Slike iz ranijih ivota IV

Aleksandar Prokopiev

Anton ^ehov br. 13 grada u ulici A. ^ehova br.13 bila je kao i svaka druga iz vremena socentuzijazma. Kao dvokrilni {ifonjer s jednakim fijokama osam s jedne, osam s druge strane. Dva ulaza, s po dva stana na spratu, na ~etiri sprata. Bilo je lako pronai odreeni stan; na pr. prvi ulaz, sprat drugi, stan desno. Oni su stanovali u prvom ulazu, sprat IV, stan desno. Kad otvori{ fijoku, ceo stan bi se mogao izvui napolje s terasom svi su bili standardni, li~ili su jedan na drugi. Spavae sobe su gledale na unutra{nje dvori{te, iza zgrade, gde su stanari parkirali svoje automobile. Meu kojima i oni svog svetlo-plavog fiu. Dnevne okrenute prema ulici. Hodnici su u zgradi bili relativno tesni, s odmarali{tima meu spratovima i zelenim gvozdenim gelenderima s glatkim {ipkama. A zidovi su do pola bili ofarbani svetlo-zelenom masnom bojom, zbog za{tite od prljanja i {krabanja (za {to je, opet, kori{ena gornja, bela polovina zida). Dole, u podrumima zgrade, ~uvani su ugalj i drva za ogrev, kao i kiseli kupus koji bi zamirisao pre Nove godine pa sve do kraja marta, a ~iji se je specifi~ni zadah, istovremeno otuan i primamljiv (jer je potseao na rasol i sarmu) kasnije me{ao s prodornim mirisom iz kanistera s naftom, sli~nim onome s benzinskih pumpi gde se punilo gorivo za fiu. Mu{ka deca su se ponekad spu{tala tamo da igraju kamaj, ili, zajedno s devoj~icama, murke, namerno gasei bledoukasto svetlo i vri{tei u mraku.
249

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Zgrada u ulici A. ^ehova br.13 imala je i peti sprat, ali za razliku od onih niih, na njemu nije bilo stana levo i stana desno, ve samo jedan stan levo gde su iveli baba-Persa i njen sin, ve~iti student. Nekoliko stepenica na desno vodilo je ka gornjoj, {irokoj, zajedni~koj terasi poplo~anoj sivim plo~icama. Nazivali su je tako, mada dobar deo terase nije bio zajedni~ki, ve je pripadao baba-Persi koja ga je smatrala svojom teritorijom, pa ju je ispunila cveem i ba{tenskom garniturom na rasklapanje. Tako je levom stranom terase vladala baba-Persa, koja je, u dru{tvu svojih boura, sardela, petunija, ciklama i limunova, ponosno ispijala kafu i divanisala s kom{inicama. Ponekad, predve~e, na terasu bi izlazio i debeli baba-Persin sin u tesnim pantalonama koje su postajale jos te{nje kada bi seo. Srednji i desni deo terase bili su slobodni za igru i tr~anje. Deca su se danju pela na veliku terasu da bi igrali fudbal na male golove: jedan gol su bila vrata prema dole, a drugi bi iscrtali kredom na betonskoj ogradi terase. Ograda je bila nedovoljno visoka, i nekad bi je jako {utnuta lopta presko~ila, pala, pet spratova nadole i pogodila krov nekog fie, parkiranog u unutra{njem dvori{tu. To je bio jedan od onih istinskih trenutaka kada bi se de~aci osetili kao pravi mangupi, dok su nagnuti, poduprti laktovima o {iroku ogradu pratili pogledom pad lopte, a kada bi ona lupila o automobil, brzo bi se povla~ili iza ograde i ~ekali dva-tri minuta, pa bi ponovo provirili da vide {ta se dole de{ava. Naj~e{e ni{ta, jer bi se lopta otkotrljala izmeu praznih automobila, ali bi se ponekad dole na{ao neki kom{ija kako ne{to ~eprka oko svog auta, ili jo{ gore, kom{inica koja trese ilim. Pogotovo ako je to bila Milka s drugog sprata levo, ~iji glas bi onda odzvanjao mnogo dalje i od zajedni~ke terase: - Ma ta to radite bre deco?! Isprljaete mi tepih tim vaim fucbalom! ujete li me, samo ako vam doem tamo gore Mu{ka deca su driblala i {utirala, devoj~ice su ih gledale, pa bi se ubrzo povukle do stepeni{ta i po~ele zabavljati razmenom salveta. Salvete su iznosile u kartonskim kutijama od mu{kih ko{ulja njihovih o~eva. Bile su uredno poreane po veli~ini i vrednosti. Strane su se vi{e cenile od domaih i mogle su se zameniti za dve na{e. A kada su se pojavile japanske, pastelnih nijansi, toliko tanke i prozirne da se kroz njih moglo gledati, odmah su dostigle najvi{u vrednost za jednu takvu dobijale su tri od drugih, i to po izboru.
250

Zenike sveske

Pri toj razmeni salvetama, devoj~ice bi se uti{anim glasovima domunavale o sasvim druga~ijoj temi. Odnosila se na debelog, pozama{nog baba-Persinog sina u tesnim pantalonima. Na terasi, on ih je pozivao, davao im ~okoladice ivotinjsko carstvo i dok su ih one grickale, ponekad bi ih uzeo na koleno da ih pocupka. Toliko, ni{ta drugo. Ali su se devoj~ice ipak meu sobom do{aptavale o sramnoj tajni za koju su samo one znale: kada bi ih cupkao, dok su grickale ~okoladice, nekako bi ih namestio da na guzama osete ne{to tvrdo, kao koleno. Ali koje se nalazilo ne{to vi{e od kolena. Predve~e, na terasi, deca su prireivala festival s pesmama i ocenama za izvedbu, nalik onima iz San Rema i Opatije koje su u dru{tvu svojih roditelja gledala na crno-belim ekranima. No,no leta, More, kist i tvist, Volare, Ponekad u osam, Eden bakne bili su isprobavani vi{e puta pre ve~ernje interpretacije, kada su se peva~i uarenih obraza trudili da natpevaju ostale u~esnike festivala s terase i da dobiju glavnu nagradu. Dva ivotinjska carstva! I to upravo iz ruku baba-Persinog sina koji se kao stariji od svih, a i kao finansijer nagrada, proglasio za predsednika irija. U ovako veselom ivotu zgrade u ulici A. ^ehova broj 13, ponekad bi se dogodio slu~aj, o kome bi svi odrasli stanari saznali istog dana, a deca, na~uv{i njihove komentare, sledeeg. Takav je bio i slu~aj s kom{inicom iz njihovog ulaza, na treem spratu levo. Elem, ta kom{inica koja je pobegla u [vajcarsku s ljubavnikom, bila je privla~na za novi orijentalan ukus ofarbana plavu{a i prili~no puna~ka, {to nije smetalo na{em fudbalskom ambasadoru Stoletu Petroskom da je ugrabi kao dinovski skakavac i da je odvede u domovinu Grashopersa. U veini stanova u zgradi, pa i u njenom, dnevnu sobu su ispunjavala dva duga kau~a i regal preko celog zida, te je tu ~ovek jedva uspevao da se zavrti oko stola. Prenatrpane police regala, pored televizora, krasile su gondola iz Trsta, porcelanske ~a{e koje slue samo za gledanje, razne figurice-suveniri i jedna spiralna {koljka s Jadrana, iz koje se, ako na insistiranje domaina nasloni{ na uvo, ~uje daleki {um morskih talasa. Na susednom zidu visila su dva uramljena Vilerova goblena i ukori~ena prednja strana bombonjere, s motivom deteta koje pla~e.
251

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Kom{inica je, i pored vi{ka kilograma, bila okretna i ve{ta domaica. Redovno je spremala ajvar, slatko, demove i razne salate, a nisu joj smetale ni sedaljke koje je njen mu prireivao sa svojim mahalskim i {kolskim drugovima i kolegama s posla. Sviala se veini mu{karaca, moda najvi{e zbog velikih i ~vrstih oblina kako spreda tako i otpozadi, pa ~esto, koristei uski prostor u dnevnoj, nisu propu{tali priliku da se o~e{u o njih. Ali, i pored njenog neospornog orijentalnog seksipila, nije se ~ulo nikakvo ogovaranje u zgradi, nikakva afera vezana za nju, te je bilo veliko iznenaenje kada joj je mu na vratima na{ao papiri s porukom: klju~ od stana ti je u po{tanskom sandu~etu, ru~ak u rerni, a ja odoh u {vajcarsku!. Svima, pa i njenom muu, bilo je ~udno {ta je Stole, njegov {kolski drug iz srednje ma{inske, koji je ponavljao prva dva razreda, onda prekinuo {kolovanje i pre{ao u domai, kao igra~ Vardara i Partizana, zatim u meunarodni svet fudbala, gde se proslavio kao centarhalf, pa kao trener, {ta je dakle, taj ~uveni Stole na{ao na toj obi~noj domaici i za{to se pored toliko zgodnih ma~kica koje su obigravale oko njega, odlu~io za enu em debelu, em udatu, s dvoje dece pride. Neki zlobnici su komentarisali da je to sve tako jer je Stole ostao bez majke, a jo{ nije ni prohodao i tek {to je izgovorio re~ mama. Govorkalo se na{ao Stole izgubljenu majku. A gde su se upoznali? U stanu njenog mua! I to bez nekog posebnog udvaranja, ako se ne ra~una usputno trljanje o njene so~ne, ~vrste obline ~ega je ona bila skoro nesvesna, jer nije od onih ena koje bi ostavile dete u ne~istim pelenama da bi dogledala Gradi Pejton ili, ne daj boe, fudbal, a kamo li da gubi vreme na cifranje i o~ijukanje s tuim muevima. Ona je bila, kako bi se ono reklo, tradicionalno vaspitana: ujutru mua treba da sa~eka ~ista, ispeglana ko{ulja, a dugmad na njegovom sakou redovno se proveravaju i ako su slu~ajno olabavljena, ponovo se u{ivaju A i ~esto je muu prebacivala dok bi zavaljen u fotelji sa fla{om piva zurio u televizor kako moe dva sata da bulji u fudbal bez da ustane i obrati panju na decu, petogodi{njaka i trogodi{njaka koji su za to vreme {utirali loptu u predsoblju. Kasnije su po~eli da izlaze na videlo jo{ neki detalji. Milka, kom{inica s drugog sprata, u stanu ta~no ispod njihovog, koja joj je bila najblia i s kojom je razmenjivala recepte za pite i torte, odala je, prili~no glasno, da joj se u poverenju poalila za one stvari. Kao od devet godina u braku, u prvih sedam samo se trudila da mu daje. Pa ena s onakvim materjalom ima i pravo da se ali, prokomentarisale su neke kom{inice, jedne zlobno, druge iz zavisti. No, ne samo to, pri~ala je dalje Milka. U poslednje vreme, uve~e, kad bi legla, pitala bi
252

Zenike sveske

se: {ta sam uradila danas osim ru~ka i {to sam nahranila i okupala de~ake? A on, uti{avala je (bezuspe{no) glas Milka, po~eo je i da cuga. Ona ga je i sama ~ula kako se nou, posle ponoi, vu~e po stepeni{tu, ne{to mrmlja i psuje. Poverila joj se dalje i da je tako izbljuvan i neuredan, uspevao nekako da se popne do stana, s pome{anim smradom od rakije i cigareta; nije stizao ni da se svu~e, odmah bi zahrkao. - Jadnik! Predoseao je da ne{to nije u redu uzdisala bi samohrana udovica baba Persa s petog sprata koja, kao {to je re~eno, je jo{ uvek izdravala svog tridesetogodi{njeg sina jedinca, ve~itog studenta farmacije: - Po meni, ako sluajno rei da mu se vrati, treba da je ubije tu, na licu mesta! Budala, da ga ostavi tako samog, s dvoje jo nejake deice! Mada su deca i dalje ~asovima tr~ala, vri{tala, galamila i udarala loptu po stanu. A po~ela su i da se pentraju na veliku terasu za fudbal. Drugoj veoj deci iz zgrade je ve bila poznata pri~a o njihovoj odbegloj majci i s naivno prljavom ma{tom ranog puberteta prepri~avala su je meu sobom. Ali kada su se jednog junskog popodneva, dva mala brata popela na terasu, jednostavno su ih pustili da gledaju utakmicu, ~ak su im dozvolili da otr~e za palom loptom i da je donesu gore, {to bi ovi uradili brzo i bez suvi{nog pitanja. Tako je to i{lo postepeno, prvo kao donosioci lopte, pa kao golmani, a zatim kao ravnopravni igra~i, po~eli su da u~estvuju u utakmicama na terasi. A mu{karci u zgradi, oni koji su satima pili, mezetili i prali o~i kom{icinim oblinama, oni su do~ekali da se naslauju nevoljom njihovog prea{njeg domaina. Neki su uz podsmeh primetili kako su jednog ranog jutra videli kom{iju kako je s podignutom kragnom i s kufer~etom brzo nestao iza ugla. Oti{ao je da trai Stoletovu ciri{ku adresu, kikotali su se, ali kada je stigao tamo, popi{manio se da ne dobije batine od atletski graenog centarhalfa, pa se odmah, jo{ istog dana, vratio u Skoplje. Drugi su ga opet toboe pokroviteljski tap{ali po ramenu, a iza lea mu pravili grimase. Pro{lo je nekoliko godina, moda dve ili tri, kada je nekada{nji suprug odbegle kom{inice, na delu zajedni~ke terase, tamo gde su se grani~ili baba-Persina ba{ta i fudbalski teren, izgradio od dasaka golubarnik. Baba-Persin sin, koji je uvek imao jo{ samo dva ispita do kraja studija, pomogao mu je da zakuje krov.
253

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Dok su deca {utirala i vikala gool!, golubovi su bili zatvoreni u tesnom, visokom golubarniku, i iznutra se ~ulo samo gukanje kao pritajeni navija~ki agor. Kada bi se utakmica zavr{ila, kom{ijini sinovi pozvali bi oca s treeg sprata da pusti golubove. Kom{ija bi podigao re{etku i ptice krupnih o~iju, gu~ui gu gu dubokim grlenim glasovima, provukli bi se napolje, jedna po jedna, klimajui glavom pri svakom pokretu. Koliko je bio sme{an i trapav njihov hod, toliko je silovito i brzo bilo njihovo uzletanje. Lepr{ali su krilima i deca su ~ak mogla da ~uju kako vazduh pi{ti kad bi se golubovi vinuli u visine. Jato ve{tih leta~a kruilo je sve vi{e i vi{e. Tada bi se videlo da postoji razlika ~ak i meu njima, neki je smeliji, neki bri, a neki leti najvi{e. Izdvojio bi se {ampion bio je to veliki golub sa skladnom malom glavom, sjajnih o~iju, vratom koji mu je bljeskao metalnoplavi~astom bojom i s belo-sivim prugastim gaama. Deca su mogla da otkriju i prva jaja u golubarniku i ptice kako lee na njima. Mujak i enka, naizmeni~no kazivao je kom{ija. Ali potrebno je biti naro~ito paljiv, obja{njavao je kom{ija. Iako se smatraju dobrim roditeljima, ponekad golubovi postupaju jako runo prema svojim mladuncima. Iz ~istog mira mogu prestati da se brinu o njima, ako iz nekog, samo njima poznatog razloga, postanu nepoverljivi; zbog toga je potrebno mnogo panje da se ne bi slu~ajno upla{ili dok lee na jajima ili s tek izleglim piliima. Ina~e, ako isteramo enku iz golubarnika, moemo slobodno uzeti jaja sa sobom, jer e ih ona sigurno napustiti. Deca su veoma pazila da ne uznemire ptice, iako bi uivala u njihovim nebeskim akrobacijama. Ali jednog lepog dana su najlep{eg goluba, {ampiona s belo-sivim gaama koji je leteo vi{e od svih, na{li mrtvog, s otkinutom glavom. Kom{ija i svi odrasli i deca iz zgrade ~udom su se ~udili kako su se to golubari s druge strane ulice usudili da dou na terasu, otvore golubarnik i da mu iz ~iste ljubomore ubiju ljubimca. Mnogo docnije, otkad je kom{ija re{io da ra{~isti gulabarnik i da rasproda ptice, baba-Persin sin koji ipak nije uspeo da poloi poslednja dva ispita i koji se zaposlio u Makedonskom narodnom pozori{tu kao statista, ispri~ao je da {ampionu {iju nisu kvrcnuli golubari iz susedne ulice, ve kom{ija li~no. Zaklinjao se da je svojim o~ima video kako kom{ija izvla~i {ampiona iz golubarnika i kle~ei mu jednim pokretom, kao kad se otvara poklopac na tegli, sa zvu~nim kvrc otkida vrat.
254

Zenike sveske

Kada je baba-Persin sin to ispri~ao, golubarnika vi{e nije bilo, a i kom{ija se ve davno odselio iz stana s treeg sprata levo i zajedno sa svoja dva poodrasla deteta oti{ao u drugi deo grada. A i ta pri~a, posle izvesnog vremena, ve nikome u zgradi, pa ~ak ni Milki, nije bila interesantna. Pa tako i baba-Persin sin presta da je kazuje. S J. i tatom, jo{ samo za tren Pripija se uz staklo junog prozora i ~im ga otvori, upada, s belim {u{tanjem i ponekom granom, unutra, u sobu. Breza, idealno drvo, obuhvaeno, nekad i zauvek, de~ijim dlanom, raste, pamti, zaklanja ga nou, kada zate~en u dvori{tu, sa stopalima u travi, oslu{kuje brze, pri~ljive zvuke. Pristiu sa ulica, iz zgrada, lome se kroz beton i asfalt. Grad ga je izabrao, kao {to je izabrao i J., i oca, pa mada se imena gradova menjaju, njih, njegove najblie, uvek vidi u istom Gradu, u kome, u zajedni~koj sada{njosti, prepoznaje predele koje mu razotkrivaju pro{lost. ^uje oca: - Tu bolnu strpljivost, s kojom pouteli list eka dan, oseam iznutra. A dan je gradski... siv i lep. *** Najsuptilniji, najoseajniji, a nisu pisali. ^itali su sa stra{u, mogli su da zapla~u ~itajui, putovali su, beali ~itajui. Lik njegovog engleskog Mefista J.-a je moda, eljni namernik iz podsvesti, najnepouzdaniji. Na biciklima su upadali u tajne diskoteke, na gramati~ki ispravne parties, u crkvena prihvatili{ta. Ponekad, kae sebi da je izmislio njenu improvizatorsku ve{tinu solo-gitaristkinje, poznavanje ena i bit proze. Moda je do{la s nenapisanih stranica neke njegove budue knjige. Ali, tvrdoglavo se dri ~injenice da mu je ovaj sin-erka maarskog emigranta platio putnu kartu za povratak. Glupo je izgubio fotografije, mada sasvim dobro, na jednoj od njih, vidi J.-ova gola mi{iava lea. Od J. kao male glumice jo{ uvek ~uva fotografije: njene, njenog minijaturnog studija na petom spratu, njene prve ljubavi, reisera s (te{io se) istim astrolo{kim vladaocem kao {to je i njen, njene bebe, ~ije ime po~inje takoe s J. Pisma:
255

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Silno te, silno voli, tvoja mala sestrica J., Uvek samo tvoja zaljubljena sestrica J. Na{u uzajamnu vezanost grejali su ~vrsto pripojenim malim prstima. Drali su se za male prste dok su se opijali vinom iz kristalnih ~a{a, poslednjeg zajedni~kog dara njenih razvedenih roditelja, dok su uzajamno ru{ili, analizirali i ponovo, s lukavim pobedonosnim osmehom, gradili uroene i zadobijene komplekse, dok su na platnu gledali kako najerotskija zvezda novog filma usisava mekost {koljke, dok im je u o~ima, kroz jedinstveni prozor u studiju, neosetno usnivala pariska jesen. O najmanjoj J. moe da govori najslobodnije. Specijalni mamac i jato svetlih uspomena sjati se oko njega. Zna, lako e se upecati jedna, pa druga, pa trea, koje e bez napora izvui na svoje ostrvce. Tu bi njegov otac uskliknuo Divno! Stalno je pothranjivao svoj zanos. Kada bi se serpentinama popeli do vrha planine i ugledali more, ne bi izdrao: Ovako neto nisam jo video! Po njemu, skepti~nom pubertetliji, ovo je bila presmela izjava za ~oveka koji je do tada vodu gledao u petrogradskim belim noima, na Nijagarinim vodopadima ili u oazi usred Sahare. Tuma~io je, u skladu sa srednjo{kolskim znanjem iz filozofije: ta e mu ta deklamacija da prikriva istinske odnose izmeu izazova i utiska? Osim toga, preumoran je, s vi{e od pet ~asova vonje. Bio je ubeen da ohrabruje njih, enu i sina, dok bi on putovao na svom privatnom vozu kroz predele velikih de{avanja. Tako je i ~itao dozivajui re~i u svoje dvori{te, {irom raskriliv{i im kapiju, zatim ih kazivao pune uborljivog {arma. *** Kao i uvek otkada se razboleo, njegov otac je utei ~itao u fotelji, leima okrenut vratima, daleko od kue, u uasnoj osami u koju je tonuo uporno, tvrdoglavo, obuzet sopstvenom slabo{u. Prestao je da oslu{kuje njihove glasove, zatvoren u spavaoj sobi, s knjigama. I tog snenog zimskog prepodneva, instinktivno je po{ao nazad, ka vratima, kada ga otac, ne okreui se, pozva da sedne do njega: Filozofi bi to nazvali nepojmljivost oevidnog, pokaza ka prozoru, s osmehom ~ehovljevskog junaka, na grane koje su se opirale o staklo: Drvo Stoji tu od tvog detinjstva. Kraj zidova sobe. Pamtim kako si mogao da ga obgrli svojom malom dejom akom izdahnu, dajui sebi pauzu, i znao je da e sad doi poenta: A moje ruke ve ne mogu da obgrle njegovu bliskost.
256

Zenike sveske

Biblioteka je jo{ uvek bila u njemu. Baroknost pisane re~enice je i dalje vladala govorom: U bolnici, ubedio sam sebe kako je dua svojina slabih. Do mene je leao jedan, sav u mrei od aparata za transfuziju. Samo mu je glava bila slobodna. Svake veeri, tano u osam, podupirui mu glavu, davali su mu po dve ute pilule uz au vode. Mogao sam jasno uti gutljaje kako da se unosi gorivo u neku bezoseajnu mainu. U profil tunog askete, melanholija je urezala fine bore oko o~iju punih senke. Pogled mu nije mogao uhvatiti: Jednog dana, zgrabih au Videh, ponovo pauza za njegovo pitanje: A ta to, tata?, zatim sporo, re~ po re~: Na ivicama, aa je jo uvek zadrala zamagljenost njegovog daha Svakako je malopre pio. Ne, to je ostalo od prethodne veeri. Jer tog istog dana, nekoliko sati pre nego sam uzeo au, on je izdahnuo. Njegov se otac zavali u fotelju, zagnjuriv{i lice meu dlanove. Na sto~iu kraj fotelje, lealo je Pronaeno vreme, poslednji akord Proustove sage o Vremenu. Napolju, na brezi i oko nje, romorile su snene, na{e ~enje nene. * * * Nedelju dana pre nego {to e se ugasiti, otac, u platnenoj stolici, skriven domaom haljinom, debelim {alom i ebetom, zamoli prijateljicu iz mladosti da joj pro~ita njegovu najnoviju objavljenu pri~u. U ba{ti su, njena predoseanja, razbacana po travi, primi~u se kao magli~aste utvare. Ona ne izdrava: Ti mogao si da pie najbolje od svih! Zami{lja o~evo lice kao na ikoni, uko~eno, izdueno, uto. Prijateljica kae da se osmehnuo, onako podsme{ljivo. Bez krila, tetura se pred prazninom koja raste. Sve sporiji, sitniji, oslu{kuje tutnjavu sopstvenog srca. Odgovara: Bio sam slep pred vremenom. Ali, kakvog li divnog slepila!

257

asopis za drutvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

* * * Ne popu{ta, ve i dalje gleda ka unutra: crvena se razlae, razblauje, i neke ene, blede, u roze, lee, ili su to njihove leerne senke, a boja, za koju je pomislio da gu{i, sada je pozadina jednog, u osnovi, spokojnog pejzaa. Ta crvenkasta, ta~nije roze gama slike je od sun~evog daha, od opojnih isparenja sun~evog raanja. A mene ne vidi?, odjednom glas J. U cvetnoj, indijskoj ko{ulji i farmerkama, jednom rukom poduprta o zid, natkriljuje ga: Tu sam Njene re~enice s tri ta~ke na kraju, ipak oble. O emu se govori u filmu? O nekim faistima u najlon arapama Ili, u epizodi kada se izgubila u tuem gradu: Tek sam nauila slova Mima ima mamu Nekoliko sati kasnije njene hulahopke i njegova ko{ulja, izguvane, preba~ene preko stolice, navlaena ~etkica za zube, u kupatilu isparava toplina tu{a. Pali tranzistor mala nona muzika. Ali, ve je jutro. Glava joj klonula na njegove grudi. Tamo, na glavnoj ulici, bruje prvi jutarnji GSP-autobusi (od ostale buke odvaja ih tvrdoa po~etnog zvuka, zatim karakteristi~no truckanje), ovde, po plafonu, iz senki istr~ava pauk, spu{tajui se ka najbliem uglu, nadole, ponovo u senke. Samo pre nekoliko meseci, leta 75-te. jedan sli~an takav pauk pobegao je preko ~ar{ava na njegovom hotelskom krevetu na Hvaru. Kao i jutro{nji, i on je bio tu, dok se nemi brod, na velikim vodama, preko prozorskog stakla sakrio iza neprozirnosti zida. Brod se kretao kao i pauk, ali je krhko staklo {titilo od vremena, akusti~na je bila ti{ina. Prisustvovao je jutarnjem koncertu za udljivog pauka, za beli, nemi brod i za orkestar pritajenih du{a. Zaboravljao je na zveri sa sitnim, o{trim ~eljustima i velikim elucima koje vrebaju iz tame podzemnih hodnika. Na slinave pretke s pedigreom. Na delate kico{kog lika koji bi se po svaku cenu uba{trali u zami{ljeno Drvo besmrtnosti. Bio je u roze kutiji, a pauk i brod su se sasvim uklopili u njen svet. Brodi koji se oglasio na prozorskom staklu nije bio ni u kakvoj vezi s tamo, s ogromnom metalnom konstrukcijom koja, brzinom od 60 kilometara na sat, plovi morem nazvanim Jadransko. On je tu, brodigra~ka koja e se ponovo pojaviti onda kada se bude na{ao u istoj roze kutiji: u tatinom krilu na brdu iznad grada, s usnulom J. u njegovoj studentskoj postelji, i ko bi znao jo{ gde, po oazama posejanim kroz nepotkupljivo postojanje. Kontrolor Po~e da primeuje prve znake nezadovoljstva na svom licu. U to vreme, prou~avao je jednu drevnu religiju, koja je bila usredsreena na nadilaenje sebi~nog. Ali, ~ak i pred njenim saznanjima, oseao se sasvim prizemno. Posle
258

Zenike sveske

nekoliko godina slube u Udruenju, ~inilo mu se da cupka u mestu. Mo autoriteta bazirala se na nekom utvrenom redu, koji nije dozvoljavao proboj, ve licemerno puzenje. Sve ~ese spopadao ga je bes zbog pritvornosti kolega, a jo{ vi{e zbog promene koju je oseao unutar sebe. - Ne istravaj se! - nareivao mu je Kontrolor. Svest o prisusutvu tog tueg, nametljivog elementa u sebi, o{inula ga je svom svojom porazno{u. On, koji je ma{tao da se potpuno preda magiji slobodne misli, bio je zakucan za podlogu od banalnih, a neumoljivih zakona svakida{njeg pona{anja. Predve~e, dok je preturao po bele{kama, ugleda kako se napolju nekoliko vrabaca rasporedilo po telefonskim icama, ba{ kao note na petoliniju. Moda je zbog toga, blesnu mu, drug iz detinjstva koga su roditelji silom terali da veba klavir, iz vazdu{ne pu{ke pucao na vrapce po icama. Zamisli kako ga taj, sad ve udebljan, elav drug ozbiljno posmatra s druge strane {altera. Kontrolor! To je bio upravo njegov lik. Nao~are debelih stakala, diskretni losion za brijanje, bezli~an osmeh. Poele da ga zatekne u NjC-u, dok sav oznojen i crven vrti stranice pornografskog urnala. - Najzad sam te uhvatio na delu, Kontroloru! Drka a, drka! S uivanjem zamisli njegovu paniku. Uhvaen na delu, propade u {olju. Trebalo je samo povui ru~icu. Za~u se krkor kroz cev dok je Kontrolor, polako ali sigurno, odlazio prema carstvu fekalija. Na icama su ostali samo mi i sol. Ubrzo su odleteli i oni. Zatvori prozor i vrati se bele{kama. Mogao je da po~ne s ~itanjem treeg poglavlja Velike Knjige.

259