Osnovne karakteristike narodne (usmene) književnosti:

1. USMENOST- kao način izvođenja

2. KNJIŽEVNE FUNKCIJE

3. PROMENLJIVOST

4. PRVOBITNI SINKRETIZAM (povezanost različitih vidova umetnosti)

5. UJEDNAČENOST KOLEKTIVNIH SHVATANJA

6. PRISUSTVO INTERNACIONALNIH MOTIVA

7. OBLIKOVANJE POSEBNOG KNJIŽEVNOG JEZIKA

Osnovne osobenosti usmenosti – usmeni vid komunikacije je jedna od osnovnih odlika usmene
književnosti; tip komunikacije koji podrazumeva neposredan kontakt između izvođača i žive publike, bez
posredovanja bilo kakvih zvučnih, vizuelnih medija.

Folklor – kao komunikacijski čin-> davalac informacije je istovremeno i interpretator i stvaralac. Albert Lord:
on je ranije morao biti i primalac informacije, izvodjenje, stvaranje i prenošenje je čin koji se odvija
istovremeno. Javna manifestacija.

Sinkretizam, Sinkretičnost – govorimo o vecem ili manjem stepenu sinkretičnosti

OBREDNE PESME (DODOLSKE pesme = uključivenje muzike, plesa, obreda; KRALJIČKE pesme = imaju
rudimentarne oblike dramske umetnosti + podela uloga). Zapreteni (sakriveni) tragovi davnog magijskog
pogleda na svet. Magijska moć reči ili određenih postupaka. -> Dz. Frejzer ,,Zlatna grana“

I IMITATIVNA magija ili HOMEOPATSKA magija = slično proizvodi slično (posledica proističe iz uzroka)

II DODIRNA magija ili PRENOSNA magija = stvari koje su jednom bile u kontaktu, povezane su i kasnije
kada su razdvojene.

*Dodole = devojke, devojčice (jedna devojka se skine potpuno gola, prekrije se lišćem, zelenilom i ide od kuće
do kuće kako bi je domaćice polile vodom) - imitativna i dodirna (prenosna) - magija istovremeno u smislu
izazivanja kiše. *1818. god. ,,Srpski rečnik“, Vuk S. Karadzić->

,,Mi idemo preko polja, oj dodo, oj dodole,

a oblaci preko neba oj dodo, oj dodole..“

–> paralelizam u pesmi koji ukazuje na spoj neba i zemlje da bi se izazvala kiša. *Zmajeviti junak (Vuk
Grgurević Branković)- mitski podstrek se aktivira u određenim situacijama (u borbi ili prilikom smrti junaka).
*Prekoračenje, odnosno kršenje tabua (kada zena junaka naruši tajnost lečenja junaka, ex. pogleda kroz vrata
koja su joj zabranjena).
Epske pesme se izvode uz odredjeni instrument- gusle.

Ujednačenost kolektivnog shvatanja- Patrijarhalna kulturna zona (dinarski tip). Ideal devojačke lepote u
lirskim narodnim pesmama (rumenilo obraza, stas kao jela, smerno držanje, duge trepavice...)-> EPITET,
POREĐENJE, METAFORA. Ideal muške lepote:

I Ive jaše kroz orašje.

II Ive li je? Sunce li je?

III Konjik li je? Vila li je?

IV Uzda li je? Zvijezda li je?

V Sedlo li je? Srebro li je?

-> vila, sunce, zvezda... Ornamentalni deo koji podrazumeva ideal muške lepote: uzda, sedlo, srebro. U
Vukovim pesmama pojavljuju se mane koje su zapravo antiobrazac (mana korenspondira sa vrlinom).

ERLANGENSKI RUKOPIS je važan izvor, nastao u 18. veku na terenu vojne granice u Nemačkoj u gradu
Erlangenu (oko 1720.g.) u univerzitetskoj biblioteci. Sve pesme odavde su lirsko-ljubavne pesme. Ovde se
uviđa jedna posebna estetika koja promoviše principe čulnosti kao poželjne obrasce ponašanja. U jednoj pesmi
devojka zapali grad očima od ljubavne zudnje. *Mitski podtext i sexualna aluzivnost u ovim pesmama.

Izraz -> ustaljenost izražajnih sredstava: Jedna stalna tendencija za ujednačenosću izraza i stila.

Formule, formulaičnost -> bitna obeležja dela usmene književnosti. O ovome govorio i Vladimir Prop,
,,Morfologija bajke“ (analiza bajke). Međutim, o ovome govore i Milman Peri i njegov ucenik Albert Lord,
zajedno su utvrdili čuvenu TEORIJU FORMULE: kliše nije vrednosno negativna kategorija. Različiti nivoi
texta: tipski likovi -> kao Era u kraljičkim pesmama; maćeha i pastorka u pripovetkama o progonjenoj devojci;
najmlađi brat u bajkama. Tipične osobine tipskih junaka.

Promenljivost u delima usmene knj: postojanje VARIJANTNOSTI kao jedinog načina života usmene knj.
IMPROVIZACIJA- nužno tehničko sredstvo, služi izvođaca da se odmori, da nadje i usmeri misao. Imp. je
nužnost, svako izvođenje je neponovljiv umetnički čin. Filip Višnjić je sam pisao pesme o Prvom srpskom
ustanku. Pesma ,,Boj na Mišaru“ (odigrao se 1806.g.) u 2 varijante. U manastiru Šišatovac u Sremu, Vuk K. je
zabeležio ovu pesmu od arhimandrita Lukijana Mušickog. I jedna i druga varijanta ove pesme nastaje od Filipa
Višnjića.

Jezik -> jezik dela usmene književnosti nije isto sto i narodni jezik. To nije svakidašnji, kolokvijalni jezik vec
pesnički ili književni jezik, zato sto poseduje izgrađenu leksiku, uređenost versifikacije, versifikacijska pravila.
4+6=deseterac trohej i daktil se smenjuju u epu. Trohejski deseterac -> naglašen neparni slog. Posebna
sintagma, inverzija, arhaični izrazi. Tačno uređena pravila. *Razlika između Njegoševog deseterca i guslarskog
deseterca: u ,,Gorskom vijencu“ pomeranje cezure iza 6. sloga, opkoračenje, upotreba rime i izgrađenost
poetike, ritmičke i intonacione zakonitosti.

Pojam VARIJANTE -> promenljivost, varijantnost – jedino postojano i stalno u narodnoj (usmenoj)
književnosti. R. Jakobson i P. Bogadirjov – članak ,,Folklor kao naročit oblik stvaralaštva“. Ne uzimaju se
motivi, poreklo motiva kao razlika vec vid komunikacije, proces usmenog i recepcije usmenog dela. Fenomen
AUTORSTVA: razlika izmedju pisanog i usmenog dela

IZVOĐAČ – DELO – PUBLIKA

Sam način izvođenja usmene komunikacije podrazumeva tesnu interakciju između izvođaca i publike
(uzajamnost komunikacije i reverzibilnost informacije). Izvođenje je zivi neposredan proces usmene
komunikacije, pri čemu se izvođenje i prijem dela odvija.

De Sosir -> podela na jezik (LANGUE) i govor (PAROLE). Jezik je skup određenih principa, postoji
potencijalno, van konkretnih ucesnika. Govor je konkretna materijalizacija u konkretnom tekstu (neponovljiva
usmena komunikacija).

IZVOĐAČ - DELO - PUBLIKA

proces stvaranja ->proces rekreacije

Pojam TRADICIJE -> suma usmenog znanja. Eliotovsko shvatanje tradicije i individualnog talenta. Jakobson i
Bogatirojv uveli pojam PREVENTIVNE SENZURE SREDINE. Vuku je to opisao Joksim Bandula (Vukov
deda). Pesme lokalnog karaktera ne prenose se dalje: ,,Đe postaju tu i ostaju“ ; dok pesme koje pevaju o važnim
događajima i znamenitim junacima prenose se dalje.

PISANO DELO USMENO DELO

-> uvek autorsko delo, autorskog tipa -> samo ono delo koje je usmeno izvedeno

-> po pravilu stvara pojedinac, makar i pod -> dela kolektiva, različiti pojedinci prenosili iz
pseudonimom različitih društvenih slojeva

-> govorimo o VERZIJAMA nekog dela koje vrši sam -> VARIJANTNOST- jedna od osnovnih odlika
autor sve do KONAČNE verzije nakon čega počinje
proces čitalačke recepcije

-> delo počinje svoj sopstveni zivot -> imalo svoj život kraće ili duže
I usmena dela uvek stvara jedan pojedinac na samom pocetku (individualno poreklo) ali ta dela ce postati
narodna samo ako se u proces recepcije i prenosenja uključi više činilaca. Pojedinac je uslovljen kolektivom i to
na 2 nivoa ili 2 ravni:

DIJAHRONIJSKA ravan= kolektiv formira tradiciju jedne zajednice

SINHRONIJSKA ravan= kolektiv prihvata ili ne prihvata određenu konkretnu tvorenu.

INDIVIDUALNO KOLEKTIVNO

(uzajaman i povratni odnos). Izraziti kreativni stvaraoci vrse prodore i pomake u menjanju normi; pomeranje
tradicije u dijahronijskoj ravni. U usmenoj knj. autorstva u pravom smislu reci nema. Nema autora u smislu u
kom ga poznaje pisana knjizevnost. Sam pojam autorstva je suvišan sa stanovišta strukture dela i poetike
folklora, a ne zato sto autor ne postoji. Vuk: ,,U narodu niko ne drži za kakvu najstariju ili slavu novu pjesmu
spjevati; svaki odbija od sebe i kaže da je čuo od drugoga.“ Zato ne govorimo pesnik vec narodni pevač,
narodni kazivač i sl. 3 Osnovni činioca koji uticu na trajanje usmenog dela:

I DAROVITOST (kreativnost izvođaca)

II samo STILSKO-IZRAZAJNO i TEMATSKO-MOTIVSKO bogatstvo tradicije

III ZAINTERESOVANOST i AFINITETI SREDINE koja učestvuje u procesu recepcije usmenog dela.

Albert Lord, američki folklorista, delo ,,Pevač priča“ rekao je da je upravo pevač istovremeno sama tradicija i
individualni stvaralac. On je tradicionalni umetnik stvaralac (njegov izraz), dakle njegov tradicionalni stil ima
takodje individualnost. Kada zapišemo usmeno delo dešava se sledeće: zapisivač usmenog dela beleži jednu od
mogućih realizacija određenog dela, a briše sve ostale varijante koje su u ovoj sadržane. Pojmu autora se najvise
priblizio Filip Visnjic (sam je spevao ustanicke pesme, ali to nije dovoljno da bismo rekli da je on pravi autor).
Njegove pesme sadrže formule i obrasce (usmeno obrazovanje kod njega) pa onda nije autor u pravom smislu
reci. Interpretator usmenog dela ima vlastitu interpretaciju tradicije, koju će oblikovati na osnovu zakonitosti
same tradicije. Albert Lord smatra da je svaki izvođač u momentu izvođenja istovremeno i tvorac i improvizator
i publika i kritika. Za razliku od pisane književnosti gde su procesi stvaranja (pisac-delo) i recepcije (delo-
publika) jasno razdvojeni, u usmenoj književnosti rec je o reverzibilnom (povratnom) procesu: izvođač-delo-
publika odnosno publika-delo-izvođač. Stvaranje i recepcija se odvijaju istovremeno.

Zainteresovanost i afiniteti sredine- korektivno dejstvo tradicije. Priča o izdajstvu Vuka Brankovića (bitka se
odigrala na njegovom zemljištu, vodi antitursku politiku pre i posle bitke, skončaće u ropstvu, turskoj tamnici..
njegova osnovna krivica: sto je ostao živ nakon bitke). Mavro Orbin ,,Kraljevstvo Slovena“ (1601.) prvi put se
motiv izdaje vezuje za Vuka Brankovica ali vrlo posredno. ,,Kažu da je Vuk Branković izdao..“ Fizički sukob
između Miloša Obilića i Vuka Brankovića- svađa oko porekla i prvenstva muževa njihovih žena, VB vrebao
priliku da se osveti M.O. Minus postupak ->mitska nevera VB.

Vantekstovne umetničke strukture:

Pored texta usmenog dela razlikujemo i odredjene v.u.s. To je u vezi sa sinkretizmom (odnosno umetnički
oblici povezani sa drugim vidovima umetnosti). Prema američkom folkloristi Alanu Dandisu, granice izmedju
folklora i nefolklora označene su textom, texturom i kontextom.=> 3 osnovna nivoa analize usmenog dela. U
vanknjiževne elemente usmenog dela možemo svrstati- texturu i kontext.

TEXT -> ono što je pred nama fixirano i zabeleženo u jeziku. Elementi strukture, uvodne i završne formule,
stilska sredstva, elementi sižea i sl.

KONTEXT -> društvena situacija u kojoj će se ostvariti određeni text. Od promene kontexta menjaće se i text.
Vuk Karadžić je upoznao sakupljača Vuka Vrčevića (saradnik) i zbližio se sa njim za vreme svog puta u Crnoj
Gori i Boki Kotorskoj. Ostavio zanimljivo svedočanstvo o teškoćama prilikom sakupljanja ozbiljnih i čudesnih
pripovedaka - ,,teško je doći do njih jer se ne kazuju pred učenim ljudima, nego ako će je reći đevojka đevojci.“
Grujo Mehandžić (ponajbolji Vukov pripovedač) skupljao i beležio pripovetke. U Zemunskom lazaretu (vrsta
karantina, bolnice) ,,danju smo spavali, a noću pripovedali“.

TEXTURA -> podrazumeva neku vrstu načina interpretacije i to mimikom, gestovima, intonacijom, visinom
glasa. (van-jezički elementi koji se tiču same interpretacije i mogu biti vezani za sam usmeni text). Vuk:
,,šaljive priče ne izvode se samo rečima i micanjem celog života i rečima koje se ne mogu napisati“.

Petar Hektorović – prvi melograf na ovim prostorima, ostavio i notne zapise nekih od pesama; hvarski vlastelin
i pesnik – 16. vek. (1555. napisao; 1568. izdato) spev ,,Ribanje i ribarsko prigovaranje“. Njegove bugarštice
izvođene su srpskim načinom. ,,Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“-> pesma bugarštica (pesma dugog stiha).
Od 15. do 18. veka bugarštice živele na jadranskom primorju i u Bosni i Hercegovini. Teško je etnički odrediti
pripadnost narodnih pesama. Kontext izvođenja: text izvođenja markiran određenim signalima odnosno
formulama.

Formule – posebno aktivne na graničnim pozicijama. Razdvaja text od kontexta ili od svega onoga sto text nije.
ex. ,,Bio jednom jedan...“ -> uvodna formula bajke. Mogu da nose i informaciju o žanru ali mogu i da ukazuju
na sižejni model. Formule nose oznaku o:

 žanru

 sižejnom modelu

 overavaju prohodnost izmedju texta i kontexta.

Kontekstualne formule- vrlo često na početku i na kraju usmenih proznih vrsta. TEXT_TEXTURA_KONTEXT
-> nerazdvojno povezani i čine celinu. *pesma ,,Zmija mladoženja“

VARIJANTA u uzem i sirem smislu.

Jedino što je stalno u usmenoj narodnoj književnosti je PROMENA (promenljivost), VARIJANTNOST.

Varijanta u najopštijem smislu jeste delo koje ne zavisi od drugog usmenog dela. Svako izvođenje usmenog
dela u tom smislu reči jeste varijanta. Varijantom u užem smislu zovemo delo koje od drugog dela preuzima
određenu strukturu i sižejne osobenosti, dakle zavisi od njega na određeni nacin, odnosno vezano je za njega.
Albert Lord ,,Pevač priča“ -> ,,svako novo izvođenje usmenog dela nije čak nova varijanta, vec je novo k.d.“
(zbog toga što ovde ne možemo govoriti o postojanju PRAVARIJANTE, IZVORNIKA koji bi bio variran). U
svakoj varijanti razlikujemo određene promenljive ili varijantne elemente i određene nepromenljive ili
invarijantne elemente. Izmenljivost svih elemenata strukture: od leksike preko određenih sintaksičkih celina
(stihovi...), preko pojedinih motiva (kao određenih najmanjih narativnih elemenata) preko variranja sižea i
nomenklature (funkcija junaka i sl.). Za određene pristupe u proučavanju usmenih knj. vezuje se ideja o
postojanju PRA-FORME ili PRA-VARIJANTE, pre svega kada je u pitanju proučavanje pripovedanja:

*MITOLOŠKI PRISTUP (škola) TEORIJA -> u kontekstu indoevropske zajednice naroda

*MIGRACIONA TEORIJA -> u kontekstu Indije (postojbina pra-forme u Indiji).

Za rekonstrukciju pra-forme bitne ideje Finske škole ili škole o poligenezi motiva. Ova škola uvodi pojam TIPA
=> označava okosnicu sižea za niz varijanti koje su međusobno povezane. Strukturalisti pak, u novije vreme
varijantu dovode u vezu sa pojmom sižea. Vladimir Prop ,,Morfologija bajke“ -> sve bajke posmatra kao
jednotipske, kao određeni lanac varijanti (bajke koje poseduju istu strukturu). Varijanta ,,Hasanaginice“ Gerhan
Gezeman. Radosav Medenica bavio se varijantnošću ,,Banović Strahinja“ (22 varijante). Nikola Banasević pisao
o Marku Kraljeviću. Ovo je za nas bitno zbog utvrđivanja poetike usmene knj. Vuk nije govorio o varijantnosti
ali je suštinu odredio na sledeći način. ,,Jedni pjesama različno pjevanje po narodu, pokazuje očevisno da sve
pjesme nijesu odma postale ovakve kakve su, nego jedan počne sastavi što kako on zna, pa poslije idući od usta
do usta raste i kiti se a kašto se i umaljuje (umanjuje) i kvari.“

Vuk varijante naziva ,,Opet to malo drukčije“ (opisno označavanje), nekada ponavlja i naslov pesme. Takođe
treba reći šta treba da se promeni da bi se govorilo o posebnim varijantama. * Varijanta ,,Hasanaginice“ u
Erlangenskom rukopisu, pesma br. 6.

Ono što je osnovno, da bismo govorili o varijantama jeste da sve imaju zajedničku tematsko-sižejnu opciju,
mada ni ovo ponekad nije dovoljno da bismo govorili o varijantama. * ,,Oranje Marka Kraljevica“
Improvizacija -> posledica samog usmenog procesa, javnog neposrednog izvođnja. Neponovljivost usmene
komunikacije. Stalna promena i izmenljivost. Ujedno i potreba kazivaca da se odmori i promisli (kao pauza,
odmor). Izuzetna kreativnost narodnog umetnika, kazivaca. Različiti tipovi improvizacije:

IZNUĐENA -> kada je neophodna

HOTIMIČNA (NAMERNA) -> uglavnom unapred pripremljena.

Varijante ne možemo vezati za tačno određeni žanr, ali možemo govoriti o varijantama koje imaju istu
tematsko-sižejnu jedinicu, ali se one mogu različito razvijati. ,,Zmija mladoženja“ -> 2 pripovetke i 2 pesme.

Činioci koji uticu na oblikovanje varijanata.

DIJAHRONIJSKA perspektiva -> prenošenje varijanti kroz vreme; važna za shvatanje promena i tumačenje
geneze. Epska biografija Marka Kraljevića u Erlangenskom rukopisu ,,Oranje Marka Kraljevića“ (oko 1729.)->
MK imanovan kao Arapin, hajduk, razbojnik, elementi koji su blizi realnosti. U Vukovoj zbirci ,,Oranje Marka
Kraljevića“ (poc. 19. veka)-> ovde je Marko prevashodno antiturski borac. *U predvukovskim zapisima (pre
svega u primorskim bugaršticama) lik Proklete Jerine je vrednosno neutralan; dok se u predanjim, Vukovim
spisima i Erlangenskom rukopisu ona negativno konotira. Despot Đurađ Branković pre svega negativno
predstavljen. Neverna ljuba, zla, pakosna ->Prokleta Jerina kod Vuka i u Erlangenskom rukopisu. *,,Starina
Novak i knez Bogosav“ -> SN se odmetnuo u Hajduke zbog Jerininog zuluma, pesma iz III Vukove zbirke.
*,,Popevka od Svilojevića“ -> bugarštica iz 17. veka jedna od najstarijih i najlepših bugarštica. U vremenu se
najbrže menja nomenklatura (imena junaka, lokalizacija gradova...). Tri junaka (ugarskih) od kojih jedan ne
pripada tom krugu (,,Popevka od Svilojevića“)-> krug pesama o drugom Kosovskom boju (1448.) katastrofalan
po srpsku vojsku koju je predvodio Sibinjanin Janko -> istorijski Janoš Hunjadi (otac Matije Korvina, budućeg
kralja Ugarske) Mihajlo Svilojević-> Mihalj Silađi

Sekula Banović (dete Sekula)-> slavonski ban Jovan Sekelj. Marko Kraljević je svojom epskom popularnošću
istisnuo iz pesme Sibinjanin Janka. Pojava Starine Novaka uticala je na to da se promeni sižejni model. Sa
druge strane, dolazi do promena imena, a sižejni model ostaje isti. Marko Kraljević i zajedno sa njim Nejačak
Ognjan. Zmaj Ognjani Vuk je u tradiciji sestrić MK, kao što je to slučaj i sa Sibinjanin Jankom i Sekulom (ujak
i sestric).

SINHRONIJSKA perspektiva -> prenošenje varijanti kroz prostor. Pesme o bratoubistvu koje se vezuju za
hrišćanske i muslimanske junake.

,,Mujo i Alija“ (II Vukova zbirka); ,,Milan beg i Dragutin beg“ (II Vukova zbirka). Bitna promena u sižejnom
modelu zbog izmene nomenklature. ,,Pokrsti je i venča je za se...“(otimaju se Turkinje, preobražavaju u
hrišćansku veru). U krajišničkoj epici (pesmama) Muslimani otimaju hrišćanke. Ilija Smiljanić, uskočki prvak,
bio oženjen muslimankom iz ugledne porodice kojoj je hrišćnsko (pokrsteno) ime Kata. ,,Ženidba Dušanova“
(II Vukova zbirka) ženidba na daleko, obično verski suprotstavljene sredine junaku. ,,Latini su stare varalice“.

,,Zbirka narodnih pripovedaka“, Vuk-> ,,Pepeljuga“: sreće princa na liturgiji u crkvi. ,,Zmija mladoženja“(II
Vukova zbirka) postoje 2 pripovetke i 2 pesme. ,,Dioba Jakšića“-> u srpskoj varijanti sukobljavaju se oko
konja i sokola; u crnogorskoj varijanti svađaju se oko ovaca. *IZVOĐAČ *ŽANR

Varijante nisu i ne moraju biti vezane za jedan žanr.To vidimo na primeru ,,Zmije mladoženje“. Šire narativne
tvorevine: izreke, poslovice, zagonetke, pitalice. Teže se menjaju narodne lirske pesme. Negde su fiksirane
sinkretizmom i melodijskom pratnjom. Najsporije se menjaju obredne i običajne pesme (jer su fiksirane
obredima). BASME-> ako se promeni reč menja se smisao, mora da ima tačno određeni kontekst i mora biti
tajna inace nece biti delotvorna (magijska moć reči). Duži oblik se teže menja. Pesma starca Milije ,,Ženidba
Maksima Crnojevića“ (II Vukova zbirka)-> predložak za dramu Laze Kostića ,,ZMC“. Najbrže se menjaju
imena a najsporije motivi. Vuk: ,,Treba misliti i riječi namiještati, ali ne po svome ukusu nego prema svojstvu
srpskog jezika. “ Vuk je stilizovao narodne pripovetke. BASNE. ŠALJIVE PRIČE-> duže će se održati nego
recimo priče o životinjama (dvoepizodične ili viseepizodične) koje su najsličnije basnama ali su duže!
*,,Međed, svinja i lisica“-> priča o životinjama; pripovetka Tešana Podrugovića ,,Međedović“ (atipična bajka).
Estetička istovetnost:

*promenljivost, fluidnost, improvizacija, varijantnost

*obrasci koji sugerišu na stalnost, nepromenljivost (FORMULATIVNOST) -> sposobnost usmene knj. da
stvara formule, kao osnovu sredstva usmenog poetskog izražavanja, kao lična imena usmene tradicije.

FORMULA se može označitii terminima KLIŠE, OPŠTE MESTO, STAJAĆE MESTO. Iako je reč o
nepromenljivosti, ipak postoji dinamičnost. Definicija formule (na lat. PRAVILO ili PROPIS) proistekla iz
rešavanja Homerskog pitanja i odgovora na pitanje da li su ,,Ilijada“ i ,,Odiseja“ dela jednog genijalnog pevača
ili je reč o određenim pesmama, delima usmenog predanja koje je genijalni kodifikator spojio u jednu celinu.
Pravog i definitivnog odgovora nema. Milman Peri, harvardski profesor, i njegov učenik Albert Lord u 20. veku
odgovor potražili na našim prostorima (skupljali građu od muslimanskih pevača). Stil homerovih pesama ne
samo da je visoko razvijen i tradicionalan, nego je on i usmen - Peri. Stvorili su TEORIJU EPSKE FORMULE:
formula je grupa reči, koja se redovno koristi pod istim metričkim uslovima, da izrazi datu osnovnu ideju –
Perijeva definicija. Lord dodaje i ovo: Formulni izraz označava stih ili polustih konstruisan po obrascu formula.
Lord uvodi i pojam teme – u epskoj pesmi podrazumeva ponovljene događaje i opisna mesta u pesmama.

Formule kao ponavljanje grupe reci, stiha i polustiha, odražavaju određene ideje, prikaz, temu. Obrazac koji se
popunjava određenom građom. Tek onda kada ovlada tim obrascima, pevač može i da varira formulu i da je
menja. Kao primer - ustanička epika Filipa Višnjića, proces menjanja formula: ,,Od kako je gavran pocrnio nije
hajduk razbio svatova“ -> nesvakidašnjost nečega što treba da se desi. ,,Od kako je svet postanuo..“ Formule
date u određenim metričkim obrascima (trohejski –guslarski deseterac). Sama ideja formule sadržana je u jednoj
reci uglavnom: ,,pijana mehana“ -> mada je ovo vrsta pleonazma; tema je sadržana u skupu ideja. ex. pisanje
pisama (kada se junaci spremaju u boj) i okupljanje junaka -> takva tema u ,,Ilijadi“ je Ahilejevo opremanje.
*Peri i Lord akcenat prebacuju na pevača, posebno ističući dinamičnost formule i stvaralačku ulogu, moć
pevača u tom procesu.

Nemački slavista Alois Schmans (Aloiz Šmans) bio lektor u Beogradu, bavio se usmenom književnošću i
teorijom formule, dao vrlo podsticajne ideje. Formule= opšte tendencije unutar epskog jezika. Smatrao je da
postoje određeni morfološko-sintaksički modeli. U okviru bugarštica se bavio formulama. Odlike morfološko-
sintaksičkog modela: njegova jezička fleksibilnost (čvrsto ustaljeni jezički oblik); formula je povezana sa
jezikom, tipom i kompozicijom pesme (San kao formula -> San kao predskazanje; najčešće u uvodu- neko
sanja, posle ga neko tumači, a potom se san ostvaruje). Ovi modeli su pokretljivi i premestivi. Ovaj model je
rezultat apstrahovanja (ispuštanja određenih detalja u vremenu) i kondenzacije značenja (uz čvrstu jezičku
fiksaciju).

Formule: 1. imena, 2. radnje, 3.vremena, 4.mesta

Formule IMENA u epskoj poeziji predstavljaju kamen temeljac usmenog stila – Lord. Odredjeni elementi
konotativnosti i karakterizacije junaka. Roksanda –ime carskog porekla. Pesma o caru Dušanu koji se ženi
Roksandom; iz Aleksandride uneta u našu poeziju.

ex. ,,Poletela dva gavrana“ -> glasnici nesreće; jedna vrsta formule imena. ex. Zmaj Ognjeni Vuk –>
zmajevitost i ognjevitost junaka data je u imenu. Vrsta znanja samog imenovanja data kolektivu.

Formule RADNJE su najfrekventnije u inicijalnoj poziciji: ex. ,,Vino pije..“ ,,Knjigu piše..“ ,,Hvalio se Stojan
Čupić..“ -> vrsta dinamičkog obrasca kojim se pokreće radnja. + Formule pokreta.

Formule VREMENA – relacije u okviru kojih se odvija radnja. U funkciji izražavanja događaja. ,,Od kako je
svet postanuo..“,,Od kako je zora zazorila..“ – simulntanost naracije i radnje. + Formule svitanja (ni dan ni noć)
-> prolazno doba, aktivna su mitska bića u tom periodu ,,Još Zorica ne zazorila ni Danica lice promolila“ ,,Ni
zorice ni bijela danka“.

* Formule mogu biti mirnije ili dinamičnije poput mora, ispod čije površine ima raznih struja, talasanja,
dubinska značenja.

Formule MESTA određuju prostorno lokalizovanje junaka i radnje. ,,Sedi junak u Prilepu, pije vino“ (Marko
Kraljević). Svaki veliki junak ima i konja koji je vrlo važan za njegovo epsko značenje. Takođe junak je uvek
vezan posebno za neko mesto. Svojim junaštvom on će proslaviti to mesto. * Obratiti pažnju: Mirjana Detelić
,,Urok i nevesta, poetika epske formule“. Funkcija formule u sklopu oblikovanja kompozicije određenog teksta.
Formula kao obrazac koji se pojavljuje na određenom mestu u kompoziciji epske pesme, ima određenu
strukturu i funkcije koje vrši. Funkcije su najvidljivije na graničnim mestima (na početku i na kraju teksta):

1. Formule u inicijalnoj poziciji (uvodna formula) ukazuju na junake, vreme i mesto; markiraće siže i označiće
žanr.

2. Finalna formula (završna formula)

Na početku teksta formule imaju više funkcija: * signalna funkcija; * vremenska i prostorna konkretizacija
sižea; * izvođenje junaka na scenu. **** Finalne formule na određeni način korenspondiraju sa inicijalnim
formulama. Neka vrsta rezimea ispripovedanih događaja. One se mogu upotrebiti i u sklopu autorskih
komenatara kojima se procenjuje postupak junaka. *M. Detelić navodi nekoliko načina kako se uspostavlja
korelativni odnos između početka i kraja: odnos uzrok-posledica zatim ponavljanje iste radnje, vraćanje na istu
ličnost, na isto mesto i sl. Kada je reč o vezi sa uzajamnim modelom – opšte i posebne formule.

OPŠTE FORMULE – ne mogu se izvući konkretna uputstva o epskoj pesmi. Najčešće invokacije boga i
svetitelja. ,Mili bože čuda velikoga..“ ,,Vidi čudo prije neviđeno..“ ,,Vala Bogu, vala jedinome..“

POSEBNE FORMULE – nisu posebno emancipovane od sižejnog postupka ,,Vino pije..“ ,,Boga moli..“.
Mada su najvidljivije u epskoj poeziji, mogu se sretati i u drugim žanrovima.

U epskoj poeziji uopšte: OPŠTE formule (vezane za različite žanrove usmene knj.), LOKALNE formule
(vezane samo za određeno delo ili tip dela), formule ŽANRA (karakteristične za pojedine žanrove).

Formule BAJKE ex. ,,Bio jednom jedan car.“ (-> formula žanra) povezane sa jezikom, stilom i kompozicijom
kao i u epskom delu. Uvodna formula bajke ,,Bila tri sina..“ -> trodelna kompozicija, utrostručavanja. Maćeha i
pastorka -> formule u vezi sa tipom bajke (pripovetka o progonjenoj devojci). Nosioci formulativnosti u
BASNAMA su sami junaci odnosno likovi, oni nose određena značenja, dok je u PRIČAMA O
ŽIVOTINJAMA potrebno objasniti odnose među životinjama, objasniti same životinje. NOVELA -> nije
dovoljna samo uvodna formula već se ta formula mora i naknadno objasniti. PREDANJE -> već u uvodu se
postavlja granica između pripovedača i same priče: ,,Kažu ljudi“

,,Veruje se..“ ,,Pripoveda se.. “Osnažuju verodostojnost pripovedanja, sam završetak koji je u obliku poslovice
ili izreke. ,,Kud će veštica do u svoj rod“. U finalnim formulama gnomski sažeto iskustvo. Finalna formula
bajke izražava srećan kraj. Stepen distance u PRIPOVETKAMA ,,I laž čuo i laž kazao i bog mi te veselio. “U
ŠAljIVIM PRIČAMA teško se može govoriti o formulama, vrlo su fleksibilne ako postoje. Oštar završetak ->
uneta finalna formula.

OSNOVNI NIVOI FORMULATIVNOSTI –sposobnost usmene knj: sadržinski i izražajni nivoi (oblici)
formulativnosti.

1. SADRŽINSKI nivo (oblik) formulativnosti -> određeni tematsko-sižejni sklop usmenog dela. Motivi kao
najmanje sadržinske jedinice koje se u različitim delima odražavaju u celovitom obliku. ex. rodoskrvnuće;
pripovetka o progonjenoj devojci; čudesno začeće; životinje pomagači u nevolji; Lenorin motiv (po našoj
tradiciji: odvodi braću u smrt); oživljavanje umrlog, potraga za nevestom i sl.
 Sklopovi motiva – elementi koji upućuju na određene fabule. Povratak muža na svadbu svoje žene
,,Ropstvo Janković Stojana“, ženidba sa preprekama (sižejni model) oslobađanje iz tamnice, traganje za
sestrom. Varijante. Tipski likovi -> upućuju na često korišćenje formulativnosti (Arapin –protivnik; Maćeha,
neverna zena) Tipski lik trećeg brata ili oklevetanog junaka (Miloš Obilić, Hektor, Ajant još pre.., oklevetani
junaci u priči o Nibelunzima). Teme ustaljeni određeni opisi (određenih situacija) megdani, naoružavanje
junaka, preoblačenje -> posebno u pripovetkama i novelama. Etnološki elementi (običaji, verovanja, etičke
norme..) šta se valja i šta se ne valja; svadba kao obred prelaska; elementi kumstva, pobratimstva -> neverni
pobratimi ,,Bajo Pivljanin i Beg Ljubović“; skuđenje devojke = loše pričati o devojci, unišiti joj devojačku
sreću. Pročitati bugaršticu: ,,Zmaj Ognjeni Vuk i Ban Pavo Stremljanin“

2. IZRAŽAJNI nivoi formulativnosti: stilsko-izražajna sredstva, sintaksički obrasci, određene kompozicione

sheme, leksički obrasci i sl. Određena sredstva koja se koriste u komponovanju stilskog dela tj. deo su
kompozicije (od zvukovnih obrazaca do određenih kompozicionih modela), posebnu pažnju posvećujemo
STILSKIM FIGURAMA - neke od najkarakterističnijih:

PONAVLJANJE – stilski i kompozicioni postupak koji spada u najstarije, stoji u osnovi magijskih formula,
određenih paralelizama, kontrasta) – na različitim nivoima strukture. Jedno od osnovnih sredstava građenja
epske pesme, najčešće gotovo doslovno određenih reči i stihova (u upravnom govoru) ex. ,,Ženidba Grujice
Novakovića“ (III Vukova zbirka)-> prolazak Grčića Manojla kroz zasede. ,,Ženidba Maksima Crnojevića“
(prilikom okupljanja svatova)-> jedna od najrazvijenijih pesama u narativnom smislu. *Ponavljanje kosovske
kletve (zakletve)-> obavezujuća; -> izvanredno kompoziciono rešenje, sve je usmereno na redukovanje naracije
da bi se snažnije istakla karakterizacija junaka, stilski postupci.. U epici se ponavljanje vrši na više načina:

govor se prenosi u govor G>G

govor se prenosi u radnju G>R donekle ,,Banović Strahinja“

radnja se pretvara u govor R>G ,,Carica Milica i Vladeta vojvoda“

,,Boj na Mišaru“ (IV Vukova zbirka), ,,Ženidba od Zadra Todora“ (III Vukova zbirka). Često se javljaju
varijacije u ponavljanju.

U ravni određenih zvukovnih figura (obrazaca) se javlja ponavljanje: ANAFORA;

EPIFORA - ,,Prođoh kroz goru..“ (Erlangenski rukopis, br.40)

ANADIPLOZA – ponavljanje na kraju stiha i na početku sledećeg - ex. Erlangenski rukopis, br.11; ,,Seja će za
brata sitan vezak vesti,/sitan vezak vesti..“ (I Vukova zbirka, br.306);

Ponavljanje podrazumeva i određene varijacije koje su semantički funkcionalne: ,,Sunce nam je na zahodu brzo
će nam proć’..“ -> svatovska pesma (I Vukova zbirka, br.59).

REFREN – u lirici relativno retka pojava. U nekim obrednim pesmama (dodolske pesme, koledarske pesme,
tužbalice).

PRIPEVNI PRILOŽAK ili REFREN koji po Bogišiću nema neku važniju funkciju, osim muzikalni karakter
(izvođacku funkciju)-> ovo nije potpuno tačno pošto refren često može imati simboličku funkciju. Kod dobrih
pevača ponavljanje (refren) nikad nije besmisleno već uvek ima neku funkciju. U ravni opisa muške i ženske
lepote često imamo i ponavljanje i poređenje.

EPITET – odnosi se isključivo na određeni pojam, svojstveno pojmu. Epiteton, grc.= dodatak. U usmenoj knj.->
STALNI EPITET spada u izražajni nivo formulativnosti. Najčešće pridev ex. verna ljuba, časni krst, visoka
gora (zelena gora, čarna gora), čarne oči, gizdava devojka, crna zemlja. *Imenice u ulozi prideva: ex. ruka je
desnica, devojka je lepota, Ilija je gromovnik i sl. DVOSTRUKI EPITET – pojavljuje se i u lirici ali i u epskoj
poeziji ex. junačka crna zemlja, duboko sinje more, vitez konj dobar. Zlatokrila utva-> u ,,Diobi Jakšića“
mitska konotativnost, ne da se uhvatiti, nije samo patka, ptica već i neko posebno biće. Ovca je sviloruna u
pesmi dobrih želja. Vila je belog grla (bijelogrla vila), Kostolomno koplje i sl. Zmaj Ognjeni Vuk -> često se
epiteti nalaze u ravni nomenklature. Epiteti kojima se označavaju boje (važna simbolička funkcija). Stalni
epiteti mogu označavati i nešto što je stil pevača. Filip Višnjić često ukazuje na epitete koji se mogu spoznati
čulom vida ex. Vukašin je žurav (žgoljav). Jerina je prokleta.

SLOVENSKA ANTITEZA ima tročlanu strukturu:

1. pitanje + alternativa pitanja

2. negacija na sva alternativna pitanja

3. pravi odgovor.

Rasprostranjena je kod slovenskih naroda, ali je srećemo već kod Homera -> DIJALOŠKA ANTITEZA
(pojavljuje se u govoru junaka). METAFORIČNA slovenska antiteza -> javlja se iz perspektive pevača.
,,Ženidba Milića Barjaktara“ (II Vukova zbirka). Najčešći primeri iz balada. Izuzetno stabilna i harmonična
struktura slovenske antiteze -> zahtevna struktura; obuhvata najčešće kompoziciju cele pesme (u baladama) dok
se u epskim pesmama javlja u uvodu. Naziva se još i NEGATIVNO POREĐENJE (javlja se negde između
poređenja i metafore). Da bi se nešto moglo kontrastirati potrebno je da postoji veza između elemenata koji se
kontrastiraju -> sličnost.

Na ponavljanju su zasnovani poređenje i paralelizam.

POREĐENJE -> posebno aktivno u opisima (ex. muške i ženske lepote). Podrazumeva dovođenje u vezu
određenih pojmova (kopula -> KAO). U izrekama najjednostavnije poređenje u tužbalicama: ,,Zakukala kao
kukavica a prevrće se kao lastavica“ -> predskazanje nesreće, let ptica ima moć proricanja. Poređenje je u
funkciji psihološke, etičke karakterizacije.

PARALELIZAM (predstavlja u teoriji AKTIVNO POREĐENJE) počiva na određenoj vrsti ponavljanja.

Veselovski- paralelizam je vrlo stari stilski postupak (psihološki paralelizam) kojim čovek projektuje svoja
osećanja na prirodu koja ga okružuje. Leži u osnovi lirske poezije (obredne i običajne lirike) u sebi krije
animistički pogled na svet. Poređenje (upoređivanje) elemenata unutar ,,Početak bune protiv dahija“
(paralelizam delova) -> srpska perspektiva i turska perspektiva. Na nivou kompozicije -> u pripovetkama o
progonjenoj devojci, u bajkama o maćehi i pastorki. Paralelizam se javlja na različitim nivoima: na
semantičkom nivou i u gradjenju kompozicionog modela u epskim pesmama. U epskoj poeziji: METAFORA,
ALEGORIJA i METONIMIJA.

Usmene vrste zasnovane na ALEGORIJI: šaljive pesme, basne, epika, slika ,,pada zlatne jabuke“.
METAFORE -> razvijene u lirici, vezane za pojmove iz biljnog i životinjskog sveta (sveta prirode), i apstraktne
metafore, odnosno metafore vezane za apstraktne pojmove. ,,Devojka u Sunce obučena, a Mesecom opasana.“
Metafora ima i u epici. Metafora plamena vezana za nebo. (Višnjićeva ustanička epika).

RODOVI I VRSTE USMENE KNJIŽEVNOSTI. KNJIŽEVNA GENEALOGIJA.

U najopštijem smislu narodnu knj. možemo podeliti na:

1. LIRSKE PESME (LIRIKA)

2. EPSKE PESME (EPIKA)

3. USMENI PROZNI OBLICI

Drama kao rod nije zastupljena u usmenoj knj. mada rudimentarni dramski oblici postoje u pojedinim vrstama.
U posebnu vrstu smeštamo KRATKE GOVORNE OBLIKE u koje spadaju: poslovice, zagonetke, pitalice,
izreke. Prelazni oblik između lirike i epike činile bi LIRSKO-EPSKE PESME. Usmeni prozni oblici se dele na
pripovetke i predanja. Osnovna tri roda usmene knj. imaju različitu formu: pripovetke i predanja su
NARATIVNI oblici u PROZI; epske pesme i delimično lirsko-epske pesme spadaju takođe u NARATIVNE
žanrove ali u STIHU; lirske pesme su spevane u različitim STIHOVIMA (4-14 slogova).

Najčešći lirski stih je 8-erac. Tu je i lirski 10-erac (5+5). Lirski 13-erac, poznat je i poljski 10-erac; 6-erac i sl.

Epske pesme delimo na: deseteračke pesme-> trohejski guslarski 10-erac (4+6) osnovni metar je trohej;
bugarštice -> pesme dugog stiha, rastegljiv stih, najčešće 15 ili 16 slogova, može biti kraći ili duži stih. Uz
bugarštice često idu PRIPEVNI PRILOŠCI (najčešće 6 slogova) ili REFRENI. osmeračke pesme->
(osmeračka epika u kolu) junačke poskočice ili kolske pesme (pesme od kola).

Polazimo od Vukove periodizacije i sistematizacije građe:

* već u I Pesmarici -> 1814.-> ,,Mala prostonarodna slaveno-serpska pjesnarica“ izdvojio je: LjUBAVNE
PESME -> koje se ženskim glasom pjevaju i MUŠKE PESME -> pjesme koje se mužestvenim poznatim
serbskim glasom uz gusle pjevaju i u sebi kao povjesti sodržavaju. Zapravo je ovo podela na muške pesme i
ženske pesme. *** ŽENSKE PESME su zapravo: PESME LJUBAVNE i RAZLIČNE ŽENSKE.

* II Pesmarica-> 1815.-> ,,Narodna srbska pjesnarica“, tu već koristi i termin pesme ljubovne i različne
ženske pesme ali i JUNAČKE PESME koje će koristiti i u drugim zbirkama.

* NARODNE SRPSKE PESME I, predgovor srbskih narodnih pesama lajpciškog izdanja iz 1824. Ovde je
pesme podelio na JUNAČKE (koje ljudi pjevaju uz gusle) i na ŽENSKE (koje pjevaju ne samo žene i djevojke,
nego i muškarci, osobito momčad i to najviše po dvoje u jedan glas.) Vuk- ,,Ženske se pjesme pjevaju radi
svoga razgovora a više se gleda na pjevanje nego na pjesmu“. ,,Junačke pjesme se pjevaju da drugi slušaju,
najviše se gleda na pjesmu.“ -> ženske pesme se pevaju da zabave i razonode, dok junačke pesme imaju
društvenu ulogu, usmerene su na priču, fabulu.

PJESME NA MEĐI -> prelazna vrsta izmedju ženskih i junačkih pesama. Ovako ih Vuk definise: ,,naličnije
na junačke nego na ženske ali bi se teško čulo da ih ljudi pjevaju uz gusle (već ako ženama) a zbog dužine ne
pjevaju se ni kao ženske, nego se samo kazuju.“ Nazivaju se još PRIPOVEDNE PESME (PRIČALICE),
balade, romanse.
Za pojedine vrste lirike uzeo je u obzir i mesto gde su žive. NAMENA; NAČIN IZVOĐENJA; MESTO.

Objavio 100 lirskih pesama (mada ih naziva ženske). Tu su sve pesme ljubavne, samo su 3 svatovske. U I
pjesmarici 108 pesama -> među njima 8 muških pesama i ,,Hasanaginica“ mada je u mnogome izmenio
Fortisov tekst; +97 ljubavnih pesama +3 svatovske pesme. Sve svatovske pesme (odnosno dobar deo) u I
pjesmarici objavljene su po sećanju. Od 1814. do bečkog izdanja (1864.) nije objavljivao ,,Hasanaginicu“, već
je opet objavio tek 1864. po Fortisovom tekstu, s tim što on dodaje 4 promene u tekstu.

,,O smrti Kulin kapetana“ -> varijanta Višnjićeve pesme ,,Boj na Mišaru“. Pored ljubavnih pesama objavio je i
10-tak PORODIČNIH PESAMA i 1 MITOLOŠKU PESMU-> ,,Izjeden ovčar“, a od OBREDNIH
PESAMA izdvojio je kao posebnu vrstu KRALJIČKE PESME i dao je 2 vrste PESAMA UZ RAD:
ŽETELAČKE PESME i PESME OD PRELA + dodao je jednu makedonsku pesmu ,,Ne rani rano na voda“
(prva štampana makedonska pesma). Vuk je podelio liriku na 7 vrsta; u lajpciškom izdajnju preko 400 pesama,
a u poslednjoj bečkoj klasifikaciji 1841. SRPSKE NARODNE PESME I lirske pesme podelio na 20 vrsta. Uveo
i MESTO kao bitno za klasifikaciju lirskih pesama ex. Peraške počašnice.

4 knjige bečkog izdanja: 1841; 1845; 1846; 1862. U bečkom izdanju je objavio oko 800 lirskih pesama.

Vuk je epsku građu razvrstao prema TEMATSKO-HRONOLOŠKOM kriterijumu i to na 3 osnovne grupe:

1. JUNAČKE PESME NAJSTARIJE do PROPASTI CARSTVA I GOSPODARSTVA SRPSKOGA:

svrstao u II knjigu-> obuhvataju period od 12. do 15. veka

2. PESME SREDNJIH VREMENA: od 15. do 18.veka, pevaju o hajducima i uskocima, III Vukova zbirka.
(Senjski uskoci. Kotarski uskoci.)

3. JUNAČKE PESME NOVIJIH VREMENA: pevaju o ustaničkim događajima-> I i II srpski ustanak i

crnogorske borbe za oslobođenje, druga polovina 18. veka i početak 19. veka

Vukova podela je najpre hronološka. Najstarije pesme -> o Nemanjićima, pa o Mrnjavčevićima, Marku
Kraljeviću, pa o Kosovskom boju, pa vremena despota, o Brankovićima, Jakšićima, Crnojevićima...

*Pesme o Sv. Savi u II Vukovoj zbirci, ali neke pesme su i u III zbirci.

Kada govorimo o lirskim pesmama, Vukova je podela dobra samo se mora izbaciti Klasifikacija po mestu, sa
gledišta savremene klasifikacije a treba ostaviti klasifikaciju. Savremena klasifikacija lirike -> 5 osnovnih vrsta:

1. OBREDNE ili OBIČAJNE pesme

2. POSLENIČKE pesme (pesme UZ RAD)

3. RELIGIOZNE pesme

4. PORODIČNE pesme

5. LJUBAVNE pesme (najobimnije)

Prof. Jovan Deretić -> njegova tipologija epike dosta se oslanja na Vuka. Epika:

1. VITEŠKA ili FEUDALNA epika

 2. ODMETNIČKA ili HAJDUČKA epika

3. GRANIČARSKA epika

4. OSLOBODILAČKA epika

Ne valja podela na cikluse koju je uveo Pavle Popović (previše naglašava hronološku odnosno istorijsku podelu
koja nije jedina; ta podela je neprecizna). Kada je reč o BALADAMA i ROMANSAMA one su i dan danas
prelazne vrste i teško je odrediti gde one tačno spadaju. Balade nastaju prožimanjem elemenata lirske, narativne
epske i dramske strukture; podela:

1. MITOLOŠKE balade

2. LEGENDARNE balade

3. ISTORIJSKE balade

4. JUNAČKE balade

5. PORODIČNE balade

6. LJUBAVNE balade

Na kraju I Vukove zbirke ,,Smrt Omera i Merime“ a na početku II zbirke pesme tipa legendarnih balada
,,Nahod Simeun“, ,,Sveci blago dele“, ,,Ognjena Marija u paklu“. Bajke u stihu ->,,Zmija mladoženja“. Suština
balade: čine je 3 elementa: LIRSKI, EPSKI i DRAMSKI; ali nisu ravnomerno zastupljeni!

USMENI PROZNI OBLICI:

Dele se na 2 osnovne kategorije: PRIPOVETKE i PREDANJA. Ova podela počiva na podeli koju je ustanovio
Jakob Grim na Märchen [merhen] i Sagen [zagen]. Na toj podeli narativne građe je zasnovana i Vukova podela
narodnih pripovedaka na muške i ženske. Grim je istakao da su Märchen (danas BAJKE) više poetične a
Sagen (danas SAGE) realističke.-> Jedan od osnovnih kriterijuma, kako Vuk deli pripovetke, je

1. udeo fantastičnog, odnos realističnih i fantastičnih elemenata;

2. dužina priče -> uslovno rečeno kompozicija; i

3. udeo humora u oblikovanju priče.

Vuk je PRIPOVETKE podelio (analogija sa podelom poezije) na MUŠKE i ŽENSKE -> zametak u ,,Srpskom
rjecniku“ 1818. (tu pominje m. i z. pripovetke). Vuk je predgovoru svoje zbirke narodnih pripovedaka iz 1853.
dao konačnu klasifikaciju i definiciju. ,,Ženske su pripovjetke one u kojima se pripovjeda kojekakva čudesa što
ne može biti.“ -> njima odgovara termin Märchen i gatka. *** Vuk koristi termine pripovetka, priča, gatka.
Poznaje glagol ’bajati’ ali ne koristi termin ’bajka’.

Muške su one pripovetke u kojima ,,nema čudesa nego ono što se pripovjeda rekao bi (kondicional) čovjek da
je zaista moglo biti.“ Mnoge su smešne i šaljive, i naglašava se da se mogu podeliti i na dugačke i na kratke. ->
imamo elemente: dužina, humor. Kada je reč o usmenim proznim oblicima možemo reći da je Vuk moderan.
Nabraja koje su muške pripovetke u zbirci iz 1853. ->,,Djevojka cara nadmudrila“ ,,Laž za opkladu“ ,,Đevojka
udovica i puštenica“ ,,Kralj i čobanin“ ,,Ko umije njemu dvije“ ,,Dva novca“ ,,Sve, sve ali zanat“ ,,Jedna
gobela (tocak) u kao (blato) a druga iz kala“. – Sve ostale su ženske pripovetke. Izdvaja kategoriju pripovedaka
,,NA MEĐI“ : kao što ima pesama za koje se ne može kasti da li su ženske ili junačke, ima pripovedaka koje su
između muških i ženskih. Vukovi kriterijumi podele su i danas relevantni. Prema kompoziciji (kriterijum
,,dužine“):

1. pripovetke i predanja sa jednostavnom ili jednoepizodičnom kompozicijom: basna, šaljiva priča, anegdota,
memorate (poseban oblik predanja, lična iskazivanja u 1. licu) ***MEMORAT ili MEMORATA

2. pripovetke i predanja sa dvoepizodičnom ili visheepizodičnom (složenom) kompozicijom: bajke, novele,

priče o životinjama, legendarne priče i fabulate (razvijena kazivanja, 3. lice).

ex. ,,Ero s onoga svijeta“, ,,Ero i kadija“ -> na osnovu elemenata kompozicije razlikujemo sta je u pitanju,
novele su razvijenije; novela ili šaljiva priča? jedini distinktivni element je dužina-> šaljiva novela!

Element fantastike:

1. muške (realističke): novele, šaljive priče i anegdote

2. ženske (fantastične): bajke, legendarne priče i (uslovno) priče o životinjama i basne.

Savremena klasifikacija- varijeteti: prof. Vido Latković, deli usmene prozne oblike na:

1. priče o životinjama i basne

2. bajke

3. novele

4. šaljive price

5. anegdota i ratničko-patrijarhalna anegdota. Kao posebnu grupu:

6. skaske i legende -> više odgovara termin ’predanje’

Rusi: ’volšebnaja skaska’ = bajka; ’skaska’ = šire od bajke, pripovetka.

1814. -> ,,Mala prostonarodnja slaveno-serbska pjesnarica“

1815. -> ,,Narodna srbska pjesnarica“

1823-1833. -> Lajpciško izdanje narodnih pesama:

1823. -> II, III zbirka

1824. -> I zbirka (ljubavne i različne ženske pesme)

1833. -> IV zbirka, Beč (zbog troškova štampana u Lajpcigu)

1823. napisan a 1824. objavljen predgovor I zbirci (po klasifikaciji građe – bitna poetička shvatanja).
Predgovor IV izdanju u
Beču dao ,,Račun od pjesama“ -> dao spisak pevača: Tešan Podrugović, starac Milija, starac Raško, Stojan
Hajduk, Filip Višnjić.. podaci o sakupljanju.

1841-1862. -> objavio Bečko izdanje = ,,Srpske narodne pjesme“, 4 knjige:

1841. -> 1. ženske pjesme

1845. -> 2. pjesme junačke najstarije

1846. -> 3. pjesme junačke srednjih vremena (hajduci i uskoci)

1862. -> 4. pjesme junačke novijih vremena (o vojevanju za slobodu, I i II srpski ustanak, crnogorske
borbe)

*Nakon Vukove smrti objavljeno državno izdanje (nije Vukovo!) – 5 knjiga. (Vuk – princip selekcije i
autocenzure). Zadržan je hronološki kriterijum, priređivač je Ljubomir Stojanović ; zajedno sa 4 knjige bečkog
izdanja -> ukupno 9.

**SANU -> objavljeni rukopisi u 4 knjige (odnosno 5 -> iz koje su uzimani izbori ,,Crven ban“..erotske,
skaredne pesme..)-> rukopisi koji nisu ušli u državno izdanje. Vukove zbirke su antologijski izbori!

1821. -> kao dodatak ,,Novinama srpskim“ Dimitrija Davidovića, a potom kao posebnu publikaciju, I zbirka
,,Narodne srpske pripovetke“ (12 pripovedaka i 166 zagonetki; žanrovski gledano sve pripovetke spadaju u
ono što je nazvao muške, realističke).

1853. -> II zbirka ,,Srpske narodne pripovjetke“ (50 – preovlađuju ženske pripovetke, dolazi do žanrovskog
zaokreta). *U oglasu gde je najavio izlazak zbirke i pozvao pretplatnike na pretplatu; izneo je važan programski
stav, šta hoće sa zbirkom: ,,Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti
ugled narodnoga jezika u prozi.“ Vršio je redakcije pripovedaka koje je dobijao od svojih saradnika. Obe zbirke
su izašle u Beču. Još u zbirci iz 1821. ,,u pisanju pripovedaka treba misliti i riječi nameštati“. ex. ,,Pepeljuga“
po sećanju; ,,Zmija mladoženja“ -> vrši kontaminaciju, za najbolju varijantu ->stilizacija.

Obrt (od muških ka ženskim) usled uticaja Jakoba Grima i podsticaja od Jerneja Kopitara. Jakob i
Vilhelm Grim su osnivači MITOLOŠKE teorije, koja je narodne pripovetke (a pre svega bajke, Märchen)
posmatrala kao ostatke razorenog mita -> sakupljanje usmene proze sa arhaičnim elementima. Pripovetka ,,na
međi“ -> postoje žanrovska mešanja, prožimanja ex. ,,Međedović“ od Tešana Podrugovića: elementi bajke,
predanja, šaljive priče, epske pesme. (br.1) ,,Nemušti jezik“ : bajka sa elementima basne i šaljive priče.. ;
,,Djevojka brža od konja“ : bajka – predanje. (Napomena: ,,Međed, svinja i lisica“ : priča o životinjama; priča o
kukavičluku, inverzija pojmova – časti, junaštva; odnos bahatosti i kukavičluka, humoristički elementi).

PREDANJE (Latković: skaska, legenda) posebna kategorija usmene proze; između kategorije verovanja i
usmene umetnosti reči. U klasifikaciji braće Grim (Grimm) odgovara odrednica Sagen, po kriterijumu
realističnosti ili verodostojnosti (suprotstavljeno Märchen). Terminološko određenje: legenda, skaska,
verovanje, kaža (od ,,kazivanje“).Vuk NIJE koristio termin ’predanje’ ali je u neobjavljenom rukopisu ,,Život i
običaji naroda srpskoga“ (objavljeno posthumno) ,,verovanja“ (-> predanja) podelio na 3 kategorije:

1. verovanje u stvari kojijeh nema – prema savremenoj klasifikaciji, kategoriji odgovara: mitološka,
demonološka predanja
 2. postanje gdjekojih stvari – savremeni termini: etiološka (o postanku običaja, verovanja, prirodnih
pojava), eshatološka predanja (o poslednjim vremenima, smak sveta).

3. junaci i konji njihovi – kategorija istorijskih i kulturno-istorijskih predanja.

4. legende i mitovi o bogovima i herojima – po međunarodnoj klasifikaciji (Vuk ne izdvaja kao posebnu
kategoriju!)

Kratki govorni oblici, kratke folklorne forme: ZAGONETKE (Vuk ,,gonetalica“ od glagola ,,gonetati“);
POSLOVICE (reč iz ruskog jezika)-> 2 zbirke: iz 1836. i 1849. ,,Srpske narodne poslovice“; IZREKE;
KLETVE; ZAKLETVE; BLAGOSLOVI; PITALICE i sl.

(Napomena: ZDRAVICE - ,,počašlice“ – stihovane svrstane u lirske vrste a nestihovane jednostavni oblici,
kratki govorni oblici.)

Šta bi bile pripovetke? određene narativne forme sa izgrađenom fabulom. Jedna od najzanimljivijih
pripovednih formi je ANEGDOTA (anegdotos, grc.- neizdat)= jednoepizodična kratka priča duhovite sadržine
sa poentom. Kao neka vrsta privatne istorije. (stav iz Antike: istorija počiva na anegdotama); zanimljivi detalji
iz privatnog i javnog života; podrazumevaju politički angažman. ex. dinastija Obrenović – anegdote
(Karađorđev govor) da ukaže na tamne strane karaktera (ubio oca, obesio brata). Teško je razlikovati je od
šaljive priče.

BAJKA (od staroslovenskog ’bajati’= pripovedati)-> visheepizodična usmena pripovetka, preovlađuju

fantastični elementi, povezana sa mitom i magijom, i ima zabavan karakter, po pravilu ima srećan kraj. Može se
približiti aktiviranjem više sile, iz tog određenog hrišćanskog mitološkog sistema (bog, anđeo i sveci),
legendarnoj priči. ex. ,,Pravda i krivda“, ,,Ko manje ište, više mu se daje“.

BASNA – jednoepizodična priča. Veoma je stara, nije samo usmena (prenosi se i u pisanom obliku); sa
izraženim elementima didaktičnosti (poučnim elementima). Obavezna je poenta u finalnoj poziciji. Još u Antici-
Ezop; LaFonten, Lessing, kod nas u 18.veku (prosvetiteljstvo) – Dositej Obradović. Narodne basne u 19. veku
sakuplja Vuk Vrčević iz Risna. Alegoričnost – osnovna osobina, junaci su nosioci određenih osobina.

PRIČE O ŽIVOTINJAMA – stare, imaju složeniju kompoziciju i didaktičnost nije do te mere naglašena.

MITOLOŠKA i DEMONOLOŠKA PREDANJA – gl. junak je natprirodno biće (za razliku od bajke). Čovek u
susretu sa natprirodnim izlazi kao gubitnik. Često zasnovana samo na opisu natprirodne pojave (vila, veštica) ili
proširene, 3. lice: ex. Predanje o mori u Vukovom životu i običajima..

ISTORIJSKA i KULTURNO-ISTORIJSKA PREDANJA – o pojedinim ličnostima i događajima koja navode

argumente ili dokaze za svoju verodostojnost. ex. ,,Miloševa skakala“, ,,Novakova pećina“ (naziv za određeni
lokalitet -> družine Starine Novaka).. u vezi sa Sv. Savom.. Za razliku od epske poezije ne prikazuju čoveka
kao nekog ko je heroj (aktivno oblikuje svoju sudbinu) nego kao onoga ko tu sudbinu trpi. Predstavljaju
čovekov lični doživljaj istorije. ex. Predanja o Marku koji je zakasnio na Kosovo ili o njegovom rođenju, smrti..
Sibinjanin Janko- potomak despota Stefana Lazarevića (to predanje stvara usmenu genealogiju), Milos Obilić.

ETIOLOŠKA PREDANJA – Kako je postala kukavica (u Životu i običajima), Vlašići – Kumova slama,
kornjača (kum poklopio tanjir sa jelom) -> ,,Život i običaji srpskog naroda“
***Pročitati:

- Pesme o Marku Kraljeviću iz II Vukove zbirke (2 tematska kruga: pre i posle boja):

- Uroš i Mrnjavčevići

- Ženidba kralja Vukašina

- Smrt Vukašina

- Sestra Leke kapetana

- Marko i Ljutica Bogdan

- Marko i vila

*iz starijih zapisa sve počev od:

- Marko i brat mu Andrijaš

- Ženidba kralja Vukašina vilom ->br.85, Bogišićev zbornik, 8-erci

- Marko i vila Mandolina ->br.176, Erlangenski rukopis

- Marko i vila ->br.18, Erlangenski rukopis

- Marko i Mina kosturanin ->br.7, Bogišićev zbornik, bugarštica

- Marko i Pilip Dragilović

- Marko i beg Konstantin ->br.140, Erlangenski rukopis

- Marko Kraljević i verenica ->br.4, Bogišićev zbornik

- Marko i Bosankinja devojka ->br.3, Bogišićev zbornik

- Opklada u vernost ljube Marka Kraljevića ->br.39, Bogišićev zbornik

- Nevera ljube Marka Kraljevića -> br.151, Bogišićev zbornik

- Marko i kci kralja Arapina ->br.5, Bogišićev zbornik

- Oranje Marka Kraljevića -> br.105, Erlangenski rukopis

- Marko pije u ramazan vino -> br.190, Bogišićev zbornik

- Marko i careva straža -> br.87, Erlangenski rukopis

- Marko sveti brata Andrijaša -> br.89, Bogišićev zbornik

- Jurišic Janko -> II Vukova zbirka

- Ženidba Đurđa Smederevca -> II Vukova zbirka

- Ženidba Ive Crnojevića -> br.188, Erlangenski rukopis

NAJSTARIJI ZAPISI I BUGARŠTICE:

Pomeni i Zapisi. -> POMENI su značajni jer pomeraju dijahronijsku perspektivu u davna vremena. Javljaju se
od 4. veka (pomeni o postojanju određenih vrsta usmene književnosti). Veliki broj pomena o postojanju
slovenskih pevača, rasprostranjenosti pevanja i narodnim običajima srećemo u delima vizantijskih istoričara
nakon 6. veka (nakon doseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo). Teofilakt Simokata, 7. vek-> pomen o
susretu sa slovenskim uhodama koje su Grci zarobili na spavanju i izjavili da se ne bave ratom nego samo
pevanjem (,,život biva miran i spokojan“, imali su muzičke instrumente – citru).

Pomeni o određenim čaranjima: Crnorizac Hrabar, kr. 9-poc. 10. veka-> ,,O pismeneh“ (=o slovima): ,,Sloveni
su gatali po črtama i rezama pre nego što su bili pismeni, budući da su bili Pagani“ (=pagani sonši).

Srednjovekovni zapisi: besede, propovedi, niz pomena (fragmentarnih zapisa) o postojanju određenih vrsta
narodne književnosti. ex. Bugarski sveštenik Kozma, 10. vek. u ,,Besedi“ -> pominje besovske pesme i pevanje,
njih se valja kloniti, pevaju se u narodu (to su paganske, prostonarodne ljubavne ili pesme mitološkog sadržaja -
> crkvi neprimereni sadržaj). Napada i paganske obrede, pominje gusle u ,,Besedi protiv bogumila“ (bogumili
su jeres koja pretenduje da ima svoje izvorno tumačenje hrišćanstva; na teritoriji Bugarske, Bosne ali i
Francuske, Italije; manihejsko učenje- o postojanju 2 izvora, Boga i Satane; verovali u postojanje 5. tog
izgubljenog jevanđelja.. Stefan Nemanja ih iskorenio!). Postojali su profesionalni svirači, pevači, glumci na
dvorovima srednjovekovnih vladara – u Dubrovniku, Raškoj, Zeti, na dvoru bosanskog kralja itd. *,,Letopis
popa Dukljanina“ = ,,Barski rodoslov“, 12. vek, sačuvan na latinskom jeziku -> srećemo motive poznate u
usmenoj književnosti (pre svega u epskoj poeziji i predanjima) ex. sukob oca i sina usled neprepoznavanja;
priča o zetskom kralju Vladimiru i kraljici Kosari i sl. * Žitija Sv. Save :

1.) Domentijan , pol. 13.veka-> sadrži pesme (događaji nakon bekstva Rastka na Svetu Goru), te pesme su
pevali neki ljudi ,,svetim duhom naučeni“ (problematično: šta je to bilo).

2.) Teodosije Hilandarac, kr. 13. veka-> Rastko je izrastao u dobroj veri .. izbegavao je ,,štetne pesme
mladićkih želja koje iscrpljuju dušu“ (lirske ljubavne pesme)-> ovo je pomen o postojanju određenih lirskih
vrsta. *Rastkov brat, Stefan Prvovenčani je uveseljavao blagorodnike (zvanice) sam, bubnjevima i guslama kao
što je običaj u samodrzaca.

Najstariji zapisani lirski stihovi kod nas sačuvani u 15. veku -1462.- u sudskim zapisima u Dubrovniku-> 2
stiha, 7.erac: ,,O Jelo, vita Jelo, / ne hod sama na vodu“ .

- O pevanju Bugarkinja, o magijskim formulama (ljubavnim bajanjima) – 15, 16. vek

Prvi sačuvani zapis jedne bugarštice (ili dela bugarštice) iz 1. juna 1457. (kraj 15.veka) od 10 stihova,
zabeležena na jugu Italije.

-> pol. 15. veka u Mađarskoj, jedan mađarski pesnik i dvorski pevač Tinodi Šebešćen pominje ,,srpski
način“ i danas nepoznatog pevača. ,,Ima mnogo guslača u Mađarskoj ali od Dimitrija Karamana nema boljega
u srpskom načinu“.

Mistifikacije oko bugarštica. književno-istorijski kontekst: 1. juna 1457. zabeležio je napuljski dvorski
pesnik Rođeri de Pačijenca * pesmu su izveli Skavoni (Sloveni) u Đoja del Kole na jugu Italije (Bari) na
svečanosti posvećenoj napuljskoj kraljici – Izabela del Balco koja je sa svitom bila na proputovanju
kraljevstvom. Pačijenca je zabeležio, opisao taj put po jugu Italije (bio je u kraljičinoj pratnji) u spevu
,,Balcino“ -> Skavoni su izveli pesmu u kolu okrećući se kao koze. Do kraja 20. veka ta zabeležena pesma nije
transkribovana. Prof. Miroslav Pantić je rekonstruisao jezik i stil, smatrao je da je reč o bugarštici, tj. pesmi
dugog stiha). Pačijenca je zabeležio imena tih Slovena (ukazuju ne njihovo poreklo): Vuk, Vučica, Ratko, Drita,
Jurko.. Pantić pretpostavlja da su oni iz okoline Smedereva (Hrvatski istraživači misle da su iz primorja) -> ti
pevači su možda u migraciji dospeli do Jadrana, Italije. Pevali su o istorijskom događaju koji se odigrao 50. tak
godina ranije = tamnovanje Sibinjanin Janka (pogrešno je smatrano da mu je poreklo iz Sibina). S. Janko je bio
gubernator, sin mu je Matija Korvin; istorijski Janoš Hunjadi, vezuje se za Drugi Kosovski boj, iz 1448. na
Kosovu, trajao 3 dana. *** 1444. je bio boj kod Varne, poginuo Vladislav. 1448. S. Janko je pozvao despota
Đurđa Brankovića u borbu protiv Turaka (DJ. B. je ostao neutralan jer su Turci bili nadmoćniji). Između njih je
nastalo neprijateljstvo, zato je na putu do Kosova, S. J. popalio Srbiju. Doživeo je poraz na Kosovu. Bio je
zarobljen, oslobodio se tako što je sina ostavio umesto sebe u tamnici i dao otkup. * Kako je to ’tamnovanje u
Smederevu’ došlo do juga Italije?-> Ovo je jedini slučaj da je bugarštica izvođena u kolu (uvek se bugarile bez
instrumenta i individualno). Američki folklorista Dejvid Bajna smatra da nije reč o bugarštici već o 8.eračkoj
pesmi koja se izvodila u kolu. (to su tzv. pesme od kola, kolske pesme, 8.eračke poskočice). 7. i 8.erci -> znatno
duža pesma. Pantićeva rekonstrukcija pesme:

1. ,,Orao se njaše nad gradom Smederevom

2. Nitkore ne hćaše sa njim govoriti

3. Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice

4. Molim ti se orle siđi malo niže

5. Da s tobome progovoru: Bogom te brata jimaju (=imam->drzim te za pobratima,

chakavshtina)

6. Pođi do smederevske ’gospode’ da s’ mole (Pantić dodao

’gospode’)

7. Slavnomu despotu da m’ otpusti iz tamnice Smederevske

8. I ako mi Bog pomože (pomogne) i slavni despot pusti

9. Iz Smederevske tamnice, ja te ću napiti

10. črvene krvce turečke, beloga tela viteškoga.

Bitno je da se kazuje o istorijskom događaju; nije mogla biti prva zato što je reč o formulativnoj epskoj pesmi
(orao iznad grada, junak u tamnici). ex. u II Vukovoj zbirci Marko Kraljević i soko; Marko Kraljević i orao.

->formulativni obrasci, istorijski događaj je upismnjen, epska stilizacija. Mehanizam – zašto se peva? taj
događaj je imao veliki odjek u javnosti, ovo je jedini način da zabeleže (nema medija), veliki značaj! Otkriće
tek u 20. veku. Do tada je smatrano da su najstariji zapisi bugarštice Petra Hektorovića sa Hvara, pesnik i
vlastelin u putopisnom spevu ,,Ribanje i ribarsko prigovaranje“, 1556. opisao (spev je objavljen 1568.) događaj
od godinu dana ranije (ribarenje i ribarski razgovori); dvostruko rimovani 12.erci. Izlet od 3 dana, od Hvara do
Šolte, veslala su 2 ribara (Packoje Debelja, ’dobri muž’ i pravi i Nikola Zet , ’mlad i gizdav’) – unajmio je 2
najbolja ribara sa Hvara.. ispevali su:* 6 narodnih pesama (polovina 16. veka); * 3 počasnice (kratke lirske
pesme i Vuk je beležio po Crnoj Gori ex. Peraške počasnice) -> u času svečanosti, znamenitom pojedincu; * 2
žalobne bugarštice - ,,bugaršćica, bubugaršćina“: ,,Marko i brat mu Andrijaš“ (internacionalni motiv, 2 brata u
zavadi) i ,,Radosav Siverinac i Vlatko Udinski“; * 1 lirsko-epska pesma- počinje sa ,,I kliče devojka..“ (u 2
glasa, jedan niže držeć drugi više pojeć ). Hektorović još kaže da su bugarštice klikovali a pesmu pevali
,,srpskim načinom“ ***-> pominjan u Mađarskoj! Osobit napev, ribari su ,,među drugovima uvek tako činili“.
Hektorović je dao i notne zapise za ,,I kliče devojka“ i ,,Radosav Siverinac i Vlatko Udinski“.

Pesme iz primorskih zapisa iz 17.veka:

*Juraj Baraković, zadarski pesnik u spevu ,,Vila Slovinka“, 1614. -> doneo zapis pesme ,,Majka Margarita“ (u
uvodu u slovensku antitezu)

*u dr. pol.17. veka zabelezena ,,Popevka od Svilojevića“, oko 1663. –>pronađena u rukopisnoj ostavštini
hrvatskog pesnika i viteza Petra Zrinskog (obešen u bečkom Novom mestu zbog veleizdaje). Pesma je o
drugom velikom mađarskom junaku : Mihalj Silađi (u pesmama dugog stiha) ili Mihailo Svilojević.

*2 pesme iz zapisa Nikole Ohmućevića, Dubrovčanin, dr. pol. 17. veka – prepisivao je ,,Osmana“ (Gundulićev,
barokni, ep) i na slobodnim stranicama 2 bugarštice (bliskost epskog pesništva i poetike bugarštice). ,,O smrti
Zmaj Ognjenog Vuka“ i ,,O pogibiji kralja Vladislava na Kosovu“ (anahronizam, nije poginuo tamo! i o
ugarskim junacima).

******************************************************************************************
**************************

->bugarštice su zabeležene od 15. do 18. veka; sve primorski zapisi osim – jedne u središtu Hrvatske (popevka
od Svilojevića) i jedne na jugu Italije.

->,,bugariti“= tužno pevati. Prenošene tokom migracije stanovništva; uspon doživele u primorju. Potisnute
deseteračkim pesmama. Bugarštice se zovu i popevke.

Zbornik Valtazara Bogišića , stručnjak za običajno pravo- zbornik najstarijih pesama-> kr. 19. veka-> većina
pesama su bugarštice. Zbornik se zove ,,Narodne pjesme iz starijih najviše primorskih zapisa“ I, 1878.
Predgovor je posvećen bugaršticama; donosi najpotpuniju rukovet bugarštica. Zbornik se sastoji iz 3 dela:

1. bugarštice, razvrstane hronološkim redom

2. deseteračke epske pesme iz starijih zapisa

3. lirske narodne pesme različitih metričkih razmera

Publikovao je oko 76 bugarštica-> predstavlja gotovo celokupan sačuvani korpus ove vrste pesama (procenjuje
se da ih je bilo oko 85 poznatih). Sabrao ih je na jednom mestu, građu preuzeo iz rukopisnih zbirki narodnih
pesama, koje su nastale u 17. i 18.veku, i iz knjiga iz kojih su bugarštice publikovane-> ex. ,,Majka Margarita“,
,,Ribanje i ribarsko prigovaranje“. *Najznačajniji izvor za Bogišićev zbornik je Dubrovački rukopis=
rukopis male braće (čuvan u biblioteci franjevačkog reda male braće u Dubrovniku)-> sam rukopis negde na
početku ima naziv ,,Popjevke slovinske“ skupljene 1758. u Dubrovniku.

Erlangenski rukopis je objavio nemački slavista Gerhard Gezeman-> ,,Erlangenski rukopis starih
srpsko-hrvatskih narodnih pesama“, Sremski Karlovci, 1925.-> tada je objavljen, ali nije tada nastao!*
Rukopis nosi naziv Erlangenski zato što je pronađen u Eglangenu. Ovo je najstarija relativno pouzdano
datovana rukopisna zbirka narodnih pesama: E. rukopis je nastao u periodu 1716.-1733.; smatra se da je mogao
postati oko 1720. -> najstarija zbirka, iako ima starijih zapisa! Sadrži 217 pesama, sakupljene su na terenu
nekadašnje Vojne granice (Sisak, Osijek, Gradiška ->Vojna krajina). Gezeman iznosi pretpostavku da je pesme
beležio nepoznati Nemac, činovnik u austrijskoj vojnoj službi za vreme austrijsko-turskih ratova na Balkanu.
Gezeman je ustanovio da je rukopis prepis (iz prvobitnih kocepata, zapisa) i da je zapisivač pesama i prepisivač
ista ličnost, stranac! (nedovoljno poznaje jezik, meša zvučne i bezvučne suglasnike, pravio je greške u
morfologiji). Ratovi su trajali 1716.-1718. -> pesme govore o događajima iz tog rata, ex. opsada Gradiške, nisu
nastale pre! Teritorija Vojne krajine, Bosanske krajine, okoline Beograda; pored hrišćanskih, postoji i rukovet
muslimanskih pesama. *Rukopis je heterogena zbirka, sadrži romanse, balade, novelističke pesme, od epike
uglavnom 10.eračke i 8.eračke pesme; nema bugarštica!!! sadrži lirske pesme u različitim metrima. *Ne znamo
zašto je stranac zabeležio ove pesme, možda da bi ih posvetio nekome.. Sadrži mali broj građanske lirike i
umetničke lirike, najviše ima epske poezije; od 40.tak lirskih pesama, najviše ima ljubavnih pesama.* Gezeman
nije objavio rukopis kritički već diplomatski (što približniji originalu) -> slova iz grčkog jezika (omega); staro
,,jat“ – staroslovenski; Pisano je starom građanskom ćirilicom ali pisao je stranac, što zaključujemo na osnovu
grešaka. Najviše ima pesama o hajducima i uskocima, i to najviše o uskocima; hajdučka družina Starine
Novaka; krug o Marku Kraljeviću (te pesme imaju varijantni odnos prema onima iz Vukovih zbirki). Nema
pesama o I Kosovskom boju (moguće da je posledica austrijske cenzure, da se ne bi budio patriotski osećaj
među Srbima u austrijskoj vojsci) ali ima imena junaka (knez Lazar). Beležene u vojnim kampovima – zato ima
ljubavnih pesama koje su (zbog zagorelosti) lascivne, čulne, skaredne, erotične, tako da je Gezeman izostavljao
stihove. Primer balade: ,,Smrt Omera i Merime“.

Tamna je, zagonetna pojava bugarštica. Bogišić im je posvetio predgovor. To su narodne pesme dugog
stiha, nađene u zapisima (od 15. do 18. veka) pretežno epske tematike. Imaju karakterističnu formu i osoben
stil. Tematski gledano, pevaju o I Kosovskom boju, II Kosovskom boju, o Marku Kraljeviću, poslenjim
Brankovićima (despotu Đurđu, Jerini), posebno o Zmaj despotu Vuku. Pevaju o vlasteoskim porodicama (starija
vremena propasti države), o Jakšićima, Crnojevićima, Brankovićima. Kada je reč o pesmama srednjih vremena
-> samo 1 pesma o hajduku, Starini Novaku i nije hajdučka: ,,Kako je Novaku utekla vila, njegova ljubovca“.
Pevaju o ugarskim junacima (junacima Drugog Kosovkog boja) i o vladarima-> Sibinjanin Janko, dijete Sekula,
Mihailo Svilojević; pominje se kralj budimski, Matija Korvin, bosanski kralj, turski car, knez Lazar i sl. O
starijim vremenima. ***Napomena: Iako su beležene u primorju (Srednja i Južna Dalmacija, Boka Kotorska,
Perast, Dubrovnik), živele su od 15. do dr. pol. 18.veka-> ne peva se o Senjaninu Ivi, istorijski prototip je Ivan
Vlatković, uslovno najpoznatiji uskočki junak tog vremena! Pominje se u 10-eračkim pesmama, ali u
bugaršticama ne! U Bogišićevom zborniku, izdvojene su 3 umjetne pesme i 3 lirske ( ,,Majka Margarita“ ).
Bugarštice deli po Vukovom kriterijumu: općeg karaktera i mjesnog (lokalnog) karaktera. ***Napomena: Vuk
nije znao za bugarštice, za glagol ’bugariti’ je znao, pominje se u nekim jako starim rečnicima ex. Delabelin
rečnik... ono što mu je poznato: Andrija Kačić Milošić). ,,opće“-> od opšteg značaja (ex. I i II Kosovski boj);
,,mjesne“->lokalni događaji (Perast, Dubrovnik, Kotor). Metrika: čini se da su postojala pravila. Imaju najčešće
15-16 slogova= ,,glavni ili osloni stih“ (Bogišićev termin), broj ide do 20 slogova. Promene se javljaju u I
(prvom) polustihu, a II (drugi) polustih ima 8 slogova -> pravilo!!! (ima izuzetaka). Imaju strofičnu strukturu
(raspored stihova). Idealni raspored ima ,,Majka Margarita“.

(otprilike shema izgleda ovako):

.......................................................................................... ->u ,,Majci Margariti“, svaki I stih se

ponavlja, obgrle refren!

...................................

.........................................................................................

.........................................................................................

...................................

......................................................................................... (..) Shema:

 jednodugi stih

 refren ili pripevni priložak (Bogišićev termin) kratak: 6 slogova,

nema ga jednako u upotrebama u svim zbirkama

 do kraja sledi 2 glavna stiha pa pripev... 2 glavna stiha pa pripev...

Kraće su od 10.eračkih pesama, ima manje stihova. Prozodija: imaju pretežno tonsku ili melodijsku
akcentuaciju (ne preteže silabizam). Fleksibilan stih, dopušta formule i stilske figure. *Počinju etimološkim
figurama (glagol+glagolska imenica istog korena) ex. Šetu šetati.. Jezdu jezditi.. Rano uraniti.. ->,,Majka
Margarita“, pesma broj 82. počinje sa ,,Cvilutomi cviljaše drobna ptica lastavica,/ ona mala ptica“
(’drobna’=sitna).*Dvostruki epiteti ex. junačka crna zemlja, vitez konj dobar. *Velika upotreba deminutiva i
hipokoristika ex. jelenac, zemljica, gavranče... Na leksičkom planu njihova upotreba doprinosi potenciranju
lirskih kvaliteta, umekšava se ton; iako su epske pesme, ta sintaksička organizacija stiha omogućava uvođenje
lirskih elemenata. Danas se žanrovski određuju kao baladične pesme (baladično zvučanje a epska tematika).
*Često ponavljanje predloga (ritmička uloga) ex. ,,u planinu u zelenu“, ,,pred svom ono pred..“.

*Upotreba etičkog dativa ex. cviluto mi cviljaše. *Upotreba priloga u funkciji epiteta ex. ,,tiho besediti, lepo“.
*Redukcija, sužavanje spoljašnjeg (raspričanosti, narativnosti) i poniranje unutra! *Veliki broj tuđica ex.
italijanizmi (ima veze sa terenom na kojem su zabeležene). Termin ima varijetete: bugaršćice, bugarkinje,
pjesni bugarski, pjesni bugarke, pesme dugog stiha, popevka, popjevka.

,,bugariti“ u vezi sa etikonom Bugarin! Dživo Gundulić ,,Osman“: Orfej je Bugarin ( pesme je bugario, slavan
Bugarin ) Aleksandro Srbljanin za Aleksandra Velikog -> Dubrovnik, šire od etnikona! Bugarštice su potisnute
dominantnijim 10.eračkim pesmama. Razne su teorije zašto su nestale. Iste pesme imaju varijante u pesmama
dugog stiha i u 10.eračkim pesmama. Koren iz pra-indoevropskog vremena. Najstariji su očuvani sloj epskog
pevanja. Ne mogu se porediti sa pesmama iz Vukovih zbirki: Marko i Andrijaš, Popevka Anića Vukojevića..
Srem. teorija: nastale su na granici tadašnje Srbije i Bugarske. Na severu- teme o ugarskim junacima.. širene ka
zapadu. *Pokušaj pravljenja bugarštica od ,,Osmana“ (u 8.ercima) spajanjem 8+8 slogova! Javljale su se u
pučkim sredinama, uglednim sredinama.. Napomemna: Juraj Baraković dao završnicu ,,Majci Margariti“ iako
nije možda on napisao. Proučavamo ih kao narodne zato što su živele u narodu.

Elementi epske biografije Marka Kraljevića: Biografija uglavnom uključuje događaje od rođenja do smrti,
ali nije uvek taj slučaj ex. Starina Novak-> epski život počinje od odmetanja u hajduke, ne uključuje rođenje!

I POREKLO junaka i EPSKI ATRIBUTI-> za junake starijih vremena bitno je poreklo! kako je junak postao
junak. Uvek je osnaženo vezama sa natprirodnim bićem, nije običnog porekla. Epska biografija se oblikuje na
tlu istorijske biografije. Istorijska ličnost je Marko, sin Vukašina Mrnjavčevića, mladi kralj -> upamćena je
istorijska činjenica, to je titula koja osigurava nasledstvo. Nije bitan njegov odnos naslednika prema Vukašinu,
već to što je titulisan za vreme cara Uroša, bili su savladari. Marko je naslednik krune, prinuđen da postane
turski vazal, teritorija današnje Makedonije (tada Srbija)-> zato Kraljević!!! Istorijska činjenica: Vukašin
(odbačen od epike kao poželjan nosilac epskih osobina). Internacionalni motiv: ženidba čoveka vilom, za
smisao ima rođenje izuzetnog poroda. Odnos ujak-sestrić. Momčilo (ujak)-> nasleđuje od junaka starije epike.
Krilati konj Jabučilo + sablja sa očima (junak ne može ući u grad, gorostas..) Momčilo je predak po majčinoj
strani, ženskoj liniji! Do sablja dolazi – pesma ,,Marko poznaje očinu sablju“, iskuje Novak kovač u ,,Marko i
Musa kesedžija“. Marko- mitska i groteskna stilizacija: nosi ćurak (ogrtač, kožuh) i kapu od kurjaka-> stara
totemistička značenja + groteskna slika. Ogromni brkovi (u zubima mu se crni kao jagnje od pola godine ) kao
Tor, Herakle: buzdovan šestoperac, tulumina vina (pola pije, pola Šarcu daje).. Negde vile daruju snagu. Konj je
šaren kao goveče, može da stigne vilu pod oblakom, bio je gubavo ždrebe a kupljen od kiridžija zato što ga
Marko nije mogao pomaći sa mesta. Govori, pije vino, plače za Markom kad ovaj umire.. (muslimani)

II PORODICA-> odnosi u porodici. *Žurav Vukašin: kontrapunktirani su, Marko je nosilac pozitivnih osobina.
U ,,Uroš i Mrnjavčevići“ otimanje o carstvo, otac ga juri oko crkve, Marko ne želi da se bori sa ocem, nadjačao
bi ga. *Majka Jevrosima je etički savetodavac. Vukašin baca kletvu ,,ni groba ni poroda“ a Uroš ga blagosilja, i
jedno i drugo se ostvaruje. Otac i sin imaju negativan odnos osim kad sveti oca i kad nasleđuje sablju (jer ne
može naslediti od nekog negativnog). Majka ga savetuje da sudi ,,ni po babu..“poštuje kumstvo i pobratimstvo,
da se lati rala i volova ,,jer zlo dobra donijeti neće“-> pogubio je kći arapskog kralja a obećao da će se njome
oženiti. Nije ni majka uvek pozitivna. U pesmi o zidanju Skadra, pozitivna je mlada Gojkovica, a verolomna je
Vukašinova žena (to mora tako, po logici sižea da bi Gojkovica bila pozitivna). *Brat-> zavada, bratoubistvo;
kad sveti Andrijaševu smrt (radiklano suprotne pesme)- Marko ubija brata. Filip Višnjić peva kako je bolje
sahranio Šarca nego brata..

III LJUBA-> Problematizuje se odnos prema ženama. Marko je branilac časti i dostojanstva. ex.,,Marko ukida
svadbarinu“ oslobađa tursku kći, spasava kao vitez. Neverstvo ljube-> deo junakovog epskog sveta! Uvek dato
iz muške perspektive (epika) Erlangenski rukopis + opklada u vernost ljube (opkladio se sa Turčinom).
Dovitljiva, dosetljiva, snalažljiva, mudra (prevari kuma, od Mletaka koji želi da je obljubi: ljuba je tražila da
obrije bradu i to je dokaz da je želeo da je obljubi. Pesma ,,Sestra Leke kapetana“ -> megdan snage i lepote.
Devojka je počinila hibris, svojom lepotom narušava kosmičku harmoniju, vređa bogove. Ona je ohola, sujetna,
brbljiva i zbog toga mora biti kažnjena ali niko na kraju nije pobednik!

IV MEGDANI->,,Marko i Musa“ epski megdan;

-> nekada megdan prerasta u viteško nadmetanje ,,Marko i Alil aga“;

-> etički megdan ,,Marko i beg Kostadin“, suprotstavljeni su etički nazori.

-> Smrt je predstavljena kao posebni megdan (umesto da se naoružava, skida oklop..)

V SMRT-> Marko će se vratiti kada se ispune uslovi, mit o uskrsnuću. Radoje Domanović napisao ,,Marko
Kraljević po drugi put među Srbima“.

VI MARKO PREMA TURCIMA-> problematizuje se odnos, refleks istorijske realnosti! Turski pridvorica-> to
kaže sestra Leke kapetana (to Marka pogodi, zato kazna); Marko je i veliki antiturski junak (Oranje Marka
Kraljevića ). Stara obredno-mitološka shema, dovođena u vezu sa ropstvom pod Turcima, drumovi simbolizuju
tursko prisustvo (more Turci, ne gaz’te oranja). U ,,Marko i Musa Kesedžija“ je turski zatvorenik. Odnos
poočinak (sultan) i posinak.