Professional Documents
Culture Documents
Vladislav Petković Dis
Vladislav Petković Dis
ПРОЛОГ
-Тамница
КУЋА МРАКА
-Пијанство
-Она, и њој
-Стара песма
-Песма
-На onome брегу
-Виолина
-Химна
-Разумљива песма
-На очевом гробу
-Огледало
-Њено име
-Највећи јад
-Идила
-Бојиславу
-Јутарња идила
-Гробнице лепоте
-Прва звезда
УМРЛИ ДАНИ
-Утопљене душе
-Виђење
-Променада
-Г
-Бол и стид
-Први загрљај
-Сећање
-Плаве мисли
-Под прозором
-Под дудом
-Утеха
-Прича
-На Калемегдану
Digitalized by Tesla
ТИШИНЕ
-Оргије
-Слутња
-Предграђе тишине
-Јесен
-Волео сам, више нећу
-Песма без речи
-Нирвана
-Престанак јаве
-Са заклопљеним очима
-Коб
-Распадање
НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ
-Прва песма
-Трећа песма
-Седма песма
-Глад мира
САН
- Можда спава
ПРОЛОГ
ТАМНИЦА
ПИЈАНСТВО
~УТОПЉЕНЕ ДУШЕ~
Душе наше
Заплакаше
И плакаше.
Да ли дуго? За век цео?
За рођење? Покров бео? —
Нисмо знали.
Нисмо знали
Из те слике
Са очима пуним сјаја,
Пуним суза и музике,
Ни када смо, када пали
Сред великог загрљаја.
~СЕЋАЊЕ~
1
Често пута кад те видим гредом
Да корачаш хладна, мирна, строга,
Увек иста, увек с умним гледом,
У тренутку успомена многа
~ОРГИЈЕ~
~ПРВА ПЕСМА~
Прошли су априли.
И ми нисмо више
И нећемо бити оно што смо били.
Ту су руже знане
И промена иста,
Само наше песме већ су по'абане.
Прошли су априли.
И сузе се лију
Што ми нисмо оно што смо некад били.
~ГЛАД МИРА~
~МОЖДА СПАВА~
Рођен у насељу Заблаће код Чачка 10. марта 1880. године. Био је велики српски пјесник
и родољуб. Радио је као учитељ и царински службеник, био извјештач са фронта у
Балканским ратовима. За вријеме првог свјетског рата, преживио је голготу повлачења
преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску гдје је
написао своју посљедњу збирку пјесама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод
на коме је пловио потапа њемачка подморница у близини Крфа 16. маја 1917. године.
Био је осредњи ђак, али је у седмом разреду гимназије у чачку написао своју прву
пјесму „На прозору свећа гори“ и то на њемачком језику који је једва срицао. Два пута
је безуспјешно полагао матуру. Када је други пут није положио у Зајечару он је
предсједника комисије позвао на част: Дозволите да попијемо по чашу пива. Ја се не
љутим, праведно сте ме оборили, али то нас не чини непријатељима. Ја чашћавам...
Дис је имао надпросјечан пјесничи таленат. Са својим збиркама заслужио је мјесто у
свим антологијама српске поезије.
Његов кафански начин живота умногоме се измјенио послије вјенчања са Христином
Тинком младом и лијепом поштанском службеницом коју је одмах смјестио у своје
стихове. Брак су склопили на јутренју у старој Марковој цркви. Веома привржен
породици и пријатељима Дис ће једном рећи: За четри године брака нисмо четри пута
сами без гостију ни ручали ни вечерали.
На свијет је дошло двоје њихове дјеце, Гордана и Милутин.
1915 године Дис оставља породицу у Чачку и са војском преко Албаније стиже на Крф.
Са Kрфа Одлази са групом интектуалацау Француску, у nормандијско мјесто Пти-Дал,
већ начет туберкулозом. Свједочења говоре да је тамо био у главном сам, ћутљив и
замишљен, и да, ако је говорио, говорио о породици, бринуо за њих, очајан, сиромашан,
болестан.
У јесен 1916 је примио писмо од супруге у којем га она извјештава да није добила
новац који је он слао, Дис је био више него обезнађен јер је пријатељ са Крфа којег је
он опуномоћио да шаље новац, новац трошио по кафанама. Пјесник у тешкој депресији
одлучује да пође на Крф. Пред сам полазак напише жени писмо: „Путујем данас. Да се
опростимо... Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“
Бијела раскошна лађа „Италија“ са три палубе сјекла је таласе Тарантског залива.
Подигла је сидро у Галипољи и хитала према Крфу. Пред зору 17. маја 1917 године,
мађу ријетким који су на палуби исчекивали нови дан, био је и Владислав Петковић
Дис. Тишину праскозорја, коју је нарушавао уједначен рад мотора пресјекла је бродска
сирена за узбуну. Посада је примјетила перископ њемачке подморнице како се
приближавала лађи вребајући најбољи положај. Лађа је била погођена, Буновни
путници су истрчавали из својих кабина из паничну вриску и јурњаву. Морнари су
добацивали појасеве за спашавање и покушавали да се спусте у чамце. Подморнице
више није било. Једини човјек који је у том хаосу био прибран, потврдиће неки од
малобројних преживјелих, мирно је скинуо наочаре и ставио их у џеп. Онда је помагао
морнарима да у чамце прво стрпају дјецу и жене. Лађа је муњевито тонула. Ушао је
међу посљедњима у посљедњи чамац, препун као и предходни. Било је међутим касно.
Страшан вртлог који је пароброд створио у тренутку када је тонуо, повукао је са собом
и чамац.
Био је то крај за пјесника Владислава Петковића диса, аутора „Утопљених душа“, једне
од најљепших и најзначајнијих књига поезије на српском језику.