviši
idealizam i svoju najbolju šalu upotrebe za to da što
je moguće potpunije uobliče bezumlje iracionalnog.
U malome vidimo to kod naše pacijentkinje, kojoj je
izmakla životna mogućnost koja joj je izgledala ira­
cionalna (gospođa X), da bi isto doživljavala u pato­
loškom obliku sa najvećim žrtvovanjima u odnosu sa
njenojn prijateljicom.
\Uopste nema druge mogućnosti do da se iracio­
nalno prizna kao neophodna, uvek prisutna psihička
funkcija a njeni sadržaji ne smatraju konkretnim (to
bi bio korak unazad!) već psihičkim realnostima —
realnostima, jer su to dejstvene stvari, tj. stvarnosti.
Kolektivno nesvesno je kao talog iskustva a istovre­
meno i kao apriori istog, slika sveta, koja se formirala
tokom eona. U ovoj slici su se tokom vremena uobli­
čile izvesne crte, takozvani arhetipovi ili dominante.
Oni su vladari, bogovi, tj. slike dominirajućih zakona
i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika, koje
duša doživljava stalno iznova. Ukoliko su ove slike
3

2
Ovo je napisano 1916. g. Suvišno je primetiti da važi
još i danas.
3
Kao što je već napomenuto arhetipovi se mogu shva­
titi kao efekat i precipitat doživljenih događaja, ali oni se
isto tako pojavljuju i kao oni faktori koji prouzrokuju te
događaje.

101
relativno veran odraz psihičkih zbivanja, odgovaraju
njihovi arhetipovi, tj. njihove osnovne crte nastale
gomilanjem istovetnog iskustva izvesnim opštim fi­
zičkim osnovnim crtama. Zbog toga je moguće arhe-
tipske slike kao shvatanja neposredno preneti na fi­
zička zbivanja: tako na primer etar, prastari dah ili
duša, koji je zastupljen u shvatanjima ljudi tako reći
na celoj zemaljskoj kugli, zatim energija, magijska
snaga — isto tako opšte prošireno shvatanje.
jZbog svoje srodnosti sa fizičkim stvarima arhe­
4

tipovi se najčešće javljaju projektovani i te se pro­

jekcije, ako *$u nesvesne, pojavljuju na ličnostima
svagdašnje okoline, po pravilu kao nenormalno pot-
cenjivanje ili precenjivanje, kao uzročnik nesporazu­
ma, svađa, sanjarenja i najrazličitijih ludosti. Zbog
toga se kaže »on od njega stvara boga« ili »taj i taj
je 'bete noir' od X-a«. Iz toga takođe nastaju moderne
mitske tvorevine, tj. fantastične glasine, nepoverenje
i predrasude. Zbog toga su arhetipovi krajnje važne
stvari značajnog dejstva, kojima se mora pokloniti
pažnja. Njih ne treba jednostavno potiskivati, već su
oni, zbog svoje opasne psihičke infekcioznosti, vredni
pažljivog razmatranja. Kako se najčešće javljaju kao
projekcije, i kako se ove zadržavaju samo tamo gde
za to postoji povod, njihova procena nije baš laka.
Dakle, kada neko đavola projektuje na svoje bližnje,
onda je to stoga što taj čovek ima na sebi nešto što
omogućava prianjanje ove slike.!, Time uopšte nije
rečeno da je on zbog toga tako reći đavo; naprotiv,
on može biti naročito dobar čovek koji je, međutim,
nespojiv sa »projektantom« i zbog toga između obo­
jice dolazi do »đavolskog« (odnosno razdvajajućeg)
dejstva. I projektant ne mora biti đavo, iako je pri­
znao da đavolsko isto tako ima u sebi i da je tek potom
upao u to, ukoliko ga projektuje. Zbog toga on ipak
još nije »đavolski«, već_isto tako može biti pristojan
čovek kao i onaj drugiJ Pojava đavola u jednom ovak­
vom slučaju znači: oba čoveka su nespojiva (za sada
i bližu budućnost), zbog čega ih nesvesno razbija i

V. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleine

1
der
Gegenwart, 1950, S. 149, Ges. Werke, Bd. 8. Par. 331.

102
razdvaja jednog od drugog. Davo je varijanta arheti­
pa Senkc, tj. opasnog aspekta nepriznate tamne čo-
vekove polovine,?
Drugi arhetip, koji se skoro redovno sreće u pro­
jekcijama kolektivno nesvesnih sadržaja, je »čarob-
njački demon« pretežno neobičnog dejstva. Dobar
primer je Mejrinkov (Mevrink) Golem, isto tako ti­
betanski čarobnjak u Mejrinkovim Slepim miševima,
koji magijski razbuktava svetski rat. Naravno da to
Mejrink nije saznao od mene, već slobodno stvarao
crpeći slike iz nesvesnog, tako da je osećanju, sličnom
onom koje je pacijentkinja projektovala na mene, po­
zajmio sliku i reč. Tip čarobnjaka se pojavljuje i u
Zaratustri, u Faustu je to glavni junak.
Slika ovog demona je svakako jedan od najdub­
ljih i najstarijih stupnjeva pojma boga. On je tip
primitivnog plemenskog čarobnjaka ili vrača, posebno
obdarenoj ličnosti, koja je puna magijske snage." Ova
figura se često javlja kao tamnoputa ili mongoloidnog
tipa, ako predstavlja negativan ili, možda, opasan as­
pekt. Ponekad se ova samo teško ili jedva može raz­
likovati od Senke; što više pretežu magijske note,
tim se lakše može odvojiti od Senke, što nije bez zna­
čaja, utoliko što ova figura može imati vrlo pozitivan
aspekt mudrog starca."
Sa spoznajom arhetipova načinjen je značajan
korak napred. S tim iščezava magijsko ili demonsko
dejstvo bližnjih, pošto je neprijatno osećanje vraćeno
na definitivnu veličinu kolektivno nesvesnog. Ali zbog
toga se pred nas postavlja sasvim nov zadatak, na­
ime pitanje, na koji način treba da se Ja raspravi
sa ovim psihološkim ne-Ja. Da li se čovek može za­
dovoljiti konstatacijom delotvornog postojanja arheti­
pova i stvar potom prepustiti samoj sebi?

"' Predstava vrača, koji saobraća sa duhovima i raspo­

laže magijskom snagom, kod mnogih primitivaca je ukore-
njena toliko duboko da oni pretpostavljaju da se i kod ži­
votinja isto tako susreće »doctors«. Tako seveinokalifornijski
Ahumavisi govore o običnim kojotima i »doktor-kojotima«.
" Up. Vber die Archetypen des koUektiven Unbeivus-
sten, 1934, Ges. Werke, Bd. 9, I. V. C. G. Jung, Bewuxstex
und Unbeivu.istes (Fischer Bucherei, 1957).

103
 To bi dovelo do stalno disociranog stanja, naime
rascepa između individualne psihe i kolektivne psihe.
Tada bi na jednoj strani imali izdiferencirano i m o ­
derno Ja, nasuprot tome na drugoj neku vrstu crnač­
ke kulture, drugim recima primitivno stanje. jNa taj
način bismo imali ono što je stvarno prisutno, naime
kora civilizacije preko tamnopute zveri, jasno raščla­
njena i stavljena nam na uvid. Ali ovakva disocijacija
odmah zahteva sintezu i razvitak nerazvijenog. Mora
doći do sjedinjavanja ova dva dela, jer je inače jasno
kako se mora odlučiti: primitivac će neminovno opet
morati da bude potiskivan.'Ali to je moguće samo
tamo gde postoji još važe"e"a""f stoga živa religija, koja
kroz bogato razvijenu simboliku primitivnim ljudima
omogućava dovoljno izraza, tj. ona mora u svojim
dogmama i ritualima posedovati predstavu i akciju,
koje se vraćaju na prastaro. To je slučaj u katoličan­
stvu, što je posebna prednost ovog kao i njegova n a j ­
veća opasnost.
Pre nego što naiđemo na novo pitanje mogućeg
sjedinjavanja»j3rvo ćemo se vratiti našoj temi od koje
smo i počeli.\Dosadašnjim izlaganjem stekli smo pro­
šireno razumevanje sna i to naročito jednog njego­
vog bitnog dela: naime straha. Ovaj strah je primi­
tivni strah od sadržaja kolektivno nesvesnogj V i ­
dimo da se pacijentkinja identifikovala sa gospo­
đom X i time izrazila da i ona ima određeni odnos
prema neprijatnom umetniku. Pokazalo se da je lekar
identifikovan sa umetnikom, i dalje videli smo da
sam ja, uzeto na stupnju subjekta, bio slika za čarob-
njačku figuru nesvesnog.
Sve ovo je u snu prekriveno simbolom raka, ži­
votinje koja ide unazad. jRak je živi sadržaj nesves-
nog, koji se pomoću stupnju objekta ni-
kako ne može iscrpsti ili lišiti dejstva. Ali ono što smo
mogli postići bilo je odvajanje mitološkog, kolektivno
psihičkog sadržaja od objekata svesti i njegovo konso-
lidisanje kao psihičke realnosti izvan individualne
psihe. Pomoću akta spoznaje »stvaramo« stvarnost
arhetipova, tj. tačnije rečeno, na osnovu spoznaje mi
postuliramo psihičko postojanje ovakvih sadržaja.

104
 Treba izričito podvući da se pri tom ne radi samo
o spoznajnim sadržajima, već o transsubjektivnim.
u znatnoj meri autonomnim psihičkim sistemima, ko­
ji su samo uslovno podređeni svesnoj kontroli a, ve-
rovatno, čak najvećim delom izmiču ovoj kontroli.
?
Sve dok je kolektivno nesvesno neizdiferencira-
no spojeno sa individualnom psihom, ne može doći
do napretka, granica ne može biti prekoračena — go­
voreći jezikom sna. Ali ako se snevačica potrudi da
ipak pređe graničnu liniju, tada će oživeti prethodno
nesvesno, obuhvatiće je svu i čvrsto zadržati u svo­
jim vodama. San i njegov materijal jednim delom
karakteriše kolektivno nesvesno kao nižu životinju
skrivenu u vodi, drugim delom kao opasnu bolest,
koja se može izlečiti ako se blagovremeno operiše.
Već smo videli koliko je tačna ova karakteristika.
Simbol životinje posebno ukazuje, kao što je već re­
čeno, na izvan-ljudsko, tj. nadlično, jer sadržaji ko­
lektivno nesvesnog nisu samo rezidue arhaičnih, spe­
cifično ljudskih načina funkcionisanja, već i rezidue
funkcija životinjskih predaka čoveka, čije je trajanje
bilo beskrajno veće od relativno kratke epohe speci­
fično ljudskog postojanja.f Ovakve rezidue, ili kako
ih naziva Semon engrami, ako su aktivni, skloni su
da progres razvitka ne samo zaustave već da ga pret­
vore u korak unazad toliko dugo dok se ne utroši
količina energije koju je aktiviralo kolektivno ne­
svesno. Ali energija može da postane na taj način po­
novo upotrebljiva što se uključuje u svesnu konfron­
taciju sa kolektivno nesvesnim/Religije su ovo ener­
getsko kružno kretanje pomoću kultskog odnosa sa
bogovima uspostavile na konkretistički način. Ovaj
način je za nas u gruboj protivurečnosti sa intelek-

7
Hans Ganz je u svojoj filozofskoj disertaciji o nesve­
snom kod Lajbnica (Das Unbewusste bei Leibniz in Beziehung
zu modernen Theorien, Zurich, 1917) koristio Semonovu teo­
riju engrama za objašnjenje kolektivno nesvesnog. Pojam
koji sam ja postavio o kolektivno nesvesnom samo se u iz-
vesnom smislu poklapa sa Semonovim pojmom plemenske
mneme. (Up. Semon, Die Mneme als erhaltendes Prinzip im
Wechsel des organischen Geschehens, Leipzig, 1904).

105
 lom i njegovim spoznajnim moralom, a osim i r*a :>n
je istorijski kroz hrišćanstvo tako temeljno savladan,
da ovako rešenje problema nama ne može služiti kao
uzor ili mogućnost.;Ako nasuprot tome figure nesves­
nog shvatimo kao kolektivno-psihičke fenomene ili
funkcije, onda ova pretpostavka ni na koji način ne
protivureči intelektualnoj savesti. Ovo rešenje je ra­
cionalno prihvatljivo. Time smo takođe i stekli mo­
gućnost da se razračunavamo sa aktivnim reziduama
naše plemenske istorije. Razračunavanje omogućava
prekoračenje dosadašnje granične linije i zbog toga
ga nazivam transcendentnom funkcijom, što je iden­
tično uznapredovalom razvitku ka zauzimanju novog
slava.
Upadljiva je paralela sa herojskim mitom. Cesto
se tipična junačka borba sa nemani (nesvesnim sa­
držajem) vodi na obali neke vode, ali pored nekog
plićaka, broda, što je naročito slučaj u indijanskim
mitovima, koji su nam poznati iz Longfelouvog (Long-
fellow) Hijavate. Junaka (kao biblijskog Jona) u od­
lučnoj borbi redovno proguta neman, kako je to po­
kazao Frobenius na opsežnom materijalu. U unutra­
šnjosti nemani počinje junak da se na svoj način raz­
računava sa životinjom, dok ova zajedno sa njim
pliva na istok ka izlasku sunca; on naime odseca va­
žan komad utrobe, na primer srce nemani, pomoću
koga je živela (naime dragocenu energiju, pomoću
koje je aktivirano nesvesno). Tako on ubija neman,
koju onda izgoni na kopno gde (on) izlazi, novorođen
posle takozvanog noćnog putovanja po moru* (trans-
cendentna funkcija) često zajedno sa svima onima koje
je prethodno progutala neman. Time se ponovo uspo­
stavlja ranije normalno stanje, pošto nesvesno, zbog
oduzimanja njegove energije, više nema pretežnu po­
ziciju. Tako mit na očigledan način ilustruje problem
kojim se bavi i naša pacijentkinja.''

" Kako to formuliše Frobenius. Up. Das Zeitalter des

Sonneagottes, 1904.
" One čitaoce koje dublje interesuje problem suprotnosti
i njegovo rešavanje kao i mitološka aktivnost nesvesnog
upućujem na moju knjigu Wandlungen und Stjmbole der

106
 Moram istaći važnu činjenicu, koja je čitaocu pa­
la u oči, da se u ovom snu kolektivno nesvesno pojav­
ljuje pod negativnim aspektom, kao nešto opasno i
štetno. Ovo je stoga što pacijentkinja ima ne samo
bogato razvijenu, već zapravo prebujnu maštu, što
bi moglo da bude u vezi sa njenom spisateljskom na­
darenošću. Njena maštanja su svakako simptom obo­
ljenja, pošto pliva u fantazijama, dok pored nje pro­
lazi stvarni svakodnevni život. Za nju bi nešto više
mitologije bilo upravo opasno, pošto pred njom stoji
još veliki komad spoljašnjeg, do sada nedoživljenog
života. Ona je još isuviše malo u realnom životu da
bi mogla rizikovati promenu stanovišta. Njom je o-
vladalo kolektivno nesvesno i pretilo da je odvoji od
još nedovoljno popunjene stvarnosti. Shodno smislu
sna moralo bi stoga da joj kolektivno nesvesno izgleda
kao nešto opasno, pošto bi inače suviše spremno iz
toga mogla da načini refugium protiv životnih zah-
teva.
Prilikom procene nekog sna mora se pažljivo pa­
ziti na to kako se predstavljaju njegove figure. Tako
je, na primer, rak koji personifikuje nesvesno nega­
tivan utoliko što, kako se kaže, »ide unazad« a osim
toga u odlučnom trenutku grabi snevačicu. Zavedeni
takozvanim »mehanizmima sna« koje je izmislio
Frojd, kao pomeranja, obrtanja i slično, poverovalo
se da se san može osloboditi takozvane »fasade« i ne­
zavisno posmatrati, pošto se prave misli sna nalaze
skrivene iza ove fasade. Nasuprot tome ja sam već
dugo zastupao stanovište da nema nikakvog opravda­
nja snu pripisivati u izvesnoj meri hotimični obma-
njivački manevar. Priroda je doduše često tamna i ne-
providna, ali ne podmukla kao čovek. Stoga se mora
pretpostaviti da je san zapravo ono što treba da bude,
ništa više i ništa manje. Ako on nešto predstavlja
10

Libido, novo izd. 1952: Symbole der Wand}u>ig, Ges. Werke.

Bd. 5; dalje Psychologische Tvpen, Ges. Werke. Bd. 6; i Vber
die Archetypen des kollektiven Unbewuxxten (fusnota 6).
"' Up. Allgemeine Gesichtspunkle zur Psychologie des
Traumes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der
Traume, Ges. Werke, Bd. 8.

107
u negativnom aspektu, onda nema osnove pretpostav­
ci da se time mislilo na pozitivno i slično. Arhetipska
opasnost kod plićaka, broda je jasna u tolikoj meri
da čovek oseća san skoro kao upozorenje. Moram reći
da sam protiv sličnih antropomorfnih shvatanja: sam
san neće ništa, on je samo u sebi samom prikazani
sadržaj, čista prirodna činjenica, nešto kao šećer u
krvi dijabetičara ili groznica tifusnog bolesnika. Je­
dino mi, ako smo pametni i znamo da tačno tuma­
čimo znake prirode, odatle pravimo upozorenje.
Ali na šta treba da upozori? Opasnost se očigled­
no sastoji u tome što bi u trenutku prelaska nesvesno
moglo da nadvlada snevačicu. Sta treba da znači sa­
vlađivanje? LEmdor nesvesnog lako se zbiva u trenut­
ku značajnih promena i odlukaJObala sa koje paci­
jentkinja dolazi na potok je, kao što smo upoznali,
njena dosadašnja situacija. Sa tom situacijom dospela
je u neurotski zastoj, kao kada bi se sudarila sa ne­
savladivom preprekom. U snu je prepreka predstav­
ljena kao potok koji se može preći. Dakle, izgleda da
nije tako ozbiljna. Ali u potoku nepredviđeno vreba
rak, koji zapravo predstavlja opasnost zbog koje se
potok ne može preći, odnosno izgleda nesavladiv. Da
se, naime, prethodno znalo da na ovom mestu vreba
opasni rak u zasedi, onda bi se, možda, prelazak po­
kušao na nekom drugom mestu ili bi se preduzele
neke druge zaštitne mere. U postojećoj situaciji bilo
bi sasvim poželjno kada bi prelaz uspeo. Prelaz naj-
pre znači prenos ranije situacije na lekara. To je no-
vum. Bez neproračunljivog nesvesnog ovo ne bi bio
poseban rizik. Ali videli smo da prenos preti da oslo­
bodi aktivnost arhetipskih figura, koja se ne može
predvideti. U neku ruku pravio se račun bez krčma­
ra, pri čemu su se »zaboravili bogovi«.
Naša snevačica nije pobožna osoba, već »moder­
na«. Ona je zaboravila religiju koja se nekad učila i
ne zna ništa o tome da ima trenutaka u koje se upliću
bogovi, ili mnogo pre situacija koje su od davnina
takve da dopiru do najvećih dubina. U ove situacije,
na primer, spada ljubav, njena strast i opasnost.
Ljubav može izazvati na poprište neslućene snage, za

108
koje bi se čovek inače bolje pripremio. »Religio« kao
»brižljivo uzimanje u obzir« opasnosti i sila, kristališe
se ovde u pitanje. Iz jedne puke projekcije može na­
stati ljubav, sa svom svojom sudbinskom snagom: n e ­
što što bi je svojom blještavom iluzijom, moglo istrg­
nuti iz njenog prirodnog životnog toka. Da li je to
dobro ili zlo, bog ili đavo što će napasti snevačicu?
Ne znajući ona se već oseća izručena nepoznatom. I
ko zna da li će biti dorasla ovoj komplikaciji! Do
sada je, u zavisnosti od snaga, izbegavala ovakve m o ­
gućnosti ali sada ova preti da je nadvlada. To je rizik
pred kojim bi čovek rado umakao, ili ako već mora
da se odluči onda u to spada, kako se to kaže, veliki
deo »vere u boga« ili »vere« u dobar ishod. Tako se
netraženo i neočekivano meša pitanje religijskog sta­
va prema sudbini.
Onako kako izgleda u snu snevačici ne preostaje
ništa drugo do da oprezno provuče stopalo, pošto bi
bilo fatalno da nastavi da hoda. Ona još ne može da
napusti neurotsku situaciju, pošto joj san još ne daje
nikakav pozitivan znak pomoći od strane nesvesnog.
Nesvesne snage su još nemilostive i očigledno očekuju
još dalji rad i dublji uvid snevačice, pre nego što se
ona može usuditi da pređe.
Ovim negativnim primerom svakako ne bih želeo
da pobudim utisak da nesvesno u svim slučajevima
igra negativnu ulogu, zbog toga ću navesti dva d a l j -
na sna jednog mladića" koji osvetljavaju drugu i po­
voljniju stranu nesvesnog. Ovo činim utoliko radije
što je rešenje problema suprotnosti moguće samo po­
moću iracionalnog puta, naznačenog pomoću priloga
nesvesnog, tj. snova. —«.
Naj pre moram čitaoca donekle upoznati sa lič­
nošću snevača, jer bi se, bez ovog poznavanja, teško
moglo preneti u svojstvenu sadržinu i osećajnu atmo­
sferu snova. Ima snova koji su najčistija poezija i
zbog toga se mogu razumeti samo iz celokupnog ras­
položenja. Snevač je mladić od nešto preko 20 godina,
11
Ovi snovi su opisani i u Die Bedeutung des Vnbevous-
sten iiir die individuelle Erziehung, 1928, Ges. Werke, Bd. 17,
Par. 266.

109
još dečačkog izgleda. Cak nešto devojačko se nazire
u njegovoj pojavi i načinu izražavanja. Primećuju se
izvanredno dobro obrazovanje i vaspitanje. On je in­
teligentan sa izraženim intelektualnim i estetskim in-
teresovanjima. Neposredno se oseća njegov dobar ukus
i fini smisao za sve oblike umetnosti. Njegov osećajni
život je nežan i blag, lako sanjalački, pubertetskog ka­
raktera, ali ženske prirode. Ne sreću se tragovi puber­
tetske neusklađenosti. Neosporno da je isuviše mlad za
svoje doba, dakle očigledno slučaj usporenog razvitka.
S tim u skladu je i to što me je potražio zbog pro­
blema homoseksualizma. U noći pre nego što me je
prvi put konsultovao, snevao je sledeći san: »Nalazim
se u širokoj katedrali ispunjenoj tajanstvenim suto­
nom. U stvari to je katedrala od Lurda. U sredini se
nalazi dubok, mračan kladenac u koji je trebalo da
siđem.«
San je, kao što se vidi, povezani izraz raspolože­
nja. Napomene snevača su sledeće: »Lurd je mistični
lekoviti izvor. Juče sam razmišljao o tome kako tra­
žim izlečenje i kako ću se lečiti kod vas. U Lurdu
navodno postoji ovakav kladenac. Verovatno je ne­
prijatno ući u tu vodu. Kladenac u crkvi je bio vrlo
dubok.«
Sta kazuje ovaj san? Na izgled on je sasvim ja­
san i čovek bi mogao da se zadovolji sa tim da ga
shvati kao neku vrstu poetske formulacije raspolože­
nja prethodnog dana. Time čovek, međutim, ne srne
nikada da se zadovolji, jer shodno iskustvu snovi su
mnogo dublji i značajniji. Skoro bi se moglo pomisliti
da je snevač došao lekaru u pesničkom raspoloženju i
stupio u terapijski postupak kao neko posvećivanje
i bogosjuženje u tajanstvenom polumraku mističnog
svetilišta. Ovo se uopšte ne slaže sa konkretnom
stvarnošću. Pacijent je došao lekaru da se podvrgne
lečenju zbog jedne neprijatne stvari, naime homosek­
sualizma. To nije nimalo poetski. U svakom slučaju
iz stvarnog raspoloženja prethodnog dana ne može se
videti zašto je tako pesnički sanjao, ako bi se pret­
postavila tako direktna kauzalnost u nastajanju sno­
va. Možda bi se moglo posumnjati da je upravo uti-

110
sak krajnje nepoetskog položaja, koji je pacijenta na-
terao da me potraži, bio podsticaj ovakvom snu. Mo­
glo bi se, na primer, pretpostaviti da je pacijent upra­
vo zbog nepoetičnosti svog raspoloženja prethodnog
dana u povišenoj meri poetski sanjao nešto u stilu
nekog ko je preko dana postio, noću sanja bogatu
gozbu. Ne može se osporiti da se u snu vraća zamisao
terapije, izlečenje i neprijatne procedure, ali u poet­
skoj obradi, tj. u obliku koji potpuno odgovara ži­
vahnim estetskim i emocionalnim potrebama sneva-
ča. Njega će neminovno privući ova privlačna slika,
uprkos tome što je kladenac taman, dubok i hladan.
Nešto od ovog snenog raspoloženja nadživeće' čak i
spavanje i preći u jutro onog dana, u kome se pod-
vrgao neprijatnoj i nepoetskoj dužnosti. Siva stvar­
nost će verovatno možda dobiti laki zlatni odsjaj sne­
nih osećanja.
Da li je možda ovo svrha tog sna? Ne bi bilo
nemoguće, pošto je, prema mom iskustvu^vjećina sno­
va kompenzatorne prirode." Oni uvek naglašavaju
drugu stranu radi održanja duševne ravnoteže. Ali
kompenzacija raspoloženja nije jedina svrha slike'sna.
U snu je prisutna i korektura shvatanja. Pacijent ni­
je dovoljno shvatao terapijski postupak kome je tre­
balo da se podvrgne. Ali san mu daje sliku, koja u
poetskoj metafori označava suštinu predstojeće tera­
pije. Ovo postaje odmah jasno kada dalje pratimo
njegova dosećanja i primedbe u vezi sa slikom ka­
tedrale. Na 'katedrala' iznosi sledeće: »Pada mi na
pamet Kelnska katedrala. Njom sam se bavio već u
ranoj mladosti. Sećam se da mi je majka prva pri­
čala o njoj. Sećam se takođe da sam, kada bih video
seosku crkvu, zapitkivao da li je to Kelnska katedra­
la. 2eleo sam da postanem sveštenik u jednoj takvoj
katedrali.«
U ovim asocijacijama pacijent dodiruje važan do­
življaj iz mladosti. Kao skoro u svim slučajevima ove
vrste tako i kod njega postoji posebno prisna pove­
zanost sa majkom. Pod tim svakako ne treba razu-
" Pojam kompenzacije je već vrlo obimno koristio Al-
fred Adler.

111
meti posebno dobru ili intenzivnu svesnu vezu sa
majkom, već pre nešto kao tajanstvenu, ispodzemalj-
sku vezu koja se u svesti možda izražava samo u us­
poravanju razvitka karaktera, tj. u relativnom infan-
tilizmu. Razvoj ličnosti, prirodno, beži od ovakve ne­
svesne, infantilne vezanosti, pošto za razvitak nema
veće smetnje od zadržavanja u nesvesnom, moglo bi
se reći u psihički embrionalnom stanju. Zbog toga
instinkt grabi najbližu priliku u cilju zamene majke
kroz neki drugi objekt. Ovaj objekat u izvesnom smi­
slu mora biti analogija majci, da bi stvarno mogao
da zameni majku. To je kod našeg pacijenta stvarno
slučaj u punoj meri. Intenzitet sa kojim njegova deč-
ja fantazija obuhvata simbol Kelnske katedrale, od­
govara jakoj nesvesnoj potrebi nalaženja zamene za
majku. Ova nesvesna potreba je još povećana u slu­
čaju gde infantilna vezanost preti da postane štetna.
Otuda entuzijazam sa'kojim njegova dečja fantazija
obuhvata predstavu crkve, pošto je crkva u punom
smislu i u svakom značenju majka. Ne govori se samo
o crkvi »majci« već i o njenom krilu, u ceremoniji
»benedictio fontis« katoličke crkve krstionica se na­
ziva »immaculatus divini fontis uterus« (neuprljana
materica božjeg izvora). Mišljenja smo da se ovo zna­
čenje mora poznavati svesno kako bi moglo biti dej-
stveno u fantaziji, i da je nemoguće da neuko dete
može biti obuzeto ovim značenjem. Sigurno da ovak­
ve analogije ne deluju via svest, već sasvim drugim
putem.
Crkva naime predstavlja višu duhovnu zamenu
za samo prirodnu, tako reći »telesnu« vezu za rodite­
lje. Bna na taj način oslobađa individuu iz nesvesne,
prirodne veze, koja, strogo uzev, uopšte i nije veza,
već stanje prapočetnog, nesvesnog identiteta; zbog
svoje nesvesnosti ova poseduje neobičnu tromost, ko­
ja suprotstavlja veliki otpor svakom višem duhovnom
razvitku. ]Jedva da bi se znalo navesti gde bi u jed­
nom takvom stanju postojala bitna razlika od jedne
životinjske duše. Niukom slučaju nije prerogativ hriš-
ćanske crkve da teži i da omogućuje oslobađanje in­
dividue iz početnog životinji sličnog stanja, već je to

112
moderan, posebno zapadni oblik instinktivnog strem­
ljenja, koje je verovatno staro koliko i čovečanstvo.
Ovo stremljenje se može dokazati tako reći kod svih,
pa i samo donekle razvijenih ali ne ponovo degene-
risanih primitivaca, u najrazličitijim oblicima: to je
institucija inicijacije muškaraca. U pubertetu se de-
čak dovodi u kolibu muškaraca ili u slično osvećeno
mesto, gde se sistematski otuđuje od porodice. Isto­
vremeno se upućuje u religijske tajne i na taj način
ne ulazi samo u novi svet kao obnovljena i promenje-
na ličnost već i kao »quasi modo genitus« (u neku
ruku rođeni). Inicijacija je često skopčana sa svako­
jakim torturama, ne retko sa obrezivanjem i slično.
Ovi običaji su bez sumnje prastari. Oni su skoro po­
stali instinktivni mehanizam tako da se bez spoljne
prinude uvek iznova reprodukuju sami od sebe, kao
u studentskom »krštenju brucoša« ili u još pretera-
nijim posvećivanjima američkih studentskih udruže­
nja. Oni su ukopani u nesvesno kao iskonska slika.
Kada je majka malom dečaku pričala o Kelnskoj
katedrali, dodirnuta je i oživljena ova prastara slika.
Ali nije se našao nijedan sveštenički vaspitač koji
bi dalje razvio ovaj početak. Sve je ostalo u rukama
majke. Ali se u dečaku dalje razvijala čežnja za vo­
dećim čovekom, svakako u obliku homoseksualne
sklonosti, koja se obično ne javlja ukoliko čovek dalje
razvija svoje dečje fantazije. Zastranjivanja ka homo­
seksualnosti imaju brojne istorijske uzore. U staroj
Grčkoj kao i u drugim primitivnim zajednicama, ho­
moseksualizam i vaspitanje bili su skoro identični.
U ovom pogledu homoseksualnost adolescencije je po­
grešno shvaćena ali stoga ništa manje svrsishodna
potreba za muškarcem. Možda bi se moglo reći da se
incestuozni strah, zasnovan u kompleksu majke, pro­
teže i na sve žene uopšte; ali meni se čini da nezreo
muškarac sasvim ima prava da se boji žena, pošto su
njegovi odnosi sa ženama, po pravilu, nespretni.
Za pacijenta je, prema smislu sna, ulazak u te­
rapijski postupak značio ispunjenje smisla njegove
homoseksualnosti, naime uvođenje u svet odraslih
muškaraca. Ono što ovde, da bismo potpuno shvatili,
8 Jung, Odabrana dela, II
113
moramo da razmatramo sa tegobnim i nadugačkim
zamišljanjima, san je sažeo u nekoliko izrazitih meta­
fora i tako stvorio sliku koja na maštu, osećanja i
razum snevača deluje nesravnjivo više od kakve po­
učne rasprave. Tako je pacijent pripremljen za leče-
nje bolje i smisaonije nego pomoću najveće zbirke
medicinskih i pedagoških pouka. (Iz ovog razloga san
ne cenim samo kao dragoceni izvor informacija, već
i kao izvanredno dejstveni instrument vaspitanja ili
lečenja).
Usledio je i drugi san. Mora se napomenuti da
upravo navedeni san nije bio razlagan prilikom prve
konsultacije. Nije čak ni pomenut. Takođe nije izgo­
vorena nijedna reč koja bi bila makar i u najudalje­
nijoj vezi sa prethodno rečenim. Drugi san glasi:
»Nalazim se u velikoj gotskoj katedrali. Za oltarom
stoji sveštenik. Sa mojim prijateljem stojim ispred
njega a u ruci držim malu japansku figuru od slono­
vače, sa osećanjem da nju treba krstiti. Iznenada na­
ilazi jedna starija dama, uzima mome prijatelju pr­
sten sa ruke i stavlja ga na svoj prst. Moj prijatelj se
plaši da bi ovo moglo na neki način da ga obaveže.
Ali u tom trenutku se razleže izvanredna muzika or­
gulja.«
Ovde bih ukratko želeo da istaknem samo one
momente koji nastavljaju i upotpunjuju san prethod­
nog dana. Očevidno drugi san se nadovezuje na prvi.
Opet je snevač u crkvi, dakle u stanju inicijacije muš­
karca. Ali pridružila se nova figura: sveštenik, čije
smo odsustvo u ranijoj situaciji već pomenuli. Dakle,
san potvrđuje da je ispunjen nesvesni smisao njegove
homoseksualnosti i da stoga može da započne dalji
razvitak. Može započeti prava ceremonija inicijacije,
naime krštenje. U simbolici sna potvrđuje se ono što
sam prethodno rekao: nisu prerogativi hrišćanske crk­
ve da privodi u delo ovakva prevođenja i duševna
preoblikovanja, već je iza toga prastara, živa slika,
koja u datom slučaju može da iznudi i ovakve preo­
bražaje.
Ono što je prema snu trebalo da se krsti, pred­
stavlja mala japanska figura od slonovače. Pacijent

114
uz ovo primećuje: »Bio je to mali, smešan čovečuljak,
koji me je podsećao na muški polni ud. Svakako je
čudnovato da taj ud treba da bude kršten. Ali kod
Jevreja obrezivanje je neka vrsta krštenja. To se
verovatno odnosi na moj homoseksualizam, pošto je
prijatelj, koji sa mnom stoji ispred oltara, onaj sa
kojim sam vezan homoseksualno. On je u istoj vezi
sa mnom. Prsten očigledno predstavlja našu vezu.«
Poznato je da prsten u svakodnevnom životu ima
značenje neke veze ili određenog odnosa, kao na pri­
mer, venčani prsten. Stoga u ovom slučaju prsten mir­
no možemo smatrati metaforom homoseksualne veze,
kao što isto znači i činjenica što se snevač pojavljuje
zajedno sa prijateljem.
Zlo koje treba popraviti jt homoseksualnost. Iz
ovog relativno detinjastog stanja snevač treba da pre­
ko quasi ceremonije obrezivanja uz pomoć sveštenika
bude preveden u odraslo stanje. Ove zamisli sasvim
odgovaraju mojim navodima u odnosu na protekli
san. Dovde bi se, dakle, logično i smisaono nastavljao
razvitak uz pomoć arhetipskih predstava. Ali sada se
na izgled javlja smetnja. Starija dama iznenada uzi­
ma prsten, drugim recima, ona prenosi na sebe ono
što je do sada bila homoseksualna veza, zbog čega se
snevač plaši da bi mogla da mu se nametne nova oba­
veza. Kako se sada prsten nalazi na ruci žene, time bi
se sklopila neka vrsta braka, tj. homoseksualna veza
bi prešla u heteroseksualnu, ali čudnu heteroseksual­
nu vezu pošto se radi o starijoj dami. »Ona je«, kaže
pacijent, »prijateljica moje majke. Vrlo mi je draga,
ona mi je zapravo materinska prijateljica.«
Iz ovog iskaza možemo videti šta se desilo u snu.
Usled inicijacije kida se homoseksualna veza i uspo­
stavlja heteroseksualni odnos, najpre platonsko pri­
jateljstvo sa ženom sličnoj majci. Uprkos sličnosti ova
žena ipak više nije majka. Veza sa njom znači, dakle,
korak dalje od majke, a time i delimično prevazila-
ženje pubertetske homoseksualnosti.
Strah od nove veze je lako razumljiv, prvo kao
strah od sličnosti sa majkom — moglo bi značiti da
se čovek, oslobađanjem od homoseksualnog odnosa
konačno vraća majci — zatim strah od novog i nepo­
znatog koje se krije u odraslom heteroseksualnom
stanju sa mogućim obavezama, kao ženidba itd. Da to
nije korak nazad već napred, izgleda da potvrđuju
zvuči muzike. Pacijent je, naime, muzikalan i njego­
vim osećanjima posebno prija svečana muzika orgu­
lja. Stoga muzika njemu znači pozitivno osećanje, u
ovom slučaju uravnotežen ishod sna, što opet za
sobom ostavlja lepa, svečana osećanja za sledeće
jutro.
Ako se uzme u obzir činjenica da me je pacijent
do tog trenutka video samo jednom za vreme kon­
sultacije, tokom koje nije bilo više govora negoli što
je uobičajeno kod uzimanja lekarske anamneze, onda
će svako prihvatiti moju tvrdnju da su oba sna začu­
đujuće anticipacije. Oni s jedne strane osvetljavaju
pacijentovu situaciju sa krajnje svojstvenom i svesti
stranoj svetlošću, što, s druge strane, daje banalnoj
lekarskoj situaciji takav aspekt koji je kao nijedan
drugi usredsređen na duhovne specifitete snevača i
stoga je u stanju da aktivira njegova estetska, inte­
lektualna i religijska interesovanja. Na taj način je
stvorena najbolja moguća situacija za terapijski po­
stupak. Značaj ovih snova skoro stvara utisak kao da
je pacijent prihvatio lečenje sa najvećom spremno­
šću i nadom, potpuno spreman da odbaci svoje deča-
štvo i da postane muškarac. Ovo, međutim, u stvar­
nosti nije bio slučaj. U svesti je mladić gajio mnogo
otpora i oklevanja; i tokom daljeg lečenja često su
nailazili neočekivana suprotstavljanja i teškoće, dok
je uvek bio spreman da se vrati svom ranijem in-
fantilizmu. Snovi su dakle, u striktnoj suprotnosti sa
njegovim svesnim ponašanjem. Oni se kreću linijom
napretka i preuzimaju ulogu vaspitača. Njihova svoj­
stvena funkcija se jasno može raspoznati. Ja sam ovu
funkciju označio kao kompenzacija, f^esvesna napred-
nost stvara sa svesnom nazadnošću par suprotnosti,
koji tako reći održava ravnotežu. Uticaj vaspitača je
iezičak na vaei.i
U slučaju ovog mladog čoveka slike kolektivno
nesvesnog igraju sasvim pozitivnu ulogu, što je oči-

116
gledno posledica toga što on nema opasnu sklonost
da u fantaziji nađe zamenu za stvarnost i da se tako
ušanči protiv života. Dejstvo nesvesnih slika ima ne­
što sudbinski u sebi. Možda su — ko zna? — ove važ­
ne slike ono što se naziva sudbina.
Arhetip je naravno uvek i svuda prisutan. Ali
praktično lečenje ne zahteva uvek, naročito ne kod
mladih ljudi, da se sa pacijentom pobliže razmatraju
arhetipovi. Nasuprot tome u dobu životnog zaokreta
je neophodno pokloniti posebnu pažnju slikama ko­
lektivno nesvesnog, pošto su tu izvori iz kojih se mo­
gu dobiti smernice za rešenje problema suprotnosti.
Iz svesne obrade ovih podataka proizilazi transcen-
dentna funkcija u obliku formiranja shvatanja koja,
posredstvom arhetipova, objedinjuju suprotnosti. Pod
»shvatanjem« ne mislim samo na intelektualno razu-
mevanje, već razumevanje kroz doživljavanje. Arhe­
tip je, kao što je već rečeno, dinamična slika, komad
objektivne psihe, koji se ispravno razume samo ako
se doživi kao nešto autonomno što stoji nasuprot nas.
Opšti prikaz ovog zbivanja, koji može trajati vrlo
dugo, nema nikakvog smisla — čak i kada bi bio
moguć ovakav opis — utoliko što kod pojedinih in­
dividua ima na j različiti je oblike. Jedino zajedničko
je javljanje određenih arhetipova. Posebno navodim
Senku, životinju, starog mudraca, animu, animus,
majku, dete, pored neodređenog broja arhetipova, koji
prikazuju situaciju. Posebno mesto pripada onom ar­
hetipu koji predstavlja cilj ili ciljeve razvojnog pro­
cesa. Neophodne informacije o ovome čitalac može
naći u mojoj knjizi Traumsvmbolen des Individu-
ationsprocesses (Simboli sna individuacionog proce­
sa) kao i u Psvchologie und Religion (Psihologija i
13

religija) i spisa koji sam objavio zajedno sa Rihardom

Vilhelmom (Richard Wilchelm): Das Geheimnis der
goldenen Bliite (Tajna zlatnog cveta). * 1

Transcendentna funkcija ne protiče besciljno, već

dovodi do otkrovenja suštinskog čoveka. Ona je naj-
pre čist prirodni proces, koji se u datom slučaju od-
u
U Psychologie und Alchemie, 1952. Sabr. dela, sv. 12.
" Ges. Werke, Bd. 11. i 13.

117
vija bez znanja i pristanka, pa se čak može nasilno
probiti i protiv otpora individue. Smisao i ci/j pro­
cesa je ostvarivanje one ličnosti koja je prvobitno za-
ćeta u embrionalnoj klici sa svim njenim aspektima.
To je uspostavljanje i razvijanje prvobitne, potenci­
jalne celine. Simboli, koje za ovo koristi nesvesno,
su oni isti koje je čovečanstvo odvajkada koristilo da
izrazi celovitost, potpunost i ispunjenje; to su po pra­
vilu čgiugrostrani i kružni simboli. Ovaj proces ozna­
čio sam kao individuacioni proces.
Prirodni proces individuacije postao mi je model
i putokaz terapijske metode. Nesvesna kompenzacija
neurotskog stanja svesti sadrži sve one elemente koii i
efikasno i lekovito mogu korigovati jednostranost
svesti, ako se svesno shvate, tj. kao realnosti inte-
•grišu u svest. Samo retko san dostiže ovakav intenzi­
tet, koji je svojim šokom u stanju da svest izbaci iz
sedla. Po pravilu su snovi isuviše slabi i isuviše ne­
razumljivi da bi imali jače dejstvo na svest. Zbog
ovoga u nesvesnom kompenzacija protiče bez nepo­
srednog efekta. Ali uprkos tome ona ima dejstva, sa­
mo je ono indirektno, pošto nesvesna opozicija tokom
stalnog neobraćanja pažnje aranžira simptome i si­
tuacije koje se konačno nezadrživo ukrštaju sa inten­
cijama svesti. Zbog toga se terapija trudi da snove i
ostale manifestacije nesvesnog ako je ikako moguće
razume i ceni: s jedne strane da bi se sprečilo stva­
ranje nesvesne opozicije koja bi vremenom mogla biti
opasna, a s druge da bi se po mogućstvu iskoristio
terapijski faktor kompenzacije.
Ovaj postupak se, naravno, zasniva na pretpo­
stavci da je čovek u stanju da dospe do svoje celovi-
tosti, drugim recima da je uopšte sposoban da bude
zdrav. Navodim ovu pretpostavku stoga što bez sum­
nje ima individua koje u osnovi uzev nisu potpuno
sposobne za život i brzo propadaju kada se iz bilo
kog razloga sudare sa svojom celinom. Međutim, ako
do ovoga ne dođe, onda mogu da prožive svoj život
do u duboku starost, ali samo kao fragmenti ili deli-
mične ličnosti, potpomognute socijalnim ili psihičkim
parazitizmom. Ovakvi slučajevi su, uglavnom na ne-

118
sreću drugih, često izraziti »bleferi«, koji lepim pri­
vidom prekrivaju mrtvu prazninu. Bio bi beznadežan
poduhvat pokušati da se leće ovde opisanom meto­
dom. Ovde »pomaže« samo održavanje privida, pošto
bi istina bila nepodnošljiva ili nekorisna.
Ako se slučaj tretira na naznačen način, onda
vodstvo ostaje nesvesnom, međutim svesno zadržava
kritiku, izbor i odluku. Ako je svest odlučila isprav­
no, onda se to potvrđuje kroz snove koji pokazuju na­
predak; u protivnom sledi korektura od strane nesve­
snog. Tok lečenja je, dakle, nešto kao neprestani raz­
govor sa nesvesnim. Iz dosada rečenog jasno je da
ispravnom tumačenju snova pripada glavna uloga.
Ali, s pravom će se čovek zapitati, kada smo sigurni u
tumačenje? Postoji li bar i približno pouzdan krite-
rijum za tačnost neke interpretacije? Na ovo pitanje
se, srećom, može odgovoriti potvrdno. Da li smo pro­
mašili sa nekim tumačenjem, ili je ovo nepotpuno,
primetićemo eventualno već na sledećem snu. Tako
će se, na primer, raniji motiv još jednom ponoviti ali
u još jasnijem obliku, ili se naše tumačenje obezvre­
đuje pomoću ironične parafraze ili se javlja nepo­
sredna, žestoka opozicija tumačenju. Pretpostavimo
li da je i ovo tumačenje promašaj, onda će se opšta
bezishodnost i ništavnost naše procedure ubrzo jasno
osetiti u jalovosti i besmislenosti poduhvata, tako da
kako pacijent tako i lekar zapadaju u dosadu ili sum­
nju. Kao što se ispravno tumačenje nagrađuje živah­
nošću, tako se i neispravno kažnjava zapinjanjima,
otporom, sumnjom a pre svega obostranom stagna­
cijom. Naravno, zastoji mogu nastati i zbog pacijen­
tovog otpora, na primer zbog upornog zadržavanja
na preživelim iluzijama ili zbog infantilnih zahteva.
Ponekad i lekaru nedostaje neophodnog razumeva-
nja, kao što se to meni jednom desilo kod jedne vrlo
inteligentne pacijentkinje, koja mi je iz različitih raz­
loga bila sumnjiva. Posle zadovoljavajućeg početka
imao sam progresivno osećanje da moja tumačenja
nekako ne pogađaju srž njenih snova. Međutim, nije
mi uspevalo da pronađem izvor greške i stoga sam
pokušao da iskažem moje sumnje. Međutim, tokom

119
konsultacije primetio sam rastuće rasplinjavanje raz­
govora sa postepeno jasno vidljivom dosadom. Konač­
no sam odlučio sledećom prilikom da pacijentkinji,
kojoj, kako mi je izgledalo, sve ovo nije bilo nepo­
znato, izložim celu stvar. Međutim, prethodne noći
sanjao sam sledeće: »Idem putem kroz dolinu oba­
sjanu večernjim suncem. Desno, na brežuljku nala­
zio se zamak, a na najvišem tornju na nekoj vrsti
balustrade sedela je jedna žena. Da bih tačno mogao
da je vidim, morao sam glavu da zabacim toliko da
me je probudio grč u vratu. Još u snu u ženi sam pre­
poznao pacijentkinju.«
Iz toga sam izvukao zaključak da sam, ako je u
snu trebalo da toliko gledam naviše, na pacijentkinju
u stvarnosti očigledno isuviše gledao odozgo. Kada
sam joj ispričao san zajedno sa tumačenjem, odmah
je došlo do potpunog preokreta situacije i do napretka
u terapiji koji je bio iznad svakog očekivanja. Slično
iskustvo pomaže da se čovek konačno, posle dovoljno
izdatog novca, stekne nepoljuljano poverenje u pouz­
danost kompenzacije sna.
Bogatoj problematici ovog terapijskog postupka
posvetio sam sve moje radove i istraživanja poslednje
decenije. Ali pošto u ovom izlaganju kompleksne psi­
hologije," kako bih želeo da dam naslov mojim teo­
rijskim pokušajima, nastojim da dadnem samo opšte
pravce, ne dolazi u obzir detaljno razmatranje raz-
granatih naučnih, filozofskih i religijskih implika­
cija. Umesto toga čitaoca bih uputio na gore pomenu-
tu literaturu.

Danas poznato kao: Analytische Psychologie. Up. T.

15

Wolff, Einfiihrung in die Grundlagen der komplexen Psycho-

logie, u C. G. Jungs Psychologie, 1959.

120
 VIII

TUMAČENJE NESVESNOG
OPSTE O TERAPIJI

Covek se vara ako smatra da je nesvesno nešto

bezazleno, što može postati predmet neke društvene
igre. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno; ali
čim dođe do neuroze, onda je to znak da je u ne-
svesnom došlo do posebnog gomilanja energije, na­
ime neke vrste punjenja koje može da eksplodira.
Ovde se preporučuje opreznost. Pre svega se ne zna
šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem
snova. Time se, možda, stavlja u pokret nešto unu­
trašnje i nevidljivo; najverovatnije to je nešto što
bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali
možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. U neku
ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da
naiđe na vulkan. Ako su prisutni neurotski simpto­
mi, tada se mora raditi oprezno. Ali neurotski sluča­
jevi još ni izdaleka nisu najopasniji. Naime, postoje i
na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne
neurotske simptome — možda su i sami lekari i vas-
pitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normal-
nost i primer su dobrog vaspitanja, imaju krajnje
normalne nazore i navike, čija je normalnost, među­
tim, veštačka kompenzacija latentne (prikrivene)
psihoze. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju.
Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome
što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju
i što ih takve stvari privlače kao komarce svetlost.

121
Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo
nesvesno, ona u takvim slučajevima razara lekovitu
kompenzaciju, tako da nesvesno izbija u obliku ne­
zadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira, koja
ponokad vode neposredno u duševnu bolest a even­
tualno mogu dati povoda samoubistvu. Ove latentne
psihoze, na žalost, nisu isuviše retke.
Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti
svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog, i kada
raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. Nespretno-
šću, pogrešnim tumačenjem, samovoljnim interpreta­
cijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji
ishod ne bi morao da bude rđav. Ovo svakako nije
samo svojstvo analize nesvesnog, već svakog lekar-
skog poduhvata, ukoliko je promašen. Tvrđenje da
ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro­
šireno mišljenje da ludnički lekar, zbog bavljenja du­
ševnim bolesnicima, obavezno mora poludeti.
Nezavisno od rizika terapije nesvesno po sebi i
za sebe može postati opasno. Jedan od najobičnijih
oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu­
čajeve. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih
slučajeva svake vrste uzrokovan je psihički, počev
od sitnih udesa, saplitanja, sudara, opekotina itd. do
automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. Sve
može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano
nedeljama ili mesecima. Pregledao sam veliki broj
slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi
već nedeljama unapred pokazuju tendencije samo-
oštećenja. Sve udese koji su posledica takozvane ne­
pažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. Poznato
je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće glu­
posti kada iz bilo kog razloga nije dobre volje, već
i opasnije stvari, koje u pogodnom trenutku mogu
dokrajčiti život. Narod kaže: »Taj i taj je umro u
pravom trenutku«, sigurno osećajući tajnu psihološ­
ku kauzalnost slučaja. Na isti način mogu se dovesti
do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja. Ne­
ispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da
ošteti telo, kao što i obrnuto telesne patnje mogu da

122
zahvate i dušu, pošto duša i telo nisu ništa odvojeno
već jedan te isti život. Tako se retko sreće somatsko
oboljenje koje nije komplikovano psihički, i kada ovo
nije uzrokovano psihički.
Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo ne­
povoljnu stranu nesvesnog. U svim običnim sluča­
jevima nesvesno je nepovoljno ili opasno samo stoga
što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim.
Negativni stav prema nesvesnom, odnosno otceplje-
nje istog, štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog
identična sa energijom instinkata.' Nepovezanost sa
nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i ko-
rena.
_Ako se uspe da se uspostavi ona funkcija koju
ja označavam kao transcendentnu, onda je otklonjena
nesložnost i može se koristiti povoljna strana ne­
svesnog. Tada, naime, nesvesno pruža sve one pod­
sticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato po­
dariti čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su ne­
pristupačne svesti, pošto ono raspolaže svim podpra-
govnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima, svim
zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću isku­
stva bezbrojnih milenijuma, koje je nataloženo u n j e ­
govim arhetipskim strukturama.
Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije
svojih materijala, koje služe određivanju budućnosti.
Ono produkuje subliminalne, prospektivne kombina­
cije isto kao i naša svest, samo su ove po finoći i bo­
gatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. Zbog toga
nesvesno može biti vođa bez premca čoveku, ako ovaj
uspe da odoli iskušenjima.
Praktična terapija upravlja se prema postignu­
tom terapijskom rezultatu. Rezultat može naići tako
reći na svakom stupnju terapijskog postupka, sasvim
nezavisno od težine ili trajanja bolesti. I obrnuto, te­
rapija nekog teškog slučaja može trajati vrlo dugo a
da se ne dostignu viši stupnjevi razvitka ili da nije

1
Up. Instinkt und Unbevousstes u: Vber psychische
Energetik und das Wesen der Traume, 1948, S. 261, Ges.
Werke, Bd. 8, Par. 263.

123
potrebno ni dostići ih. Ima relativno mnogo slučajeva
koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog
sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve pro-
mena. Dakle, nije tako da se mora biti težak slučaj
da bi se moralo proći kroz celokupni razvitak. Ali,
prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti sa­
mo oni ljudi koji su predodređeni i pozvani za to,
tj. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje.
Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti
kao i životinjske vrste, među kojima ima konzervativ­
nih i evolutivnih. Priroda je aristokratska, ali ne u
smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za naj­
više vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvit­
ka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene
individue. Drugim recima, da bi se odigrao daleko­
sežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija
niti kakav talenat, pošto u ovom razvitku moralna
svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija
nedovoljna. Ali nikako se ne srne verovati da se te­
rapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti
obrasci i komplikovane pouke. O tome nema ni go­
vora. Svako može da osvoji ono što mu treba, na svoj
način i svojim jezikom. Ono što ovde izlažem je in­
telektualna formulacija, ali to nije upravo ono o čemu
se govori u običnom, praktičnom radu. Mali, kazui-
stički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u
praksi.
Ako čitalac i posle svega što sam izneo u pret­
hodnim poglavljima nije u stanju da oseti i stvori
sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologi­
je, onda me to neće previše začuditi, naprotiv, za to
ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja, ko­
ja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku
onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja,
koji su prednost lekarske psihologije. Tumačenje sna
na papiru možda izgleda proizvoljno, nejasno i dote-
rano, ali to isto u stvarnosti može biti mala drama
neprevaziđene realističnosti. Doživeti san i njegovo
tumačenje nešto je sasvim drugo od mlakog otiska
na papiru. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je do-

124
življaj, čak i teorija — i tamo gde se kreće u naj-
apstraknijim sferama — proističe neposredno iz do­
življenog. Ako, recimo, Frojdovoj seksualnoj teoriji
zameram na jednostranosti, onda time ne želim da
tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena;
naprotiv, ona je verni odraz stvarnih činjeničnih sta­
nja, koja se nameću posmatranju u praksi. A kada iz
toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija,
onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđe-
nja, objektivno i subjektivno, takva činjenična stanja
manifestuju. Jedva da se može zahtevati od pojedin-
ca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdub­
ljih utisaka i njihove apstraktne formulacije, pošto
je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po
sebi životni posao. Ja lično imam veliku prednost
prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar
psihologije neuroza i njene jednostranosti, već sam
došao iz psihijatrije, za modernu psihologiju priprem­
ljen Ničeom, a pored Frojdovih shvatanja imao sam
pred očima postajanje Adlerovih pogleda. Na taj na­
čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i pri­
nuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sop-
stvena smatram relativnim, odnosno kao ispoljavanje
određenog psihološkog tipa. Kao što je za Frojda bio
odlučujući pomenuti Brojerov slučaj, tako i moja
shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao stu­
dent tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj
somnambulizma mlade devojke. Ovaj slučaj je postao
tema moje doktorske disertacije. Za poznavaoca mog
2

naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju,

nastalu pre 40 godina, uporedi sa mojim kasnijim
idejama.
Rad na ovom području je pionirski. Cesto sam
se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišlje­
nje. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da, kao
što iz noći postaje dan, tako i istina proističe iz za­
blude. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma
Fereroa (Guillaume Ferrero) »miserable vanite du

2
Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter
Phanomene, 1902, Ges. Werke, Bd. 1.

125
savant« i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao
3

zbog zabluda. Jer naučno istraživačka delatnost ni­

kada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo pre­
stiža, već svakodnevno psihološko iskustvo stečeno
u radu sa bolesnicima, često u obliku gorkih obra­
čuna. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napi­
sano iz glave, već nešto i iz srca, što dobronamerni
čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne
linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izgla-
đene pukotine. Harmonični tok izlaganja može se oče­
kivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već
znaju. Ali kada čovek prisiljen potrebom za pruža­
njem pomoći i lečenja traži puteve, onda mora govo­
riti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje.

* Les lois -psychologiqii.es du symbolisme, 1895, S. VIII:

»C'est done un devoir moral de l'homme de science de
l'exposer a commettre des erreurs et a subir des critiques,
pour que la science avance toujours . . . Ceux qui sont doues
d'un esprit assez serieux pour ne pas croire que tout ce
qu'ils ecrivent est l'expression de la verite absolue et eter-
nelle, approuveront cette theorie qui place les raisons de la
science bien au-dessus de la miserable vanite et du mesquin
amour propre du savani.«

126
 ZAKLJUČAK

Na kraju moram čitaoca zamoliti za izvinjenje

što sam se usudio da na tako malo stranica ispričam
toliko mnogo teško razumljivih novosti. Ja se izlažem
njegovom kritičkom sudu pošto smatram dužnošću
svakog onog pojedinca, koji izdvojen ide sopstvenim
putem, da saopšti zajednici ono što je našao na svom
putu otkrića — hladne vode žednima ili peščanu pu­
stinju neplodne zablude. Jedno pomaže, drugo opo­
minje. Ali ne kritika savremenika već će vreme koje
nailazi odlučiti o istini i zabludi novootkrivenog. Ima
stvari koje danas još nisu istinite, možda još ne smeju
biti istinite, ali će možda biti sutra. Tako mora svako,
kome je sudbina dala da ide sopstvenim putem, da
računa samo sa srećom, sa otvorenim očima onih koji
su svesni svoje usamljenosti i opasnosti sopstvenih
ponora. Svojstvenost ovde opisanog puta ne proističe
samo malim delom iz činjenice da se u psihologiji
koja je potekla iz stvarnog života i koja treba da
deluje u stvarni život više ne možemo pozivati na
intelektualističko-naučno gledište, već smo obavezni
da položimo računa i osećajnom gledištu, dakle sve­
mu onom što predstavlja činjeničnost duše. U ovoj
praktičnoj psihologiji ne radi se o nekoj opštoj ljud­
skoj duši, već o individualnim ljudima sa svim tim
raznolikim problemima koji ih neposredno zaokuplja­
ju. Psihologija koja zadovoljava samo intelekt nikada
nije praktična, jer celina duše nikada ne može biti
obuhvaćena samo intelektom. Hteli mi ili ne nameće
se momenat gledanja na svet, pošto duša žudi za iz­
razom koji obuhvata njenu celinu.
 II

VEZE IZMEĐU JA I NESVESNOG

> Jung, Odabrana dela, II

 PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

Ova knjiga je prvobitno proistekla iz predavanja

koje sam objavio pod naslovom La Structure de V
Inconscient u Archives de Psvchologie decembra
1

1916 (Bd. XVI, S. 152). Isto tako je publikovana pod

naslovom The concept oj the Unconscious u mojim
Collected Papers on Analytical Psvchologie. Pomi-
2

njem ovu činjenicu zato što time želim da objasnim

da ovaj spis nije jednokratna pojava, već izraz dugo­
godišnjeg nastojanja da se obuhvati i — bar u glav­
nim crtama — iznese svojstveni karakter i tok »dra­
me interieur«, proces preobražaja nesvesne duše. Ova
ideja samostalnosti nesvesnog, koja moje shvatanje
tako principijelno razlikuje od onog Frojdovog, leb-
dela mi je pred očima još 1902. godine, kada sam se
bavio istorijom psihičkog razvitka jedne mlade som-
nambule? U jednom predavanju održanom u Cirihu,
Der Inhalt der Psychose (Sadržaj psihoze), približio
4

sam se ovoj ideji sa jedne druge strane. Godine 1912.

izložio sam neke glavne delove procesa na jednom
primeru i istovremeno pokazao istorijske i etničke
paralele ovog očigledno univerzalnog psihičkog zbi­
vanja. U gore pomenutom eseju, La Structure de
5

1
Up. Die Struktur des Unbeivussten, u dodatku ove
knjige, 2. izd., 1920.
* 2. izd., 1920.
8
Up. Zur Psychologie und Pathologie sogenannter
occulter Phanomene. Leipzig, 1902. Ges. Werke, Bd. 1.
4
Objavljeno 1908.
5
U: Wandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo
izdanje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5.

9- 131
l'lnconscient, prvi put nam pokušao da dadnem rezime
celokupnog procesa. Bio je to samo pokušaj u čiju
sam nedovoljnost bio isuviše ubeden. Ali teškoće ma­
terije bile su velike u tolikoj meri da mi je bilo ne­
moguće da uobrazim da ću biti u stanju bar donekle
da njom ovladam preko opisa i izlaganja u jednom
jedinom članku. Zbog toga sam se ograničio na »pret­
hodno saopštenje«, sa čvrstom namerom da se ove
dve teme ponovo prihvatim prvom kasnijom prilikom.
Dvanaest godina daljeg iskustva omogućilo mi je
1928. godine opsežnu preradu mojih formulacija od
1916. godine, i rezultat ovih nastojanja bila je ova
knjiga. Ovaj put sam pokušao da uglavnom izložim
odnos svesti sopstvenog Ja prema nesvesnom proce­
su. Shodno toj nameri obradio sam naročito onaj fe­
nomen koji se može nazvati reaktivnim zbivanjem u
svesnoj ličnosti na uticaje nesvesnog. Na taj način
pokušavao sam da se indirektno približim nesvesnom
procesu. Ova istraživanja svakako da još nisu dove­
dena do zadovoljavajućeg kraja, pošto još nije nađen
odgovor na glavno pitanje o prirodi i suštini nesves­
nog procesa. Ovom posebno teškom zadatku nisam se
usuđivao da priđem bez najvećeg mogućeg iskustva.
Njegovo rešenje zadržano je za buduća vremena:

Neka mi čitalac ove knjige oprosti što ću ga za­

moliti da ovu — ako je čita — posmatra kao moj ozbi­
ljan pokušaj da se misaono obuhvati jedno novo i još
neistraženo iskustveno područje. Ne radi se o izmu-
drovanom sistemu misli, već o formulaciji kompleks­
nih psihičkih doživljaja, koji još nikada nisu bili pred­
met naučnog načina posmatranja. Kako je duša iracio­
nalna datost i ni u kom slučaju se ne može, prema
starom uzoru, poistovetiti sa više ili manje božjim
razumom, to se ne smemo čuditi što se u psihološkom
iskustvu isuviše često sudaramo sa zbivanjima i do­
življajima koji ne odgovaraju našim razumnim oče­
kivanjima, zbog čega ih odbacuje naša racionalistički
nastrojena svest. Ovakav stav je, naravno, nepogodan
za psihološko posmatranje, pošto je u velikoj meri
nenaučan. Covek ne srne da unapred određuje, priro­
du ako hoće da posmatra njeno neometeno vladanje.

132
 Ovo su 28 godina psihološkog i psihijatrijskog is­
kustva koje bih želeo da sažmem, zbog čega moja.
knjiga srne polagati pravo na to da se ozbiljno uzme
u razmatranje. Naravno da nisam mogao sve reći u
ovom jednom izlaganju. Nastavak poslednjeg poglav­
lja čitalac će naći u knjizi Das Geheimnis der golde-
nen Bliite* koju sam izdao zajedno sa mojim pokoj­
nim prijateljem Rihardom Vilhelmom (Richard Wil-
helm). Nisam hteo da propustim a da ne ukazem na
ovu publikaciju, pošto se istočnjačka filozofija već
stolećima bavi unutarpsihičkim zbivanjima i zbog to­
ga je ova publikacija, upravo zbog tako neophodnog
uporednog materijala, od neprocenjive vrednosti za
naše psihološko istraživanje.

* Up. komentar uz Dos Geheimnis der goldenen Bliite,

1929, 6. izd. 1957, Ges. Werke, Bd. 13.
DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST
 T

LIČNO I KOLEKTIVNO NESVESNO

Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema

Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne
tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog
karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se
uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uti-
caja okoline i zadržava se tokom celog života. Po­
moću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest
potisnute želje.
Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo
one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni
a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Iako
za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju
infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno
po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno
ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo
potisnuti sadržaji, već i sav onaj psihički materijal
koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemogu­
će je niži prag svih ovih materijala objasniti prin­
cipom potiskivanja, inače bi uklanjanjem potiskiva­
nja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje
više ništa ne zaboravlja.

['l Prvobitno je ovaj članak objavljen pod naslovom:

La Structure de l'/nconscient u Archives de Psvchologie. Ova
rasprava je prošireno i znatno izmenjeno izlaganje prvobit­
nog teksta koji nije objavljen na nemačkom jeziku i sada
se prvi put štampa u Celokupnim delima (Ges. Werke, Bd. 7).

137
 Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u
nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psi­
hičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim
toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teo­
rijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal
koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su
klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo raz­
loga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju
nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već
da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisava-
njem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla za­
misliti kao apsolutno nezavisna samo u patološkim
slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u
smislu kompenzatornog odnosa.'
Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične
prirode utoliko što su tekovina individualnog posto­
janja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mo­
ra i broj tih tekovina biti ograničen, zbog čega bi
onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću
analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, mo­
žda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje
ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od
svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao iz­
vesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna pro­
dukcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo
zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno.
Ovo je, kako nas uči iskustvo, moguće samo u vrlo
ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u
tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene
sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova
procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne
čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo
i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno
prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju
na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučaje­
vima konsekventno i bez predubeđenja dalje posma-
tra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formal­
no slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da
sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog.
Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti pri­
mer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijent-

138
kinja sa ne tako teškom histeričnom neurozom, koja
se, kako se to još početkom ovog veka formulisalo,
zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Time se
htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos
prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na život­
nom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (od­
onda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan od­
nos. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektu­
alna funkcija, zbog čega je ova kasnije ono što po­
staje spona sa svetom. Shodno ovome pacijentkinja
je započela studije filozofije. Njena živahna želja za
saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslo­
bodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operaci­
ja može da urodi plodom ako se i osećanja mogu ak­
tivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelek­
ta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema
pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalen­
tan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u
ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između
oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca
zastala u kolebljivoj ravnoteži. Naravno da je time
zadržano napredovanje u životu tako da se usposta­
vila ona, za neurozu karakteristična nesaglasnost sa
samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju
da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na
jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije —
on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na dru­
gu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog
je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih dru­
gih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost
instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da
spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak za­
staje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je
ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička
energija u svim mogućim, u početku na izgled neko­
risnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inerva-
cije simpatikusa ili vagusa, zbog čega dolazi do ne­
uroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije
i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, od­
jednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve
postaje slon, itd.). U ovom stanju potreban je neki

139
dalji motiv, koji treba da pripremi kraj poremećenoj
ravnoteži. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama
ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, to­
kom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku
oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem
i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka
koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u
neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet
konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog če­
ga on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta.
Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od stra­
ne pacijenta, koje je skoro nepojmljivo posmatraču
sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova
metafora nije tako smešna kao što izgleda. Stvarno
je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko
to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše
mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polu­
bog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi
stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku
izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom
ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i
neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije
desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Konflikt
je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar
prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog
Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra te­
rapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i
kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućno­
sti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek.
Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neop­
hodno za razumevanje mog primera: moja pacijent­
kinja je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila
dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva
neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam
naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora
napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje ne­
ugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi
ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da
navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno mo­
raš«, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko
zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a

140
ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upra­
vo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju
prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko
entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću res-
kira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto
ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagoslo-
veni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u
stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko ra­
dostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju
ovog malog čuda i ne padaju na pamet.
Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije
uspelo — onda se čovek suočava sa problemom uki­
danja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva
u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tam­
nom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto
pronaći, mora da postoji nešto, npr. »prestaje samo
po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je
jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su
to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadr­
žavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju
onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa
više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma.
(Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knji­
gama hvalospeva psihoanalize!).
Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jedno­
stavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne mo­
raju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni
gorčine ispasti iz stanja prenosa. Rekao sam samom
sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje —
da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz
ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i
svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »po­
trošila« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja
sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda
da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u
prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem
ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj si­
tuaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja paci­
jentkinja to znala isto tako malo kao ja, predložio
sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču
iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji

141
 uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj
liniji snovi.
Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje ni­
smo stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spon­
tano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstav­
ljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je
san zapravo krajnje objektivni, tako reći prirodni
produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati
bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tenden­
cije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni
proces — nije samo kauzalni tok, već i finalno ori­
jentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne
predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog
životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na
objektivne uzroke kao i objektivne tendencije.
Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo
snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše
daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovolj­
na je skica njihovog osnovnog karaktera: većina sno­
va se odnosila na ličnost lekara, tj. aktivne ličnosti
očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj
se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom ob­
ličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je
čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar,
zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato is-
prepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac
(koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na
jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim polji­
ma. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je iz­
gledao kao džin. On ju je podigao sa tla i kao malo
dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad
žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao
u naručju.
Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati raz­
ličite stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se
njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da
sam ja njen otac-ljubavnik, čime je izgledalo da je
fatalna veza, koju je trebalo raskinuti, još čvršće i
izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi
da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nad­
ljudsku, tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavni-

142
ka, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenji-
vanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da
pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokup-
nu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju
krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvi­
dom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto bes­
misleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »sa­
mo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna
pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini
smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo
jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovak­
ve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi
sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da
u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti
treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek
odseca celokupnu fantastiku.
Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio
snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao
sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastav­
ljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate
kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora.
Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantasti­
ku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao
polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno
može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi oči­
gledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna
kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju
svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno pro­
bijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog
ljudskog razuma«.
Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost
i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova
mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvar­
no živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog
smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako
bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih rani­
jih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri
jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle,
šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje
i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pru­
žaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici,

143
koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da lič­
nosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski,
prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje —
očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li
bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da ne­
svesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u
neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju pri­
liku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara
bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog
ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo
na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu
stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti
neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene stra­
sti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj
ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove beziz­
lazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić
stvarnog »lica božjeg«, koje se od 15. veka izgubilo
iz ljudske svesti?
Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje
za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordina­
ciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno isto-
rijski postao delić religijske psihologije, tako reći
srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda
fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi
tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše
fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno.
Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda.
Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li
ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada
se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene
mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze.
A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo
moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove
ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno
»samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o
tome koja je hipoteza pogodnija.
Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hi­
poteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shva-
tanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav pred­
stavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena
osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome

144
njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku
mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi
nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve ve­
ćim propozicijama. U vezi s tim desilo se nešto što
sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako
reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Pri-
metno se produbljivao odnos prema jednom prijate­
lju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala
prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa
mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim nor­
malan rastanak. Imao sam privilegiju da budem je­
dini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da
vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne
mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i ko­
rak po korak na sebe prenela sva prethodna lična
precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila
i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pa-
cijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga
sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već
samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogu­
ćilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene
nekorisne lične veze. 2

Ova promena se desila, kako sam pokazao, na

taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna
tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički
izražavao u obliku koji se ne može drugačije obele-
žiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobli-
čili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija,
do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i
vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva
snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Bo­
ga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uz­
rokom javljanja božje slike u snovima, onda bi se
opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na
religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički.
a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kre­
će u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika
snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demo­
na, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a, »Bog je duh« je
2
Up. Transzenđente Funktion, u: Psvchologische Ty-
pen, 1950, S. 651, Ges. Werke, Bd. 6, Par. 908.
J0 Jung, Odabrana dela, II
145
preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je ve-
tar, jači, veći od čoveka, nevidljivo biće od daha.
Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava
dah — i duh. Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaič­
3

nu sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog

pojma Boga. Moglo bi se prigovoriti da se radi o
infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih
sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom
čoveku na zlatnom prestolu na nebu. Ali upravo se
ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom
shvatanju, koje može samo odgovarati arhaičnom
stanju duha. Ovakva primitivna shvatanja, za koja
sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao
veliki broj primera, sugerišu nam da preduzmemo
razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo dru­
gačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i
»nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. Ovde
nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog raz­
dvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslu­
žuje da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje,
na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude
ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada reče­
nog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri može­
mo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao
lično nesvesno. Materijali sadržani u ovom sloju su
lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz
individualnu egzistenciju, a s druge psihološki fak­
tori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne stra­
ne je, doduše, razumljivo da inkompatibilni psiho­
loški elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga
nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se
potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno za­
drže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspo­
znajemo kao lične sadržaje po tome što možemo do­
kazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojav­
ljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti.
To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen
inventar, delovi čiji manjak u svesti stvara manju

' Iscrpni podaci u: Vfandlungen und Symbole der Libido,

1912. Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke,
Bd. 5.

146
vrednost u ovom ili onom pogledu, i to ne manju
vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter
organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mno­
go pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće mo­
ralni ressentiment. Moralno doživljena manja vred­
nost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto
što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da ne­
dostaje, ili, drugim recima, nešto što bi moglo biti
svesno, samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanje
manje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa op-
štim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zako­
nom, već iz konflikta sa sopstvenim bićem, koje iz
razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu defi­
cita. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti,
ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimi­
lacijom nesvesnog komada, već i na mogućnost asi­
milacije. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jed­
nog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti,
bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimi-
luje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži sve-
snom. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja
svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi
sadržaje lično nesvesnog u svest, čime se proširuje
opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje«
u prvoj liniji pogađa moralnu svest, samospoznaju,
pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću ana­
lize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga
potisnuti sadržaji, pod čim se podrazumevaju želje,
sećanja, tendencije, planovi itd. To su sadržaji koji
dolaze na videlo, na primer, i kod iskrenog is-
povedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri.
Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova.
Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose
najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano.
Čitav materijal, prinet svesti, dovodi do značajnog
proširenja horizonta, produbljene samospoznaje, za
koju se mora pretpostaviti da je, kao ništa drugo,
pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali
i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpo­
stavljaju samo najbolje, deluje različito na različite
karaktere. Time se u praktičnoj analizi mogu steći

10« 147
najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi
u drugom poglavlju.
Kao što moj primer arhaične predstave Boga po­
kazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari
a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo
potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili
paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada
nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila
0 ovome. Kritično mesto u Novom zavetu (T6 Tcveuna
izftZ onou HXti) bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna
grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude
lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji, 4

tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je sneva-

čica nekad pročitala. Protiv ovakve mogućnosti u
ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ali
video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih
nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa
sigurnošću isključena kriptomnezija. Ako bi se i u
ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo
neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila
preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala
1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. U sva­
kom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o
pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla
u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala ži­
vahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psiho-
loška razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da na­
đem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika,
čija nam je etnička pojava odavno poznata. Ova
istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela
kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo ču­
do utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa
ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcio-
niše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o
oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike. s

Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što

* Up. Flournov: Des Indes a la Planete Mars. Etude sur

un cas de somnambulisme avec glossolalie. 1900; i Jung, Zur
Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene,
1902, S. 110, Ges. Werke, Bd. I, Par. 138.
* Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

148
ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o na-
sleđenim predstavama već nasleđenim pripravnosti­
ma.6

S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpo­

staviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i ne-
lično, kolektivno, u obliku nasledenih kategorija ili 1

arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno

u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno
šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »ko­
lektivno nesvesnom«.

* Stoga je ništavan prigovor o »mističnoj fantastici«,

.koji se podiže protiv mog gledišta.
7
H. Hubert i M. Mauss, Melanges d'Histoire des Aeli-
Sions. 1909, S. XXIX.

149
 POSLEDICNE POJAVE ASIMILACIJE
NESVESNOG

Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnova­

tih pojava: jedni time izgrađuju očigledno, čak ne­
prijatno povišenu samosvest ili samosigurnost; oni
znaju sve, oni su potpuno upoznati sa tokom svog ne­
svesnog života. Oni smatraju da im je poznato sve
što izranja iz nesvesnog. U svakom slučaju oni lekaru
sa svakim časom sve više dojađuju. Drugi, međutim,
postaju neraspoloženi, čak potišteni pred sadržajima
nesvesnog. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti,
tako. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvan­
redni materijal koji nesvesno produkuje. Prvi, u za­
nosu osećanja svoje vrednosti, preuzimaju odgovor­
nost za svoje nesvesno, koje dopire isuviše daleko,
izvan svih stvarnih mogućnosti, drugi odbacuju sva­
ku odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespo­
moćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom uprav­
lja nesvesno.
Ako ova dva ekstremna načina reagovanja_tač-
nije analitički osmotrimo, onda nalazimo da iza/opti­
mističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka,
ili bolje rečeno, još dublja bespomoćnost prema kojoj
svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenza­
cija. Ali iza pesimističke rezignacije drugih leži pr­
kosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi sve-
snJ optimizam prvih^y~~

150
 Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo
dva gruba ekstrema. Jedno finije nijansiranje bi bo­
lje odražavalo stvarnost. Kao što sam rekao na jed­
nom drugom mestu,(svaki analizirani pacijent ne­
svesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u
smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko
već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma
u tolikoj meri da je dalja terapija, suvišna. Bitan fak­
tor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još
sve shvata na stupnju objekta, tj. bez razdvajanja
imaga od objekta, dakle u direktnom odnosu na ob­
jekt. Dakle, onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte,
taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao
da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su
drugi!« Stoga će se on, u zavisnosti od tipa, tolerant­
no ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom sve­
tu otvori oči. Drugi, međutim, koji se više oseća kao
objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt, osetiće pri­
tisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten.
(Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih,
pretežno površnih priroda, koje ove probleme doživ­
ljavaju samo s nagoveštajem). U oba slučaja dolazi
do pojačanja odnosa prema objektu, u prvom u aktiv­
nom smislu, u drugom u reaktivnom. Dolazi do znat­
nog potenciranja kolektivnog momenta. Prvi širi sfe­
ru svog delanja, drugi sferu svojih patnji.
Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«, da bi
obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije
moći. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji po­
tiče od Fausta, onda to činim više u smislu ovog po­
znatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen-
-knjigu, a zatim za sebe primećuje:
1

Izreci sledi staroj

i zmiji, mojoj teti.
Zbog tvoje sličnosti s Bogom
srce će još da ti strepi.
2

Kao što se vidi, sličnost s Bogom se odnosi na znanje,

na saznanje dobra i zla. Analiza i privođenje u svest
1
»Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum.«
2
Faust 1, 4. scena.

151
nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču to­
leranciju, pomoću koje se akceptiraju i relativno teš­
ko svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. Ova
tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna« i mudra a često
nije ništa drugo do lepi gest, koji, međutim, povlači
svakojake konsekvence, pošto se ipak radi o spajanju
dveju sfera, koje su prethodno sa puno straha držane
jedna od druge razdvojene. Posle savlađivanja nad­
moćnog otpora, dolazi do uspešnog sjedinjavanja para
suprotnosti, bar na izgled. Potpuniji uvid, izjednačava­
nje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nad­
vladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći,
koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Ali ovakvo
izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji tem-
peramenat imati i drugačije dejstvo. Ne dešava se
uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u ru­
kama i terazije dobrog i zla, već se može osećati kao
bespomoćni objekt između čekića i nakovnja, ne baš
neophodno kao Herkul na raskrsnici, već pre kao
brod bez krme između Scile i Haribde. A kako se,
ne znajući, nalazi u velikom i prastarom ljudskom
konfliktu i pateći doživljava sudar večitih principa,
on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu
ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji.
Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam, upr-
kos tome taj izraz pogodno obeležava psihološko či­
njenično stanje. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac
bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »slično­
sti s Bogom«. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Zbog
toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim
podrazumeva: uvidi stečeni tokom analize pokazuju
nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio
svestan. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje
i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje
da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo.
Ukoliko su mu njegova saznanja bila korisna, sada
će smatrati da će koristiti i drugima. Na taj način on
će biti uobražen, možda u najboljoj nameri, ali dru­
gima nepoželjan. On ima osećanje da poseduje ključ
koji otvara mnoga, čak možda i sva vrata. Pa čak i
»psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih

152
granica, što se najjasnije vidi po načinu kako tretira
npr. umetnička dela.
Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svet-
losti već i od prilično mnogo senki, često su zaključci,
koji se stiču u praktičnoj analizi, nešto neprijatni,
utoliko neprijatniji što se čovek (što je obično slu­
čaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Stoga ima
ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju
srcu, čak isuviše mnogo, a pri tom zaboravljaju da
oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. Oni se
isuviše deprimiraju i tada su skloni da u sve sum­
njaju i da više ništa ne smatraju pravim. Zbog toga
ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim ide­
jama, koji nikada javno ne nastupaju sa nekom pub­
likacijom, pošto im sagledani psihički problem izgle­
da tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće
da ga naučno obuhvate. Kao što jedan zbog svog op­
timizma preteruje, tako drugi kroz pesimizam posta­
je isuviše bojažljiv i malodušan. Otprilike u ovim
oblicima se izražava veliki konflikt, ako se redukuje
na manja merila. Ali i u ovim manjim proporcijama
može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog
i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko, naime
nesigurnost u svoje granice. Jedan se preterano širi,
drugi se preterano smanjuje. Njihove individualne
granice su nekako zbrisane. Ako uzmemo u obzir da
je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isu­
više bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre
pada«, onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte
bojažljivog osećanja niže vrednosti. Da, čak jasno uo­
čavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i
hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to
vrbuje prozelite, pošto mu pristalice osiguravaju
vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Cak se i u
tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi
sam u njemu izdržao; u osnovi uzev zbog toga se
oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati
sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja
i tumačenja, što ga štiti od razornih sumnji.
Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i
skriva, tim više u njemu raste potajni zahtev za ra-

153
zumevanjem i priznavanjem. Iako govori o svojoj ni­
žoj vrednosti, ipak, u osnovi uzev, ne veruje u to.
U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepri­
znate vrednosti, zbog čega postaje osetljiv i na naj­
manje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga
ne razumeju, neshvaćenog sa njegovim opravdanim
zahtevima. Time formira bolesni ponos i naduto neza­
dovoljstvo, koje ni za što na svetu ne bi želeo, ali koje
tim bogatije dobija na uvid okolina.
Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše ve­
liki; njihova individualna srednja mera, ako već pret­
hodno nije, onda se sada još više koleba. Zvuči skoro
groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«.
Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije,
jedan ovde, drugi tamo, ipak su nešto »natčovečan-
ski«; stoga, figurativno rečeno, »slični Bogu«. Ako
neko neće da koristi ovu metaforu, onda bih predlo­
žio da se govori o psihičkoj inflaciji. Ovaj pojam iz­
gleda mi pogodan utoliko što označava preterano ši­
renje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u
aktuelnom stanju, jednom rečju nadmenost. U ovom
stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi
mogao da ispuni. To može da učini samo onda kada
se saobrazi sadržajima i svojstvima, koji po sebi i
za sebe leže izvan naših granica. Ono što leži izvan
nas pripada ili nekom drugom, ili svima ili nikome.
Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara
samo analizom, već se često sreće i u običnom životu,
možemo je istraživati i na drugim slučajevima. Sa­
svim običan slučaj je identifikacija, lišena humora,
mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom
titulom. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja
pripada meni, ah ova je istovremeno kolektivni fak­
tor, koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih fak­
tora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odo­
bravanja. Stoga ako se identifikujem sa mojom usta­
novom ili titulom, onda se ponašam kao da sam ja
lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja
jedna ustanova, kao da nisam samo predstavnik te
ustanove, već istovremeno opredeljenje društva. Na
ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svoj-

154
stva koja nisu u meni, već izvan mene. L'etat — c'est
moi, to je moto za ovakve ljude.
Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o ne­
čemu principijelno sličnom, ali psihološki suptilnijem
Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove, već
značajne fantazije. Ono što pod time mislim ilustro-
vao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slu­
čaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao
lično a koga spominje i Meder (Maeder) u jednoj pu­
3

blikaciji. Slučaj se odlikuje opsežnom inflacijom.

(Kod duševnih bolesnika mogu se, naime, svi oni fe­
nomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih,
posmatrati u gruboj i povećanoj meri. Bolesnik je4

patio od paranoidne demencije sa ludilom veličine.

On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama
u »telefonskoj« vezi. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio
je nesrećni bravarski šegrt, već sa 19 godina neizle-
čivo duševno bolestan. On je, međutim, između osta­
log otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov al­
bum, koji on može po volji da lista. Dokaz za to je
vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već
vidi novu stranicu.
To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u
nedoteranoj, primitivnoj predočenosti. U osnovi uzev
potresna zamisao, nastala iz najudaljenije studenosti
i osamljenosti, ali izražena tako bezazleno i jedno­
stavno da se najpre samo može propratiti osmehom
sama njena grotesknost. A ipak ovo primitivno shva-
tanje leži kao suština u osnovi genijalne Šopenhaue-

3
A. Maeder, Psychologische Untersuchungen on De-
mentia Praecox-Kranken. U: Jahrbuch fiir psychoanalytische
und psychopathologische Forschungen, 1910, II, S. 209.
4
Još dok sam bio lekar psihijatrijske klinike u Cirihu,
jednom prilikom proveo sam jednog inteligentnog laika kroz
bolesnička odeljenja. On pre toga nikada nije video zavod
za umobolne. Kada smo završili naš obilazak, on je uzviknuo:
»Ali čujte, pa to vam je mali grad Cirih! Kvintesencija na­
roda! Kao da su u svojim klasičnim primerima sakupljeni svi
tipovi koje svakodnevno srećemo na ulici. Sami čudaci i
raskošni primeri iz svih dubina i visina!« U svakom slučaju
ja stvari nikada nisam posmatrao sa ove strane, ali ovaj
čovek imao je pravo u ne tako maloj meri.

155
rove vizije sveta. Ko nije ni genijalan ni sumanut,
nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri
da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bo­
lesnik uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shva-
tanje? Ili mu je ono zapalo u deo? Ili je na kraju
upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje i infla­
cija potvrđuju ovo poslednje. On više ne misli i ne
govori, već ono misli i govori u njemu i zbog toga i
čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i So-
penhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo
u stadijumu čistog spontanog rasta, dok je Sopen-
hauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim
jezikom. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne
početnosti u svetio dana kolektivne svesti. Bilo bi
netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima lični
karakter i vrednost ili da je, drugim recima, deo
koji pripada njemu. Tada bi on bio filozof. Ali ge­
nijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primi­
tivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne
ideje i do svesnog opšteg dobra. Tek je ovaj učinak
njegova lična vrednost, koju sme sebi pripisati a da
pri tom ne potpadne pod inflaciju. Gledište bolesni­
kovo je, međutim, bezlična, prirodno izrasla vrednost,
protiv koje bolesnik nije mogao da se brani, koja ga
je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost.
Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih raz-
mera, umesto da on ovlada idejom i da nju proširi
do filozofskog gledanja na svet. Lična vrednost leži
samo u filozofskom učinku, a ne u primarnoj viziji.
I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra
čovečanstva, u kome, u principu, svako ima udela.
Zlatne jabuke potiču od istog drveta, nezavisno od
toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopen-
hauer.
Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više,
naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indi­
ferentni ili mrtvi materijali, koji se proizvoljno mogu
usvojiti. Naprotiv, radi se o živim veličinama koje
atraktivno deluju na svest. Identifikacija sa ustano­
vom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog, zbog čega
tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im

156
je dodelilo društvo. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza
ove ljušture. Iza velike poze našli bismo kukavnog
čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je
ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstav­
lja jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti. !

Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao

ustanove, titule i ostale socijalne uloge, koje uzrokuju
inflaciju. To bi bile samo bezlične veličine, koje se
nalaze spol ja u društvu, u kolektivnoj svesti. Ali kako
s one strane individue postoji zajednica, tako i s one
strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha, u-
pravo kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije
privlačne veličine, kao što pokazuje gore navedeni
primer. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju
čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs, a present je
suis Roy«), isto tako može iznenada i nestati iz njega,
naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike sli­
ke, koje svetu nameću jedan drugi lik. Radi se o onim
magijskim »representation collectives«, koje leže u
osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca, gesla i parole,
a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jezi­
ku. Sećam se jednog duševnog bolesnika koji nije
bio pesnik, niti inače nešto značajno. Bio je samo ne­
što tiša priroda, nešto sanjalački nastrojen mladić.
Zaljubio se u jednu devojku i, kao što se često de­
šava, nije dovoljno proverio da li ona odgovara na
njegovu ljubav. Njegova primitivna »participation
mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pret­
postavi da je njegova obuzetost samo po sebi razum­
ljivo i obuzetost drugog, što je najčešće slučaj na
dubljim stupnjevima ljudske psihologije. Tako je
mladić izgradio sanjalačku ljubavnu fantaziju koja
se naprasno razbila kada je otkrio da devojka neće
ni da čuje za njega. Bio je očajan do te mere da je
pošao pravo ka reci da se udavi. Bila je kasna noć,
u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode.
Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju
rekom, a njim je ovladalo čudno osećanje. Zaboravio
je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posma-
trao ovu čudnovatu, slatku igru. Postepeno mu je
postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice, da su

157
ti parovi dvoje zaljubljenih, koji zaljubljeni, zaneti
prolaze pored njega. Tada mu se nametnuo sasvim
nov zaključak: sve se promenilo, i njegova sudbi­
na, napustili su ga razočaranje i ljubav, sećanje na
devojku bilo je daleko i ravnodušno, zato mu je — i
on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bo­
gatstvo. Već je znao da je neprocenjivo blago sakri­
veno za njega u obližnjoj zvezdari. Tako je došlo do
toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra, pri
pokušaju da obije zvezdaru.
Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Dan­
teovu sliku, čiju lepotu, izraženu u jednom stihu, ni­
kada nije mogao da shvati. Ali on ju je video i ona
ga je preobrazila. Ono što je bilo najveći bol ostalo
je negde u daljini; a nov, neslućeni svet zvezda, koji
daleki od ove ojađene zemlje nečujno odmiču svo­
jom beskrajnom putanjom, otvorio mu se u trenutku
pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. Očeki­
vanje nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da
shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. Sve
je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Nije
se utopio u reci, već u večitoj slici, čija se lepota s tim
i ugasila.
Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi
može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način
bude izgubljen za svoju okolinu. Poneke neshvatljive
promene ličnosti, kao iznenadna preobraćanja ili dru­
ga smisaona menjanja, zasnivaju se na kolektivnoj
slici koja, kao što pokazuje naš primer, može proiz­
5

vesti tako veliku inflaciju da se ličnost sasvim ras­

padne. Ovo raspadanje je duševna bolest, prolazne ili
trajne prirode, »rascep duše« ili »šizofrenija« (Bloj-
ler). Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obič­
6

no urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolek­

tivno nesvesnih sadržaja.

• Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6

Leon Daudet, u svojoj knjizi L'Heredo, Pariš, 1916, naziva
ovaj proces »autofecondation interieure« i pod tim podrazu-
meva ponovno oživljavanje duše predaka.
• Eugen Bleuler: Dementia Praecox oder Gruppe der
Schizophrenie. U: Handbuch der Psychiatrie, 1911.

158
 'Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se
naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju
nasleđene i opšte duhovne dispozicije, koja kao takva
nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema ko­
lektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu.
Ali na isti način kao što individua nije naprosto
jedinstveno i posebno, već i socijalno biće, tako i čo-
vekova psiha nije samo pojedinačni i potpuno indi­
vidualni, već i kolektivni fenomen. I_na isti način kao
što se izvesne socijalne funkcije ili nagoni nalaze u
suprotnosti prema interesima pojedinca, tako i ljud­
ski duh raspolaže izvesnim funkcijama ili tendenci­
jama, koje su, zbog svoje kolektivne prirode, u sup­
rotnosti sa individualnim potrebama. Ova činjenica
ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku uro­
đen visoko diferenciran mozak, koji mu osigurava
mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontoge-
netski nije ni stekao ni razvio. U onoj meri u kojoj su
ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani, je i kroz
to omogućena duhovna funkcija, kolektivna i univer­
zalna. Ovim stanjem stvari se može, na primer, obja­
sniti činjenica da nesvesno najudaljenijih naroda i
rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se, iz­
među ostalog, pokazuje u već više puta pomenutoj
činjenici izvanredne podudarnosti autohtonih oblika
mitova i motiva. Univerzalna sličnost mozga pruža
univerzalnu mogućnost istovrsne duhovne funkcije.
Ova funkcija je kolektivna psiha. Ukoliko postoji od­
govarajuća diferencijacija rasa, plemena ili čak po­
rodice, utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena
na rasu, pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzal­
ne« kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet) je­
7

zikom, kolektivna psiha obuhvata »parties inferieu-

res« psihičkih funkcija, čvrsto zasnovani, tako reći
automatski, nasleđen i svuda prisutan, dakle nadličan
ili bezličan deo individualne psihe. Svest i lično ne­
svesno obuhvataju »parties superieures« psihičkih
funkcija, dakle deo koji je stečen i razvijen ontoge-
netski. Dakle, ona individua koja njoj a priori i ne­
svesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontoge-
7
P. Janet, Les Nevroses, 1909.

159
netski stečenom posedu, kao da je ova deo istog, time
neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovaraju­
ćim posledicama. Naime', ukoliko je kolektivna psiha
»parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim
kao baza podređena svakoj ličnosti, onda ova opte­
rećuje i obezvređuje ličnost, što se ispoljava u infla­
ciji, ili u gušenju samosvesti, ili u nesvesnom pove­
ćanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za
moći.
Pošto analiza lično nesvesno privodi u svest, in­
dividua postaje svesna stvari kojih je, doduše, po pra­
vilu bila svesna kod drugih ljudi, samo kod sebe ne.
Dakle, pomoću te spoznaje postaje se manje jedin­
stven, već Jcole/ctiimiji. Ova kolektivnost ne ide samo
prema lošoj strani, već ponekad i prema dobroj. Na­
ime, ima ljudi koji potiskuju svoje dobre osobine i
svesno i široko popuštaju svojim infantilnim željama.
Ukidanje ličnih potiskivanja najpre čisto lične sadr­
žaje prevodi u svest, ali na njima su već naslagani
kolektivni elementi nesvesnog, svuda prisutni nago­
ni, kvaliteti i ideje (slike), kao i svi oni »statistički«
delimični iznosi prosečnih vrlina i prosečnih poroka,
po principu: »Svako nosi u sebi ponešto od prestup­
nika, genija i sveca.« Tako se konačno stvara živa
slika, koja prilično sadrži sve ono što se kreće na
crne—beloj tabli sveta — dobro kao i zlo, lepo kao i
ružno. Na ovaj način se postepeno priprema sličnost
sa svetom, koju mnoge prirode oseća ju kao pozitivnu,
koja u datom slučaju znači i odlučujući momenat u
terapiji neuroza, Video sam nekoliko slučajeva koji­
ma je u ovom stanju prvi put u životu uspelo da
pobude ljubav i sami da osete ljubav, ili da se u dru­
gačijem odnosu usude na skok u nepoznato, što ih je
uplelo u njima pogodniju sudbinu. Nisam video mali
broj njih, koji, smatrajući ovo stanje definitivnim,
godinama ostaju u nekoj vrsti preduzimljive euforije.
Naravno da sam često čuo da ovakve slučajeve slave
kao rezultate analitičke terapije. Stoga moram reći
da oni slučajevi koji odgovaraju euforičnim i podu­
zetnim ličnostima, pate od nedovoljnog diferencira­
nja od sveta u tolikoj meri da ih niko ne može sma-

160
trati stvarno izlečenim. Mišljenja sam da su oni u
istoj meri izlečeni i neizlečeni. Imao sam, naime, pri­
like da ovakve pacijente pratim na njihovom život­
nom putu i moram priznati da su često pokazivali
simptome neprilagođenosti, i ukoliko bi se zadržali na
ovoj liniji, postepeno je dolazilo do one sterilnosti i
monotonije, koja je karakteristična za sve »bez-lič-
ne«. Naravno ovde je reč o graničnim slučajevima a
ne o onim manje dragocenim, normalnim i prosečnim
ljudima, čiji su problemi prilagođavanja više tehnič­
ke nego suštinske prirode. Da sam više terapeut a
manje istraživač, prirodno da ne bih mogao da se
uzdržim od izvesnog optimizma procene, pošto bi se
tada moj sud zasnivao na broju izlečenih. Ali moja
istraživačka savest ne gleda na brojeve, već na kva-
litet ljudi. Priroda je aristokratska tako da jedan dra-
gocen čovek teži koliko deset drugih. Moj pogled je.
sledio dragocene ljude i na njima sam naučio dvo­
smislenost rezultata čisto lične analize a uz to još i
shvatanje razloga ove dvosmislenosti.
Ako kroz asimilaciju nesvesnog i kolektivnu psi­
hu pogrešno unesemo u inventar ličnih psihičkih
funkcija, onda dolazi do razdvajanja ličnosti u njene
parove suprotnosti. Pored već pomenutog tako jasnog
para suprotnosti ludilo veličine — osećanje niže vred­
nosti, postoji još mnogo drugih parova od kojih bih
istakao samo specifično moralni par suprotnosti, na­
ime dobro i zlo. Kolektivna psiha sadrži specifične
vrline i poroke čoveka isto onako kao i sve drugo.
Jedan kolektivnu vrlinu uračunava u lične zasluge,
drugi kolektivne poroke smatra ličnom krivicom.
Oboje su isto toliko iluzionarni, koliko je to i veličina
ili manja vrednost, pošto su uobražene vrline kao i
uobražene mane samo moralni par suprotnosti, koji
sadrži kolektivna psiha, sada veštački privedeni u
svest i opaženi. Koliko su ovi parovi suprotnosti pri­
sutni u kolektivnoj psihi pokazuje primer primitivnih
plemena, kojima jedni posmatrači pripisuju sve vrli­
ne, dok drugi o istom tom plemenu iznose najgore
utiske. Za primitivca, čija se lična diferencijacija na-

11 Jung, Odabrana dela, II

161
lazi u samim počecima, tačno je oboje, pošto je nje­
gova psiha suštinski kolektivna i zbog toga najvećim
delom nesvesna. On je više ili manje identičan sa
kolektivnom psihom i zbog toga poseduje bez ličnog
udela i bez unutrašnjeg nesklada kolektivne vrline
i poroke. Nesklad se javlja tek kada započne lični
razvitak psihe i pri tom ratio spozna nespojivu pri­
rodu suprotnosti. Posledica ovog saznanja je borba
potiskivanjem. Čovek želi da bude dobar i stoga mora
da potiskuje zlo; sa tim je i došao kraj raju kolektivne
psihe. Potiskivanje kolektivne psihe bila je prosto
neophodnost ličnog razvitka. Lični razvitak kod pri-
mitivaca, ili bolje rečeno razvitak persone je pitanje
magijskog prestiža. Pri tome služi kao primer figura
vrača ili poglavice. Obojica se ističu posebnim naki­
tom i posebnim načinom života, tj. izrazom njihove
uloge. Pomoću posebnosti spoljnih znakova stvara
se ograničenje individue, a posedovanje naročitih ri­
tualnih tajni još više pojačava izdvojenost. Sa ovak­
vim i sličnim sredstvima primitivac stvara oko sebe
koprenu, koja se može označiti kao persona (maska).
Kao što je poznato primitivci imaju i stvarne maske,
koje npr. pri totemskim svečanostima služe za uzdi­
zanje ili promenu ličnosti. Na taj način odlikovana
individua na izgled izmiče iz sfere kolektivne psihe,
a i stvarno se udaljuje u onoj meri u kojoj joj je
uspelo da se identifikuje sa svojom personom. Ovo
udaljavanje znači magijski prestiž. Naravno lako se
može tvrditi da je namera da se bude moćan pod-
sticajni motiv ovog razvitka. Ali pri tom se potpuno
zaboravlja da je formiranje prestiža uvek kolektivni
kompromisni produkt, tj. prirodno je da neko želi
prestiž, a da je tu i publika koja treba da da prestiž
onome ko ga traži. Kod* ovakvog stanja stvari bilo
bi netačno objašnjavati da neko iz individualne na-
mere da bude moćan sebi stvara prestiž: mnogo pre
to je sasvim kolektivna stvar. Pošto društvo u celini
ima potrebu za magijski delujućom figurom, ono za
ovu potrebu koristi i volju za moć pojedinca, kao i
želju za potčinjavanjem mnogih i na taj način pod-
stiče javljanje ličnog prestiža. Ovo poslednje je fe-

162
nomen koji je, kako pokazuje istorijat političkih po­
četaka, od najvećeg značaja za socijalni život naroda.
Zbog neprecenjive važnosti ličnog prestiža, mo­
gućnost regresivnog utapanja u kolektivnu psihu zna­
či opasnost ne samo za označenu individuu, već i za
njene pratioce. Ovakva mogućnost se, međutim, sreće
najpre onda kada je dostignut cilj prestiža, naime
opšte priznanje. S tim persona postaje kolektivna
stvarnost. To je uvek početak kraja. Naime, ostvari­
vanje prestiža nije samo za označenu individuu po­
zitivan učinak, već i za njen klan. Jedan se odlikuje
svojim delima, drugi se odlikuju odricanjem svoje'
moći. Sve dok ovakav stav mora da se izbori protiv
neprijateljskih uticaja, učinak ostaje pozitivan; me­
đutim, čim više ne postoje prepreke i kada je posti­
gnuto opšte priznanje, prestiž gubi pozitivnu vrednost
i po pravilu postaje caput mortuum. Tada se uspo­
stavlja šizmatični pokret, čime proces ponovo počinje
od početka.
Pošto je ličnost tako izvanredno važna za život
zajednice, sve će se ono što ometa njen razvitak ose-
ćati kao opasnost. Najveća opasnost, međutim, je
prevremeni gubitak prestiža zbog prodora kolektivne
psihe. Bezuslovno čuvanje tajne je jedno od najpo­
znatijih primitivnih sredstava za otklanjanje ove opa­
snosti. Kolektivno mišljenje i osećanje i kolektivni
učinak su relativno lako sprovodi vi u poređenju sa
individualnom funkcijom i učinkom, zbog čega- je
iskušenje često isuviše veliko da se kolektivnoj funk­
ciji dozvoli da stupi na mesto diferencijacije ličnosti.
Kroz rasplinjavanje i konačno razlaganje u kolektiv­
noj psihi izdiferencirane i magijskim prestižom šti­
ćene ličnosti (odricanje sv. Petra) nastaje »gubitak
duše« kod pojedinca, pošto se zanemaruje ili ponovno
poništava važan učinak. Zbog toga za kršenje tabua
postoje drakonske kazne, koje sasvim odgovaraju
važnosti situacije. Sve dok se ove stvari posmatraju
samo kauzalno kao istorijski ostaci i metastaze iz tabu
incesta, uopšte se ne može razumeti kakva je korist
8

8
Freud, Totem und Tabu, Ges. Werke, 1924, Bd. 10.

li«
163
od ovih mera. Ali ako problem shvatimo sa finalnog
gledišta, tada će se rasvetliti mnogo toga što je pret­
hodno bilo tamno.
Za razvitak ličnosti, dakle, bezuslovni zahtev je
strogo odvajanje od kolektivne psihe, pošto svako ne­
dovoljno odvajanje dovodi do brzog rasplinjavanja
individualnog u kolektivnom. Postoji opasnost da se
u analizi nesvesnog kolektivna psiha stopi sa ličnom,
što onda ima prethodno pomenute, neprijatne posle-
dice. Ili su ove posledice štetne po životno osećanje
ili za bližnje pacijenta, ako ovaj ima bilo kakav uti-
caj na okolinu. U svom identitetu, sa kolektivnom
psihom, naime, on će nepogrešivo pokušavati da dru­
gima nametne zahteve njegovog nesvesnog, pošto i-
dentitet sa kolektivnom psihom donosi sa sobom ose­
ćanje opšte važnosti (»sličnost s Bogom«) koje se
jednostavno ne obazire na drugačiju, ličnu psihu bliž­
njih (osećanje opšte važnosti naravno da potiče iz
univerzalnosti kolektivne psihe). Kolektivni stav pri­
rodno da i kod drugog pretpostavlja istovetnu kolek­
tivnu psihu. Ali to znači bezobzirno previđanje indi­
vidualnih razlika kao i opštih razlika, kojih ima čak
i unutar kolektivne psihe, kao npr. rasne razlike.'
Ovo previđanje individualnog, naravno da znači gu­
šenje pojedinca, što dovodi do iskorenjivanja elemen­
ta diferenciranja u zajednici. Elemenat diferencira­
nja je individua. Sva najviša dostignuća vrline, kao i
najveća zlodela su individualni. Sto je neka zajednica

• Tako je neoprostiva zabluda ako rezultate jedne je-

vrejske psihologije smatramo opštevažećim! Nikome neće pa­
sti na pamet da kinesku ili indijsku psihologiju smatra pri­
hvatljivom za nas. Jevtino prebacivanje antisemitizma, koje
ml je učinjeno zbog ove kritike, isto toliko je neinteligentno
kao kada bi me optužili za antikineske predrasude. Sigurno
da na ranijem i dubljem stupnju psihičkog razvitka, gde je još
nemoguće naći neku razliku između arijskog, semitskog, ha-
mitskog i mongolskog mentaliteta, sve ljudske rase imaju op-
štu kolektivnu psihu. Ali uspostavljanjem rasne diferencijaci­
je nastaju i bitne razlike u kolektivnoj psihi. Iz ovog razloga
ne možemo duh tuđih rasa in globo prevesti u naš mentalitet
— da ovaj osetno ne oštetimo, što, međutim, i onako ne spre­
čava mnoge instinktivno slabe prirode da sve više koketiraju
sa indijskom i sličnim filozofijama.

164
veća i što više potpomaže sumaciju kolektivnih fak­
tora, na štetu individualnosti pomoću konzervativnih
predrasuda, što je inaće svojstveno svakoj većoj
zajednici, tim je više moralno i duhovno uništena in­
dividua, i time se guši i jedini izvor moralnog i du­
hovnog napretka zajednice. Tim napreduje naravno
samo društvo i samo ono kolektivno u pojedincu. Sve
individualno u pojedincu međutim osuđeno je na pro­
past, tj. na potiskivanje. Time individualno dospeva
u nesvesno i tamo se zakonomerno pretvara u princi­
pijelno loše, u destruktivno i anarhično, što se, do­
duše, u pojedinim proročki predodređenim individu­
ama manifestu je kroz izvanredna sramna dela (kao
atentati i slično), ah inače kod svih drugih ostaje u
pozadini i samo se indirektno primećuje po neizbež-
nom moralnom propadanju društva. Opšte poznata
stvar je da je moral jednog društva kao celine obr­
nuto proporcionalan njegovoj veličini, jer što se više
individua sakupi tim se više gase individualni fak­
tori a time i moral, koji se potpuno zasniva na mo­
ralnim osećanjima i na za to neophodnoj slobodi in­
dividue. Stoga je svaki pojedinac, kada je u zajednici,
u izvesnom smislu nesvesno lošiji čovek nego kada
odlučuje sam za sebe, jer njega nosi zajednica u to­
likoj meri da ga oslobađa njegove individualne odgo­
vornosti. Veliko društvo, sastavljeno samo od iz­
vanrednih ljudi, po moralu i inteligenciji je rav­
no velikoj glupoj i nasilnoj životinji. Naime, što
su organizacije veće, tim je neizbežnija njihova
nemoralnost i šlepa glupost. '(Senatus bestia, sena-
tores boni viri). Kada društvo u svojim pojedi­
načnim predstavnicima već automatski naglašava ko­
lektivne kvalitete, onda time nagrađuje prosečnost,
sve ono što se spremilo da vegetira na jevtin i ne­
odgovoran način. Neizbežno je tada da se individu­
alno pritera uza zid. Ovaj proces počinje u školi i
nastavlja se na univerzitetu i gospodari svuda gde
država ima svoje prste, što je manje socijalno telo,
tim je više osigurana individualnost njegovih člano­
va, tim je veća njihova relativna sloboda a samim tim
i mogućnost svesne odgovornosti. Bez slobode nema

165
morala. Naša zadivljenost pred velikim organizacija­
ma nestaje kada sagledamo drugu stranu čuda, naime
čudovišnu učestalost i potenciranje svega primitivnog
u čoveku u neizbežno uništenje njegove individual­
nosti u korist monstruma, što je, na kraju krajeva,
svaka velika organizacija. Današnji čovek, koji više
ili manje odgovara moralnom kolektivnom idealu, iz
svog srca načinio je razbojničku pećinu, što nije teško
dokazati analizom njegovog nesvesnog, i ako sam time
nije nimalo ometen. A ukoliko je normalno »uskla­
đen« sa svojom okolinom, njemu neće smetati ni naj­
10

veća bezočnost njegovog društva, ukoliko većina nje­

govih bližnjih veru je u visoku moralnost njihove dru­
štvene organizacije. Isto ovo što sam ovde rekao o
uticaju društva na individuu, važi i za uticaj kolek­
tivno nesvesnog na individualnu psihu. Kao što pro-
izilazi iz mojih primera, ovaj drugi uticaj je isto to­
liko nevidljiv koliko je prvi vidljiv. Zbog toga nije
nikakvo čudo što su unutrašnji uticaji nerazumljivi i
što se ljudi, kojima se nešto tako desi, smatraju pa­
tološkim osobenjacima ako ne i sumanutim. Ako je
slučajno bio pravi genije, onda to primećuje tek
sledeca ili treća generacija. Isto onako kao što nam
samo po sebi izgleda razumljivo da se neko utapa u
svom položaju i dostojanstvu, isto tako nam sasvim
nerazumljivo deluje onaj ko traži nešto drugo od
onoga za čim žudi gomila i trajno nestaje u tom dru­
gom i drugačijem. Covek bi obojici poželeo malo hu­
mora, onog, po Sopenhaueru stvarno »božanskog«
svojstva čoveka, koji će jedino uspeti da njegovu dušu
održi u stanju slobode.

Kolektivni nagoni i osnovni oblici ljudskog miš­

ljenja i osećanja, koji su pomoću analize otkriveni
kao dejstveni, predstavljaju za svesnu ličnost teko­
vinu koju ne može primiti bez hitnijih smetnji. Stoga
je u praktičnom terapijskom postupku od najveće
važnosti stalno imati na umu integritet ličnosti. Na­
ime, ako se kolektivna psiha shvati kao lični dodatak

" O »usklađenosti« i »prilagođenosti« v. Psvchologische

Typen, 1950. S. 457. Ges. Werke, Bd. 6. Par. 630.

166
 individue, onda to znači zavođenje ili opterećenje lič­
nosti, koje jedva da se može savladati. Stoga je ne-
odložno da se načini jasna razlika između ličnih i ko­
lektivnih sadržaja psihe. Ali ovo izdvajanje nije baš
tako lako, pošto lično izrasta iz kolektivne psihe i s
njom je najtešnje povezano. Zbog toga je teško reći
koji se sadržaji mogu obeležiti kao kolektivni a koji
kao lični. Neosporno je da su npr. arhaični simboliz­
mi, onakvi kako se često sreću u fantazijama i sno­
vima, kolektivni faktori. Svi osnovni nagoni i osnovni
oblici mišljenja i osećanja su kolektivni. Sve ono u
čemu se ljudi slažu da je opšte jeste kolektivno, isto
tako sve ono što je opšte shvatljivo, prisutno, rečeno
i učinjeno. Pri tačnijem posmatranju čovek se stalno
iznova čudi koliko je toga u našoj takozvanoj indivi­
dualnoj psihologiji zapravo kolektivno. Toga, je toliko
mnogo da se individualno sasvim gubi. jAli kako je <
individuacija neizbežan psihološki zahtev, to se uo­
11

čavanjem nadmoćnosti kolektivnog može odmeriti ko­

liko je potrebno posvetiti posebne pažnje toj nežnoj
biljci »individualnosti«, da je ne bi potpuno ugušilo
kolektivno.
Covek ima sposobnost koja je sa kolektivnog as­
pekta najkorisnija a za individuaciju najgora — to je
podražavanje. Socijalna psihologija se uopšte ne može
zamisliti bez podražavanja, pošto bi bez ovog jedno­
stavno bilo nemoguće stvoriti masovne organizacije,
državu i društveni poredak; nije zakon ono što stvara
društveni poredak već podražavanje, u kom pojmu su
sadržani i sugestibilnost, sugestija i psihička infek­
cija. Ali svaki dan viđamo kako se mehanizam pod­
ražavanja koristi ili mnogo pre zloupotrebljava u svr­
hu ličnog diferenciranja: čovek u tu svrhu jednostav­
no podr ^va neku istaknutu ličnost ili kakvo retko ;

svojstvc ili aktivnost, pomoću čega postiže izdvajanje

" Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

vidi pod »Individuation«: Individuacija j e . . . proces diferen­
cijacije koji ima za cilj razvitak individualne ličnosti... Ali
kako individua za svoju egzistenciju ne pretpostavlja samo
pojedinca već i kolektivni odnos, tako i proces individuacije
ne vodi u usamljivanje, već u intenzivniju i opštiju kolektiv­
nu povezanost.«

167
od bliže 6koline u spoljnom odnosu. Za kaznu — sko­
ro bi se moglo reći — povećava se postojeća sličnost
sa duhom okoline do nesvesne prisilne veze za oko­
linu. Obično ovakav podražavanjem falsifikovani po­
kušaj individualnog diferenciranja zastaje u svojoj
početnoj fazi a čovek ipak ostaje na stupnju na kome
se nalazio pre ovog pokušaja, samo za nekoliko ste-
peni sterilniji. Da bismo otkrili ono što je zapravo
individualno u nama, zahteva temeljno razmišljanje
pri čemu nam iznenada postaje jasno koliko je ne­
obično teško otkrivanje individualnosti.

168
 III

PERSONA KAO ISECAK IZ KOLEKTIVNE

PSIHE

U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim pro­

blemom koji je pogodan, ako se previdi, da dovede
do velikih zabuna. Prethodno sam pomenuo da se
pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sa­
držaji i pri tom sam predložio da se potisnuti, ali oni
delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest, ozna­
če kao lično nesvesno. Dalje sam pokazao kako doda­
vanjem dubljih slojeva nesvesnog, za koje preporu­
čujem naziv kolektivno nesvesno, dolazi do proširenja
ličnosti koje vodi u stanje inflacije. Ovo stanje se
dostiže pomoću jednostavnog nastavljanja analitič­
kog rada, kao što je bio slučaj u mom prethodnom
primeru. Nastavljanjem analize pridružujemo još bez­
lične, opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj sve­
sti, zbog čega dolazi do već opisane inflacije, koja bi
se u neku ruku mogla smatrati neprijatnom posle-
dicom procesa privođenja u svest. Svesna ličnost je
1

više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe.

Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica, koje
se osećaju kao lične. Atribut »ličan« izražava isklju-
1
Ova pojava veće svesnosti uopšte nije nešto specifično
za analitički terapijski postupak. Ona se sreće svuda tamo
gde čoveka nadvlada neko saznanje ili neka spoznaja. »Zna­
nje čini čoveka nadmenim«, piše sv. Pavle Konrinćanima, pošto
je nova spoznaja mnogima zavrtela mozak, kao što se obično
dešava. Inflacija nema ničega zajedničkog sa vrstom spo-

169
čivu pripadnost toj određenoj ličnosti. Svest koja je
samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava
na vlasništvo nad svojim sadržajima i pokušava na
taj način da stvori celinu. A svi oni sadržaji koji ne
odgovaraju ovoj celini, ili se previđaju i zaboravljaju
ili potiskuju i odriču. I ovo je neka vrsta samo vaspi­
tanja, ali previše samovoljna i isuviše nasilna. Mora
se isuviše opšteljudskog žrtvovati na račun idealne
slike, koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi
»individualni« ljudi vrlo osetljivi, jer im se isuviše
lako dešava nešto što im privodi u svest poneki ne­
poželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) ka­
raktera.
Ovaj, često sa mnogo truda stvoreni isečak iz
kolektivne psihe, označio sam kao persona. Reč per­
sona je za ovo zaista pogodan izraz, jer persona je
prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je
označavala ulogu u kojoj je on nastupao. Naime, ako
se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje
onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički mate­
rijal, onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici,

znaje, već samo sa činjenicom da nova spoznaja može ovla­

dati slabom pameću u tolikoj meri da čovek više ništa drugo
ne čuje i ne vidi. On je njom hipnotisan i veruje da je upravo
otkrio rešenje zagonetke postojanja. Ovaj proces je tako op-
šta reakcija, da već u Postanju (Prva knjiga Mojsijeva) 2,17
jedenje s drveta od znanja dobra i zla predstavlja smrtni
greh. Svakako da čoveku neće biti odmah neposredno jasno,
zašto nešto više svesnosti, praćeno samouzdizanjem, treba da
predstavlja tako opasnu stvar. Postanje predstavlja privođe­
nje u svest kao kršenje tabua, kao kada se kroz spoznaju
grešno prekorači presveta granica. Smatram da postanje ima
prava utoliko što je svaki korak ka većoj svesnosti neka vr­
sta prometejske krivice — kroz spoznaju se u neku ruku
krade vatra bogovima, tj. nešto što je bilo sopstvenost ne-
svesnih sila biva istrgnuto iz ovog prirodnog spoja i podre­
đeno samovolji svesti. Covek, koji je uzurpirao novo sazna­
nje, doživljava promenu ili proširenje svesti, zbog čega ova
više ne liči na svest njegovih bližnjih. On se, doduše, uzdigao
iznad tadašnjeg ljudskog (»bićete kao Bog«), ali se tako i od­
vojio od ljudi. Patnja zbog ove usamljenosti je osveta bo­
gova — on više ne može da se vrati ljudima. On je, kako
mit kazuje, prikovan na pustim liticama Kavkaza, napušten
od bogova i ljudi.

170
pošto o sadržajima persone u osnovi uzev moramo
reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom,
naime da je svuda prisutna. Zahvaljujući okolnosti
da je persona više ili manje slučajni ili namernd ise-
čak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi
da personu in toto smatramo nečim »individualnim«;
ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska ko­
lektivne psihe, [maska koja simulira individualnost,
koja čini da i drugi i ona sama veruje da je indivi­
dualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori
kolektivna psihaj
Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i
otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u
osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona sa­
mo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona
nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako
pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, sti­
če titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono.
To je naravno u izvesnom smislu stvarno, ali u od­
nosu na individualnost dotičnog deluje kao sekun­
darna stvarnost, kao kompromisna tvorevina u čijem
su formiranju ponekada drugi mnogo više učestvo­
vali nego on sam._Persona je privid, dvodimenzional-
na stvarnost, kako bi se u šali moglo reći.
Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom sta­
nju izlaganja, bez istovremenog priznanja da u spe­
cifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto
individualno i da je Sopstvenost (selbst), tj. ona prava
individualnost, uprkos isključivog identiteta svesnog
Ja sa personom, ipak uvek prisutna i, ako ne di­
rektno, onda indirektno primetna. lako je svest Ja
identična sa personom — ojiom kompromisnom for­
macijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred ko­
lektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna
Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da
se uopšte ne primećuje. Njen uticaj se pojavljuje u
posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja
nesvesnog. Čisto lični stav svesti podstiče reakcije
od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sa­
držaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod
plašta kolektivnih fantazija. Pomoću analize lično ne-

171
svesnog privodi se u svest i kolektivni materijal isto­
vremeno sa elementima individualnosti. Svestan sam
da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upo­
znat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a po­
sebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno po-
smatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac se ti
mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću o-
vog može stvoriti predstavu o onome što podrazume-
vam pod mojom formulacijom. U početku terapijskog
postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da
je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za
oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga
je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne
bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni
protesni karakter, karakter koji se, na žalost, često
sreće kod žena intelektualki. Jedan ovakav intelekt
stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, oso­
bito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom
neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra
objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspo­
loženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tač-
ku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala iz-
begavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da
na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već
mnogo pre traži slaba mesta, da bi se onda za njih
zakačio i time iritirao muškarca. Vrlo retko je ovo'
svesna namera,* već mnogo pre nesvesni cilj da sei
muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se
na ovaj način učini dostojnim divljenja. Po pravilu
muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu
heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da
ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno
njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka
odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje.
Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mno­
go materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma
o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda
još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao
između nje i njenog oca. Odvelo bi nas isuviše da-

* Primedba gl. urednika: ovde je reč o nesvesnom

Animusu.'

172
leko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se
ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem pove­
zala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bi­
la okrenuta od majke i na taj način se — daleko iz­
nad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao ri-
valka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog.
Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo
da iritira, neizbežno sam postao heroj i otac-ljubav-
nik. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj
lično nesvesnog. Moja herojska uloga je bila čist pri­
vid i, kao što sam ja na ovaj način postao samo fan­
tom, tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu pre­
mudre, odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve ra­
zume, samo jednu ulogu, personu iza koje je ležalo
skriveno njeno stvarno i pravo biće, njena individu­
alna Sopstvenost. Ukoliko se ona na prvom mestu sa­
svim identifikovala sa njenom ulogom, uopšte nije
bila svesna same sebe. Ona je još uvek bila u magli
njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila
pravi svet. Ali, u istoj meri u kojoj je kroz analizu
postala svesna prirode svog prenosa, javili su se i oni
snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. Ovi snovi
su doneli delove kolektivno nesvesnog, sa čim se ras­
pao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ono
je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućno­
sti. Na ovaj način obično protiče najveći broj sluča­
jeva, koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. Da
se svest njene individualnosti vremenski podudara
upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga, ni u
kom slučaju nije samo usamljena koincidencija, već
vrlo čest događaj koji, po moni mišljenju, odgovara
nesvesnoj zakonomernosti.
Posle ovog udaljavanja vratimo se našem zapo­
četom razmatranju.
Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju
međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psi­
ha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije.
Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju
nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih
slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje
snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao

173
što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna
brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« po­
vezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne
telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno koriš-
ćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje
na aktivnost kolektivno nesvesnog. Kolektivni eleme-
nat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simp­
toma, npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa,
2

on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno

veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepozna­
tom mestu, samom sebi stran, zbunjen ili sumanut
itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, ne-
svestice i si. zajedno sa simptomima inflacije.
Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje za-
slepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi
oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled
ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe.
Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se po­
stojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u
kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest
svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što
je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesves-
tan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost nepri­
metno, kao jedna između ostalih figura pomera na
šahovskoj tabli nevidljivog igrača. A igrač je taj koji
odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena
namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom
primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je sve-
sno izgledalo nemoguće.
Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde
je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teško­
će. Naglašavam da, ova neophodnost samo po sebi
razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuro­
za time što možda kod većine pre svega dolazi u ob­
zir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Te­
ški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih
2
Nije suvišno napomenuti da se kolektivni elementi ni
u kom slučaju ne javljavu samo u ovom stadijumu analitič­
kog postupka. Ima različitih situacija u kojima dolazi do
izražaja aktivnost kolektivno nesvesnog. Ali ovde nije me-
sto da se ulazi u razjašnjavanje ovih preduslova.

174
»karakternih izmena«, odnosno promene stavova. U
najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti
zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne do­
lazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolek­
tivno nesvesno, Ali ako ovo prilagođavanje prema
unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja
svojstvena, neodoljivajprivlažnosj;, koja bitno upliviše
na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaj a
je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i sma­
njenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog pore­
mećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tret­
mana postiže veštački sa namerom lekara da otkloni
teškoće koje zadržavaju dalji razvitak. Naravno da
postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu sa­
vladati pomoću dobrog saveta, nešto moralne podr­
ške, pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pa­
cijenta. Na taj način mogu se postići i vrlo lepi te­
rapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek
o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. Ali ima i teš­
koća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može
sagledati. Ako u ovim slučajevima pre terapijskog
postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže,
tada će ovaj sigurno nastupiti u toku postupka i to
vrlo često bez nekog aktivnog udela lekara. Cesto
izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na
pouzdanog čoveka da bi, prepuštajući sebe, mogli da
klonu. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan
psihotičnom poremećaju, to jest on se od početnog
stadij uma duševne bolesti razlikuje samo po tome
što u daljem toku vodi u ozdravljenje, dok onaj drugi
vodi u sve veće pustošenje. To je stanje panike, pre­
puštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Naj­
češće ovom prethode očajnički voljni napori da se
ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome pro­
pada do tada vodeća volja. Ovim putem oslobođena
energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u ne­
svesno. Činjenica je da se u ovakvim trenucima jav­
ljaju prvi znaci nesvesne delatnosti. (Ukazujem na
primer duševno bolesnog mladića). Očigledno da je
energija koja je napustila svest oživela nesvesno. Ne­
posredna posledica je promena svesnog stava. Lako

175
se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mla­
dića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shva­
titi kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao
sagledati sub speciae aeternitatis, i tako uspešno po­
vratiti izgubljenu prisebnost. 3

Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled ne­

savladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posma-
tram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje,
zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne
delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove
ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je
svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje ne­
svesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno
jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotič-
nog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se pro­
bije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt
koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumeva-
nja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teš­
koća, koje su predmet razmatranja u sledećem po­
glavlju.

a
Theodore Flournov, Automatisme teleologique anti-
suicide; un cas de suicide empeche par une hallucination. U:
Archives de Psychologie, VII, 1908, S. 113—137; i Jung,
Psychologie der Dementia praecox, 1907, S. 174, Ges. Werke,
Bd. 3, Par. 304.

176
 IV

POKUŠAJI OSLOBAĐANJA INDIVIDUALNOSTI

IZ KOLEKTIVNE PSIHE

A. REGRESIVNO USPOSTAVLJANJE PERSONE

Slom svesnog stava nije mala stvar. To je uvek

smak sveta u malome, kada se sve ponovo vraća u
početni haos. Covek se oseća kao da je izdan, dezori-
jentisan, čamac bez krme, prepušten ćudi elementar­
noga. Tako bar izgleda. U stvarnosti, međutim, čovek
je upao u kolektivno nesvesno, koje onda preuzima
vodstvo. Moglo bi se navesti nekoliko primera u ko­
jima se u kritičnom momentu javila »spasonosna«
misao, vizija, »unutrašnji glas«, sa bezuslovnom u-
bedljivošću, dajući životu nov pravac. Možda bi se
moglo navesti isto toliko primera gde je slom značio
katastrofu, koja je uništila život, pošto se u ovakvim
trenucima formiraju i utvrđuju bolesna ubeđenja, ili
se ruše ideali, što je isto tako loše. U prvom slučaju
nastaje psihička nastranost ili psihoza, u drugom sta­
nje dezorijentacije ili demoralizacije. Ali ako nesvesni
sadržaji dospeju i u svest i ispune je svojom skoro
strahovitom ubedljivošću, onda se postavlja pitanje
kako će na to reagovati individua. Da li će je savla­
dati ovi sadržaji? Ili, da li će samo verovati u njih?
Ili će ih odbaciti? (Izostavljam idealan slučaj kritič­
kog razumevanja). Prvi slučaj znači paranoju ili ši­
zofreniju. Drugi slučaj postaje čudak-prorok ili
infantilno stvorenje koje se izdvaja iz ljudske kul-

12 Jung, Odabrana dela, II

177
 turne zajednice. Treći slučaj znači regresivno uspo­
stavljanje persone. S obzirom na ovakvu formulaciju
i koja zvuči vrlo tehnički, čitalac s pravom naslućuje
da se radi o komplikovanoj psihičkoj reakciji, koja
se može posmatrati tokom analitičke terapije. Ali bila
bi zabluda da se ovakvi slučajevi sreću samo u okvi­
rima psihičkog terapijskog postupka. Ovaj proces se
isto tako dobro a često još i bolje može posmatrati u
drugim životnim situacijama nego baš u psihičkom
terapijskom postupku, naime u s\}im onim životnim
tokovima gde je ličnost iz temelja uzdrmao neki udar
sudbine. Nemile sudbine ima svako, ali to su najčešće
rane koje zaceljuju ne ostavljajući za sobom osaka­
ćen ja. Ovde se radi o destruktivnim doživljajima, koji
mogu čoveka da sasvim slome ili bar da ga trajno
obogalje. Uzmimo za primer poslovnog čoveka koji
je isuviše rizikovao i zbog toga bankrotirao. Ako se
od ovog deprimiraj ućeg iskustva ne obeshrabri već
nepokolebljivo zadrži svoju smelost, možda spasono­
sno prigušenu, onda je rana zarasla bez osakaćenja
jedinke. Ah ako se skrha i odrekne svih daljih sme-
lijih poduhvata i pokuša da svoju socijalnu reputa­
ciju ponovo s naporom skrpi u okvirima znatno ogra­
ničenije ličnosti, obavljajući nesamostalni posao, na
kakvom sićušnom položaju koji je, nesumnjivo, da­
leko ispod nivoa njegovih mogućnosti, i to sa men­
talitetom uplašenog deteta, onda je on, tehnički re­
čeno, svoju personu regresivnim putem ponovo uspo­
stavio. Usled straha on je skliznuo na raniji stupanj
razvitka njegove ličnosti, on se smanjio i daje utisak
kao da stoji pred kritičkim doživljajem, ali potpuno
nesposoban i da pomisli na ponavljanje jednog tak­
vog smelog preduzeća. Možda je ranije više hteo nego
što je mogao da sprovede, sada se više ne usuđuje ni
ono za šta je zapravo sposoban.
Ovakvi doživljaji se sreću na svim životnim pod­
ručjima u svim mogućim oblicima, zbog toga i tokom
psihičkog terapijskog postupka. I ovde se radi o pro­
širenju ličnosti, o usuđivanju spoljne ili unutrašnje
prirode. U čemu se sastoji kritički doživljaj u tera­
pijskom postupku, to pokazuje primer naše student-

178
kinje filozofije: to je prenos. Kao što sam već pret­
hodno napomenuo pacijent može nesvesno da sklizne
i preko grebena prenosa; u ovom slučaju on ne po­
staje doživljaj, i u suštini nije se desilo ništa bitno.
Lekar bi, prirodno, već iz čiste ugodnosti poželeo o-
vakve pacijente. Ali ako su pacijenti inteligentni oni
već sami otkrivaju postojanje ovog problema. Ako
u tom slučaju lekar, kao u pomenutom primeru, bude
podignut na stepen oca-ljubavnika i shodno tome se
u odnosu na njega usmeri poplava zahteva, onda on
mora da smisli načine i sredstva kako da dočeka ovu
navalu a da, s jedne strane, i njega ne zahvati ta
bujica a, s druge, da pacijent ne pretrpi neku štetu.
Naime, nasilno prekidanje prenosa može prouzroko­
vati potpuni pad u prethodno stanje i pogoršanje,
zbog čega se ovom problemu mora prići sa vrlo mno­
go takta i obazrivosti. Sledeća mogućnost je nada da
će »vremenom« ova »besmislica« prestati sama od
sebe. Sigurno da vremenom jednom ipak sve prestaje,
ali ovakvo vreme može trajati vrlo dugo i teškoće
mogu biti nepodnošljive za obe. strane, tako da u o-
vakvim slučajevima radije odmah ne treba računati
sa pomoćnim faktorom »vreme«.
Daleko bolji instrument za »suzbijanje« prenosa
izgleda da pruža Frojdova teorija neuroza. Pacijento­
va zavisnost se objašnjava kao infantilno seksualni
zahtev, koji se nalazi umesto razumne primene sek­
sualnosti. Sličnu prednost pruža i Adlerova teorija,
1

koja prenos objašnjava kao infantilnu nameru moći i

kao »tendenciju osiguravanja«. Obe teorije tako do­
bro odgovaraju heurotskom mentalitetu, da se svaki
slučaj može istovremeno objasniti obema teorijama. 2

Ova zapravo vrlo čudnovata činjenica, koju mora pot­

vrditi svaki onaj ko je bez predubeđenja, može se
zasnivati samo na činjenici da su Frojdova »infantil­
na erotika« i Adlerova »tendencija moći« jedna te
ista stvar, sasvim nezavisno od sukoba mišljenja iz-
1
Adler, Uber den nervbsen Charakter, Wiesbaden,
1912.
Up. primer ovakvog slučaja u: Uber die Psvchologie
8

des Unbevmssten.

179
među Frojdove i Adlerove škole. To je zapravo deo
nesavladane i u prvom momentu nesavladive, prvo­
bitne nagonske prirode, koja izbija na videlo u fe­
nomenu prenosa. Arhaični oblici fantazije, koji po­
stepeno dostižu površinu svesti, nisu ništa drugo do
dalji dokaz ove činjenice.
Uz pomoć obe teorije može se pokušati da se pa­
cijentu objasni kako su infantilni, kako su nemogući
i kako su apsurdni njegovi zahtevi i konačno on će
se, možda, čak povući na razumne postavke. Ali moja
pacijentkinja nije jedina koja to nije učinila. Tačno
je da lekar sa ovim teorijama može da sačuva svoj
lik i da se, sa više ili manje čovečnosti, izvuče iz ne­
prijatne situacije. Stvarno ima pacijenata za koje
se ne isplati neki veći utrošak (ili izgleda da se ne
isplati), ali ima i slučajeva gde ovakav postupak upra­
vo znači besmisleno oštećenje pacijentove duše. U
slučaju moje pacijentkinje osećao sam nešto slično
i stoga sam odbacio moje racionalističke pokušaje,
da bih — svakako sa loše prikrivenim nepoverenjem
— prirodi dao mogućnost da koriguje svoju sopstvenu
besmislicu (kako je meni izgledalo). Kao što je po-
menuto, ovom prilikom sam upoznao nešto neobično
važno, naime postojanje nesvesne samoregulacije.. Ne­
svesno može ne samo da »želi« već i da se odrekne
svojih sopstvenih želja. Ovo, za integritet ličnosti vrlo
važno saznanje, ostaje nepoznato onome ko se za­
ustavi pred konstatacijom da se radi o čistom infan-
tilizmu. On će se vratiti sa praga svog saznanja i sebi
reći: 'Sve je bilo besmislica. Ja sam psihički bolesni
fantast, kome je najbolje da pokopa ili odbaci ne­
svesno i sve ono što je u vezi sa tim.' On će smisao
onog što je toliko želeo shvatiti kao infantilnu bes­
mislicu. On će shvatiti da je njegov zahtev bio apsur­
dan, on će doći do tolerancije samog sebe i do rezig­
nacije. Sta može da učini? On će se pred konfliktom
okrenuti i vratiti i, ukoliko je to moguće, regresivno
uspostaviti svoju potresenu personu, uz gubitak svih
onih nadanja i očekivanja koja su nabujala tokom
prenosa. Na taj način on će biti manji, ograničeniji i
racionalniji nego što je bio pre toga. Ne može se reći

180
da je ovakav ishod eo ipso nesreća za sve ljude, po­
što ima isuviše mnogo onih koji zbog svoje notorne
nesposobnosti bolje služe u racionalističkom sistemu
nego u slobodi. Ovo poslednje spada u nešto teže stva­
ri. Onaj ko može da podnese ovaj ishod, taj se može
složiti sa Faustom koji kaže:
Krug ovog sveta poznat mi je dosta
No pogled preko zakrčen ml osta
Tek luda tamo škilji, mašti vična
Vrh oblaka da nađe sebi slična!
Stoj čvrsto, pa se ovde ogledaj.
Sposobnim nem nije život taj.
Za večnošću i čemu čežnja ta,
Sto spoznaš i uhvatiti se da.
Zemaljskih dana tako prođi rok!
Nek dusi kruže, ti svoj slijedi tok.. . 3

Ovo rešenje bi bilo srećno kada bi nekom stvar­

no uspelo da se nesvesnog otrese u tolikoj meri da
mu se energija smanji do nedelotvornosti. Shodno is­
kustvu »esvesnom se samo delimično može oduzeti
energija^ ono ostaje stalno aktivno, jer ne samo da
sadrži već je čak i J^zvor libida £iz kog nam pritiču
psihički elementi. Stoga bi bila varka verovati da bi
se nekom tako reći magičnom teorijom ili metodom
nesvesnom mogao konačno oduzeti libido i na taj na­
čin u neku ruku ga isključiti. Covek može jedno vre-*
me da se preda ovoj iluziji, da bi jednog dana morao:
da kao Faust kaže:
Al sad toga čaranja prepun je zrak
I zalud izbeći kuša mu svak.
Dok dan vedro, razumno može ti proć,
U sablasne sne će te uplesti noć.
Kad radostan s livade vraća se tko,
Sad zakrešti ptica. Sto krešti? Zlo!
Od zore do mraka praznoverje to
Nametljivo plaši, opominje.
Sami, u strahu tu stojimo mi,
Dver škripi, a nlko ne ulazi. 4

* Faust II, 5. čin, 4. scena.

4
L. c.
181
 Niko ne može svojevoljno da nesvesnom oduzme
delotvornu snagu. U najboljem slučaju čovek može da
se zavarava. To je kao što Gete kaže:
Kad me uho čulo ne bi,
Srce bi me osećalo u sebi.
Preobražena mogu doć,
Koristit svoju strašnu moć. 5

Ima samo jedno što se uspešno suprotstavlja ne­

svesnom, a to su_spoljne neosporne nevolje. (Ko ne­
što više zna o nesvesnom taj će i iza spoljašnjih ne­
volja sagledati ono isto lice koje ga je prethodno
gledalo iznutra). Unutrašnja nevolja može se preobra­
ziti u spoljašnju i sve dok postoji stvarna, a ne samo
poza, spoljašnja nevolja, obično je neaktivna psihička
problematika. Zbog toga Mefisto Faustu, kome su
odvratne »lude mađije«, daje savet:
Jest! Bez novca, bez čarolije
Bez lekara to sredstvo možeš steći:
Iziđi samo odmah u polje
I počni na njemu kopati i šeći,
Ti smisao svoj, a i sebe sama,
U sasvim uskim drži granicama.
Jednolikom se hranom samo hrani,
Ko marva živi s marvom; a njivu gnoji sam,
Onog što žanješ, nek te ne bude sram!*

Kao što je poznato ne može se glumeti »jedno­

stavan život« i zbog toga se ni pomoću oponašanja ni­
kada ne može nadoknaditi odsustvo problema jedno­
stavnog života, prepuštenog sudbini. Ne onaj ko u
sebi ima mogućnost, već mnogo pre onaj ko u sebi
sadrži nužnost ovakvog života biće na ovo primoran
već svojom prirodom i zatvorenih očiju će proći pored
ovde nabačenog problema, jer sagledavanje istog pre-
vazilazi njegovu moć shvatanja. Ali ako može da sa­
gleda Faustov problem, onda mu je već zatvoren izlaz

* L. c.
• Faust I, 6. scena. (Prevod citiranih delova Fausta: Tito
Strozzi — Prim. prev.).

182
u »jednostavni život«. Sigurno da ga niko ne spre­
čava da se preseli na selo u dvosoban stan, da rilja
po vrtu i jede sirovu repu. Ali njegova duša će se
smejati ovoj obmani. Samo ono što je čovek stvarno,
ima lekovitu moć.
Regresivno uspostavljanje persone je životna mo­
gućnost samo onda kada neko za kritični neuspeh
svog života ima da zahvali sopstvenoj nadmenosti.
Sa smanjenjem svoje ličnosti on se vraća na, za njega,
odgovarajuću meru. U svakom drugom slučaju rezig­
nacija i umanjivanje'samog sebe predstavlja izbega-
vaiija koja se stalno mogu održati samo sa doživot­
nom neurotskom patnjom. Posmatrano sa svesnog as­
pekta dotičnog neurotičara, njegovo stanje svakako
ne izgleda kao izbegavanje, već mnogo pre kao ne­
mogućnost da se uhvati u koštac sa problemom. On
je po pravilu sam, i ,u današnoj kulturi malo ili ni­
šta mu ne dolazi u susret spremno da pomogne; čak
mu i psihologija prvo suprotstavlja reduktivna shva-
tanja, time što upravo podvlači neminovan arhaični
infantilni karakter tih prolaznih stanja i na taj način
ih čini neprihvatljivim. Njemu ne pada na pamet da
lekarska teorija može služiti i tome da lekar više ili
manje elegantno izvuče glavu iz omče. Zbog toga
ove reduktivne teorije tako izvanredno odgovaraju
suštini neuroze, pošto su korisne i samom lekaru.

B. IDENTIFIKACIJA SA KOLEKTIVNOM PSIHOM

Druga mogućnost bila bi identifikacija sa kolek­

tivnom psihom. To bi bilo istoznačno sa prihvatanjem
inflacije, ali sada dignute na stepen sistema, to jest,
čovek biva srećni posednik te velike istine, koju treba
još otkriti, konačne spoznaje koja znači spasenje-na-
roda. Ovaj stav ne mora da bude sumanutost veličine
u direktnom-obliku, već sumanutost veličine u pozna­
tom ublaženom obliku reformatorstva, proroštva i
mučeništva. Slabi duhovi koji, kao što je često slučaj,
raspolažu sa utoliko većom merom sujete, častoljublja

183
i neumesne naivnosti, izloženi su ne maloj opasnosti
da podlegnu ovom iskušenju. Otvaranje pristupa ko­
lektivnoj psihi znači za individuu obnavljanje života,
svejedno da li se ovo obnavljanje doživljava kao pri­
jatno ili neprijatno, čovek želi da zadrži ovo obna­
vljanje; jedan zbog toga što se na taj način povećava
njegovo osećanje življenja, drugi zato što obećava
bogati porast njegovog saznanja, treći stoga što je
otkrio ključ preobražaja njegovog života. Zbog toga
niko od njih ne želi da se okani velikih vrednosti
koje leže pokopane u kolektivnoj psihi, stremeći da
na bilo koji način novostečeni priključak čvrsto spoji
sa praosnovama života. Identifikacija izgleda da je
7

ovome najbliži put, pošto rasplinjavanje persone u

kolektivnoj psihi formalno poziva na to da se čovek
sjedini sa ovim ponorom i da se nepovratno stopi sa
njom. Ovaj delić mistike je svojstven svakom boljem
čoveku, kao što je svakom urođena »čežnja za maj­
kom«, kao pogled unatrag k izvoru iz koga se nekad
poteklo.
Kao što sam ranije iscrpno pokazao u regresiv­
noj čežnji, koju, kao što je poznato, Frojd shvata kao •
»infantilnu fiksaciju« ili kao »incestuoznu želju«, leži
posebna vrednost i posebna neminovnost koja je, npr.
u mitovima podvučena na taj način da je upravo naj­
jače i najbolje jednog naroda, naime njegov junak,
onaj koji popušta regresivnoj čežnji i namerno se
upušta u opasnost da ga proguta monstrum materin­
ske praosnove. Ali on je junak samo stoga što ne
dopušta da bude konačno progutan, već pobeđuje
monstrume, i to ne samo jednom već više puta. Tek .
iz poraza kolektivne psihe proističe prava vrednost,
osvajanje blaga, nepobedivog oružja, magijskog za-
7
Ovde bih želeo da podsetim na Kan tovu interesantnu
napomenu: u njegovim Vorlesungen iiber Psvchologie, (Leip-
zig, 1889) ukazuje na »dragocenost koja leži u polju tamnih
predstava, a koja predstavlja duboki ponor ljudskih spoznaja,
koji nikada nećemo dostići«. Ova dragocenost je, kao što sam
to iscrpno pokazao u mojoj knjizi Wandlangen und Svmbole
der Libido (Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges.
Werke, Bd. 5), zbir iskonskih slika u kojima je investiran li­
bido, ili, bolje rečeno, koje su samopokazanje libida.

184
štitnog sredstva ili bilo kakvih drugih željenih doba­
ra izraženih u mitu. Stoga onaj ko se identifikuje sa
kolektivnom psihom — mitski izraženo: ko pusti da
ga proguta monstrum — i u njoj se raspline, on je
doduše prišao blagu koje čuva aždaja, ali krajnje
nedobrovoljno i na svoju veliku štetu.
Svakako da niko ko je svestan komičnosti ove
identifikacije, neće imati hrabrosti da je izdigne do
principa. Ali opasno u ovome je tb što mnogima ne­
dostaje neophodnog humora ili što zakazuju upravo
na ovom mestu: njih obuhvata patos, neka vrsta trud­
noće značaja, koja sprečava svaku delotvornu samo­
kritiku. Ne bih želeo da osporavam pojavu proroka
uopšte, ali bih ipak opreza radi prvo posumnjao u
svaki pojedinačni slučaj, pošto je isuviše opasna
stvar da se čovek lakomisleno odluči da ga bez dalj­
njega smatra pravim prorokom. Svaki pravi prorok
prvo se energično brani od nesvesnog nametanja o-
vakve uloge. Stoga tamo gde prorok nastaje za tren
oka, bolje je misliti na gubitak psihičke ravnoteže.
Pored mogućnosti da se postane prorok mami i
druga suptilnija i na izgled legitimni ja radost, na­
ime postati učenik nekog proroka. Ovo je za veliku
većinu upravo idealna tehnika. Njene prednosti su:
»Odium dignitatis«, naime natčovečanska obaveza
proroka, postaje jedno utoliko slađe »otium indigni-
tatis«, čovek je nevredan, skrušeno sedi kraj nogu
»majstora« i čuva se sopstvenih misli. Duhovna tro­
most postaje vrlina, čovek sme da se raduje suncu
tog bar polubožanskog bića. Arhaizam i infantilizam
nesvesne fantazije profitira bez sopstvenih troškova,
pošto se sve obaveze prebacuju na »majstora«. Kroz
obožavanje »majstora« čovek na izgled ne primeću-
jući i sam raste u visinu, a osim toga se velika istina
— koju nije sam otkrio — prima bar neposredno-iz
ruku »majstora«. Naravno, često se učenici vezuju
jednim lancem ne iz ljubavi, već iz razumljivog in­
teresa da se pomoću stvaranja kolektivnog odobra­
vanja vrlo lako učvrste u sopstvenom ubeđenju.
Ovo je identifikacija sa kolektivnom psihom koja
izgleda znatno preporučljivija; drugi ima čast da bu-

185
de prorok a sa tim i opasnu odgovornost. Čovek je
samo učenik, ali s tim i saupravitelj velike dragoce-
nosti, koju je majstor izvukao iz dubina. Čovek oseća
svu vrednost i teret jednog ovakvog položaja i smatra
najvišom dužnošću i moralnom neophodnošću da ocr-
njava sve one koji drugačije misle, da vrbuje pro-
zelite i uopšte da čovečanstvu okači jedno svetio —
isto onako kao da je i sam prorok. A to su upravo
oni koji su se sakrili iza na izgled skromne persone,
koji se, nadmeni, kroz identifikaciju sa kolektivnom
psihom iznenada pojavljuju na vidiku sveta. Jer kao
što je prorok iskonska slika kolektivne psihe, tako je
i njegov učenik jedna iskonska slika.
U oba slučaja kroz kolektivno nesvesno se uvlači
inflacija, tako da trpi štete samostalnost individual­
nosti. Ali kako ni izdaleka sve individue ne poseduju
snagu samostalnosti, možda je fantazija učenika još
ono ponajbolje što oni mogu postići. Uživanja u sa
tim skopčanoj inflaciji su tada bar mala naknada za
gubitak duhovne slobode. Ne srne se takođe potceniti
da je život stvarnog ili uobraženog proroka pun pat­
nji, razočarenja i odricanja, tako da hor učenika koji
peva »Osana« ima vrednost kompenzacije. To je sve
tako ljudski razumljivo da bi čovek morao da se čudi
ako bi bilo kakva sudbina vodila preko i izvan toga.
 D R U G I D E O

INDIV1DUACIJA
 I

FUNKCIJA NESVESNOG

Postoji jedna unutrašnja određenost i mogućnost

da se prevaziđu stupnjevi koji su opisani u prvom
delu. To je put individuacije. Individuacija znači: po­
stati pojedinačno biće, i ukoliko pod individualnošću
podrazumevamo našu najintimniju, poslednju i ne-
uporedivu jedinstvenost, postati svoja Sopstvenost
(Selbst). Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti
i kao »samoostvarenje« ili kao »samoispunjenje«.
Razvojne mogućnosti, o kojima je bilo reči u
prethodnim poglavljima, su u osnovi uzeto obeseblje-
nja, naime samoodricanja u korist neke spoljne uloge
ili u korist nekog uobraženog značenja. U prvom slu­
čaju Sopstvenost se povlači u pozadinu u korist so­
cijalnog priznanja, u drugom u korist autosugestivnog
značenja neke iskonske slike. U oba slučaja, dakle,
preteže kolektivno. Samoodricanje u korist kolektiv­
nog odgovara socijalnom idealu; ono važi čak kao
dužnost i vrlina, iako to može dovesti i do egoistič-
kih zloupotreba. Egoiste nazivaju »samoživima« što,
naravno, nema ničeg zajedničkog sa pojmom »Sop-
stvenosti«, kako ga ovde koristim. Nasuprot tome iz­
gleda da samoostvarenje stoji u suprotnosti sa samo-
odricanjem. Ovaj nesporazum je opšti, pošto se pravi
nedovoljna razlika i između individualizma i indivi­
duacije. Individualizam je namerno isticanje i nagla­
šavanje navodne svojstvenosti nasuprot kolektivnih
obzira i obaveza. Individuacija, međutim, znači upra-

189
vo bolje i potpunije ispunjenje kolektivnih opredelje­
nja čoveka, pošto dovoljno uzimanje u obzir svojstava
individue pruža bolje mogućnosti socijalnog uspeha,
nego kada se lična svojstva zapostavljaju ili čak po­
tiskuju. Svojevrsnost individue ne treba shvatiti kao
heterogenost njene supstancije ili njenih komponen­
ti, već mnogo pre kao svojstveni odnos mešavine ili
kao postepenu razliku diferenciranja funkcija i spo­
sobnosti, koje su po sebi i za sebe univerzalne. Svako
ljudsko lice ima nos, dva oka itd., ali ovi univerzalni
faktori su varijabilni i ova varijabilnost je ono što
omogućava individualna svojstva. Stoga individuacija
može značiti samo psihološki razvojni proces, koji is­
punjava data individualna opredel jenja, drugim re­
cima, od čoveka stvara tog određenog pojedinca, ka­
kav je već. Na taj način ne postaje »samoživ« u sva­
kodnevnom smislu, već on samo ispunjava svoju svo­
jevrsnost, što je, kao što je rečeno, beskrajno razli­
čito od egoizma ili individualizma.
Ukoliko je čovekova individua, kao živo jedin­
stvo, sastavljena od samih univerzalnih faktora, ona
je potpuno kolektivna i zato ni u kakvoj suprotnosti
prema kolektivu. Individualističko naglašavanje svo-
jevrsnosti stoga je u suprotnosti sa ovom osnovnom
činjenicom živog bića. Nasuprot tome individuacija
upravo teži živom sadejstvu svih faktora. Ali kako
su ti, po sebi univerzalni faktori uvek prisutni samo
u individualnom obliku, njihovo potpuno uzimanje u
obzir dovodi do individualnog dejstva, koje se ne mo­
že zameniti ničim boljim, a najmanje individualiz­
mom.
Svrha individuacije nije ništa drugo do s jedne
strane oslobađanje Sopstvenosti iz pogrešnog plašta
persone, a s druge od sugestivne moći nesvesnih slika.
Iz do sada rečenog trebalo bi da je postalo dovoljno
jasno šta psihološki znači persona. Sto se tiče druge
strane, naime dejstva kolektivno nesvesnog, tu se kre­
ćemo u tamnom unutrašnjem svetu, koga je znatno
teže razumeti nego svakom pristupačnu psihologiju
persone. Svako zna šta znači »zauzeti službenu pozu«
ili »igrati društvenu ulogu«, itd. Pomoću persone čo-

190
vek želi da izgleda kao onaj ili ona, ili se čovek rado
krije iza neke maske, pa čak izgrađuje određenu per­
sonu kao zaštitni bedem. Stoga problem persone ne
bi smelo da pravi posebne teškoće razumevanja.
Druga je stvar, međutim, shvatljivo izložiti one
suptilne unutrašnje procese, koji sugestivnom silom
zahvataju svest. O ovim dejstvima najbolje možemo
steći sliku uz pomoć primera duševnih bolesnika,
stvaralačkih inspiracija i religijskih preobraćanja.
Izvanredan opis ovakve unutrašnje promene, za koji
bi se moglo reći da je prisluškivao stvarnost, nalazi
se u knjizi H. G. Wels: Christina Albertas Father.'
Promene slične vrste opisane su i u vrednoj knjizi
Leon Daudet, L'Heredo. Obuhvatni materijal može
2

se naći kod William James, Varieties oj Religious

Experience. Iako su u mnogim takvim slučajevima
i

prisutni spoljni faktori, koji ovu promenu ili nepo­

sredno uslovljavaju ili su bar povod, ipak nije uvek
slučaj da spoljni faktor daje dovoljno objašnjenja za
nastajanje promene ličnosti. Naprotiv, moramo pri­
znati činjenicu da promene ličnosti mogu nastati iz •
subjektivnih, unutrašnjih razloga, mišljenja i ube-
đenja, pri čemu spoljni povodi ili ne igraju nikakvu
ili krajnje nebitnu ulogu. Ovo je tako reći pravilo
kod patoloških promena ličnosti. Oni slučajevi psiho­
za koji predstavljaju jasnu i jednostavnu reakciju na
rušilački, spoljni događaj spadaju u izuzetke, zbog
čega je za psihijatriju nasledna ili stečena patološka
nastrojenost bitni etiološki faktor. Isto važi i za ve­
ćinu stvaralačkih intuicija, pošto čovek jedva da će
biti sklon da prihvati čisto kauzalnu vezu između ja­
buke koja pada sa drveta i Njutnove teorije gravi­
tacije. Isto tako se i sva ona religijska preobraćanja,
koja se ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa suge­
stijom ili podražavanjem primera, zasnivaju na sa­
mostalnim unutrašnjim procesima, čiji tok dostiže
kulminaciju u promeni ličnosti. Ovi procesi po pra-

1
London i New York, 1925.
8
Pariš, 1916.
3
London i Cambridge, Mass., 1902.

191
vilu imaju osobitost da su pre svega potpragovni, to-
jest nesvesna zbivanja, koja samo postupno dostižu
do svesti. Momenat prodora svakako da može biti i
iznenadan, ukoliko svest trenutno preplave tuđi i na
izgled neslućeni sadržaji. Za laike a i za onog koga
je ovo pogodilo to može da izgleda tako, ali za znalca
nema ovakvih iznenadnosti. Naime, u stvarnosti ova­
kav prodor se po pravilu priprema godinama, često
je ovome posvećeno pola života, a već u detinjstvu se
mogu posmatrati svakakve čudne stvari, koje često
više ili manje simbolično ukazuju na budući nenor­
malni razvitak. Sećam se npr. duševnog bolesnika
koji je odbijao hranu a veštačkoj ishrani preko nosne
sonde davao sasvim neobičan otpor. Bila je potrebna
čak narkoza da bi se uvela sonda. Naime, bolesnik je
na svojstven način mogao tako reći da proguta jezik,
to jest da ga pritisne unazad u ždrelo, što mi je tada
bila sasvim nova i nepoznata činjenica. U jednom od
lucidnih intervala saznao sam od bolesnika sledeće:
kao mladić često je razmišljao o tome kako bi mogao
da se ubije i onda kada bi ga sprečavali na svaki mo­
gući način. Najpre je pokušao sa zadržavanjem disa­
nja dok je došao do zaključka da u polusvesnom sta­
nju ipak počinje da diše. Stoga je prestao sa ovim
pokušajima i razmišljao kako bi išlo sa odbijanjem
hrane. Ova razmišljanja zadovoljavala su ga sve dotle
dok nije otkrio da mu se hrana može uvesti kroz
nosnoždrelnu duplju. Zbog toga je razmišljao o tome
kako bi se mogao zatvoriti ovaj pristup. Tako je do­
šao na pomisao da jezik priljubi unazad. U početku
mu to nije uspevalo zbog čega je započeo sa redovnim
vežbama, tako da mu je uspelo da jezik proguta onako
kako se to ponekad nenamerno dešava u narkozi, oči­
gledno zbog potpune, veštačke mlitavosti muskula­
ture koreria jezika.

-Na ovaj čudan način mladić se pripremao za budu­

ću psihozu. Posle drugog šuba ostao je neizlečivo du­
ševno bolestan. Ovaj primer namesto mnogih drugih
pokazuje kako kasnije na izgled iznenadni upad stranih
sadržaja niukom slučaju nije stvarno iznenadan, več
naprotiv rezultat dugogodišnjeg, nesvesnog razvitka.

192
 Veliko pitanje je: u čemu se sastoje nesvesni
procesi? I kako su nastali? Sve dok nisu svesni o
njima se, naravno, ne može ništa reći. Ponekad, me­
đutim, manifestu ju se delom kroz simptome, delom
kroz postupke, mišljenja, afekte, fantazije i snove.
Oslanjajući se na ovakva posmatranja možemo izvući
indirektne zaključke o svagdašnjem položaju i svag­
dašnjem stanju nesvesnih zbivanja i razvitaka. Pri
tom se čovek ne srne prepustiti iluziji da se upoznala
stvarna priroda nesvesnih procesa. Mi nikada ne dos-
pevamo dalje od tako reći — kao-da . . .
»U srž prirode ne prodire ni jedan duhovni
stvor«, takođe ni u nesvesno. Znamo, međutim, da
nesvesno nikada ne miruje. Izgleda da je stalno ak­
tivno, čak i kada spavamo, ipak sanjamo. Doduše, ima
veliki broj ljudi koji tvrde da po pravilu nikada ne
sanjaju, međutim, vrlo je verovatno da se oni samo
ne sećaju svojih snova. Čak je upadljiva činjenica da
se ljudi koji govore u snu najčešće ili ne mogu setiti
sna skopčanog sa govorom ili uopšte činjenice da su
nešto sanjali. Sigurno da ne prođe dan a da ne na­
činimo neku govornu omašku, da se nečega ne mo­
žemo setiti što je inače u drugim prilikama prisutno,
da nas ophrvava zlovolja kojoj ne znamo uzrok itd.
Ovo su simptomi nesvesne delatnosti koja noću po­
staje direktno vidljiva u snovima, dok danju samo
ponekad probija branu koju postavlja svest.
Koliko dopire naše današnje iskustvo možemo
tvrditi da se nesvesni procesi nalaze u kompenzator-
nom odnosu prema svesti. Izričito koristim reč »kom-
penzatoran« a ne reč »kontrastan«, pošto svest i ne­
svesno nisu neophodno u međusobnoj suprotnosti, već
se međusobno dopunjuju do određene celine, do Sop-
stvenosti. Shodno ovoj definiciji Sopstvenost je sve-
snom Ja nadređena veličina. Ono ne obuhvata samo
svesnu već i nesvesnu psihu i stoga je tako reći lič­
nost, što smo takodel Mogli bismo zamisliti da pose-
dujemo parcijalne duše. Tako npr. bez teškoća sebe
same možemo sagledati kao personu. Ali razjasniti
sebi šta smo kao Sopstvenost, prevazilazi našu moguć­
nost predstavljanja, pošto bi za ovu operaciju deo

13 Jung, Odabrana dela, II

193
morao da bude u mogućnosti da shvati celinu. Tako-
đe nema nade da dostignemo ni bar približnu sve-
snost Sopstvenosti jer ma koliko mogli biti svesni,
uvek će biti prisutna neodređena i neodrediva koli­
čina nesvesnog, koja spada u totalnost Sopstvenosti.
I tako Sopstvenost ostaje nama stalno nadređena ve­
ličina.
Nesvesna zbivanja koja kompenzuju svesno Ja
sadrže sve one elemente koji su neophodni za samo-
regulaciju celokupne psihe. Na ličnom stupnju to su
u svesti još nepoznati lični motivi, koji se javljaju u
snovima ili su to značenja dnevnih situacija koje smo
prevideli, ili zaključci koje nismo izveli, ili afekti
koje sebi nismo dozvolili, ili kritike koje smo sebi
uštedeli. Što čovek kroz samospoznaju i njoj odgo­
varajućim postupcima postaje više svestan sebe, tim
više se gubi onaj na kolektivno nesvesnom naslagani
sloj lično nesvesnog. Na taj način nastaje svest koja
više nije sputana u lično osetljivom Ja-svetu, već
uzima učešća u daljem svetu, objekata. Ova šira svest
više nije ono osetljivo, egoistično klupko ličnih želja,
strahovanja, nadanja i ambicija, koje moraju biti
kompenzovane pomoću nesvesnih ličnih protiv-ten-
dencija ili čak i korigovane, već je to funkcija od­
nosa skopčana za objekt, svet, koja individuu pre-
mešta u bezuslovnu, obaveznu i neraskidivu zajednicu
sa svetom. Zapleti koji nastaju na ovom stupnju više
nisu egoistični konflikti želja, već teškoće koje se
tiču kako mene tako i drugihj U krajnoj liniji na o-
vom stupnju radi se o kolektivnim problemima, koji
stavljaju u pokret kolektivno nesvesno, pošto im je
potrebna kolektivna a ne lična kompenzacija. Ovde
možemo doživeti da nesvesno produkuje sadržaje koji
ne važe samo za dotičnog pojedinca, već i za druge,
čak za mnoge i, možda, za sve.
Elgoni, koji žive u prašumama Elgona, objasnili
su mi da ima dve vrste snova: običan san malog čo­
veka i »velika vizija« koju ima samo veliki čovek,
npr. vrač ili poglavica. U malim snovima nema ni­
čega. Ali ako je neko sanjao »veliki san«, onda saziva
celo pleme da bi ga svima ispričao.

194
 Otkud neko zna da li je njegov san »veliki« ili
>mali«? On zna to na osnovu instinktivnog osećanja
značajnosti. On je tako savladan utiskom da mu ne
pada na pamet da san zadrži samo za sebe. On mora
da ga ispriča, psihološki ispravno pretpostavljajući da
je ovaj od značaja za sve. Kolektivni san i kod nas
ima osećajno značenje koje tera na saopštavanje i
pričanje drugima. On proističe iz konflikta odnosa i
zbog toga se mora dovesti u svesni odnos, pošto san
ovog kompenzuje a ne samo neku unutrašnju, ličnu
izopačenost.
Procesi kolektivno nesvesnog ne bave se samo sa
više ili manje ličnim odnosima individue sa njenom
porodicom ili njenom daljom društvenom. grupom,
već i sa njenim vezama sa zajednicom — sa ljudskom
zajednicom uopšte.\ Sto je opštiji i bezličniji uslov
koji izaziva nesvesnu" reakciju, tim će biti značajnija,
neobičnija i jača kompenzatorna manifestacija. Ona
ne tera samo na privatno poveravanje, već dovodi do
otkrovenja, spoznaje, pa čak prisiljava na preuzima­
nje neke uloge.
Kako nesvesno kompenzuje odnose može ilustro-
vati sledeći primer: svojevremeno sam imao kao pa­
cijenta jednog nešto arogantnijeg gospodina. On je
zajedno sa mlađim bratom vodio radnju. Između bra­
će postojao je vrlo napet odnos, što je između ostalog
bio jedan od bitnih uzroka neuroze mog pacijenta. Iz
podataka koje mi je dao pacijent nije mi bilo sasvim
jasno šta je bio stvarni razlog napetosti. Imao je sva­
kakvih kritika u odnosu na brata, takođe nije dao ni­
malo povoljnu sliku o njegovoj nadarenosti. Brat se
često javljao u njegovim snovima, i to vazda u ulozi
Bizmarka, Napoleona ili Cezara. Njegova kuća je iz­
gledala kao Vatikan ili Jildic kiosk. Njegovo nesve­
sno je očigledno imalo potrebu da bitno podigne rang
mlađeg brata. Iz toga sam zaključio da moj pacijent
sebe procenjuje isuviše visoko a brata isuviše nisko.
Dalji tok analize dao je za pravo ovom zaključku u
svakom pogledu.
Jedna mlada pacijentkinja, sanjalački vezana za
majku, stalno je sanjala vrlo nepovoljne snove o njoj

13'
195
— u snu se majka pojavljivala kao veštica, kao avet,
progonitelj. Majka je preko svake mere razmazila
ćerku i svojim nežnostima zaslepila ćerku tako da ova
svesno nije mogla da sagleda štetni majčin uticaj,
zbog čega je nesvesno sprovodilo kompenzatornu kri­
tiku u odnosu na majku.
Jednom mi se desilo da sam jednu pacijentki­
nju intelektualno kao i moralno isuviše potcenio. U
snu sam video zamak na visokoj litici. Na najvišem
tornju nalazila se lođa i tu je sedela moja pacijent­
kinja. Nisam oklevao već sam joj odmah ispričao ovaj
san, naravno ovo je bilo izvanredno uspešno.
Kao što je poznato čovek se rado blamira upravo
pred ljudima koje nepravedno potcenjuje. Naravno
da i obrnuto može biti slučaj, kao što se desilo jednom
mom prijatelju. Kao vrlo mlad student izmolio je
audijenciju kod »ekselencije« Virhova. Kada je, naj­
zad, uplašen trebalo ovom da se predstavi i da kaže
svoje ime, rekao je: »Moje ime je Virhov«, na šta je
ekselencija pakosno se smešeći odvratila: »Ah, i vi se
zovete Virhov?« Osećanje sopstvene ništavnosti oči­
gledno da je u nesvesnom mog prijatelja išlo isuviše
daleko, zbog čega ga je ubrzo nateralo da Virhova
predstavi kao identičnu veličinu.
U ovim više ličnim odnosima naravno da nije po­
trebna baš kolektivna kompenzacija. Nasuprot tome
u prvom navedenom slučaju su figure koje koristi
nesvesno upravo izraženo kolektivne prirode — to
su opšte priznati heroji. U ovom slučaju moguća su
dva tumačenja: ili je mlađi brat moga pacijenta čovek
priznatog i širokog kolektivnog značaja, ili moj paci­
jent pati od samoprecenjivanja u odnosu na svakog a
ne samo u odnosu na brata. Za prvu pretpostavku nije
bilo oslonca, za drugu je govorio već izgled. Kako
arogancija mog pacijenta nije bila namenjena samo
bratu, već široj društvenoj grupi, kompenzacija se
poslužila kolektivnom slikom.
Isto važi i za drugi slučaj. »Veštica« je kolek­
tivna slika, stoga moramo zaključiti da šlepa zavis­
nost mlade pacijentkinje nije bila vezana samo za

196
majku već i za dalju socijalnu grupu. Ovo je bilo slu­
čaj utoliko što je devojka još živela u svom isklju­
čivo infantilnom svetu, koji je još sasvim bio identi­
čan sa roditeljima. Navedeni primeri se odnose na
veze u okvirima ličnog. Ali ima i bezličnih veza ko­
jima je ponekad potrebna nesvesna kompenzacija. U
ovakvim slučajevima se javljaju kolektivne slike,
koje imaju više ili manje mitološki karakter. Mo­
ralni, filozofski i religijski problemi upravo zbog svog
opšte važećeg karaktera obično najranije pobuđuju
mitološke kompenzacije. U gore pomenutoj Velsovoj
knjizi srećemo se sa upravo klasičnom kompenzaci­
jom: Primbli, patuljasto izdanje ličnosti, otkriva da
je on zapravo reinkarnacija Sargona, kralja kraljeva
itd. Srećom genije autora je sirotog Sargona spasao
od prokletstva patološke smešnosti i čitaocu čak pru­
žio mogućnost da sagleda tragični i večiti smisao u
ovoj apsurdnosti: mr Preemblv (Primbli) jedno pravo
ništa, došao je do saznanja da je on prolazište svih
proteklih i budućih vremena. Ova spoznaja nije isu­
više skupo plaćena lakšom sumanutošću, pod pretpo­
stavkom da malog Primbija neće konačno progutati
monstrum jedne iskonske slike, što mu se međutim
skoro desilo.
Opšti problem zla i greha je jedan drugi aspekt
našeg bezličnog odnosa prema svetu. Stoga ovaj pro­
blem stvara kolektivnu kompenzaciju kao skoro ni­
jedan drugi. Kao inicijalni simptom teške prisilne
neuroze jedan pacijent je u svojoj 16. godini sanjao
sledeći san: On ide nepoznatom ulicom. Mračno je.
On čuje iza sebe korake koji se približavaju. On ubr­
zava, lako uplašen. Koraci se približuju a njegov
strah raste. On počinje da trči. Ali koraci izgleda da
ga stižu. Konačno on se okreće da bi video đavola. U
samrtnom strahu on skače i ostaje tako da visi u
vazduhu. Ovaj san se ponovio dva puta, kao znak nje­
gove posebne važnosti.
Kao što je poznato zbog svoje skrupuloznosti i
ceremonijalne prisilnosti prisilna neuroza nema samo
površni izgled moralnog problema, već ona i unutra
vrvi od nečovečnosti, kriminalnosti i opakih zala,

197
protiv čije se integracije očajnički bori izvan ovog«
fino organizovana ličnost. Iz ovog razloga mora se
tako mnogo toga učiniti na ceremonijalno »pravi« na­
čin, donekle kao protivteža zlu koje preteći stoji u
pozadini.'Posle ovog sna počela je neuroza, koja se
uglavnom sastojala od toga što se pacijent, kako se
sam izrazio, održavao u »provizornom« ili »nekonta­
miniranom« čistom stanju, pošto je kontakt sa sve­
tom i svim što je podsećalo na prolaznost prekinuo ili
učinio »nevažećim« pomoću bezumne podrobnosti,
skrupuloznih ceremonija čišćenja i strašljivog drža­
nja za bezbrojne, preko svake mere komplikovane za-
povesti. Još pre nego što je pacijent i naslućivao pred­
stojeće pakleno stanje, pokazao mu je san da ako želi
da se ponovo vrati na zemlju, onda će to za njega
značiti pakt sa zlom.
Na jednom drugom mestu opisao sam san koji
predstavlja kompenzaciju religijskog problema kod
mladog studenta teologije. Kod njega se radilo o sva­
4

kakvim teškoćama verovanja, što nije neobično kod

modernog čoveka. U snu on je bio đak »belog maga«,
koji je, međutim, bio odeven u crno. On ga je podu­
čavao do određene tačke kada je rekao da im je tu
potreban »crni mag«. Crni mag se pojavio ali je bio
obučen u belo. On je tvrdio da je našao ključeve raja,
ali mu je potrebna mudrost belog maga da bi mogao
da sazna šta da započne sa ključevima. Očigledno da
ovaj san sadrži problem suprotnosti, koji je, kao što
je poznato, našao u taoističkoj filozofiji sasvim dru­
gačije rešenje nego u našim zapadnim shvatanjima.
Figure koje koristi san su bezlične, kolektivne slike,
shodno prirodi bezličnog religijskog problema. Na­
suprot hrišćanskom shvatanju san ističe relativnost
dobrog i zla na način koji, bez daljnjega, podseća na
poznati taoistički simbol Janga i Jina.

4
Up. Uber die Archetypen des kollektiven Unbetcus-
sten, u: Von den Wurzeln des Betousstseins, 1954, S. 46, Ges.
Werke, Bd. 9, I Par., 70; Zur Phanomenologie des Geistes im
Mdrchen, u: Symbolik des Geistes, 1953, S. 16, Ges. Werke.
Bd. 9, I. Par. 398; Psychologie und Erziehung, 1950, S. 96,
Ges^ Werke, Bd. 17, Par. 208.

198
 Iz ovakvih kompenzacija svakako se ne srne zak­
ljučiti da nesvesno, što se dalje svest gubi u univer­
zalnim problemima, isto tako produkuje sve daleko­
sežnije kompenzacije. Naime, postoji — ako se tako
sme reći — legitimno i ilegitimno bavljenje bezličnim
problemima. Legitimne su ovakve ekskurzije samo
onda kada proističu iz najdubljih i najiskrenijih in­
dividualnih potreba; nasuprot tome ilegitimne su ako
predstavljaju čisto intelektualnu radoznalost ili po­
kušaje bekstva iz neprijatne stvarnosti. U ovom dru­
gom slučaju nesvesno produkuje isuviše ljudske i sa­
mo lične kompenzacije, koje imaju očiglednu svrhu
da svest vrate na svakodnevicu. Ovakve ličnosti, koje
ilegitimno lebde u beskonačnosti, često imaju smešno
banalne snove koji pokušavaju da priguše ovu preko-
mernost. Tako iz prirode kompenzacije možemo bez
daljnjega izvesti zaključak o ozbiljnosti i opravdano­
sti svesnih stremljenja.
Sigurno da postoji ne mali broj ljudi koji zazire
od toga da prihvati da bi nesvesno moglo da ima
izvesne »velike« misli. Meni bi prigovorili: »Ali da
li stvarno verujete da je nesvesno u stanju da proiz­
vede tako reći konstruktivnu kritiku našeg zapadnog
duha?« Sigurno, ako se ovaj problem shvati intelek­
tualno i nesvesnom imputiraju racionalističke name-
re, onda stvar postaje apsurdna. Nesvesnom se si­
gurno ne sme poturati psihologija svesti, ^Jjegov men­
talitet je instinktivan; ono nema izdiferencirane funk­
cije; ono ne misli na način na koji mi podrazume-
vamo »mišljenje«. Ono samo stvara sliku koja pruža
odgovor stanju svesti i koja sadrži isto toliko ideja
koliko i osećanja i sve je drugo samo ne produkt ra-
cionalističkog razmatranja. Ovakva slika bi se pre
mogla nazvati umetni6kom vizijoml Lako se zaborav­
lja da problem kao ovaj, kome u osnovi leži poslednji
navedeni san, i u svesti snevača nije intelektualno
već duboko emocionalno pitanje. Za moralnog čoveka
etički problem je strastveno pitanje, koje ima svog
korena kako u najdubljim nagonskim zbivanjima ta­
ko i njegovim najidealnijim aspiracijama. Stoga ni­
kakvo čudo ako na to dolazi odgovor iz dubina nje-

199
gove prirode. Činjenica da svako misli da je njegova
psihologija merilo svih stvari i, ako je taj svako slu­
čajno tako plitkouman da se ovakav problem uopšte
i ne pojavljuje u sferi njegovih posmatranja, onda
to ne može dalje brinuti psihologa, pošto on mora
objektivno prisutne stvari uzeti onakve kakve su a
ne da ih deformiše u korist neke subjektivne pretpo­
stavke. Kao što bogatije i opsežnije prirode legitimno
mogu biti opčinjeni bezličnim problemom, isto tako
njihovo nesvesno može odgovoriti u istom stilu; a kao
što svest može postaviti pitanje: zašto postoji taj uža­
san sukob između dobra i zla? tako i nesvesno može
odgovoriti na to: »Razmotri tačnije: oboje su neop­
hodni jedno drugom; i u najboljem, da, upravo u naj­
boljem je klica zla, a ništa nije tako rđavo da iz toga
ne bi moglo da usledi dobro.«
Snevač može naslućivati da je na izgled nerešivi
konflikt možda predrasuda duha zavisnog od vreme­
na i mesta. Na izgled komplikovana slika sna lako bi
se mogla razotkriti kao zoran instinktivni common
sense, kao puki začetak neke razložne misli, koju je,
možda, zreliji duh mogao da smisli i svesno. Slikovno
uobličavanje zamišljenog, koje se inače retko sreće,
je prerogativ onog primitivnog, prirodnog duha, koji
živi u svima nama i samo je zatamnjen jednostrano
razvijenom svesti. Ako kompenzacije, koje je proiz­
velo nesvesno, posmatramo sa ovog ugla, onda se o-
vom načinu posmatranja s pravom može zameriti da
nesvesno procenjuje isuviše sa gledišta svesti. I stvar­
no u ovom razmatranju uvek sam polazio sa stanovi­
šta da nesvesno u neku ruku samo reaguje na svesne
sadržaje, svakako oštroumno, ali ipak bez sopstvene
inicijative. Moja namera nije da pobudim utisak kao
da sam stvarno ubeđen da je nesvesno u svim sluča­
jevima samo reaktivno. Naprotiv, brojna iskustva iz­
gleda da su dokaz da je nesvesno ne samo spontano,
već da može preuzeti i vodstvo. Ima bezbroj slučajeva
gde se ljudi zadržavaju u sitničavoj nesvesnosti, da
bi najzad postali neurotični. Iz njihove tuposti goni
ih neuroza koju je prouzrokovalo nesvesno, vrlo često

200
i protiv njihove lenosti ili protiv njihovog očajničkog
otpora.
Uostalom po mome mišljenju pogrešno je pret­
postaviti da u ovakvim slučajevima nesvesno donekle
postupa po nekom promišljenom, opštem planu i da
stremi realizaciji određenih ciljeva. Nisam našao ni­
šta što bi potvrdilo ovu pretpostavkuJPogonski motiv,
koliko nam je moguće ovako nešto da otkrijemo, iz­
gleda da je nagon za samoostvarenjem. Ako bi se ra­
dilo o opštem (teleološki posmatrano) planu, onda bi
sve individue, koje još raspolažu preteranom nesve-
snošću, neka neodoljiva težnja gonila ka višoj sve-
snosti. To očigledno nije slučaj. Čitavi slojevi naroda,
uprkos notorne nesvesnosti, ne postaju neurotični.
Mali broj onih koje snađe ovakva sudbina su zapra­
vo »viši« ljudi, koji su iz bilo kog razloga isuviše
dugo ostali na primitivnom stupnju.] Njihova priroda
nije mogla da izdrži da trajno ostanu u za njih ne­
prirodnoj tuposti. Uskost njihove svesti i ograniče­
nost njihovog postojanja uštedela im je energiju, koja
se postepeno kumulirala da bi konačno eksplodirala
u obliku više ili manje akutne neuroze. Iza ovog jed­
nostavnog mehanizma ne mora neophodno da bude
neki »plan«. Za objašnjenje je sasvim dovoljna bez
daljnjega razumljiva težnja za samoostvarenjem. Mo­
glo bi se govoriti i o zakasnelom sazrevanju ličnosti.
Ukoliko je vrlo verovatno da smo još prilično
daleko od toga da se popnemo do vrhunca apsolutne
svesnosti, ipak je svakome pristupačna šira svest,
zbog čega se može pretpostaviti da nesvesna zbiva­
nja uvek i svuda privode sadržaje svesti koji, kao
što je poznato, povećavaju opseg svesti. Posmatrano
na ovaj način, nesvesno izgleda kao iskustveno pod­
ručje neodređene veličine. Kada bi bilo samo reaktiv­
no u odnosu na svest, onda bismo mogli da ga ozna­
čimo kao psihički ogledalni svet. U takvom slučaju
bitni izvor svih sadržaja i delatnosti nalazio bi se u
svesti, dok se u nesvesnom naprosto ne bi moglo ništa
drugo naći do u najboljem slučaju izobličene ogledal-
ne slike svesnih sadržaja. Stvaralački proces bio bi
zatvoren u svesti i sve novo ne bi bilo ništa drugo do

201
svesni pronalazak ili izmudrivanje. Protiv ovoga go­
vori iskustvo. Svaki kreativni čovek zna da je neho-
tičnost bitno svojstvo stvaralačke misli. Pošto nesve­
sno nije samo reaktivno ogledanje, već samostalna
produktivna delatnost, to je i njegovo iskustveno
područje sopstveni svet, njegova sopstvena realnost,
0 kojoj možemo reći da deluje na nas kao što mi de-
lujemo na nju, isto ono što možemo reći o iskustve­
nom području spoljašnjeg sveta. I kao što su u spo-
Ijašnjem svetu materijalni predmeti elementi koji ga
konstituišu, tako su psihički faktori predmeti u onom
svetu.
Zamisao psihičke predmetnosti ni u kom slučaju
nije novo otkriće već mnogo pre jedna od najranijih
1 najopštijih »tekovina« čovečanstva: to je ubeđenje
0 konkretnom postojanju sveta duhova. Svet duhova
svakako da nikada nije bio otkriće kao npr. vatra, već
je to bilo iskustvo ili privođenje u svest realnosti, ko­
ja ni u čemu nije zaostajala za materijalnim svgtom.
Sumnjam da uopšte ima primi ti vaca koji ne bi po­
znavali »magično dejstvo« ili »magičnu supstanciju«.
(»Magično« je samo druga reč za psihičko). Takođe
izgleda da skoro svako zna za postojanje duhova. 5

»Duh« je psihička činjenica. Kao što našu sopstvenu

telesnost razlikujemo od tuđih tela, tako i primitivci
(ako uopšte nešto znaju o »duši«) prave razliku iz­
među svoje duše i duhova, pri čemu se ovi drugi
osećaju kao strani i tuđi. Oni su predmet spoljnog
opažaja, dok sopstvena duša (ili jedna od različitih
duša, ako se pretpostavlja više njih), koja se shvata
kao srodna duhovima, po pravilu nije predmet na­
vodnog čulnog opažaja. Duša (ili jedna od različitih
duša) posle smrti postaje duh koji živi i posle umrlog;
1 to često sa karakterološkim pogoršanjem, što delom
protivureči ideji o ličnoj besmrtnosti. Bataki čak ka­
6

žu da ljudi koji su bili dobri u životu postaju zli i opa-

5
Kod negativnih izveštaja treba uvek pomisliti na či­
njenicu da je strah od duhova u datom slučaju tako veliki,
da ljudi čak odriču da se plaše duhova. Ovo sam lično video
kod stanovnika Elgona.
* Joh. Warneck, Die Religioit der Batak, 1909.

202
sni kao duhovi. Otprilike sve ono što primitivci pričaju
o pakostima i podvalama koje duhovi prave živima i
uopšte slika koju razvijaju o »revenants«, do u pojedi­
nosti odgovara fenomenima koje je utvrdilo spiriti-
stičko iskustvo.' I kako saopštenja spiritističkih »du­
hova« ukazuju da se radi o aktivnostima psihičkih
delova, tako su i primitivni duhovi manifestacije ne­
svesnih kompleksa. Važnost koju moderna psihologija
7

pridaje »kompleksu roditelja« je neposredni nastavak

primitivnog iskustva o opasnom dejstvu duhova ro­
ditelja. Cak i greška u rasuđivanju koju čini primi­
tivan čovek pretpostavljajući (bez razmišljanja) da su
duhovi realnosti spoljnog sveta, nalazi svoj nastavak
u našoj (samo delimično tačnoj) pretpostavci da su
stvarni roditelji odgovorni za kompleks roditelja. U
staroj teoriji snova Frojdove psihoanalize, pa čak i
izvan ove, ta pretpostavka je važila čak i kao naučno
objašnjenje. (Da bi se izbegla ova nejasnoća predlo­
žio sam izraz »imago roditelja«). 8

(Naivni čovek, naravno, nije svestan da najbliži

srodnici koji neposredno uplivišu na njega proizvode
sliku u njemu, koja se samo delimično podudara sa
njima, dok je dobrim delom sastavljena od materi­
jala koji potiče iz samog subjekta. Imago nastaje iz
uticaja roditelja i iz specifične reakcije deteta; stoga
je ovaj slika koja je jako uslovljeni odraz objekta.
Naivni čovek naravno veruje da su roditelji onakvi
kakvim ih on vidi. ^lika je projektovana nesvesno i
kada roditelji umru, projektovana slika dejstvu je i
dalje kao da je po sebi i za sebe postojeći duhJTada
primitivni čovek govori o duhovima roditelja koji se
vraćaju po noći (»revenants«) dok ih moderni naziva
kompleks oca ili kompleks majke.
Što je ograničenije polje svesti jednog čoveka,
tim se više psihički sadržaji pojavljuju quasi izvan
7
Up. Die psychologischen Grundlagen des Geisterglau-
bens, u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Tra­
ume. 2. izd., 1948, Ges. Werke, Bd. 8; v. takode A. Jaffe,
Geisterscheinungen und Vorzeichen, 1958.
8
Ovaj izraz preuzela je psihoanaliza, dok je u analitič­
koj psihologiji zamenjen izrazima »praslika« i »arhetip rodi­
telja«.

203
ovog polja, ili kao duhovi ili kao magijske potencije,
projektovane u žive ljude (čarobnjak, veštica). Na
izvesnom višem stupnju razvitka, gde se već sreće
predstava duše, nisu više sve imagines naprosto pro­
jektovane (gde je ovo slučaj, međusobno razgovara
čak i drveće i kamenje), već je ovaj ili onaj komp­
leks bar toliko blizak svesti, da se više ne oseća kao
strah, već kao nešto što pripada jedinki. Ipak se ovo
osećanje pripadnosti pre svega ne prostire toliko da­
leko da se dotični kompleks oseća kao subjektivni sa­
držaj svesti. On u neku ruku ostaje između svesti i
nesvesnog, tako reći u polusenci, doduše s jćdne
strane srodan ili pripadan subjektu svesti, s druge,
međutim, ipak autonomno postojanje i kao takvo su-
protstavljeno svesti, u svakom slučaju nešto što oba­
vezno ne sluša subjektivne intencije, već im je možda
čak nadređeno često izvor inspiracija, opomena ili
informacija »natprirodnih«. Psihološki bi se ovakav
sadržaj mogao objasniti kao delimično autonoman
kompleks, koji još nije potpuno integrisan u svest.
Primitivne duše, egipatski Ba i Ka, su ovakvi kom­
pleksi. Na višem stupnju a naročito kod svih zapad­
nih kulturnih naroda ovaj kompleks je uvek femini-
num (anima i ^ux^) sigurno ne bez dubljeg i značaj­
nijeg razloga.

204
 II

ANIMA I ANIMUS

Među mogućim duhovima duhovi roditelja su

praktički najvažniji, stoga i univerzalno prošireni
kult predaka, koji je prvobitno služio umirivanju
»revenants«-a, dok je na višem stupnju, međutim,
postao jako primetna moralna i vaspitna institucija
(Kina!). Roditelji su za dete najbliži i najuticajniji ro­
đaci. U odraslom uzrastu ovaj uticaj se čepa, zbog
toga se imagines roditelja po mogućstvu još više po­
tiskuju iz svesti i zbog njihovog produženog, čak mo­
žda potlačujućeg uticaj a, lako dobijaju negativno zna­
čenje.' Na ovaj način ostaju imagines roditelja da,
kao nešto strano, borave u psihičkom »spolja«. Ono
što na odraslog čoveka deluje kao neposredni uticaj
okoline namesto roditelja jeste žena. Ona prati čo­
veka, ona mu je najbliža, ukoliko živi sa njim i uko­
liko je više-manje istog životnog doba; ona nije nad­
ređena niti starešinstvom niti autoritetom ili fizič­
kom snagom. Ona je međutim uticajan faktor koji kao
i roditelji proizvodi imago relativno autonomne pri­
rode, ali ne imago koji kao onaj roditeljski treba da
se odcepi, već da se održava asociran u svesti. Zena,
sa njenom psihologijom tako različitom od psihologije
muškarca, jeste (i bila je uvek) izvor informacija o
stvarima koje muškarac i ne vidi. Ona mu može zna­
čiti inspiraciju; njene mogućnosti naslućivanja, če­
sto superiornije od muške, mogu mu dati korisna upo­
zorenja a njena lično orijentisana osećanja mogu mu

205
ukazati na puteve koji su bili. nedostupni njegovim
isuviše malo ličnim osećanjima^Ono što Tacit kaže o
germanskim ženama, u ovom pogledu sasvim je
tačno. 1

Ovde bez sumnje leži jedan od glavnih izvora

femininog kvaliteta duše. Ali izgleda da to nije jedini
izvor. Naime, nijedan muškarac nije tako sasvim mu­
ški da u sebi ne bi imao ničega ženskog. Naprotiv či­
njenica je da upravo vrlo muški muškarci poseduju
(svakako dobro čuvano i skriveno) vrlo bolećiv (često
nepravedno nazivan »ženski«) osećajni život. Smatra
se vrlinom da muškarac po mogućstvu potiskuje žen­
ske crte, kao što se bar do sada smatralo nepodesnim
da žena bude muškaraca. Potiskivanje ženskih crta
i sklonosti naravno da dovodi do nagomila van ja ovih
zahteva u nesvesnom. Imago žene (duša) postaje na­
ravno receptaculum ovih zahteva, zbog čega muška­
rac u svom ljubavnom izboru često potpada iskuše­
nju da osvoji onu ženu koja najbolje odgovara po­
sebnoj vrsti njegove sopstvene nesvesne ženstvenosti,
dakle ženu koja po mogućstvu može da bez dvoumlje­
nja primi projekciju njegove duše. Uprkos tome što
se ovakav izbor često smatra idealnim, isto tako to
može biti njegova najgora slabost, sa kojom se na
ovaj način muškarac ženi (ovo začelo objašnjava ne­
ke krajnje čudne brakove).
Izgleda mi da je, pored uticaja žene, i sopstvena
ženstvenost muškarca ono što objašnjava činjenicu
feminizma kompleksa duše. Pri tom se ne radi samo
o lingvističkoj »slučajnosti«, recimo na način kao što
je sunce u nemačkom femininum, ali u drugim jezi­
cima masculinum, već za to imamo svedočanstva u-
metnosti iz svih vremena — a izvan toga čuveno pi­
tanje: habet mulier animam? Svakako da većina muš­
karaca, koja uopšte ima psihološkog uvida, zna šta
Rajder Hagard (Rider Haggard) misli kada govori o
»She-whomust-be-obeyed«, ili koja struna u njima
treperi kada čitaju Benuaova (Benoit) izlaganja An-

1
Up. Tacitus, Germania, Par. 18, 19.

206
tineje. Isto tako obično znaju koja vrsta žena naj­
2

lakše otelotvorava ovo tajanstveno, ali često isuviše

jasno naslućivano činjenično stanje.
Ova dela zaslužuju široka priznanja zbog toga
što ukazuju na to da u ovoj slici ženske Anime mora
ležati nešto nadindividualno, nešto što za svoju in­
dividualnu jedinstvenost ne zahvaljuje samo efemer­
nom postojanju, već je, naprotiv, nešto tipično, što
negde ima dublje korene a ne samo vidljive površne
spone, na koje sam upravo ukazao. Hagard kao i Be-
noa ovu slutnju nedvosmisleno izražavaju iz istorij-
skog aspekta njihovih Anima figura.
Kao što je poznato nema ljudskog iskustva, a i
nije moguće bilo kakvo iskustvo bez postojanja odgo­
varajuće subjektivne spremnosti. Ali od Čega se sa­
stoji subjektivna spremnost? U krajnjoj liniji ona se
sastoji od urođene psihičke strukture, koja omogućuje
čoveku da uopšte i načini ovakvo iskustvo. Tako ce-
lokupno biće čoveka pretpostavlja ženu, telesno kao
i duhovno. Njegov sistem je a priori podešen na ženu.
kao što je i pripremljen na sasvim određeni svet gde
ima vode, svetlosti, vazduha, soli, ugljenih hidrata
itd. Forma sveta u kome će biti rođen urođena mu
je već kao virtualna slika. I tako su mu roditelji,
žena,, deca, rođenje i smrt urođeni kao virtualne slike,
kao psihičke spremnosti.. Ove apriorističke kategorije
su, naravno, kolektivne prirode, to su slike roditelja,
žene i dece uopšte a ne nekakve individualne pred-
određenosti. Tako i ove slike treba zamisliti kao besa-
držajne i stoga kao nevoljne. One dostižu sadržaj, uti­
caj i konačno svesnost tek onda kada susretnu empi­
rijske činjenice, koje dotiču i oživljavaju nesvesnu
spremnost. One su u izvesnom smislu precipitat sveg
iskustva niza predaka, ali ne i samo to iskustvo. Na­
ma bar tako izgleda pri našem sadašnjem ograni­
čenom znanju. (Moram priznati da još nikada nisam
našao neosporne dokaze nasleđivanja slika sećanja,
ali ne smatram apsolutno isključenim da se pored
kolektivnih precipitata, koji ne sadrže ništa indivi-
a
Up. Rider Haggard, She, 1887, i Pierre Benoit, L'Atlan-
tide 1919.

207
dualno određeno, mogu sresti i individualno određena
nasledna sećanja).
U nesvesnom muškarca postoji nasleđena kolek­
tivna slika žene, način pomoću koje on shvata bivstvo
žene. Ova nasleđena slika je treći važan izvor žen­
stvenosti duše.
Kao što će već čitalac razumeti, ni u kom slučaju
se ne radi o filozofskom ili pak religioznom pojmu
duše, već o psihološkom priznavanju postojanja polu-
svesnog psihičkog kompleksa, koji ima delom auto­
nomnu funkciju. Samo po sebi je razumljivo da ova
konstatacija ima sa filozofskim ili religijskim pojmom
duše upravo onoliko mnogo ili onoliko malo veze ko­
liko i psihologija sa filozofijom i religijom. Ovde u-
opšte ne bih želeo da se upuštam u nekakvu »raspru
fakulteta«, niti da pokušavam da filozofima ili teo­
lozima dokažem šta je zapravo ono što oni podrazu-
mevaju pod reč ju »duša«. Ali obojici moram zabraniti
da propisuju psihologu šta treba da podrazumeva pod
pojmom »duša«. Kvalitet lične besmrtnosti, koju re­
ligijsko gledište rado pridodaje duši, nauka može da
prizna samo kao psihološki indicium koji je već u-
ključen u pojmu njene autonomije. Kvalitet lične
besmrtnosti niukom slučaju nije uvek vezan za dušu
u primitivnom shvatanju, ne čak ni besmrtnost*po
sebi. Sasvim nezavisno od ovog nauci nepristupačnog
gledišta, »besmrtnost« znači pre svega psihičku de-
latnost koja prevazilazi granice svesti. »S onu stranu
groba i smrti« psihološki znači »s onu stranu svesti«,
i ne može ništa drugo da znači pošto priče o besmrt­
nosti uvek potiču samo od živog čoveka, koji kao živ
i onako nije u stanju da govori iz situacije »s onu
stranu groba«.
Autonomija psihičkog kompleksa naravno da pot­
pomaže predstavu nevidljivog, ličnog bića, koje na
izgled živi u svetu različitom od našeg. Ukoliko se,
dakle, delatnost duše oseća kao aktivnost nekog sa­
mostalnog bića, koje na izgled nije vezano za našu
prolaznu telesnost, lako može nastati predstava da
ovo biće postoji za sebe i po sebi, možda u svetu ne­
vidljivih stvari. Svakako da se bez daljnjega ne može

208
uvideti da nevidljivost ovog samostalnog bića ne mora
istovremeno da znači i njegovu besmrtnost. Kvalitet
besmrtnosti ima da zahvali jednoj drugoj, već pome-
nutoj činjenici njegovog porekla — naime, svojstve­
nom istorijskom aspektu duše. Hagard je dao jedan
od najboljih opisa ovog karaktera u She. Kada bu­
disti kažu da sa uznapredovalim usavršavanjem, na-
stalim kroz unutrašnju prisnost sa životom, nastu­
pa sećanje na ranije inkarnacije, onda se one odnose
na isto psihološko činjenično stanje, svakako sa tom
razlikom što se istorijski faktor ne pripisuje duši već
Sopstvenosti. Sasvim odgovara dosadašnjem, potpuno
ekstravertnom zapadnom duhovnom stavu da se bes­
mrtnost osećajno (i tradicionalno) pripisuje duši, koje
se manje ili više razlikuje od čovekovog Ja, a koja
se svojim ženskim kvalitetima razlikuje od Ja. Bilo
bi sasvim logično kada bi kod nas, kroz produbljiva­
nje do sada zapostavljene introvertne duhovne kultu­
re, došlo do promene koja bi bila bliska istočnjačkom
duhu, pošto bi se besmrtnost sa dvosmislene figure
duše (Anima) pomerila na Sopstvenost. Bitno prece-
njivanje spoljnih, materijalnih objekata je ono što
konsteluje duhovnu i nevidljivu figuru u unutraš­
njem svetu čoveka (naravno u svrhu kompenzacije i
samoregulacije). U osnovi uzev istorijski faktor nije
skopčan samo sa arhetipom ženskog, već sa svim ar­
hetipovima uopšte, tj. svim naslednim jedinicama,
duhovnim kao i telesnim. Naš život je isti kao što
je bio od vajkada. On svakako da u našem smislu
nije ništa prolazno, pošto isti fiziološki i psihološki
procesi, koji su hiljadama godina svojstveni čoveku,
traju još uvek i daju unutrašnjem osećanju -duboku
slutnju »večnog« kontinuiteta življenja. Naša Sop­
stvenost, kao zajednički pojam našeg živoga sistema,
ne sadrži samo precipitat i zbir sveg proživljenog
života, već je i ishodna tačka, plodno materinsko tle
sveg budućeg života, čije naslućivan je je jasno dato u
unutrašnjem osećanju kao istorijski aspekt. Iz ovih
psiholoških osnova zakonomerno proističe ideja bes­
mrtnosti.

14 Jung, Odabrana dela, II

209
 U istočnjačkom gledanju nedostaje pojam Ani-
me, onakav kakvim smo ga postavili ovde, isto tako,
logično, nedostaje i pojam persone. Ovo ni u kom slu­
čaju nije slučajno, pošto, kako sam već gore naglasio,
postoji kompenzatorni odnos između persone i Anime.
Persona je komplikovani sistem odnosa između
individualne svesti i zajednice, neka vrsta maske koja
je s jedne strane sračunata na to da načini određeni
utisak na druge, s druge da prikrije pravu prirodu
individue. Da je ovo drugo suvišno može tvrditi samo
onaj ko je sa svojom personom identičan u tolikoj
meri da više ne poznaje samog sebe; a da ono prvo
nije neophodno može da uobražava samo onaj ko
nije svestan prave prirode njegovih bližnjih. Zajed­
nica očekuje, odnosno mora da očekuje od svake in­
dividue da po mogućstvu što potpunije igra njoj do-
deljenu ulogu, dakle, neko ko je sveštenik, ne samo
da objektivno vrši svoju službenu funkciju, već i da
u svako doba i u svim uslovima bez dvoumljenja igra
ulogu sveštenika. Zajednica ovo zahteva kao neku
vrstu sigurnosti; svakako mora da ostane na svom
mestu, jedan je obućar, drugi pesnik. Ne očekuje se
da jedan bude oboje. Nije ni uputno biti oboje, pošto
bi to bilo krajnje neprijatno. Jedan takav bi bio »dru­
gačiji« od ostalih ljudi, i stoga ne sasvim pouzdan.
On bi u akademskom svetu bio »diletant«, politički
»neproračunljiva« veličina, religijski »slobodan duh«,
ukratko na njega bi pala sumnja nepouzdanosti i ne-
dovoljnosti, pošto je zajednica ubeđena da samo obu­
ćar, koji nije uz to i pesnik, može isporučivati pro­
fesionalno prave cipele. \Jednoznačnost lične pojave
je praktički važna stvar, pošto prosečni čovek, kao ta­
kav jedino poznat zajednici, mora svoju pamet da
angažuje oko jedne stvari, da bi mogao da stvori
nešto vredno, od čega bi dvoje bilo za njega isuviše
mnogo. Naša zajednica je neosporno podešena na
ovakve ideale. Stoga nikakvo čudo da svako ko hoće
nešto da doprinese mora uzeti u obzir ova očekiva­
nja.' Kao individualnost, naravno da niko ne može da
se bez ostatka utopi u ovim očekivanjima, stoga kon­
strukcija veštačke ličnosti postaje neophodnost koja

210
se ne može odbaciti. Zahtevi pristojnosti i dobrih obi­
čaja čine ostalo za motivaciju sticanja korisne maske,
Iza te maske, onda, nastaje ono što se naziva »gri-
vatni život«. Ovo dovoljno poznato razdvajanje svesti
u dve, često smešno različite figure, predstavlja od­
lučujuću psihološku operaciju, koja ne može ostati
bez posledica na nesvesno.
JKonstrukcija kolektivno pogodne persone znači
snažni ustupak spoljnjem svetu, pravo samožrtvova-
nje, koje Ja upravo prisiljava na identifikaciju sa
personom, tako da stvarno ima ljudi koji veruju da
su ono što predstavljaju. »Bezdušnost« ovakvog sta­
va je, međutim, samo prividna, pošto nesvesno ni pod
kojim uslovima ne podnosi ovakvo pomeranje teži-
štaJAko kritički razmotrimo ovakve slučajeve, onda
otkrivamo da je izvanredna maska intimno kompen-
zovana »privatnim životom«. Pobožni Drumond
(Drummond) se vajka da je »ćudljivost teret pobož­
nih«. Naravno, onaj ko sebi izgradi isuviše dobru
personu, žanje razdražljivu ćudljivost. Bizmark je pa­
tio od histeričnih kriza plača, Vagner je vodio prepi­
sku o svilenoj vrpci kućne haljine, Niče je pisao pi­
smo »dragom Lami«, Gete je vodio razgovore sa Eker-
manom, itd. Ali ima rafiniranijih stvari nego što su
banalni »lapsusi« heroja. Jednom sam se upoznao s
jednim poštovanja dostojnim čovekom — čovek bi ga
bez teškoća mogao nazvati svecem; tri dana obilazio
sam oko njega i nigde nisam mogao da na njemu ot­
krijem neku manu običnog smrtnika. Moje osećanje
niže vrednosti bilo je ugroženo i već sam počeo ozbilj­
no da razmišljam o tome da se popravim. Četvrtog
dana, međutim, konsultovao sam njegovu ženu .. Od
tada mi se više nije ništa slično dešavalo. Ali iz toga
sam naučio da onaj ko se sjedini sa svojom perso­
nom, može sve ono što ometa da prepusti ženi a da
ova to i ne primeti, ali da teškom neurozom plaća
svoje samožrtvovanje.
iflve identifikacije sa socijalnom ulogom su uop­
šte izdašni izvori neuroza. Čovek ne može nekažnjeno
da se otarasi svoje prirode u korist jedne veštačke
ličnosti.JtVeć sam pokušaj u svim običnim slučajevi-

14*
211
ma dovodi do nesvesnih reakcija: ćudljivosti, afekti,
strahovi, prisilne predstave, slabosti, poroci itd. So­
cijalno »jaki čovek« je u »privatnom životu« često
dete prema svojim sopstvenim osećanjima, njegova
javna disciplina (koju posebno zahteva od drugih)
privatno tužno propada. Njegovi »profesionalni po­
let« kod kuće ima melanholičan lik; njegov »neupr-
ljani« javni moral iza maske izgleda čudnovato: ne­
ćemo da govorimo o delima, već samo o fantazijama:
takođe i žene ovakvih ljudi mogle bi štošta da ispri­
čaju; njegov nesebični altruizam — njegova deca ima­
ju drugo mišljenje.
U onoj meri u kojoj svet individue mami na iden­
tifikaciju sa maskom, individua je prepuštena unu­
trašnjem dejstvu. »Visoko stoji na dubokom« kaže
Laoce. Iz unutrašnjeg sveta navire suprotnost, pa čak
izgleda kao da nesvesno potiskuje Ja sa istom snagom
sa kojom Ja privlači personu.' Nedostatak otpora spo-
lja prema primamljivosti persone, znači sličnu slabost
u unutrašnjem svetu prema uticaju nesvesnog. Spo-
Ija se igra aktivna i jaka uloga, unutra se razvija efe-
mirana slabost prema svim uticajima nesvesnog; po­
stepeno nadvladavaju neraspoloženja i ćudi, strašlji-
vost, pa čak feminizirana seksualnost (sa kulminaci­
jom u impotenciji).
Persona, idealna slika muškarca kakav bi tre­
balo da bude, unutra se kompenzuje pomoću ženske
slabosti, i kako individua prema spol ja igra ulogu
jakog čoveka, unutra postaje žena, Anima, pošto i3

jeste Anima ono što stupa naspram persone. Ali pošto

je unutrašnji svet taman i neprovidan za ekstraverti-
ranu svest, a kako čovek što je više identičan sa per­
sonom tim manje može misliti o svojim slabostima,
suprotnost persone, Anima, ostaje potpuno u tami i
stoga se pre svega projektuje, zbog čega junak dolazi
pod papuču svoje žene, Ako je porast njene moći zna­
tan, ona ga loše podnosi. 2ena postaje manje vredna,
a time je muškarcu dat dobrodošao dokaz da nije on,
junak, manje vredan u »privatnom životu«, već nje-

Radi definicije ovog pojma up. Psychologische Tj/pen,

3

1950, Ges. Werke, Bd. 6.

212
gova žena. Zato žena ima za mnoge tako privlačnu
iluziju da se bar udala za heroja, ne brinući se za
sopstvenu nekorisnost. Ovu igru iluzija često naziva­
ju »životnim sadržajem«.
Kako je za svrhu individuacije, samoostvarenja,
neophodno da čovek zna da pravi razliku između
onoga kako izgleda sebi a kako drugima, tako je i za
istu svrhu potrebno da postane svestan svog nevidlji­
vog sistema odnosa prema nesvesnom, naime Animi,
da bi mogao da se diferencira od nje. Od nečeg ne­
svesnog čovek ne može da se razlikuje, U pitanju
persone naravno da je lako nekome objasniti da su
on i njegova služba dve različite stvari. Nasuprot
tome čovek teže može da se diferencira od Anime,
i to stoga teže što je nevidljiva. Čovek čak pre svega
gaji predrasudu da sve što dolazi iznutra potiče iz
najdubljih osnova bića. »Jaki čovek« će nam, možda,
priznati da je stvarno u »privatnom životu« sumnjivo
nedisciplinovan, ali to je njegova slabost, sa kojom
se on u neku ruku solidariše. U ovoj tendenciji na­
ravno da leži nasleđeni deo kulture, koji nije za pot-
cenjivanje. Naime, ako prizna da je njegova idealna
persona odgovorna za ništa manje idealnu Animu,
tada su uzdrmani njegovi ideali, svet postaje dvo­
smislen, on sam postaje podozriv. Obuzima ga sumnja
u dobro, još gore, sumnja u sopstvene dobre namere.
Ako čovek pomisli sa kojim silnim istorijskim pret­
postavkama su uz naše privatne ideje skopčane dobre
namere, onda će shvatiti da je u smislu našeg dosa­
dašnjeg gledanja na svet prijatnije da se optuži za
ličnu slabost, nego da uzdrma ideale.
Ali kako su nesvesni faktori isto tako uslovljava-
juće činjenice kao i veličine koje regulišu život za­
jednice, pri čemu je prvo isto tako kolektivno kao i
ovo drugo, onda sam u stanju da takođe dobro naučim
da pravim razliku između onoga što ja želim i onoga
šta mi se nameće od strane nesvesnog, kao što mogu
da sagledam šta od mene zahteva ustanova u kojoj
radim a šta ja želim,.'Pre svega su, uostalom, uočljivi
samo inkpmpatibilni zahtevi od spol ja i iznutra, tako
se Ja nalazi između ovih kao između čekića i nakov-

213
nja. Naspram ovog Ja, koje najčešće nije više ništa
drugo do lopta kojom se igraju spoljašnji i unutraš­
nji zahtevi, postoji teško odrediva instancija koju ni
pod kojim uslovom ne bih hteo da prekrijem sumnji­
vim nazivom »savest«, iako bi uprkos tome ta reč
u svom najboljem značenju vrlo pogodno označila tu
instanci] u.jOno šta je kod nas postalo iz »savesti« opi­
sao je Spiteler (Spitteler) sa neprevaziđenim humo­
rom. Stoga treba po mogućstvu izbegavati susedstvo
4

ovih značenja. Covek je u mnogo boljoj situaciji ako

sebi predoči da je ona tragična igra suprotnosti iz­
među unutrašnjeg i spoljnjeg čovekovog sveta (U
Hiobu i Faustu prikazana kao božja opklada) u osnovi
uzev energetizam životnog procesa, onaj napon su­
protnosti koji je neophodan samoregulaciji. Ma kako
bile različite u pojavi i nameri ove suprotne snage,
u osnovi uzev znače i žele život individue; one se za
ovo kolebaju kao sredina vage. Upravo stoga što su
upućene jedna na drugu, sjedinjuju se u središnom
smislu, koji se tako reći nužnim načinom dobrovoljno
ili ne rađa iz individue i stoga ga ova naslućuje. Co­
vek ima utisak i oseća ono šta bi trebalo da bude i
šta bi moglo da bude. Odstupiti od ovog naslućivan ja
znači stranputicu, zabludu i bolest.
Svakako da nije slučaj što od reči »persona« p o ­
tiču naši moderni pojmovi »personlich« (lično) i »Per-
sonlichkeit« (ličnost). |Cao što za moje Ja mogu da
tvrdim da je ono lično nTličnost, tako isto mogu reći
za moju personu da je ona ličnost sa kojom se više
ili manje identifikujem. Činjenica da u tom slučaju
zapravo imam dve ličnosti nije čudnovata utoliko što
svaki autonomni ili samo relativno autonomni komp­
leks ima svojstvo da nastupa kao ličnost, odnosno
personificirali. Ovo se najlakše može posmatrati kod
takozvanih lipTritističkih manifestacija, automatskog
pisanja i slično. Produkovane rečenice su uvek lični
iskazi, izneti u ličnom Ja obliku, kao kada bi iza sva­
kog iznetog fragmenta rečenice stajala i ličnost. Na-

4
Up. Carl Spitteler, Prometheus und Epimetheus, Jena
1915, i Jung, Psychologische Typen, 1957, S. 227. Ges. Werke,
Bd. 6, Par. 261.

214
ivni razum stoga odmah mora misliti na duhove. Slič­
no se može posmatrati i kod halucinacija duševnih
bolesnika, iako su ove često mnogo jasnije od prvih
samo misli ili fragmenti misli, čiju vezu sa svesnom
ličnošću često svako može bez daljnjega sagledati.
Sklonost relativno autonomnih kompleksa da se
neposredno personifikuju je takođe razlog zašto per­
sona nastupa »lično« u tolikoj meri, da Ja bez isuviše
velikih teškoća može zapasti u sumnju koja je nje­
gova »prava« ličnost.
Isto ono što važi za personu i uopšte za sve auto­
nomne komplekse, važi i za Animu — ona je isto
tako ličnost, i iz tog razloga lako se može projekto-
vati na ženu, tj. ona je, dok je nesvesna, uvek pro­
jektovana, pošto je sve nesvesno projektovana. Prvi
nosilac slike duše svakako da je majka, kasnije su
to one žene koje pobuđuju čovekova osećanja, sve­
jedno da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Po­
što je majka prvi nosilac slike duše, razdvajanje od
nje je koliko delikatan toliko i važan moment od
najvećeg vaspitnog značaja. Stoga već kod primitiv­
nih naroda srećemo veliki broj običaja koji organi-
zuju odvajanje. Nije dovoljno to što je jedinka od­
rasla, niti samo spoljnje odvajanje, potrebne su po­
sebno upečatljive ceremonije obrezivanja muškaraca
i ponovnog rađanja, da bi se sprovelo efikasno odva­
janje od majke (a time i od detinjstva).
Kao što otac deluje kao zaštita od opasnosti
spoljnjeg sveta i na taj način za sina postaje uzor
persone, tako mu je i majka zaštita od opasnosti koje
prete iz tame njegove duše. Inicijacijom muškarac
saznaje i upoznaje do tada neslućene stvari, tako da
je u stanju da se liši majčine zaštite.
Moderni čovek mora da se liši ovih, uprkos sveg
primitivizma u osnovi uzev izvanrednih vaspitnih me-
ra. Posledica toga je da se Anima u obliku imaga maj­
ke prenosi na ženu sa ishodom da muškarac, čim se o-
ženi, postaje detinjast, sentimentalan, zavistan i poko­
ran, ili u drugom slučaju svadljiv, tiranin i osetljiv,
stalno usredsređen na svoju superiornu muškost. Ovo

215
drugo je naravno samo preokret prvog. Zaštita protiv
nesvesnog, što mu je značila majka, modernom čo-
veku nije ničim zamenjena, zbog čega je njegov brač­
ni ideal nesvesno uobličen tako da njegova žena ako
je ikako moguće mora preuzeti magičnu ulogu majke.
Ispod paravana idealnog braka on zapravo traži za­
štitu kod majke i tako zavodnički izlazi u susret po-
sedničkom instinktu žene. Njegov strah od tamnih
neočekivanosti nesvesnog posuđuje ženi ilegitimnu
moć i brak uobličava u »intimnu zajednicu«, koja
stalno preti da se rasprsne zbog unutrašnje napeto­
sti — ili on iz protesta čini suprotno od ovoga sa istim
uspehom.
Mišljenja sam da je izvesnim modernim ljudima
neophodno da sagledaju ne samo svoju različitost od
persone, već i od Anime. Kako naša svest uglavnom
— shodno zapadnjačkom stilu — gleda prema spol ja,
unutrašnje stvari ostaju u mraku. Ali ova teškoća
se može lako prevazići, naime na taj način što će se
jednom pokušati da se sa istom koncentracijom i kri­
tikom razmotri onaj psihički materijal koji izlazi na
videlo ne spol ja, već samo u privatnom životu. Kako
je čovek naviknut da stidljivo prećutkuje ovu drugu
stranu (možda čak drhti pred rođenom ženom da bi
ova mogla da ga izda) i da, ako je otkriven, pokajnički
prizna svoju »slabost«, to obično kao jedina vaspitna
metoda ostaje da čovek po mogućstvu potiskuje sla­
bosti ili da ih bar skriva pred drugima. Ali time se
ne postiže ništa.
Ono što zapravo treba činiti najbolje sam obja­
snio na primeru persone. Tamo je sve vidljivo i jasno,
dok je kod Anime za nas zapadnjake sve tamno. (Ako
Anima u velikoj meri osujećuje dobre namere svesti
time što organizuje privatan život koji je u neugod­
nom kontrastu u odnosu na blistavu personuj onda
je to isto kao kada se naivni čovek, koji nema pojma
o personi, u životu sudara sa najneugodnijim teško­
ćama. Ima takvih ljudi koji nemaju razvijenu personu
— »Kanađani, koji ne poznaju prikrivenu učtivost
Evropljana« —, koji upadaju iz jednog društvenog
»gafa« u drugi, bezazlenih i nevinih duševnih gnja-

216
vatora ili dirljiva deca ili — ako su žene — Kasandre
zbog njihove netaktičnosti, večito pogrešno shvaćene,
koje ne znaju šta da čine i stoga uvek pretpostavljaju
praštanje; koje svet ne vide već ga samo sanjaju. To
su slučajevi na kojima možemo videti kako deluje
zapuštena persona i šta čovek treba da radi u ovakvoj
nevolji. Takvi ljudi mogu da izbegnu razočaranja i
na j različiti je patnje, scene i nasilja samo na taj način
što će naučiti kako čovek treba da se ponaša. Oni
moraju da shvate šta zajednica očekuje od njih; njima
mora da bude jasno da u svetu ima faktora i lica koji
su daleko iznad njih; oni moraju da znaju šta znači
za druge ono što oni rade itd. To je naravno nastavni
plan osnovne škole za onog ko je na prikladan način
izobrazio svoju personu. Ali ako sada obrnemo koplje
i onog ko poseduje blistavu personu suprotstavimo
Animi, a za poređenje uzmemo čoveka bez persone,
onda ćemo videti da je ovaj u odnosu na Animu i nje­
ne prilike isto tako dobro obavešten kao onaj u od­
nosu na svet. Upotreba ovog iskustva kod obojice
naravno da može biti i zloupotreba, što je vrlo ve-
rovatno i slučaj.
Čoveku sa personom naravno da neće ni najma­
nje biti jasno gledište postojanja unutrašnjih real­
nosti, isto onoliko malo koliko i onom drugom real­
nost sveta, koja za njega ima samo vrednost privlač­
ne ili fantastične pozornice. Ali činjenica unutrašnjih
realnosti i njihovo bezuslovno priznavanje je, na­
ravno, conditio sine qua non za ozbiljnost prihvatanja
problema Anime. Ako mi je spoljni svet samo fan­
tazma, kako onda mogu da se ozbiljno pomučim da
za to izgradim komplikovani sistem odnosa i prila-
gođavanja? Na isti način gledište »ništa do fantazija«
nikada mi neće dati povoda da moje Anima manife­
stacije smatram nečim drugim do budalastim slabo­
stima. lATTako stojim na stanovištu da svet postoji
spolja'i unutra, da realnost pripada spoljnom kao i
unutrašnjem svetu, onda moram, dosledno tome, da
smetnje i nepodnošljivosti, sa kojima se sukobljavam
unutra, shvatim kao simptom nedovoljnog prilago-
đavanja na uslove unutrašnjeg sveta. Kao što se udar-

217
ci koje naivko dobija u ovom svetu ne mogu izlečiti
moralnim potiskivanjem, isto tako ne pomaže da se
njegove »slabosti« rezignirano knjiže kao takve.
Ovde postoje razlozi, namere i posledice, u koje volja
i razumevanje mogu da zadru. Uzmimo na primer
onog »neokaljanog« poštenjačinu i javnog dobročini­
telja, čija se žena i deca plaše njegovog besa i njegove
eksplozivne ćudljivosti. Šta čini Anima u ovom slu­
čaju?
Odmah možemo videti, ako stvari prepustimo
njihovom prirodnom toku, da će se žena i deca otu­
điti i da će se oko njega stvoriti vakuum. On će pre
svega lamentirati o bezdušnosti njegove porodice i
ponašati se još gore nego ranije. To će otuđenje uči­
niti apsolutnim. Ako nije napušten od svih dobrih
duhova, on će posle izvesnog vremena primetiti svoju
izolaciju, i u svojoj usamljenosti počeće da shvata či­
me je uzrokovano razdvajanje. On će se, možda, za­
čuđeno zapitati: »Kakav je to demon ušao u mene?«
naravno ne primećujući smisao ove metafore. Ovome
slede kajanje, pomirivanje, zaborav, potiskivanje a
posle toga nova eksplozija.'Očigledno da Anima po­
kušava da iznudi razdvajanje. Ova tendencija narav­
no da nije ni u čijem interesu. Anima se gura između
svega kao ljubomorna ljubavnica, koja želi da čoveka
odvrati od njegove porodice. Služba ili inače kakav
drugi socijalni položaj koji pruža prednosti mogu uči­
niti isto; ali tu razumemo u čemu se sastoji snaga na-
mamljivanja. Ali odakle Anima crpi ovu privlačnu
snagu? Prema analogiji sa personom mora da u poza­
dini kao zavodljiva obećanja stoje vrednosti ili nekak­
ve važne i uticajne stvari. U ovim trenucima čovek
mora da se čuva racionalizacija. Vrlo je lako pomisliti
na to da se onaj pošten jačina zagledao u neku drugu
ženu. To može biti, čak može biti aranžirano od strane
Anime kao najefikasnije sredstvo za postizanje cilja.
Ovakav aranžman ne treba pogrešno shvatiti kao svr­
hu samoj sebi, pošto se neukaljani pošten jačina isto
tako, shodno zakonima, može i razvesti, što u njego­
vom osnovnom stavu ne menja ama baš ništa. Stara
slika samo dobija novi okvir.

218
 Stvarno je ovaj aranžman vrlo česta metoda da
se sprovedu rastave — i otežaju konačna rešenja.
Zbog toga je probitačnije ne smatrati da je ovoj tako
bliskoj mogućnosti konačna namera rastava. Napro­
tiv, izgledtfj>reporučTjivo da se ispitaju pozadine ten­
dencije Anime. Prvi korak za ovo je ono što bih želeo
da nazovem objektivacija AnimeJ naime striktno od­
bijanje tendencije razvoda kao sopstvene slabosti. Tek
kada se to desilo, može se donekle postaviti pitanje
Animi: »Zašto hoćeš ovaj razvod?« Postaviti u ovo­
likoj meri lično ovo pitanje ima veliku prednost —
naime, na ovaj način se upoznaje ličnost Anime, i
veza sa njom postaje moguća^Što se smatra ličnijom,
tim bolje.'
Ovo može svakom onom ko je navikao da postu­
pa intelektualno i racionalistički da izgleda upravo
smešno. Sigurno da bi bilo više nego apsurdno kada
bi neko sa svojom personom, koju priznaje samo kao
čisto psihološko sredstvo veze, zaželeo da stupi u di­
jalog. Ali to je apsurdno samo za nekoga ko ima per-
sonu. Ali ko je nema, on je u ovoj tački ništa drugo
do primitivac, koji, kao što je poznato, stoji samo sa
jednom nogom na onome što mi obično nazivamo re­
alnost; sa drugom, međutim, stoji u svetu duhova,
koji je njemu stvarno realan. Naš primer je u svetu
moderni Evropljanin, u duhovnom svetu, međutim,
dete paleolitskog čoveka. Zbog toga on mora da do­
zvoli neku vrstu preistorijske škole za malu decu.
Sve dotle dok ne stekne prave pojmove o silama i fak­
torima jednog drugog sveta. Stoga je rjgdino ispravno
što čini, kada Figuru Anime shvata kao jedinu auto­
nomnu ličnost i njoj upućuje lična pitanja.
Ovo zamišljam kao stvarnu tehniku. Kao što je
poznato svako ima ne samo osobinu, već i sposobnost
da vodi dijaloge sa samim sobom. U svim slučajevima
velikih dilema upućujemo sebi pitanje (ili kome dru­
gom?): »Šta da radim?« glasno ili tiho i mi (ili ko
inače?) na to čak i dajemo odgovor. U našoj nameri
da upoznamo dubine našeg bića, malo može da nas
brine ako donekle živimo u nekoj vrsti metafore. Mi
prihvatamo kao simbol naše sopstvene primitivne za-

219
ostalosti (ili, hvala bogu, još prisutne prirodnosti) što,
kao i crnci, lično razgovaramo sa našom »zmijom«.
Kako psiha ni u kom slučaju nije jedinstvena, već
protivurečno mnoštvo kompleksa, neophodna disocija-
cija u raspravi sa Animom ne pada nam isuviše te­
ško. »Veština se sastoji samo u tome da se da reč ne­
vidljivoj prisutnosti, da se njoj u određenim trenu­
cima stavi na raspolaganje izražajni mehanizam, a
da čoveka pri tom ne savlada gađenje, koje se, pri­
rodno, može osetiti pri takvoj na izgled apsurdnoj
igri sa samim sobom, ili sumnja u »istinitost« glasa
onog drugog. Upravo je taj moment tehnički neopho­
dan. Naime, mi smo navikli da se identifikujemo sa
našim mislima u tolikoj meri, da uvek pretpostavlja­
mo da smo ih i stvorili. Za čudo, često su upravo naj-
nemogućije misli one za koje osećamo najveću sub­
jektivnu odgovornost. Kada bi čovek bio više svestan
toga kakvim je strogim univerzalnim zakonima pod­
ređena i najdivljija i svojevoljna fantazija, onda bi,
možda, pre bio u stanju da upravo ovakve misli po-
smatra kao objektivna zbivanja, isto onako kao snove
za koje ipak ne pretpostavlja da su namerni i hoti­
mični izumi. Sigurno da je potrebna najveća objek­
tivnost i odsustvo predrasuda ako čovek želi da »dru­
goj strani« pruži priliku za opažajnu psihičku aktiv­
nost. Zbog svesnog stava koji potiskuje druga strana je
bila prisiljena samo na indirektne, simptomatske ma­
nifestacije najčešće emocionalne vrste, a samo u tre­
nucima prevalentnog afekta dolazile su krhotine mi­
saonih ili slikovnih sadržaja na površinu, svakako sa
neminovnim propratnim pojavama, tako da se Ja
trenutno identifikovalo sa tim ispoljavanjima, samo
po sebi razumljivo da bi ih neposredno potom opo-
zvalo. Stvarno, ponekad čoveku izgleda kao avantura
kada doživi šta se sve može reći u afe^Ju^ Ali, kao
što je poznato, to se lako zaboravlja ili čak poriče.
Naravno da treba računati sa ovim mehanizmima
obezvređivanja i poricanja, ako čovek želi da se po­
stavi objektivno. Navika da čovek gura nos u tuđe
poslove, da koriguje i kritikuje već je po tradiciji
vrlo jaka i po pravilu se pojačava kroz strah, koji

220
čovek ne može da prizna ni drugom, ni sebi, strah od
podrivajućih istina, opasnih spoznaja, neprijatnih
konstatacija, in summa od svih stvari koje tako veli­
kom broju ljudi daju povoda da od samovanja sa
samim sobom beže kao od kuge. Kaže se da je ego­
centrično ili »nezdravo« baviti se samim sobom: »sop-
stveno društvo je najgore; to vodi u melanholiju« —
to su sjajne ocene našihjljudskih svojstava. Ali one
tačno odgovaraju zapadnjačkom duhu. Onaj ko tako
misli, očigledno ne misli na to kakvo zadovoljstvo
moraju imati drugi ljudi u društvu takvih plašiji-
vaca.JPolazeći od činjenice da se čovek u afektu če­
sto nevoljno prepušta istinama druge strane, savetno
je upravo koristiti afekat da bi se drugoj strani omo­
gućilo da dođe do izražaja. Stoga bi se isto tako mo­
glo reći da čovek treba da se uči veštini da sebi sa­
mom govori iz afekta i u okvirima ovog, onako kao
kada afekat govori bez obzira na našu razumnu kri­
tiku. Dok afekat govori, kritika mora da ćuti. Ali
kada je afekat izneo svoj slučaj, onda treba da bude
kritikovan isto onako savesno kao kada bi ona druga
strana bila nama bliski čovek. Ali to nije dovoljno;
međusobna rasprava treba da traje toliko dok diskusi­
ja ne dospe do zadovoljavajućeg kraja. Da li je rezul­
tat zadovoljavajući ili ne, o tome odlučuje samo sub­
jektivno osećanje. Naravno da ništa ne koristi uobra-
žavati bilo šta. Mučno poštenje prema samom sebi i
nikakvo prebrzo zaključivanje onoga što bi eventual­
no mogla reći druga strana, su neophodni uslovi ove
tehnike vaspitanja Anime|
Sa nama zapadnjacima svojstvenim strahom od
druge strane, povezano je nešto specifično. Ovaj strah,
naime, nije sasvim neopravdan, nezavisno od toga što
je realan. Mi bez daljnjega shvatamo strah deteta i
primitivca od dalekog, nepoznatog sveta. Isti strah po­
stoji i kod nas na našoj detinjastoj unutrašnjoj strani,
gde isto tako dodirujemo daleki, nepoznat svet. Me­
đutim, mi imamo samo afekat, ne znajući da je to
strah od sveta, pošto je onaj svet nevidljiv." O tome
imamo ili samo teorijske pretpostavke ili praznoverne
predstave. Ni pred nekim obrazovanim ljudima ne

221
može se govoriti o nesvesnom a da se ne dotakne mi­
sticizam. Strah je opravdan utoliko što je naše ra­
cionalno gledanje na svet, sa njegovim tako čvrstim
(zbog sumnjičavosti) verovanjem u naučne i moralne
postavke, iz korena potreseno podacima poreklom sa
druge strane. Kada bi čovek mogao sve to da izbegne,
onda jedino preporučljiva istina bila bi emfatično
»quieta non movere« filistra, čime bih izričito hteo
da podvučem da gore izloženu tehniku nikome ne bih
preporučio kao nešto neophodno ili pak korisno, sva­
kako nikome ko iz nevolje ne potrže za nečim takvim.
Kao što je rečeno postoje različiti stupnjevi, i ima sta­
raca koji umiru kao odojčad, a još godine gospodnje
1927. rađali su se pećinski ljudi. Ima istina koje su
istinite tek prekosutra i takvih koje su još juče bile
tačne — i takvih koje ni u jedno vreme nisu tačne.
Mogu da zamislim da bi neko tako reći iz svete
radoznalosti korio ovakvu tehniku, možda neki mladić
koji ne bi želeo da ima krila zbog sakatosti svojih
nogu, već zbog toga što stremi suncu. Ali odrastao,
koji je izgubio tako mnogo iluzija, samo će se na silu
povinovati ovom unutrašnjem ponižavanju i preda­
vanju i još jednom se prepustiti dečjim strahovima.
fNije mala stvar stajati između dnevnog sveta polju­
ljanih ideala i odbačenih vrednosti i noćnog sveta na
izgled besmislene fantastike^ Neugodnost ovog stano­
višta je stvarno tako velika da svakako nema nikoga
ko ne bi potrgao za svojom sigurnošću, pa čak kada
bi to bilo »mašanje unazad« — npr. ponovno vraćanje
majci koja je štitila detinjstvo od noćnih strahova.
Onome ko se plaši potrebna je zavisnost, kao slabosti
oslonac. Zbog toga je već primitivni duh iz duboke
psihološke nužnosti stvorio religiozno učenje, otelot-
vorenu u vračevima i sveštenicima. Extra ecclesiam
nulla salus — i danas je još važeća istina, za one koji
mogu da se ponovo nje maše. Za mali broj onih koji
to ne mogu postoji samo zavisnost od čoveka — izgle­
da mi skrušeni ja i ponosnija, slabija i jača nego bilo
koja druga. Sta treba reći o protestantima? Oni ne­
maju ni crkve ni sveštenika, oni imaju samo Boga —
pa čak se sumnja i u samog Boga.

222
 Čitalac će se sigurno začuđeno zapitati: »Ali šta
produkuje Anima da su potrebna takva osiguranja,
kako bi se sprovela rasprava sa njom?« Zeleo bih da
preporučim mome čitaocu da prouči uporednu istoriju
religije tako da za nas mrtve izveštaje popuni sa emo­
cionalnim životom, koji su osećali oni koji su doživ­
ljavali ove religije. Na taj način može se steći pojam
o onome šta živi na drugoj strani. Stare religije sa
svojim uzvišenim i smešnim, dobrim i surovim sim­
bolima nisu pale s neba već su nastale iz čovekove
duše, iste onakve kakva i u ovom trenutku živi u
nama. Sye.ove stvari, njihovi praoblici, žive u nama i
mogu se u svakom trenutku sručiti na nas sa svojom
rušilačkom snagom, naime u obliku masovne suge­
stije protiv koje je pojedinac bespomoćan/ Naši stra­
šni bogovi samo su promenili imena, oftTse sada za­
vršavaju sa »-izam«. Ili bi, možda, neko imao obraza
da tvrdi da su svetski rat ili ma koji »-izam« bili du­
hoviti izumi? Isto onako kao što spol ja živimo u svetu
gde u svako doba neki kontinent može da potone,
polovi da se pomere i u svakom trenutku da izbije
neka nova pošast, tako i unutra živimo u svetu gde
u svako doba može nastati nešto slično, svakako samo
u„ obliku ideje, ali ne manje opasno i nepouzdano.
"\Neprilagođavanje na ovaj unutrašnji svet je isto tako
propust sa teškim posledicama kao ignoracija i ne­
sposobnost u spoljnom svetu, Samo najminimalniji
deo čovečanstva, koji uglavnom živi na ovom polu-
ostrvu Azije, koje, gusto naseljeno, strci u Atlantski
okean, deo čovečanstva koji sebe naziva »obrazova­
nim«, je zbog oskudnog kontakta sa prirodom pod­
legao ideji da je religija neka vrsta posebnog dušev­
nog poremećaja, čija svrha još nije pronađena. Iz
dovoljne udaljenosti gledano, recimo iz centralne
Afrike ili Tibeta svakako da izgleda kao da je ovaj
delić čovečanstva njemu nesvesni »derangement men-
tal« projektovao na još instinktivno zdrave narode.
Pošto nas stvari unutrašnjeg sveta subjektivno
utoliko više uplivišu što su nesvesnije, tako je i za
onog ko želi da načini dalji napredak u svojoj sop-
stvenoj kulturi (a zar sve kulture ne počinju kod po-

223
jedinca?) neophodno da'objektivira dejstva Anime a
zatim da pokuša da sazna koji su sadržaji u osnovi
ovih dejstava.l Time će steći prilagodljivost i zaštitu
od nevidljivog. Ovo prilagođavanje naravno da ne
može uslediti bez ustupaka uslovima oba sveta, flž
uzimanja u obzir zahteva unutrašnjeg i spoljašnjeg
sveta, bolje rečeno iz njihovog konflikta, proističe ono
što je moguće i neophodno.' Na žalost naš zapadnjački
duh, zbog svog nedostatka kulture u ovom odnosu
sjedinjavanja suprotnosti na središnom putu, ovom
fundamentalnom glavnom delu unutrašnjeg iskustva
još nije pronašao pojam, a da ne govorimo naziv koji
bi se pristojno mogao postaviti pored kineskog Tao-a.
To je istovremeno najindividualnija činjenica i naj-
univerzalnije, najzakonomernije smisaono ispunjenje
živog bića.
U dosadašnjem toku izlaganja uzimao sam u ob­
zir isključivo mušku psihologiju. Anima kao femini-
num je figura koja kompenzuje mušku svest. Kod
žene je, međutim, kompenzujuća figura muškog ka­
raktera, i zbog toga se može označiti kao Animus.
Ako i nije baš jednostavan zadatak opisati šta se pod-
razumeva pod Anima, kada treba da se izloži psiho­
logija Animusa, onda se gomilaju teškoće koje se
skoro graniče sa nemogućim.
Činjenica da muškarac svoju reakciju Anime na­
ivno pripisuje samom sebi, ne uviđajući da ne može
da se identifikuje sa autonomnim kompleksom, po­
novo se pojavljuje u ženskoj psihologiji, ali u još ve­
ćoj meri. Činjenica identifikacije sa autonomnim
kompleksom je glavni razlog teškoće shvatanja i
predstavljanja,' nezavisno od neizbežne ne jasnoće i ne-
poznatosti problema. Bezazleno mi vazda polazimo od
pretpostavke da smo u sopstvenoj kući samo mi go-
spodari.\Stoga naše shvatanje mora najpre da se pri-
vikne na* misao da mi i u našem najintimnijem du­
ševnom životu živimo u nekoj vrsti kuće, čiji su pro­
zori i vrata usmereni u spoljni svet, čiji predmeti i
sadržaji doduše delu ju na nas ali nam ne pripadaju.
Mnogima nije lako zamisliti ovu pretpostavku, isto
kao što im bez daljnjega ne uspeva da stvarno uvide

224
i prihvate da njihovi bližnji ne moraju da neophodno
imaju istu psihologiju kao onij Moj čitalac možda mi­
sli da je poslednja primedba preterana, pošto je čo­
vek uglavnom svestan individualnih razlika. Ali mora
se uzeti u obzir činjenica da naša individualna psi­
hologija svesti potiče iz prvobitnog stanja nesvesno-
sti, pa stoga i nerazlikovanja (Levi-Bril — Levy-
-Briihl — to označava kao »participation mystique«).
Zbog toga je svest o različitosti relativno kasna teko­
vina čovečanstva i po svoj prilici relativno mali ise-
čak iz neodređeno velikog polja prvobitnog identite­
ta. Razlikovanje je suština i conditio sine qua non
svesti. Stoga je sve nesvesno nerazlikovano i sve ono
što se zbiva nesvesno potiče iz osnove nerazlikovanja,
dakle pre svega je sasvim neodređeno u svojoj pri­
padnosti ili nepripadnosti Sopstvenosti. Ne može se
a priori utvrditi da li se to nalazi kod mene ili kod
drugog ili kod obojice. Takođe ni osećanja u ovom
pogledu ne daju neki čvrst oslonac.
Ženama se ne može eo ipso pripisati inferiorna
svest; ona je samo drugačija nego što je muška svest.
Ali kao što je žena često jasno svesna stvari koje
muškarac još pipa u mraku, tako ima, shodno prirodi
stvari, i iskustvenih područja kod muškaraca koja kod
žene još leže u senci neizdifirenciranosti, uglavnom
stvari za koje se žena, pre svega, malo interesuje. Lič­
ne veze su joj po pravilu važnije i interesantnije od
objektivnih činjenica i njihove povezanosti. Široko
područje trgovine, politike, tehnike i nauke, čitavo
carstvo primenjenog muškog duha kod žene pada u
senku svesti, nasuprot tome ona razvija dalekosežnu
svesnost ličnih veza, čije beskrajno nijansiran je po
pravilu izmiče muškarcu.
Stoga od nesvesnog žene možemo očekivati sa­
svim drugačije aspekte od onih koje srećemo kod
muškaraca. Ako bi trebalo da označim jednom rečju
šta u ovom odnosu čini razliku između muškarca i
žene, šta, dakle, karakteriše Animus naspram Anime,
onda bih mogao reći samo ovo: kao što {Anima rađa
ćudi, tako i Animus stvara mišljenja, i kao što ćudi
muškarca izbijaju iz tamnih pozadina, tako se i mi-

1S Jung, Odabrana dela, II

225
šljenja žene zasnivaju na isto tako nesvesnim, apri-
orističkim pretpostavkama. Animus-mišljenja često
imaju karakter čvrstih ubeđenja, koja se ne mogu
iako uzdrmati, ili principa koji su na izgled nepo-
vredljivo važeći. Ako analiziramo ova mišljenja, onda
se pre svega sudaramo sa nesvesnim pretpostavkama
čije postojanje, međutim, treba tek otkriti, tj. mišlje­
nja su naizgled tako smišljena kao da ovakve pret­
postavke postoje. U stvarnosti se mišljenja uopšte ne
smišljaju već postoje gotova i to u tolikoj meri stvar­
na i neposredno ubedljiva da žena i ne pomišlja na
mogućnost sumnje.
Covek je sklon da pretpostavi da se Animus, slič­
no Animi, personifikuje u obličju jednog muškarca.
Ovo je, kako uči iskustvo, samo uslovno tačno pošto
se neočekivano ovome pridružuje okolnost koja uslov-
ljava u suštini drugačije stanje stvari nego kod muš­
karca. Naime, Animus se ne pojavljuje kao jedna
ličnost, već naprotiv kao množina. U Velsovoj noveli
Christina Alberta's Father junakinja je u čitavom
svom radu i delanju potčinjena nadređenoj moralnoj
instanci, koja joj sa neumoljivom oštrinom i odsus­
tvom mašte, suvo i tačno s vremena na vreme govori
šta čini i iz kakvih pobuda. Vels naziva ovu instancu
»Court of Conscience«. Ova množina razložnih sudi-
ja, dakle neka vrsta kolegijuma, odgovara personifi­
kaciji Animusa. 'Animus je nešto kao skup očeva i
drugih autoriteta, koji ex cathedra donose nepobitne,
»razumne« sudove.^Tačnije sagledano ovi sudovi, koji;
tako mnogo polažu'na sebe, su uglavnom reči i miš­
ljenja, možda nesvesno napabirčena još od detinjstva
i nagomilana u kanon prosečnih istina, tačnosti i ra­
zumnosti; riznica pretpostavki, koja odmah bilo gde
da nedostaje svestan i kompetentan sud (što je obično
slučaj) ispomaže sa mišljenjem. Ova mišljenja se
pojavljuju čas u obliku takozvanog zdravog ljudskog
razuma, čas u obliku duhovno skučenih predrasuda,
čas u obliku principa koji travestuju vaspitanje. »Od-
uvek se to tako radi«, ili »pa svi kažu da je to tako«.
Samo po sebi je razumljivo da će se Animus pro-
jektovati isto onoliko često kao Anima. Ljudi pogodni

226
za projekciju su ili žive kopije dragoga Boga, koji za
sve imaju odgovor, ili su nepriznati novatori, koji
raspolažu valjanim rečnikom u kome su svakakve
opšte ljudske istine prevedene u terminologiju »plo­
donosnog doživljavanja«. Animus bi bio nedovoljno
okarakterisan ako bi se predstavio samo kao konzer-
visana kolektivna savest; on je novator koji, sasvim
suprotno njegovim ispravnim mišljenjima,' pokazuje
neobičnu slabost za teško razumljive, nepoznate reči,
koje na najprijatniji način zamenjuju neprijatno raz­
mišljanje.
Kao i'Anima tako je i Animus ljubomorni ljubav­
nik, kome uvek uspeva da umesto stvarnog čoveka
u prvi plan stavi mišljenje o njemu, mišljenje čije se
bezuslovno sporne osnove nikada ne podvrgavaju kri­
tici. Animus-mišl jenja su vazda kolektivna i gube iz
vida individue i individualnu ocenu, isto onako kao
što se Anima sa svojom anticipacijom i projekcijom
osećanja postavlja između muškarca i žene. Ova miš­
ljenja imaju za muškarca — ukoliko je žena lepa —
nešto dirljivo detinjasto, što mu pomaže da dođe do
njemu prijatne, očinske poučnosti; ukoliko, međutim,
žena ne dodiruje sentimentalnu stranu zbog čega se
onda od nje očekuje kompetentnost a ne dirljiva bes­
pomoćnost i glupost, tada njena Animus-mišljenja
imaju za muškarca nešto razdražujuće, uglavnom
zbog njihovog lošeg obrazloženja — isuviše mišljenja
samo radi mišljenja — samo kako bi bar imali jedno
mišljenje, itd. Muškarci ovde obično postaju otrovni,
pošto je (neoboriva činjenica da Animus uvek mami
Animu, zbog čega svaka dalja diskusija postaje bez­
izgledna' (a naravno isto tako i viceversa).
Kod intelektualnih žena Animus daje povoda in­
telektualnom i kako bi trebalo kritičkom argumen-
tovanju i rezonovanju, koje se uglavnom sastoji u
tome da se sporedna slaba tačka pretvori u besmisle­
nu glavnu stvar. Ili po sebi jasna diskusija zapetljava
se do očajanja uvođenjem sasvim drugačijeg, po mo­
gućstvu krivog stanovišta. Ne znajući ovakve žene
su usmerene samo na to da nasekiraju muškarca, či­
me još potpunije potpadaju pod vlast Animusa.'»Na

15«
227
žalost, uvek imam prava«, priznala mi je jedna takva
žena.
Sve ove kako poznate tako i nepoželjne pojave
potiču jedino i samo od ekstraverzije Animusa. On ne
spada u svesne funkcije odnosa, već treba da omogući
vezu sa nesvesnim. Umesto da žena dopusti da joj za
određenu spoljnu situaciju mišljenja padaju na pamet
— za situacije o kojima bi trebalo svesno razmisliti
— trebala bi da okrene Animusa, kao funkciju prise-
ćanja, ka unutra, gde bi on omogućio prisećanje na
sadržaje nesvesnog. Tehnika razračunavanja sa Ani-
musom, u principu je ista kao u slučaju Anime, samo
što ovde mišljenja, predstavljaju ono od čega bi žena
kritički trebalo da se distancira, ne da bi mišljenja
potisla, već da bi, pomoću istraživanja njihovog po­
rekla, prodrla u njihovu tamnu pozadinu, gde se onda
sudara sa iskonskim slikama isto kao muškarac u
svom obračunu sa AnimomA Animus je neka vrsta
precipitata sveg iskustva "lenskih predaka u odnosu
na muškarce — i ne samo to: on je plodno, stvaralač­
ko biće, svakako ne u obliku muškog stvaranja, već
on nešto rađa, nešto što se može nazvati \6yoc; oTcep-
U-CCTUCOS-, plodna reč. Kao što muškarcu njegovo delo,
kao celokupno biće potiče iz njegove unutrašnje žen­
stvenosti, tako i unutrašnja muškost žene rađa stva­
ralačke klice, koje oplođavaju ženstvenost muškarca.
To bi bila »femme inspiratrice« koja ima i mogućnost
— ako je pogrešno usmerena — da postane najgora
svađalica i principijelna cepidlaka — »animus ho-
und«, kako je to pogodno nazvala jedna od mojih pa­
cijentkinja.
_2ena opsednuta Animusom uvek je u opasnosti
da izgubi svoju podesnu žensku personuO isto kao što
muškarac u istim uslovima rizikuje efeminizaciju.
Ovakvi psihički spolni preobražaji potiču jedino i
samo iz toga što se jedna funkcija, koja pripada unu­
tra, okreće put spolja. Razlog perverzije je, naravno,
nedovoljno ili čak odsutno priznavanje unutrašnjeg
sveta, koji autonomno postoji naspram spoljnjeg sve­
ta, koji isto tako postavlja važne zahteve in puncto
prilagođavanja, kao i spoljni svet.

228
 Sto se tiče pluraliteta Animusa nasuprot mono-
ličnosti Aniine, izgleda mi da je ova posebna činje­
nica korelat svesnog stava. Svesni stav žene je uop­
šte mnogo ekskluzivnije ličan nego muškarčev.Njen
svet se sastoji od očeva i majki, braće i sestara, muža
i dece. Ostali Svet se sastoji od sličnih porodica koje
se međusobno pozdravljaju, izvan ovoga svaka je
zainteresovana samo za sebe. Svet muškarca je narod,
»država«, koncerni itd. Porodica je samo sredstvo
određenog cilja, jedan od temelja države, _a njegova
žena nije neophodno ta žena (svakako ne onako kao
što žena misli kada kaže »moj muž«).[Opšte mu je
bliže nego lično, stoga se njegov svet sastoji od mno­
štva paralelnih faktora, dok njen svet s one strane
supruga dostiže svoj kraj u nekoj vrsti kosmičke ma-
gline. Stoga je strašna isključivost muškarca vezana
za Animu, nasuprot tome neodređeno mnoštvo žene
za Animus.fDok pred muškarcem lebdi oštro ocrtano
značajno obličje Kirke ili Kalipse, Animus je pre iz­
ražen u obliku Letećeg Holanđanina i inače nepozna­
tih akeanskih gostiju, nikada sasvim određeno uhvat­
ljivih, promenljivih i pokretnih. Ovi se izrazi javlja-
! ju naročito u snovima, u konkretnoj stvarnosti to
mogu biti viteški tenori, bokserski šampioni, veliki
1 ljudi u dalekim, nepoznatim gradovima.
Oba ova sutonska obličja tamne pozadine (stvar­
ni, polugroteskni »čuvari praga« — da upotrebimo
pompezni teozofski mamac) imaju neiscrpno mnogo
aspekata, sa kojima bi se mogle popuniti čitave knji­
ge. Njihove komplikacije i 'zapleti su- bogati kao svet,
isto tako opsežni kao nepregledna raznolikost njiho­
vog svesnog korelata, persone. Oni još stoje u sferi
sutona, tako da još upravo možemo sagledati da je
autonomni kompleks Anime, kao i Animusa, u osnovi
uzev psihološka funkcija, koja je samo zahvaljujući
njenoj autonomiji i nerazvijenosti uzurpirala ili, bolje
rečeno, do sada još zadržala ličnost. Ali već sagleda­
vamo mogućnost da razorimo njihovu personifika­
ciju, budući da njihovim privođenjem u svest pra­
vimo mostove koji treba da vode u nesvesno. Pošto
ih namerno ne koristimo kao funkcije, oboje su još

229
personifikovanl kompleksi i ne mogu biti integrisani
svesti sve dok su im nepoznati sadržaji. Rasprava sa
njima treba da osvetli njihove sadržaje i tek kada je
ispunjen ovaj zadatak i kada je svest dovoljno upo­
znala nesvesna zbivanja koja se ogledaju u Animi,
Anima će se stvarno oseća ti kao čista funkcija.
Ja, naravno, ne očekujem da svaki čitalac bez
daljnjega shvati šta se mislilo pod Animus i Anima.
Ali se nadam da je bar stekao utisak da se ovde ni u
kom slučaju ne radi o nečem »metafizičkom«, već o
empirijskim činjenicama koje se mogu isto tako iz­
raziti racionalnim i apstraktnim jezikom. Namerno
sam izbegavao isuviše apstraktan jezik, pošto se u tim
stvarima, koje su do sada bile tako nepristupačne na­
šem iskustvu, uopšte ne radi o tome da se čitaocu
izlože intelektualne formulacije, već je mnogo pre ne­
ophodno da mu se predoče stvarne iskustvene mo­
gućnosti. Niko ne može stvarno razumeti ove stvari,
ako ih sam nije iskusio. Stoga mi je mnogo više stalo
do toga da pokažem puteve i mogućnosti takvog is­
kustva nego da postavljam intelektualne formule
koje, zbog nedostatka iskustva, neminovno ostaju
prazne reči. Na žalost, ima isuviše mnogo onih koji
uče napamet reči i izmišljaju iskustva da bi se, u za­
visnosti od temperamenta, verno ili kritički tome pre­
pustili. Ovde se radi o novom pitanju jednog novog
(a ipak tako starog!) psihološkog iskustvenog područ­
ja, o kome teorijski možemo reći nešto relativno va­
žeće tek onda kada dovoljnom broju ljudi budu poz­
nate odgovarajuće psihičke pojave. Ćovek uvek naj-
pre otkriva samo činjenice a nikakve teorije. Formi­
ranje teorija proističe iz diskusije velikog broja uče­
snika.

230
 III

TEHNIKA RAZLIKOVANJA IZMEĐU JA I

FIGURA NESVESNOG

Zapravo bih bio dužan da čitaocu pružim iscrpan

primer specifične delatnosti Animusa i Anime. Na
žalost ti materijali su tako obimni a pored toga zah-
tevaju mnoštvo objašnjenja simbola, tako da jedno
takvo izlaganje nisam bio u stanju da unesem u ok­
vire ovog spisa. Neke od ovih produkata, zajedno sa
svim njihovim simboličnim vezama, publikovao sam
kao posebno delo, na koje moram uputiti čitaoca.
1

Tamo, svakako, nema ni pomena o Animi, pošto mi

je ova funkcija tada bila još nepoznata. Ali kada pa­
cijentkinju posavetujem da se priseti nesvesnih sa­
držaja, ona će produkovati slične fantazije. Muška
viteška figura, koja skoro nikada ne nedostaje, je
Animus. (A. niz fantastičnih doživljaja demonstrira
postupni preobražaj i razlaganje autonomnog komp­
leksa.
Ovaj preobražaj je svrha borbe sa nesvesnim.
Ako ne usledi preobražaj, onda nesvesno ima nesma­
njeni uslovni uticaj i u datom slučaju će se zadržati
i održavati neurotski simptomi uprkos svoj analizi i
svem razumevanjui ili će se zadržati prisilan prenos,
što je isto tolikoTose kao i neuroza. U takvim sluča­
jevima očigledno da nikakva sugestija, dobra volja

1
Wandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo iz­
danje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5.

231
niti čisto reduktivno razumevanje nisu pomogli da se
uništi moć nesvesnog. Time nije rečeno — što bih
ponovo jasno želeo da podvučem — da sve psihote­
rapijske metode uzete zajedno ništa ne vrede. Hteo
bih samo da naglasim činjenicu da nema mali broj
slučajeva gde lekar mora da se odluči da se temeljno
pozabavi sa nesvesnim, zapravo da se pripremi na
borbu sa nesvesnim. To je naravno nešto drugo nego
tumačenje. U ovom poslednjem slučaju se pretpo­
stavlja da lekar već unapred zna, pošto može da tu­
mači. U prvom slučaju, međutim, — u slučaju borbe
— radi se o nečemu drugom nego što je tumačenje:
radi se o izazivanju nesvesnih zbivanja, koja nailaze
u svest u obliku fantazija. Covek može pokušati da
tumači ove fantazije. U mnogim slučajevima može
biti veoma važno da pacijent naslućuje značaj izne-
tih fantazija. Ali od odlučujućeg je značaja da paci­
jent potpuno doživi fantazije i da ih takođe i razume,
ukoliko intelektualno razumevanje spada u totalnost
doživljaja. Ali razumevanju ne bih dao prednost. Na­
ravno da lekar mora da u razumevanju pomogne pa­
cijentu, ali on neće i ne može sve razumeti, tako da
se, ako je ikako moguće, treba čuvati od veštačkog
tumačenja. Jer suština u prvoj liniji i nije tumačenje
i razumevanje fantazija, već mnogo pre njihovo do­
življavanje. Alfred Kubin (Alfred Kubin) dao je u
svojoj knjizi: Die andere Seite (Druga strana) vrlo
2

dobar prikaz nesvesnog, tj. on je opisao ono što je ne­

svesno doživeo umetnik u njemu. To je umetnički
doživljaj, koji je u smislu ljudskog doživljavanja
nepotpun. Preporučio bih svakome ko se interesuje
za ova pitanja da pažljivo pročita ovu knjigu. Tu će
otkriti ovu nepotpunost — viđeno je i doživljeno u-
metnički, ali ne ljudski. Bod »ljudskim« doživljajem
podrazumevam da ličnost autora nije samo pasivno
uključena u viziju, već da sa punom svešću reaguje
i dejstvuje u susretu sa figurama vizije. Istu kritiku
bih uputio autorki fantazija u mojoj gore pomenutoj
knjizi; i ona se prema fantazijama koje se javljaju

* Miinchen, 1908.

232
iz nesvesnog postavlja samo perceptivno, u najboljem
slučaju pasivno trpeljivo. Stvarna borba sa nesve-
snim zahteva svesno stanovište suprotstavljeno nesve­
snom.
Sta pod ovim mislim pokušaću da razjasnim na
jednom primeru. Jedan moj pacijent imao je sledeću
fantaziju: »On vidi kako njegova verenica trči ulicom
prema reci. Zima je i reka je zaleđena. Ona nailazi
na led, a on je sledi. Ona daleko izmiče a tamo je
led ispucao; otvara se tamna pukotina i on se plaši
da bi ona mogla da propadne. I stvarno ona nestaje
u rascepu između santi, dok on tužno gleda za njom.«
U ovom odlomku iz jedne veće celine jasno se
može prepoznati stav svesti — on je perceptivan i
trpeljiv, tj. slika fantazije se samo vidi i oseća, ona
je tako reći dvodimenzionalna, pošto on sam ima
nedovoljno udela u svemu tome, fantazija ostaje samo
slika koja je, doduše, očigledna i pobuđuje osećanja,
ali ipak nestvarna poput sna. [Ova nestvarnost se za­
sniva na tome što on sam ništa ne stvara, u svemu
tome nije aktivanJDa je ova fantazija stvarnost, on
se ne bi kolebao da spreči verenicu u izvođenju nje­
nog samoubistva. Lako bi mogao da je npr. uhvati
i fizički spreči da sa leda skoči u vodu. Kada bi se u
stvarnosti ponašao onako kako se ponašao u fantaziji,
to bi značilo da je očigledno oduzet, bilo zbog straha,
bilo zbog nesvesne pomisli da on zapravo ne bi imao
ništa protiv ako bi ona izvršila samoubistvo. Činje­
nica da se u fantaziji ponaša pasivno je samo izraz
njegovog odnosa prema aktivnosti nesvesnog uopšte
— on je fasciniran i omamljen nesvesnim. U stvar­
nosti on pati od svih mogućih depresivnih predstava
i ubeđenja da nije sposoban ni za šta, da je beznade-
žno nasledno opterećen, da njegov mozak degeneriše
itd. Ova negativna osećanja su dobrim delom auto­
sugestije, koje prima bez diskusije. On ih, doduše,
može intelektualno sasvim da razume i proceni nji­
hovu nevažnost. Ali pored ovog postoje i osećanja.
Ona su intelektualno neuhvatljiva, pošto se ne za­
snivaju na intelektualnoj ili racionalnoj osnovi, već
na nesvesnom, iracionalnom životu fantazija, koje

233
nisu pristupačne svesnoj kritici. U takvim slučajevi­
ma nesvesnom se mora pružiti prilika da produkuje
svoje fantazije; prethodni odlomak je samo jedan ta­
kav produkt nesvesne delatnosti fantazije. Kako se
radi o psihogenoj depresiji, njegova depresija se u-
pravo zasniva na ovakvim fantazijama, čijeg posto­
janja on uopšte nije bio svestan. Kod prave melan­
kolije, teškog zamora, trovanja, itd., slučaj je bio
obrnut: poštp je pacijent depresivan, on ima takve
fantazije. U slučaju psihogene depresije, naprotiv, on
je deprimiran jer ima takve fantazije. Moj pacijent
je pametan mlad čovek, koji je putem duže analize
intelektualno obavešten o kauzalnosti njegove neu­
roze. Ali intelektualno razumevanje nije promenilo
ništa na njegovoj depresiji. U ovakvom slučaju lekar
ne treba da se nekorisno trudi oko daljeg produblja-
vanja kauzalnosti slučaja, jer, ako uopšte ništa ne ko­
risti više ili manje dalekosežno razumevanje, onda
sigurno da neće koristiti ni otkriće nekog novog kau­
zalnog delića. V ovom slučaju nesvesno jednostavno
ima nesavladivu prevagu, tj. ono raspolaže atraktiv­
nom snagom koja je u stanju da oduzme svaku vred­
nost svesnim sadržajima, drugim recima da libido po­
vuče iz svesnog sveta i na taj način da proizvede »de­
presiju«, »abaissment du niveau mental« (Žane —
Janef). Ali u ovom slučaju moramo, shodno zakonu o
energiji, očekivati gomilanje vrednosti (=libido,) u
nesvesnom.
Libido se ne može drugačije shvatiti do u odre­
đenom obliku, tj. libido je identičan sa slikama fan­
tazije. Libido možemo ponovo osloboditi iz nesvesnog
samo na taj način što ćemo privoditi njemu odgova­
rajuće slike fantazije. Stoga u ovakvom slučaju ne­
svesnom dajemo prilike da svoje fantazije dovede do
površine. Na ovaj način nastao je prethodno opisani
odlomak. To je deo iz duge serije slika fantazije v e ­
likog bogatstva, koje odgovara onom energetskom iz­
nosu koji je izgubila svest i njeni sadržaji. Svesni svet
pacijenta je postao hladan, prazan i siv, nasuprot
tome nesvesno je žihavno, moćno i bogato. Karakte­
ristično je za bivstvo nesvesne psihe da je dovoljna

234
samoj sebi i da ne poznaje ljudske obzire. Ono što je
jednom zapalo u nesvesno tu će se i zadržati, bez ob­
zira da li svest zbog toga pati ili ne. Svest može da
umre od gladi i da se smrzne, dok u nesvesnom buja
i cveta.
Bar tako u prvom momentu izgleda. Ali ako is­
tražujemo nešto dublje, onda nalazimo da ova ljud­
ska bezbrižnost nesvesnog ima određenu svrhu i cilj.
Ima psihičkih ciljeva koji se nalaze s onu stranu sve-
snih ciljeva, pa im se čak mogu neprijateljski suprot­
stavljati. Neprijateljsko ili bezobzirno ponašanje ne­
svesnog prema svesti nalazimo samo tamo gde svest
ima pogrešan i nametljiv stav.
Svesni stav mog pacijenta je toliko jednostrano
intelektualan i racionalan, da se sama priroda u nje­
mu buni i uništava njegov celokupni svet vrednosti.
On sam sebe ne može načiniti neintelektualnim i oslo­
niti se na neku drugu funkciju, npr. osećanja; sasvim
jednostavno zbog toga što ih ne poseduje. Njih po­
seduje nesvesno. Zbog toga nam nije preostalo ništa
drugo do da donekle nesvesnom prepustimo vodstvo
i da mu damo mogućnost da u obliku fantazija po­
stane sadržaj svesti. Pacijent se ranije grčevito držao
svog intelektualnog sveta i mudrovanjem se branio
od onoga što je smatrao bolešću. Sada pak treba da
joj se preda i ako ga uhvati depresija, ne sme sebe u
cilju zaborava da prisiljava na neki rad ili nešto slič­
no, već mora da prihvati svoju depresiju i da njoj u
neku ruku prepusti reč.
To je upravo suprotno od prepuštanja nekoj ćudi,
što je tako karakteristično za neurozu: to nije slabost
niti kolebljivo popuštanje, već težak rad koji se sa­
stoji u tome da čovek, uprkos primamljivosti ćudi,
zadržava svoju objektivnost i od ćudi stvara svoj ob­
jekt, umesto da joj dozvoli da bude dominantni sub­
jekt. On mora pokušati da dopusti da mu njegovo
raspoloženje govori; njegova ćudljivost mora mu reći
kako ona izgleda i u kakvoj fantastičnoj analogiji bi
se dala izraziti.
Gore pomenuti odlomak fantazije je deo vizu-
alizovane ćudi. Da nije smogao da bude objektivan

235
 prema sopstvenoj ćudi, on bi umesto maštanih slika
imao samo parališuće osećanje da ide sve do đavola,
da je neizlečiv itd. Ali pošto je svojoj ćudljivosti dao
prilike da samu sebe izrazi u slici, njemu je uspelo
da bar mali iznos libida, kroz nesvesnu snagu uobli-
čavanja pretvori u obliku slike u svesni sadržaj i time
da ga oduzme nesvesnom.
Ali ovaj pokušaj je nedovoljan, pošto se poželjno
potpuno doživljavanje fantazije ne sastoji samo u
pbsmatranju i trpljenju, već i u aktivnom učestvo­
vanju. Pacijent bi udovoljio ovom zahtevu kada bi
se i u fantaziji ponašao onako kako bi se nesumnjivo
ponašao u stvarnosti. On nikada ne bi pasivno po-
smatrao kako se davi njegova verenica, već bi prisko­
čio i sprečio je u njenoj nameri. To bi moralo da se
desi i u fantaziji. Ako bi mu uspelo da se i u fan­
taziji ponaša onako kako se ponaša u sličnoj, stvarnoj
situaciji, onda bi time dokazao da fantaziju uzima
ozbiljno, tj. da nesvesnom pridaje bezuslovnu vred­
nost realnosti. Time bi pobedio svoje jednostrano in­
telektualno gledište i na taj način indirektno uvažio
iracionalno gledište nesvesnog.
To bi bio poželjni potpuni doživljaj nesvesnog.
Ali ne sme se potceniti šta to znači u stvarnosti:
moj realni svet je ugrožen fantastičnom irealnošću.
Skoro je nesavladivo teško i za trenutak zaboraviti
da je sve to ipak samo fantazija, imaginativan pro­
dukt koji izgleda apsolutno hotimičan i iskombino-
van. Kako bi se tako nešto oglasilo za »realno« pa
čak i uzelo ozbiljno?
Sigurno da se od nas neće očekivati da veru-
jemo u neku vrstu dvostrukog života, tim što smo
ovde skromni prosečni građani a tamo doživlja­
vamo neočekivane pustolovine i vršimo junačka
dela. Drugim recima mi ne smemo da korircretizu-
jemo našu maštuj Čovek međutim ima veliku sklo­
nost da ovo čini tako da sva odbojnost prema fan­
taziji i sve kritičko omalovažavanje nesvesnog u
najdubljoj osnovi odgovara samo strahu od ove
sklonosti. \ Oboje, konkretizacija i strah od toga su
primitivno sujeverje — u još živom obliku — kod

236
takozvanih prosvećenih, obrazovanih ljudi. U svom
građanskom životu neko je obućar, ali u svojoj
sekti on uživa poštovanje arhanđela, ili je neko u
vidljivom svetu sitan trgovac, ali kod slobodnih zi­
dara mračna veljčina; ili preko dana sedi u kance­
lariji, uveče je. u izdvojenom društvu reinkarnacija
Julija Cezara; kao čovek pogrešiv, ali u svojoj ča­
snoj dužnosti nepogrešan — to su konkretizacije koje
ne spadaju ovamo.
Nasuprot ovome naučni kredo našeg vremena
razvio je sujevernu fobiju od fantazije. Ali stvarno
je ono što stvara, dejstvu je. Fantazije nesvesnog
stvaraju, dejstvuju — u odnosu na to nije dozvo­
ljena nikakva sumnja. I najpametniji filozof može
biti bespomoćna žrtva krajnje glupave agorafobije.
Naša famozna naučna realnost ni najmanje nas ne
Čuva od takozvane irealnosti nesvesnog. Nešto de-
luje iza koprene fantastičnih slika, nezavisno od toga
da li to nešto nazivamo dobrim ili lošim imenom.
To je nešto stvarno, zbog čega se i njegove životne
manifestacije moraju uzeti ozbiljno. Ali čovek prvo
mora da savlada tendenciju konkretizacije, drugim
recima, fantazije se ne smeju uzeti doslovno čim se
postavi pitanje tumačenja. Dok smo obuhvaćeni do­
življavanjem fantazija, treba*~ih doslovno uzeti. Ali
kada hoćemo da ih razumemo, tada ne smemo privid,
maštanu sliku, smatrati i onim dejstvujućim što je
iza nje. jPrivid nije sama stvar, već samo izraz.
Moj pacijent, dakle, ne doživljava scenu samo-
ubistva »na drugom nivou« (ali inače konkretno kao
stvarno samoubistvo), već on doživljava nešto stvar­
no, što izgleda kao samoubistvo. Obe »stvarnosti«
koje stoje jedna nasuprot druge, svet svesti i svet
nesvesnog, ne otimaju se o položaj, ali se međusobno
relativiziraju.jDa je stvarnost nesvesnog relativna, to
neće svakako izazvati neki žešći otpor, međutim, ma­
nje tolerantno će se podneti dovođenje u sumnju
realnosti svesnog sveta, i A ipak obe »stvarnosti« su
psihički doživljaj, psihički privid na nesaznajnim
tamnim osnovama,; Kritičkom posmatranju ne ostaje
ništa od apsolutne realnosti.

23T
 O suštinskom i apsolutno postojećem ne znamo
ništa. Ali mi doživljavamo različita dejstva, putem
čula od »spolja«, preko fantazije »iznutra«. Kao
što nikada nećemo tvrditi da zelena boja postoji za
sebe i po sebi, tako nam isto neće pasti na pamet
da neki maštani doživljaj shvatimo kao nešto po sebi
i za sebe postojeće a time i kao nešto doslovce pri­
hvatljivo. JTo^ je izraz, izgled, stavljen za nešto ne­
poznato, ali stvarnog Pomenuti odlomak fantazije
vremenski se poklapa sa talasom depresije i razo­
čaranja, i fantazija izražava ovo zbivanje. Pacijent
stvarno ima verenicu. Za njega ona predstavlja je­
dinu emocionalnu sponu sa svetom. Njena smrt
predstavljala bi kraj njegove veze sa svetom. Ovaj
aspekt bio bi krajnje beznadežan. Njegova verenica
je, međutim, i simbol za njegovu Animu, tj. za nje­
govu vezu sa nesvesnim. Stoga fantazija istovre­
meno izražava činjenicu da se njegova Anima, ne­
ometana od njega, ponovo gubi u nesvesnom. Ovaj
aspekt pokazuje da je njegova ćud opet jača od njega.
Ona se baca a on pasivno posmatra. On bi mogao da
priskoči i zadrži Animu.
Ovom drugom aspektu dajem prednost, pošto je
pacijent introvertan, čiji je odnos prema životu regu-
lisan unutrašnjim činjenicama. Kada bi bio ekstro-
vertan, morao bih dati prevagu prvom aspektu, jer
je za ekstrovertnog život u prvoj liniji regulisan od­
nosom prema ljudima. On bi mogao zbog čiste ćudi
da odbaci verenicu, a time i samog sebe, dok je in­
trovertni najviše oštećen ako odbaci svoju vezu sa
Animom, tj. sa unutrašnjim objektom.
Dakle, fantazija mog pacijenta jasno pokazuje
negativna kretanja nesvesnog, tj. tendenciju odvra­
ćanja od spoljnog sveta, koja protiče tako ener­
gično da sa sobom odvlači i libido svesti i ovu na
taj način ispražnjava. Pomoću privođenja u svest
fantazije ovo se sprečava da protiče nesvesno. Kada
bi pacijent (na gore opisani način) nešto aktivno
preduzeo, onda bi osvojio čak i libido koji se pojav­
ljuje u fantaziji i na taj način stekao nešto jači uticaj
na nesvesno.

238
 Neprekidno privođenje u svest inače nesvesnih
fantazija sa aktivnim učešćem u maštanim zbivanji­
ma, što sam video u velikom broju slučajeva, ima za
posledicu da se, prvo, svest širi pošto se bezbroj ne­
svesnih sadržaj a" privodi u svest, drugo, da se poste­
peno razgrađuje dominantni uticaj nesvesnog i da,
treće, dolazi do promene ličnosti.
Promena ličnosti naravno da nije promena u
prvobitnoj nereditarnoj nastrojenosti, već promena
opšteg stava. Ona jasna razgraničenja i opozicije
između svesnog i nesvesnog, koja se tako jasno
vide kod konfliktnih, neurotskih priroda, skoro uvek
se zasnivaju na znatnoj jednostranosti svesnog stava,
koji daje apsolutnu prednost jednoj ili dvema funk­
cijama, čime se druge nepravedno potiskuju u poza­
dinu. Pomoću privođenja u svest i doživljavanja fan­
tazija asimiluju se u svesti nesvesne i manje vredne
funkcije — proces koji naravno ne protiče bez dub­
ljeg uticaj a na svesni stav.
Pre svega bih želeo da raspravim pitanje kakve
vrste je ova promena ličnosti, pri čemu bih samo
istakao činjenicu da dolazi do bitne promene. Ovu
promenu, koja se postiže u borbi sa nesvesnim,
označio sam kao transcendentnu funkciju. Ova čud­
novata sposobnost preobražavan ja, izražena u trans-
cendentnoj funkciji, glavni je predmet alhemističke
filozofije kasnog srednjeg veka, u kojoj je izražena
kroz poznatu alhemističku simboliku. Zilberer (Sil-
berer) je u svom značajnom delu iscrpno ukazao na
3

psihološku sadržinu alhemije. Bila bi, naravno, ne­

oprostiva zabluda kada bi se, prema opšte primljenom
shvatanju, »alhemijski« duhovni pokret sveo na re­
torte i peći za topljenje. Sigurno ovaj ima i tu stranu,
naime, tapkajuće početke egzaktne hernije. Ali ona
ima psihološki još sasvim neocenjenu duhovnu stra­
nu, koja nije za potcenjivanje: postojala je »alhemi-
stiČka filozofija« oklevajući predstadijum najmoder­
nije psihologije. Njena tajna je činjenica transcen-
dentne funkcije, preobražaj ličnosti kroz mešanje i

* Die Probleme der Mystik und ihrer Symbolik, 2. izd.,

1961.

239
spajanje plemenitih i neplemenitih delova, diferen­
ciranih i manje vrednih funkcija, svesnog i ne­
svesnog/
Kao što su počeci naučne hernije bili pometeni
i unakaženi pomoću fantastičnih predstava i raznih
proizvoljnosti, tako i alhemijska filozofija kroz ne­
minovnu konkretizaciju još grubog i nerazvijenog
duha nije doprla do psihološke formulacije, iako
je vrlo živo naslućivanje velikih istina strast sred-
njovekovnih mislilaca usredsređivalo na alhemijske
probleme. Niko ko je potpuno prošao kroz proces
asimilacije nesvesnog neće osporavati činjenicu da
je takvim načinom promenjen i potresen u najtam­
nijim dubinama.!
Svakako riecu uzeti za zlo mome čitaocu ako
sumnjičavo odmahne glavom, pošto on ne može da
predstavi kako bi taj quantite negligeable čiste fan­
tazije (vidi gornji banalni primer) mogao da ima i
najmanji uticaj. Bez daljnjega priznajem da je u po­
gledu problema transcendentne funkcije i njoj pripi­
sivanog neobičnog dejstva, gore citirani odlomak fan­
tazije sve drugo samo ne jasan. Ali je — ovde moram
da apelujem na dobronamerno razumevanje mog či­
taoca — vrlo teško citirati bilo kakve primere, pošto
svaki primer ima neprijatno svojstvo da je samo in­
dividualno i subjektivno upečatljiv i značajan. Zbog
toga stalno savetujem moje pacijente da ne budu tako
naivni i da veruju da je sve ono što je za njih lično
od velikog značaja isto tako i objektivno značajno.
Ogromna većina ljudi je potpuno nesposobna da
se individualno prenese u dušu nekog drugog. To
je čak sasvim retka veština, koja ne dopire isuviše
daleko. I čovek, za koga smatramo da ga najbolje
poznajemo i koji nam sam tvrdi da ga poznajemo do
tančina, u osnovi uzev nam je stran. On je drugačiji.
I krajnje i najbolje što možemo da učinimo je da ovo
što je drugačije bar naslućujemo, poštujemo i da se
čuvamo od nasilničke stupidnosti — želje za tuma­
čenjem.

Up. Psycholoyie und Alchemie, 2. izd., 1952. Ges. Wer-

4

ke, Bd. 12.

240
 Zbog toga ne mogu da iznesem ništa uverljivo,
tj. ništa što bi čitaoca tako uverilo, kao što je uveren
onaj kome je to sopstveni doživljaj. Mi mu moramo
verovati već po analogiji sa onim što smo i sami isku­
sili. Konačno — ako sve nedostaje — i onda neospor­
no možemo opaziti krajnji rezultat, naime promenu
ličnosti. Uz ovu ogradu hteo bih mog čitaoca da upo­
znam sa jednim drugačijim odlomkom fantazije, ovaj
put kod jedne žene. Razlika koja pada u oči u pore-
đenju sa prethodnim primerom je totalnost doživlja­
ja. Pacijentkinja kao posmatrač uzima aktivnog uče­
šća, čime stiče prevlast nad procesom. O ovom slu­
čaju imam vrlo opsežan materijal, koji kulminira u
promeni ličnosti. Odlomak potiče iz kasnijeg toka
razvitka ličnosti i predstavlja organski deo duge, po­
vezane serije preobražaja, koje su imale za cilj do­
stizanje središta ličnosti.
Možda nije sasvim razumljivo šta se misli pod
pojmom »središte ličnosti«. Stoga ću pokušati da sa
malo reči skiciram ovaj problem. ^Ako se svest sa
Ja zamisli kao centar suprotstavljen nesvesnom i ako
se uz to predstavi proces asimilacije nesvesnog, onda
se ova asimilacija može zamisliti kao neka vrsta pri­
bližavanja između svesti i nesvesnog, pri čemu se
centar totalne ličnosti više ne poklapa sa Ja, već sa
jednom tačkom u sredini između svesti i nesvesnog.
To bi bila tačka nove ravnoteže, novo centriranje
celokupne ličnosti, jedan, možda, virtualan centar
koji ličnosti, zbog njene centralne situacije između
, svesti i nesvesnog, daje novu, sigurnu osnovu. Slažem
y

se, naravno, sa tim da ovakve vizualizacije nikada

nisu ništa više od nezgrapnih pokušaja nespretnog
duha da izrazi neiskazive psihološke činjenice, koje
jedva da se mogu opisati. Isto ovo mogao bih izraziti
recima sv. Pavla: »To ne živim ja, već Hristos živi u
meni.« Ili bih mogao da pozovem Laocea i da pri­
hvatim njegov Tao — put sredine i svih stvari stva­
ralačke sredine. U svim slučajevima misli se na isto.
Ovde govorim kao psiholog sa naučnom savešću i sa
tog aspekta moram reći da su te činjenice psihički
faktori neospornog dejstva; ne pronalazak dokonog

16 Jung, Odabrana dela, II

241
duha, već određeni psihički događaji koji se povinuju
sasvim određenim zakonima i imaju svoje zakono-
merne uzroke i dejstva, zbog čega ih možemo doka­
zati kod naj različiti] ih naroda i rasa danas kao i pre
hiljadu godina. Nemam nikakvu teoriju o tome od
čega se sastoje ova zbivanja. Za to bi se već moralo
znati od čega se sastoji psiha. Za sada ću se zado­
voljiti konstatacijom činjenica.
Vratimo se našem primeru. Radi se o fantaziji
intenzivno vizuelnog karaktera; nešto što bi se u sta­
rinskom govoru označilo kao »viđenje«; ali ne »sneno
viđenje« već »vizija«, koja se jednostavno opaža po­
moću intenzivne koncentracije na pozadinu svesti,
što se svakako može postići tek posle dužeg, pret­
hodnog vežbanja. Pacijentkinja je videla sledeće (is­
5

pričano njenim recima):

— Pela sam se uz breg i dospela do mesta gde
sam videla sedam crvenih kamenova preda mnom,
po sedam s obe strane i sedam iza mene. Stajala sam
u centru ovog četvorougla. Kamenovi su bili pločasti
kao stepenik. Pokušala sam da podignem četiri naj­
bliža kamena. Pri tom sam otkrila da su ovi kame­
novi pijedestal za četiri božanske statue, koje su bile
zakopane u tle sa glavom nadole. Iskopala sam
ih i postavila oko mene tako da sam stajala usred
njih. Iznenada su klonule tako da su se međusobno
dodirnule glavama, napravivši kao neku vrstu šatora
iznad mene. Ja sam pala na tle i rekla: »Padnite na
mene, ako morate. Umorna sam!« Tada sam spazila
da se napolju, oko četiri boga stvorio plameni krug.
Posle izvesnog vremena ponovo sam ustala i razba­
cala statue. Tamo gde su pale na tle izrasla su četiri
drveta. Na to su u vatrenom krugu izbili plavi pla­
menovi, koji su počeli da sagorevaju lišće drveća. Na
to sam rekla: »To mora da se završi, sama moram
otići u vatru da ne bi sagorelo lišće!« Potom sam ušla
u vatru. Drveće je nestalo, vatreni krug se skupio u

X 5
Ova metoda je na drugom mestu označena kao aktiv­
na imaginacija. Up. Psjjchologie und Religion. 4. izd. 1962,
S. 96. Ges. Werke, Bd. 11.
jedan jedini, veliki plavi plamen, koji me podigao
sa tla.
Ovde se završila vizija. Na žalost, ne vidim puta
i načina da čitaocu ubedljivo razjasnim izvanredno
interesantni smisao ove vizije. Odlomak je istrgnut iz
velike povezane celine, tako da bi se, za shvatanje
značenja slike, moralo objasniti sve ono što se deša­
valo pre i posle ovoga. Ipak čitalac bez predubeđenja
može bez daljnjega prepoznati ideju »središne tačke«,
koja se dostiže pomoću neke vrste uspona (planina­
renje — napor, trud). Bez po muke se ponovo pre­
poznaje čuveni, srednjovekovni problem kvadrature
kruga, koji spada u alhemijsku sferu. Ovde se nalazi
na pravom mestu, kao simbolični izraz individuacije.
Celokupna ličnost je označena pomoću četiri kardi­
nalne tačke horizonta, četiri boga, tj. četiri funkcije, 6

koje daju orijentaciju u psihičkom prostoru, i pomoću

kruga koji obuhvata celinu. Pobeđivanje četiri boga,
koji su pretili da zgnječe individuu, znači oslobođenje
od identiteta sa četiri funkcije, četvorostruku »nir-
dvandva« (»Slobodno od suprotnosti«); na taj način
nastaje približavanje krugu, nepodeljenoj celini. Iz
toga, opet, proističe dalje uzdizanje.
Ja se moram zadovoljiti nagoveštajima. Ko se
potrudi da o ovome razmisli, on će donekle moći da
stvori neku ideju o načinu kako se odvija preobražaj
ličnosti, pomoću svog aktivnog učešća pacijentkinja
se meša sa nesvesnim zbivanjima. Tako ona spaja
svesno i nesvesno. Rezultat je uzlazno kretanje u pla­
menu, preobražaj u alhemijsku vrućinu, nastajanje
»finog duha«. To je transcendentna funkcija koja pro­
ističe iz sjedinjavanja suprotnosti.
Na ovom mestu moram da pomenem bitni nespo­
razum, kome često potpadnu moji čitaoci i to obično
lekari. Ne znam iz kog razloga pretpostavljaju da ja
ne pišem ni o čemu drugom do o mojoj terapijskoj
metodi. To ovde uopšte nije slučaj. Ja pišem o psiho­
logiji. Stoga izričito naglašavam da se moja terapijska
metoda ne sastoji u tome da kod mojih pacijenata

4
Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

16'
243
podstičem stvaranje čudnovatih fantazija, kojih će se
onda predano držati, čime se onda menja njihova
ličnost, i slične gluposti, već ja samo konstatujem
da ima izvesnih slučajeva u kojima dolazi do ovakvog
razvitka i to ne stoga što ja nekoga na to primoravam,
već zato što to proističe iz njegove unutrašnje potre­
be. Za ne mali broj mojih pacijenata ove stvari su
bile i ostaju španska sela. Cak i kada bi uopšte i bili
u mogućnosti da krenu ovakvim putem, to bi za njih
bila žalosna stranputica, a ja bih bio prvi koji bi ih
sprečio. Put transcendentne funkcije je individualna
sudbina. Ni pod kojim uslovom ne sme se smatrati
da je takav put identičan sa psihičkim anahoretstvom,
otuđenjem od života i sveta. Čak sasvim suprotno,
'ovakav put je uopšte moguć i uspešan tek kada ove
osobe i u spoljašnjoj stvarnosti započnu da rešavaju
realne zadatke koji im se nameću. Fantazije nisu
zamena za život, već plodovi duha, koji padaju u krilo
onom ko životu plaća njegov danak. Zabušant ne do­
življava ništa drugo do svoj morbidni strah, a ovaj
mu ne daje nikakav smisao. Ovaj put neće upoznati
nikada ni onaj ko je našao put povratka majci crkvi.
U njenim oblicima neosporno je uključen mvsterium
magnum. U njoj on može smisleno da živi. Konačno
ni normalni čovek neće nikada biti ugrožen od ovakve
nauke, pošto se on odvajkada zadovoljava sa onim ma­
lim što se nalazi na dohvatu. Stoga molim čitaoca da
shvati da pišem o slučajevima a ne o terapijskoj
metodi.
Oba primera fantazije predstavljaju pozitivnu
delatnost Anime i Animusa. (£ersonifikovana figura
Animusa ili Anime gubi se u onoj meri, u kojoj pa-
cijent uzima aktivnog učešća. Ona postaje funkcija
veze između svesti i nesvesnog. Ali kada se nesvesni
sadržaji (upravo ovakve fantazije) ne »realizuju«, on­
da iz toga nastaje negativna delatnost i personifika­
cija, tj. autonomija Animusa i Anime. Nastaju psi­
hičke nenormalnosti, stanja opsednutosti u svim stup­
njevima, od običnih ćudi i »ideja« do psihoza. Sva
ova stanja karakteriše jedna te ista činjenica, naime
da je nešto nepoznato zaposelo manji ili veći deo psi-

244
he, da je neometano potvrdilo svoje neprijatno i štet­
no postojanje uprkos svom uvidu, razboritosti i svoj
energiji i time ispoljilo moć nesvesnog nad svešću,
dakle naprosto opsednutost. U ovakvom slučaju op-
sednuti deo psihe po pravilu razvija Animus ili Anima
psihologiju] Inkubus žene sastoji se od većeg broja
muških TSemona, sukubus muškarca je žena.
Ovaj svojstveni pojam duše, koja u zavisnosti od
svesnog stava samostalno egzistira ili nestaje u neku
od funkcija, nema ništa zajedničkog, što svako lako
može videti, sa hrišćanskim pojmom duše.
rJFantazija moje pacijentkinje je tipičan primer za
vrstu sadržaja, koje produkuje kolektivno nesvesno.
Iako je forma sasvim subjektivna i individualna, ipak
je sadržaj kolektivan, tj. to su opšte slike i ideje koje
se sreću kod mnogih ljudi, dakle komadi koji indi­
viduu izjednačavaju sa drugim ljudima. Ako takvi
sadržaji ostanu nesvesni, onda je individua pomoću
njih nesvesno pomešana sa drugim individuama, dru­
gim recima, ona nije izdiferencirana, nije individua-
lizovanaj
Ovde se može postaviti pitanje zašto bi bilo po­
željno da se čovek individualizuje. To nije samo po­
željno, već čak neophodno, jer stapanjem sa drugima
individua zapada u stanja i čini postupke koji je do­
vode u protivurečnost sa samom sobom. Naime iz sva­
kako nesvesnog stapanja i neodvojenosti nastaje pri­
sila da se dela i da se bude onakav kakav čovek nije
u suštini. Zbog toga čovek niti može biti sa tim sa-
glasan, niti može za to preuzeti odgovornost. Covek
se oseća u obezvređenom, sputanom i neetičkom sta­
nju. Nesaglasnost sa samim sobom je neurotsko i ne­
podnošljivo stanje, koga bi čovek hteo da se reši.
Oslobađanje iz ovog stanja može se postići tek onda,
kada čovek uspe da bude onakav i da dela onako kako
oseća da jeste. Za to ljudi imaju osećanje, u početku
možda maglovito i nesigurno, ali koje, sa uznapre-
dovalim razvitkom, postaje sve jače i jasnije. Ako
čovek za svoja stanja i postupke može reći: »To sam
ja, tako ja postupam«, onda slobodno može tako da
nastavi čak i kada mu to teško pada, i može da pre-

245
uzme odgovornost za to čak i ako se od toga usteže.
U svakom slučaju mora se priznati da čovek ništa
ne podnosi teže od samoga sebe. (»Tražio si najteže
breme, našao si sebe.« — Niče). Ali i ovaj najteži
napor postaje moguć ako je čovek u stanju da se raz­
likuje od nesvesnih sadržaja. Introvertni otkriva ove
sadržaje u sebi samom, ekstrovertni, međutim, kao
projekciju u ljudskom objektu. U oba slučaja nesve­
sni sadržaji prouzrokuju zaslepljujuće iluzije, koje
falsifikuju i čine nestvarnim nas same i naše odnose
sa bližnjim. Iz ovih razloga za izvesne ljude je neop­
hodna individuacija, ne samo kao terapijska nužnost,
već kao viši ideal, ideja o nečem najboljem što se
može učiniti. Ne smem izostaviti primedbu da je isto­
vremeno prahrišćanski ideal o carstvu božjem ono
»što je u vama«. Ideja, koja je u osnovi ovog ideala
je da iz pravilnog moralnog stava proizlaze pravilni
postupci i da nema izlečenja niti poboljšanja sveta,
koji nisu započeli u samoj individui. Drastično reče­
no: ko sam živi u sirotištu ili na veresiju, taj nikada
neće resiti socijalno pitanje, j

246
 IV

MANA-LICNOST

Moj ishodni materijal za ovo izlaganje su slu­

čajevi u kojima je došlo do onoga o čemu je u pret­
hodnom poglavlju diskutovano kao o najbližem cilju,
naime savlađivanje Anime kao autonomnog komplek­
sa i njen preobražaj u funkciju veze svesti ka ne­
svesnom. Sa postizanjem ovog cilja uspeva se da se
Ja oslobodi svih svojih zapletenosti sa kolektivnim i
kolektivno nesvesnim. Kroz ovaj proces gubi Anima
demonsku snagu autonomnog kompleksa, tj. ona ne
može da dovede do opsednutosti, pošto je depotenci-
rana. Ona više nije čuvar nepoznatih dragocenosti,
ona više nije Kundri, demonski Gralov vesnik božan-
sko-životinjske prirode, više nije »duša gospodarica«,
već psihološka funkcija intuitivne prirode, o kojoj bi
se zajedno sa primitivnim čovekom moglo reći: »on
ide u šumu da bi govorio sa duhovima«, ili »moja
zmija mi je rekla«, ili izraženo mitološkim infantil­
nim jezikom: »mali prst mi je rekao«.
Oni koji čitaoci koji poznaju Rajder Hagardov
opis: »She-who-must-be-obeyed«, sigurno će se setiti
magijske snage ove ličnosti. »She« je mana-ličnost,
tj. biće puno okultnih, magijskih svojstava (mana),
naoružano magijskim znanjima i snagama. Svi ovi
atributi potiču, naravno, iz naivne projekcije nesvesne
samospoznaje, koja bi, izražena manje poetskim re­
cima, glasila otprilike ovako: »Ja priznajem da u me­
ni deluje psihički faktor koji na neverovatan način

247
može izmaći mojoj svesnoj volji. On može da mi usa­
di u glavu izvanredne ideje, da prouzrokuje neželjene
i nepoželjne ćudi i afekte, da ove natera na čudno­
vate postupke za koje ne mogu preuzeti odgovornost,
da moj odnos sa drugim ljudima ometa na iritativan
način itd. Osećam se bespomoćnim prema ovoj činje­
nici'i što je najgore: ja sam u nju zaljubljen, tako
da moram da joj se divim.« (Poete ovo često nazi­
vaju umetničkim temperamentom, oni koji to nisu
izvinjavaju se na drugi način).
Kada faktor »Anima« izgubi svoju manu, kuda
ova odlazi? Očigledno je onaj ko je ovladao Animom
stekao onu manu, shodno primitivnoj predstavi, da
onaj ko ubije mana-ličnost inkorporira i manu.
^Ko se obračunao sa Animom? Očigledno svesno
Ja, i stoga je Ja preuzelo manu. Tako svesno Ja po­
staje mana-ličnost. Ali mana-ličnost je dominanta
kolektivno nesvesnog, poznati arhetip moćnog čove­
ka u obliku junaka, poglavice, čarobnjaka, vrača i
sveca, gospodara nad ljudima i duhovima, prijatelja
Boga.
Ovo je sada muška kolektivna figura, koja iz­
ranja iz tamne pozadine i opseda svesnu ličnost. Ova
duševna opasnost je suptilne prirode, ona može, po­
moću inflacije svesti da uništi sve ono što je stečeno
kroz raspravu sa Animom. Stoga praktički nije od
malog značaja znati da je 31 hijerarhiji nesvesnog
Anima najniži stupanj i jedna od mogućih figura, i
da njeno savlađivanje konsteluje neku drugu kolek­
tivnu figuru koja sada preuzima njenu manu. U
stvarnosti je to, naime, figura čarobnjaka — kako bih
je ja jednostavno nazvao — koja u sebe uvlači manu,
tj. autonomnu vrednost Anunej Samo ukoliko sam ne­
svesno identičan sa ovom figurom, mogu da uobraža-
vam da i sam posedujem manu Anime. Ali pod ovim
uslovima to ću činiti nepogrešivo.
Figura čarobnjaka ima kod žena ne manje opa­
san ekvivalent — U o j e materinski nadmoćna figura,
velika majka, koja sve razume i sve prašta i uvek
želi sve najboljejkoja uvek živi za druge a nikada ne

248
traži svoje, otkrivač velike ljubavi, kao što je on ve-
snik poslednje istine. I kao što se velika ljubav ni­
kada ne ceni, tako se i velika mudrost nikada ne shva-
ta. A tek međusobno ne mogu da se trpe.
Ovde mora da postoji opasan nesporazum, pošto
se bez sumnje radi o inflaciji. Ja je prisvojilo nešto
što mu ne pripada. Ali kako je prisvojilo ovu manu?
Ako je stvarno bilo Ja ono što je pobedilo Animu,
onda mu pripada i mana i onda je zaključak ispravan
— čovek je postao značajan. Ali zašto ovo značenje,
mana, ne deluje na druge? To bi ipak bio suštinski
kriterijum! Ne deluje stoga što čovek nije postao zna­
čajan, već jeru mešavini sa arhetipom potpao daljnoj
nesvesnoj figuri. Dakle, moramo zaključiti da Ja uop­
šte nije ovladalo Animom i stoga nije ni steklo manu.
Došlo je samo do novog stapanja sa istopolnom figu­
rom koja odgovara imagu oca i to po mogućstvu još
veće snage.'

Od sile koja vezuje sva bića

Oslobađa se čovek koji pobedi samog sebe. 1

Tako on postaje natčovek, koji je izriad svake vlasti,

polubog, možda još više od t o g a . . . »Ja i otac smo
jedno«, ova moćna spoznaja u svoj svojoj strašnoj
dvosmislenosti potiče upravo iz ovog psihološkog mo­
menta.
Nasuprot ovome može se naše jadno ograničeno
Ja, ako poseduje samo i trunku samospoznaje, samo
povući i brzo odbaciti svaku iluziju o moći i znače­
nju. Bila je zabluda: Ja nije nadvladalo Animu i stoga
nije ni steklo njenu. manu. Svest nije postala gospo­
dar nesvesnog, već je Anima svoje vladalačko posva-
janje izgubila u onom stepenu u kome se Ja uspelo
razračunati sa nesvesnim. Ovo razračunavanje, među­
tim, nije predstavljalo pobedu svesti nad nesvesnim,
već uspostavljanje ravnoteže između oba sveta.
»Čarobnjak« je mogao da stekne posed nad Ja
samo stoga što je Ja sanjalo o pobedi nad Animom. |

' Goethe, Die Geheimnisse.

249
To je prehvataj, a svaki prehvataj od strane Ja je pra­
ćen prihvatajem nesvesnog:

Preobražena mogu doć,

koristit svoju strašnu moć. 2

Stoga ako Ja odustane od polaganja prava na pobedu,

onda automatski prestaje opsednutost čarobnjakom.
Ali gde ostaje mana? Ko ili šta postaje mana kada čak
više ni čarobnjak ne može da vrača? Do sada znamo
samo da ni svest ni nesvesno nemaju manu;;pošto je
sigurno da, ako Ja ne polaže pravo na moć, onda ne
nastaje ni opsednutost, tj. i nesvesno je izgubilo svo­
ju glavnu silu. ID ovom stanju mana mora, dakle, pri­
pasti nečemu š'to je svesno i nesvesno ili što nije ni
svesno ni nesvesno. To nešto je traženo »središte« lič­
nosti, ono neopisivo nešto između suprotnosti ili sje­
dinjavanja suprotnosti ili rezultat konflikta ili »uči­
nak« energetskog napona, postajanje ličnosti, najin-
dividualniji korak napred, sledeći stupanj. J
Ja ne bih zahtevao od čitaoca da u svim detalji­
ma prati prethodni brzi pregled celokupnog proble­
ma. On ga može posmatrati kao neku vrstu ekspo­
zicije, čiju ću bližu intelektualnu obradu dati tek u
tekstu koji sledi.
Ishodna tačka našeg problema je stanje koje pro-
ishodi kada su nesvesni sadržaji, koji prouzrokuju
Anima i Animus fenomen u dovoljnoj meri prevedeni
u svest. Ovo se najbolje može zamisliti na sledeći na­
čin: nesvesni sadržaji su pre svega stvari lične atmo­
sfere, možda po tipu gore navedene fantazije muškog
pacijenta. Kasnije se razvijaju fantazije nelično ne­
svesnog, koje suštinski sadrže kolektivnu simboliku,
nešto po tipu vizije moje pacijentkinje. Ove fanta­
zije nisu divlje i nepravilne, kao što se naivno moglo
pomisliti, već ove slede određene nesvesne pravce, ko­
ji konvergentno pritiču određenom cilju. Stoga se ove
kasnije serije fantazija najbolje mogu uporediti sa
procesima inicijacije, pošto ovi predstavljaju najbližu

* Faust II, 5. čin, 4. scena.

250
analogiju^ Sve donekle organizovane primitivne gru­
pe i plemena imaju svoje često izvanredno razvijene
inicijacije, koje u svom socijalnom i religioznom ži­
votu igraju izvanredno značajnu ulogu. Pomoću njih
3

dečaci se preobraćaju u muškarce, devojke u žene.

One koji se ne podvrgnu obrezivanju ili eksciziji Ka-
virondi pogrdno nazivaju: »životinje«. To pokazuje da
su običaji inicijacije magijsko sredstvo pomoću koga
se čovek iz životinjskog stanja prevodi u ljudsko sta­
nje. Primitivne inicijacije su očigledno misterije pre-
obražavanja od najvećeg duhovnog značenja. Vrlo
često su inicijandi podvrgnuti mučnim metodama,
dok im se istovremeno poveravaju tajne plemena, s
jedne strane zakoni i hijerarhija plemena, a s druge
kosmogonska i druga mitska učenja. Inicijacije su se
održale kod svih kulturnih naroda. U Grčkoj su se
prastare, elenške misterije održale verovatno sve do
u VII hrišćanski vek. Rim je bio preplavljen miste­
rioznim religijama. Jedna od njih je i hrišćanstvo, ko­
je je u svom današnjem obliku, svakako izbledelo i de-
generisano, još održalo stare ceremonije inicijacije u
krštenju, konfirmaciji i pričešću. Stoga niko neće biti
u stanju da ospori ogromno istorijsko značenje inici­
jacije.
Ovu istorijsku važnost inicijacije (uporediti sve-
dočanstva starog veka u pogledu elenških misterija!)
nije odbacilo ni moderno doba. Slobodni zidari,
l'Eglise Gnostique de la France, legendarni vitezi s
ružom, teozofija itd. su slabi zamenski produkti za
nešto što bi trebalo zapisati crvenim slovima na isto-
rijskoj listi gubitaka.; Činjenica je da se u nesvesnim
sadržajima sreće celokupna simbolika inicijacije sa
neospornom jasnoćom.' Prigovor da je ovo staro su-
jeverje i sasvim nenaučno, inteligentan je isto ono­
liko kao kada neko u susretu sa epidemijom kolere
primeti da je sve to samo zarazna bolest a povrh toga
i nehigijenski. Ne radi se, kako stalno moram da na­
glašavam, o pitanju da li su simboli inicijacije objek­
tivne istine ili ne, već samo o tome da li su nesvesni

* Up. H. Webster, Primitive Secret Societies, 1908.

251
sadržaji ekvivalenti inicijacijskog postupka ili ne, i
da il ovi imaju uticaja na ljudsku psihu ili ne. Ne
postavlja se pitanje da li su oni poželjni ili ne. Do­
voljno je da su prisutni i da deluju.
Pošto mi je u vezi sa ovim nemoguće da čitaocu
iscrpno izložim delom vrlo duge serije slika, neka se
za sada zadovolji sa malo primera a da izvan ovoga
pokloni poverenja mom tvrđenju da su to dosledno
izgrađene usmerene povezanosti. Reč »usmeren« sva­
kako da koristim sa izvesnim oklevanjem. Ovu reč
treba koristiti sa oprezom i ograničenjima. Kod du­
ševnih bolesnika mogu, naime, serije snova kao i se­
rije fantazija kod neurotičara proticati besciljno. Mla­
di pacijent, čije sam suicidalne fantazije prethodno
izneo, na najboljem je putu da produkuje besciljne
fantazije, ukoliko ne nauči da svesno uzme učešća u
svemu. Samo na taj način nastaje smer ka određenom
cilju. Nesvesno je čist prirodni proces s jedne strane
bez namere, ali s druge sa onom potencijalnom usme-
renošću koja je karakteristična za svaki energetski
proces. Ali ako svest uzme aktivnog učešća i svaki
stupanj procesa doživi ili ga bar nasluti, onda se sle-
deća slika nastavlja na stečeni viši stupanj i tako
nastaje usmerenost.
Sledeći cilj razračunavanja sa nesvesnim je po­
stizanje stanja u kome nesvesni sadržaji više ne osta­
ju nesvesni i više se indirektno ne izražavaju kao
Anima i Animus fenomeni, dakle,« stanja u kome Ani­
ma (i Animus) postaje funkcija veze sa nesvesnim.
Sve dok ovo nisu, oni su autonomni kompleksi, tj.
ometajući faktori koji probijaju kontrolu svesti i na
taj način se ponašaju kao pravi smutljivci^ Pošto je
ovo opšte poznata činjenica, moj izraz »kompleks« se
u ovom smislu i odomaćio u opštoj govornoj upotrebi.
Sto neko ima više »kompleksa«, tim je više opsednut
i ako se pokuša da se stvori slika one ličnosti koja
se izražava kroz svoje komplekse, onda se u datom
slučaju dolazi do zaključka da to mora biti histerična
žena — stoga Anima! Ali ako postane svestan svojih
nesvesnih sadržaja, prvo kao činjeničnog sadržaja
njegovog ličnog nesvesnog, a zatim kao fantazija ko-

252
lektivno nesvesnog, onda dospeva do korena svojih
kompleksa a time postiže i razrešenje od svoje op-
sednutosti. Sa tim prestaje i fenomen Anime,
Međutim, ona velika nadmoć kojii je uslovila
opsednutost — ono što ne mogu otresti već mi je na
neki način nadređeno — trebalo bi, po logici, da ne­
stane sa Animom, čovek bi trebalo da postane »slo­
bodan od kompleksa«, tako reći psihološki čist. Više
ne bi trebalo da se dešava ono što ne odobrava Ja, a
ako Ja nešto zaželi, onda ne bi trebalo da išta bude
u stanju da se ubaci kao prepreka.-Time bi Ja bio
osiguran nedostižni položaj — nepokolebljivost nat-
čoveka ili nadmoćnost savršenog mudraca. Obe figure
su idealne slike/ Napoleon s jedne, Lao-ce s druge
strane. Obe figuVe odgovaraju pojmu »izvanredne
dejstvenosti«, koji izraz Leman upotrebljava u svojoj •
poznatoj monografiji za objašnjenje mane. 'Stoga
4

takve ličnosti jednostavno nazivam mana-ličnost. Ona

odgovara jednoj dominanti kolektivno nesvesnog, ar­
hetipa koji se u čovekovoj psihi oformio još od n e ­
zamislivih vremena pomoću odgovarajućeg iskustva.;
Primi ti vac ne analizira niti razbija glavu o tome za­
što je neko drugi bolji od njega. Ako je pametniji i
jači, onda znači da ima manu, tj. on poseduje veću
snagu; on može tu snagu i da izgubi, možda ako neko
pređe preko njega dok spava ili ako mu stane na
senku.
Istorijski mana-ličnost se razvija do figure juna­
ka i do bogočoveka, čija je zemaljska figura svešte-
5

nik. Koliko je još uvek i lekar mana-ličnost o tome

bi nešto mogli da kažu analitičari/Ukoliko Ja na iz­
gled privuče sebi snagu koja pripada Anirhi, onda Ja
postaje direktno mana-ličnost. Ovaj razvitak je skoro
redovna pojava. Još nisam video više ili manje uz­
napredovali razvojni proces ove vrste, gde bar pro­
lazno nije došlo do identifikacije sa arhetipom mana-
-ličnosti. 'A najprirodnije je na svetu da se tako de-

4
F. R. Lehmann, Mana, 1922.
5
Prema narodnom verovanju najhrižćanskiji kralj m o ­
gao je da sa svojom manom leći epilepsiju polaganjem ruku.

253
šava, pošto to ne očekuje sam dotični, već svi drugi
isto tako to očekuju. Jedva da se može sprečiti da se
čovek sebi malo ne divi pošto je sebe sagledao dublje
od drugih a drugi imaju toliku potrebu da bilo gde
nađu opipljivog junaka ili nadmoćnog mudraca, vođu
i oca, nesumnjivi autoritet, da sa najvećom sprem­
nošću grade i kade hramove malim bogovima. Nije
samo žalosna glupost onih koji se nekritično povode
za drugima već psihološki zakon prirode da će se ono
što je ranije bilo uvek ponoviti. A ovo će se uvek
ponavljati sve dok svest ne razbije naivnu konkreti-
zaciju praslika. Ne znam da li je poželjno da svest
menja večite zakone; znam samo da ih katkad menja
i da je ova mera vitalna neophodnost za neke ljude,
što, međutim, iste često ne sprečava da sebe same
postave na presto oca i da time još jednom potvrde
stara pravila. Jedva se može sagledati kako bi čovek
mogao da izbegne premoć praslika.
Uopšte ne veruj em da čovek može umaći ovoj
premoći. On može samo izmeniti svoj stav u odnosu
na ovo, i na taj način sprečiti da* naivno ne upadne u
arhetip, pa da na račun svoje humanosti bude prinu­
đen da igra određenu ulogu. Opsednutost arhetipom
od čoveka čini samo kolektivnu figuru, neku vrstu
maske, iza koje ono ljudsko više ne može da se raz­
vija već neprestano zakržljava i propada! Stoga čo­
vek mora da bude svestan opasnosti potpadati ja pod
dominaciju mana-ličnosti. Opasnost se ne sastoji samo
u tome da čovek sam postane maska oca, već i u tome
da se potpadne ovoj maski kada je nosi neko drugi.
U ovom smislu majstor i učenik su jedno te isto.
Razlaganje Anime znači da se stekao uvid u na­
gonske snage nesvesnog, ali ne da smo i neutralisali
ove sile. One u svako doba mogu da nas napadnu u
novom obliku. I one će to nepogrešivo i učiniti ako u
svesnom stavu postoji neka šupljina. Sila stoji protiv
sile. Ako Ja prisvoji snagu nad nesvesnim, onda ne­
svesno reaguje sa suptilnim napadom. U tom slučaju
sa dominantom mana-ličnosti, čiji enormni prestiž
okiva Ja. Protiv ovoga čovek se može zaštititi jedino
potpunim priznavanjem sopstvene slabosti prema sili

254
nesvesnog. Na taj način nesvesnom ne suprotstavlja­
mo nikakvu silu, zbog čega ga i ne provociramo.
čitaocu će možda zvučati smešno kada o nesve­
snom govorim tako reći kao o nečemu ličnom. Time
ne bih želeo da pobudim predrasudu da nesvesno za­
mišljam kao nešto lično. Nesvesno se sadrži od pri­
rodnih zbivanja koja leže s onu stranu čovekovog lič­
nog. Samo naša svest je »lična«. Stoga ako govorim
0 »provociranju«, onda time ne mislim da je nesvesno
u neku ruku uvređeno i da će, kao stari bogovi, iz
ljubomore ili osvete čoveku pričiniti neke neprijat­
nosti. Naprotiv, pod tim zamišljam nešto kao psihičku
dijetetsku grešku, koja izbacuje iz ravnoteže moju
probavu. Nesvesno reaguje automatski, kao i moj že­
ludac, koji mi se samo u prenesenom smislu reči sveti.
Ako prisvojim snagu nad nesvesnim, onda je to psi­
hička dijetetska greška, nekoristan stav, koji je bolje
izbegavati u interesu sopstvene dobrobiti. Moje nepo-
etično upoređenje je svakako isuviše blago s obzirom
na opsežna i razorna moralna dejstva ometenog ne­
svesnog. U ovom smislu već radije govorim o osveti"
uvređenih bogova.
Razlikovanjem Ja od arhetipa mana-ličnosti čo­
vek je prisiljen — isto kao u slučaju Anime — da
privede u svest one nesvesne sadržaje, koji su spe­
cifični za mana-ličnost. Istorijski mana-ličnost je u-
vek u posedu tajanstvenog imena ili posebnog znanja
ili je prerogativ nekog posebnog postupka (quod licet
Jovi, non licet bovi), jednom rečju individualna di­
stinkcija. \Privodenje u svest sadržaja, koji grade
arhetip mana-ličnosti, znači za muškarca drugo i pra­
vo oslobođenje od oca, za ženu od majke a time i po
prvi put osećanje sopstvene individualnosti. Ovaj deo
procesa opet odgovara namerama konkretističke pri­
mitivne inicijacije sve do krštenja, naime odvajanje
od »putenih« (ili »životinjskih«) roditelja i ponovno
rađanje »in novam infantiam«, u stanju besmrtnosti
1 duhovnog detinjstva, kako su to formulisale antičke
mističke religije, zaključno sa hrišćanstvom.
Mogućnost se sastoji u tome da se čovek ne iden-
tifikuje sa mana-ličnošću, već da, naprotiv, ovu kon-

255
kretizuje kao transcendentnog »oca na nebu« sa atri­
butom apsolutnosti (koje izgleda da mnogima leži na
srcu). Time se nesvesnom dodeljuje isto tako apsolut­
na nadmoć (ako ovo uspe verskom naporu!), čime se
postiže da tamo struje i otiču sve vrednosti. Logična
6

posledica je da ovde preostaje samo jadna, manje

Vredna, nesposobna i grešna gomilica čovekai Kao što
je poznato ovo rešenje je postalo istorijsko gledanje
na švet. Kako se ovde krećem na psihološkom tlu,
ne osećajući nikakvu sklonost da svetu diktiram moje
večne istine, moram da na ovo rešenje postavim kri­
tičku primedbu da, ako svaku najveću vrednost sta­
vim na stranu nesvesnog i iz toga konstruišem sum-
mum bonum, dospeću u neprijatnu situaciju da pro­
nađem i đavola iste težine i istih promera, koji drži
psihološku ravnotežu mom summum bonum. Ali ni
pod kojim uslovima moja skromnost neće dozvoliti
da se identifikujem sa đavolom. To bi ipak bilo isu­
više uobraženo a osim toga bi me nepodnošljivo sta­
vilo u suprotnost sa mojim najvišim vrednostima.
Kraj svog moralnog deficita to ni u kom slučaju sebi
ne bi mogao da dozvolim.
Stoga bih iz psiholoških razloga preporučio da
se iz arhetipa mana-ličnosti ne gradi nikakav Bog, tj.
da se ovaj ne konkretizuje, jer time izbegavam pro­
jekciju mojih vrednosti i nevrednosti u Boga i đa-

* »Apsolutan« znači »izdvojen«. Boga oglasiti apsolut­

nim znači toliko, koliko ga i postaviti izvan svih veza sa
čovekom. Čovek ne može da deluje na njega, a on ne može
da deluje na ljude. Ovakav Bog bio bi krajnje beznačajna
stvar. Čovek može, dakle, kao što je pravo da govori samo
o Bogu koji je relativan prema čoveku kao što je ovaj prema
Bogu. Hrišćansko shvatanje Boga kao »oca na nebu« izražava
relativnost Boga u ekskvizitnom obliku. Sasvim nezavisno od
činjenice da čovek o Bogu može da iskaže i utvrdi manje
nego mrav o sadržaju Britanskog muzeja, ova težnja da se
Bog oglasi »apsolutnim« potiče samo iz straha da bi Bog
mogao postati »psihološki«. To bi naravno bilo opasno. Na­
suprot tome apsolutni Bog nas se ništa ne tiče, dok bi »psi­
hološki« Bog bio realan. Ovaj Bog bi mogao da dostigne
ljude. Crkva izgleda da je magičan instrument i čuva ljude
od ove eventualnosti, jer »bilo bi užasno pasti u ruke živoga
Boga.«

256
vola, a time i održavam moje ljudske vrednosti, mo­
ju sopstvenu specifičnu težinu, koja mi je toliko po­
trebna da ne bih postao predmetom poigravanja ne-
svesnih sila. Kada se čovek kreće u ovom vidljivom
svetu, onda mora da je lud ako pretpostavlja da je
gospodar tog sveta. Naravno da čovek ovde sledi prin­
cip » non-resistance« prema svim presudnim faktori­
ma sve do izvesne individualne najviše granice, na
kojoj i najmirniji građanin postaje krvavi revolucio­
nar. Naše klanjanje pred zakonom i državom je po­
željni obrazac za naš opšti stav prema kolektivno ne­
svesnom. (Caru carevo, Bogu božje). Sto se toga tiče
naše klanjanje ne bi bilo teško. Ali u svetu ima fak­
tora za koje naša savest bezuslovno ne kaže da, a mi
im se klanjamo. Zašto? Praktički su podnošljiviji od
njihove suprotnost^ Isto tako ima faktora u nesve­
snom gde nam ne preostaje ništa drugo do da moramo
biti pametni. (»Ne suprotstavljajte se zlu.« »Nađite
prijatelja u kolibama nepravičnog Mamona.« »Deca
sveta su pametnija od dece svetlosti«, dakle: »Budite
pametni kao zmije a blagi kao golubovi.«).
Mana-ličnost predstavlja s jedne strane nadmoć­
J

no Znanje, a s druge nadmoćno htenjjeJPrivođenjem

u svest sadržaja koji leže u osnovi ove ličnosti stav­
ljamo se u situaciju da moramo računati sa činjeni­
com da smo s jedne strane naučili nešto više od dru­
gih, a s druge da želimo nešto više od drugih. Ovo
neprijatno srodstvo sa bogovima, kao što je poznato,
tako je udarilo u glavu sirotom Angelusu Sileziusu
da se navrat-nanos iz svog natprotestantizma, uz za­
postavljanje nesigurnom postale luteranske međusta-
nice, vratio u duboko krilo crne majke — na žalost
na štetu njegove lirske nadarenosti i njegovog nerv-
nog zdravlja,
A ipak su se Hristos a posle njega sveti Pavle
sukobili sa ovim problemom, što se jasno može sa­
gledati iz ne mak) tragova. Majstor Ekart, Gete u
Faustu, Niče u Zaratustri donekle su nam približili
ovaj problem. Gete kao i Niče ovo pokušavaju sa ide­
jom o dominaciji, prvi sa čarobnjakom i bezobzirnim
jakim čovekom, koji to čini sa đavolom, drugi sa Čo-

17 Jung, Odabrana dela, II

257
vekom-vladarom i promišljenim mudracem, bez đa­
vola i bez Boga. Kod Ničea je čovek sam, kao što
je bio i on — neurotičan, finansijski potpomagan, bez-
božan i bezveran. To nije nikakva idealna mogućnost
za stvarnog čoveka koji ima porodicu i mora da plaća
porez. Ništa nam ne može ukloniti dokaze realnosti
sveta, za to ne postoji nikakav čudesni put. Ništa nam
takođe ne može ukloniti dokaze dejstva nesvesnog.
Ili, da li nam neurotički filozof može dokazati da ne­
ma neurozu? On to čak ne može dokazati ni samome
sebi. Stoga sa našom dušom stojimo između značaj­
nih dejstava od spol ja i iznutra, a nekako moramo
zadovoljiti obe strane. Ovo možemo samo saobrazno
našim individualnim sposobnostima. Zbog toga mora­
mo sami sebe da opomenemo da ne idemo na »šta bi
trebalo«, već na šta se može i šta se moro..
Tako nas razrešenje mana-ličnosti, preko privo­
đenja u svest njenih sadržaja, vraća nama samima
kao postojećem i živom nečemu, koje je razapeto
između dve slike sveta i njegovih samo tamno na­
slućenih, ali utoliko jasnije doživljenih sila. To »ne­
što« nam je strano a ipak tako blisko, celina nas sa­
mih a ipak nam nespoznajno, virtualno središte takve
tajanstvene konstitucije, da ono može sve da zahteva
— srodnost sa životinjama i bogovima, sa kristalima
i zvezdama — a da nas to ne čudi, da ne izaziva naše
neodobravanje. To nešto zahteva sve to, a mi nema­
mo ništa u rukama što bismo mogli da mu pružimo,
a ipak je čak i korisno čuti taj glas. S
Ovo središte označio sam kao Sopstvenost
(Selbst). Intelektualno Sopstvenost nije ništa drugo
do psihološki pojam, konstrukcija, koja treba da iz­
razi nama nespoznajno suštastvo, koje kao takvo ne
možemo shvatiti, pošto ono prevazilazi naše moguć­
nosti shvatanja, kao što proističe iz njegove definicije.
Ono bi moglo isto tako da se obeleži kao »Bog u na­
ma«. Počeci našeg celokupnog duševnog života izgle­
da da nerazmrsivo potiču iz ove tačke; izgleda da se
svi najviši i krajnji ciljevi slivaju u ovu tačJjuJOvaj
paradoks je neizbežan, kao i uvek kada pokušavamo

258
da obeležimo nešto što leži izvan mogućnosti našeg
shvatanja.
Nadam se da je pažljivom čitaocu postalo dovolj­
no jasno dafSopstvenost ima zajedničko sa Ja kao sun­
ce sa zemljomj Oni se ne mogu zameniti. Isto tako
se ne radi~o obožavanju čoveka kao ni o degradaciji
Boga. Ono što leži s onu stranu čovekovog shvatanja,
ovom je i onako nedostižno. Stoga ako koristimo po­
jam Boga, onda time jednostavno formulišemo odre­
đenu psihološku činjenicu, naime nezavisnost i nad­
moć izvesnih psihičkih sadržaja koji se izražavaju u
svojoj sposobnosti da se sukobljavaju sa voljom, da
opsedaju svest i da uplivišu na raspoloženje i postup­
ke. Čovek će se razljutiti nad činjenicom da su ne-
razjašnjivo loše raspoloženje, nervozna smetnja ili
čak nesavladivi porok u neku ruku manifestacija Bo­
ga. Ali upravo za religijsko iskustvo bio bi nenado­
knadiv gubitak kada bi se takve, možda i loše stvari
veštački odvajale iz zbira autonomnih psihičkih sa­
držaja. Apotropejski eufemizam je kada se ovakve
7

stvari rešavaju i sklanjaju objašnjenjima po tipu »ni­

šta drugo do«. Time se ove samo potiskuju, a po pra­
vilu time je postignuta samo prividna prednost, samo
nešto promenjena iluzija. Time se ne obogaćuje lič­
nost, već samo osiromašava i suši. Ono što današnjem
iskustvu i spoznaji izgleda kao zlo ili bar kao besmi­
sleno i bezvredno, može višem stupnju iskustva i spo­
znaje izgledati kao izvor svega najboljeg, pri čemu
naravno sve zavisi od toga šta će ko započeti sa svo­
jih sedam đavola.jAko ih oglasi besmislenim, oroblja-
va ličnost i njoj odgovarajuću senku, a time ova gubi
svoje obličje. »Živo obličje« zahteva jaku senku, da
bi izgledalo plastično. Bez senke ono ostaje površin­
ska varljiva slika, ili više ili manje lepo vaspitano
dete.
Ovim aludiram na problem koji je daleko značaj­
niji nego što se to može izraziti sa malo jednostavnih
reči. Čovečanstvo je u velikoj većini psihološki još u

Lošim stvarima dati lepo ime da bi se otklonila nji­

7

hova nenaklonost.

17*
259
dećjem stupnju — stupnju koji se ne može preskočiti.
Daleko najvećem broju su potrebni autoritet, vodstvo
i zakoni^ Ova činjenica se ne sme prevideti. Paulinsko
prevazilaženje zakona pripada samo onome ko razu­
me da tjia mesto savesti postavi dušu. Za ovo je spo­
soban samo vrlo mali broj. (»Mnogo zvanih, malo iza­
branih«). A i ovi malobrojni stupaju na ovaj put samo
zbog unutrašnje prisile, da ne kažemo nevolje, jer je
ovaj put uzak kao oštrica noža.
Shvatanje Boga kao autonomni, psihički sadržaj
stvara od Boga moralni problem — a to je, moramo
priznati, vrlo neugodno. Ali ako ova problematika
ne postoji, onda i Bog nije stvaran, jer nigde ne za­
dire u naš život. Tada je Bog istorijsko strašilo ili
filozofska sentimentalnost.
Ako sasvim izostavimo ideju o »božanskom« i
govorimo samo o autonomnim sadržajima, onda do­
duše ostajemo intelektualno i empirijski korektni, ali
time zataškavamo jednu notu koja psihološki ne sme
da nedostaje. Naime, ako koristimo predstavu nečeg
-božanskog«, onda time pogodno izražavamo svoj­
stveni način kako doživljavamo dejstva autonomnih
sadržaja. Mogli bismo se poslužiti i izrazom »demon­
ski«, ukoliko time ne nagoveštavamo da smo negde
rezervisali još nekog konkretizovanog Boga, koji bez
ostatka odgovara našim željama i predstavama. Ali
naši intelektualni majstorluci sa činjenicama ne po­
mažu da se u stvarnost stavi biće prema našim že­
ljama, isto onoliko malo koliko se i svet prilagođava
našim iščekivanjima. Stoga ako dejstva autonomnih
sadržaja pokrijemo atributom »božanski«, onda time
priznajemo njihovu relativnu nadmoć. A ova nadmoć
je ono što je čoveka u svim vremenima primoravalo
da smisli čak i nezamislivo, pa čak i sebi da nametne
najveće patnje da bi udovoljio tim dejstvima.
Sopstvenost bi se mogla pkarakterisati kao neka
vrsta kompenzacije konflikta između spoljašnjeg i
unutrašnjeg sveta. Ova formulacija utoliko ne bi sme-
la da bude nepogodna, ukoliko Sopstvenost ima ka­
rakter nečega Što je rezultat, što je postignuti cilj,

260
nešto što se postepeno oformilo i iskusilo kroz mnoge
napore. Tako je Sopstvenost i cilj života, pošto je ono
najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije, koja se nar
ziva individua, i to ne samo pojedinog čoveka,. vejć či­
tave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog sve do
potpune slike.
Sa percepcijom Sopstvenosti kao nečega iracio­
nalnog, nedefinisanog postojećeg, kome se Ja ne pro­
tivi a nije mu ni potčinjeno već pridodato, i oko koga
se u neku ruku okreće kao zemlja oko sunca, postig­
nut je cilj individuacije. Upotrebljavam reč »percep­
cija« da bih time označio opažaj ni karakter veze Ja i
Sopstvenosti. U ovoj vezi nije ništa saznajno, pošto
ne možemo ništa iskazati o sadržajima Sopstvenosti.
'Ja je jedini sadržaj Sopstvenosti koji poznajemo. In-
aTvidualno Ja oseća se kao objekt nepoznatog i nad­
ređenog subjekta^ Izgleda mi kao da ovde psihološka
konstatacija dolazi do njenog ekstremnog kraja, po­
što je ideja Sopstvenosti po sebi i za sebe već trans-
cendentni postulat, koji se doduše psihološki može
opravdati ali se naučno ne može dokazati. Korak iz­
van nauke je bezuslovni zahtev ovde izloženog psi­
hološkog razvitka, pošto bez ovog postulata ne bih
znao da dovoljno formulišem empirijski utvrđene psi­
hičke procese. Stoga Sopstvenost zahteva bar vred­
nost hipoteze, shodno onoj o strukturi atoma. A ako
treba da ovde budemo uključeni još u jednu sliku, to
je ona nešto vrlo silno životno, čije tumačenje u sva­
kom slučaju prevazilazi moje mogućnosti. Uopšte ne
sumnjam da je to slika, ali takva u kojoj smo još i mi
zadržani.
Duboko sam svestan da sam u ovom spisu po­
stavio nimalo obične zahteve razumevanju mojih či­
talaca. Doduše, uložio sam sve napore da doteram
nit razume van ja, ali nisam mogao da sklonim s puta
veliku teškoću, naime činjenicu da su iskustva koja
su osnova mojih izlaganja, većini nepoznata i stoga
i strana. Zbog toga ne mogu očekivati da će moji či­
taoci slediti sve moje zaključke. Iako se svaki autor,
prirodno, raduje razumevanju svoje publike, ipak mi
je manje u prvom planu tumačenje mojih zapažanja

261
već mnogo više ukazivanje na još jedva otvoreno,
široko iskustveno područje, koje bih pomoću ove knji­
ge želeo da mnogima učinim pristupačnim. Naime, u
ovom do sada tako mračnom području izgleda mi da
leže odgovori na pojedine zagonetke, kojima se psi­
hologija svesti nikada nije čak ni približila. Ni pod
kakvim uslovima ne smatram da sam konačno for-
mulisao ove odgovore. Stoga sam sasvim zadovoljan
ako se moj spis može smatrati eksplorativnim poku­
šajem jednog odgovora.
 III

OPŠTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE

 r
OSNOVI PRAKTIČNE PSIHOTERAPIJE

Psihoterapija je područje lekarstva, koje se raz­

vilo tek tokom poslednjih pedeset godina i steklo iz-
vesnu samostalnost. Shvatanja u ovom području su
se raznoliko menjala i diferencirala, a gomilala su se
i iskustva koja daju povoda najrazličitijim tumače­
njima. Osnova za ovo leži u tome što psihoterapija
nije jednostavna i jednoznačna metoda, kakvu je čo­
vek ispočetka hteo da shvati, već se postepeno ispo­
stavilo da je ona u izvesnom smislu dijalektički po­
stupak, tj. dijalog ili rasprava između dva lica. Dija­
lektika je prvobitno bila veština razgovaranja antič­
kih filozofa, ali već rano je postala oznaka za obele-
žavanje postupka stvaranja novih sinteza. Jedno lice
je psihički sistem, koji u slučaju dejstva na neko dru­
go lice stupa u naizmenično dejstvo sa drugim psi­
hičkim sistemom. Ovo možda modernije tumačenje
psihoterapijskog odnosa između lekara i pacijenta je,
kao što se vidi, daleko udaljeno od početnog mišljenja
da je psihoterapija metoda koju bilo ko može na ste­
reotipan način primeniti u cilju postizanja željenog
efekta. Nisu spekulativne potrebe ono što je dovelo
do neslućenog i — svakako da to smem reći — nepo­
željnog proširenja horizonta, već čvrste činjenice

['] Predavanje održano u Medicinskom društvu u Ci-

rihu, 1935. Publikovano u Zentralblatt fiir Psychotherapie,
VIII, 1935. 2.

265
 stvarnosti. Najpre je svakako to bila činjenica da se
morala uvideti mogućnost različitog tumačenja iskus­
tvenog materijala. Razvile su se škole sa dijametral­
no suprotnim gledištima; podsetio bih na francusku
metodu Liebolt-Bernhajmove (Liebeaut-Bernheim)
sugestivne terapije, »reeducation de la volonte«, Ba-
binskijevu »persuaziju«, Diboaovu (Dubois) »racio­
nalnu psihičku ortopediju«, Frojdovu" »psihoanalizu«
sa naglaskom na seksualnosti i nesvesnom, Adlerovu
»vaspitnu metodu« sa naglaskom na tendenciji za mo­
ći i svesnim fikcijama, Sulcov (Schultz) »autogeni
trening« — da pomenemo samo poznate metode. Sva­
ka od ovih metoda se zasniva na posebnim psihološ­
kim pretpostavkama i daje posebne psihološke re­
zultate, koji se veoma teško a ponekad uopšte ne mo­
gu uporediti. Stoga je zastupnik pojedinih stanovišta
bio često blizu uverenja da mišljenje drugog, da bi
pojednostavio stvari, smatra zabludom.'Ali objektiv­
na procena činjenica pokazuje da se svakoj od ovih
metoda i teorija može pripisati izvesno pravoj pri če­
mu ne treba ukazati samo na izvesne uspehe već i na
psihološka činjenična stanja, koja opsežno potvrđuju
odgovarajuću pretpostavku. Mi smo, dakle, u psiho­
terapiji suočeni sa situacijom koja se može uporediti
sa onom u modernoj fizici, koja npr. iznosi dve kon­
tradiktorne teorije svetlosti. A kao što fizika ovu
protivurečnost ne smatra nepremostivom, tako i po- i ,
stojanje mnogih psiholoških stanovišta ne bi trebalo
da bude povod pretpostavke da su protivurečnosti ne­
premostive i da su shvatanja krajnje subjektivna i
stoga nepristupačna poređenju. Protivurečnosti u ne­
kom području nauke ukazuju samo na to da pred­
met naučnog interesovanja pokazuje takva svojstva,
koja se za sada mogu obuhvatiti samo pomoću anti-
nomije, npr. kao talasna i korpuskularna priroda svet­
losti. Samo psiha je beskrajno komplikovanije pri­
rode nego svetlost, stoga su i potrebne bezbrojne an-
tinomije da bi se dovoljno tačno opisala bit psihič-
kogjJedna od osnovnih antinomija je rečenica:JBsiha
zavisi od tela, a telo zavisi od psiheJZa oba dela ove
antinomije postoje jasni dokazi, tako da je nemoguće

266
utvrditi objektivan sud o prevazi teze nad antitezom.
Postojanje važećih protivurečnosti dokazuje da pred­
met istraživanja suprotstavlja istraživačkom umu ne­
obične teškoće, i da se stoga, bar u početku, mogu
dati samo relativno važeći iskazi. Iskazi su, naime,
važeći samo onda ako se navede na koji se psihički
sistem odnosi predmet istraživanja. Time dospevamo
do* dijalektičke formulacije koja, naime, ne kazuje
ništa drugo do da je psihički uticaj naizmenično dej­
stvo dvaju psihičkih sistema. Kako je individualnost
sistema beskrajno varijabilna, iz toga proističe bes­
krajna varijabilnost relativno važećih iskaza. Kada bi
individualnost bila totalno posebljenje, tj. kada bi
svaka individua bila totalno različita od svake druge
individue, onda bi psihologija kao nauka bila nemo­
guća, tj. ona bi se sastojala od nerazrešivog haosa
subjektivnih mišljenja. Ali kako je individualnost
samo relativna, tj. samo komplementarna konformiz­
mu ili istorodnosti ljudi, mogući su opštevažeći iska­
zi, tj. naučne konstatacije. Ovi iskazi, međutim, mogu
se shodno tome odnositi samo na one delove psihič­
kog sistema koji su konformni, tj. uporedljivi i stoga
statistički pristupačni, ali ne i na individualno, tj.
jednokratno jednog sistema. Druga fundamentalna
suprotnost psihologije glasi'Jlndividualno ne znači ni­
šta naspram opšteg, a opšte ne znači ništa naspram
individualnog. {Kao što je poznato nema opšteg slona
već samo individualnog. Ali da nema opštosti i stal­
nog mnoštva slonova, jedinstveni, individualni slon
bio bi neverovatan preko svake mere.
Ova logična razmišljanja izgleda da su daleko od
naše teme. Ali ako ona predstavljaju načelno razra­
čunavanje sa dosadašnjim psihološkim iskustvom,
onda odatle proističu praktični zaključci od velikog
značaja. Ako se kao psihoterapeut prema pacijentu
osećam kao lekarski autoritet i shodno tome polažem
pravo da nešto znam o njegovoj individualnosti i da
o ovoj mogu dati važeće iskaze, onda time samo ispo-
ljavam moju nekritičnost, pošto ja ni u kom slučaju
nisam u stanju da procenim celinu ličnosti sa kojom
sam suočen. O njoj mogu iskazati nešto važeće samo

267
ukoliko je ova opšti ili bar relativno opšti Čovek. Ali
kako se sve živo uvek sreće samo u individualnom
obliku, a ja o individualnom drugog uvek mogu reći
samo ono što srećem u mom sopstvenom individual­
nom, nalazim se u opasnosti ili da izvršim nasilje nad
drugim ili da sam potpadnem njegovoj sugestiji. Sto­
ga moram, milom ili silom, ukoliko uopšte želim da
psihički leČim individualnog čoveka, da se odreknem-
uobraženja da znam bolje od drugog i da odbacim sav
autoritet i svu želju za uticajem. Nužno moram da
uvedem dijalektički postupak, koji se, naime, sastoji
od upoređivanja uzajamnih nalaza. Ovo je, međutim,
moguće tek na taj način, što bih drugome dao prilike
da svoj materijal izloži što je moguće potpunije, a
da ga ne sputavam mojim pretpostavkama. Kroz ovo I
izlaganje njegov sistem će se preneti na moj, čime J

će se prouzrokovati dejstvo u mom vlastitom siste-f

mu. Ovo dejstvo je ono jedino što u individualnom!
pogledu i legitimno mogu staviti nasuprot mom pa-i
cijentu.
Ova osnovna razmatranja povlače za sobom, dak­
le, sasvim određeni stav terapeuta, koji mi izgleda
neophodno potreban u slučajevima individualnog
tretmana, pošto se on jedini može primenjivati sa na­
učnom odgovornošću. Svako odstupanje od ovog sta­
va znači sugestivnu terapiju, čiji osnovni princip gla­
si: Individualno ne znači ništa naspram opšteg. U su­
gestivnu terapiju spadaju, dakle, sve one metode koje
tvrde ili primenjuju neko znanje ili neko tumačenje
o drugim individualnostima. Isto tako u sugestivnu
terapiju spadaju i sve u pravom smislu tehničke me­
tode, pošto ove uvek jednorodnost pretpostavljaju in­
dividualnom objektu. Ukoliko je teza o beznačajno­
sti individue istina, sugestivne metode, tehnički po­
stupci i teorijske pretpostavke u bilo kom obliku su
sasvim mogući i jamče uspehe na opštem čoveku, kao
recimo Christian Science, Mental Healing, Thought
Cure, zdravstvena pedagogija, religijske i lekarske
sugestivne metode i uz to još bezbrojni -izmi. Cak i
politički pokreti pretenduju, za izvesnim pravom da
budu psihoterapija velikih razmera. Kao što je izbi-

268
janje rata izlečilo prisilne neuroze a čudotvorna me-
sta od davnina razgonila neurotska stanja, tako i veći
i manji pokreti naroda deluju lekovito na individuu.
Najlepše i najjednostavnije izražava se ova či­
njenica u gledištima primitivaca, u takozvanom ma-
na-učenju. Mana je opšte rasprostranjena snaga zdra­
vlja i leČenja, koja čoveka, životinju i biljku čini
plodnim, a poglavicu i vrača magijski jakim. Pojam
mane je identičan sa izvanredno dejstvenim, kao što
je dokazao Leman (Lehman), sa upečatljivim uopšte.
Stoga je.sve upečatljivo na primitivnom stupnju »me­
dicina«. Kako sto pametnih ljudi, kao što je poznato,
čine jednu vodenu glavu, to su vrline i nadarenosti
u suštini individualne odlike i ne pogoduju opštem
čoveku. Otuda ljudske gomile uvek naginju psiholo­
giji krda, zbog toga sklonost ka šlepom »stampedu« i
ka psihologiji mase, stoga i sklonost ka tupoj bru­
talnosti i histeričnoj ganutljivosti. Opšti čovek ima
primitivna svojstva, zbog čega se i mora tretirati teh­
ničkim metodama. Čak i vitium artis kolektivnog
čoveka tretirati drugačije do »tehnički ispravno«, tj.
kolektivnim metodama, poznatim i efikasno prove-
renim. U ovom smislu stari hipnotizam ili još stariji
životinjski magnetizam postigli su principijelno isto
onoliko koliko i tehnički besprekorna analiza naših
dana ili koliko i lečenje amajlijom primitivnog vra­
ča. Radi se samo o tome u koju metodu veruje tera­
peut. Odlučujuće je njegovo verovanje u metodu
Ako stvarno veruje, on će ozbiljno i istrajno činiti
za bolesnika sve što je u njegovoj moći, a ovaj do­
brovoljni napor i predanost imaju lekovito dejstvo —
ukoliko psihički nivo dostiže kolektivnog čoveka.
Granice su, međutim, čvrsto postavljene od strane
antinomije individualno-opšte.
Ova antinomija nije samo filozofski, već i psiho­
loški kriterij um, pri čemu ima bezbroj ljudi koji ne
samo da su uglavnom kolektivno već su i posebno
sujetni na to da ne budu ništa drugačiji do kolektivni.
Ovo odgovara i svim' oubičajenim vaspitnim tenden­
cijama, koje rado individualnost i bezakonje smatra­
ju sinonimom. Na ovom stupnju individualno se pro-

269
cenjuje kao nešto niže i podleže potiskivanju. Stoga
neuroze na ovom stupnju kao psihološke hokse po­
kazuju individualne sadržaje i tendencije. Kao što je
poznato postoji i precenjivanje individualnog na o-
snovu antiteze: opšte ne znači ništa naspram indivi­
dualnog. Tako se psihoneuroze sa psihološkog (dakle
ne sa kliničkog) (gledišta mogu podelili u dve velike
grupe; jedna sadrži kolektivne ljude sa nerazvijenom
individualnošću, druga individualiste sa atrofičnom
kolektivnom prilagodljivošću. Prema ovome se deli i

1
terapijski stav, pošto je sasvim jasno da individualist-
-neurotičar ne može ozdraviti drugačije do da u sebi
spozna kolektivnog čoveka a time i neophodnost ko­
lektivnog prilagođavanja. Zbog toga je ispravno re-
dukovati ga na stupanj kolektivno važećih istina. Na
drugoj strani pak psihoterapijsko iskustvo pokazuje
i onog kolektivno prilagođenog čoveka koji sve ima i
sve čini što bi se prema zdravoj pameti moglo zahte-
vati kao garancija zdravlja, pa ipak je bolestan. Bio
bi grdan vitium artis, koji se, međutim, stoga ništa
manje retko ne čini, normalizovati ovakve ljude, tj.
težiti da se redukuju na opšti nivo. U datom slučaju
u njima se uništava sve ono individualno što je spo­
sobno za razvitak.
Kako je individualno, shodno našem uvodnom iz­
laganju, jednokratnost, nepredvidivost i nerazjašnji-
vost uopšte, to se terapeut u ovom slučaju mora od­
reći svih svojih pretpostavki i tehnika i ograničiti na
čisto dijalektički postupak, tj. na onaj stav koji iz-
begava sve metode.
Kao što se moglo primetiti, u uvodu sam dijalek­
tički postupak u neku ruku izložio kao najnoviju raz­
vojnu fazu psihoterapije. Ovde se moram korigovati i
ovaj postupak postaviti na njegovo pravo mesto: on
nije čist razvojni nastavak ranijih teorija i praksi,
već naprotiv potpuno odricanje ovih u korist jednog,
po mogućstvu neprejudiciranog stava. Drugim reci­
ma: terapeut nije samo delatni subjekt, već saradnik
individualnog razvojnog procesa.
Ne bih želeo da pobudim utisak kao da su nam
ova saznanja pala neposredno s neba. Ona imaju svoj

270
istorijat. Iako sam ja bio prvi koji je podigao glas
sa zahtevom da analitičar sam mora biti analizovan,
to ipak moramo zahvaliti uglavnom Frojdu za nepro-
cenjivo saznanje da i analitičari imaju komplekse a
time i jednu ili vjšeslgpih pega, koje delu ju kao pre-
j udici je". Ovo saznanje je psihoterapeut stekao na onim
slučajevima, gde više nije mogao da pacijente vodi
ili tumači sa pozicija maglovitih visina ili nezavisno
od njegove vlastite ličnosti, već je morao da primeti
da njegova svojstva ili njegov poseban stav ometaju
pacijentovo ozdravljenje. Ono o čemu čovek sam ne
poseduje jasan uvid, pošto ne bi želeo samome sebi
da prizna tako nešto, pokušava da spreči da ni kod
pacijenta ne prodre u svest, naravno na veliku štetu
pacijenta. Zahtev da i analitičar mora biti analizovan,
zasniva se na ideji dijalektičkog postupka, gde tera­
peut, naime, kao onaj koji pita ali i odgovara, dolazi
u vezu sa drugačijim psihičkim sistemom, više ne kao
nadređeni znalac, sudi ja i savetodavac, već kao čovek
koji se saživljava sa pacijentom, koji se u dijalektič­
kom procesu nalazi isto onoliko koliko i takozvani
pacijent.
Jedan drugi izvor dijalektičkog postupka je či­
njenica višestruke tumačljivosti simboličkih sadrža­
ja. Zilberer (Silberer) je razlikovao psihoanalitičko i
2

anagogno a ja analitičko-reduktivno i sintetičko-her-

meneutičko. Šta se misli pod ovim želeo bih da raz­
jasnim na primeru tzv. infantilne fiksacije za imago
roditelja, koja je jedan'od najbogatijih izvora sim­
boličkih sadržaja. Analitičko-reduktivno shvatanje
kazuje da interesovanje (tzv. libido) regresivno struji
unazad na infantilni materijal reminiscencija i da
se tamo fiksira, ili da se uopšte nikada od toga nije
ni oslobađalo. Nasuprot tome simboličko ili anago-
gičko shvatanje tvrdi da se radi o razvojno sposob­
nim delovima ličnosti, koji se nalaze u infantilnom
stanju, u neku ruku još u majčinom krilu. Oba tu­
mačenja mogu se dokazati kao tačna. Skoro bi se
moglo reći da se ona suštinski svode na isto. Ali u
8
Herbert Silberer: Probleme der Mystik und ihre Sym-
bolik, 149, S. 138.

271
praksi čini ogromnu razliku da li ćemo nešto tuma­
čiti kao regresivno ili progresivno. Uopšte nije j e ­
dnostavno u datom slučaju pogoditi ono pravo. Čo­
vek se čak najčešće oseća nešto nesigurnim prema
ovom pitanju. Ustanovljenje da ima bitnih sadržaja,
koji bez sumnje nisu jednoznačni, ukazuje da je
opasna bezbrižna primena teorija i metoda i dopri­
nosi tome da se izjednači vrednost dijalektičkog po­
stupka sa finijim i grubljim sugestivnim metodama.
Diferenciranje i produbljivanje psihoterapijske
problematike, koja potiče od Frojda, logično je da
mora, ranije ili kasnije, doći do zaključka da u po-
slednju raspravu između lekara i pacijenta mora
biti uvučena i lekareva ličnost. Već su stari hipno-
tizam i Bernhajmova (Bernheim) sugestivna terapija
znali da lekovito dejstvo s jedne strane zavisi od ra­
porta — Frojdovim jezikom rečeno: prenosa — as
druge od ubedljivosti i prodorne snage lekareve lič­
nosti. U odnosu lekar-pacijent, u osnovi uzev, dva
psihička sistema međusobno su upućena jedan na
drugi, zbog čega će svaki dublji uvid u psihotera­
pijska zbivanja nepogrešivo doći do zaključka da u
krajnjoj liniji, tj. ukoliko individualnost nije isu­
više previdiva činjenica, odnos lekar-pacijent mora
biti dijalektički proces.
Sasvim je jasno da ovakvo saznanje uslovljava
bitno pomeranje gledišta prema starijim psihotera­
pijskim oblicima. Da bi se izbegli nesporazumi od­
mah bih dodao da ova promena gledišta ni na koji
način već postojeće metode ne oglašava netačnim,
suvišnim ili prevaziđenim, jer što se dublje prodire
u bit psihičkog, tim više raste ubeđenje da stupnje-
vitost i raznolikost ljudskog bića zahteva i najrazli-
čitija stanovišta i metode, da bi se udovoljilo razno­
likosti psihičkih dispozicija. Tako nema nikakvog
smisla nagonski sistem nekog jednostavnog paci­
jenta, kome ništa ne fali do mala doza zdravog
ljudskog razuma, podvrgavati komplikovanoj ana­
lizi ili čak izlagati zamršenoj suptilnosti psihološke
dijalektike. Ali isto tako je jasno da se kod kompli-
kovanih, duhovno vrlo bogatih priroda neće dospeti

272
nikuda sa blagonaklonim savetima, sugestijama ili
pokušajima preobraćanja ovom ili onom sistemu. U
ovim slučajevima lekar će učiniti najbolje ako od­
loži sav svoj arsenal metoda i teorija i jedino nastoji
na tome da njegova ličnost bude dovoljno stabilna,
da bi mogla da pacijentu posluži kao putokaz. I pri
tom tek mora ozbiljno da razmotri mogućnost da
ličnost pacijenta u nekim prilikama .po inteligenciji,
naravi, širini i dubini prevazilazi lekarevu. Na svaki
način, međutim, prvo pravilo dijalektičkog postupka
je da individualnost bolesnikova ima isto dostojan­
stvo i opravdanost postojanja kao i lekareva, i da
se stoga svaki individualni razvitak u pacijentu ima
smatrati važećim, ukoliko ovaj samog sebe ne kori-
guje. Ukoliko je jedan čovek samo kolektivan, on
može biti izmenjen i sugestijom, i to u tolikoj meri
da na izgled postane nešto drugo nego što je bio
pre toga. Ukoliko »izlečenje« znači da se bolesnik
preobrazi u zdravog, onda izlečenje znači preobražaj.
Tamo gde je ovo moguće, tj. tamo gde se time ne
zahteva isuviše velika žrtva od ličnosti, bolesnika
treba terapijski promeniti. Ali gde pacijent uviđa
da će lečenje kroz promenu značiti isuviše veliku
žrtvu od ličnosti, lekar može i treba da se odrekne'
promene, odnosno želje za izlečenjem. On mora ili
da odbije terapijski postupak ili da se odluči za di­
jalektički postupak. Do ovog drugog slučaja dolazi
češće nego što se misli. U mojoj sopstvenoj praksi
često sam imao veći broj visoko obrazovanih, inte­
ligentnih ljudi izražene individualnosti, koji bi sva­
kom ozbiljnijem pokušaju promene iz etičkih razloga
pružili najjači otpor. U svim ovim slučajevima le­
kar mora ostaviti otvorenim individualni put izle-
čenja, i tada lečenje neće dovesti do promene lično­
sti, već će biti proces koji se označava kao individu­
acija, tj. pacijent ee postati ono što zapravo i jeste.
On će čak, u najgorem- slučaju, i prihvatiti svoju
neurozu, pošto je razumeo smisao svog oboljenja.
Ne jedan bolesnik mi je poverio da je naučio da
bude zahvalan svojim neurotskim simptomima, jer
su mu ovi često kao barometar pokazivali kada je

18 Jung, Odabrana dela, II

273
i gde odstupio od svog individualnog puta ili kada
je i gde nesvesno zapostavio važne stvari.
Iako su nove, izdiferencirane metode omogućile
neslućeno sagledavanje beskrajnih komplikacija psi­
hičkih odnosa i ove teorijski dalekosežne ovrednile,
ipak se one ograničavaju na analitičko-reduktivno
gledište, pri čemu se razvojna mogućnost individu­
alne vrste prekriva pomoću redukcije na neki opšti
princip, npr. seksualnost. To je najverovatniji razlog
za to da je fenomenologija individuacije zasad još
malo poznato novo područje. Ova okolnost će obja­
sniti zašto sam prinuđen da se pozabavim i pojedi­
nostima psihološkog istraživanja, pošto pojam puta
individuacije nisam u stanju da posredno izrazim
drugačije do da pokušam da na samom empirijskom
materijalu pokažem manifestacije nesvesnog. .Ovo
poslednje je ono što pri individualnom razvojnom
procesu izbija u prvi plan interesovanja. Dublji ra­
zlog za ovo mogao bi se naći u tome što je neurotski
Svesni stav neprirodno jednostran i zbog toga biva
izjednačen pomoću komplementarnih ili kompenza-
tornih sadržaja nesvesnog. j Zbog toga nesvesno u
ovom slučaju ima poseban značaj kao korektor jed­
nostranosti svesti a time se nameće i neophodnost
posmatranja stanovišta i podsticaja koji iznose snovi,
pošto ovi moraju da stupe na mesta gde su se pret­
hodno nalazili kolektivni regulativi, naime tradicio­
nalna gledišta, navike, predrasude, intelektualne i
moralne prirode. Individualni put je upućen na po­
znavanje zakonitosti svojstvenih individui, jer će se
inače izgubiti u arbitrarnim mišljenjima svesti i od­
vojiti se od tla individualnog instinkta.
Koliko dopire naše sadašnje poznavanje stvari,
izgleda kao da žudnja za životom, koja se izražava u
izgradnji i individualnom uobličavanju ljudskog bića,
izaziva u nesvesnom određeni proces, ili je ona sama
taj proces koji se pri parcijalnom privođenju u svest
predstavlja kao niz slika u vidu fuge. Ljudi sa pri­
rodnom introspektivnom sposobnošću su u stanju da,
bez isuviše velikih teškoća, opaze bar deliće ovih au-

274
tonomnih ili samostalnih nizova slika, najčešće u ob­
liku vizuelnih maštanih utisaka, pri čemu ti ljudi če­
sto smatraju da su ove fantazije aktivno stvorili, dok
su ove u stvarnosti njima nadošle. Nevoljnost se, me­
đutim, ne može više osporavati kada neki fragmenat
fantazije, što nije redak slučaj, dobije opsesivni ka­
rakter, kao npr. melodije koje se neprestano vraća­
ju, ili fobične predstave ili tzv. simbolični tikovi.
Bliže nesvesnom nizu slika nalaze se snovi, u kojima
se, ako se istražuju u produženim serijama, često za­
čuđujuće jasno mogu prepoznati nesvesni tokovi sli­
ka. Kontinuitet se pokazuje u ponavljanju tzv. mo­
tiva. Ovi mogu da se odnose na lica, životinje, pred­
mete ili situacije. Kontinuitet niza slika, dakle,
izražava se u tome što se jedan takav motiv stalno
iznova javlja u dužoj seriji snova.

U seriji snova jednog mog pacijenta, koja je obu-

hvatala preko dva meseca, javljao se motiv vode u
26 snova. Prvo se pojavila kao talasi koji se razbi­
jaju o obalu a u 2. snu kao pogled na morsku povr­
šinu glatku kao ogledalo. U 3. snu snevač se nalazi na
obali i posmatra kako kiša pada na more. U 4. snu
indirektno je najavljeno morsko putovanje, pošto se
ovo odnosi na daleku, stranu zemlju. U 5. to je puto­
vanje u Ameriku; u 6. se voda sipa u nekakvu po­
sudu; u 7. snu pogled pada na bezgraničnu pučinu
mora pri jutarnjem rumenilu; u 8. snevač se nalazi
na brodu. U 9. preduzima putovanje u daleku, divlju
zemlju. U 10. ponovo se nalazi na brodu. U 11. plovi
nekom rekom. U 12. ide niz potok. U 13. nalazi se na
parobrodu. U 14. čuje glas koji uzvikuje: »Tamo put
vodi na more, mi moramo na more.« U 15. nalazi se
na brodu koji plovi za Ameriku. U 16. opet je na
brodu. U 17. se vozi automobilom na pristanište gde
se nalazi brod. U 18. na jednom brodu snevač vrši
astronomska određivanja mesta na jednom brodu. U
19. putuje Rajnom. U 20. nalazi se na jednom ostrvu
na moru. U 21. ponovo je na ostrvu. U 22. je sa maj­
kom na putovanju niz reku. U 23. stoji na morskoj
obali. U 24. traži u moru izgubljenu dragocenost. U

18*
275
25. njegov otac mu priča o zemlji odakle potiče voda.
U 26. snu konačno putuje niz malu reku koja se sliva
u jednu veću. 3

Ovaj primer ilustruje kontinuitet nesvesne teme

a istovremeno ukazuje na metodu kako se ovakvi mo­
tivi statistički mogu utvrditi. Naime, pomoću mnogo­
brojnih upoređenja došlo se do zaključka na šta za­
pravo ukazuje motiv vode. Iz ovakvih i sličnih nizova
proizilaze tumačenja motiva. fTako more po pravilu
znači sabirno i prvobitno mesto svekolikog duševnog
života, dakle tzv. kolektivno nesuesrio._pokretana vo­
da ima značenje životne struje i energetskog potenci­
jala. Svi motivi koji se nalaze u osnovnim idejama
su očigledne predstave arhetipskogr karaktera, tj.
simbolične praslike, iznad kojih se izgradio i lžaife-
rencirao čovekov duh. Ove praslike se teško mogu
definisati a da se ne kaže nešto maglovito, nejasno.
Svako isuviše usko intelektualno shvatanje lišava ih
njihovog obimnog bića. To nisu naučni pojmovi od
kojih se mora zahtevati jednoznačnost, već krajnje
opšte prastara shvatanja primitivnog duha, koji ni­
kada ne obeležavaju posebne sadržaje, već su zna­
čajna zbog njihovog bogatstva odnosa. Levi-Brul
(Levy-Bruhl) ih obeležava kao representations col-
lectives a Hubert (Hubert) i Maus (Mauss) kao aprio-
rističke kategorije fantazije.
U dužim serijama snova češće se izdvajaju mo- .
tivi. Tako se od poslednjeg sna motiv vode postepeno
povlačio u korist novog motiva, naime motiva nepo­
znate žene. Ako se uopšte sneva o ženama, onda se
najčešće radi o onima koje su poznate snevaču. Ali
među tim snovima ima i takvih u kojima se pojav­
ljuje ženska figura koja se ni na koji .način ne može
dovesti u vezu sa nekom poznatom osobom, već se u
snu nedvosmisleno mora obeležiti kao nepoznata fi­
gura. Ovaj motiv ima interesantnu fenomenologiju
koju bih hteo da okarakterišem na osnovu jedne se­
sije koja je trajala preko tri meseca. U ovoj sesiji

* Up. Psychologie und Alchemie, 82, Psychologie und

Religion, 84.

276
motiv se javio ništa manje do 51 put. Prvo se javio
kao mnoštvo neodređenih ženskih oblika, zatim je to
bio neodređeni oblik jedne žene koja je sedela na
nekom stepeništu. Onda se pojavila pod velom, a kada
je podigla veo, njeno lice je zasjalo kao sunce. Zatim
se pojavila kao naga figura koja je stajala na globusu,
viđena otpozadi. Potom se opet razlila u mnoštvo raz­
igranih nimfi, onda u bezbroj prostitutki zaraženih
veneričnim bolestima. Nešto kasnije nepoznata se po­
javljuje na jednoj igranci i snevač joj daje novac. Za­
tim se pojavljuje kao sifilističarka. Od ovog trenutka
nepoznata se spaja sa tzv. udvostručenim motivom,
što se isto tako često sreće u snovima. Neka divlja-
kinja, možda Maležanka, se udvostručava. Nju je tre­
balo uhvatiti, ali ona je i plava naga žena koja je
stajala na globusu ili mlada devojka sa crvenom ka­
pom, guvernanta ili stara žena. Ona je vrlo opasna,
član razbojničke bande i ne sasvim ljudska, već kao
neka apstraktna ideja. Ona je vodič koji snevača vodi
na visoku planinu. Međutim, ona je i kao ptica, nešto
kao afrička roda ili pelikan. Ona hoće da ulovi muža.
Ona je najčešće plava i ćerka frizera, ali ima i jednu
indijsku, očigledno tamnoputu sestru. Kao plavuša,
vodič planinar, objasnila je snevaču da jedan deo du­
še njegove sestre pripada njoj. Ona mu piše pismo,
ali to je žena nekog drugog. Ona ne govori i niko joj
se ne obraća. Čas ima crnu, čas belu kosu. Ona ima
čudne, snevaču nepoznate fantazije. Možda je ona ne­
poznata žena njegovog oca, ali ne njegova majka.
Ona se vozi sa njim u avionu, koji se ruši. Ona je
glas koji se preobraća u ženu. Ona mu objašnjava da
je krhotina, dakle fragmenat, čime svakako misli da
je parcijalna duša. Ona ima brata koji sedi zatočen
u Moskvi. Kao tamna figura ona je služavka, glupa,
i na nju se mora paziti. Nepoznata se često pojavljuje
udvojeno, kao dve žene koje s njim idu u planinare­
nje. Plavi vodič-planinarka jednom mu se javlja kao
vizija. Ona mu donosi hleb, bavi se religijskim ide­
jama, poznaje put kojim bi on trebalo da ide, on je
sreće u nekoj crkvi, ona mu je duhovni vodič. Ona
izlazi kao iz nekog tamnog sanduka i može da se iz

277
psa pretvori u ženu. Jednom je ona čak i majmun.
Snevač u snu crta njen portret; ali ono što izlazi na
hartiji je apstraktni, simbolički ideogram, koji uglav-
nim sadrži trojstvo, motiv koji se vrlo često sreće.
Motiv nepoznate žene, dakle, označava figuru
krajnje protivurečnog karaktera, što se u stvari ne
bi moglo da odnosi na normalno žensko biće. Napro­
tiv, to je biće iz bajki, neka vrsta vile koja ima var­
ljiv karakter. Kao što je poznato ima zlih i dobrih
vila, one se isto tako mogu pretvarati u životinje,
mogu biti nevidljive, neodređene su starosti, čas mla­
de, čas stare, nisu ljudske već vilenjačke prirode sa
karakterom parcijalne duše, zavodljive, opasne i ima­
ju superiorna znanja. Stoga jedva da ćemo načiniti
grešku ako pretpostavimo da je ovaj motiv identičan
sa paralelnim predstavama mitologije, gde ova vile-
njačka bića nastupaju u svakakvim obličjima, kao
nimfe, oreade, silfide, rusalke, vile brodarice, šumski
duhovi, sukube, lamije, vampiri, veštice i već kako
se sve ne zovu. Dakle, čitav mitski svet bajki je ipak
proizvod nesvesne fantazije, isto kao i san! Cesto se
dešava da ovaj motiv zamenjuje motiv vode. Kako
voda uopšte zvuči nesvesno, tako je figura nepoznate
žene personifikacija nesvesnog, koju sam označio kao
Anima. Ova figura se u principu sreće samo kod
muškaraca i javlja se uočljivije tek onda kada svoj­
stva nesvesnog počnu da postaju problematični pa­
cijentu. Kod muškarca nesvesno ima ženska a kod
žene muška obeležja, stoga je personifikacija nesves­
nog kod muškarca žensko biće prethodno opisanih
svojstava.

Okviri jednog predavanja ne dozvoljavaju mi

da opišem sve one motive koji se javljaju pri pro­
cesu individuacije, tj. onda kada se pacijentov mate­
rijal više ne redukuje na opšte pretpostavke koje važe
samo za kolektivnog čoveka. Ima mnogobrojnih mo­
tiva koje sve skupa srećemo u mitologiji. Zbog toga
se ne može drugačije reći do da individualni psihički
razvitak najpre produkuje nešto što izgleda kao stari
svet bajki. Zbog toga je bez daljnjega razumljivo što

278
prividno izgleda kao da individualni put ide unazad
u ljudsku prošlost, kao da je on regresija u duhovnoj
istoriji razvitka, i kao da se stoga dešava nešto ne-
kontrolisano što mora da spreči terapijski zahvat.
Slične stvari se vide i kod psihotičnih oboljenja, na­
ročito kod paranoidnog oblika shizofrenije, gde obič­
no sve vrvi od mitoloških slika. Blizu je pomisao da
se radi o pogrešnom razvitku, koji vodi u haotični ili
morbidni svet fantazija. Ovakav razvitak može biti
opasan kod čoveka koji kao socijalna ličnost ne stoji
čvrsto na ovom tlu, kao što, uostalom, svaki psihote­
rapijski zahvat može slučajno naići na latentnu psi­
hozu i ovu prevesti u floridan stadijum. Stoga je ne­
kritična i diletantska igra sa psihoterapijskim meto­
dama igra vatrom,'od koje se svako mora energično
odvratiti. Naročito'stvar postaje opasna kada se oslo­
bodi mitološki sloj psihe, jer ovi sadržaji po pravilu
začuđujuće fasciniraju pacijenta, dejstvo koje čini
razumljivim snažan uticaj mitskih predstava na čo­
večanstvo.

Izgleda kao da proces ozdravljenja mobiliše ove

snage u svoje svrhe. Mitske predstave, naime, sa svo­
jom svojstvenom simbolikom zadiru u dubine čove-
kove duše, u istorijsko podzemlje, dokle nikada ne
dopiru naš razum, volja i dobre namere, pošto one i
potiču iz onih dubina koje naš današnji razum doduše
ne shvata, ali Tcoje tako reći dovode u oscilaciju ono
najdublje u čoveku] Dakle, ono što nas za sada može
uplašiti kao regresija, u stvari je »reffuler pour mieux
sauter«, skup i integracija snaga, koje u toku razvitka
prouzrokuju nov poredak.
Neuroze na ovom stupnju su sasvim psihička
patnja, kojoj se ne može prići sa običnim racionalnim
metodama. Zbog toga nije mali broj psihoterapeuta
koji u krajnjoj liniji, tj. kada popucaju sve niti, traže
pribežišta u nekoj poznatoj religiji ili mnogo pre u
nekoj konfesiji. Daleko je od mene da se podsmevam
ovim stremljenjima. Naprotiv, moram istaći da su ona
zasnovana na sasvim ispravnom instinktu jer današ­
nje religije sadrže žive ostatke mitskog razdoblja. Da

279
i politička pripadništva u datom slučaju potržu za
mitologijom najjasnije pokazuje krst svastike, »ne-
mački hrišćani« i nemački verski pokret. Ne samo
hrišćanstvo sa svojom lekovitom simbolikom, već i
sve religije uopšte sve do magijskih oblika primiti-
vaca su psihoterapije koje tretiraju i lece duševne
patnje i psihički uslovljene telesne patnje. Koliko je
u današnjoj medicini još sugestivne terapije, o tome
ne bih želeo da dajem svoj sud. Blago rečeno tzv.
uzimanje u obzir psihičkog faktora u praktičnom le-
karstvu nije sasvim loša stvar. Istorija medicine je
upravo u ovom pogledu vrlo informativna.
Ako se, dakle, izvesni lekari oslanjaju na mitske
predstave nekih religija, onda u istorijskom smislu
čine ispravno. Ali to mogu Činiti samo sa onim paci­
jentima kojima u religijama zaostali mitski ostaci još
nešto znače. Za ove pacijente naznačena je neka od
racionalnih terapija, sve dok se ne dostigne onaj tre­
nutak kada mitske predstave postanu neophodne. Ako
tretiram katolike, tada ih uvek upućujem na ispoved
i milosrđe crkve. Stvar je već teža sa vernim prote­
stantima kojima se ne srne preporučiti ispoved i iska-
janje. Ali u modernom protestantizmu već je otvoren
ventil tzv. oksfordskog pokreta. Ovaj pokret pruža
kao zamenu svetovnjačku ispoved a na mesto iska-
janja doživljaj zajednice. Niz mojih pacijenata, uz
moju potpunu saglasnost, prišao je ovom pokretu, pa
su neki postali katolici ili bar bolji katolici nego pre.
U svim ovii. slučajevima držim se dijalektičkog po­
stupka, jer nema nikakve svrhe forsirati individualni
razvitak iznad pacijentovih potreba. Ako ovaj može
naći smisao svog života i izlečenje svoje nevolje i raz­
dora u okvirima nekog već postojećeg opredeljenja
— uključujući i političko — onda se s tim i lekar
mora zadovoljiti. Konačno lekar u prvoj liniji ima
da se bavi bolesnikom a ne izlečenima, odnosno zdra­
vima.
Ali ima veliki broj pacijenata koji ili nemaju
nikakvih religijskih ubeđenja ili pak, ako ih imaju,
onda su ova često neortodoksna. Principijelno ovakvi

280
 slučajevi ne mogu se preobratiti u neko od ubedenja.
Oni zastanu i ne idu dalje u svakoj racionalnoj tera­
piji, uprkos činjenici što je njihova bolest po sebi
pristupačna lečenju. Pod ovakvim uslovima ne preo-
staje ništa drugo do dijalektičko razvijanje onog mit­
skog materijala, koji još živi u samom bolesniku, s
onu stranu svake istorijske tradicije. U ovim slučaje­
vima srećemo se sa mitološkim snovima, sa njihovim
karakterističnim serijama slika koje lekarsko razu­
mevanje stavljaju pred sasvim nov i neočekivan za­
datak. Od lekara se zahtevaju znanja na koja ga ni
najmanje nisu pripremile njegove stručne studije.
Covekova duša zapravo nije ni psihijatrijski, ni fi­
ziološki a najmanje biološki problem, već psihološki.
Duša je područje za sebe sa svojom posebnom zako-
nomernošću. Bit duše ne može se izvesti iz principa
drugih nauka, a da se ne izvrši nasilje nad svojstve­
nom prirodom psihičkog. Ona se ne može identifiko-
vati niti sa mozgom, ni sa hormonima, niti sa bilo
kojim poznatim instinktom, već se mora prihvatiti
kao fenomen sui generis. Stoga se fenomenologija du­
še ne iscrpljuje sa činjenicama koje prirodne nauke
mogu da obuhvate, već u sebe uključuje i problem
čovekovog duha, koji je otac svih nauka. Ovu činje­
nicu oseća psihoterapeut ako mu odgovarajući slučaj
da povoda da zadre dublje od uobičajenih shvatanja.
Ovakvom gledištu se već često protustavljao argu­
ment da je psihoterapija i ranije bila poznata, ali se
nije nalazilo za potrebno da se upušta u ovakve komp­
likacije. Rado ću se složiti da su Hipokrat, Galen i
Paracelzus bili dobri lekari, ali ne verujem da zbog
toga moderna medicina treba da se odrekne terapije
serumima i radiologije. Svakako da je teško, naročito
laicima, da razumeju komplikovane probleme psiho­
terapije; ako se međutim jednostavno razmotri zašto
su izvesne životne situacije ili izvesni doživljaji pa­
togeni, onda će se otkriti da pri tom vrlo često shva-
tanje ima odlučujuću ulogu. Izvesne stvari izgledaju
opasne ili nemoguće, ili štetne zbog toga što postoje
shvatanja koje te stvari pružaju u takvom svetlu. Na
primer, za mnoge ljude bogatstvo predstavlja sreću

281
a sirotinja najveću nevolju, pa ipak u stvarnosti ni
za koga bogatstvo nije najveća sreća niti je siroma­
štvo osnova melanholije. Ali postoje ovakva shvata­
nja, a ova shvatanja imaju svog osnova u izvesnim
duhovnim pretpostavkama, npr. u onome što se ozna­
čava kao duh vremena, ili u iz,vesnim religijskim ili
nereligijskim postavkama. Ove poslednje često igraju
odlučujuću ulogu npr. u moralnim konfliktima. Čim
analiza psihičke situacije jednog pacijenta dodirne
područje njegovih duhovnih pretpostavki, već se ušlo
u carstvo opštih ideja. Činjenica da toliko i toliko
normalnih ljudi nikada ne kritikuje svoje duhovne
7

pretpostavke — već zbog toga ne, Što ih nisu svesni

— ne dokazuje da su one važeće za sve ljude ili da
su svima nesvesne, a isto tako i da one ne mogu biti
izvor najtežih konflikata savesti. Nasleđene opšte
predrasude s jedne, i moralna dezorijentacija pogleda
na svet s druge strane su, naprotiv, upravo u našoj
epohi prevratničkih zaokreta vrlo često dublji razlog
opsežnih poremećaja duševne ravnoteže. Pacijentima
ove vrste lekar naprosto nema ništa drugo da ponudi
do mogućnost individualnog duhovnog razvitka. Zbog
ovakvih slučajeva i specijalista je prinuđen da znatno
širi svoja znanja u području humanističkih nauka,
ako bar donekle hoće da ovlada simbolizmom psihič­
kih sadržaja.

Načinio bih veliki propust ako bi moje izlaganje

trebalo da pobudi utisak da specijalna terapija ne
zahteva ništa drugo do veliko znanje. Isto tako je
važna moralna izdiferenciranost lekareve ličnosti.
Hirurgija i akušerstvo znaju već odavno da nije do­
voljno samo oprati pacijenta, već i da sam lekar tre­
ba da ima čiste ruke. Psihoterapeut, međutim, koji je
i sam neurotičan, nepogrešivo će na pacijentu treti­
rati svoju sopstvenu neurozu. Terapija je, nezavisno
od svojstava lekareve ličnosti, strogo uzev još zami-
sliva u području racionalnih tehnika, nasuprot tome
nezamisliva je u području dijalektičkog postupka, jer
tu lekar mora da izađe iz svoje anonimnosti i da pred
samim sobom položi račune, upravo da učini ono što

282
zahteva od pacijenta. Ne znam šta pričinjava veću
teškoću — snabdeti sebe velikim znanjima ili odreći
se svog profesionalnog autoriteta i anonimnosti. TJ
svakom slučaju ova druga neophodnost znači moralnu
probu opterećenosti, koja upravo ne čini zavidnim
poziv psihoterapeuta. Među laicima ne tako retko
se sreće predubeđenje da je psihoterapija nešto n a j ­
lakše i najjevtinije i da se sastoji samo od veštine da
se neko nečim obmane ili da se ljudima izmami novac
iz džepa. U stvarnosti se, međutim, radi o teškom i ne
bezopasnom pozivu. Kao što je lekar uopšte izložen
infekcijama i drugim profesionalnim opasnostima, ta­
ko i psihoterapeut rizikuje psihičke infekcije, koje
ništa manje nisu opasne. Tako je on s jedne strane
mnogostruko u opasnosti da bude upleten u neurozu
svog pacijenta, a s druge se mora lično zaštititi od uti-
caja njegovog pacijenta toliko da se lišava terapijskog
dejstva. Između ove Scile i Haribde nalazi se rizik,
ali i terapijski efekat.
Moderna psihoterapija je slojevita tvorevina,
shodno raznolikosti pacijenata, koji se podvrgavaju
terapijskom postupku. Najjednostavniji slučajevi su
oni kojima je samo potreban ljudski common sense
i dobar savet. U najboljem slučaju njima je potrebna
samo jedna konsultacija. To svakako ne znači da su
slučajevi koji izgledaju jednostavni uvek stvarno
jednostavni; često se čine neprijatna otkrića. Zatim
ima pacijenata za čije je izlečenje dovoljno ništa dru­
go do više ili manje temeljna ispoved, tzv. abreagova-
nje. Težim neurozama po pravilu je potrebna reduk^
tivna analiza njihovih simptoma i stanja. Pri tom ne
treba haotično primenjivati ovu ili onu metodu, vec
u zavisnosti od vrste slučaja analiza se mora izvršiti
više na Frojdovim osnovama ili pretežno na Adlero-
vim. Avgustin (Augustin) razlikuje dva glavna greha,
prvi je concupiscentia, požuda, a druga superbia, oho­
lost. Prva odgovara Frojdovom principu zadovoljstva,
druga volji za moć, želji za dominiranjem Adlera.
Radi se o dvema ljudskim grupama sa različitim zah-
tevima. Oni čija je karakteristika infantilno traženje

283;
zadovoljstva, najčešće su takvi da im na srcu više leži
zadovoljenje inkompatibilnih želja i nagona nego so­
cijalna uloga koju bi mogli da igraju; zbog toga su
ovi često dobro situirani, čak uspešni, socijalno pri­
stupačni ljudi. Ali oni koji žele da budu »gore« naj­
češće su ljudi koji su u stvarnosti ili dole ili bar sma­
traju da ne igraju ulogu koja im zapravo pripada.
Zbog toga su to često ljudi koji imaju teškoću sa so­
cijalnim prilagođavanjem i zbog toga pokušavaju da
pomoću fikcije moći prikriju svoju podređenost. Na­
ravno da se sve neuroze mogu objasniti po Frojdu ili
Adleru, ali u praktičnom postupku je bolje ako se
slučaj prethodno tačno sagleda. Ako se radi o obra­
zovanim ljudima, onda odluka ne pada teško. Ja obič­
no preporučujem pacijentima da pročitaju nešto od
Frojda i Adlera. Po pravilu uskoro pronalaze ko im
više odgovara od ove dvojice. Dok se čovek kreće u
području prave psihologije neuroza, ne može zaobići
kako Frojdova tako ni Adlerova gledišta.
Ali ako stvar započne da biva monotona i naiđu
ponavljanja tako da je prema objektivnoj oceni došlo
do zastoja, ili kada na scenu stupaju mitološki, tzy.
arhetipski sadržaji, onda je vreme da se prekine sa
analitičko-reduktivnom terapijom i da se simboli tr
tiraju anagogno, odnosno sintetski, što je istovetno
dijalektičkim postupkom i individuacijom.
Sugestivne metode, u koje spadaju i analitičke,
zahtevaju da se pacijent viđa koliko je moguće često.
Ja se svakako zadovoljavam sa tri do četiri kon­
sultacije nedeljno. Sa početkom sintetskog tretmana
korisno je vremenski distancirati konsultacije. Po
pravilu tada ih smanjujem na jedan do dva sata ne­
deljno, jer pacijent mora da nauči da ide sopstvenim
putem. Ovaj se najpre sastoji u tome da pacijent sam
pokuša da shvati svoje snove, tako da se sadržaji ne­
svesnog postepeno pridodaju svesti. To zbog toga jer
je osnova neuroze diskrepanca između svesnog stava
i nesvesnih tendencija. Ova disocijacija se premošća-
va pomoću asimilacije sadržaja nesvesnog. Stoga
vreme između konsultacije ne protiče neiskorišćeno.

1»84
Na ovaj način bolesniku a i samom sebi, ušteđuje se
znatno vremena, što za pacijenta znači isto toliko nov­
ca, a pri tom i uči da stoji na sopstvenim nogama,
umesto da se grčevito drži lekara.
Rad, koji vrši pacijent pomoću postepene asimi­
lacije sadržaja nesvesnog, dovodi do konačne integra­
cije njegove ličnosti a time i do uklanjanja neurotske
disocijacije. Iznošenje pojedinosti ovog razvojnog pu­
ta daleko bi prevazišlo okvire jednog predavanja.
Zbog toga se moram zadovoljiti s time da sam bar
dao opšti pregled osnova psihoterapijske prakse.

285
 STA JE PSIHOTERAPIJA?

Nije tako mnogo prošlo od onog vremena kada

su dobronamerni kliničari istovremeno preporučivali
»svež vazduh«, »tuširanje hladnom vodom« i »psiho­
terapiju«, i to u svim onim slučajevima koji su na
tajanstven način bili komplikovani sa psihičkim po­
javama. Pod psihoterapijom se tada podrazumevala,
pri bližem posmatranju, neka vrsta energičnog ili
očinsko-dobronamernog bodrenja, oslanjajući se na
Diboa (Dubois) u obliku uveravanja da je simptom
»samo psihički« i zbog toga bolesna uobrazilja.
Ne treba osporavati da bodrenje ponekad može
dobro delovati, ali za modernu psihoterapiju je ovo
isto tako karakteristično kao zavoj za modernu hi-
rurgiju, tj. lično autoritativno dejstvo je, doduše,
važan terapijski faktor, ali ni izdaleka jedini i ni u
kom slučaju ne predstavlja suštinu psihoterapije. Da­
nas je ova postala nauka i naučna metodika, dok je
ranije izgledalo da se »psihoterapija« nalazi u svači­
jem području. Sa produbljenim upoznavanjem sušti­
ne neuroza i psihičkih komplikacija telesnih obolje­
nja tak ode se znatno promenila i izdiferencirala
suština terapije. Raniju teoriju sugestija, po kojoj su
se simptomi morali suzbiti pomoću protivdejstva, za-
menilo je Frojdovo psihoanalitičko stanovište koje je

[}] Objavljeno u Schtveizerische Arztezeitung ftir Stan-

desfragen, XVI, 1935, 26, S. 335.

286
spoznalo da pomoću potiskivanja simptoma nije od­
stranjen uzrok bolesti, i da je jsimptom u stvari neka
vrsta pokazatelja koji posredno ili neposredno uka­
zuje na uzrok bolestijOvo novije, tj. odj>re tridesetak
godina prihvaćeno gledište bilo je revolucionarno i
za terapiju, pošto je ono, naime, nasuprot sugestivnoj
terapiji zahtevalo privođenje u svest uzroka.
Sugestivna terapija (hipnoza i dr.) nije odbačena
zbog lakomislenosti, već zbog toga što su njeni re­
zultati bili stvarno nezadovoljavajući. Ona je bila
relativno laka i praktična u svojoj primeni i spret­
nom praktičaru omogućavala je istovremeni tretman
većeg broja pacijenata, tako da je izgledalo da su
bar stvoreni mnogo obećavajući počeci jedne korisne
metode. Ali stvarni terapijski uspesi bili su toliko
retki i nestabilni, da sugestivni tretman više nije mo­
gla da spase ni mogućnost istovremene grupne pri-
mene. Inače bi praktičari i socijalna osiguranja imali
svakog interesa da zadrže ovu metodu. Ona je, među­
tim, usahnula zbog svoje sopstvene nedovoljnosti.
Sa Frojdovog gledišta zahtevano privođenje u
svest uzroka postalo je vodeći motiv ili osnovna pret­
postavka svih novijih oblika psihoterapije. Psihopa­
tološka istraživanja poslednjih pedeset godina s jed­
ne strane nesumnjivo su dokazala činjenicu da su
za neurozu etiološki glavni procesi u suštini nesvesne
prirode, a praktično iskustvo s druge strane je poka­
zalo da je privođenje u svest etioloških sadržaja ili
zbivanja terapijski faktor od većeg praktičnog zna­
čaja nego sugestija. Shodno tome tokom poslednjih
25—30 godina u području psihoterapije sproveden je
preokret na štetu direktne sugestije a u korist svih
onih terapijskih oblika, čije je stanovište uglavnom
privođenje u svest uzroka koji su dali povoda nastan­
ku oboljenja.
Kao što je već napomenuto, promena terapijskog
pristupa išla je ruku pod ruku sa produbljenom i di-
ferenciranijom teorijom neurotskih poremećaja. Sve
dok se terapija ograničavala na sugestiju, ova se mo­
gla zadovoljiti sa teorijskim, krajnje skromnim gledi­
štem. Smatralo se dovoljnim da se neurotske kliničke

287
 slike shvate kao »uobrazilja« preterane fantazije, i iz
ovog shvatanja nesmetano je proistekla terapija čiji
je cilj bio jednostavno suzbijanje tih produkata fan­
tazije, naime uobraženih simptoma. Ali ono za što se
olako verovalo da se može skinuti s dnevnog reda
kao »uobrazilja« ispostavilo se kao samo jedna od
mogućih manifestacija specifičnog bolesnog stanja,
čija je simptomatologija po raznolikosti i promenlji-
vosti slična proteusu. Jedva da se potisnuo jedan ili
drugi simptom, a već se pojavljivao neki novi. Nije
se dospevalo do jezgra poremećaja.
Pod uticajem Brojera i Frojda duže vremena je
važila tzv. traumatska teorija neuroza,'i shodno tome
pokušavala je tzv. katarktička metoda da pacijenti­
ma ponovo privede u svest prvobitne traumatske mo­
mente. Već ova relativno jednostavna metoda zahte-
vala je od lekara stav sasvim drugačiji od sugestivne
metode, koju je, konačno, mogao da vrši svako ko je
raspolagao sa dovoljno odlučnosti. Katarktička me­
toda, međutim, zahtevala je brižljivi individualni pri­
stup svakom pojedinom slučaju i strpljivi istraživač­
ki stav, koji se usmeravao na moguće traumatske mo­
mente, pošto je samo pomoću tačnog posmatranja i
istraživanja materijala koji je produkovao pacijent
bilo moguće traumatske momente konstelovati tako
da dođe do abreagovanja onih prvobitnih emocional­
nih situacija, u kojima je i nastala neuroza. Zbog ovo­
ga lukrativna masovna terapija postala je vrlo ote­
žana, ako ne i onemogućena. Doduše, učinak očekivan
od lekara je kvalitativno viši nego kod sugestije, ali
pri jednostavnosti teorije još uvek je postojala mo­
gućnost prilično dalekosežne rutine, i u principu nije
postojala nikakva prepreka da se istovremeno više
pacijenata prevede u ono stanje relaksacije, u kome
se mogu abreagovati traumatska sećanja.
Pri ovoj podrobnoj terapiji pojedinačnog slučaja
nije dugo moglo ostati skriveno da je traumatska teo­
rija bila prebrzo uopštavanje. Sa povećanim isku­
stvom svakom savesnom istraživaču neurotskih kli­
ničkih slika postalo je jasno da se posebno seksualne
traume a zatim i drugi šokovi mogu ponekad uzeti u

288
obzir kod određenih oblika neuroza, ali ni izdaleka
ne kod svih. Sam Frojd je ubrzo prevazišao stupanj
traumatske teorije i nastupio sa teorijom potiskiva­
nja. Ova teorija je znatno komplikovanija i shodno
tome diferencirala se i terapija. Postalo je jasno da je
nemoguće da prosto abreagovanje može dovesti do
cilja, budući da najveći broj neuroza uopšte nije tra­
umatski slučaj. Teorija potiskivanja je mnogo dopri-
nela činjenici da su tipične neuroze u pravom smislu
poremećaji razvitka. Frojd je formulisao poremećaj
kao potiskivanje i prevođenje u nesvesno infantilnih
podsticaja i tendencija. Stoga je iz teorije izrastao
zadatak da se u pacijentovom materijalu traga za
ovim tendencijama. Ali kako su ove, shodno defini­
ciji, kao takve nesvesne, onda se njihovo postojanje
moglo dokazati samo pomoću opsežnog istraživanja
anamneze, kao i aktuelne delatnosti pacijentove fan­
tazije.
Po pravilu i uglavnom infantilni podsticaji su
se javljali u snovima, zbog čega je Frojd prišao ozbilj­
nom proučavanju snova. Time je načinjen odlučujući
korak, koji je modernu psihoterapiju načinio metodi­
kom individualnog tretmana. Sasvim je isključeno da
se psihoanalitička terapija može istovremeno prime-
niti kod više ili čak velikog broja.pacijenata. Ona je
sve, samo ne rutinska mehanistika.
Da li se ovaj oblik terapije sa Adlerom naziva
»individualno psihološki« ili sa Frojdom i Štekelom
(Stekel) »psihoanalitički« ili drugačije, ostaje činjeni­
ca da svaka moderna psihoterapija, ukoliko polaže
pravo na lekarsku^avest i naučnu verodostojnost, ne
može biti masovni pogon, već je upućena na to da po­
jedincu pokloni nepodeljeno i puno interesovanje. Po­
stupak je nužnim načinom zametan i danguban. Si­
gurno da su činjeni brojni pokušaji da se po moguć-
stvu skrati trajanje terapije, ali ne može se tvrditi
da su doneli ohrabrujuće rezultate. CNeuroze su, na­
ime, pogrešni razvitak izgrađivan kroz dugi niz go­
dina, koji se ne može ispraviti pomoću kratkog i in­
tenzivnog procesa. Stoga je vreme lekoviti i nezame-
njivi faktorj

19 Jung, Odabrana dela, II

289
 Neuroze još uvek — i to nepravično — važe za
laka oboljenja, uglavnom zato što nisu opipljive, te-
lesne prirode. Od neuroze se ne »umire« — kao da
nekom somatskom oboljenju često preti letalan ishod.
Ali potpuno se zaboravlja da su neuroze — za razliku
od somatskih oboljenja — krajnje ubitačne u svojim
psihičkim i socijalnim konsekvencama, često gore od
psihoza, koje najčešće kao takve vode do socijalne
izolacije bolesnika a time i do njegove neutralizacije.
Ankilozirano koleno, amputirano stopalo, dugogodiš­
nja tuberkuloza u svakom pogledu su lakši od teške
neuroze. Ako se neuroza posmatra ne samo sa klinič­
kog već i sa psihološkog i socijalnog stanovišta, onda
se dolazi do zaključka da je to teško oboljenje, na­
ročito u pogledu njenog dejstva na okolinu i na ži­
votni razvitak pojedinca. Kliničko stanovište ne može
da udovolji suštini neuroze, a ne može da joj udovolji
već zbog toga što je neuroza više psihosocijalni fe­
nomen nego bolest sensu strictiori. Neuroza nas pri­
morava da pojam »bolest« proširimo izvan predstave
pojedinačnog tela ometenog u svojim funkcijama i da
neurotičara posmatramo kao oboleli socijalni sistem
odnosa. Ako čovek ovom korekcijom dopuni svoje
shvatanje, onda se više neće čuditi što je ispravna
terapija neuroza zametan i u svakom pogledu komp-
likovan posao.
Na nesreću medicinski fakulteti su se isuviše ma­
lo brinuli oko činjenice da je broj neuroza a naro­
!

čito učestalost psihičkih komplikacija organskih obo­

ljenja vrlo veliki i da zbog toga one lekara praktičara
angažuju u neobično velikoj meri, i onda kada to on
i ne primećuje. Tokom studija u ovom važnom po­
gledu lekaru se ne daje nikakva priprema, pa čak
vrlo često on nema ni prilike da se bar donekle ori-
jentiše o ovom praktički tako važnom području.
Iako se počeci moderne psihoterapije uglavnom
temelje na Frojdovim zaslugama, ipak bi bila zabluda
kada bi se — što se, uostalom, još uvek često dešava
— psihoterapija naprosto identifikovala sa Frojdo­
vom »psihoanalizom«. Ovoj zabludi je svakako do-

290
prineo sam Frojd i njegove pristalice, koji su svoju
seksualnu teoriju i svoju metodiku sektaški smatrali
jedino spasonosnom. Adlerova »individualna psiholo­
gija« je prilog koji nije za potcenjivanje a time i
proširenje psihološkog gledišta. U teoriji i metodici
psihoanalize ima mnogo ispravnog i tačnog, ipak ona
u suštini ograničava svoju istinu na seksualni sistem
odnosa i šlepa je za sve ono što nije podređeno ovim
kategorijama. Adler nam je pružio dokaz da se ne
mali broj neuroza sa boljim uspehom može objasniti
na sasvim drugi način.
Ovaj noviji razvitak shvatanja terapijski teži ne
samo privođenju u svest sadržaja i tendencija koji su
doveli do oboljenja, već izvan toga njihovom svođenju
(redukcija) na prvobitne, jednostavne instinkte, na
koji način treba ponovo da se uspostavi neizvitope-
reno ljudsko biće. Ova terapijska namera nije samo
vredna hvale, već i praktična, logična i bogata izgle­
dima. Terapijski rezultati, s obzirom na ogromne teš­
koće u lečenju neuroza, sasvim su ohrabrujući, iako
ne tako idealni da se ne bi moglo poželeti nešto još
bolje.
Redukcija na instinkte je po sebi donekle sum­
njiva stvar, pošto čovek odvajkada živi na ratnoj
nozi sa svojim instinktima, tj. sami ovi su u stalnom
međusobnom sukobu, zbog čega preti opasnost da se
redukcijom na instinkte prvobitni neurotski konflikt
samo zameni nekim drugim. (Frojd je zamenjivao ne­
urozu pomoću tzv. neuroze prenosa — da navedemo
samo jedan primer). Da bi izbegla ovu opasnost, psi­
hoanaliza teži obezvređivanju tzv. infantilnih tenden-
cija-želja pombću uvida, dok individualna psihologija
to pokušava pomoću kolektivizacije individue zasno­
vane na čoporskom nagonu. Frojd predstavlja naučni
racionalizam X I X veka, Adler socijalno-političke ten­
dencije početka XX veka.
Ovim nazorima, koji jasno počivaju na pretpo­
stavkama jednog doba, protivstavio sam dalekosežnu
individualizaciju terapijske metode i iracionalizaciju
cilja, ovo poslednje posebno da bi se osigurao što je

291
moguće bolji pristup bez predrasuda. Naime, kod psi­
hološkog razvitka lekar bi trebalo da iz principa pusti
prirodu da deluje, i da, ako je ikako mogućno, izbe-
gava da upliviše na pacijenta u smislu svojih sop-
stvenih filozofskih, socijalnih i političkih pretpostav­
ki. Iako su svi građani Svaj carske bar pred zakonom
jednaki, ipak su kao individue svi vrlo nejednaki i
zbog toga svako može biti srećan samo na svoj način.
Time ni u kom slučaju ne želi razvijati »individuali­
zam«, već one preduslove koji su neophodni za svaki
odgovorni rad, naime da pojedinac spozna sebe, svoju
prirodu i da ima hrabrosti da je i potpuno prihvati.
Tek kada čovek egzistira na svoj način, on je odgo­
voran i sposoban za rad, inače je on samo imitator i
prišipetlja bez sopstvene ličnosti.
Ove probleme moderne psihoterapije, koji daleko
zadiru, ne pominjem stoga da bih dao iscrpni prikaz
istih, već samo da bih pokazao čitaocu sa kojim pro­
blemima se sudara terapija koja je sebi postavila za
cilj da neurotski pogrešni razvitak ponovo skrene u
prirodne tokove. Da bi se čovek, u velikoj meri ne-
svestan svoje sopstvene ličnosti, vaspitao toliko da
svesno pođe za njega ispravnim putem a istovremeno
jasno spozna svoju socijalnu odgovornost, potrebna je,
što će svakako prihvatiti svako ko ima i malo kritič­
nosti, zametna i dugotrajna procedura. Ako je Frojd
već samim uključenjem snova u terapijski postupak,
znatno komplikovao metodu, onda je ova daljom in­
dividualizacijom, koja se konsekventno sve više ori-
jentiše na individualni materijal pacijenta, ne uproš-
ćenija već postavlja još više zahteva. Ali, bolesnik
može biti angažovan za saradnju samo u onoj meri u
kojoj je došla do izraza njegova ličnost. Ako neki
psihoanalitičar veruje da bi pacijenta više meseci mo­
rao svaki dan da vidi bar jedan sat, onda ja u težim
slučajevima izlazim na kraj sa tri do četiri seanse
nedeljno. Po pravilu zadovoljavam se sa dva sata, a
kada je pacijent donekle uveden, ovo se svodi na j e ­
dan sat nedeljno. U međuvremenu, međutim, njegov
posao je da radi na samome sebi, što se odvija pod
mojom kontrolom. Za ovo mu prenosim neophodna

292
psihološka znanja, da bih ga po mogućstvu što pre
oslobodio lekarskog autoriteta. Isto tako prekidam
tretman otprilike na svakih deset nedelja da bi pa­
cijent ponovo bio upućen na svoju normalnu sredinu;
na ovaj način on se ne otuđuje od njegovog sveta,
jer i onako kod pacijenata postoji sklonost da žive
na račun drugog. Kod ove metode omogućuje se da
vreme deluje kao terapijski faktor, a da pacijent ne
mora da lekaru plaća vreme. Pri ispravnom uvođenju
većina ljudi je u stanju da već posle kraćeg vremena
doprinese svoj, iako u početku skroman udeo sarad-
nje. Na osnovu mog iskustva, pomoću isuviše čestih
seansi se ne skraćuje vreme trajanja terapije. U sva­
kom slučaju ova traje prilično dugo, ako se radi o
temeljitom tretmanu. Stoga, ako se seanse vremen­
ski distanciraju a međuperiodi popune pacijentovim
radom, onda će terapija biti finansijski podnošljivija
i za manje imućne, nego ako se ova, s obzirom na
(sumnjivi) sugestivni efekat, sprovodi svakodnevno.
U svim jasnim slučajevima neuroza neophodno
je izvesno prevaspitanje i promena ličnosti, pošto se
vrlo često po pravilu radi o pogrešnom razvitku in­
dividue koja datira još iz detinjstva. Shodno ovom
saznanju moderna metoda mora uzeti u obzir i gle­
dišta humanističkih nauka, naime pedagoška i filo­
zofska, pošto se pokazalo da je za ovo nedovoljno či­
sto lekarsko prethodno obrazovanje. U svakom slu­
čaju vršenje ove delatnosti trebalo bi da pretpostavi
temeljno psihijatrijsko znanje. Stručno tretiranje
snova, međutim, zahteva znatno prošireno znanje u
simbolici, koje se može steći jedino proučavanjem
psihologije primitivaca i uporedne mitologije i teo­
logije.
Na čuđenje samog psihoterapeuta, sa povećanim
znanjem i iskustvom objekt njegove delatnosti nije
postao jednostavniji, već je znatno dobio u obimu i
komplikovanosti, tako da se u oblacima budućnosti
već ocrtavaju obrisi nove, praktične psihologije, koja
će jednom obuhvatiti saznanja lekara, kao i vaspi-
tača i svih onih koji su bave ljudskom dušom. Do ta­
da će, uostalom, psihoterapija biti zadatak lekara i

293
ostaje nam da se nadamo da medicinski fakulteti neće
biti gluvi u odnosu na ovaj zahtev bolesnika upućen
lekaru. Obrazovani svet zna za postojanje psihotera­
pije a lekar iz svoje prakse poznaje veliki značaj psi­
hičkog uticaja, i zbog toga već sada u Svajcarskoj po­
stoji znatan broj lekara koji se zalaže za davanje
pravnog statusa psihoterapiji i koji ovu, uz velike žrt­
ve, sprovode po svom najboljem znanju i umenju, a
uprkos svome radu često su izloženi ismejavanju, ni-
podaštavanju i isto tako neobjektivnoj i zlonamernoj
kritici.
 III

NEKI ASPEKTI MODERNE PSIHOTERAPIJE

Na jednom kongresu za »Public Health« moderna

psihoterapija se nalazi u nešto posebnom položaju.
Ona se ne može pozvati niti na internacionalne spo­
razume, niti je u stanju da zakonodavcima i ministri­
ma zdravlja pruži dobre i praktične savete. Ona smer-
no stoji pored velikih organizacija i institucija za
društveni napredak i mora se ograničiti na indivi­
dualnu pomoć, nezavisno od činjenice što su neuroze
zastrašujuće proširene i što ne zauzimaju malo mesto
unutar armije zala, koja pritiskaju zdravlje civilizo-
vanog sveta.
Psihoterapija i moderna psihologija su, međutim,
ostale individualni pokušaji i poduhvati i do danas
nisu našle opštu primenu ili je ova bila neznatna.
Njena primena sasvim je prepuštena ličnoj inicijativi
lekara pojedinca, pri čemu je čak ne potpomažu ni
univerziteti. Pa ipak problemi moderne psihologije
pobudili su tako veliko interesovanje, da je u ogrom­
noj nesrazmeri neznatna zvanična pažnja koja im se
poklanja.
Moram priznati da i meni samom nije bilo lako
da se sprijateljim sa novim putevima na koje je uka­
zao Frojd, a koje sam kao mlad lekar upoznao iz nje­
govih, tada malobrojnih dela. U to vreme bavio sam

[*] Prevod engleskog predavanja održanog na kongresu

Societv of Public Health, Zurich, 1929. Objavlje.no u Journal
of State Medicine, London, 1930, XXXVIII, 6. S.' 348—354.

295
se eksperimentalnom psihopatologijom, pri čemu su
me uglavnom interesovali poremećaji reakcije u tako­
zvanom asocijativnom eksperimentu. Pri tome nisam
mogao da pred vidim da moji rezultati neosporno pot­
vrđuju činjenice potiskivanja, subistitucije i simboli-
zacije koje je opisao Frojd. Isto tako nisam mogao ni
da zaobiđeni važnu ulogu seksualnosti u etiologiji a
naročito strukturi neuroza.
Medicinska psihologija je još uvek pionirski po­
sao, a ipak izgleda kao da zvanična medicina počinje
mnogo toga što je do sada procenjivala samo sa fizio­
loške strane da shvata i sa psihološke, sasvim nezavi­
sno od neuroza, čija se psihička priroda više ne može
osporavati. S tim izgleda da je i medicinska psiholo­
gija izborila svoje mesto u lekarskom mišljenju. Ali
gde student medicine može da izuči psihologiju? Za
lekara je važno da nešto zna o psihologiji svojih paci­
jenata, o psihologiji neurotskih, duševnih i somatskih
bolesnika. U ovom pogledu specijalista već raspolaže
znatnim znanjima; ali univerziteti ne pospešuju ovak­
ve studije. Kada bih ja bio odgovoran za fakultet ne­
kog univerziteta, verovatno bih i ja bio uzdržijiv u
odnosu na medicinsku psihologiju kao predmet, tako
da zbog toga mogu razumeti ovakav stav.
Kao prvo, ne može se prevideti činjenica da su
se Frojdove teorije sukobile sa izvesnim duboko uko-
renjenim predrasudama. Malo je pomoglo to što je
Frojd kasnije modifikovao neke aspekte svog učenja.
U očima javnosti bio je već obeležen pomoću njegovih
prvašnjih, jednostranih i preteranih zaključaka. Osim
toga ovi počivaju na materijalističkom gledanju na
svet, koje od početka ovog veka sve više gubi tle.
Frojdovo ekstremno gledište ne vređa samo neke ide­
alističke stavove, već ono ne odgovara ni prirodnim
sklonostima čovekove psihe. Sigurno da čovekova pri­
roda ima svoje tarrne strane, ali kako laik tako i ra­
zumni naučnik su ubeđeni da ova ima i svoje dobre
i pozitivne strane, koje su bar isto toliko stvarne.
Zdrav ljudski razum se opire tome da se sve izvodi
iz seksualnosti i drugih moralnih inkompatibilnosti.
Jedno takvo shvatanje je isuviše destruktivno.

296
 Frojd pripisuje nesvesnom izvanredni značaj, ali
ovo njegovo gledište nema velikog eha, a ipak se pri
tom radi o shvatanju kome se ne može odreći izve-
sna važnost. Ipak se treba čuvati od preteranog na­
glašavanja nesvesnog, jer inače postoji opasnost da se
potceni svesno, čime se konačno dospeva do potpuno
mehanističkih shvatanja. Ovo se, međutim, ne slaže
sa našim instinktom, koji svest podiže kao arbiter
mundi. Ali kako svest precenjuju racionalnosti, zdra­
va je pojava da se i nesvesnom prizna vrednost koja
mu pripada; pa ipak se ono ne bi smelo vrednovati
više od svesti.
Dalji razlog suzdržanosti leži u tome što nedo­
staje jedna stvarna medicinska psihologija, mada po­
stoji psihologija za lekare. Psihologija nije samo stvar
specijalista, niti se ograničava samo na izvesna obo­
ljenja. Ona je nešto opšte ljudsko sa odgovarajućim
odstupanjima, koja zavise od vrste praktičnog poziva,
dotičnog oboljenja itd. Ona isto tako nije samo nešto
instinktivno ili biološko. Kada bi to bio slučaj, onda
bi isto tako dobro mogla biti obrađena u nekom od
poglavlja udžbenika biologije. Naprotiv, ona ima ne­
obično važne socijalne i kulturne aspekte, bez kojih
ne bismo mogli da zamislimo ljudsku psihu. Zbog to­
ga je nemoguće govoriti o opštoj i normalnoj psiho­
logiji kao o čistom produktu nastalom iz sukoba in­
stinkta i morala ili sličnih suprotnosti. Pre svakog po­
četka čovek je samom sebi dao svoje sopstvene zako­
ne, pa čak ako su ovi, kako izgleda da smatra Frojd,
pronalazak naših zlonamernih predaka, ipak je čud­
novato da se čovečanstvo u svim vremenima ćutke
vladalo po ovim zakonima.
I sam Frojd, koji je hteo da svoju psihoanalizu
ograniči na medicinsko područje (samo povremeno
prelazeći na druga područja), bio je prinuđen da se
pozabavi principijelnim pitanjima, koja daleko pre-
vazilaze čisto medicinska područja. Već površni tret­
man inteligentnog pacijenta bezuslovno vodi do os­
novnih pitanja, pošto mejuseza ili bilo koji psihički
konflikt mnogo više zavisi od ličnog stava pacijenta
nego od njegovog istorijata detinjstvajSasvim neza-

297
visno od uticaja koje je morao pacijent da trpi u svo­
joj mladosti, on mora konačno da izađe na kraj sa
tim, a to mu uspeva samo pomoću zauzimanja odgo­
varajućeg stava. Stav je od najvećeg značaja. Nasu­
prot tome Frojd stavlja težište na etiologiju slučaja
i pretpostavlja da će izlečenje neuroze uslediti čim
se privedu u svest njeni uzroci. U stvari samo p o ­
znavanje uzroka pomaže isto tako malo kao što bi,
na primer, tačno poznavanje uzroka rata moglo da
podigne vrednost francuskog franka. Zadatak psiho­
1

terapije se sastoji u tome da menja svesni stav, a ne

u tome da goni i lovi potonula dečja sećanja. Sigurno
da jedno nije moguće bez drugog, ali glavni akcenat
trebalo bi staviti na (svesni) stav pacijentov. Ovo ima
svoje dobre razloge; jedva da postoji ijedan neuroti-
čar koji se isuviše rado ne drži svojih ranijih patnji
da bi se u svojim sećanjima što potpunije naslađivao
samosažaljenjem. često se njegova neuroza i sastoji
upravo u fiksiranosti za prošlost i u tome što neuro-
tičar pokušava da prošlošću sve objasni i sve opravda.
Kao što je poznato u ovom pitanju zauzimam kri­
tički stav prema Frojdu. Ali moja kritika ne ide tako
daleko da bi osporavala izvanrednu moć retrospek-
tivne tendencije. Naprotiv, njoj pripisujem veliki zna­
čaj. Po mome mišljenju terapija, koja ne bi uzimala
u obzir ove tendencije, ne bi bila dovoljno temeljna.
Frojd sledi retrospektivne tendencije do kraja i tako
dospeva do svojih opšte poznatih otkrića. Pri tom se
samo na izgled radi o činjenicama; to su uglavnom
interpretacije. Frojd ima posebnu metodu interpre­
tacije psihičkog materijala; on dolazi do svojih tipič­
nih zaključaka ne samo stoga što materijal poseduje
seksualni aspekt, već pre svega što ga sagledava na
određeni način. Ovo se, na primer, pokazuje u nje­
govom tretmanu snova. Frojd smatra da je san fa­
sada, da se može i obrnuti, a pored toga je ovaj ili
onaj faktor sna eliminisan pomoću cenzora itd.
Tumačenje je u stvari jezgro teškoća. Isto tako
dobro može se pretpostaviti da san ne predstavlja
fasadu, da ne postoji cenzor i da nesvesno dolazi
neposredno do izraza u snu. San je isto tako genuin

298
kao belančevina u mokraći, što je konačno sve drugo
samo ne fasada. Ako se san shvati na ovaj način, pri­
rodno da se dospeva do sasvim drugačijih zaključaka.
Isto važi i za regresivne tendencije. Po mome shva­
tanju kod njih se ne radi o vraćanju u infantilnost
već o legitimnom pokušaju čoveka da nađe nešto sebi
neophodno. Sigurno da ne nedostaju infantilne per­
verzije. Ali, da li smo baš tako sigurni da ono što
se javlja kao incestuozna želja i kao takvo tumači,
i u stvarnosti nije ništa drugo? Ako se savesno i bez
teorijskih predrasuda potrudimo da pronađemo šta
pacijent stvarno traži u svom ocu ili svojoj majci,
onda po pravilu nećemo naći incestne želje već pre
pravi zazor od tako nečega. Pokazalo se da on traži
nešto sasvim drugo, nešto što Frojd redukuje samo
negativno, naime osećanje dečje nevinosti, zbrinu-
tosti i sigurnosti, međusobne ljubavi, poverenja i ver-
nosti — ukratko, nešto što ima mnogo imena.
Da li je ovaj cilj regresivne tendencije stvarno
tako potpuno neopravdan? Ili, da nije on upravo ono
što je pacijentu preko potrebno da bi iznova izgradio
svoj svesni stav?
Smatram da je incestna želja, kao i ostali per­
verzni seksualni aspekti, u najvećem broju slučajeva
samo sporedni produkt, i da se suštinski sadržaj re­
gresivne tendencije može sagledati upravo u pome-
nutim željama. Nemam ništa protiv ako se pacijent
u ovom smislu vrati u detinjstvo ili ako se zadubi u
dečja sećanja.
Ne priključujem se ni činjenici da prepuštanje
ovim dečjim sećanjima za pacijenta predstavlja rizik,
i da zbog toga, možda, može propasti. Naprotiv, sve­
sno ga podstičem da se pozabavi ovim dragocenim
sećanjima, a pri tom se prepuštam njegovom kriteri-
jumu vrednosti, pošto želim da ga izlečim a stoga m o ­
ram da primenim sva raspoloživa sredstva da bih p o ­
stigao taj terapijski cilj.
Regresivna tendencija kazuje jedino da pacijent
traži sebe u svojim dečjim sećanjima, ponekad u svo­
ju korist, često na svoju štetu. Njegov dotadašnji raz­
vitak bio je jednostran; bitni delovi ličnosti nisu uzi-

29»
mani u obzir, što je konačno dovelo do njegovog za­
kazivanja. Zbog toga mora da se vraća. U mojoj knji­
zi Psihološki tipovi pokušao sam da pokažem kuda
vodi takav jednostrani razvitak. Mogu se razlikovati
dva principijelno različita glavna stava; naime intra-
verzija i ekstraverzija. Oba su po sebi korisni sta­
vovi, sve dok su donekle usklađeni jedan sa drugim.
Opasna je samo naglašena jednostranost. Unutar ovog
više opšteg okvira sreću se mnoge finije lične razlike,
koje su uslovljene dominacijom neke određene psi­
hičke funkcije. Onaj ko, na primer, ima bistru glavu,
taj će svoj britki intelekt razviti na račun osećanja,
a realista će uvek obezvređivati lepe iluzije intuitivca.
Jednostrani ljudi gledaju unatrag u detinjstvo uvek
kada dospeju u ćorsokak; oni čeznu za izgubljenim
rajem, sa kojim su u vezi sa sada već manje vrednom
funkcijom; ili njihovi snovi oživljavaju čarobna se-
ćanja na davno potonulu prošlost.
Sa malo više idealističkog stava stvari se mogu
tumačiti i drugačije i tako dospeti do psihologije koja
uzima u obzir i ono pozitivno a ipak je tačna kao i
ona koja vidi samo tamnu, zasenčenu stranu. Zašto
ne bi trebalo tamo gde je to moguće činjenice tuma­
čiti u prihvatljivom i pozitivnom smislu? To je za veći
broj ljudi bolje i u svakom slučaju više ohrabrujuće,
nego kada se sve svodi samo na infantilne sklonosti.
Ali i ovde se ne srne biti jednostran; izvesnim paci­
jentima može samo koristiti, ako im se katkada sa-
opšti, doduše drastična ali lekovita istina.
Prema prvobitnoj Frojdovoj ideji nesvesno je
neka vrsta posude ili sobe za starež, za potisnuti ma­
terijal, infantilne želje ili tome slično. Nesvesno je,
međutim, više od toga; ono je naprosto osnova i pred-
uslov svesti. Ono je psihički život pre, za vreme i
posle uspostavljanja svesti. Kao što novorođeno dete
dolazi na svet sa gotovim i visoko razvijenim moz­
gom, do čije je diferencijacije došlo kroz iskustvo to­
kom bezbrojnih vekova, tako se i nesvesna psiha sa­
stoji od nasleđenih instinkata, funkcija i oblika, koji
su bili svojstveni još ancestralnoj psihi. Ovo kolek­
tivno nasleđe ne sastoji se od nasleđenih predstava

300
već od mogućnosti za takve predstave — drugim re­
cima od apriori kategorija mogućih načina funkcio-
nisanja. Ovakvo nasleđe može se označiti kao instinkt
u prvobitnom smislu te reči. Svakako to nije tako jed­
nostavno; naprotiv, radi se o vrlo komplikovanoj mre­
ži koju sam ja označio kao arhetipske uslove. Ova či­
njenica implicira da će se čovek u određenoj situaciji
verovatno ponašati onako kako su se ponašali nje­
govi preci, sve unazad do Metuzalema. Nesvesno je,
dakle, shvaćeno kao opšta predispozicija ka ekstrem­
nom konzervatizmu, u neku ruku kao garancija za
to da se nikada neće desiti nešto novo.
Kada bi ovaj iskaz imao neograničenu važnost,
onda ne bi postojala stvaralačka fantazija. Ova je,
međutim, dovela do radikalnih promena i obnavlja­
nja. Stoga naš zaključak mora biti delimično pogre­
šan, pošto stvaralačka mašta postoji, i nije samo pre­
rogativ nesvesne psihe. Kod stvaralačke fantazije radi
se o procesu pri kome psihički sadržaji iz područja
nesvesnog prodiru u svest. To su nadahnuća, dakle
nešto što se ni na koji način ne može uporediti sa
koncentrisanim misaonim procesom svesti. Tako se
nesvesno može posmatrati kao stvaralački faktor,
čak kao smeli novator, pa ipak ono je istovremeno
tvrđava konzervatizma. Priznajem da ovo shvatanje
izgleda paradoksalno; ali činjenice su takve. Sam čo­
vek je paradoksalan, što se ne može menjati.
Ima svog dobrog razloga što se naša rasprava za­
vršava sa paradoksom i da ovo paradoksno kazivanje
pre odgovara istini nego jednostrani, takozvani »po­
zitivni« zaključak. Ali ovde nije mesto za iscrpnu,
logičnu diskusiju.
Ako se predoči ono što sam upravo naveo o zna­
čaju nesvesnog i regresivne tendencije, shvatiće se
zbog čega kod pacijenata nastaju ove tendencije i ko­
liko su one opravdane. Retrospektivno i introspek-
tivno ponašanje je patološko i pogrešno samo onda,
kada stane i ostane kod ništavnosti kao što
su incest i druge neplodne fantazije ili kod osećanja
niže vrednosti. Retrospekciju i introspekciju treba još
intenzivnije potpomagati, pošto tada pacijent ne upo-

301
znaje samo svoje infantilne želje, već osim toga pro­
dire u sfere kolektivno nesvesnog, gde najpre otkriva
riznicu kolektivnih ideja a zatim i sopstvene stva­
ralačke snage. Na ovaj način pokazuje mu se njegova
povezanost sa celim čovečanstvom, onako kako je od-
uvek bilo i kako će uvek biti. Kroz to on povećava
svoj skromni lični posed, koji se pokazao nedovolj­
nim. Ovakve tekovine ojačavaju njegov stav, i to je
takođe razlog zbog čega su kolektivne ideje oduvek
bile od tako velike važnosti.
Izgleda kao da je Frojd zastao u svom sopstve-
nom pesimizmu, budući da se čvrsto drži negativnog
i ličnog pojma nesvesnog. Ne vodi nikuda ako se ve­
ruje da je vitalna osnova čoveka samo lične prirode
i na taj način privatna »affaire scandaleuse«. Ovakav
način mišljenja je apsolutno jalov i odgovara stvar­
nosti toliko koliko, recimo, neka Strindbergova dra­
ma. Ako se pocepa veo ove nezdrave i pogrešne pred­
stave, onda se iz uske, prigušene, lične atmosfere do-
speva u široko područje kolektivne psihe i u zdravo,
prirodno tle čovekovog duha, tj. u dušu čovečanstva.
Jedino na ovoj osnovi možemo steći nov i upotrebljiv
stav.

302
 IV

CILJEVI PSIHOTERAPIJE

Danas, po svoj prilici, svi se slažu sa uverenjem

da su neuroze funkcionalni psihički poremećaji i da
se, stoga, prvenstveno mogu lečiti psihičkom terapi­
jom, Ali kada se susretnemo sa pitanjem strukture
neuroza i principa terapije, onda prestaje ova jedno-
dušnost, tako da se mora priznati da danas još ne
postoji svestrano zadovoljavajuće shvatanje kako su­
štine neuroza tako ni principa njihovog lečenja. Iako
su u ovom pogledu dve struje ili škole naišle na veliki
odziv, ipak time ni izdaleka nije iscrpljen broj po­
stojećih, drugačijih mišljenja. Među nama ima veliki
broj onih koji ne pripadaju nijednoj partiji, koji, u
opštem sukobu mišljenja, stvaraju svoje posebno
shvatanje. Ako bi čovek hteo da skicira sažetu sliku
ovog mnoštva, onda bi na svojoj paleti morao da
skupi celokupnu dugu sa svim njenim nijansama. Da
je u mojoj moći, uživao bih da to učinim, jer mi je
oduvek bila potreba skupno sagledavanje različitih
mišljenja. Ovakva mišljenja uopšte ne bi mogla na­
stati pa čak i sabrati sledbenike, da ne odgovaraju
posebnoj psihologiji, posebnom temperamentu, jed­
noj više ili manje opšte prisutnoj psihičkoj činjenici.
Isključimo li i odbacimo jedno takvo mišljenje na-

t ] Predavanje objavljeno u kongresnom izveštaju ne-

1

mačkog psihoterapijskog društva, 1929. i u Seelenprobleme

der Gegenwart, 5. izd., 1950.

303
prosto kao pogrešno, onda ćemo time kao nesporazum
odbaciti i taj posebni temperament ili tu posebnu
osnovnu činjenicu, tj. mi bismo izvršili nasilje nad
našim sopstvenim iskustvenim materijalom. Odjek
koji je našao Frojd sa svojom kauzalističkom seksual­
nom teorijom i mišljenjem da se psihička zbivanja
uglavnom vrte oko infantilnih zadovoljstava i njihovog
zadovoljenja, treba da poduči psihologa da se ovaj
način mišljenja i osećanja susreo sa relativno široko
rasprostranjenom dispozicijom, tj. duhovnom stru­
jom, koja se kao kolektivno-psihološka pojava, neza­
visno od Frojdove teorije, istovremeno pojavila i na
drugim mestima, pod drugim uslovima, u drugim gla­
vama i u drugim oblicima. Podsetio bih s jedne strane
na radove Havelok Elisa (Havelock Ellis) i Augusta
Forela (August Forel) i skupljače Anthropophyteia 2

zatim na seksualne eksperimente postviktorijanske

epohe u anglosaksonskim zemljama i na široku dis­
kusiju o seksu u tzv. beletristici koja je sigurno za­
počela već sa francuskim realistima. Frojd je jedan
od eksponata psihičke činjenice tog doba, koja po sebi
opet ima poseban istorijat, u koji se ovde, iz razum­
ljivih razloga, ne možemo upuštati.
Odobravanje koje je Adler, slično Frojdu, našao
s ove i s one strane okeana, ukazuje na neospornu
činjenicu da potreba za sopstvenim uvažavanjem, za­
snovana na osećanju manje vrednosti, može da pruži
zadovoljavajuća objašnjenja vrlo velikom broju lju­
di. Ne može se osporiti da ovo mišljenje obuhvata
psihička činjenična stanja, koja u Frojdovim shvata-
njima nisu dobila svoje pravo mesto. Svakako da ne
treba iscrpno da navodim sa kakvim se kilektivno
psihološkim i socijalnim uslovima susrelo Adlerovo
shvatanje, koje je od njih stvorilo svoje teorijske eks­
ponate. To je svakom vidljivo.
Bila bi neoprostiva greška prevideti istinitost
ovih shvatanja, kako Frojdovog tako i Adlerovog, ali
bi isto tako bilo neoprostivo jedno od ovih smatrati
jedinstvenom istinom. Obe istine odgovaraju psihič-

8
Leipzig, 1904—1913.

304
 i
kim stvarnostima. Stvarno ima slučajeva koji se u-
glavnom mogu objasniti prema; jednoj i takvih koje
najbolje možemo izložiti i objasniti po drugoj teoriji.
Nijednog od ove dvojice autora ne bih mogao
da okrivim za neku fundamentalnu zabludu, već sam
naprotiv sklon da, koliko je m o g u ć e , primenim obe
hipoteze, budući da priznajem njihovu relativnu tač-
nost. Ne bi mi nikada palo na pamet da moj put od­
vojim od Frojdovog, da se nisam sudario sa činjeni­
cama koje su me prisilile na modifikacije. Isto važi
i za moj odnos prema Adlerovom shvatanju.
Prema gore iznesenim j e d v i da je potrebno na­
glašavati da istinitost mojih odktupajućih mišljenja
isto tako osećam relativnim i d a sebe samog doživ­
ljavam kao čist eksponat neke druge dispozicije, da
bih skoro mogao da se pridružim gColridžovoj (Cole-
ridge) ispovedi: »Verujem u jeUrui i jedinu spasono­
snu crkvu, čiji sam zasad jedmr^plan^«
Ako bi igde trebalo biti skroman i uvažiti pri­
vidno mnoštvo protivurečnih mišljenja, onda je to
danas slučaj u primenjenoj psihologiji, pošto smo
još daleko od toga da temeljno poznajemo najotme-
niji objekt nauke, ljudsku dušu. Zasad imamo samo
više ili manje plauzibilna mišljenja, koja se još za­
sad nigde ne poklapaju.
Stoga ako izlazim pred slušaoce da bih rekao ne­
što o mojim shvatanjima, onda to ne treba pogrešno
razumeti kao uzdizanje neke nove istine ili čak kao
najavu konačnog jevanđelja. I zapravo mogu da go­
vorim samo o pokušaju da sebi rasvetlim tamne, psi­
hičke činjenice ili da prebrodim terapijske teškoće.
Upravo bih se zadržao na ovom drugom momen­
tu, pošto ovde leži najneposrednija potreba za modi­
fikacijom. Kao što je poznato, sa nedovoljnom teo­
rijom može se dugo izdržati, ali ne i sa nedovoljnom
terapijskom metodom. U mojoj skoro tridesetogodiš­
njoj praksi snabdeo sam se znatnom kolekcijom ne-
uspeha, koji su mi bili upečatljiviji od uspeha. Uspe-
he u psihoterapiji može imati svako, počev od
primitivnog vrača i izlečitelja molitvama. Iz uspeha

30 Jung, Odabrana dela, II

305
psihoterapeut uči malo ili nimalo, pošto ga ovi uglav­
nom učvršćuju u njegovim zabludama. Nasuprot to­
me neuspesi su dragocena iskustva, pošto se u njima
ne otvara samo put ka nekoj boljoj istini, već nas
oni prisiljavaju i na promenu naših shvatanja i me­
toda.
Dok s jedne strane veliku potporu, za koju u
I voj liniji zahvaljujem Frojdu a zatim i Adleru, pri­
znajem i praktički utoliko što svaku mogućnost koju
mi pružaju njihova gledišta koristim u terapiji pa­
cijenata, moram sa druge strane istaći da sam pre-
trpeo neuspehe za koje držim da nisu bili neizbežni
da sam na vreme uzeo u obzir one činjenice koje su
me naknadno naterale na modifikacije.
Skoro je nemoguće ovde izložiti sve uslove pod
kojima sam doživeo brodolome. Moram se zadovoljiti
sa tim da iznesem bar neke tipične slučajeve. Glavne
teškoće imao sam sa pacijentima poodmaklog život­
nog doba, posle četrdesete. Kod mlađih ljudi po pra­
vilu izlazio sam na kraj sa već poznatim stanovištima,
jer Frojdova je, kao i Adlerova, tendencija dovesti
pacijenta do prilagođavanja i normalizacije. Oba gle­
dišta se izvrsno mogu primeniti kod mlađih ljudi, a
da na izgled ne preostanu štetni zaostaci. Ovo, prema
mom iskustvu, kod starijih ljudi često nije slučaj.
Uopšte mi izgleda da se duševne osnovne činjenice
tokom života jako menjaju, tako korenito da bi se
skoro moglo govoriti o psihologiji životnog prepod-
neva i životnog popodneva.fPopravilu život mladog
čoveka stoji u znaku opšte ekspanzije za stremlje­
njem vidljivim ciljevima, dok njegova neuroza izgle­
da da uglavnom počiva na oklevanju ili uzmicanju
od ovog smera. Nasuprot tome život starijeg čoveka
stoji u znaku kontrakcije, održavanju postignutog i
smanjenju ekspanzije. Njegova neuroza uglavnom
počiva na vremenski nesrazmernom zadržavanju mla­
dalačkog stava. Kao što mladi neurotičar zazire od
života, tako stariji uzmiče pred smrću! Ono što je
mladom nekad bio normalan cilj, starom postaje ne-
urotska prepreka; konačno isto onako kao što se kroz
oklevanje mladog neurotičara njegova prvobitna nor-

306
malna zavisnost od roditelja preobraća u životu o-
prečni incestni odnos. Prirodno je da kod mladog
Čoveka neuroza, otpor, potiskivanje, prenos, fikcije,
itd. imaju obrnuto značenje nego kod starijih, uprkos
sve prividne sličnosti. Shodno tome moraju se i mo-
difikovati ciljevi terapije. Stoga mi starost pacijenta
izgleda nada sve važna indikacija.
Ali i unutar mladalačke faze života ima razli­
čitih indikacija. Tako je, po mome mišljenju, vitium
artis pacijenta sa tipom Adlerove psihologije, dakle,
npr. »nekog neuspešnog sa infantilnom potrebom za
uvažavanjem sopstvene ličnosti, tretirati po Frojdo-
vom stanovištuj kao što bi i obrnuto bio težak nespo­
razum Adlerova gledišta nametati npr. nekom uspeš-
nom čoveku sa izraženom psihologijom zadovoljstva.
Otpori pacijenta mogu biti dragoceni putokaz u sum­
njivim slučajevima. Sklon sam da duboke otpore
najpre shvatim ozbiljno — ma kako ovo zvučalo pa-
radoksno. Naime, mišljenja sam da nije neophodno
da lekar zna bolje od pacijenta, odnosno njegova du­
ševna svojstva, koja i njemu mogu biti sasvim ne­
svesna. Ova lekareva skromnost je sasvim na mestu,
s obzirom na činjenicu da do danas ne samo da nema
opšte važeće psihologije, već da osim toga postoji
nepoznato mnogo temperamenata i više ili manje
individualnih psiha, koje se ne uklapaju ni u jednu
šemu.
Poznato je da ja in puncto temperamenat pret­
postavljam dva različita osnovna stava, oslanjajući
se na tipične razlike koje su otkrili mnogi poznavaoci
ljudi, naime ekstrovertni i introvertni stav. I ove sta­
vove posmatram kao bitne indikacije, isto kao čestu
dominaciju izvesne psihičke funkcije nasuprot drugih
funkcija. 3

Nečuveno mnoštvo individualnih života uslovlja­

va zapravo neprestane modifikacije, koje sam lekar
često sasvim nesvesno sprovodi a koje se, posmatrano
principijelno, uopšte ne slažu sa njegovim teorijskim
opredeljenjem.
3
Up. Psychologisćhe Typen, 86, pod: Funktion.

20* 307
 Po pitanju temperamenta ne bih smeo da ne po-
menem da ima ljudi čiji je stav pretežno duhovni i
takvih čiji je pretežno materijalistički, pri čemu se
ne sme smatrati da je ovakvo držanje slučajno ste­
čeno, kao čist nesporazum. Cesto su to čak urođene
strasti, koje ne može iskoreniti nikakva kritika niti
ubeđivanje; pa čak ima slučajeva gde je prividni iz­
raziti materijalizam, u osnovi uzev, izbegavanje reli­
gijskog temperamenta. Danas se još lakše sreću obr­
nuti slučajevi, iako ovi nisu češći od prethodnih. I ovo
je indikacija koja se, po mome mišljenju, ne sme pre-
videti.
Kada koristimo izraz »indikacija«, onda može
skoro izgledati kao da se pod tim, kao u medicini,
misli na indikaciju za ovu ili onu terapiju. Možda
bi to trebalo da bude tako, ali psihoterapija danas još
nije tako daleko, zbog čega izraz »indikacija« na žalost
ne znači ništa više do samo upozoravanje na opasnost
od jednostranosti.
Čovekova psiha je nešto čudovišno dvosmisleno.
U svakom pojedinom slučaju mora se postaviti pita­
nje da li se radi o stavu ili tzv. habitusu, ili možda
samo o kompenzaciji suprotnosti. Moram priznati da
sam se u ovom pogledu tako često varao da sad u
svakom konkretnom slučaju, ako je ikako moguće, ne
uzimam u obzir teorijske pretpostavke o strukturi
neuroze i o onome što pacijent navodno može ili tre­
ba. Koliko je to god moguće ostavljam da iskustvo
odluči o terapijskim ciljevima. Ovo možda može iz­
gledati čudno, jer se obično pretpostavlja da terapeut
ima cilj. Upravo u psihoterapiji izgleda mi uputno
ako lekar nema nekog sigurnog cilja. Jedva je mo­
guće da on može nešto znati bolje od prirode i volje
za životom bolesnika. Najveće odluke u čovekovom
životu po pravilu su mnogo više podređene instink­
tima i drugim tajanstvenim, nesvesnim faktorima,
nego svesnoj volji i dobronamernoj razboritosti. Ci­
pela koja odgovara jednom, žulja drugog, tako da
nema opšte važećeg životnog recepta. Svako ima svoj
oblik života u sebi, iracionalni oblik koji se nikakvim
drugim, boljim ne može zameniti.

308
 Sve ovo, naravno, ne sprečava da se u prvom
momentu ide što je moguće dalje sa normalizacijom
i racionalizacijom. Ako je terapijski uspeh dovoljan,
onda se treba na tome zaustaviti. \Ali ako nije do­
voljan, onda terapiju uz rizik, treba usmeriti prema
iracionalnim datostima bolesnika; Ovde moramo sle­
diti prirodu kao vodiča, i to što onda radi lekar manje
je terapija, već više razvitak stvaralačke klice koja
se nalazi u pacijentu.
Ono što imam da kažem počinje tamo gde zapo­
činje razvitak, a prestaje terapijski postupak. Kao što
se vidi, ono što mogu da dodam pitanju terapije ogra­
ničava se na one slučajeve, kod kojih racionalna te­
rapija nije dala dovoljne rezultate. Bolesnički mate­
rijal koji mi stoji na raspolaganju je svojstven: svezi
slučajevi su u znatnoj manjini. Najveći broj iza sebe
već ima neki oblik psihoterapijskog lečenja i to sa
parcijalnim ili negativnim uspehom. Oko trećina mo­
jih slučajeva ne pati od neuroze koja se može odrediti
klinički, već od besmislenosti i bespredmetnosti nji­
hovog života. Nemam ništa protiv ako se ovi slučajevi
obeleže kao opšta neuroza našeg doba. Pune dve
trećine mojih bolesnika nalaze se u drugoj polovini
života.
Ovaj svojstveni materijal pruža racionalnim te­
rapijskim metodama naročiti otpor, verovatno stoga
što se najčešće radi o socijalno prilagođenim, često
izvanredno sposobnim individuama, kojima normali­
zacija ništa ne kazuje. A što se tiče takozvanih nor­
malnih, tek tu nisam u stanju da im serviram gotove
poglede na život. Kod većine mojih slučajeva iscrp­
ljeni su resursi svesti — za to odgovara svakodnevni
engleski izraz: »I am stuck« — »ne ide dalje«. Ova
činjenica je ono što me uglavnom prisiljava da tražim
nepoznate mogućnosti, pošto ne znam ništa da od­
govorim pacijentu kada mi postavi pitanje: »Šta mi
savetujete? Šta treba da radim?« A stvarno i ne
znam. Jedino znam da će onda, kada moja svest više
ne vidi neki prohodni put pred sobom i zbog toga
zastane, moja nesvesna duša reagovati na nepodno­
šljivi zastoj.

309
 Ovo »ne ide dalje« je psihički proces koji se to­
kom razvitka čovečanstva ponavljao bezbroj puta
tako da je čak postao motiv mnogih bajki i mitova,
gde onda za zaključana vrata postoji magična lozin­
ka ili korisna životinja za nalaženje skrivenog puta.
To znači, drugačije rečeno: fene ide dalje« je tipičan
događaj, koji je u sva vremena uslovljavao tipične
reakcije i kompenzacije* Stoga sa izvesnom verovat-
noćom možemo računati sa tim da će se pojaviti nešto
odgovarajuće u reakcijama nesvesnog, npr. u sno­
vima.
~u ovakvim slučajevima se stoga moja glavna
pažnja usmerava na snove. Ovo ne činim zbog toga
što eventualno insistiram na ideji da se sve mora
postići sa snovima ili što bih sam posedovao neku
tajanstvenu teoriju snova po kojoj bi to moralo da
se tako i tako odvija, već sasvim jednostavno zbog
nedoumice. Ne znam odakle bih inače nešto uzeo,
zbog toga pokušavam da to nađem u snovima, pošto
ovi ipak daju imaginacije, oni ipak ukazuju na nešto,
što je bar nešto više nego ništa. Ja nemam neku teo­
riju snova, ne znam kako nastaju snovi. Isto tako
nisam sasvim siguran da li moj način sa kojim bara­
tam sa snovima uopšte zaslužuje naziv metoda. De-
lim sve predrasude protiv tumačenja snova kao su­
štinu sve nesigurnosti i samovolje. Ali s druge strane
znam da, po pravilu, pri tom nešto proistekne kada
se o snu dugo i dovoljno temeljno razmišlja, tj. kada
se on nosi sa sobom. Ovo nešto naravno da nije na­
učni rezultat sa kojim bi se moglo razmetati ili koji
bi se mogao racionalizirati, već je to praktičan, važan
znak koji pokazuje pacijentu kuda nesvesni put us­
merava. Ne smem insistirati na tome da je rezultat
prosuđivanja sna naučno dokaziv ili održiv, jer se
tim u stvari povodim za autoerotskim sporednim ci­
ljem. Moram se sasvim zadovoljiti time da to nešto
kazuje pacijentu i daje strujanja njegovom životu.
Jedini kriterijum koga smem da priznam je, dakle,
činjenica da rezultat mojih nastojanja deluje. Moju
naučničku sk'lonost, naime želja da uvek i znam za­
što nešto deluje, moram uštedeti za slobodno vreme.

310
 Beskrajno su raznoliki sadržaji inicijalnih snova,
t j . snovi u početku poduhvata ove vrste. U velikom I
broju slučajeva snovi najpre ukazuju na prošlost i
podsećaju na zaboravljeno, izgubljeno. Naime, često
se ovi zastoji i dezorijentacije zbivaju onda kada je
život postao jednostran. Tada može doći do iznenad- I
nog tzv. gubitka libida. Sva dotadašnja delatnost po- 1
staje neinteresantna, besmislena a njeni ciljevi od-
j e d n o m više nisu vredni poštovanja. Ono što je kod I
jednog samo prolazna ćud, kod drugog može postati
hronično stanje. U ovim slučajevima često se sreće
da negde u prošlosti leže pokopane drugačije razvoj-'
ne mogućnosti ličnosti, a da o tome niko ništa ne
zna, pa čak ni pacijent. Ali san može otkriti trag.
U drugim slučajevima snovi ukazuju na sadaš­
nje činjenice, o kojima svest nikada ne bi pretposta­
vila da bi mogle biti problematične ili osnova kon­
flikata, kao npr. brak, socijalni položaj itd.
Ove mogućnosti leže još u području racionalnog,
i ne bi mi bilo teško da ovakve incijalne snove učinim
plauzibilnim. Stvarna teškoća počinje tek kada snovi
ne ukazuju na išta opipljivo, a to čine često, naro­
čito onda kada pokušavaju da dokuče nešto iz buduć­
nosti. Pod ovim snovima ne podrazumevam obavezno
proročke snove, već samo predosećajne ili »rekogno-
scirajuće« snove. Ovakvi snovi sadrže samo tragove
mogućnosti i zbog toga nikada ne mogu izgledati ve-
rodostojni stranom licu. Cesto i meni samom nisu
verodostojni, zbog* čega imam običaj da kažem pa­
cijentu: »Ne verujem. Ali sledite trag.« Kao što je
rečeno, jedini kriterijum je podsticajno dejstvo, pri
čemu još ni izdaleka nije potrebno i da znamo zbog
čega dolazi do ovakvog dejstva.
Ovo'posebno važi za snove koji sadrže nešto kao
nesvesnu metafiziku«, naime mitološko mišljenje u
analogijama, pri čemu se obično sanja u nečuveno
bizarnim oblicima, koji u početku čoveka obično pre-
neraze.
Sigurno će mi se prigovoriti, odakle znam da
snovi sadrže nešto tako kao »nesvesna metafizika«.
Moram priznati da ne znam da li to snovi sadrže.

311
Zato znam isuviše malo o snovima. Jedino vidim dej­
stvo kod pacijenata. Ovde bih hteo da dam mali
primer. —
U dužem inicijalnom snu jednog mog »normal­
nog« slučaja glavnu ulogu igrala je činjenica da je
dete sestre snevača bilo bolesno. Radilo se o dvogo­
dišnjoj devojčici.
U stvarnosti njegova sestra je pre izvesnog vre­
mena izgubila dečaka, koji je bio teško bolestan;
inače nijedno od njene dece nije bilo bolesno. Snena
činjenica bolesnog deteta pokazala se najpre kao ne­
dostupna, pošto nikako nije odgovarala stvarnosti.
Kako između snevača i njegove sestre nisu postojale
neposredne i bliske veze, to u ovoj slici nije mogao
da oseti nešto lično. On se, međutim, iznenada setio
da je pre dve godine započeo sa proučavanjem okul­
tizma, tokom koga je otkrio i psihologiju. Dete je
očigledno bilo njegovo duševno interesovanje — po­
misao, na koju ja sam ne bih došao. Posmatrano čisto
teorijski ova slika sna mogla je da znači sve ili ništa.
Znači li neka stvar ili neka činjenica uopšte ikada
nešto? Sigurno je samo da je čovek taj koji tumači,
tj. pridaje značenje. A to je za psihologiju bitno. Da
je proučavanje okultizma bolesno, snevaču je impo-
novalo kao nova interesantna misao. To je nekako po­
gađalo. A to je odlučujuće: što deluje, ma šta to —
po našem nemerodavnom mišljenju — bilo. Ova mi­
sao je za njega značila kritiku, a time se podstiče i
izvesna promena stava. Pomoću ove tihe promene,
koja se racionalno uopšte nije mogla smisliti, stvari
se stavljaju u pokret tako da je bar u principu pre-
vaziđen zastoj.
Na osnovu ovog primera mogao bih figurativno
reći: san je smatrao da su okultna proučavanja sne­
vača bolesna, tako da u ovom smislu mogu govoriti
i o »nesvesnoj metafizici«, kada snevač pomoću svog
sna biva naveden na ovakve misli.
Ja idem još dalje: naime, ja ne dajem prilike
samo pacijentu da se nešto doseća u vezi sa snovima,
već i samom sebi. Iznosim mu moja dosećanja i miš­
ljenja. Ako pri tom treba da dođe do sugestivnog

312
dejstva, onda to smatram dobrodošlim, pošto se, kao
što je poznato, može sugerisati samo ono za šta već
i onako postoji spremnost. Ne smeta što se pri ovom
rešavanju zagonetki ponekad i zaluta, pošto se pri
prvoj prilici ono netačno ponovo odstrani kao strano
telo. Nemam potrebe da dokazujem da je moje tu­
mačenje snova ispravno — prilično bezizlazan podu­
hvat, već samo moram da zajedno sa pacijentom tra­
žim dejstveno, skoro sam bio u iskušenju da kažem
stvarno.
Meni je zbog toga posebno važno da poznajem
po mogućstvu mnogo od primitivne psihologije, mi­
tologije, arheologije i uporedne teologije, jer mi ova
područja pružaju neprocenjive analogije, sa kojima
mogu obogatiti dosećanja mojih pacijenata. Tako smo
u stanju da na izgled sa beznačajnostima skliznemo u
susedna područja, i da se tako znatno povisi moguć­
nost dejstva. Naime, za laika, koji je u sferi ličnog
i racionalnog učinio sve što je u njegovoj moći, a
ipak nije našao bilo kakvog smisla i zbog toga nije
zadovoljan, beskrajno mnogo znači što može stupiti
u iracionalnu sferu življenja i doživljavanja. Time se
menja i aspekat običnog i svakodnevnog, kome čak
ova promena može dati novi sjaj. Najviše, konačno,
zavisi od toga kako se posmatraju stvari, a ne od
toga kakve su one. Najmanje sa smislom je uvek
vrednije od velikog bez smisla.'
Smatram da ne treba potcenjivati rizik podu­
hvata. To je kao kada čovek počinje da nasumice
gradi most. Cak se može staviti ironična primedba —
a to se često i činilo -— da, u osnovi uzev, pri ovom
postupku lekar samo fantazira zajedno sa svojim pa­
cijentom.
Ova primedba nije protivrazlog, već je sasvim
istinita. Ja se čak naprežem da fantaziram sa paci­
jentom. Naime, ja ne mislim loše o fantaziji. Ona mi
je, u krajnjoj liniji, materinska stvaralačka snaga
ljudskog uma. U krajnjoj liniji mi se nikada ne uzdi­
žemo iznad fantazije. Sigurno da ima beznačajnih,
nedovoljnih, bolesnih i nezadovoljavajućih fantazija,
čiju će jalovu prirodu uskoro otkriti svaki onaj obda-

313
ren zdravim ljudskim razumom, ali omaške, kao što
je poznato, nisu nikakav dokaz protiv normalnog li­
činka. Sva ljudska dela potiču iz stvaralačke fanta­
zije. Kako onda smemo potcenjivati snagu uobraže-
nja? Normalno fantazija ne vodi u bespuće, za to je
isuviše duboko i isuviše prisno spojena sa osnovama
ljudskih i životinjskih instinkata. Začuđujuće je kako
uvek uspeva da sa svim izađe na kraj. Stvaralačka
delatnost uobrazilje odvaja čoveka od njegove veza­
nosti za »ništa-do . . . « i izdiže ga u stanje onoga koji
se -igra. A čovek je, kako kaže Siler (Schiller) »sa­
svim čovek samo tamo gde se igra«. 4

Dejstvo, koje mi je cilj, predstavlja dovođenje u

takvo duševno stanje u kome moj pacijent počinje
da eksperimentiše sa svojim bićem, gde više ništa
nije za uvek dato i beznadežno skamenjeno, stanje
proticanja, promena i postajanja. Naravno, moju teh­
niku mogu da izložim samo u principu. Oni među
mojim čitaocima, kojima su slučajno poznati moji ra­
dovi, mogu da zamisle neophodne paralele. Ovde bih
želeo samo da istaknem da se moj postupak ne srne
shvatiti kao besciljan i bez ograničenja. Naime, sebi
sam postavio kao pravilo da nikada ne izlazim izvan
smisla koji leži u dejstvenom momentu, i da se jedino
trudim da taj smisao što je moguće potpunije prive­
deni pacijentu u svest, tako da on uoči i njegova
nadlična značenja. Naime, ako čoveka zadesi nešto
šta mu izgleda kao da se tako nešto desilo samo nje­
mu lično, dok je to u stvarnosti sasvim opšti doživ­
ljaj, onda je stav dotičnog očigledno pogrešan, na­
ime isuviše ličan i zbog toga isključen iz ljudske
zajednice. U istoj meri je neophodno da imamo ne
samo ličnu svest sadašnjosti, već i nadličnu svest čiji
duh ispunjuje istorijski kontinuitet. Ma kako ovo
zvučalo apstraktno, ipak je praktična činjenica da
određeni broj neuroza u prvoj liniji počivaju na tome
što se, npr. religijski zahtevi duše više ne opažaju
zbog detinjaste sumanutosti prosvetiteljstva. Današ­
nja psihologija bi, najzad, trebalo da zna da se odav-
4
Schiller: Uber die dsthetische Erziehung des Menschen,
15, Brief.

314
no više ne radi o dogmama i verovanju, već naprotiv
o religijskom stavu koji predstavlja psihičku funkciju
od neprocenjive važnosti. A upravo za religijsku
funkciju neophodan je istorijski kontinuitet.
Vraćajući se problemu moje tehnike, pitam se
u kojoj meri za njen nastanak mogu da zahvalim
Frojdu. Svakako da sam je naučio od Frojdove me­
tode slobodnih asocijacija, tako da moju tehniku sma­
tram direktnim nastavkom iste.
Sve dok pomažem pacijentu da se snađe sa dej-
stvenim momentima njegovih snova, i sve dok se
trudim da mu pomognem da sagleda opšti smisao nje­
govih simbola, on se psihološki nalazi u detinjstvu.
On najpre zavisi od svojih snova i od pitanja da li
će mu novi san dati novi zračak ili ne. Zatim zavisi
od toga da li ja imam neka dosećanja i da li mogu
mojim znanjima da mu omogućim dalji uvid. On se,
dakle, nalazi u neželjenom, pasivnom stanju, u kome
je sve nešto nesigurno i sumnjivo, pošto niti on, niti
ja ne znamo kuda vodi put. Često se to mnogo ne
razlikuje od pipanja u tami egipatskih piramida. U
ovom stanju ne smemo očekivati isuviše jaka dejstva,
pošto je za to isuviše velika nesigurnost. A osim toga
postoji opasnost, koja inače često nastupa, da tkivo
koje smo satkali preko dana stalno iznova čepa noć.
Opasnost je u tome da se ništa ne ostvari — u naj­
potpunijem značenju te reči — da se ništa ne zau­
stavi. U ovakvim situacijama ne dešava se retko da
naiđe kakav poseban san u boji ili čudnovatog oblič­
ja, i da mi pacijent kaže: »Vidite, da sam slikar, to
bih slikao.« Ili snovi govore o fotografijama, o obo­
jenim ili nacrtanim slikama- ili iluminiranom ruko­
pisu ili i o bioskopu.
Ove znake iskorišćavam i stoga što u takvom tre­
nutku podstičem moje pacijente da nacrtaju ono što
su videli u snu ili mašti. Po pravilu srećem se sa iz­
govorom da pacijent nije slikar, na šta obično kažem
da i današnji slikari to nisu i da je zbog toga današ­
nje slikarstvo slobodno kao ptica na grani, a da se,
osim toga, i onako ne radi o lepoti, već samo o trudu
koji će se preneti na slikanje. Kako je ovo tačno,

315
video sam nedavno kod jedne nadarene, profesional­
ne slikarke-portretiste, koja je morala da počne sa
kukavnim dečjim pokušajima da bi slikala po mojoj
želji i doslovce onako kao da nikada nije imala čet­
kicu u ruci. Od spolja je slikanje drugačija veština,
nego od iznutra ka spolja.
Veliki broj mojih pacijenata, koji su odmakli u
postupku, počinju dakle da slikaju. Razumljivo mi je
što je svako duboko impresioniran temeljnom neko-
risnošću ovakvog diletantizma. Ali ne sme se zabo­
raviti da se ne radi o ličnostima koje tek treba da
dokažu svoju socijalnu korisnost, već o takvima koje
u svojoj socijalnoj korisnosti više ne mogu da sagle­
daju smisao i koje su se sukobile sa dubljim i opasni­
jim pitanjem smisla njihovog individualnog življenja.
Biti masovni delić ima smisla i draži samo za onog
koji još nije dospeo tako daleko, ali ne za onog koji
je to već bio, i to preko svake mere. Značaj indivi­
dualnog životnog smisla može da osporava onaj ko
kao socijalno biće stoji ispod opšteg nivoa prilagođa-
vanja a osporava ga uvek onaj čije se ambicije sa­
stoje u disciplino van ju čopora. Onaj ko ne spada ni
u jednu ni u drugu kategoriju, ranije ili kasnije su-
kobiće se sa ovim neprijatnim pitanjem.
Čak i kada ponekad moji pacijenti produkuju i
umetnički lepe stvari, stvari koje bi se bez daljnjega
mogle videti na modernim »umetničkim« izložbama,
ipak ih smatram potpuno bezvrednim, mereno meri-
lima vrednosti stvarne umetnosti. Čak je i bitno da
su bezvredne, inače moji pacijenti uobražavaju da su
umetnici, čime je sasvim promašena svrha vežbanja.
Ne radi se o umetnosti, odnosno ne treba da se radi
o umetnosti, već o nečemu što je više i drugačije od
same umetnosti, naime o vitalnom dejstvu na samog
pacijenta. Ono što socijalno stanovište vrednuje naj­
niže, ovde se nalazi najviše, naime smisao individual­
nog života zbog koga se pacijent trudi da neizrecivo
prevede u dečje, bespomoćne, vidljive oblike.
Ali zašto uopšte dajem povoda pacijentima da se
u izvesnom stadijumu razvitka izražavaju pomoću
četkice, olovke ili pera?

316
 I ovo se u prvoj liniji dešava da bi se proizvelo
dejstvo. U prethodno opisanom psihološki dečjem sta­
nju pacijent ostaje pasivan. Ovde prelazi u aktivnost.
Najpre on predstavlja pasivno viđeno, zatim kroz to
ovo sve postaje njegovo sopstveno delo. On ne govori
samo o tome, već ga i čini. Psihološki čini ogromnu
razliku da li neko nekoliko puta nedeljno vodi inte­
resantan razgovor sa lekarem, čiji rezultat visi negde
u vazduhu, ili se satima sa ćudljivim četkicama i bo­
jama trudi da stvori nešto što je, površno posmatra-
no, potpuno besmisleno. Kada bi za njega stvarno
bilo besmisleno, onda bi mu se trud da crta toliko
smučio da bi čovek jedva uspeo da ga drugi put pri­
voli na to. Ali pošto njemu njegova fantazija ipak ne
izgleda potpuno besmislena, njeno angažovanje će
još potencirati njeno dejstvo. Osim toga materijalna
uobličenost slike prisiljava trajnije posmatranje iste
u svim delovima, tako da se na taj način može pot­
puno razviti njeno dejstvo. Tako u fantaziji dolazi i
momenat stvarnosti, čime se fantaziji daje veća te­
žina, upravo veće dejstvo. I stvarno sa ovih svojeruč­
nih slika proizilaze dejstva, koja se teško mogu opi­
sati. Potrebno je da, npr. pacijent samo nekoliko puta
uvidi kako "se oslobađa mizernog psihičkog stanja
stvaranjem simbolične slike, pa da se uvek lati ovog
sredstva čim stvari pođu loše. Time je stečeno nešto
neprocenjivo, naime priključak nezavisnosti, prelazak
ka psihološkoj odraslosti. Sa ovom metodom —•. ako
uopšte smem da upotrebim ovu reč — pacijent se
može načiniti stvaralački nezavisnim. On više ne za­
visi od svojih snova niti od znanja njegovog lekara,
već, budući da on tako reći samog sebe slika, u stanju
je da samog sebe uobličava, jer je ono što slika ak­
tivna fantazija, a to je ono što deluje u njemu. A ono
što deluje u njemu to je on sam, ali više ne u smislu
ranijih nesporazuma, gde je svoje lično ja smatrao
i svojim bićem, već u novom, do sada stranom smislu,
gde njegovo ja izgleda kao objekt onog u njemu dej-
stvenog.. U bezbrojnim slikama on se trudi da ono u
njemu dejstveno stvaralački predstavi, da bi konačno

317
otkrio da je to večito nepoznato i strano, najdublja
osnova naše duše.
Nemoguće mi je da opišem do kakvih promena
gledišta i vrednosti, do kakvih pomeranja gravitacio­
nog centra ličnost može doći na ovaj način. Izgleda
kao kada bi zemlja otkrila sunce kao centar planet-
skog sistema i njene sopstvene putanje.
Ali zar to odavno nismo znali? Verujem da ste
i vi to već odavno znali. Ali ako ja nešto znam, onda
onaj drugi u meni ni izdaleka još ne zna za to jer
u stvari živim kao da to ne znam. Najveći broj mojih
pacijenata znao je to, ali nije to živeo. A zašto nije
to živeo? Najverovatnije iz razloga koji sve nas na­
vodi da živimo iz svoga ja. Ovaj razlog je precenjiva-
nje svesti " ; '
Za mladog, još neprilagođenog, bezuspešnog čo­
veka od najveće je važnosti da svoje svesno ja uobliči
što je moguće dejstvenije, tj. da vaspita svoju volju.
Ako nije slučajno genije, ne sme da veruje u nešto u
njemu dejstveno, što bi bilo identično sa njegovom
voljom. On se mora osećati kao biće sa voljom i sve
drugo sme obezvredniti u sebi ili uobražavati da je
potčinio svojoj volji, jer mu bez ove iluzije neće uspe­
ti socijalno prilagođavanje.
Drugačije je kod čoveka u drugoj polovini ži­
vota, kome više nije neophodno da vaspitava svoju
svesnu volju. Njemu je mnogo važnije iskustvo sop-
stvenog bića, kako bi razumeo smisao svog individu­
alnog života. Njemu više nije cilj socijalna korisnost,
iako ne osporava da to želi. On oseća svoju stvara­
lačku delatnost, čija mu je socijalna nekorisnost pot­
puno jasna, kao rad i kao dobročinstvo prema njemu
samom. U rastućoj meri oslobađa ga njegova delat­
nost od bolesne zavisnosti, i on time stiče unutrašnju
čvrstinu i pored nje u sebe samog. A ova poslednja
dostignuća su ono što koristi socijalnom životu pa­
cijenta, pošto će unutra čvršći čovek, koji ima po-
verenja u sebe, biti bolje dorastao socijalnim zada­
cima, nego onaj ko je na ratnoj nozi sa svojim ne­
svesnim životom.

318
 Namerno sam izbegavao da moje predavanje op­
terećujem teorijom, stoga mnogo što-šta mora ostati
tamno i nerazjašnjeno. Ali da bi se razumele slike ko­
je produkuju moji pacijenti, moraju se ipak pomenuti
izvesna teorijska stanovišta. Sve ove slike odlikuje
primitivni, simbolični karakter, koji zrači kako iz
crteža, tako i iz boja. Boje su, po pravilu, varvarski
intenzivne. Često je prisutan očevidan arhaizam. Ova
svojstva ukazuju na prirodu podležećih slikarskih
snaga. To su iracionalne simbolične tendencije isto-
rijskog ili arhaičnog karaktera u tolikoj meri, da uop­
šte nije teško njihovo poređenje sa sličnim slikama iz
arheologije i uporedne istorije religije. Stoga smemo
pretpostaviti da naše slike potiču uglavnom iz onih
regiona psihe koje sam označio kao kolektivno ne­
svesno. Pod ovom oznakom podrazumevam nesvesno,
opšte ljudsko, duševno funkcionisanje, koje nije sa­
mo povod naših modernih simbolističkih slika, već je
ono bilo i povod svih sličnih produkata čovekove pro­
šlosti. Ovakve slike proističu iz prirodne potrebe i
istovremeno je i zadovoljavaju. Izgleda kao da se u
ovim slikama izražava psiha koja dopire sve do pri­
mitivnog stupnja i time stiče mogućnost da zajedno
funkcioiiiše sa našom, njoj stranom svešću, čime ot­
padaju njeni, svesti ometajući zahtevi, tj. ovakvi za­
htevi se zasićavaju. Svakako moram dodati da je či­
sto prikazna delatnost po sebi nedovoljna. Izvan toga
potrebno je intelektualno i emocionalno razumevanje
slike, čime se ova ne samo razumljivo, već i moralno
integriše u svest. One moraju biti podvrgnute još jed­
nom sintetskom tumačenju. Uprkos tome što sam
mnogo puta sa pojedinim pacijentima prošao ovaj
put, ipak mi do sada nije uspelo da u svim pojedi­
nostima razjasnim i publikujem jedan ovakav tok. 5

To je do sada samo delimično učinjeno. Ovde se kre­

ćemo na apsolutno nepoznatoj zemlji, gde je od naj­
većeg značaja bogato iskustvo. A iz vrlo važnih raz­
loga želeo bih upravo ovde da izbegnem prebrze
zaključke. Ovde se naime radi o životnom procesu
5
Ovaj nedostatak je otklonjen. Up. Zur Empirie des In-
dividuations-prozesses, 77.

319
duše izvan okvira svesti, koji možemo indirektno da
posmatramo. I još ne znamo do kojih nepoznatih du­
bina prodire naš pogled. Kao što sam prethodno na­
pomenuo, izgleda da se radi o nekoj vrsti procesa
centriranja — veliki broj odlučujućih slika, koje po­
sebno pacijent oseća kao takve, ukazuju u ovom prav­
cu; pri ovom procesu centriranja, izgleda da ono što
mi nazivamo Ja dolazi u periferan položaj. Ova pro-
mena na izgled je uslovljena nadiranjem istorijskog
dela duše. Sta je svrha ovog procesa za sada ostaje
nejasno. Mi možemo samo da konstatujemo njegovo
značajno dejstvo na svesnu ličnost. Iz činjenice da
ova promena povišava osećanje života i da sadrži
struje života, mora se zaključiti da se u njemu nalazi
svojstvena svrhovnost. To bi se moglo nazvati novom
iluzijom. Ali, šta je iluzija? Sa kog stanovišta mo­
žemo nešto obeležiti iluzijom? Da li za dušu postoji
nešto što bismo smeh obeležiti kao »iluzija«? Za dušu
je ova možda jedan od najvažnijih životnih oblika,
neophodnost kao kiseonik za organizam. Ono što na­
zivamo »iluzijom«, možda je duševna činjeničnost od
ogromnog značaja. Duša se verovatno ne brine oko
naših kategorija stvarnosti. Za nju u prvoj liniji iz­
gleda da je stvarno ono što stvora — deluje. Onaj
ko hoće da istražuje dušu ne sme je zameniti sa svo­
jom svešću, inače će od sopstvenog pogleda sakriti
predmet svog istraživanja. Naprotiv, čovek mora ot­
kriti koliko se duša razlikuje od svesti, da bi mogao
da je spozna. Stoga nije ništa lakše moguće do da je
ono što mi nazivamo iluzijom za dušu stvarnost, zbog
čega ne bi bilo ništa inkomenzurabilnije do duševnu
stvarnost meriti sa našom svesnom stvarnošću. Za
psihologe nema ništa gluplje od misionarskog gledi­
šta, koje bogove sirotih mnogobožaca oglašava ilu­
zijom. Ali, na žalost, još uvek se dogmatski brblja,
kao da naša takozvana realnost ne bi isto tako bila
iluzionarna. U duševnom životu su, kao svuda u na­
šem iskustvu, dejstvene stvari stvarnosti, bez obzira
na koje ime im daje čovek. A radi se o tome da se
ove stvarnosti po mogućstvu shvate kao takve, a ne
o tome da im se dodeli neko drugo ime. Tako duh za

320
dušu nije manje duh i kada ga čovek naziva seksu­
alnošću.
Moram da ponovim da ovi nazivi i promene na­
ziva nigde čak ni blizu ne prilaze suštini iznetog
procesa. To se, kao sve postojanje, ne može iscrpsti
racionalnim pojmovima svesti, zbog čega i moji pa­
cijenti simbolično predstavljanje i interpretaciju pre­
feriraju kao nešto adekvatnije i korisnije.
Time sam skoro rekao sve ono što sam u okviru
opšte orijentisanog predavanja mogao reći o mojim
terapijskim namerama i pogledima. Ono ne može biti
ništa više od podsticaja, i biću sasvim zadovoljan ako
je tako.

21 Jung, Odabrana dela, II

321
 V

PSIHOTERAPIJA I POGLED NA SVET

Psihoterapija je proistekla iz praktičnih i pomoć­

nih metoda u tolikoj meri, da je dugo vremena ula­
gala napore da se priseti svojih sopstvenih misaonih
osnova. Kao što se empirijska psihologija prvo osla­
njala na fizikalne a zatim na fiziološke pojmove, dok
je sporo prelazila na kompleksne fenomene, tj. na
njeno sopstveno radno područje, tako je i psihotera­
pija najpre bila pomoćna metoda, samo postepeno
oslobađajući se iz medicinsko-terapijskog sveta da bi
konačno shvatila da nema posla samo sa fiziološkim
pretpostavkama, već u prvom redu sa psihičkim.
Drugim recima ona je bila prinuđena da postavlja
psihološka pitanja, koja su uskoro razbila okvire već
postojeće eksperimentalne psihologije sa njenim ele­
mentarnim zaključcima. Kroz zahteve terapije naišla
su visoko kompleksna činjenična stanja u vidno polje
još mlade nauke, čiji zastupnici često nisu imali do­
voljno pribora, neophodnog za savlađivanje nadošlih
problema. Stoga nije nikakvo čudo ako se u diskusiji
unutar te psihologije, tako reći iznuđene pomoću te­
rapijskog iskustva, pojavi haotična raznolikost nazo­
ra, teorija i stanovišta. Ne bismo se smeli naljutiti na

[*] Uvodna reč za diskusiju na simpozijumu za psiho­

logiju, sept. 1942. Prvi put objavljena u Schioeizerische Zeit-
schrift fiir Psychologie, 1943, Bd. I, H. 3, zatim u Afusatze
zur Zeitgeschichte, 1946, S. 57—72.

322
posmatrača sa strane, ukoliko bi ovaj stekao utisak
vavilonske zbrke jezika. Ali ova konfuzija je bila
neizbežna, jer se jednom moralo konstatovati da se
psiha ne može tretirati a da se ne dodirne celina, a
time i ono poslednje i najdublje, isto kao što se bo­
lesno telo ne može lečiti bez uzimanja u obzir celine
njegovih funkcija, ili čak bez uzimanja u obzir bo­
lesnog čoveka, kao što to moderna medicina i nagla­
šava kroz usta njenih zastupnika.
Sto je stanje više »psihičko«, tim je kompleks­
ni je, a tim se i više odnosi na celinu. Sigurno da su
elementarne psihičke slike najtešnje povezane sa fi­
ziološkim somatskim procesima, tako da nema ni naj­
manje sumnje u tome da fiziološki faktor predstavlja
bar jedan pol psihičkog kosmosa. Ako već nagonski i
afektivni procesi, kao i celokupna neurotska simpto-
matologija koja proističe iz njihovih poremećaja, jas­
no počivaju na fiziološkoj osnovi, onda s druge strane
ometajući faktor dokazuje da je u njegovoj moći pre­
obraćanje fiziološkog reda u nered. Ako se poremećaj
sastoji od potiskivanja, onda ometajući faktor, »poti-
skivač«, pripada »višem« psihičkom poretku. To nije
elementarno, fiziološki uslovljeno, već, kako iskustvo
pokazuje, po pravilu visoko kompleksni uslov, kao
npr. racionalne, etičke, estetske, religiozne ili bilo
kakve tradicionalne predstave, za koje se ne može
naučno dokazati neka fiziološka osnova. Ova sfera
visoko kompleksnih dominanti stvara drugi pol psi­
he. On ima, kako to pokazuje iskustvo, energiju koja
je u datom slučaju višestruko nadređena onoj ener­
giji vezanoj za fiziološku psihu.
Već prvi prodori psihoterapije u područja psiho­
logije doveli su do kolizije sa problematikom suprot­
nosti, svojstvenoj najdubljoj psihi. Struktura psihe je
u stvari kontradiktorna ili kontrapunktorna u tolikoj
meri da nema psihološkog zaključka ili opšteg pra­
vila o kome se ne bi odmah moralo tvrditi i suprotno.
Problematika suprotnosti se pokazala kao naj­
pogodnije i najidealnije poprište za najoprečnije teo­
rije a naročito za polu ili sasvim nesagledana pred-

21*
323
ubeđenja vezana za pogled na svet. Sa ovim razvit­
kom psihoterapija je dirnula u prvorazredno zoljino
gnezdo. Uzmimo kao primer takozvani jednostavni
slučaj potiskivanja nagona. Ako se otkloni potiski­
vanje, onda će se osloboditi nagon. Ako je on slobo­
dan, onda će živeti i aktivirati se na svoj način. Ali
time situacija postaje neprijatna, ponekad isuviše ne­
prijatna. Zbog toga bi nagon trebalo modifikovati, tj.
»sublimirati«, kako se to obično kaže. Kako to treba
da se odvija bez novog potiskivanja, niko ne može
tačno da kaže. Već rečca »treba« uvek dokazuje sla­
bost terapeuta a istovremeno priznanje da se nalazi
na kraju svoje mudrosti. Konačno apeliranje na ra­
zum bilo bi sasvim lepo kada bi čovek od prirode bio
animal rationale; ali on to nije; naprotiv, on je bar
isto toliko nerazuman. Stoga često nije dovoljan ra­
zum da bi se modifikovao nagon i priključio pristoj­
nom poretku. Ono što se na ovom mestu problema po­
javljuje u odnosu na moralne, etičke, filozofske i re­
ligijske konflikte ne može se ni zamisliti; praksa pre-
vazilazi svekoliku maštu. Svaki savesni i istinoljubivi
psihoterapeut mogao bi, naravno u potaji, da nešto
kaže o tome. Celokupna problematika vremena, filo­
zofski i religijski problemi naših dana su uskomešani
u jednom takvom slučaju, i ako psihoterapeut ili pa­
cijent blagovremeno ne bace koplje u trnje, onda će
i jedan i drugi morati da se priprema na okršaj. I
jedan i drugi biće prinuđen na raspru oko pogleda
na svet, kako sa samim sobom, tako i sa partnerom.
Doduše, postoje nasilni odgovori i rešenja, ali u prin­
cipu ovi na duže vreme niti se mogu preporučiti niti
su zadovoljavajući. Nijedan Gordijev čvor nije za-
uvek presecen; on ima neprijatnu osobinu da se stal­
no iznova zapliće.
Raspra sa pogledom na svet je zadatak koji se
neizbežno postavlja pred psihoterapiju, i onda kada
kod svakog pacijenta to ne predstavlja osnovni pro­
blem. Na pitanje merila kojima bi trebalo da se meri,
i etičkih kriterijuma koji treba da odrede naš rad,
mora biti odgovoreno, pošto u datom slučaju pacijent
očekuje polaganje računa o našim sudovima i odlu-

324
kama. Ne mogu se svi pacijenti time što uskraćujemo
polaganje računa osuditi na infantilnu manju vred­
nost, sasvim nezavisno od toga što bi se ovakvim po­
grešnim potezom presekla grana na koju je čovek i
sam seo. Drugim recima, psihoterapijsko umeće zah­
teva da terapeut poseduje prihvatljivo, verodostojno
i iskreno ubeđenje, koje je svoju vrednost dokazalo
na taj način što je kod njega samog ili uklonilo ne­
urotske disocijacije ili im nije dozvolilo da se razviju.
Posedovanje neuroze demantuje terapeuta. Naime,
nijedan pacijent se ne može dopremiti dalje od samog
sebe. Međutim, posedovanje kompleksa po sebi ne
znači neurozu, jer su kompleksi normalna žarišta psi­
hičkog zbivanja, čija bolnost ne dokazuje bolesni po­
remećaj. Patnja nije bolest već normalni suprotni pol
sreće. Kompleks postaje bolestan tok onda, kada čo­
vek misli da ga nemal
kompleksna tvorevina,
suprotni pol fiziološki vezane psihe i kao najviša psi­
hička dominanta odlučuje o njenoj sudbini. On vodi
život terapeuta i formira duh njegove terapije. Kako
je pogled na svet u prvoj liniji, pa i pri najstrožijoj
objektivnosti, subjektivna tvorevina, ovaj se može, a
možda mnogo puta se i razbija o pacijentovu istinu,
pa ipak se na ovome podmlađen ponovo podiže. Na­
ime, ubeđenje lako postaje samoupouzdanost, čime
čovek postaje rigidan, a ta krutost nije smisao života,
čvrsto ubeđenje dokazuje samo sebe u svojoj elastič­
nosti i popustljivosti, i kao svaka velika istina naj­
bolje uspeva na njenim priznatim greškama.
Jedva da mogu prikriti da bi mi psihoterapeuti
zapravo trebalo da budemo filozofi ili lekari-filozofi,
ili mnogo pre da smo već to, a da to stvarno ne že­
limo, pošto isuviše oštra razlika zjapi između onog
što radimo i onog što se uči kao filozofija na visokim
školama. Ovo bi se moglo nazvati i religija in statu
nascendi, pošto u najtešnjoj blizini velike konfuzije
praživoga još nema izdvajanja, na osnovu kog bi se
uočavala razlika između filozofije i religije. A stalna
nedaća psihoterapijske situacije sa njenim utiscima
koji ometaju svet afekata ne omogućuje nam luksuz

325
sistematskog izdvajanja i apstrakcije. Zbog toga ne
možemo ni filozofskom ni teološkom fakultetu ponu­
diti jasnu ekspoziciju iz života istrgnutih vodećih
principa.
Naši pacijenti pate od sputanosti neurozom, oni
su zatočenici nesvesnog, i ako se potrudimo da po­
moću razuma prodremo u ove sfere nesvesnih sila,
onda imamo da se branimo od onih istih uticaj a, ko­
jima podležu i naši pacijenti. Kao i lekari koji tre­
tiraju zarazne bolesti, tako se i mi izlažemo silama
koje ugrožavaju svest i zbog toga moramo svim sna­
gama biti usredsređeni na to da iz grčevitog zagrljaja
nesvesnog spasemo ne samo naše ljudsko biće, već i
ono našeg bolesnika. Mudro samoograničenje još ne
znači filozofski udžbenik, kao što ni kratka usrdna
molitva u životnoj opasnosti nije teološki traktat. Ali
oboje je produkt religiozno-filozofskog stava, odme-
ren dinamizmom neposrednog života.
Najviša dominanta je uvek religijsko-filozofske
prirode. Ona je po sebi sasvim primitivna činjenica,
koju stoga možemo najbogatije razvijenu da posma-
tramo na primitivcu. Svaka teškoća, opasnost ili kri­
tička životna faza omogućuju da se bez daljnjega
prepozna izbijanje ove dominante. Ona je najprirod­
nija reakcija od svih afektivno naglašenih situacija.
Ali ona često ostaje isto tako tamna kao polusvest
afektivnog stanja koji ju je izazvao. Stoga je sasvim
prirodno da afektivni poremećaji pacijenta bude od­
govarajuće religijsko-filozofske faktore u terapeutu.
Svesnost ovakvih primitivnih sadržaja lekaru je če­
sto neprijatna i odvratna, zbog čega se, razumljivo,
trudi da traži oslonac i potporu u filozofiji ili religiji,
od spol ja unetih u njegovu svest. Ovaj izlaz ne izgle­
da mi ilegitiman utoliko što je time data mogućnost
da se pacijent uključi u sastav zaštitničke organiza­
cije, koja egzistira u spoljnjem svetu. Ovo rešenje je
sasvim prirodno, ukoliko su totemski klanovi, kultne
zajednice i religije ispovedanja postojali svuda i od
davnina, uvek skopčani sa svrhom da se haotičnom
svetu nagona dodeli sređeni oblik.

326
 Situacija, međutim, postaje teža kada se pacijen­
tova priroda opire kolektivnom rešenju. U ovom slu­
čaju postavlja se pitanje da li je terapeut voljan da
0 pacijentovu istinu razbije svoje ubeđenje. Ako želi
1 dalje da ga leci, onda mora bez pretpostavke, hteo
ili ne hteo, da sa njim pođe u potragu za otkrivanjem
religijsko-filozofskih misli koje odgovaraju emocio­
nalnim stanjimaJ Ove se prezentuju u arhaičnom ob­
ličju, sveže iskrsle iz onog osnovnog tla iz koga su
uopšte nekad izrasli svi religijsko-filozofski sistemi.
Ali ako terapeut nije voljan da zbog pacijenta po­
sumnja u svoje sopstveno ubeđenje, onda se podiže
opravdana sumnja u čvrstinu njegovog osnovnog
stava. On možda ne može da popusti iz razloga samo-
sigurnosti, koja mu preti rigidnošću. Psihičkoj elas­
tičnosti su svakako povučene individualno i kolektiv­
no različite granice koje su ponekad tako uske, da
određena krutost stvarno predstavlja kraj mogućih
sposobnosti. Ultra posse nemo obligatur.
Nagon nije ništa izolovano niti se praktički može
izolovati. On sobom uvek nosi arhetipske sadržaje
duhovnog aspekta, kroz koje se on s jedne strane
zasniva a s druge ograničava. Drugim recima'nagon
se uvek i neminovno pari sa nečim kao što je pogled
na svet, pa ma kako ovo izgledalo arhaično, nejasno i
maglovito. Nagon daje nekome da misli, a ako čovek
dobrovoljno ne misli o tome, onda nastaje prisilno
mišljenje, pošto su oba pola duše, fiziološka i duhov­
na, neraskidivo međusobno povezana! Zbog toga i
nema jednostranog oslobođenja nagona, kao što je i
duh, oslobođen od nagonske sfere, proklet na steril­
nost. Ali ne treba smatrati da je ovo vezivanje za
nagonsku sferu po pravilu i harmonično. L Ono je,
naprotiv, bremeno konfliktima i znači patnju. Zbog
toga je glavni cilj psihoterapije ne prevoditi pacijen­
ta u nemoguće stanje sreće, već mu omogućiti čvr­
stinu i filozofsko strpljenje u podnošenju patnji. Ce-
lovitost i ispunjenje života zahteva ravnotežu nesreće
i radosti. I Ali kako su patnje začelo neprijatne, pri-
rodno~đirse radije nikada ne odmerava za koliko je
straha i briga stvoren čovek. Zbog toga se uvek do-

327
bronamerno govori o poboljšanju i najvećoj mogućoj
sreći, ne pomišljajući da je i sreća zatrovana ako nije
ispunjena mera patnji. ^Tako često krije se iza ne­
uroze sva prividna nesreća, koju čovek nije voljan
da podnosi: To se najjasnije vidi kod histeričkog bola,
koga tokom procesa izlečenja smenjuje odgovarajući
duševni bol, koji se hteo izbeći.
Stoga je hrišćanska doktrina o praotačkom gre-
hu, s jedne strane, i o smislu i vrednosti patnje, s
druge, od izvrsnog terapijskog značaja i za zapadnog
čoveka neosporno mnogo pogodnija od islamskog fa-
talizma. Isto tako verovanje u besmrtnost daje životu
ono neometano sli van je u budućnost, koje je potrebno
za izbegavanje zastoja i regresija. Iako se za ove psi­
hološki krajnje važne predstave rado koristi izraz
»doktrina«, bila bi velika greška pomisliti da se pri
tom radi o proizvoljnim, intelektualnim teorijama.
Psihološki gledano, radi se naprotiv o emocionalnim
iskustvima nediskutabilne prirode. Ako bi sebi do­
zvolio banalno poređenje — ako se osećam srećan i
zadovoljan, onda mi nijedan čovek ne može dokazati
da to nije tako. ^OJskustvene emocionalne činjenice
odbijaju se logični argumenti«' Postoji emocionalna
činjenica praotačkog greha, smisla patnje i besmrtno­
sti. Njih iskusiti je, međutim, harizma, koju ne može
iznuditi nikakva ljudska veština. Ovom cilju se može
nadati samo čovek bezuslovne predanosti.
Ali nije svako sposoban za ovakvu predanost.
Nema nikakvog »trebalo bi«, ili »moralo bi«, pošto
upravo u naporu volje neminovno leži ovakvo nagla­
šeno ja hoću, kojim se postiže suprotnost predanosti.
Titani nisu mogli da osvoje Olimp, još manje može
hrišćanin da osvoji nebo. Tako upravo najlekovitija i
duševno neophodna iskustva znače »teško dostižnu
dragocenost«, čije dostizanje zahteva nešto izvanred­
no od običnog čoveka.
Kao što je poznato, ovo izvanredno u praktičnom
radu sa pacijentima predstavlja se kao prodor arhe-
tipskih sadržaja, za čiju asimilaciju nije dovoljno ko­
ristiti postojeća filozofska ili religijska shvatanja, jer

328
ova jednostavno ne odgovaraju arhaičkom simboliz­
mu ovih materijala. Stoga smo prinuđeni da se vraća­
mo na materijal prethrišćanskih i izvanhrišćanskih
pogleda na svet na osnovu zaključka da čovek ne
predstavlja jedan prerogativ zapadnjačkog tipa, i da
bela rasa nije od Boga povlašćena vrsta homo sapien-
sa. Uostalom, ne možemo udovoljiti izvesnim savre-
menim kolektivnim pojavama, ako se ne vratimo na
odgovarajuće prethrišćanske pretpostavke.
O tome izgleda da su nešto znali šrednjovekovni
lekari, tako da su negovali filozofiju, čiji su koreni
dokazano poticali iz prethrišćanske sfere, i koja je
bila tako oformljena da tačno odgovara onom isku­
stvu koje stičemo danas kod naših pacijenata. Ovi le­
kari pored svetlosti svetog otkrovenja razaznati su i
lumen naturae kao drugi, "^zavisni izvor prosvetlje-
nja, koji lekar može potrgnuti kada crkveno preneta
istina njemu samom ili bolesniku postane nedelotvor-
na iz bilo kog razloga.
Praktični razlozi su, u suštini, ono što me navodi
da vršim istorijska istraživanja, a ne kaprici nekog
hobija. Naša moderna školska medicina, kao i aka­
demska psihologija i filozofija, ne daju lekaru ni ne­
ophodno obrazovanje a ni neophodna sredstva da bi
se delotvorno i sa puno razumevanja mogao suočiti
sa često vrlo akutnim zahtevima psihoterapijske
prakse. Stoga smo upućeni na to da, bez zazora pred
nedovoljnošću našeg istorijskog diletantizma, još ma­
lo pođemo u školu kod lekara filozofa jedne daleke
prošlosti u kojoj telo i duša još nisu bili iscepkani
u različite fakultete. Iako smo specijalisti par excel-
lence, ipak nas naše posebno područje prisiljava na
univerzalnost i temeljno prevazilaženje specijaliza­
cije, inače bi drugačije celovitost tela i duše ostala
prazna priča. Ako smo već sebi utuvili u glavu da
hoćemo da lečimo dušu, onda ne možemo zatvorenih
očiju preći pored činjenice da neuroza po sebi nije
izdvojeno biće, već bolesno poremećena psiha uop­
šte. Bilo je to potresno Frojdovo otkriće da (neuroza
ne predstavlja samo skup simptoma već pogrešno

329
funkcionisanje koje u sebe uvlači celokupnu dušu.!
Više nije važna neuroza, već ko ima neurozu. Mi mo­
ramo započeti kod čoveka — naš postupak mora biti
adekvatan čoveku.
Današnji simpozijum pokazuje da je naša psiho­
terapija raspoznala svoj cilj, naime ravnomerno uzi­
manje u obzir fiziološkog i duhovnog faktora. Pošto
potiče iz prirodne nauke, ona prenosi njenu objektiv­
nu empirijsku metodu na fenomenologiju duha. Ako
treba da i ostane samo pri pokušaju, ipak ovaj korak
ima nesaglediv značaj.

330
 VI

MEDICINA I PSIHOTERAPIJA

Kada govorim pred lekarskim auditorij umom.

uvek osećam izvesne teškoće da premostim razlike u
shvatanju patologije koje postoje između opšte me­
dicine s jedne i psihoterapije s druge strane. Ove
razlike su izraz mnogobrojnih nesporazuma i stoga
mi je na duši da u ovom kratkom saopštenju iznesem
jedno ili drugo mišljenje, koje bi, možda, bilo pogod­
no da bolje osvetli posebne odnose u kojima se nalazi
psihoterapija u odnosu na medicinu. Tamo gde po­
stoje razlike, kao što je poznato, tu ništa ne pomažu
dobronamerno naglašavanje onog zajedničkog. Ali
psihoterapeutu je od najvećeg interesa da ni pod kojim
uslovima ne izgubi svoje prvobitno mesto u medicini
upravo zato što svojstvenost njegovog iskustva, s jed­
ne strane, i određeni interesi, s druge strane, nameću
nešto što bar danas nema, ili možda bolje rečeno još
nema svog opravdanja u medicini. Oba faktora teže
da psihoterapeuta odvedu u područja interesovanja,
koja izgleda da leže daleko od medicinskih i čije se
praktično značenje po pravilu teško može objasniti
ne-psihoterapeutima. Iz izlaganja kauzistike i čudo­
tvorno srećnih kura ne-psihoterapeut nauči malo a

[!] Predavanje održano na sednici senata Švajcarske

akademije medicinskih nauka, Cirih, maj 1945. Publikovano
u Bulletin des Schvoeizerischen Akademie der med. Wissen-
schaften, Bd. I, H. 5, S. 315—325.

331

t
često i vrlo pogrešno. Hteo bih na primer da vidim
onaj slučaj jedne prave neuroze, koji bi se mogao bar
približno izneti u kratkom referatu, a da ne govo­
rimo o svim peripetijama terapije-.
Dozvolite mi da, sa psihoterapijskog aspekta, sa­
svim ukratko osvetlim tri stupnja lekarske procedu­
re — anamnezu, dijagnozu, terapiju. Bolesnički ma­
terijal, koji pri tom pretpostavljam, su čiste psiho-
neuroze.
Anamneza se najpre uzima kao što je to uobiča­
jeno i u opštoj medicini a posebno u psihijatriji, tj.
pokušava se da se sakupi po mogućstvu besprekoran
istorijski činjenični materijal. Međutim, sa ovim či­
njenicama psihoterapeut još ni izdaleka nije zadovo­
ljan. On ne samo da poznaje nedovoljnost iskaza
svedoka uopšte, već i izvan toga posebno pogrešne
izvore iskaza u sopstvenoj stvari, naime iskaze pa­
cijenata, koji umeju da hotimično ili nehotično istak­
nu u prvi plan činjenice koje izgledaju verovatne, ali
koje mogu u odnosu na patogenezu isto tako zavesti
na pogrešan put. U ovom sistemu izlaganja može biti
cela njegova okolina uvučena u pozitivnom ili nega­
tivnom smislu, kao da u ovom pogledu postoji ne­
svesni dogovor. U svakom slučaju čovek mora biti
spreman na to da ne dobije upravo ono najvažnije.
Stoga će se psihoterapeut potruditi da postavlja pita­
nja o stvarima koja izgledaju kao da uopšte nemaju
nikakve veze sa dotičnim slučajem. Pri tom mu nije
potrebno samo stručno znanje, već je upućen i na
intuiciju i dosećanja, i što više razapinje mrežu pi­
tanja, tim će mu pre uspeti da uhvati kompleksnu
prirodu slučaja. Naime, ako je ikada postojala Jbolest
koja se ne može lokalizovati, pošto proističe iz čelo-
vitosti čoveka, onda je to psihoneurozaj Psihijatar se
bar može »tešiti« oboljenjima mozga; psihoterapeut,
međutim, ne, čak i ako privatno veruje u takav ak­
siom, pošto je aktuelnom slučaju pred njim potrebno
temeljno lečenje poremećaja, koji nemaju ničega za­
jedničkog sa moždanim simptomima. Naprotiv, što
je psihoterapeut više pod utiskom postojećeg heredi-
teta i mogućnosti psihotičkih komplikacija, tim će

332
više biti paralisan u svojoj terapijskoj akciji. Stoga
će, hteo ili ne hteo, morati da previđa tako važne či­
njenice, kao što su nasledno opterećenje, postojanje
shizofrenih simptoma i slično, i to po prilici upravo
onda, kada mu se ove opasne stvari prezentu ju sa
posebnom emfatičnošću. Zbog toga njegovo vredno­
vanje anamnestičkih podataka može ispasti različito
od čisto medicinskog.
Opšta medicinska pretpostavka je da pregled pa­
cijenta treba da vodi u postavljanje dijagnoze nje­
gove bolesti, ukoliko je ovo uopšte moguće, i da po­
stavljanje dijagnoze predstavlja bitnu odluku in
puncto prognoze i terapije. U odnosu na ovo pravilo
psihoterapija čini eklatantan izuzetak: dijagnoza je
naime krajnje irelevantna stvar, pošto time, osim više
ili manje srećnog davanja naziva neurotskom stanju,
nije dobijeno ništa, naime ništa in puncto prognoze i
terapije. U izrazitoj suprotnosti prema ostaloj medi­
cini, gde iz određene dijagnoze obično, tako reći lo­
gično, sledi specifična terapija i relativno sigurna
prognoza, dijagnoza bilo kakve psihoneuroze u naj­
boljem slučaju znači da je indikovana psihoterapija.
Sto se tiče prognoze, ona je u velikom stepenu neza­
visna od dijagnoze. Ne treba ni prećutati da je kla­
sifikacija neuroza nezadovoljavajuća i da već iz ovog
razloga specifična dijagnoza samo retko znači nešto
stvarno. Opšte uzev dovoljna je dijagnoza »psihone-
uroza« nasuprot organskim poremećajima i više od
ovoga ta dijagnoza i ne znači. Tokom godina navikao
sam se na to da uopšte ne uzimam u obzir specifičnu
dijagnostiku neuroza i stoga sam često u nedoumici
kada mi neko, ko veruje u reči, zatraži da mu po­
stavim specifičnu dijagnozu. Za ovo neophodni grč-
ko-latinski hibridi još uvek imaju nimalo beznačajnu
tržišnu vrednost i zbog toga su ponekad neizbežni.
Zvučna dijagnoza neuroze je fasada se'cundum
ordinem, ali ona nije stvarna dijagnoza psihoterape­
uta. On donosi zaključak koji se može označiti kao
dijagnoza, ali ona nije medicinskog, već psihološkog
karaktera. Ona isto tako nije određena za saopštava-
nje, već se najčešće prećuti iz razloga taktičnosti i

333
kasnije terapije. Ovaj zaključak se odnosi na sazna­
nja koja usmeravaju terapiju. Ova jedva da se mogu
sresti u zvučnoj, latinskoj terminologiji, nasuprot
tome u svakodnevnom govoru ima izraza kojima se
može zadovoljavajuće obeležiti činjenično stanje, bit­
no za psihoterapeuta. Pri tom se ne radi o kliničkim
slikama bolesti, već o psihološkim. Da li neko pati
od histerije, anksiozne neuroze ili fobije, mnogo ma­
nje znači pored mnogo važnijeg zaključka da je taj
npr. fils a papa. Sa ovom drugom dijagnozom, naime,
izraženo je nešto suštinski je o sadržaju neuroze i o
očekivanim teškoćama u terapiji. Stoga upoznavanje
bolesti u psihoterapiji počiva mnogo manje na klinič­
koj slici bolesti, već znatno više na sadržajnim komp­
leksima. Psihološka dijagnostika cilja na kompleksnu
dijagnozu a time i na formulaciju činjeničnih stanja,
koja su kroz kliničku sliku bolesti pre prikrivena,
nego što su prikazana. Prava noksa se može sagledati
u kompleksu, koji predstavlja relativno autonomnu
psihičku veličinu. Njegova autonomija se dokazuje na
taj način što se ovaj ne podređuje hijerarhiji svesti,
odnosno što pruža uspešan otpor volji. U ovoj činje­
nici, koja se lako može dokazati eksperimentalno, leži
razlog zašto je odvajkada postojalo shvatanje da su
psihoneuroze i psihoze posesije, pošto se upravo be­
zazlenom posmatraču nameće utisak da kompleks
predstavlja nešto kao opozicionu vladu u odnosu
na ja.
Sadržaj neuroze se nikada ne može zaključiti po­
moću jednog ili više pregleda. On se manifestuje tek
tokom terapijskog postupka. Tako nastaje paradoks
da se tako reći tek na kraju lečenja otkriva stvarno
psihološka dijagnoza. Koliko je u opštoj medicini po­
željna i potrebna sigurna dijagnoza, toliko je za psi­
hoterapeuta korisno da što je moguće manje zna o
specifičnoj dijagnozi. Dovoljno je da je siguran u
diferencijalnu dijagnozu između organskog i psihič­
kog i da zna šta je i šta može da učini npr. jedna ge-
nuina melanholija. Uopšte, što manje psihoterapeut
zna unapred, tim bolje šasne ima terapija. Ništa nije
ubitačnije od rutinskog »bilo mi je odmah jasno«.

334
 Od anamneze smo ustanovili da je ova za psiho­
terapeuta nepouzdana preko svake uobičajene mere.
Klinička dijagnoza mu, za njegove potrebe, izgleda
skoro beznačajna. Konačno u terapiji iskrsavaju ve­
like razlike u odnosu na opšte važeće poglede u me­
dicini. Ima niz somatskih oboljenja, gde su sa dija­
gnozom date smernice za specifičnu terapiju. Jedno
oboljenje ne može se lečiti bilo kojim sredstvom/ Za
psihoneuroze, međutim, važi osnovno pravilo da nji - 2

hova terapija mora biti psihičkau/Za ovo svakako po­

stoji bezbroj metoda, pravila7 propisa, shvatanja i
doktrina, a najčudnije je da bilo koji terapijski po­
stupak kod bilo koje neuroze može imati željeni us-
JggbJ; Stoga različita mišljenja pojedinih škola na pod­
ručju psihoterapije, oko kojih se diže tolika galama,
u osnovi uzev uopšte tako mnogo ne znače. Svaki
psihoterapeut će, ako nešto zna, svesno ili nesvesno
u datom slučaju zaigrati i na onim registrima, kojih
uopšte nema u njegovoj teoriji. Ponekad će koristiti
sugestiju, koju principijelno ne prihvata. Uopšte se
ne dolazi do Frojdovih ili Adlerovih ili ne znam čijih
gledišta. Svaki psihoterapeut ne samo da ima svoju
metodu — on sam je ta metoda. Ars totum requirit
hominem, kaže jedan stari majstor. Veliki lekoviti
faktor psihoterapije je lekareva ličnost, koja nije a
priori data, već predstavlja vrhunski produkt, ali ne
doktrinarnu shemu. Teorije su neizbežne, ali su ipak
samo pomoćna sredstva. Čim se iz toga napravi dog­
ma, onda time treba da se uguši unutrašnja sumnja.
Potreban je veliki broj teorijskih gledišta, da bi se
stvorila približna slika duševne raznolikosti. Zbog to­
ga je pogrešno kada se psihoterapiji zamera da ne
može da usaglasi čak ni sopstvene teorije. Saglasnost
bi mogla jedino da znači jednostranost i opustošenje.
Kao i svet, tako se ni psiha ne može obuhvatiti jed­
nom teorijom. Teorije nisu verski iskazi, već u naj­
boljem slučaju instrument saznanja i terapije, ili
onda ne vrede ništa.
Mogu se sprovoditi sve moguće vrste psihotera­
pije, od psihoanalize ili nečeg sličnog do hipnoze i
naniže sve do meda — spolja i golubijeg izmeta —

335
interno. Sa svim tim mogu se eventualno postići us-
pesi. Bar tako izgleda pri površnom posmatranju. Ali
ako se tačnije pogleda, onda* se shvati da je ne samo
kod ove neuroze, već kod tog čoveka možda po sebi
apsurdni lek bio upravo ono pravo, dok bi kod nekog
drugog to isto bilo nešto najpogrešnije. Sigurno da i
opšta medicina zna da nema bolesti već bolesnih lju­
di, ali psihoterapija još više zna — ili trebalo bi već
odavno da zna — da njen objekt nije fikcija neuroze,
već poremećena celovitost jednog čoveka. Sigurno da
je i ona pokušavala da tzv. neurozu tretira tako kao
npr. ulcus cruris, gde je za terapiju potpuno irele­
vantno da li je pacijentkinja bila očeva mezimica ili
da li je katolikinja, protestant ili šta drugo, da li se
udala za starijeg ili mlađeg čoveka itd. Psihoterapija
je isto tako započela sa suzbijanjem simptoma, kao i
medicina uopšte. Uprkos njenoj neospornoj mladosti
kao naučno zastupljene metode, ona je stara kao le-
karstvo uopšte i uvek je, svesno ili nesvesno, držala
bar polovinu medicinskog polja. Svoj stvarni napre­
dak svakako da je načinila tek u poslednjih pedesetak
godina i pri tom se, zbog neophodne specijalizacije,
povukla na niže područje psihoneuroza. Međutim,
ovde je relativno brzo otkrila da je suzbijanje simp­
toma, ili — kako se to sada zove — analiza simptoma
samo polovina posla, i da se mnogo pre radi o lečenju
celokupnog duševnog čoveka.
Sta znači: celokupni duševni čovek?
Opšta medicina ima pretežno posla sa anatomsko
fiziološki određenim fenomenom čovek i samo u
skromnoj meri sa psihički definisanim ljudskim bi­
ćem. Ovo poslednje, međutim, predstavlja predmet
psihoterapije. Ako na psihu bacimo pogled sa stano­
višta prirodnih nauka, onda ona izgleda kao biološki
faktor pored mnogih drugih: kod čoveka se ovaj fak­
tor po pravilu identifikuje sa svešću, kao što je to
do sada najčešće bio slučaj i sa bilo kog gledišta hu­
manističkih nauka. Ja se sasvim priključujem stano­
vištu da je duša biološki faktor, ali odmah napomi­
njem da psiha, u ovom slučaju dakle svest, ipak ima
izuzetno mesto između svih bioloških faktora. Naime,

336
bez svesti nikada se ne bi saznalo da uopšte postoji
svet a bez psihe naprosto ne bi postojala mogućnost
saznanja, pošto objekt najpre mora da prođe zami­
šljeni fiziološki i psihički proces, da bi konačno postao
psihička slika. Tek je ovo neposredni objekt saznanja.
Postojanje sveta ima dva uslova: jedan je njegovo
postojanje, drugi njegova spoznaja.
Da li se psiha shvata kao epifenomen živoga tela
ili kao ens per se, za psihologiju malo znači utoliko
što psiha poznaje sebe kao postojanje i kao takva se
ponaša, budući da ona ima svojstvenu fenomenolo­
giju, koja se ne može zameniti ničim drugim. Na taj
način se iskazuje kao biološki faktor, koji se feno­
men ološk i može opisati kao bilo koji drugi predmet
prirodnih nauka. Počeci psihičke fenomenologije leže
s jedne strane u takozvanoj psihofiziologiji i eksperi­
mentalnoj psihologiji, a s druge u opisima oboljenja
i dijagnostičkim metodama psihopatologije (kao što
su asocijativni eksperimenat i iracionalne slike Ror-
šahovog testa). Veliku očigleanu nastavu pružaju i
sve životne manifestacije, sve humanističke nauke,
religijski i politički nazori i pokreti, umetnosti itd.
»Celokupni duševni čovek«, o kome se prethod­
no postavljalo pitanje, predstavlja ništa manje do
jedan svet, tj. mikrokosmos, kao što su već stari is­
pravno smatrali, ali pogrešno obrazlagali. Psiha na­
prosto ogleda postojanje i spoznaje ga, i sve deluje
u njoj.
Ali da bi se sve ovo saznalo, mora se znatno pro­
širiti naš davnašnji pojam psihe. Naše prvobitno iden-
tifikovanje psihe i svesti, na osnovu iskustva, ne može
izdržati kritiku. To je već jasno naslutio filozof lekar
C. G. Karus (Carus) i stoga prvi put izgradio jednu
izrazitu filozofiju nesvesnog. Ali tada je duša još bila
sa strahom čuvani posed filozofskog fakulteta i stoga
se o njoj nije moglo raspravljati u okvirima medicine,
iako su romantični lekari u ovom pogledu poduzimali
svakakve neortodoksne pokušaje. Podsećam uglav­
nom na Justina Kernera (Justinus Kerner). Tek je
nedavna prošlost praznine u procesima svesti ispu­
nila hipotetičkim nesvesnim procesima. Postojanje

22 Jung, Odabrana dela, II

337
nesvesne psihe je tako verovatno kao, recimo, posto­
janje još neotkrivene planete, koje se zaključuje na
osnovu odstupanja od poznate putanje planeta. Na
žalost, nedostaje teleskop koji bi mogao da nam pruži
sigurnost. Sa uvođenjem pojma nesvesnog proširio
se pojam psihe do formule: psiha=svesno Ja + ne­
svesno.
Nesvesno je najpre shvatano personalistički, tj.
njegovi sadržaji su isključivo poticali iz sfere svesti i
sopstvenog Ja i sekundarno su (kroz potiskivanje) po­
stali nesvesni. Kasnije je Frojd dodao nesvesnomT
arhaične ostatke, pri čemu je ovim dodeljen značaj
anatomskih povratnih pojava. Ali time se bilo još
vrlo daleko od zadovoljavajućeg shvatanja nesvesnog.
Još su morale biti otkrivene izvesne stvari, koje su
zapravo bile očigledne — naime, pre svega činjenicu
da kod svakog deteta svest tokom nekoliko godina iz­
rasta iz nesvesnog, tako da je svest svagda samo pri­
vremeno stanje koje počiva na vrhunskom fiziološ­
kom učinku i zbog toga je redovno prekidana fazama
nesvesnog, tj. spavanjem, i da konačno nesvesnoj
psihi ne samo da pripada duže trajanje života, već
i kontinuitet postojanja. Iz toga proističe suštinski
zaključak da je psiha zapravo nesvesno, dok se svest
sopstvenog Ja može smatrati samo prolaznim epife-
nomenom.
Mikrokosmos kao svojstvo psihe zamišljali su i
stari u psihofizičkom čoveku. Pripisati ga svesti sop­
stvenog Ja za ove bi značilo bezmerno precenjivanje.
Međutim, stvar stoji drugačije sa nesvesnim. Naime,
ono se per definitionem i efektivno ne može opisati.
Stoga se mora smatrati nečim bezgraničnim, u malom
ili u velikom. Da li nesvesno možemo nazvati mikro-
kosmosom, zavisi jedino od pitanja da li se delovi
sveta mogu dokazati s onu stranu individualnog isku­
stva u nesvesnom, tj. Izvesne konstante koje nisu in­
dividualno stečene; već su prisutne a priori. Ove
stvari su već odavno poznate iz nauke o instinktima,
kao i iz biološkog iskustva na simbiozi insekata i bi­
ljaka. Kod psihe, međutim, odmah se susrećemo sa
strahom od »nasleđene predstave«. O tome se svakako

338
ne radi, već mnogo pre o a priori tj. prenatalno od­
ređenom načinu ponašanja i funkcionisanja. Naime,
može se pretpostaviti da, kao što pile na celoj zemalj­
skoj kugli na isti način izlazi iz jajeta, postoje i psi­
hički načini funkcionisanja, tj. izvesni načini mišlje­
nja, osećanja, imaginacije, koji se mogu dokazati
svuda i u svim vremenima, nezavisno od tradicije.
Opšti dokaz tačnosti ovakvog očekivanog zaključka
nalazi se u ubikvitarnoj raširenosti paralelnih mito-
logema, Bastianovog (Bastian) narodnog mišljenja ili
praideja, a specijalni dokaz u autohtonom ponovnom
nastajanju ovakvih mitova u duši individua, kod ko­
jih je isključivo direktno prenošenje. Iskustveni ma­
terijal u kome se nalaze ovakvi slučajevi sastoji se od
snova, fantazija, sumanutih tvorevina i sličnog.
Mitologemi su oni prethodno pomenuti »delovi
sveta«, koji su strukturalno uključeni u psihu. Oni
predstavljaju one konstante, koje se relativno iden­
tično izražavaju svuda i u sva vremena.
Neko će se možda začuđeno zapitati, kakve veze
imaju sva ova razmatranja sa terapijom? Da su neu­
roze nekako skopčane sa poremećajem instinkata,
nije čudno. Ali, kako uči biologija, instinkti nikako
nisu slepi, spontani i izolovani impulsi, već su, na­
protiv, usko povezani sa tipičnim situacionim slikama
i uopšte se ne mogu pokrenuti ako ne odgovaraju
postojećim uslovima apriorističke situacione slike.
Kolektivni sadržaji, koji se izražavaju u mitologe-
mama, predstavljaju ovakve situacione slike, koje su
najintimnije povezane sa pokretanjem instinktivnih
impulsa. Iz ovog razloga je njihovo poznavanje za
psihoterapeuta od velikog praktičnog značaja.
Jasno je da istraživanje ovih slika i njihovih
svojstava vodi u područja koja izgledaju kao da su
beskrajno daleko od medicine. Sudbinska sreća i ne­
sreća empirijske psihologije je u tome što se njeno
mesto nalazi između svih fakulteta, što potiče upravo
iz toga što čovekova duša ima udela u svim naukama,
pošto predstavlja bar pola pretpostavke postojanja
svih nauka.

339
 Iz mog izlaganja verovatno je jasno da je sve
ono što psihoterapija ima zajedničko sa klinički obu­
hvaćenom simptomatologijom, tj. sa medicinskim
zaključcima, doduše nije irelevantno ali ipak spored­
no u tom smislu što je medicinska klinička slika pro­
lazna. Jedinstveno i bitno je psihološka slika, koja
se može otkriti iza vela patoloških simptoma tek to­
kom lečenja. Da bismo bliže došli do suštine psihič­
kog, nisu dovoljne predstave iz medicinske sfere. Ali,
iako psihoterapija, kao deo lekarstva, iz raznoraznih
razloga nikada ne treba da izmakne iz Iekarevih ruku
i zbog toga treba da se proučava na medicinskim fa­
kultetima, ipak je neophodan veliki oslonac na druge
nauke, što su, uostalom, već odavno učinile druge
medicinske grane. Dok se opšta medicina može ogra­
ničiti na oslanjanje na prirodne nauke, psihoterapiji
je potrebna i pomoć humanističkih nauka.
Da bi u mom izlaganju dopunio razlike između
opšte medicine i psihoterapije, trebalo bi zapravo
opisati fenomenologiju onih psihičkih procesa, koji
proizilaze tokom lečenja, a kojih nema istovetnih u
medicini. Ali takav poduhvat bi prekoračio okvire
mog izlaganja u tolikoj meri, da moram da ga se od­
reknem. Nadam se, međutim, da je ovo malo što sam
mogao da kažem ipak bacilo nešto svetlosti na odnos
psihoterapije prema medicini.

340
 VII

PSIHOTERAPIJA U DANAŠNJICI

Po sebi bio bi važan zadatak podvrgnuti bližoj

analizi odnos psihoterapije prema sadašnjem stanju
evropskog duha. Ali ne može se zameriti svakom
onom ko se užasava pred ovakvom smelošću, jer ko
može garantovati da će slika koju on načini o du­
ševnom i duhovnom stanju Evrope danas, biti verna i
odgovarati stvarnosti? Da li smo uopšte u stanju kao
učesnici i savremenici jednog nečuvenog zbivanja
da stvorimo nepomućeni sud i da jasno sagledavamo
u neopisivom političkom i haotičnom pogledu na svet
današnje Evrope? Ili da li bi trebalo da suzimo gra­
nice psihoterapije i da našu nauku ograničimo na
skromni, specijalistički ugao, koji bi, onda, bio rav­
nodušan i na propast jedne polovine sveta? Bojim se
da bi se ovakvo ograničenje, uprkos njegove poželjne
skromnosti, loše slagalo sa suštinom psihoterapije,
koja je zapravo »lečenje duše«. U pojmu »psihotera­
pija«, bez obzira u kom se obimu tumačio, leži velika
pretenzija: duša je ipak mati sveg delanja a time i
svih zbivanja koja su posledica čovekovog htenja. Ne
bi bilo samo teško već upravo nemoguće iz beskrajno
široke životne oblasti duše iseći proizvoljno ograni-

['] Predavanje održano na sastanku švajcarskih psiho­

terapeuta u Cirihu, 1941. Objavljeno u Schroeizerische Zeit-
schrift fur Psychologie, 1945, Bd. IV, H. 1, i u Aufsdtze zur
Zeitgeschichte, 1946, S. 25—56.

341
čeni komadić i oglasiti ga privatnim igralištem neke
takozvane psihoterapije. Medicina je bila doduše pri­
nuđena da ograniči posebno područje, naime ono ne­
uroza i psihoza, što je za praktične terapijske svrhe
korisno i moguće. Veštačko ograničenje mora se od­
mah probiti, čim se psihoterapija shvati ne samo kao
čista tehnika, već kao nauka. Nauka po sebi nema
granica, a naprosto nema specijalnosti koja bi mogla
da se pohvali totalnom autarhijom. Na njenim grani­
cama mora prekoračiti u susedna područja, ako uop­
šte ozbiljno želi da sebi prida naziv nauke. Čak i tako
visoka specijalizovana tehnika kao što je Frojdova
psihoanaliza, nije mogla a da već u samom početku
ne zakorači u druga, delom daleka naučna područja.
U stvari je nemoguće samo u isečcima tretirati dušu
i čovekovu ličnost uopšte. Kod svih duševnih pore­
mećaja postaje možda još jasnije nego kod somatskih
oboljenja da je duša celina, gde sve zavisi od svega.
Bolesnik nam sa svojom neurozom ne donosi specijal­
nost, već celokupnu dušu, a time i ceo komad sveta
u kome je smeštena ova duša i bez koga ona nikada
ne bi mogla biti dovoljno shvaćena. Zato je psihote­
rapija, možda, manje od bilo kojeg drugog specijal­
nog područja u stanju da se zavuče u spasonosne
okvire specijalnosti, koje tako reći više nemaju ni­
kakve veze sa ostalim svetom. Pa i ako pokušamo,
koliko je to moguće, da se koncentrišemo na ono naj-
ličnije neke ličnosti,, naša terapija ipak u najvećoj
meri zavisi od pitanja: iz koga sveta dolazi naš bo­
lesnik i kome svetu treba da se prilagodi? Svet je
nadlična datost, koja nikada ne može zadovoljiti u-
glavnom personalistički usmerenu psihologiju. Ovo
poslednje važi samo dotle dokle dopire ono lično u
čoveku. Ukoliko je, međutim, čovek i deo sveta, on
svet, tj. nadlično i nelično nosi u sebi. U ovo spada
njegova celokupna fizička kao i psihička osnova, uko­
liko ona predstavlja njemu unapred određenu datost.
Sigurno da su ličnosti oca i majke prvi i, na izgled,
jedini svet infantilnog čoveka; ukoliko ovaj to ostane
isuviše dugo, čovek je na sigurnom putu ka neurozi,
pošto veliki svet, u koji čovek treba da stupi kao ce-

342
lina, više nije svet oca i majke, već nadlična datost.
Već kod braće i sestara počinje odvikavanje od deč-
jeg odnosa prema ocu i majci. Čak i stariji brat više
nije pravi otac, niti starija sestra prava majka. Su­
prug i supruga su međusobno prvobitno stranci i do­
laze iz stranih porodica sa različitom istorijskom a
često i socijalnom pozadinom. Deca do kraja dote-
raju roditelje u očinsku i materinsku ulogu, koju su
ovi, zbog svoje infantilne predstave, prethodno videli
samo na drugima i pri tom hteli da sebi osiguraju
sve prednosti dečje uloge. Ovaj enantiodromski tok
svakog više ili manje normalnog života prinuđava na
menjanje stava od ekstrema deteta do drugog ekstre­
ma roditelja. Ova promena zahteva priznavanje ob­
jektivnih činjenica i vrednosti, za koje dete ne mora
da vodi brigu. Ali već škola mu neumoljivo donosi
pojam objektivnog vremena, sastavljenog od dužno­
sti i ispunjenja dužnosti, kao i stranog autoriteta, bez
obzira da li dete voli ili mrzi školu ili učitelja. A sa
školom i nezadrživim odmicanjem vremena uvlači se
objektivno prisustvo drugih i to u znatnoj meri u
lični život, bez obzira na to da li su poželjni, ili da
li se ima bilo kakav stav prema ovome. Pri tom je
neosporno jasno da mora biti skupo plaćeno svako
produžavanje statusa očinskog i materinskog sveta
iznad odobrenog vremena. iSvi pokušaji prenošenja
ličnog infantilnog sveta u veliki svet konačno pro­
mašuju/ pa čak je i prenos u terapiji neuroza u naj­
boljem slučaju međustadijum, u kome je pružena pri­
lika da se skinu sve ljuske od jajeta prilepljene za
individuu još od detinjstva, i (da se projekcija imaga
roditelja odstrani iz spoljne stvarnostiJ Ova operacija
spada u najteže zadatke moderne psihoterapije. Ra­
nije se optimistički smatralo da bi se imago roditelja
mogao rastaviti i razložiti pomoću analize njihovih
sadržaja. Ali u stvarnosti nije tako: imagines rodi­
telja se, doduše, mogu izvući iz stanja projekcije i
vratiti u spoljni svet, ali ona, kao sve rane infantilne
tekovine, ostaju očuvana u prvobitnoj svežini. Kroz
povlačenje projekcija ovi se ponovno survavaju na-

343
trag u dušu, gde najvećim delom i imaju svoje po­
reklo. 2

Pre nego što pređemo na ono, šta se dešava onda

kada se više ne projektuju imagines roditelja, posve-
tićemo se jednom drugom problemu, naime pitanju
da li je ovaj problem, nabačen od strane moderne
psihologije novost u tom smislu da je ranije, kada
nije postojala naučna psihologija, bio poznat ili ne­
poznat, i kako se ovaj problem predstavljao u proš­
losti.
Ukoliko ranija vremena stvarno nisu poznavala
psihoterapiju u našem smislu, onda je nemoguće oče­
kivati da se u istorijskoj prošlosti nađu bilo kakve
formulacije slične našim. Ali, ukoliko su ove promene
od deteta do roditelja svuda i odvajkada prisutne sa
rastućom svesnošću, moralo bi se, čak i ako bi se
subjektivno osećalo kao teško, naslutiti postojanje
jednog ili više opštih psihoterapijskih sistema, koji
bi čoveku omogućavali teže prelaze. Već na primi­
tivnom stupnju srećemo izvesne odlučne mere u svim
životnim momentima, gde se ostvaruju psihički pre­
lazi. Pre svega bih podsetio na pubertetska posveći­
vanja, zatim na običaje prilikom svadbi, rođenja i
sahrane. Sve ove ceremonije, koje su tačno i brižljivo
očuvane na primitivnom i od stranih uticaja još slo­
bodnom stupnju, služe možda u prvoj liniji da jp_<|r
strane psihička oštećenja koja prete u ovim trenu­
cima, zatim i tome da posvećenom pruže pouke i
pripreme neophodne za život. Život i napredak pri­
mitivnog plemena zapravo zavisi od savesnog izvo­
đenja ceremonija, shodno tradiciji. Tamo gde je zbog
uticaja belaca došlo do izumiranja ovih navika, pre­
staje samostalni život plemena, ono gubi dušu i ras­
pada se. U ovom pogledu su vrlo podeljena mišljenja
u odnosu na uticaj hrišćanskih misija. Ono što sam
lično video u Africi, pobudilo je u meni duboki pe­
simizam.

2
Kao što je poznato imago roditelja se jednim delom
sastoji od lično stečenih slika ličnih roditelja, drugim delom,
međutim, od arhetipa roditelja, koji je prisutan a priori,
tj. u predsvesnoj strukturi psihe. —

344
 Na višem, civilizovanom stupnju vidimo na istom
poslu velike religije. I mi imamo običaje prilikom
krštenja, konfirmacije, venčanja i sahrane, koji su
unutar katoličkih rituala mnogo izvorniji, življi i pot­
puniji nego kod protestanata. Ovde isto tako vidimo
kako se dečji svet oca i majke smenjuje pomoću bo­
gate analogne simbolike: patrijarhalni poredak pri­
hvata odraslog u novo detinjstvo putem duhovnog
začeća i ponovnog rođenja. Papa kao Pater patrum i
3

Ecclesia mater su roditelji porodice koja obuhvata sve

hrišćane, ukoliko se ovi delimično ne bune protiv
toga. Da je tokom razvitka imago roditelja bio rasto­
čen i tako postao pasivan, ovakav poredak bi izgubio
svoj raison d'etre kao i svoje mogućnosti i stoga
ne bi mogao ni da postoji. Na ovaj način, međutim,
nađeno je mesto za stalno aktivne imagines roditelja
kao i za neugaslo dečje osećanje, koje nalazi zaštitu
i skrovište u krilu ovog poretka. Osim toga i mnoge
druge institucije crkve staraju se za stalni napredak i
za odgovarajuća obnavljanja starih, prekinutih veza.
Od tih bih pomenuo pre svega misu i ispoved. Pričešće
je zapravo porodični sto oko koga se skupljaju čla­
novi porodice i u prisustvu božanstva obeduju prema
svetim običajima, koji daleko zadiru u prethrišćanska
vremena.
Izlišno je iscrpnije izlagati ove svima poznate
stvari. Pominjem ih samo da bih pokazao da je te­
rapija duše u vremenima pre nas imala na umu isto-
vetne osnovne činjenice čovekovog života kao i mo­
derna psihoterapija. Ali kako drugačije postupa re^I
ligi ja sa imagom roditelja! Ona i ne pomišlja da ih rj
razreši ili uništi, već ih prihvata kao životne činjenice "
čije odstranjivanje ili nije moguće ili nije korisno.
Ona ih ostavlja da dalje žive u promenjenom i po­
većanom obličju u okvirima najstrožijih tradicija pa­
trijarhalnog poretka, koje se u životnoj povezanosti
ne održavaju samo decenijama, već hiljadama godina^
Kao što religija nosi i čuva dečju dušu pojedinca,
tako je i dečju dušu čovečanstva konzervisala u mno-

* Krštenje. Up. i tekst benedictio fontis u uskršnjoj misi.

345
gobrojnim životnim tragovima. Time religija štiti po-
jednica od najvećeg duševnog zla, naime gubitka ko-
rena, koje ne samo da je opasno za primitivna ple­
mena već i za civilizovane ljude. [Rasturanje neke
tradicije, pa ma kako to bilo neophodno u određeno
vreme, uvek je gubitak i opasnost; psihička opasnost
zbog toga što se instinktivni život, kao nešto najkon­
zervativnije u čoveku, upravo izražava u tradicional­
nim običajima. Davnašnja ubeđenja i bičaji duboko
su ukorenjeni u instinktima. Ako se gube, onda do­
lazi do odvajanja svesti od instinkta: time je svest iz­
gubila svoj koren a tako bezizrazno nastali instinkt
vraća se u nesvesno i pojačava njegovu energiju, koja
se onda, sa svoje strane, pretače na svagdašnje sadr­
žaje svesti, zbog čega tek postaje opasan nedostatak
korena svestij Ovaj potajni vis a tergo prouzrokuje
opaku razuzdanost svesti, koja se izražava ili kao sa-
moprecenjivanje ili kao kompleks niže vrednosti. U
svakom slučaju dolazi do poremećaja ravnoteže, što
je najprijemljivija hranljiva podloga za duševna oš-
tećenjaj
Ako pogledamo unazad na hiljadugodišnju isto-
riju naše evropske civilizacije, onda ćemo videti da
je evropski ideal vaspitanja i tretmana bio i najvećim
delom još uvek je patrijarhalni poredak, koji je po­
čivao na priznavanju imagines roditelja. Stoga kod
pojedinca, ne obraćajući pažnju kako revolucionarno
je postavljena njegova svest, imamo da računamo sa
patrijarhalnom ili hijerarhijski postavljenom psihom,
koja se instinktivno čvrsto drži ovog poretka ili ga
bar traži. Stoga je već unapred osuđen na neuspeh
naš eventualni pokušaj da pasiviziramo imagines ro­
ditelja u dečju dušu uopšte.
Time se vraćamo našem ranijem pitanju, šta se
dešava onda kada se imagines roditelja povuku iz
projekcije? Odvajanje roditeljskih imaga od izvesnih
ličnih nosača projekcija bez sumnje je moguće i spada
tako reći u stalni deo našeg terapijskog uspeha. Na­
suprot tome problem postaje teži u slučaju prenoše­
nja imaga na lekara. Ovde odvajanje može čak pre­
rasti u odsudnu dramu, jer šta treba da se zbiva sa

346
imagom kada više nije vezan za nekog čoveka? Papa,
kao vrhovni otac hrišćanstva, ima svoje mesto pred
Bogom. On je sluga svoje potčinjenosti, a time je
prenošenje imaga prevedeno na oca na nebu i na
majku crkvu na zemlji. Ali, šta se dešava sa onima
koji su izgubili koren, otrgnuti od tradicije? Profesor
Marej (Murrav) sa Harvardskog univerziteta, u pot­
4

vrdu mog već ranije objavljenog iskustva, a na osno­

vu opsežnog statističkog materijala, dokazao je da
je postojanje kompleksa u prošeku najveće kod Je-
vreja. Na drugom mestu nalaze se protestanti a tek
na trećem katolici. Da je pogled na svet neposredno
povezan sa blagostanjem duše, možemo konačno v i -
deti i na tome da je način shvatanja, naime pogled,
od moćnog uticaj a na čoveka i njegovo duševno sta­
nje, i to od tolikog da bi se skoro moglo reći da.su
stvari mnogo manje takve kao što jesu, nego u stvari
onakve kakvim ih vidimoUAko imamo neprihvatljive
nazore o nekoj situacijilli stvari, onda nam je obično
pokvarena radost, tako da i ova obično postaje nepri­
hvatljiva. A kako bi, obrnuto mnogo šta bilo podnoš­
ljivo i čak moguće ako bismo odbacili izvesne pred­
rasude ili promenili naše nazore! Paracelzus, koji je
u prvoj liniji bio genijalan lekar, naglašava da ne
može biti lekar onaj ko ne shvata veštinu »teorecira-
nja«. Pod tim ne misli ništa drugo do da lekar ne
5

samo sebi već i da bolesniku mora prineti shvatanje

i pogled na bolest, koji lekaru omogućuje lečenje a
bolesniku ozdravljenje ili bar bolovanje. Zbog toga
on kaže: »I svekolika bolest je čistilište«. On je sve­
6

sno spoznao i obilato koristio lekovitost shvatanja.

Stoga, ako za pacijenta imam pobožnog katolika, onda
se u situaciji prenosa povlačim uz pomoć svog lekar-
skog poziva i problem sprovodim dalje u krilo crkve.
Ali kod nekatolika ovaj izlaz mi je zatvoren, tako
da se upravo zbor svog lekarskog poziva ne mogu p o ­
vući, jer inače po pravilu nema nikoga i ništa na

4
Explorations in Personalitv, 119.
• Labyrinthus medicorum, 129, Cap. VIII: Theorica me­
dica.
• De ente Dei, 130, S. 226.

347
koga bi se pogodno mogao preneti imago oca. Dodu­
še, ja mogu u pacijentu izgraditi razuman uvid da
nisam otac. Ali tada sam razumni otac i uprkos sve­
mu otac. I pacijent, a ne samo priroda, ima horror
vacui. On se instinktivno ježi i od same pomisli da
imagines roditelja i svoju dečju dušu baci u ništavilo
beznadežne prošlosti, lišene budućnosti. Instinkt mu
kaže da, zbog njegove sopstvene celovitosti, ove stvari
treba da ostanu u životu u bilo kom obliku. On zna
da je potpuno povlačenje projekcije praćeno privid­
no bezgraničnom usamljenošću malo voljenog i stoga
tako napadnog Ja. Prethodno se to već nije izdržalo.
Stoga je malo verovatno da će se to sada učiniti i to
još iz čistog razuma. Zbog toga u ovom trenutku ka­
toliku, oslobođenom od prevelike vezanosti za ro­
ditelje, nije teško da se vrati bolje i dublje shvaće­
nim tajnama crkve. Ima i protestanata koji u novijim
varijantama protestantizma otkrivaju njima odgova­
rajući smisao i tako dospevaju do istinskog verovanja.
Svi ostali slučajevi — ukoliko nije došlo do nasilnog
i ne retko štetnog razrešenja — u stanju prenosa »za­
staju«, kako se to obično kaže, i tako sebe i lekara
stavljaju na mučnu probu strpljenja. Ovo se ne može
zaobići, jer iznenadni pad u stanje napuštenosti, bez
roditelja može, verovatno zbog sa tim skopčane iz­
nenadne aktivnosti nesvesnog, da ima opasne posle-
dice, npr. kod psihotične opterećenosti. Stoga vraća­
nje projekcija može i treba da se odvija stupnjevito.
Integracija sadržaja otcepljenih od roditeljskih imaga
ima aktivirajući uticaj na nesvesno, pošto su ovi ima­
gines nabijeni onom energijom, koju su posedovali
još u detinjstvu i koja je, u odraslom dobu, delovala
često sudbonosno. Pomoću integrisanja nesvesno do­
dija znatan energetski priliv, koji se uskoro prime-
ćuje na taj način što je svest jako determinisana po­
moću nesvesnih sadržaja. \ Izolacija u samo-Ja biću
ima paradoksne poslediće, tako da se u snovima i
J

fantazijama javljaju nelični, kolektivni sadržaji, koji

su istovremeno građa iz koje se izgrađuju izvesne
shizofrene psihoze. Iz ovog razloga situacija nije
bezopasna, pošto izdvajanje Ja iz projektivnih veza,

348
među kojima prenos na lekara igra glavnu ulogu, ima
za posledicu da se Ja, koje je ranije bilo razloženo u
veze sa ličnom sredinom, nalazi u opasnosti da se ras-
pline u sadržaje kolektivno nesvesnog, pošto su u
njemu nestali i roditelji i njihova imaga, nakon što
su umrli u ovom svetu, i sad odande podstiču iste
projektivne tendencije kao i pre.
Ovde nastupa lekoviti kompenzatorni efekat,
kome se uvek iznova divimo kao čudu. Nasuprot
opasnim rastočnim tendencijama podiže se iz istog
kolektivno nesvesnog protivdejstvo u obliku Jprocesa
centriranja, koji se jasno izražava simbolima. Ovaj
proces ne formira ništa manje do novi centar lično­
sti, koji je kroz simbole označen kao nadređeni i jači
od Ja, a koji se kasnije i empirijski ispostavlja kao
nadređen.) Stoga se- ovaj ne može supsumovati, već se,
prilikom vrednovanja, mora nadrediti ovom drugom.
Takođe mu se više ne može dati naziv Ja, zbog čega
sam ga nazvao Sopstvenost (Selbst). Saznanje i do­
življavanje ove Sopstvenosti je najvažniji i najple­
menitiji cilj indijske Joge, zbog čega je dobro kada se
za psihologiju Sopstvenosti obratimo dragocenostima
indijskog znanja. Saznanje Sopstvenosti nema, kako
kod nas tako ni u Indiji, ničega zajedničkog sa inte-
lektualizmom, već je to vitalno i iz osnove preobra-
žajno zbivanje. Proces koji dovodi do ovog saznanja
nazvao sam proT° "*iiriduacije Ako preporučujem
ir

proučavanje klasičnog Joga učenja, onda to nije zbog

toga što pripadam onim ljudima koji ekstatično pa­
daju u trans kada začu ju diana, buda ili mukti ili
kakvu drugu magičnu reč, već zbog toga što se psi­
hološki vrlo mnogo može naučiti iz joga filozofije, što
se može i praktički koristiti. A osim toga je materijal
u istočnjačkim knjigama, odnosno njihovim prevo-
dima, sadržan u jasno razumljivim formulacijama. To
se ne dešava ni zbog toga što mi na Zapadu eventu­
alno ne bi imali nešto ekvivalentno: preporučujem
Jogu samo zato što je naše zapadno, jogi srodno uče­
nje tako reći nepristupačno, tj. pristupačno samo za
specijaliste. Ono je prikriveno tajanstvenošću, a glu­
post koja je nošena njegovom maticom iznakazuje ga

349>
do neraspoznavanja: naime, u alhemiji se krije za­
padnjačka joga-meditacija, koja je brižljivo skrivana
iz straha od jeresi i njenih neprijatnih posledica. A l -
hemija, međutim, u odnosu na indijsku Jogu ima ne-
procenjivu prednost posebno za praktičnog psihologa,
i činjenica je da su u njoj ideje izražene skoro isklju­
čivo u krajnje bogatoj simbolici, i to upravo u sim­
bolici koju još danas nalazimo kod naših pacijenata.
Pomoć koju može pružiti alhemija za razumevanje
simbola procesa individuacije, po mome mišljenju je
od velikog značaja. 7

Ono što ja nazivam Sopstvenost, alhemija ozna­

čava sa »incorruptibile«, tj. supstancija koja se više
ne može rastočiti, kao jedna jedinica i jednostavnost
koja se više ne može redukovati na nešto drugo, a
istovremeno univerzalno, kome je alhemičar XVI ve­
ka čak dao ime filius macroscosmi.' Sa ovom formu­
lacijom moderni nalazi se u principu potpuno slažu.
Sve ove stvari morao sam da pomenem da bih
došao do pitanja današnjice. Naime, ako istrajno i
konsekventno pratimo put prirodnog razvitka, onda
ćemo dospeti do saznanja Sopstvenosti i jednostav­
nog postojanja (sosein). Isto, ali kao etički zahtev,
izražava takođe i tipično švajcarska, kao i tipično al-
hemijska deviza Paracelzusa, čiju smo 400-godišnjicU
smrti praznovali u jesen 1941. godine: »Alterius non
sit, qui suns esse potest.« (Nikom drugom ne pripada
onaj ko može biti svoj). Ali put ovom cilju je mučan.
i na njega ne stupaju svi. »Est longissima via«, kažu-,
alhemičari. U svakom slučaju nalazimo se na početku
razvitka, čiji počeci zadiru u pozni antički period a-
čiji se život tokom celog srednjeg veka nalazio u sta­
nju vanrednog postojanja, koje jedva da je vegeti­
ralo u tami, zastupljeno usamljenim čudacima, koji
su, ne baš nepravično, nazivani »tenebriones«. Ipak
ljudi kao Albert Magnus, Rodžer Bekon i Paracelzus
(Albertus Magnus, Roger Bacon, Paracelsus) su očevi
modernih prirodnih nauka, čiji je duh znatno dopri-
7
Up. Psychologie und Alchemie, 82. i Psvchologie und
Religion, 84.
8
Henricus Khunrath, 96.

350
neo da se uzdrma autoritet totalitarne crkve. Iz duha
prirodnih nauka izrasla je i naša moderna psihologi­
ja, koja ne znajući nastavlja delo koje su započeli al-
hemičari. Kao što su oni bili uvereni da »donum
artis« pripada samo mali broj »electis«, tako i mi isu­
više jasno saznajemo kako je mukotrpan rad na po­
jedincu i kako samo mali broj može prihvatiti sazna­
nja i iskustva psihološkog rada. Pri svem tom opasno
se nastavlja razlaganje i slabljenje lekovitih institu­
cija hrišćanske crkve, a gubitak sigurnog autoriteta
postepeno vodi u političko socijalnu anarhiju kao i
do formiranja anarhičnih pogleda na svet, što stvara
otpor u duši Evropljanina, naviknutog na patrijar­
halni red. Začeci individualnog sazrevanja svesti i
sazrevanja ličnosti, socijalno viđeni, slabi su u tolikoj
meri da uopšte nemaju značaja naspram istorijskih
neminovnosti. Ako ne treba da se uzdrmaju osnove
evropskog društvenog poretka, onda bi moralo da se
a tout prix i u prvoj liniji ponovo uspostavi autoritet.
Iz ovog razloga u Evropi se javila težnja da se
kolektiv crkve zameni kolektivom države. I kao što
je nekad crkva bila apsolutna u svojoj težnji da uspo­
stavi teokratiju, tako i sada država polaže apsolutno
pravo na isključivi totalizam. Mistika duha se ne za-
menjuje mistikom prirode ili sa »lumen naturae«,
kako je to nazivao Paracelzus, već potpunim uključi­
vanjem pojedinca u politički kolektiv zvani »država«.
Na taj način se otvara izlaz iz dileme time što se
imago roditelja može projektovati na državu kao hra-
nioca svih ljudi i kao autoritet koji određuje sva
mišljenja i htenja. Nauka se stavlja u službu socijal­
nog kolektiva i vrednuje na osnovu njene materijalne
koristi za njegove svrhe. Na mesto prirodnog dušev­
nog razvitka ne dolazi duhovna orijentacija koja, pre­
mošćujući vremenska prostranstva, održava u životu
kulturne vrednosti, već politička, koja služi težnji za
vlašću izvesnih grupa i masi obećava izvesne eko­
nomske prednosti. Na ovaj način u Evropljanima du­
boko ukorenjena čežnja za patrijarhalnim i hijerar­
hijskim poretkom nalazi pogodan konkretni izraz,
koji isuviše dobro odgovara masovnom instinktu, ali

351
se fiksira na nivou koji je u svakom pogledu štetan
za kulturu.
Ovde se duhovi začelo moraju razići. Ukoliko se
psihoterapija poziva na naučne osnove a time i na
principijelno slobodno istraživanje, ona onda oglašava
svoju nameru da ljude odgaja ka samostalnosti nji­
hovog bića i moralne slobode u skladu sa saznanjima
stečenim kroz naučno istraživanje, lišeno predrasuda.
Bez obzira kojim uslovima namerava da se prilagodi
individua, ovo uvek treba da se dešava svesno i slo­
bodno. Ukoliko, međutim, politički ciljevi, tj. država,
treba da potvrde svoje prvenstvo, onda psihoterapija
neminovno postaje instrument određenog političkog
sistema, za čije ciljeve se onda odgaja čovek, pri čemu
se istovremeno mora odvojiti od njegovog sopstvenog
i najvišeg opredeljenja. Protiv ovakvog zaključka si­
gurno će se staviti zamerka da konačno opredeljenje
čoveka ne leži u njegovoj individualnoj egzistenciji,
već u stremljenjima ljudskog društva, pošto bez ovih
individua uopšte ne bi mogla ni da postoji. Ova za­
merka je vrlo teška i ne može se tako jednostavno od­
baciti. Neosporno je istina da individua postoji samo
zahvaljujući društvu i da je uvek tako i postojala. Sto­
ga kod primitivnih plemena srećemo prilikom posve­
ćivanja muškaraca da se pojedinac pomoću mistične
smrti odvaja od porodice i svog prethodnog identiteta
uopšte i ponovo rađa kao član plemena. Ili nalazimo
rane civilizacije, kao egipatsku i vavilonsku, gde se
sva individualnost završava u ličnosti kralja i gde je
pojedini čovek anoniman. Ili viđamo čitave porodice
gde već generacijama individualnost imena kompen­
zuje ništavnost nosioca ovog imena, ili srećemo ja­
panske umetnike koji usvajaju ime majstora uz
skromno navođenje redosleda, ali odbacuju sopstveno
ime. U suprotnosti sa ovim arhaičnim pojavama, koje
sve počivaju na prvobitnim projekcijama psihičkih
sadržaja, bilo je to neugasivo i veliko delo hrišćan-
stva, što je svakom dodelilo dostojanstvo posedova-
nja besmrtne duše, dok je ranije pravo na ovaj pre­
rogativ imala jedino ličnost kralja. Daleko bi nas
odvelo ispitivati na ovom mestu u kojoj meri hrišćan-

352
ska novina predstavlja napredak ljudske svesti i kul­
ture uopšte, time što je uklonila projekciju vrednosti
pojedine duše sa ličnosti kralja ili kakvih drugih iza­
branika. Unutrašnje opredeljenje koje leži u prirodi
čovekovog bića pokazalo se u odnosu na opredelje­
nje za svesnost, za moralnu slobodu i kulturu ovde
jačim od tupe prinude projekcija, koje su indi­
viduu stalno držale zatočenu u tami nesvesnosti i
time je potiskivale do ništavnosti. Time je čoveku sva­
kako natovaren krst, naime muke svesnosti, moralni
konflikt i neizvesnost sopstvenog mišljenja. Ovaj za­
datak je tako nečuveno težak da ako bi se ikad i našlo
rešenje, onda bi se to moglo postići samo u vekovnim
stupnjevima, iskupljeno beskrajnim patnjama i ne­
voljama u borbi sa svim silama, koje hoće da nago­
vore na, na izgled, lakše puteve nesvesnosti. Na putu
ka nesvesnosti veruje se da bi zadatak mirno mogao
biti prepušten »drugom« ili, na kraju, pak anonimnoj
državi. Ali ko su ovi »drugi«, ti očigledno nadljudi,
koji su pozvani da mogu ono što je svako ubeđen da
ne može? To su ljudi koji su isti takvi, misle i osećaju
kao mi, samo su majstori veštine da to prepuste dru­
gima. Šta je na kraju krajeva država? Ona je gomi­
lanje nuliteta iz kojih je sastavljena. Da se može per-
sonifikovati, onda bi iz nje proizišla individua ili,
mnogo pre, monstrum, koji bi u duhovnom i etičkom
pogledu stajao daleko ispod većine prosečnih od kojih
se država sastoji, jer bi on predstavljao najpotencira-
niju psihologiju mase. Zbog toga ni u svojim najbo­
ljim vremenima hrišćanstvo nije izražavalo poverenje
prema državi, već je čoveku postavljalo nadsvetski
cilj da bi ga oslobodilo od prinudne sile svih njegovih
projekcija na ovaj od mračnjačkog duha osvojeni
svet. Ono mu je dalo besmrtnu dušu da bi imao jednu
tačku odakle bi mogao da podigne svet iz stožera, i
da na taj način svoj cilj ne vidi u ovladavanju ovim
svetom, već u ulasku u božje carstvo, koje mu leži u
srcu.
Stoga čovek ne može postojati bez zajednice, kao
što ne može biti bez kiseonika, vode, belančevina, ma­
sti itd. Kao i ovi, tako je i zajednica jedan od neop-

23 Jung, Odabrana dela, II 353

hodnih preduslova egzistencije. Bilo bi smešno tvrditi
da čovek živi za to da bi mogao da diše vazduh. Isto
tako je smešno reći da individua postoji za zajednicu.
»Zajednica« je samo pojam za simbiozu jedne ljudske
grupe. Pojam nije nosilac života.^Prirodni i jedini nor
silac života je individua i to je tako u celoj prirodi.f
»Zajednica« ili »država« je gomilanje nosilaca života
a istovremeno, kao organizacija istih, jedan od važnih
životnih preduslova. Zbog toga nije sasvim tačno da
individua može egzistirati samo kao deo zajednice.
U svakom slučaju čovek može mnogo duže da živi b e z ^
države nego bez vazduha.
Kada prevagne politički cilj, onda je bez sumnje
nešto sporedno podignuto na nivo glavnog. Tada je
pojedinac prevaren u svojoj pravoj unutarnjoj opre-
deljenosti i zbrisano je dve hiljade godina hrišćanske
kulture; jer na mesto proširenja svesti, pomoću vra­
ćanja projekcija, dolazi do sužavanja iste; naime zato
što se zajednica, inače samo uslov čovekove egzisten­
cije, istura kao cilj. Zajednica je, međutim, najveći
zavodnik ka nesvesnom, pošto masa nepogrešivo guta
pojedinca koji u sebi nema temelja a u svim slučaje­
vima ga redukuje na slabašni delić. Totalitarni zahtev
države ne bi mogao trpeti ni za trenutak da psihote­
rapija sebi uzme pravo da pomaže čoveku u ispunje­
nju njegove prirodne opredeljenosti. Naprotiv, drža­
va bi morala da nastoji da psihoterapija ne bude ništa
drugo do pomoćni instrument za stvaranje državi
korisne pomoćne snage. Na ovaj način psihoterapija

• Pestaloci (Pestalozzi) 132, S. 187, kaže: »Institucije,

norme i obrazovna sredstva, koji se stvaraju zbog mase i
narodne gomile i njegovih potreba kao takvih, bilo u kom
obliku i obličju da se javljaju... oni uopšte nisu stvar ljud­
skog oformljenja. U hiljadu slučajeva oni ne vrede ništa i
deluju upravo suprotno. Naš ljudski rod se formira samo od
lica licu, samo od srca srcu. On se formira dakle, samo u
uskim, malim krugovima, koji se postepeno šire u milosti i
ljubavi, u slobodi i vernosti. Izobrožai»anje ka čovečnosti, iz­
građivanje čoveka i sva za to potrebna sredstva su u svom
korenu i u svojoj biti večno stvar individue i onih institucija
koje se usko i blisko priljubljuju individui, za njeno srce i
njen duh. Oni za sva vremena nisu stvar ljudske gomile. Oni
za sva vremena nisu stvar civilizacije.«

354
bi postala korisni tehnicizam, čiji bi jedini cilj mogao
biti podizanje socijalnog učinka. Duša bi izgubila
sopstveni život i postala bi funkcija koja bi se kori­
stila prema državnom nahođenju. Psihološka nauka
bila bi svedena na istraživanje mogućnosti racionali­
zacije psihičkog aparata. Sto se, konačno, tiče tera­
pijskih namera izlečenja, kriterijum izlečenja bio bi
uspešno totalno uključivanje u državni sklop. Uko­
liko se, međutim, taj cilj najbolje može postići pomo­
ću potpunog obezdušenja individue, tj. pomoću nje­
nog što opsežnijeg svođenja na nesvesno, jednim uda­
rom postale bi neupotrebljive sve metode prevođenja
u svesno, i preporučilo bi se da se iz starinarnice pro­
šlosti ponovo vrate sve one metode koje su služile da
se čovek zaštiti od prevođenja u svest nesvesnih sa­
držaja."
To je, u velikim potezima, alternativa pred koju
se trenutno postavlja psihoterapija. Zavisiće od bu­
dućeg razvitka da li Evropu, koja uludo veruje da
je umakla srednjem veku, treba po drugi put potopiti
u mrak viševekovne inkvizicije. Do ovog bi svakako
došlo ako bi se nasilno sprOveo i stalno primenjivao
totalitarni zahtev države. Niko ko ima uvida neće
osporiti da organizacija našeg društva, nazvana dr­
žava, ne samo da oseća živahnu potrebu, već i da je
prilike teraju da sebi pribavlja veći autoritet. Ako
se ovo dešava sa slobodnim odobravanjem na osnovu

10
»Kolektivna egzistencija čovekovog roda može se samo
civilizovati, ona se ne može kultivisati.
Ili misliš da ovo nije tačno, a zar ne vidiš svakoga dana,
sve što je veća ljudska gomila, sastavljena kao krdo, i što
je slobodnije polje rada i što je veća sila neke vlasti, koja
predstavlja zakonski koncentrisanu silu ove mase, da se tim
lakše gasi i božanski dah nežnosti čovekove ljubavi u indi­
viduama ove ljudske gomile i ovih ljudi koji poseduju vlast,
a u istom stepenu i isto tako lako se u njima gube dublji te­
melji sklonosti ka istini u ljudskoj prirodi?
Kolektivno sjedinjeni čovek, ako nije ništa drugo do
to, tone u svim odnosima u dubine civilizovane propasti i,
utonuo u ovu propast, na celoj zemlji ne traži ništa drugo
pd onoga što divljak taknrto traži n jumi.« (Pestalozzi, 1. c. p.

23«
355
svesnog uvida građana, onda je postignuto ono što
se poželeti može. Ali ako se ovo dešava iz komotno-
sti, da bi se izbeglo donošenje neprijatnih odluka, ili
nesvesno, onda pojedinac upada u sigurnu opasnost
da se ugasi i njegova odgovornost. Tada se država ni
u čemu neće razlikovati od zatvora ili termitnjaka.
Iako postajanje svesnim vlastite individualnosti
odgovara prirodi unutrašnjeg opredeljenja, ipak ovo
nije celokupni cilj. Naime, nemoguće je da se cilj
odgajanja čoveka sastoji u stvaranju jednog anarhič-
kog konglomerata pojedinačnih egzistencija. To bi
isuviše odgovaralo nepriznanom idealu ekstremnog
individualizma, koji nije ništa drugo do bolesna reak­
cija na isto tako nedovoljni kolektivizam. Nasuprot
tome prirodni proces individuacije donosi svest ljud­
ske zajednice, jer privodi u svest upravo ono što
spaja ljude i ono što je u svim ljudima zajednički ne­
svesno. Individuacija je sjedinjavanje sa samim so­
bom a istovremeno i sa čovečanstvom, što je čovek
isto. Ako je ovo postignuto, onda postoji jemstvo za
to da gomilanje pojedinaca u državi, takođe i u dr­
žavi sa velikim autoritetom, više neće dovesti do stva­
ranja anonimne mase, već do svesne zajednice. Ne-
izbežna pretpostavka za ovo je svesni i slobodni izbor
i individualno odlučivanje. Bez ove slobode i samo­
stalnosti pojedinca nema prave zajednice i — to mo­
ramo reći — bez takve zajednice ne može trajno da
opstane samostalna i u sebi ukotvljena individua."
Sem toga samostalna ličnost je najbolji sluga za opšte
dobro. Drugo je pitanje, međutim, da li današnji čo­
vek već poseduje dovoljno zrelosti za ovakav izbor.
Ali isto tako sumnjiva su i rešenja koja se nameću
čoveku si om, u želji da se preduhitri prirodni raz­
1

vitak. Prirodne stvari trajno ne trpe nasilje. Sa po-

Pre više od jednog stoleća, po prilici u vreme slično

11

današnjem, rekao je Pestalozzi (1. c., S. 186): »Ljudski rod

ne može ostati društveno ujedinjen bez snage poretka. Snaga
kulture sjedinjuje ljude kao individue u samostalnosti i slo­
bodi u pravu i umetnosti. Snaga nekulturne civilizacije sje­
dinjuje ljude kao masu pomoću sile bez obzira na samo­
stalnost, slobodu, pravo i umetnost.«

356
tisnim i prodornim svojstvom vode one će podlokati
i pre ili kasnije dovesti do pada svaki sistem, koji o
njima ne vodi računa. Ali autoritet, koji sa mudrom
državničkom veštinom, u što spada i duh, ostavlja
dovoljno neophodnog prostora, ne mora da se plaši
brzog pada. Za evropskog čoveka može biti sramno
svedočanstvo duhovne nezrelosti ako u većoj meri
treba i želi autoritet. Ipak smo suočeni sa činjenicom
da su bezbrojni milioni u Evropi umakli crkvenom
autoritetu kao i patris potestas kraljeva i careva uz
grešnu pomoć kako netradicionalnih tako i infantil­
nih prosvetitelja, da bi besmisleno i bez kormila po­
stali žrtve bilo kakve sile koja sebi prisvaja autoritet.
USa nezrelošću čoveka treba da računamo kao sa či-
njenicomj

Mi u Svajcarskoj ne živimo na nekakvom plane-

toidu koji lebdi u praznom prostoru, već na istoj onoj
zemlji iz koje se sastoji Evropa. Mi se nalazimo usred
ovih problema, i ako smo nesvesni, propašćemo isto
onako kao svaka druga nacija. Najopasnije bi bilo ako
bismo uobražavali da se nalazimo na višem stupnju
svesti nego naša dalja okolina. O tome nema ni go­
vora. Nepristojno ne smatrajući važnim ili bolje bez
da ovu šačicu psihologa i psihoterapeuta, što pred­
stavlja ovaj naš skup, na neumesan način označim
kao važan, ili bolje, uticajan, želeo bih da naglasim da
je, upravo u svojstvu psihologa, naš zadatak i dužnost
da shvatimo psihičko stanje našeg doba i da jasno
sagledamo koja nam pitanja i zahteve donosi sadaš­
njost. Ako je naš glas isuviše slab, tako da ga guši
buka političke vreve, onda se možemo tešiti kineskom
poslovicom: »Ako je prosvećeni u sebi sam i istinu
misli, čuće ga na hiljade kilometara udaljenosti.«

Sve što počinje, uvek počinje u malome. Zbog

toga ne sme nam biti teško da sprovodimo doduše
tegoban, ali savestan rad na neznatnom pojedincu,
čak i kada izgleda da se cilj kome stremimo nalazi u
nedostižnim daljinama. Ali jedan cilj je dostižan
pred nama, a to je razvitak i sazrevanje individualne
ličnosti. Ako smo ubeđeni da je individua nosilac ži-

357
vota, onda smo služili životnom smislu ako nam uspe
da bar jedno drvo donosi ploda i onda kada hiljade
drugih ostaje jalovo. Jer onaj ko ima nameru da sve
što raste dovede i do krajnjeg napretka, taj će ubrzo
doživeti da ga preraste korov, koji uvek najbolje us-
peva. Stoga smatram najvažnijim zadatkom psihote­
rapije danas da nepokolebljivo služi cilju razvitka
pojedinca. Time naša nastojanja prate stremljenja
prirode da u svakom pojedincu razvije najveće mo­
guće obilje života, pošto život samo u pojedincu može
ispuniti svoj smisao a ne u ptici, zatvorenoj u zlatnom
kavezu.
 VIII

OSNOVNA PITANJA PSIHOTERAPIJE

Nije tako davno da se u medicinskim publikaci­

jama, pod naslovom »Terapija«, posle niza opisa te­
rapijskih postupaka i recepata, mogla pročitati i reč
»psihoterapija«. Sta se pod tim podrazumevalo, osta­
lo je obavijeno značajnom tamom. Hipnoza, sugestija,
»persuazija«, katarktična metoda, psihoanaliza, A d -
lerovo odgajanje ličnosti, autogeni trening, itd.? Ovo
nabrajanje jasno predočava neodređenu raznolikost
mišljenja, shvatanja, teorema i metoda, koje sve za­
jedno idu pod nazivom »psihoterapija«.
Kada se otkrije nov, nenastanjeni kontinent,
onda tamo nema zemljopisnih karti, nema imena, pu-
teva, i svaki novi pionir, koji stupi na njegovo tle,
priča nešto drugo o njemu. Izgleda da se desilo nešto
slično kada su se lekari prvi put sreli sa nepoznatom
zemljom — psihom. Jedan od prvih, kome imamo da
zahvalimo za bar donekle jasne izveštaje, je Para-
celzus. Njegovo vanredno znanje, iz koga katkada
zjape naslućene dubine, izraženo je, međutim, jezi­
kom opterećenim duhom X V I veka. On se ne sastoji
samo od demonolikih i alhemijskih predstava već i
od Paracelzusovih neologizama, čiji bujni raskoš
kompenzuje potajno osećanje niže vrednosti i odgo­
varajuće težnje za uvažavanjem njihovog, često ne bez
razloga pogrešno shvaćenog stvaraoca. Prirodno vek

[»] Objavljeno u Dialectica, NeuchateL 1951, Bd. V, H.

1. S. 8—24.

359
nauke, koji je zapravo počeo sa XVII vekom, zajedno
sa nevrednom zbrkom prosuo je i bisere Paracelzu-
sove medicine. Tek dva stoleća kasnije naišla je nova
empirija, naime Mesmerovo (Mesmer) učenje o ži­
votnom magnetizmu, proisteklo s jedne strane iz
praktičnog iskustva, koje bismo danas pripisali su­
gestivnom fenomenuj a s druge iz starog, alhemijskog
učenja. Ovom linijom kretali su se lekari romantike,
čije interesovanje se, shodno tome, okrenulo somnam-
bulizmu. Time su postavljene osnove za kliničko ot­
krivanje histerije. Ali bilo je potrebno skoro još jedno
stoleće, dok su Sarko i njegova škola doneli bar do­
nekle Čvrste pojmove u ovo područje. Dublje i tač-
nije poznavanje histeričnih fenomena zahvaljujemo
Zaneu (Pierre Janet) a sistematsko istraživanje i opi­
sivanje sugestivnih fenomena dvojici francuskih le­
kara, Libolu i Bernemu (Liebault, Bernheim), kojima
se u Svajcarskoj priključio Forel (August Forel). Za
upoznavanje kauzalnosti psihogenih simptoma Bro-
jer-Frojdovo otkriće afektivnih izvora značilo je od­
lučujući prodor u područje psihologije. Činjenica da
u osnovi histerije leže iz svesti izgubljene slike seća-
nja i njihov osećajni ton, neposredno je dovela do
postulata nesvesnog sloja psihičkih zbivanja. Ovo po-
slednje se nije pokazalo kao somatsko, kao što je bila
sklona da prihvati tadašnja akademska psihologija,
već kao psihičko, pošto se ponašalo upravo kao psi­
hička funkcija samo slučajno oduzeta svesti, to jest
asocijacijama sa sopstvenim Ja. Kao sto je Zane, ot­
prilike istovremeno i nezavisno od Frojda dokazao,
ovo važi za histerične simptome uopšte. Ali dok je
Zane sumnjao da je izvesna specifična slabost osnova
ovog oduzimanja iz svesti, Frojd je ukazao na to da
je slikama sećanja etiološki zajednički neprijatni a-
fektivni ton. Stoga nije bilo teško njihov gubitak iz
svesti objasniti potiskivanjem. On je zato etiološke
sadržaje shvatio kao ink'ompatibilne sa tendencijama
svesti. Ova hipoteza se oslanjala na činjenicu da po­
tisnuta sećanja u različitom pogledu izazivaju jednu
moralnu cenzuru i to zbog njihove traumatske ili mo­
ralno sablažnjive prirode.

360
 Frojd je sa velikim heurističkim uspehom teo­
riju potiskivanja preneo na celokupno područje psi-
hogenih neuroza; pa čak prodreo još dalje, naime sve
do objašnjenja fenomena kulture. Tako je dospeo u
područje opšte psihologije, koja je tada bila poverena
filozofskom fakultetu. Osim verbalnih pojmova i ne­
koliko metodskih gledišta, praktična psihologija le­
kara u svakom slučaju mogla je malo šta da pozajmi
od opšte psihologije, i tako je medicinska psihologija,
koja se odmah u početku susrela sa nesvesnom psi­
hom, zapravo zakoračila u prazninu. Pojam nesves­
nog je, uz retke izuzetke, sa odvratnošću odbacivan od
strane akademske psihologije i tako su samo feno­
meni svesti ostali predmet psihološkog istraživanja.
Stoga je sudar medicinske sa važećom opštom psiho­
logijom bio znatan. Na drugoj strani Frojdovo otkriće
formiralo je, nasuprot čisto somatskoj orijentaciji
lekara, isto tako izazivački kamen spoticanja. Ovo je
ostalo ovako i sledećih pedeset godina. Da bi se ovoj
slici dodale nove crte, bio je potreban pravac tako­
zvane psihosomatske medicine, prenesen iz Amerike.
Ali opšta psihologija još uvek nije želela da iz činje­
nice nesvesnog izvuče neophodne konsekvence.
Prodor u nepoznatu, novu zemlju u sebi uvek
krije izvesne opasnosti: pionir je pri svom poduhvatu
upućen na onaj alat i opremu, koje tako reći slučajno
ima sa sobom. To je u našem slučaju njegovo obra­
zovanje u somatskoj medicini, njegovo opšte obrazo­
vanje i pogled na svet, što sve uglavnom počiva na
njegovim subjektivnim, delom od temperamenta za­
visnim, a delom socijalnim pretpostavkama. Njegove
medicinske pretpostavke osposobljavaju ga da isprav­
no procenjuje socijalni i biološki aspekt iskustvenog
materijala a njegovo opšte obrazovanje omogućuje
mu da približno obuhvati karakter potiskujućeg fak­
tora; njegov pogled na svet, konačno, pomaže mu
uopštavanje a time i uključivanje njegovih posebnih
saznanja u veliku celinu. Ali ako se istraživanje kreće
u nekom do sada neotkrivenom i stoga nepoznatom
području, pionir uvek mora biti svestan toga da neko
drugi, ko na drugom mestu stupi na novi kontinent

361
sa drugačijom opremom može skicirati sasvim druga­
čiju sliku.
Frojdu se desilo da je njegov učenik Alfred A d -
ler razvio shvatanje koje neurozi dodeljuje sasvim
drugačiji lik. To više nije seksualni nagon, odnosno
princip zadovoljstva koji dominira slikom, već nagon.
za moći (nagon za uvažavanjem sopstvene ličnosti,
»muški protest«, »želja da se bude gore«). Kao što
sam pokazao na jednom konkretnom slučaju, obe 2

teorije se uspešno mogu primeniti na jednom te istom

slučaju, a osim toga psihološki je opšte poznato da
su oba nagona u ravnoteži a isto tako da je često
jedan drugome podređen. Adler je ostao isto tako
jednostran kao i Frojd, a obojici je zajedničko jedno,
da ne samo neuroze već i čoveka objašnjavaju iz
Senke, to jest iz moralne manje vrednosti.
Ovakvo stanje stvari odgovara postojanju ličnog
merila, subjektivnog predubeđenja, koje nikada nije
bilo podvrgnuto kritici. Krutost, sa kojom obojica za­
stupaju svoja gledišta, znači, kao i uvek, kompenza­
ciju za potajnu nesigurnost i unutrašnje sumnje. Či­
njenice koje opisuju ova dva istraživača, održavaju
se cum grano salis. Njihovo tumačenje, međutim,
može se privesti u delo kako na jedan tako i na drugi
način, to jest oba su netačna, odnosno međusobno se
dopunjuju. Iz toga se može izvući pouka da je dobro
u da tom slučaju uzeti u obzir oba shvatanja.
Osnova ovoj prvoj dilemi medicinske psihologi­
je leži po svoj prilici u tome što lekari nisu nailazili
na već obrađeno polje, budući da im opšta psihologija
nije imala ništa da ponudi na polju činjenica. Stoga
su bili upućeni na sopstvenu, subjektivno prejudici­
ranu opremu. Iz toga je za mene proistekla nepo­
sredna neophodnost da se jednom ispita sa kojim se
stavovima objekta (pa ma ko ovo bio) čovek uopšte
susreće. Shodno tome postavio sam niz tipova, koji
skupa počivaju na svagdašnjoj dominaciji jedne ili
druge orijentacione funkcije svesti, i time sam prob­
no skicirao shemu u koju se mogu uključiti različiti

* Vber die Psychologie des Vnbevmssten, 87, 6. Izd., 1948,

S. 38, Ges. Werke, Bd. 7, Par. 16—55.

362
empirijski stavovi. Iz toga proističe ništa manje do
osam teorijski mogućih gledišta. Ako uz to uračuna­
mo sve ostale manje ili više individualne pretpostav­
ke, onda iz toga proizilazi bezbroj mogućnosti shva­
tanja, koja sva imaju bar svoju subjektivnu opravda­
nost. Ali time kritika psiholoških pretpostavki u od­
nosu na svaku teoriju postaje imperativna neophod­
nost. Na žalost, ovo još nije svuda shvaćeno, inače
izvesna gledišta ne bi mogla biti zastupana sa toliko
upornosti i zaslepljenosti. Ali da je to tako može se
shvatiti samo ako se uzme u obzir šta znači subjek­
tivni prejudicijum: on je po pravilu više ili manje
brižljivo izgrađeni produkt celokupnog životnog is­
kustva individue. On nastaje iz sukoba individualne
psihe sa uslovima sredine i stoga po pravilu stvara jed­
nu subjektivnu varijantu opšteg iskustva; a da bi sud
postao nešto opštiji, potrebna je već brižljiva samokri­
tika i, opsežan uporedni rad. Ali što se čovek pri ovom
neophodnom nastojanju više oslanja na principe sve­
sti, tim više i raste opasnost da se iskustvo tumači u
njihovom smislu, a time se činjenice nasilno teoreti­
ziraju. Naše psihološko iskustvo je još isuviše mlado
i isuviše malo prošireno da bi omogućilo opšte teorije.
Istraživanju je pre svega potrebno još mnoštvo činje­
nica koje osvetljavaju suštinu duše, pre nego što bi
i pomislili na to da postavljamo opšte važeća načela.
Pre svega moramo se držati pravila da svako psiho­
loško načelo može polagati pravo na značenje tek
onda kada je prihvaćen kao važeći i njegov smisao
koji proističe iz njegovog preokretanja.
Lični prejudicijumi kao i oni proizišli iz pogleda
na svet stoje doduše ozbiljno na putu psihološkog
donošenja suda. Ali oni mogu biti eliminisani sa ne­
što dobre volje i uvida. Već je Frojd prihvatio moj
predlog da bi trebalo da se svaki lekar, koji se u tera­
pijske svrhe bavi nesvesnim svojih pacijenata, pret­
hodno podvrgne tzv. samoanalizi. Svi uviđavni psi­
hoterapeuti, koji priznaju neophodnost privođenja u
svest nesvesnih etioloških činjeničnih stanja, slagali
su se sa ovim gledištem. Bez daljnjeg je shvatljivo i
stotinama puta iskustvom potvrđeno da lekar ono što

363
ne vidi kod sebe, kod pacijenta ili uopšte ne opaža
ili, ako je to slučaj, onda u preteranoj meri, i da po­
tencira ono čemu je sam nekontrolisano sklon te pro­
klinje kod drugog ono što kod sebe osuđuje. Kao što
se s pravom zahteva od hirurga da njegove ruke ne
budu infektivne, tako se mora sa posebnim akcentom
zahtevati da psihoterapeut na sebi sprovede dovoljno
samokritike, odnosno da u svako doba bude na to
spreman, što će mu se onda nametnuti kao neophod­
nost, kada kod pacijenta naiđe na nesavladljive ot­
pore, koji su možda i opravdani. Pacijent je, naime,
tu da bi bio lečen a ne da bi se verifikovala neka te­
orija. Naime, u širokom polju praktične psihologije
nema teorije koja, u datom slučaju, ne bi mogla biti
skroz pogrešna. Naročito treba odbaciti nazore da su
otpori pacijenta uvek neopravdani. Otpor, naime,
može dokazati da terapijska procedura počiva na ne-
tačnim pretpostavkama.
Temu samoanalize ističem iscrpno zbog toga što
se od nedavno primećuje tendencija da se lekarski
autoritet prihvati kao postojeći eo ipso i da se opet
inauguriše psihoterapija ex cathedra; namera, koja
se ni po čemu ne razlikuje od nešto zastarelijeg su­
gestivnog postupka, čija je nedovoljnost odavno po­
znata. (Ovo ne treba shvatiti da je time rečeno da
uopšte ne postoje indikacije za sugestivnu terapiju).
Uviđavni psihoterapeuti su već dugo svesni da
svako komplikovano lečen je predstavlja individualni,
dijalektički proces, u kome lekar kao ličnost učestvu­
je koliko i pacijent. Prilikom takve rasprave značajno
je pitanje da li lekar ima isto onoliko uvida u svoja
sopstvena psihička zbivanja koliko očekuje od paci­
jenta i to, naravno, vrlo značajno naročito u odnosu
na tzv. raport, tj. odnos poverenja, od kojeg u kraj­
njoj liniji zavisi terapijski uspeh, pošto u datom slu­
čaju pacijent može steći svoju unutrašnju sigurnost
samo iz sigurnosti njegove veze sa ljudskom lično­
šću lekara. Sa lekarskim autoritetom može se štošta
sprovesti kod lakovernih ljudi. Ali za kritički pogled
ovaj je isuviše providan. Iz ovog razloga je i psiho­
loški terapeut koji je bio prethodnik lekara, naime

364
sveštenik, u velikoj meri izgubio svoj autoritet bar
kod obrazovane klijentele. Stoga teški slučajevi znače,
kako za pacijenta tako i za lekara, ništa manje do
probu ljudskih vrednosti. Zbog toga lekar mora biti
koliko je moguće bolje pripremljen i to na taj način
što će se i sam podvrći analitičkom postupku. Ova
analiza lekara sigurno da nije idealno i apsolutno si­
gurno sredstvo da spreči iluzije i projekcije. Ali ona
može mladom psihoterapeutu bar da demonstrira ne­
ophodnost samokritike i da podrži izvesnu spremnost
za to. Nijedna analiza ne bi bila u stanju da za uvek
ukloni sve nesvesnosti. Covek beskonačno uči i ni­
kada ne treba da zaboravi da svaki novi slučaj naba­
cuje probleme i da time daje povoda do tada nekon-
stelisanim nesvesnim pretpostavkama. Bez isuviše
velikog preterivanja moglo bi se reći da se skoro po­
lovina svake terapije, koja zadire u dubinu, sastoji
od samoprovere lekara, pošto on može dovesti u red
kod pacijenta samo ono što je u sebi samo postavio
ispravno. Nije greška ako se oseća pogođenim od
strane pacijenta: on može da leci samo u onoj meri
u kojoj je ranjen. Ovim se ne želi da kaže ništa drugo
do ono što kazuje grčki mit o ranjenom lekaru. 3

Problemi o kojima je ovde reč, tako reći se ne

postavljaju u području tzv. »male« psihoterapije. Tu
se već može izaći na kraj sa sugestijom, dobrim sa-
vetom, objašnjenjem. Nasuprot tome neuroze ili psi-
hotična granična stanja kod komplikovanijih i inteli­
gentnih ljudi često zahtevaju ono što se naziva »veli­
ka« psihoterapija, naime dijalektičku proceduru. Da
bi se ovo poslednje moglo sprovesti sa nekim izgle­
dima na uspeh, moraju se, ako je ikako moguće, eli-
minisati ne samo subjektivne već pretpostavke po­
gleda na svet. Muhamedanac se ne može tretirati sa
hrišćanskim pretpostavkama, niti pars jevrejskom or-
todoksnošću, niti hrišćanin antičko-mnogobožačkom
filozofijom, a da se, po prilici, ne prokrijumčari opa­
sno strano telo. Sigurno da se ovakve stvari prakti-
kuju stalno i ne uvek sa lošim uspehom, ali one

s
K. Kerenyi, 94, S. 84.

365
predstavljaju eksperiment čija mi legitimnost izgleda
sumnjiva. Po mogućstvu ne treba razarati vrednosti
koje se nisu pokazale direktno štetnim. Hrišćanski
pogled na svet zameniti materijalističkim smatram
pogrešnim isto kao i nastojanja da se materijalističko
ubeđenje odbaci. To su zadaci za misionara, ali ne i za
lekara.
Nasuprot meni, mnogi psihoterapeuti smatraju
da problemi pogleda na svet uopšte ne dolaze u pi­
tanje u terapijskom procesu. Etiološki faktori su,
smatraju oni, svi bez razlike pitanja lične psihologije.
Ali ako ove faktore stavimo nešto preciznije pod lupu,
onda se stiče sasvim drugačija slika. Uzmimo, na pri­
mer, seksualni nagon koji u Frojdovoj teoriji igra
tako veliku ulogu. Ovaj nagon nije, kao svaki nagon
uopšte, lična tekovina, već objektivna i opšta datost,
koja nema ni najmanje posla sa željama, htenjima,
mišljenjem i odlučivanjem. To je sasvim bezlična sila,
sa kojom pokušavamo da se raspravimo sa svakako
subjektivnim procenama i sudovima pogleda na svet.
Od ovih poslednjih u ličnu sferu spadaju samo sub­
jektivne premise (pa i ove samo delimično); one, ve­
zane za pogled na svet, čovek je međutim najvećim
delom primio zahvaljujući uticaju sredine a samo si­
ćušni deo lično izgradio ili izabrao svesno. Kao što
nalazim da sam oformljen pomoću spoljnih i objek­
tivno socijalnih uticaja, tako sam i pomoću unutraš­
njih, najpre nesvesnih datosti, koje sam naprosto
označio kao subjektivni faktor. Jedan, naime ekstra-
^vertno nastrojen, uglavnom se zasniva na socijalnim
vezama, drugi, introvertno nastrojen, uglavnom na
subjektivnom faktoru. Prvi najvećim delom ne opaža
svoju subjektivnu određenost, čak zazire od toga.
Drugi pokazuje malo interesovanje za socijalne veze,
rado ih previđa i oseća ih kao teret, ako ne i kao ne­
što što izaziva strah. Svet veza i odnosa jednom iz­
gleda kao nešto bitno, normalno, vredno stremljenja,
drugom je u prvoj liniji stalo do unutrašnje dosled-
nosti, slaganja sa samim sobom.
Pri analizi ličnosti kod ekstravertnog se ispostav­
lja da on svoje učlanjivanje u svet veza i odnosa is-

366
kupljuje pomoću nesvesnosti o njegovom subjektu,
odnosno pombću iluzije o sebi samom; nasuprot tome
kad introvertnog da on pri ostvarenju svoje ličnosti
u zajednici i ne sluteći čini najgrublje greške i najap-
surdnije nesmotrenosti. Već ova oba opšte poznata
tipična stava — nezavisno od tipično psiholoških tem-
peramenata koje je opisao Krečmer (Kretschmer) —
pokazuju kako se malo može učiniti za čoveka i nje­
govu neurozu koristeći jednu jedinu teoriju.
Po pravilu ove subjektivne premise su nepoznate
pacijentu, a na žalost mnogostruko i lekaru, zbog
čega je ovaj isuviše često u iskušenju da previdi staru
istinu: Quod licet Jovi non licet bovi, ili ono što jed­
nome koristi drugom je štetno, i da time otvara vrata
koja treba da ostanu zaključana i obrnuto. Kao što
je pacijent u najvećoj meri žrtva svojih subjektivnih
premisa, tako je i lekar, iako u manjoj meri, pošto su
ove bar proistekle iz poređenja većeg broja slučajeva,
što je odstranilo isuviše individualne varijante. Me­
đutim, ovo važi samo u ograničenoj meri za lični,
prethodno doneseni sud njegovog stvaraoca. On će
se, doduše, uporednim radom donekle ublažiti, ali le-
karskoj delatnosti ipak dati izvesnu prebojenost i po­
staviti izvesne granice. U zavisnosti od toga jedan ili
drugi nagon, jedan ili drugi pojam postaće granica
a time i prividni princip, koji onda znači kraj istra­
živanja. Unutar ovog okvira može se sve tačno po-
smatrati i shodno subjektivnoj pretpostavci logično
tumačiti, što je kod Frojda kao i Adlera bez sumnje
slučaj, a ipak ili upravo stoga, kao što smo videli,
proizašla su krajnje različita shvatanja koja — primo
vista — jedva da se mogu pomiriti. Osnova za ovo
leži, kao što se lako može videti, u svagdašnjoj sub­
jektivnoj premisi, koja akumulira ono što odgovara, a
nepodesno eliminiše.
U istoriji nauke ovakav razvitak nikako nije izu­
zetak, već pravilo. Stoga onaj ko zamera medicinskoj
psihologiji da ne može da se složi čak ni oko sopstve­
nih teorija, taj potpuno zaboravlja da još nijedna
nauka nije ostala u životu bez divergentnih teorijskih
gledišta. Ovakva neslaganja stvaraju, kao i uvek, po-

367
lažnu tačku za nova pitanja. Tako je i ovde bio slučaj.
Dilema Frojd-Adler našla je svoje rešenje u prizna­
vanju različitih principijelnih stavova, koji uvek stav­
ljaju akcenat na određeni aspekt celokupnog pro­
blema.
Odavde proističu mnoge mogućnosti daljeg istra­
živanja. Pre svega interesantan je problem apriori-
stičkog tipa određenog stava i funkcija koje ovome
leže u osnovi. Na ovoj liniji kreću se Roršahov test,
psihologija geštalta i dalji pokušaji postavljanja ti­
pičnih razlika. Jedna druga, kako mi izgleda isto tako
važna mogućnost jeste istraživanje faktora pogleda
na^svet, koji, kao što smo videli, imaju odlučujući
značaj pri izboru i odlučivanju. Oni ne dolaze u obzir
samo pri etiologiji neuroza, već i prilikom ovrednji-
vanja analitičkih rezultata. Već je Frojd, sa snažnim
naglašavanjem, ukazao na funkcije moralne »cenzu­
re« kao na uzrok potiskivanja, pa se čak osećao pri­
nuđenim da religiju prikaže kao jedan od onih neu-
rotizirajućih faktora, koji podržavaju infantilne
oblike želja. I premise pogleda na svet su ono što,
s obzirom na »sublimaciju«, ima odlučujuće sadej-
stvo; drugim recima, to su kategorije vrednosti za­
snovane na pogledu na svet, koje treba pomoću ogo­
ljenih tendencija, dobijenih analizom nesvesnog, čas
pospešujući, čas kočeći, uključiti u životni plan paci­
jenta. Ne samo u odnosu na etiologiju, već i — što
je mnogo važnije — u odnosu na terapiju i neizbežno
ponovno izgrađivanje ličnosti istraživanju takozvanih
faktora pogleda na svet pripada posebno veliki zna­
čaj, što je već Frojd — svakako u negativnom smeru
— potvrdio svojim kasnijim radovima. Važan deo
ove premise je ono što je Frojd nazvao »nad-ja«, na­
ime zbir svih svesno predatih kolektivnih ubeđenja
i vrednosti, koji, kao Mojsijev zakon ortodoksnom
Jevrejinu, predstavljaju sopstvenom Ja nadređeni,
konsolidovani psihički sistem, iz koga proizilaze dej­
stva koja predstavljaju izvore konflikata za Ja.
Pored toga Frojd je već primetio da nesvesno po
prilici produkuje slike koje se ne smeju drugačije
nazvati do arhaične. One se naročito sreću u snovima

368
i fantazijama. On se već trudio oko »istorijskog« tu­
mačenja ili amplifikacije ovakvih simbola, kao na
primer u tumačenju motiva dveju majki u jednom
snu Leonarda da Vinčija. 4

Poznata je činjenica da ono što predstavlja tzv.

nad-ja, odgovara »representations collectives«, pojmu
koji je postavio Levi-Bril (Levy-Bruhl) za psihologiju
primitivnih naroda. To su opšte predstave i kategorije
vrednosti koje počivaju na mitološkim pramotivima,
a koje psihički i socijalni život primitivnog čoveka
tako reguliše i uobličava kao za nas važeća opšta
ubeđenja, shvatanja i etičke vrednosti, pomoću ko­
jih smo odgajani i pomoću kojih se orijentišemo u
svetu i životu. Oni zadiru, kao što je opšte poznato,
skoro automatski u svaki čin naših izbora i odluka,
kao i u formiranje naših shvatanja. Stoga, ako malo
razmislimo, skoro uvek možemo objasniti zašto nešto
činimo i iz kojih opštih pretpostavki potiče naš sud
i naša odluka. Neurotski pogrešni zaključci i pogreš­
ne odluke, koji deluju patogeno, sastoje se, po pra­
vilu, od konflikta sa ovim premisama. Onaj ko unutar
ovih može živeti bez trenja, taj je tako uključen u
našu zajednicu, kao primitivac koji plemenska pra­
vila uzima kao apsolutni putokaz.
Postoji mogućnost da neka individua zbog raz-
lične lične dispozicije (bez obzira u čemu se ovo
ogleda) više ne sadrži kanon kolektivnih ideja i da
zbog toga ne dođe samo u konflikt sa zajednicom,
već i izvan toga u sukob sa samim sobom, pošto
nad-ja i u njoj samoj predstavlja psihički sistem. U
ovom slučaju ona će postati neurotična, to jest došlo
je do disocijacije ličnosti, koja uz odgovarajuću psi­
hopatsku podlogu može čak dovesti sve do rascepa
iste, to jest do shizofrenije. Ovaj zamišljeni slučaj
predstavlja model lične neuroze, kojoj je sasvim do­
voljno personalističko objašnjenje, pošto joj, kako
pokazuje iskustvo, za izlečenje nije potrebno ništa
drugo do razgradnja subjektivnih pogrešnih zaklju­
čaka i pogrešnih odluka. Pacijent može da se, posle

4
Freud, 51.

24 Jung, Odabrana dela, II

369
uspešne korekcije nepravilnih stavova, ponovo uklju­
či u zajednicu. Njegova bolest uglavnom nije bila ni­
šta drugo do produkt urođene ili stečene »slabosti«.
Bilo bi pogrešno u jednom ovakvom slučaju nešto
menjati u opštoj pretpostavci, »representation col-
lective«. Time bi se pacijent još dublje gurnuo u
konflikt sa zajednicom, pošto bi se dala prednost
upravo njegovoj patogenoj slabosti.
Kliničkim posmatranjem shizofrenih bolesnika
izdvojeni su nagoveštaji dva različita tipa, jednog
asteničnog (stoga i francuski termin »psvchasthenie«!)
i jednog napetog i aktivno konfliktnog. Isto je slučaj
i kod neuroza. Prvi tip vodi do neuroze koja se može
objasniti čisto personalistički a koja predstavlja ne­
prilagođenost izniklu na ličnoj slabosti. Nasuprot
tome drugi tip predstavlja individuu koja teško da
može biti neprilagođena i koja je pokazala svoje spo­
sobnosti za to. Ona iz ubeđenja ne može ili neće da
se prilagodi, ili ne razume zašto joj njena »prilago­
đenost« ne omogućuje normalan život, gde bi takav,
po svim merilima, trebalo da bude sasvim moguć.
Osnova za njenu neurozu izgleda da leži u plusu, su­
ficitu, koji prelazi iznad prošeka za koji ne postoje
mogućnosti korišćenja. U ovakvim slučajevima treba
očekivati svesnu ili češće nesvesnu kritiku premise
pogleda na svet. Izgleda da je Frojd došao do istog
iskustva, inače jedva da bi se osećao pozvanim da se
usudi na pokušaj da, sa stanovišta medicinskog psi­
hologa, kritički napadne religiju kao jezgro premisa
pogleda na svet. Ovaj poduhvat je bio, posmatrano u
svetlu lekarskog iskustva, u izvesnom smislu potpuno
dosledan, iako bi se o načinu njegovog sprovođenja
moglo imati mnogo različitih mišljenja; ipak sama
religija ne samo da nije neprijatelj bolesnika, već čak
psihički lekoviti sistem, kako nam to razjašnjava hri-
šćanski način govora a, uostalom, što evidentno pro­
ističe i iz Starog zaveta*
Upravo su neuroze dvaju gore pomenutih tipova
one koje lekara suočavaju sa ovakvim problemima.
6
Na primer Psalm 147, 3, Knjiga o Jovu 5, 18.

370
Ali nisu samo one, već postoji ne mali broj tzv. pa­
cijenata kod kojih se klinički ne bi mogla ustanoviti
neuroza, koji konsultuju lekara zbog psihičkih kon­
flikata i drugih životnih teškoća i lekaru izlažu pro­
bleme, na koje odgovori vode upravo u diskusiju
principijelnih pitanja. Ovakvi ljudi često tačno znaju
— što neurotičar retko ili nikada ne zna — da se kod
njihovih konflikata radi o fundamentalnom proble­
mu stava, i da ovaj zavisi od izvesnih principa ili
opštih predstava, to jest od izvesnih religijskih, etič­
kih ili filozofskih ubeđenja. Zahvaljujući ovakvim
slučajevima psihoterapija, kao i psihijatrija, se pro­
teže daleko preko okvira somatske medicine i zadire
u područja kojima su se ranije bavili sveštenici i
filozofi. Prema meri u kojoj to oni danas više ne čine
ili im slušaoci odriču sposobnost da to čine, da se sa­
gledati koliku prazninu psihoterapeut mora katkad da
ispuni, odnosno do koje mere su se s jedne strane
briga za spas duša a s druge filozofija udaljile od
životne stvarnosti. Dušobrižniku se prebacuje da se
unapred zna šta će reći, a-filozofu da ne kazuje ništa,
čime bi se moglo nešto početi. Čudnovato da je obojici
— nezavisno od retkih izuzetaka — izrazito nesimpa­
tična psihologija i to ona koja je ovde u pitanju.
Pozitivan značaj religijskog faktora u premisama
gledanja na svet ne sprečava da se zbog promene
vremena, socijalnih prilika i s time udruženog raz­
vitka svesti izgube i tako postanu neupotrebljiva iz-
vesna tumačenja i shvatanja. Mitologemi na kojima,
na kraju krajeva, počivaju religije su, bar za naše
pojmove, izraz unutrašnjih duševnih događaja i do­
življaja i pomoću kultske »anamneze« omogućuju
stalnu povezanost svesti sa nesvesnim, koje prvobit­
no i uvek iznova ekforiše praslike. Zahvaljujući ovim
obrascima i slikama nesvesno je dovoljno izraženo u
svesti, i njegovi instinktivni podsticaji se mogu bez
trenja prenositi u svest, tako da ova nikada ne gubi
svoje instinktivne korene. Ali ako neki od ovih obra­
zaca zastari, tj. ako izgubi svoju shvatljivu povezanost
sa svesti o sadašnjosti, tada su svesni činovi izbora i
odlučivanja odsečeni od svojih instinktivnih korena,

24'
371
i nastaje jedna, u prvom momentu parcijalna dezori-
jentiranost jer sudu nedostaje osećanje određenosti i
sigurnosti a odlučivanju emocionalni vis a tergo.
»Representations collectives«, koje primitivnog čove­
ka spajaju sa precima ili sa stvaraocem pradoba gra­
de, i kod kulturnog čoveka most prema nesvesnom,
kojeg vernik smatra svetom božanskog bića. Ovi mos­
tovi su bar delimično srušeni i lekar se ne nalazi
u situaciji da za ovu nesreću čini odgovornim one koji
su pogođeni tim gubitkom. On zna da se radi o se­
kularnim promenama celokupnog psihičkog stanja,
kao što se toliko puta dešavalo u istoriji. Pojedinac je
nemoćan prema ovakvim promenama.
Lekar može samo da posmatra i da pokuša da
shvati koje terapijske i restitucione pokušaje predu-
zima priroda. Iskustvo je već odavno pokazalo da iz­
među svesti i nesvesnog postoji kompenzatorni odnos,
i da nesvesno pokušava, dodavanjem svesti onoga što
joj nedostaje, da upotpuni psihu do celovitosti i tako
da predupredi opasne gubitke ravnoteže. U našem
slučaju nesvesno stvara, kao što se može očekivati,
kompenzatorne simbole, koji treba da zamene sru­
šene mostove, što stvarno mogu, međutim, samo uz
pomoć svesti. Naime, simboli koje stvara nesvesno,
da bi postali efektivni, moraju prvo biti »shvaćeni«
od strane svesti, tj. asimilovani i integrisani. Neshva­
ćeni san ostaje samo kao događaj, ali razumevanje
stvara od njega doživljaj.
Stoga, da bih naučio da razumem govor nesves­
nog, smatrao sam mojim glavnim zadatkom istraži­
vanje njegovih izražajnih oblika. Kako s jedne strane
premise pogleda na svet predstavljaju eminentno is-
torljski faktor, a s druge simboli koje produkuje ne­
svesno proistiČu iz arhaičnog načina funkcionisanja
psihe, to se kod ovakvih istraživanja jednim delom
mora savladati veliki istorijski materijal, a drugim
mora se skupiti i obraditi isto tako veliki empirijski
materijal.
Očevidna je praktična neophodnost produbljenog
shvatanja produkata nesvesnog. Ovim nastavljam
onaj smer kojeg je uzeo već Frojd, pri čemu uostalom

372
pokušavam da se odreknem prethodno stvorenih me­
tafizičkih mišljenja. Nastojim da se držim neposred­
nog iskustva i da ostavim po strani metafizička ube-
đenja. Ne uobražavam da se nalazim iznad ili s onu
stranu psihe želeći da je u neku ruku procenjujem sa
transcendentalne arhimedske tačke. Svestan sam da
sam i sam upleten u psihu i da nisam sposoban ni
za šta drugo do da opisujem ono na šta naiđem
unutar nje. Ako čovek, na primer, istražuje svet baj­
ki, on se ne može odbraniti od utiska da se izvesna
obličja češće ponavljaju, iako u različitoj odori. Iz
ovakvih poređenja proističe ono što folkloristika na­
ziva istraživanje motiva. Ništa drugačije ne postupa
psihologija nesvesnog sa psihičkim obličjima koji se
javljaju u snovima, fantazijama, vizijama i sumanu­
tim predstavama, kao i u sagama, bajkama, mitovima
i religijama. Na ovom opštem psihičkom području ima
motiva, to jest tipičnih obličja, koji se kroz istoriju
mogu pratiti daleko unazad pa čak i kroz predisto-
riju i stoga se smeju obeležiti kao arhetipovi. Izgle­
6

da mi da oni naprosto pripadaju strukturnom posedu

čovekovog nesvesnog, pošto drugačije ne bih mogao
da objasnim njihovo univerzalno i uvek identično
javljanje, bez obzira da li je npr. spasilac riba, zec,
jagnje, zmija ili čovek. To je ista figura spasitelja u
najrazličitijim akcidentalnim prerušavanjima. Iz ve­
likog iskustva ove vrste izvukao sam zaključak da
je najindividualnija na čoveku njegova svest, a na­
suprot tome njegova Senka, to jest izvesni površni
sloj nesvesnog je već manje jedinstven, budući da se
čovek od svoje vrste više razlikuje vrlinama nego
manama. Ali nesvesno, u svojoj pretežnoj i najuti-
cajnijoj manifestaciji, može se smatrati kolektivnim
fenomenom, koji je svuda identičan, a pošto izgleda
da se nigde ne razlikuje od sebe samog, možda stvara
čudnovati entitet, čija je priroda svakako još uvek
obavijena gustom tamom. Uz to treba dodati da da-

* Pojam arhetipa formira psihološki poseban slučaj »pat-

tern of behaviour« u biologiji. Dakle, kod arhetipa se ni u
kom slučaju ne radi o nasleđenim predstavama, već o načinu
ponašanja.

373
nas postoji i paraspihologija, čiji su objekt manife­
stacije koje su direktno u vezi sa nesvesnim. Tu spa­
daju pre svega fenomeni izvan čulnog opažanja
(extra-sensory perception) koje medicinska psiholo­
7

gija nikako ne sme da previdi. Ako ovi fenomeni

nešto dokazuju, onda je to izvesna psihička relativ­
nost prostora i vremena, što značajno osvetljava j e ­
dinstvo kolektivno nesvesnog. Pre svega su svakako
sigurne dve grupe činjenica, naime s jedne strane po­
dudarnost između individualnih simbola i mitologema
i s druge E. S. P. fenomen. Tumačenje ovih fenomena
ostavljeno je budućnosti.
 IX

TERAPIJSKA VREDNOST ABREAGOVANJA

U svojoj raspravi o radu Vilijama Brauna (Wil-

liam Brown) The Revival of Emotional Memories and
Its Therapeutic Value, Vilijem Mek Dugal (William
McDougall) izneo je nekoliko važnih mišljenja, na
koja bih ovde hteo da ukazem. Zbog neuroza, koje
su se javile posle prvog svetskog rata sa svojom bitno
traumatskom genezom, ponovo je postalo aktuelno
pitanje traumatske teorije neuroza, koje je, razum­
ljivo u godinama pre prvog svetskog rata bilo u po­
zadini naučnih diskusija.
Tvorci ove teorije bili su Brojer i Frojd. Frojd je
preduzeo temeljno ispitivanje neuroza i ubrzo je do­
šao do shvatanja koja su bolje odgovarala njihovom
stvarnom poreklu, jer kod većine običnih neuroza
ne može se utvrditi nikakav traumatski uzrok.
Kako bi se održala teza da je neuroza uzrokovana
nekom traumom, ističu se nevažna, sekundarna zbi­
vanja. Ukoliko ovi traumatski sadržaji ne počivaju
samo na lekarevoj fantaziji ili predusretljivosti pa­
cijenta, oni predstavljaju sekundarne pojave, koje
proističu iz stava koji se već sam može označiti kao
neurotski. Po pravilu neuroza je patološki jednostra­
ni Prevod predavanja »The Therapeutic Value of Abre-
actions«, koje je izašlo u British Journal of Psychology, (Lon­
don, 1921, I, S. 13—22). Kasnije je revidirano i publikovano
u Contributions to Analytical Psychology (London and New
York, 1928).

375
ni razvitak ličnosti, čiji se jedva primetni počeci mogu
pratiti do u najranije detinjstvo. Ako bi se htelo sa
izvesnošću govoriti o stvarnom početku neuroze, onda
bi to predstavljalo vrlo proizvoljnu procenu.
Bilo bi skoro opravdanije tražiti determinirajuće
uzroke u prenatalnom stadijumu pacijenta a time
razmotriti psihičku i fizičku dispoziciju roditelja u
vreme začeća i trudnoće, nego neki trenutak u paci­
jentovom životu proizvoljno okrivljavati za nastaja­
nje neuroze.
Jasno je da kod ovog pitanja čoveka ne srne
isuviše impresionirati javljanje simptoma, čak i kada
pacijent i njegova porodica izbijanje neuroze izjed­
načavaju sa pojavom simptoma. Temeljnije istraži­
vanje sa velikom verovatnoćom će pokazati da je već
dugo pre pojave kliničkih simptoma postojala bolesna
tendencija.
Ova specijalistima već dugo poznata činjenica
dovela je dotle da je traumatska teorija dospela nešto
u pozadinu, sve do trenutka kada je, kao posledica
rata, naišla prava poplava traumatski uslovljenih ne­
uroza.
Ako izdvojimo mnogobrojne ratne neuroze, kod
kojih je trauma — žestoki šok — pogodila neurotski
predistorijat, onda ostaje ne mali broj slučajeva kod
kojih nije mogla biti utvrđena neurotska dispozicija
ili je ova bila beznačajna, tako da bi neuroza jedva
izbila bez traume. Ovde je trauma više nego samo po­
kretački momenat; ona je uzrok u smislu causa effi-
ciens, pre svega ako se kao bitan faktor uzme u obzir
posebna psihička atmosfera bojnog polja.
Ovi slučajevi stavljaju nas pred nov terapijski
problem, koji izgleda da opravdava obnavljanje pr­
vobitne Brojerove i Frojdove metode i njihove osnov­
ne teorije; jer trauma je u ovom slučaju ili jedini
određeni snažan potres ili kompleks ideja i emocija,
koji se može uporediti sa psihičkom ozledom. Sve što
počiva na kompleksu, pa ma kako neznatno, razbuk­
tava izvanredno žestoku reakciju, pravu pravcatu
provalu osećanja. Stoga bi se trauma mogla pred­
staviti kao kompleks od intenzivnog emocionalnog

376
naboja; a kako pri površnom posmatranju ovaj kraj­
nje dejstveni naboj izgleda kao patološki uzrok po­
remećaja, razumljivo je da se čovek zalaže za tera­
piju koja omogućuje potpuno pražnjenje. Ovakvo
shvatanje je jednostavno i logično i na izgled se slaže
sa činjenicom da abreagovanje — tj. dramatično po­
navljanje traumatskog momenta, afektivna rekapitu­
lacija u budnom stanju, ili hipnozi — često ima leko­
vito dejstvo. Kao što je poznato čovek ima potrebu
da jake doživljaje stalno iznova i iznova prepričava,
sve dok ne izgube svoju afektivnu vrednost. »Ono
čega je srce puno, to prelazi u reč« kaže poslovica.
Kroz pričanje postepeno slabi afektivnost traumat­
skog doživljaja i time gubi i ometajući uticaj.
Ali, na žalost, ovo na izgled tako jasno i jedno­
stavno shvatanje odgovara stvarnosti isto onako malo
kao i druga, isto tako jednostavna ali pogrešna obja­
šnjenja — kao što s pravom naglašava Mek Dugal.
Shvatanja ove vrste često se žestoko, čak fanatično
zastupaju, kao, da se radi o dogmi, pošto se ne mogu
potvrditi iskustvenim činjenicama. Dakle Mek Dugal
s pravom ukazuje da je abreagovanje u velikom bro­
ju slučajeva ne samo uzaludno, nego čak i štetno.
Nasuprot ovome može se izneti da metoda abre-
agovanja nikada nije polagala pravo da je univer­
zalno sredstvo, i da kod svake metode ima slučajeva
koji joj ne odgovaraju.
Uz ovo želeo bih da dodam da brižljivo ispiti­
vanje upravo refraktornih slučajeva daje najbolje
objašnjenje neke metode ili teorije; jer u neuspesima
se najbolje pokazuju slabosti neke teorije. Time se,
naravno, ne dovodi u pitanje niti vrednost niti oprav­
danost metode, a ipak takva ispitivanja mogu dovesti
do korekture teorije a time — posredno — i do ko­
rekture metode.
Kada Mek Dugal naglašava da glavni faktor ne­
uroze nije napetost prouzrokovana afektima, već di-
socijacija psihe i da se, shodno tome, terapijski pro­
blem ne sastoji u prvoj liniji od abreagovanja već od
uklanjanja disocijacija, onda je tom tvrdnjom pogo­
dio suštinu. Ovaj argument dovodi našu diskusiju

377
 dalje utoliko što se slaže sa iskustvom da traumatski
kompleks dovodi do disocijacije psihe. Kompleks ne
podleže kontroli volje, već poseduje psihičku auto­
nomiju.
- — - Autonomija se sastoji u tome što se kompleks
manifestuje nezavisno od volje i čak se može pojaviti
u direktnoj suprotnosti prema svesnim tendencijama.
Kompleks se tiranski nameće svesti. Izbijanje afekta
je istovetno totalnom napadu na ličnost, individuu
kao da je napala neka divlja životinja ili neprijatelj.
Primetio sam da se tipični, traumatski afekat u snu
često predstavlja kao divlja i opasna životinja — iz­
vrsna ilustracija njegove autonomne prirode, kada je
afekat otcepljen od svesti.
P ^ S a ovog stanovišta abreagovanje se pojavljuje u
/sasvim drugačijem svetlu, naime, kao pokušaj da se
ponovo integriše autonomni kompleks, tj. da se po­
stepeno kao sastavni deo pridoda i inkorporira u svest,
budući da se traumatska situacija ponovno doživljava
jednom ili više puta.
Ali sumnjam da je stvar stvarno tako jednostavna
kao što izgleda, tako da se postavlja pitanje da li ovaj
proces ne prate još neki drugi bitni i značajni faktori.
Naime, mora se naglasiti da samo čisto ponavljanje
iskustva nema terapijskog dejstva, ono se mora po­
navljati u prisustvu lekara.
Da je terapijsko dejstvo zavisno jedino od ponav­
ljanja doživljaja, onda bi pacijent mogao sasvim sam
da sprovede abreagovanje, tako reći kao neku vrstu
vežbe. Njemu ne bi bila potrebna nikakva ljudska
prisutnost da prima njegov afekat. Ali zahvat lekara
je apsolutno neophodan, i jasno je bez daljnjega šta
znači pacijentu kada može da svoj doživljaj poveri
saosećanju i punom razumevanju ovoga. Njegova
svest nalazi u lekaru moralni oslonac protiv afekta
traumatskog kompleksa, koga inače nije kadar da
savlada. On više nije sam u borbi protiv ovih elemen­
tarnih sila, već čovek kome on poklanja poverenje
stoji uz njega i tako mu daje moralnu snagu, koja
mu je potrebna da savlada tiraniju nekontrolisanih
emocija. Na ovaj način jača njegova svest, sve dok

378
ne uspe da integriše kompleks i konačno ovlada afek­
tom. Ovaj apsolutno neophodan uticaj od strane le­
kara možda se može nazvati sugestijom.
Meni, međutim, izgleda da je to pre ljudsko in-
teresovanje i lična spremnost za zalaganjem. Pri tom
se ne radi o određenoj metodi; to su moralni kvaliteti
koji su od najvećeg značaja ne samo u slučaju abre-
agovanja, već i u svim psihoterapijskim metodama.
Neurotska disocijacija može pri ponavljanju traumat­
skog momenta da se otkloni tek onda, kada je svesna
ličnost pacijenta kroz vezu sa lekarem ojačala toliko
da pacijent može da autonomni kompleks svesno pot-
čini kontroli svoje volje.
Samo pod ovim uslovima abreagovanje ima te­
rapijsko dejstvo; ipak ovo dejstvo ne zavisi samo od
pražnjenja afektivnog napona, već, kako je pokazao
Mek Dugal, znatno više od toga da li je efikasno tre­
tiran rascep svesti. Tako se slučajevi, kod kojih abre­
agovanje dovodi do negativnog rezultata, pojavljuju
u sasvim drugačijem svetlu.
Samo abreagovanje, naime, nije dovoljno da bi
se ponovo objedinila disocirana psiha, pa čak i kada
su ispunjeni gore pomenuti uslovi. Ako se uprkos po­
navljanju traume ne uspe da se reintegriše autonom­
ni kompleks, onda odnos prema lekaru može nivo sve­
sti pacijenta podići toliko da pacijent bude kadar da
savlada i asimiluje kompleks. Međutim, ako pacijent
gaji posebno tvrdokoran otpor prema lekaru ili ako
lekar ne nalazi pravi stav prema pacijentu, onda će
metoda abreagovanja promašiti.
Samo po sebi je razumljivo da će katartička me­
toda abreagovanja kod neuroza, koje su samo deli-
mično uslovljene traumatski, imati malo uspeha; jer
sa tim se zapravo ne uzima u obzir suština neuroza i
zato u ovim slučajevima kruta primena katartičke
metode nije na mestu. Ako i ima delimičnog uspeha,
onda se ovome ne srne pridati više značaja nego us-
pehu bilo koje druge metode, koja se isto tako malo
brine o stvarnom ustrojstvu neuroze.
Ovakav uspeh treba pripisati sugestiji; po pravilu
ovaj je od vrlo ograničenog trajanja i ništa drugo do

379-
srećan slučaj. Glavni uzrok ovakvih uspeha je uvek
prenos na lekara a ovaj se formira bez velikih teš­
koća pod pretpostavkom da je lekar iskreno ubeđen
u svoju metodu. Već se odavno sa katartičke metode
prešlo na analizu, i to zapravo zato što ona zahvata
isto toliko malo ili isto toliko mnogo suštinu neuroze,
kao npr. hipnoza i slični terapijski postupci.
Nije slučajno da jačina analitičke metode leži
upravo tamo, gde je katartička najslabija, naime u
odnosu između lekara i pacijenta. Ništa ne menja na
stvari što još uvek vlada mišljenje da se analiza sa­
stoji uglavnom u tome da se »iskopaju« najraniji deč-
ji kompleksi, da bi se zlo istrglo iz korena. Tu se radi
samo o poznom dejstvu stare traumatske teorije. Bio­
grafske činjenice su od značaja samo ukoliko oteža­
vaju pacijentovo prilagođavanje na stvarnost. Briž­
ljivo istraživanje sveg grananja detinjastih fantazija
po sebi je relativno nevažno, pošto terapijsko dejstvo
proističe iz nastojanja lekara da prodre u dušu paci­
jenta i da na taj način uspostavi psihološki ispravan
odnos. Upravo je nedostatak jednog takvog odnosa
ono zbog čega pati pacijent. Već odavno je i Frojd
spoznao da je prenos alfa i omega psihoanalize. Pre­
nos predstavlja pacijentov pokušaj da uspostavi psi­
hološki raport sa lekarem. Njemu je potrebna ova
veza, ako želi da prevaziđe disocijaciju. Ali što je
slabiji raport, tj. što se lekar i pacijent, manje razu­
me ju, tim se intenzivnije forsira prenos, i to uglav­
nom u svom seksualnom obliku.
Za pacijenta je od toliko vitalnog značaja osva­
janje cilja prilagođavanja, da seksualnost sauČestvuje
samo kao kompenzatorna funkcija. Uz njenu pomoć
treba da se uspostavi ona veza, koja se ne može uspo­
staviti običnim putem i pomoću međusobnog razu-
mevanja. Pod ovakvim uslovima prenos može postati
najveća prepreka uspešnoj terapiji. Nije onda čudno
što se seksualno jako obojen prenos posebno često
javlja tamo gde se analitičar isuviše često koncentri-
še na seksualni aspekt, pošto su zatvoreni svi ostali
putevi sporazumevanja. Jednostrano seksualno tuma­
čenje snova i fantazija je nasilje nad psihičkim mate-

380
rijalom pacijenta, pošto se u ovom materijalu uopšte
ne radi samo o infantilnim seksualnim fantazijama.
Tu se uvek nalaze i stvaralački elementi, sa čijom
pomoći se može uobličiti izlaz iz neuroze. U neurozi je
blokiran ovaj prirodni izlaz. Tako je lekar jedino si­
gurno pribežište u tom darmaru seksualnih fantazija
i pacijentu ne preostaje ništa drugo do da se pomoću
grčevitog erotskog prenosa uhvati za lekara; osim
ako ovaj sa puno mržnje ne prekida ovakvu vezu.
U oba slučaja rezultat je duhovno opustošenje.
Ovo je utoliko žalosnije što psihoanalitičar očigledno
nikako ne stremi ovako beznadežnom rezultatu ali, na
žalost, to je često posledica njegove slepe odanosti
dogmi seksualnosti.
Sa intelektualnog stanovišta prirodno da je iz­
vanredno jednostavna interpretacija koja uzima u
obzir samo seksualnost; nje se tiče samo mali broj
elementarnih činjenica, koje se sreću u bezbroj va­
rijacija. Već se unapred zna na šta će da se svede
čitava stvar. »Inter faeces et urinam nascimur« osta­
je večna istina, ali je besplodna, jednolična i pre sve­
ga neukusna istina. Ne vodi ničemu najviša stremlje­
nja duše stalno i iznova objašnjavati iz majčinog krila
i time je obezvređivati. Osim toga to bi bila gruba
tehnička greška, koja bi razarala psihološko shvata­
nje umesto da ga unapređuje. Neurotskim pacijenti­
ma je pre svega drugog potreban psihološki raport,
sa čijom pomoći se u svom disociranom stanju mogu
prilagoditi na psihu lekara. Ipak nije tako jednostav­
no uspostaviti takav ljudski odnos; ovo uspeva samo
uz ogromne napore i pažnju. Neprestana redukcija
svih projekcija na njihovo poreklo — i prenos je sa­
stavljen od projekcija — može biti od znatnog isto-
rijskog i naučnog interesa, ali ova nikada ne stvara
pogodan stav prema životu, pošto osujećava sve po­
kušaje pacijenta da formira normalne ljudske odnose,
jer svaki odnos uvek i iznova razlaže na njene prvo­
bitne komponente.
Ako pacijent uprkos tome uspe da se prilagodi
životu, onda to ide na račun mnogih moralnih, inte­
lektualnih i estetskih vrednosti, čiji gubitak je za

381
žaljenje, jer je na taj način bitno oštećen razvitak
celokupne ličnosti. Sasvim nezavisno od toga postoji
opasnost da se pacijent izgubi u istraživanju prošlo­
sti, setno žaleći za stvarima koje se više ne mogu iz-
meniti, pošto je među neurotičarima vrlo raširena
tendencija da uzrok svoje manje vrednosti traže u po­
lutami prošlosti, na primer u pogrešnom vaspitanju,
u stavu roditelja itd.
Nijedno, pa ma kako tačno obrazloženje ovih
sporednih uzroka, neće moći da upliviše na sadašnju
manju vrednost pacijenta; isto kao što se postojeći
socijalni odnosi neće poboljšati temeljnim istraživa­
njem uzroka svetskog rata. Ono što je u osnovi važno
jeste moralna snaga celokupne ličnosti.
Svakako bi bilo kratkovido principijelno reduk-
tivnu analizu smatrati nepotrebnom; isto tako bi bilo
neinteligentno osporavati vrednost istraživanja uzro­
ka rata. Lekar mora da koliko je moguće prodre do
početaka neuroze da bi stvorio osnovu za sledeću sin­
tezu. Tokom reduktivne analize, koja pacijenta od­
vodi natrag njegovom poreklu, lomi se i njegova, do­
duše nedovoljna prilagođenost; razumljivo da ovaj
gubitak njegova psiha želi da ponovo nadoknadi i
zbog toga se tim grčevitije hvata za ljudski objekat.
Po pravilu taj objekat je lekar, ali ponekad to može
biti i neki drugi čovek, npr. bračni drug ili prijatelj,
koji onda deluje kao suprotni pol lekaru. Ponekad
ova situacija može uravnotežiti isuviše jednostrani
prenos, ali ipak često se pokazuje kao smetnja na­
predovanju rada.
Intenzivno vezivanje za lekara — prenos — je
kompenzacija za nedovoljni stav pacijenta prema
stvarnosti. Fenomen prenosa je neizbežno obeležje
svake dublje analize, pošto je apsolutno neophodno
da lekar ostvari što je moguće bližu vezu sa psiho­
loškim razvojem pacijenta. Može se reči da se lekar
u istoj meri, u kojoj »razume« tj. asimiluje, najintim­
nije psihičke sadržaje pacijenta, sa svoje strane biva
kao figura pripajan pacijentovoj psihi. Kada kažem
»kao figura«, onda bih hteo da naglasim da pacijent
ne opaža lekara onako kakav je on u stvari, već

382
u njemu vidi ona tipična obličja koja su bila od zna­
čaja u njegovoj predistoriji. Lekar se kontaminira sa
ovim slikama sećanja, jer on daje pacijentu povoda
da poveri svoje najintimnije tajne. Izgleda kao da
snaga tih slika sećanja prelazi na njega.
Prenos se, dakle, sastoji od različitih projekcija
koje služe kao zamena za stvarni psihološki odnos.
Ove stvaraju prividni odnos; ipak ovaj je u izvesnom
periodu od velikog značaja za pacijenta, naime, onda
kada se povećanim bavljenjem prošlošću još pojačava
njegova habitualna slabost prilagođavanja. Zbog toga
je iznenadno prekidanje prenosa često skopčano čak
sa opasnim posledicama; pacijent na taj način dospe-
va u stanje usamljenosti, lišeno odnosa sa drugima.
I kada se projekcije analiziraju unazad do nji­
hovog porekla — a sve projekcije se mogu razrešiti
na ovaj način — ipak preostaje pacijentova potreba
za ljudskim kontaktom i ovoj treba udovoljiti, pošto
bez odnosa bilo koje vrste čovek propada u prazninu.
Njemu se mora omogućiti da se nekako veže za
neposredno prisutni objekt, ako se želi da donekle
udovolji zahtevu koji je u pacijentu izrastao iz na­
stojanja da se i prilagodi. Nezavisno od reduktivne
analize on se lekaru neće obraćati samo kao seksual­
nom objektu, već će ga posmatrati kao partnera u či­
sto ljudskom odnosu, pri čemu je svakome osigurano
njegovo individualno mesto. Ovo, prirodno, nije mo­
guće sve dok se projekcije svesno ne spoznaju; shod­
no tome ove se najpre moraju podvrgnuti reduktivnoj
analizi, pod pretpostavkom da se ima na umu oprav­
danost i važnost zahteva koji podležu ličnom odnosu.
Kada su projekcije kao takve upoznate, završava
se ova posebna vrsta raporta, naime prenosa, i pre­
lazi se na problem individualnog odnosaj Ko donekle
poznaje literaturu u vezi sa oVim problemom i ko se
bavio interpretacijom snova i istraživao komplekse
kod sebe i drugih, bez većih teškoća će doći do ove
odlučne tačke. Ali pravo da ide dalje ima samo onaj
lekar koji je i sam prošao kroz analizu ili u svoj rad
imosi istinoljubivosti u tolikoj meri da mu uspeva
da kroz pacijente analizira i samog sebe. Lekar koji

383
za prvo nema želje a drugo ne može dostići nikada,
ne bi trebalo da se usuđuje na analizu; nešto će mu
uvek nedostajati, pa ma kako se pozivao na svoj auto­
ritet.
Na kraju krajeva njegov rad se ispostavlja kao
intelektualni blef, jer kako bi mogao da pomogne pa­
cijentu da savlada bolesnu nižu vrednost, kada je
njegova inferiornost tako očigledna? Kako može pa­
cijent da žrtvuje svoja neurotska pribežišta, kada uvi­
đa kako lekar igra skrivalice sa samim sobom, kao da
se plaši da će ga smatrati manje vrednim ako dopusti
da spadne profesionalna maska autoriteta, kompeten­
cije, superiornog znanja, itd.?
Probni kamen svake analize, koja se ne zadovo­
ljava delimičnim uspehom ili bezuspešno dolazi do
zastoja, je uvek ovaj odnos čoveka prema čoveku. U
ovoj psihološkoj situaciji pacijent je prema lekaru
ravnopravan i sa onom istom nemilosrdnom kritikom
koju je on sam tokom tretmana morao da doživi od
strane lekara.
Ovaj oblik ličnog odnosa odgovara slobodno pri­
hvaćenoj obavezi ili vezi, koja je suprotna okovima
prenosa. Za pacijenta ovaj odnos istovremeno pred­
stavlja most, preko koga će moći da se usudi na prve
korake ka smisaonoj egzistenciji. On otkriva vrednost
svoje sopstvene, jedinstvene ličnosti; on uviđa da će
biti prihvaćen onakav kakav jeste i da je kadar da se
prilagodi zahtevima života. Ali ovo otkriće se ne
može postići sve dok je lekar ušančen iza neke me­
tode i sebi dozvoljava da neograničeno gunđa i kri-
tikuje. Ma koju metodu on tada upotrebio, ona će se
malo razlikovati od sugestije i doneće odgovarajuće
rezultate. Umesto ovog lekar bi trebalo da pacijentu
osigura pravo na apsolutno slobodnu kritiku, pošto se
pacijent po svaku cenu mora osećati ljudski ravno­
pravan.
Verujem da iz iznetog jasno proizilazi da analiza,
po mome mišljenju, postavlja duhovnom i moralnom
kvalitetu lekara daleko veće zahteve nego primena
rutinske tehnike i da terapijski uticaj lekara pre sve­
ga leži u ovom, više ličnom pravcu.

384
 A k o bi čitalac ipak došao do zaključka da od m e ­
tode zavisi tek malo ili ništa, onda bi to bio znak da
je moje tumačenje shvaćeno potpuno pogrešno. Samo
lično saučešće i saosećanje nikada ne može da paci­
jentu posreduje ono objektivno razumevanje neuroze,
koje ga oslobađa zavisnosti od lekara i predstavlja
protivtežu prenosu.
Za objektivno razumevanje njegove bolesti i za
stvaranje ljudskog odnosa neophodno je znanje — i 1

to ne samo čisto medicinsko znanje, koje pogađa ogra­

ničeno područje, već obuhvatno poznavanje svih a s -
pekata ljudske duše. Terapijom se mora postići više
od razrešenja starog, bolesnog stava; ono mora da
dovede do novog stava, koji je zdrav i životvoran. Za
to je često neophodna fundamentalna promena život­
nog shvatanja. Pacijent ne treba samo da je kadar
da spozna poreklo svoje neuroze, on mora i da vidi
cilj kome stremi. Bolesno se ne može jednostavno o d ­
straniti kao strano telo, a da se ne izloži opasnosti da
se istovremeno razori nešto bitno, nešto što je trebalo
da živi. Naš zadatak se ne sastoji u uništavanju, već
naprotiv mi treba da čuvamo kao malo vode na dlanu
ono što želi da raste, dok ne bude kadro da konačno
preuzme svoju ulogu u celovitosti duše.

26 Jung, Odabrana dela, li

 S A D R Ž A J

O PSIHOLOGIJI NESVESNOG

I. Psihoanaliza — — — — — — — — — 7
II. Teorija erosa — — — — — — — — — 18
III. Drugo gledište: volja za moć — — — — — 30
IV. Problem tipa zauzetog stava — — — — — 42
V. Lično i nadlično ili kolektivno nesvesno — — 68
V I . Sintetska ili konstruktivna metoda — — — — 86
VII. Arhetipovi kolektivno nesvesnog — — — — 96
VIII. Tumačenje nesvesnog. Opšte o terapiji — — — 121
Zaključak _ _ _ _ _ _ _ _ _ 127

II

V E Z E I Z M E Đ U JA I N E S V E S N O G

Predgovor drugom izdanju — — — — — — 131

Prvi deo

DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST

I. Lično i kolektivno nesvesno — — — — — 137

II. Posledične pojave asimilacije nesvesnog — — 150
III. Persona kao isečak iz kolektivne psihe — — 169

25- 387
 IV. Pokušaji oslobađanja individualnosti iz kolektivne
psihe — — — — — — — — — — 177
A) Regresivno uspostavljanje persone — — — 177
B) Identifikacija sa kolektivnom psihom — — 183

Drugi deo

INDIVIDUACIJA

I. Funkcija nesvesnog — — — — — — — 189

II. Anima i Animus — — — — — — — — 205
III. Tehnika razlikovanja između ja i figura nesvesnog 231
IV. Mana-ličnost — — — — — _ 247

III

OPSTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE

I. Osnovi praktične psihoterapije — — — — 265

II. Sta je psihoterapija? — — — — — — — 286
III. Neki aspekti moderne psihoterapije — — — 295
IV. Ciljevi psihoterapije — — — — — — — 303
V. Psihoterapija i pogled na svet — — — — — 322
V I . Medicina i psihoterapija — —• — — — — 331
VII. Psihoterapija u današnjici — — — — — — 341
VIII. Osnovna pitanja psihoterapije — — — — — 359
I X . Terapijska vrednost abreagovanja — — — — 375
ODABRANA DELA K. G. JUNGA
O PSIHOLOGIJI NESVESNOG
III izdanje

Glavni urednik
RASA P O P O V

Lektor
MILICA B U I A S

MILAN ZARKOVIC

Tehnički urednik
MIRJANA JOVANOVIC

Korektor
DUSANKA VIDAKOVIC

Izdavačka radna organi/arija

Matice srpske
Novi Sad

Ti raž
7500 prim'eraka

Štampa
RO »Kultura«.
OOUR »Radiša Timotić«.
Beograd. .Takšićeva 9

1984