REALIZAM – REKAPITULACIJA

def. realizma (jedna od) Svetozara Petrovica: Realizam je u književnosti oznaka dela koja teže da budu
svojom građom i tehnikom što bliže prosečnom realnom životu i da prema njima sačuvaju objektivan, nezainteresovan
odnos; proširicemo tu definiciju objašnjenjem da su karakteristične osobine realističke literature intenzivan spoznajni
interes (i uverenje o mogucnosti i osobitoj vrednosti spoznaje realnog sveta u književnosti), smisao za društvenu
sredinu ličnosti, za lokalnu boju i savremeni događaj, sklonost pažljivom opisu mesta i osoba, korišcenju dijalekata i
žargona, vođenju čvrste fabule; zaključicemo definiciju napomenom da se termin realizam može upotrebiti i kao
posebna oznaka za dela nekih pisaca XIX i XX veka koji su poštovali ili praktikovali realistički princip.
Pojam realizam – dvojako razumevanje:
1. spekulativno = realistički model pripovedanja koji postoji odtad je literature (teorijsko razmišljanje)
2. u istorijskom smislu = 1 razdoblje, epoha u istoriji književnosti u kojoj dominira realistički princip
(*mimezis – mimetizam = preslikavanje sveta fotografski ~ realizam)
Ako je u romantizmu sve poezija onda je u realizmu sve proza.

SRPSKI REALIZAM

1) memoari (mogu biti pisani samo realistički nefikcionalno); realizam – 2. deo “Život i priključenija” – putovanja; St.
Popovic – likovi; istoriografski radovi V. S. Karadzica – on nije naučnik istoričar vec ima rudimentarna ubeđenja da
treba zapisati ono čemu prisustvuješ, naročito u njegovoj etnografskoj prozi (anegdote, kratki zapisi) -- početak srpskog
realizma!
V. S. K.: “Roman mora biti podoban istini” – realističko načelo...

... 2 pisca...
1. J Ignjatovic – najveci srpski romanopisac XIX veka
2. Stefan Mitrov Ljubiša (preteča realizma) – pripovedač – kodifikuje usmenu tradiciju – funkcionalni pripovedač
(Kanjoš Macedonovic)

2) srpska seoska pripovetka (M. Glišic, L. Lazarevic, jednim delom Janko Veselinovic); nastavlja se na Vukov “rad” –
etno trend, ali raste udeo fikcionalizacije = nadloguje se???? – književnost počinje da bude umetnička, jer imaginira
svet

3) psihološki realizam – nije dominantna sredina vec ljudska individua

4) kritički realizam – jedna od viših faza – mi to nismo imali u pravom smislu jer nemamo pisce kao što su Tolstoj,
Dostojevski, Stendal... – pa nemamo ni prave romane + neuverljivi, više humoristički, bez slojeva...

4’’) poetski ili lirski realizam – graniči se vec sa modernom (psihološka introspekcija...)

OPŠTE KARAKTERISTIKE SRPSKOG REALIZMA

(sr. realizam počeo od anegdote – Vukov riječnik)

1) anegdotičan - kako raste udeo imaginacije a opada udeo verodostojnosti; anegdota je razrađenija od vica – sažeta
forma čije je poreklo u usmenosti, sa jasnim humorističkim obrtom, kondenzovanje neke situacije; rudimentarna vrsta;
smisao za detalj
* čak su i naši romani anegdotskog pristupa (PCPS; Bakonja fra Brne – hipohondrični fratar, dovedu braca nekog iz
naroda, pa ga on izleči = anegdoto od koje roman počinje; L. Lazarevic – Sve ce to narod pozlatiti; Glišic – Glava
šecera – sve su anegdote u osnovama, tužne ili duhovite)

2) regionalizam (podrazumeva upotrebu regionalnog govora) – smisao za lokalnu boju (S. Matavulj – dalmatinski,
crnogorski, beogradski život; Sremac južna Srbija, Beograd, Vojvodina; Ignjatovic – prečanski život; Veselinovic –
mačvanski; Glišic – Valjevo, centralna Srbija; Bora Stankovic – Vranje

3) moralni konzervatizam (princip, ideal koji želimo da sačuvamo, održimo) – u vezi sa S. Markovicem – veliča
patrijarhalnu zajednicu, seoski život
STARO JE BOLJE – opšte načelo svih naših realista – idiom “Stara, dobra vremena” – staro je slavnije, mi smo
dekadentni potomci; ki srpski realista je melanholičan što stari svet nestaje. Ne pripovedaju svi realisti o prošlosti (kao
romantičari) vec o onome sada i ovde (regionalisti) ali to vrednuju niže od prošlosti. Misle da mogu da koriguju
stvarnost i zajednicu u kojoj su. Sr. realisti imaju osecanje odgovornosti u vezi sa konzervatizmom.

4#) dominacija pripovetke

Proces u realističkom pisanju (načini imaginiranja sveta):

(*mi nismo imali naturalizam – ekstremna varijanta realizma)

1) opažanje sveta
2) opisivanje sveta ali sa idealom objektivnosti i egzaktnosti, onako kao ga svi vidimo = stvoriti iluziju objektivnosti
(iluziju jer smo svi različiti)
3)tumačenje sveta, istine (~ konzervatizam)
4) prosuđivanje sveta, istine = moralni stav
Lik (konstruisanje književnog lika u delu realističkog pisca):
1) motivacija – mehanizam obrazlaganja postupaka i ponašanja nekog književnog lika; psihološka korespodencija. U
realizmu postoje 2 tipa motivacije:
- spoljašnja – socijalna ili društvena
- unutrašnja – psihološka (karakter, geni, ličnost, pol, uzrast...); ako dominira soc. motivacija = kritički realizam; ako
dominira unutr. motivacija = poetski realizam
2) individualizacija
3) tipizacija
4) karakterizacija

MODERNA

Ime za razdoblje koje se završava sa I sv. ratom. U književnosti dolazi do novog zaokreta prema Evropi. Kod
realizma je bitno nacionalno i ruski uticaj. Sad su bitni zapadnoevropski, posebno francuski uticaji. Od modernih
pravaca najviše deluju parnas i simbolizam. Kritičari i pesnici od njih prihvataju kult lepog, težnju ka formalnom
savršenstvu, estetizam.
Zahtevi u pogledu forme i izraza bili su naročito strogi: “pesma mora biti cela lepa”.Estetizam podrazumeva i
otmenost, aristokratizam, lepe predmete. Druga obeležja ovog razdoblja: kosmopolitizam, individualizam, pesimizam.
Delovale su i suprotne tendencije: tradicionalno srpsko rodoljublje, socijalni i moralni utilitarizam... (evropejstvo i
narodni duh; individualizam i nacionalizam; pesimizam i optimizam). Manje – više je ravnomeran razvoj svih
književnih rodova, mada poezija ima izvesnu prevagu. Najveci uspon dostiže kritika.

Parnaso – simbolička poezija

Nastavlja se ono što je započeo V. Ilic: modernizacija pesničkog izraza i usavršavanje forme prema uzorima
sa strane. Ilic je tražio uzore u klasičnoj starini i kod ruskih romantičara. Pesnici ovog razdoblja uče od francuskih
parnasovaca i simbolista. Mešavina parnasa i simbolizma jeste osnovno stilsko obeležje srpske moderne. Prelaz između
vojislavizma i moderne: Šantic i Dučic.
Šantic – najveci poklonik zavičaja i rodne grude; Jovan Dučic (1874. – 1943.) je bio opsednut svetom,
naročito “velikim, umnim Zapadom”. Preokret u njegovom životu nastao je kada je 1899. napustio Mostar i otišao na
studije u Ženevu. Vraca se u Srbiju, ulazi u diplomatsku službu, karijeru završava kao kraljevski ambasador u Madridu.
Po izbijanju II sv. rata prešao u Ameriku, gde je delovao kao ogorčeni protivnik NOB – a.
Prvu pesmu je napisao 1886.; zbirku 1901. U toku karijere neprestano se razvijao i usavršavao. U njegovom
razvoju koji je ispunjen težnjom ka savršenstvu, stvaralačkom samodisciplinom..., uočavaju se tri faze:
1. vojislavska – do odlaska u Ženevu
2. parn. – simbol. do I sv. rata
3. postsimbolistička
Iznova i iznova se vracao na svoje pesme, popravljao ih, težio da bude misaono produbljeniji, jezgrovitiji, da
otkrije nove simbole. Svoju najdublju knjigu objavio je na kraju pesničke karijere: “Lirika”, 1943.
Njegova poetika je poetika velikih tema. # najfatalnija motiva života i umetnosti za njega su: Bog, Ljubav,
Smrt. Ta programska opredeljenost obeležila je celo njegovo delo. Kod njega se stalno oseca napor da bude na visini
zadatka koji je sebi postavio, da peva o velikim stvarima kao veliki pesnik. Otuda izvesna prenapregnutost njegova
izraza – pretenciozno isticanje velikih, sudbinskih tema u naslove pesama i ciklusa, hipertrofirana simbolika. Poezija
mu je nekonkretna, sa nedostatkom neposrednosti, puna apstraktnih uopštavanja u stihu, sa težnjom ka uzvišenom stilu
i svečanoj patetičnoj diskusiji. To najmanje pogoduje ljubavnoj lirici – nikad ne peva o nekom konkretnom ljubavnom
doživljaju. Isčezao je kod njega lik idealne drage. Kod njega je Žena boginja ohola i preka, koja nosi u sebi zakon
sveta, a ne srce. Ljubav je u njega izmišljena, mondenska, pre literarno nego životno osecanje, više tema nego lični
doživljaj.
Težnja ka velelepnom ispoljila se u rodoljubivim pesmama 9ciklusi “Moja otadžbina” i “Carski soneti”).
Slava, pobede, zastave, car, carstvo – opsesivni motivi njegove patriotske lire. Gl. rodoljubiva pesma “Himna
pobednika”, gl. nac. junak car Dušan – pobednik, imperator, osvajač, zakonodavac. Međutim, mnogo mu je bliži od
srednj. Srbije renesansni i barokni Dubrovnik. Ciklus “Dubrovačke poezije” - pokazao kvalitete: osecanje za ambijent,
smisao za crtanje likova, ležernost tona, ironije, humor – što je retko u njegovim pesmama!
Više nego rodolj. i ljub. Dučic je pesnik prirode. Deskripcija je zastupljena u pesmama ranijeg perioda,
posebno u ciklusu “Jadranski soneti” (spokojno, pomalo melanholično raspoloženje, more je uvek tiho, usnulo, nebo
nocno, vedro, zvezdano, mesečina obasjava usamljene predele, misli o beskraju i večnosti). Kasnije se opisi prirode
dekonkretizuju, pojačava se udeo misli i simbola. Naročito u ciklusima “Jutarnje pesme”, “Večernje pesme”, “Sunčane
pesme”.
Opsežnija proza ostala je u senci njegove poezije. Najbolje mu je prvo delo “Gradovi i himere” (1940.) –
zbirka pripovedaka iz raznih zemalja, puna poetskih impresija, refleksija o večnim istinama, stilske elegancije, ali nema
savremenih prilika i živih ljudi.
Bavio se i kritikom. Ogledi o savremenim srpskim piscima “Moji saputnici”, briljantno pisani, majstorski
portreti pisaca, pronicljiva zapažanja, odmerene ocene.

TRAGOM EPOHE REALIZMA – Dimitrije Vučenov

Realizam je u sr. vekovnoj književnosti doživela promene:

1. publicističko – kritička faza
2. rustikalna proza
3. proza sa palanačkom tematikom

1. – Prelaz između romantizma i realizma. Prelom u doba Svetozara Markovica. On je rušio metafizički odnos
prema svetu tj. prema književnom stvaranju. Ovaj pokret je ostao nerazvijen, fragmentaran. Književnost treba
da pomogne da čovek bude umniji, pošteniji, slobodniji. Ona treba da slika istinski ljudski život.
S. Markovic traži dve stvari: književnost mora da bude fotografska, ali i da posmatra psihologiju čoveka
pojedinca. Pesnički oblik ostao je sporedan. Glavni culj stvaranja je istina. pesnik - naučnik – osecanja – fakti.

2. – U prvoj fazi se ruše romantičarski principi, ali se ne stvaraju novi. Mašta ustupa mesto opservaciji i dolazi
do odbrane sela. Društvo je u Srbiji nerazvijeno pa se ugl. slika selo. Selo je ugroženi socijalni deo društva.
Dominantna književna vrsta postaje pripovetka iz seoskog života. Javlja se interesovanje za jednostavnog,
neiskvarenog, priprostog čoveka.
Generacija inteligencije tadašnjeg vremena je u sebi nosila tragove seoskog mentaliteta. Privrženi su selu jer
su iz te sredine potekli. Neki pisci kritikuju eksploatatore seljaka – Glišic; drugi idealizuju selo – Lazarevic.
Glišic kao ličnost vezana za S. Markovica, je tipičan predstavnik ove faze. Mnoga dela imaju u svom jezgru
«anegdotu», kao i folklor. Dosta puta se koristi seoska leksika.
Laza Lazarevic je obrazovaniji, talentovaniji, stavio se na stranu patrijarhalnog sela. On prodire do
unutrašnjeg čovekovog sveta. Njegova misao raste iz patrijarhalne etike. Pojedinac dolazi u sukob sa normama
srdine u kojoj živi. Realističnost se ogleda u odabiru trenutka kada dolazi do pobude protiv patrijarhalnih normi.
Na kraju jedinku lomi taj otpor i on ga privodi u skute starog reda.
Za realističku prozu vezuje se i ime Sime Matavulja. On kao i L. Lazarevic slika i seosku i gradsku
sredinu.
U deskriptivnoj poeziji V. Ilica takođe dominira seoski pejzaž.
, autentičnost dijslogs su bitna obeležja. Ova faza traje oko ¼ veka.

3. – Vec Matavulj i Lazarevic opisuju palanku i ulaze u njene probleme.

(Nušic, Sremac, Domanovic, Bora Stankovic)
Palanka živi još uvek primitivno i poluurbano. Ona je još uvek bliska patrijarhalnom selu: moral navike,
običaji, švatanja. Opisuje se mahom na humorističan ili satiričan način.
Sremac se smeje tim naravima ali je i spreman da oprosti nedostatke i mane.
Nušic izvlači iz likova komediografske elemente. Likovi koji hoce izvan svoje mere postaju izvor komičnog i
smešnog.
Domanovic je pretežno satiričan.
 Proza nalazi jak oslonac u usmenoj književnosti seoskih masa (leksika, fraza, epitet, dijalog, stilska figura...),
tako da ona ima dosta osobina kolektivne ekspresije. Manje je toga u prozi sa palanačkom tematikom. Javljaju se
žargoni, varvarizmi, lokalizmi, jezik birokratije, jezik čaršije... Javljaju se odstupanja od čistog narodnog govora
vukovskog. Proza se okrece znatno složenijoj sredini. Palanka nema čist narodni govor. Mešavina naroda u palanci
dovodi do mešanja ne samo jezika vec i navika, običaja... Samim tim se nešto manja u prozi: ruralno – palanka, ali baza
je ista tj. pričaju se anegdote, događaji.
Politika je u znaku terora slobode, pa je usmena reč bitna. Kafana je mesto sastajanja gde se pričaju priče i
anegdote i gde se priča ono uzdržano, prigušeno, zabranjeno. Boemija je počela sa V. Ilicem i Glišicem i prihvacena je
od mlađih. U toj atmosferi je koren realistične anegdote. Palanka je znatno bogatiji izvor za umetnike: zanatlije,
činovnici, cigani, «božiji ljudi»...
U realizmu je u početku bitna opservacija, da bi se postepeno prelazilo na unutrašnji psihološki život.
Srpski narod je podeljen u više regionalnih sredina koje karakterišu različite osobenosti, te su dobre osnove
za razvoj regionalizma:
1. današnja Vojvodina
2. Šumadija i Mačva
3. južna Srbija
4. Beograd
Svaka od ovih zona je dala književnosti nešto svoje specifično: različite poglede na život, ideale, običaje, navike...
1. - urbaniji način života, kompleksnija gradska struktura
2. – bogatije eksploatisan rustikalni izvor, jer je on reprezentativniji za novu zonu. Ljudski odnosi se zasnivaju na
zavisnosti pojedinca od porodice i kolektiva. Tematska preokupacija – idealizovanje patrijarhalnog sela.
3. – puno orijentalnih boja i tonova. Prisutnije emocije i erotika.
4. - izrastao iz turske palanke u prestonicu. Urban ali vrlo vezan za poluurbane i neurbane vidove života.
Stanovnoštvo se priliva sa svih strana. Oni koji su pisali o njemu nisu bili beograđani vec su kasnije dolazili.
Neujednačenost istorijskih, političkih, kulturnih i drugih uslova i podeljenost srpskog naroda u zone vodi u
regionalnost kao bitnu odliku ove epohe. Pisci su slikali svoj kraj. Sličnost postoji: slikanje društva pred rušenjem ili u
razvalinama. Odanost patrijarhalnosti je bitna osobina. Javljaju se i pisci koji oslikavaju više regija – Sremac, Matavulj.
Realisti su težili ka prikazivanju autentičnih životnih pojava – tematika, ambijent kao i jezički izraz. To je
najizraženije kod južne zone.
Što se tiče funkcije junaka on je u epohi romantizma izražen kao pozitivan junak, koji na kraju trijumfuje, a neg.
junak je tu da bi pozitivan imao sa kim da se bori, koga da porazi. U realizmu se gubi ta naivnost, funkcija neg. junaka
raste. Pozitivni junak nije nužno i pobednik. Nacionalna polarizacija junaka zamenjena je socijalnom. Junak više nije
šematičan??????????????. To se prvi put pojavljuje kod J. Ignjatovica. Glišic ugl. strukturu formira oko negativnog
junaka.
U realizmu je prisutne i anegdota (kratka, sažeta, šaljiva) – Glišic, Sremac. Dosta Glišicevih pripovedaka nosi u
sebi anegdotu – Šetnja posle smrti; Roga; Učitelj.
Anegdota je spoj usmenog i pisanog, a uzroke treba tražiti u boemiji, kao izvoru. Kruže seoske i varoške
anegdote. Sremac u «PC i PS» daje mnogobrojne anegdote.

JAKOV IGNJATOVIC

U početku prevedeni romani iz stranih književnosti, Svaki narod mora pronaci «model za roman». Srpska
književnost – evropski model. Na početku je to istorijski roman. Populacija severno od Save i Dunava. Uzor – ugl. viteški
roman.
J. Ignjatovic je bio urednik LETOPISA – još tada iznosi tezu da roman treba da građu traži u prošlosti i
sadašnjosti narodnoj, tj. treba da se osamostali. Dva modela romana:
1. istorijski roman (treba da budi nacionalnu svest)
2. roman iz savremenog života
On je realista pre epohe realizma. Nikad nije pristupio pokretu S. Markovica. Pisao je memoare i eseje. On
unosi novine u roman. Nema priču o idealnoj ljubavi, naivnu, vec ljubav spušta na zemlju, životom gospodari novac koji
čoveku daje ugled i moc, ljubav je sporedna. Brak je vezan za miraz, bogatstvo. Suprotno od starog modela romana. Prava
ljubav je retka, svakodnevnica je nešto drugo. Fabula se ne zasniva na konfrontaciji + i – junaka. Priču u novom modelu
romana čini životna istorija junaka tj. dva junaka. Smatra se da je poznavao dosta ljudi i sudbina. Odatle dolaze kreativni
podsticaji, jer je on dao dosta književnih portreta.
 «Večiti mladoženja» - govori o porodici, o dve generacije. U stvari je on oslobodio srpski roman od starih
normi.
Njegovi romani teže slici širine života. Odbacio je moral i etičko???????? – didaktičku osobinu ranijeg modela.
Pripovetkom «Jedna ženidba» 1862. otpočeo pripovetke realističkog smera (ekonomski interes je iznad srca –
tema propovetke). Dalje: Uveo listak; Poeta i advokat; Knez u kupatilu...

LAZA LAZAREVIC

Napisao 9 pripovedaka, 6 iz gradskog, 3 iz seoskog života. «Švabica» ,čak, iz velegradskog. Iz seoskog života:
Školska ikona; Na bunaru; U dobri čas hajduci.
Kritika uglavnom negativno ocenjuje ovog pisca – konzervativan, previše optimističan... «Švabica» se uopšte
ne završava optimistično.
«Sve ce to narod pozlatiti» - komponente pripovedanja:
1. KONTRAST u konstituisanju pripovetke - mirna atmosfera a nasuprot nje uznemireni Blagoje; kapetan
(obezbeđen) nasuprot Blagoja (uznemiren).
2. unošenje psihološkog stanja strepnje, straha, neizvesnosti i asocijacija na svest i podsvest – iz Blagojevog
uznemirenja javljaju se u njemu asocijacije
3. naročita priroda DIJALOGA u pripovetci – psihološki dijalozi u pripovetci su ustvari monolozi

RADOJE DOMANOVIC

Satira – stav prema životu i svetu; složen književni žanr koji se javlja u svim književnim radovima i vrstama.
Vrši kritiku ili negaciju predmeta koji je povod za njen nastanak. Može da bude i polemika sa društvom, pojedincem iz
društva, protiv institucija, moralnih švatanja nekog društva...
-Dela : Ukidanje strasti; Ne razumem – 1898.
Ušao je u istoriju književnosti baš zato što je pisao satire. Dela su mu proistekla iz društvene situacije i
životnih okolnosti krajem XIX početkom XX veka. Nose u sebi otpor prema društvu, vladajucoj klasi, konzervatizmu,
znače zahtev za demokratizaciju odnosa i svesti.

BORA STANKOVIC (1876-1927)

Pričanje o spoljašnjem događaju sveo na minimum. Naracije ima dosta ali je ona drugačija od tradicionalne.
Cela prva glava «Nečiste krvi» obeležena je glagolom ZNALO SE* (pamtilo se, pričalo se...). Naracija dobija
vid predanja, legende. Narator nije personalizovan. To je pričanje svih, cele varoši. Naracija nema jasne početke.
U drugoj glavi se menja narativna perspektiva. Sa množine se prelazi na individualno, na Sofkin ugao
viđenja: ZNALA JE*.
(*narativne perspektive)
U pojedinim delovima se javlja i narator koji objektivizuje radnju romana. Sofka kao narator često prelazi u
unutrašnje monologe i samoposmatranje, pa saznajemo njen senzibilitet i unutrašnji svet. U tim delovima roman
postaje lična ispovest, nešto kao dnevnik.
On slika unutrašnji svet čovekov i sukob «svetova», te opisuje kolorit života kako niko do njega nije uradio.
Stankovicev čovek je motivisan spoljašnjim svetom koji nije birao i unutrašnjim koji su često u sukobu, što čoveka
lomi i slama.
Novina je samoposmatranje (Sofka). Poneku sliku, portret saznajemo iz Sofkine svesti. Sukob između Sofke i
efendi – Mite, koji je kulminacioni vrh ovog romana, dat je iz Sofkine perspektive: znala je Sofka...
Iako je roman, u suštini, ispričan na tradicionalan način, on je ispričan dosta složeno (3 naratora).
On neprekidno dovodi junake u dodir sa svetom.
Zanimljivo je spomenuti funkciju naratora, personalizovanog, u oko 20 pripovedaka. U najopštijem smislu
postoje 3 f-je:
1. subjektivna perspektiva viđenja
2. dva naratora, jedan je bitniji, nadopunjavaju se; dva išodišta naracije.
U 1847, najznačajnijoj književnoj godini u srpskoj literaturi 19. veka, pojavile su se četiri knjige koje su značile trijumf
narodnog jezika: Vukov prevod Novog zavjeta, Njegošev Gorski vijenac, Pesme Branka Radičevića i filološka rasprava
Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daničića. Bio je to istorijski susret najznačajnijih predstavnika dveju književnih
epoha. Vuk i Njegoš, centralne ličnosti prethodnog razdoblja, dali su u navedenim knjigama završni oblik celokupnom
svom dotadašnjem radu: Vuk u stvaranju književnog jezika na narodnim osnovama a Njegoš u stvaranju umetničke
poezije na temeljima narodne pesme. Uporedo s njima pojavila su se dva mlada pisca koji će zauzeti centralni položaj u
narednom razdoblju, Branko Radičević u poeziji a Đura Daničić u filologiji. S njima će oba ključna pitanja Vukovog
doba, pitanje književnog jezika i umetničke poezije, ući u novu fazu svog razvoja.

3. narator je objektivan, manje angažovan

Stankovicevi naratori su različitog uzrasta.

1896. – Na onaj svet – objavljena posthumno

1898. – Đurđevdan ; Stanoje
1899. – Nuška ; U vinogradima ; Uvela ruža
1900. – Gugutka ; Naš Božic ; Stari dani
1901. – Kučki – Mico????????! ; Oni ; Ča' Petar
1902. – Čak
1909. – Jovoto??? ; Moj zemljak
1924. – Moji zemljaci
1928. – Mojim zemljacima ; U sudu

Zbirka: Iz starog jevanđelja – 1899 ; Stari dani – 1902

Romantizam

Razdoblje koje će započeti u znaku pobede Vukove reforme doneće punu pobedu romantizma kao književnog pravca.
Dok se ranije javlja samo kao jedna od književnih tendencija epohe, kao bitna odlika samo nekoliko istaknutih
stvaralaca, romantizam sada postaje osnovno obeležje, stilska dominanta, čitavog razdoblja. Postoje i druge značajne
razlike između prvog i drugog talasa romantizma. Vukov i Njegošev romantizam, unekoliko i Milutinovićev, javljaju se
na folklornoj osnovi, kao neposredni produžetak narodnog stvaralaštva. U njemu su došla do izražaja revolucionarna
ustanička heroika i shvatanja našeg patrijarhalnog društva. U poeziji on se dodiruje s klasicizmom, koji je bio vladajući
stil epohe. Romantizam B. Radičevića i njegovih sledbenika javlja se u razvijenijoj građanskoj sredini ugarskih Srba
kao suprotnost klasicizmu, koji on od samog početka odlučno odbacuje kao uvezeni, podražavalački i u biti nepoetski
pravac. On se nadovezuje na drugu značajnu struju ranije književnosti, na više lirski i poetski obojeni sentimentalizam
koji je bio tuđ ranijim romantičarima. Drukčiji je i odnos prema narodnoj poeziji. Brankovski, građanski romantizam
nije deseterački kao Njegošev. Junački deseterac kao osnovni metrički instrument epskopatrijarhalne kulture, koji je u
Njegošu, kao najvećem predstavniku te kulture, dobio svoj vrhunski izraz, gubio je izvan njenih okvira svoju
životvornu osnovu i pretvarao se pre svega u oblik oponašanja narodne poezije. Branku i kasnijim romantičarima
mnogo je bliža metrički raznovrsnija narodna lirika, ali ne toliko patrijarhalna, vukovska "ženska pesma" koliko ona
poluseljačka-poluvaroška poezija prečanskih krajeva, koja se Vuku nije dopadala. Narodna pesma samo je jedan od
izvora u stvaralaštvu romantičara. Razvoj romantičarske poezije, uprkos povremenim vraćanjima narodnoj pesmi kao
ishodištu, u stvari pokazuje stalnu tendenciju udaljavanja od narodne poezije i istovremeno približavanja evropskim
pesničkim tokovima. To se ispoljilo na svim planovima poetske strukture, u tematici, izrazu, versifikaciji. Naročito su
značajne metričke inovacije romantičara, pre svega uvođenje jampskog stiha. Jamb ne odgovara trohejskoj prirodi
srpskog jezika te se po pravilu ne javlja u narodnoj poeziji. Romantičari ga grade na veštački način i time izazivaju
čitavu malu revoluciju u srpskom stihu. Podražavanje deseterca i drugih oblika narodnog stiha, na jednoj, i uvođenja
jamba, na drugoj strani – to su dve suprotne granične tačke koje obeležavaju raspon unutar kojeg se razvija i ostvaruje
srpska romantičarska poezija.