Professional Documents
Culture Documents
Ако се према љубави не односимо као према пријатној емоцији, него као
према површини коју треба обрађивати, тада су потребне конкретне вежбе,
дејства ради приближавања ка циљу.
На пример, пре него што учинимо неко добро дело, треба да научимо да мислимо
добро о људима. Сва наша видљива дела израстају из невидљивих мисли. Као
резултат – поступамо управо онако како мислимо.
Ево на пример, угледао сам кроз прозор својих кочија, аутомобиле који су се
сударили. Могу да процедим кроз зубе, пролазећи: „Навозали сте се, несретници“,
а могу и да кажем: „Мученици. Помози им, Господе“. Делује да ствар није вредна
пажње, али није тако. То су два апсолутно различита односа према животу и
људима, иза чије фасаде се крију сасвим различити поступци, који одговарају
начину размишљања.
Никада нећу рећи лошу реч о човеку, тим пре никада нећу дићи руку на њега, нећу
написати оптужбу, ако га најпре не уништим у помислима. Исто тако, мислим, да
ствари стоје и код вас.
Кренули сте на пикник. Нешто сте пекли, нешто отварали, о нечему разговарали
са породицом или пријатељима. Потом је дошло време да се вратите назад.
Треба угасити ватру, да ништа не изгори. Треба почистити за собом све ђубре и
остатке, стакло, пластику и остало. Треба уредити све тако да ви или неко други,
опет, са задовољством, дођете за недељу дана на то чисто место. Да не дођете у
ђубре, које сте сами оставили, него на чисто. И није то неки прохтев, то је само
љубав. Човекољубље. Исто као што је човекољубље када не желимо да будемо
бучни, или слушамо гласну музику касно увече. Слева и здесна одмарају се људи,
и треба их поштовати. Можда су мала деца заспала, и мајке се радују да имају
неколико сати мира. У сваком случају, треба мислити о људима, јер не живимо
сами на овом свету. И ако то није она висока и натприродна љубав, о којој се
говори у Евангелију, онда је то нешто елементарно и неопходно, без чега не може
бити ништа веће.
Човек није анђео. Замара се. Од много људи се посебно замара. Има своје
проблеме, које никога не занимају. На њега се треба сажалити, на тог чиновника
или начелника. Њему сви одлазе, и одлазе, моле, и моле, досађују и досађују.
Разумљиво је. Али, исто тако треба да буде разумљиво и то да су све ове
ситуације школа узајамног трпљења, кротости, братске љубави, на крају крајева.
Такав је сваки ред, па и у поликлиници, или у полицијској станици за пасошем.
Таква је свака гужва, и у метроу у шпицу, и у гардероби позоришта после
представе.
Посластичар си? Ради свој посао са мишљу о онима који ће после јести твоје
колаче. Молер? Керамичар? Мисли на оне који ће живети у дому који сређујеш.
Возач, кројач, доктор, инструктор вожње… Тиче се свих. Човек треба да обавља
свој посао тако да га благосиљају користици његовог рада. Да га благосиљају, а
не проклињу и клевећу. Само мајсторство није довољно, с обзиром да постоје
себични, лукави мајстори, мајстори који никога не воле. Треба мајсторству додати
срце забринуто за клијента, срце које види у њему брата. Ствар елементарна, а
ипак ретка.