КУЛТУРА ПОМЕНА СРПСКЕ ЖРТВЕ

Један од елемената српске слободарске идеје јесте култура сјећања. Она подразумјева
сјећање на жртве 2. Свјетског рата у Независној Држави Хрватској, усташкој творевини, у
којој је извршен геноцид над српским, јеврејским и ромским становништвом, тако што су
вршена масовна убијања, насилна покатоличавања и протјеривња неусташког
становнишва у Србију. Симбол тог геноцида је Јасеновац, злогласни логор, дио комплекса
логора смрти, међу којима је посебно познат Јастребарско, једини логор за убијање дјеце у
Европи. Ријетко одабрана српска дјеца примивши католичанство, смјештана су у хрватске
породице и тако су одрастала у Хрвате, који су у рату деведесетих у Југославији вршили
прогоне Срба из Републике Српске Крајине. Имена тих погрома су Бљесак, Олуја и никада
остварен Гром. Издавајањем почетних слова ових ријечи настаје ријеч БОГ. Отац усташке
државе често је користио израз Бог и Хрвати. То је индикатор да Јасеновац, Аушвиц
Балкана, представља геноцид који континуирано траје. Да би се један геноцид окончао
потребно је признање, покајање и кажњавање починитеља. За разлику од Њемачког
народа, Хрвати никада нису прошли кроз процес денацификације, што имплицира да је
усташтво саставни дио савременог хрватског идентитета, а НДХ је уграђена у темеље
лијепе њихове Содоме и Гоморе. Дакле, ен-де-ха није доживјела „Ende“, већ „Danke
Deutschland!“ и ха-ха-ха са аплаузом на рачун крвопролића прекланих вратова. Тај дух
никада није заспао, а камоли цркнуо. Усташку инквизиторску идеологију нису
прихватили само Хрвати, него и већина босанских муслимана и неки Црногорци, попут
Секуле Дрљевића и Штедимлије, који су били пропагатори ендехазије. Нови знакови те
идеологије недавно су се појавили на Цетињу, гдје окупљени Црногорци испред
манастира Српске Православне Цркве пјевају усташке пјесме (Стићи ће вас наша рука и у
Србији). У НДХ истовремено је постојало Министарство за уништавање српских
православних манастира и покрет који је организовао стварање Хрватске Православне
Цркве. Сличан пројекат данас постоји у Црној Гори и зове се Црногорска Православна
Црква, док се у комшилуку, у Босанској Акедемији Наука испод радара провлачи идеја о
Богумилској Босанској Цркви. Овом аналогијом предвиђам да ће у будућности самонићи
идеја о Косовској Цркви, сем ако то већ није садашњост. Антисрби непогрешиво знају да
је суштина српске истрајности Светосавље и одлучни су да Га сруше, не би ли се Божији
човјек одрекао свог Творца. Универзална стратегија спровођења геноцида је забрањивање
имена и нациолних обиљежија једног народа, као нпр. Ћириличног писма. Српска
историја је исписана ћирилицом. Забрана ћирилице, значила би забрану читања
националне историје. То су паралеле прошлости, садашњости и будућности испреплитане
у геноциду који траје. Као што у сваком кукољу има жита, тако је и у Хрватској бановини,
претечи НДХ, било људи несрпске националности који су жртвовали животе спасавајући
своје сународнике од србокоља. На другом тасу, у српском житу било је аутошовиниста тј.
шегрта џелата царства злог. Сигурно су мислили да је самомржња довољна да их
преобрази у одроде, да би као миропомазаници слине усташког викара кардинала
Степинца, били прихваћени у Врзино коло, и на тај начин, макар и на тренутак,
зауставили пријеки суд. Није им било познато да Србин који мрзи српство није довољно
добар. Само мртав Србин је добар Србин, а његов инквизитор највише слинави када жртва
из битка јечи јасеновачким криком док прелама дно небеске капе продором урлика
ужареног бездана. То уживање рашчовјеченог ума у безумљу, претвара га у исконско зло
које прождирањем невиности самозадовољава потребу растења у већи и страшнији ужас.
Зато је задатак жртава свеобухватне и свевремене усташије поштовање Јасеновачког
завјета Владике Николаја, који заповједа да о јасеновачким новомученицима треба
свједочити свијету, литургијски их прослављати и никада се не осветити, јер ко се освети
тај се не посвети. Увиђам да непријатељи нашег српског народа нису припадници других
народа, него je то зло у нама и око нас, против кога се боримо. Хришћаско трпљење је
само један од начина подношења тлачитеља, а могуће је супротставити се злу силом, која
подразујева одбрамбено-отаџбиски рат, као механизам одбране у тренутку нужде. Ко ће
побједити у том рату, одавно је записано – IC XC HI KA (Исус Христос побјеђује).

Јазавац пред вјешалима, Давид Мацановић