МАСТЕР АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ КАМЕРНЕ МУЗИКЕ

Социологија умјетности 1

СЕМИНАРСКИ РАД

Пол Хиндемит и Соната

за виолу и клавир, оп.25 бр.4

Милица Миловановић

Бања Лука, 13.06.2021.

За што боље разумијевање, али и обрађивање теме овог рада неопходно је прије свега
направити мали осврт на живот композитора, његов стил али и околности у којима је ово
дјело настајало. Добра анализа свих ових параметара музичару је од великог значаја како
због разумјевања, тако и због интерпретације и тумачења дјела. Поред цјелокупног
његовог рада свакако је важно напоменути да се сонате за виолу и клавир Пола
Хиндемита убрајају у бисере виолске литературе. Сонате је писао у разним периодима
стваралаштва, а соната за виолу и клавир, оп. 25, бр. 4, припада раздобљу „Нове
објективности“. Како је већ наведено за добро разумјевање дјела потребно је познавати
композиторову биографију те све аспекте времена у ком је стварао одређено дјело. Јасно
је да су у стваралачким процесима утицаји бивали како умјетнички и политички, тако и
социјални.

Пол Хиндемит је рођен 16. новембра 1895. године од мајке Марије и оца Роберта. Велики
утицај на пут Пола као музичара је имала очева жеља да се његова дјеца баве музиком и то
професионално. Пол је свирао виолину, сестра клавир, а брат виолончело и наступали су
као „Франкфуртски дјечији трио“. Критичари тог времена су дијелили мишљење да се не
зна ко од њих троје плијени више.
Што се тиче даљег формалног образовања Пола Хиндемита оно почиње са његових 11
година учењем виолине, да би кроз касније периоде студирања учио и компоновање.
Његов први учитељ компоновања је био Арнолд Менделсон, нећак Феликса Менделсона и
Пол је његов рад изузетно цијенио. Међутим, Хиндемит није слиједио једну школу
компоновања већ је добро и темељно проучио и начине рада Брамса, Дворжака,
Чајковског, Малера и Регера. Од самог почетка Хиндемит се опробава у свим жанровима,
од оркестарске, камерне, композиција за глас и клавир па све до опере коју ипак није
довршио.
Године 1914. Хиндемит се придружио Франкфуртском оперском оркестру као члан првих
Виолина да би исте године напредовао у замјеника вође дионице, а убрзо постаје и друга
виолина у Ребнеровом гудачком квартету. Наступа и као солиста, а 1917. године постаје
концерт-мајстор. Крајем исте године добија позив за војску, па чак и у оквиру војних
активности успјева оформити гудачки квартет и компоновати. По завршетку рата
Хиндемитх се враћа у Франкфуртску оперу као концерт-мајстор, а у Ребнеров квартет, на
властити захтјев, као виолиста, а не као други виолиниста. Иако врстан инструменталиста
Хиндемит је себе увијек више доживљавао као композитора. Године 1919. у Франкфурту
организује "композиторску вече", а програм се састојао искључиво од његових дјела.
Догађај је био толико успјешан да је издавачка кућа "Б. Скот и син", из Маинза, понудила
објављивање његових композиција те је од тада до данас остала једини Хиндемитов
издавач. Њихова сарадња је била успјешна и на обострану корист. Хиндемит је имао сву
подршку врсног издавача, а Скот је добио поузданог композитора који ће с временом
постати један од најизвођенијих свје генерације.
Градећи свој стил Хиндемит је појачао изражајни и проширио хармонске и тонске
могућности до самих граница тоналитета, појачао оркестарску боју, а истовремено је
уравнотежио експресивне тенденције према интензивирању и распадању.
Тако је започео еволуцијски процес од експресионизма до тзв. „нове објективности“.
Управо у овом периоду је и настала соната која је начелна тема овог рада, Соната за виолу
и клавир оп. 25 бр. 4.
Ова Соната за виолу и клавир је компонована 1922. године и дјело је које се сматра
композиторавим раним радом у ком је Хиндемитов стил итекако препознатљив. Оно што
је био нвитет у односу на раније радове јесте одсуство ознака тоналитета. Управо у овој
сонати он мијења осјећај тоналитета за усмјереност ка тонском средишту. Са друге стране,
што се тиче формалне структуре значајно је конзервативнији.

Ставови су:
I. Врло живахно. Означено и моћно
II. Врло спор дио
III. Финале. Живахни дио

Форма првог става је “ABAB” с јасно одвојеним дијеловима и врло је сличан барокној
музици. У овој сонати музика непрекидно тече из једног става у други, а клавир има
итекако изражену улогу што се може видјети већ самим почетком дјела гдје клавир отвара
први став врло дугачким уводом.
Други став има три дијела (ABA) и кратку коду, а главни тематски материјали су
независни мотиви. Мотив 1 понавља се 5 пута. Три пута доноси га клавир, а још два пута
заједно с виолом. Мотив 2 је само у дионици виоле. Критичари управо овај став сматрају
одличним примјером „Нове објективности“. Трећи став је подјељен у три дијела и то
двоструким цртама (ABA).
Соната оп. 25, бр. 4 открива Хиндемитхову повећану флексибилност и повјерење у
рјешавању традиционалних облика и тонских односа, а његова индивидуалност и развој
личног стила у овој сонати су и више него очигледни.
Као закључак овог рада битно је напоменути да значајано за ово дјело управо то што је
Хиндемит сам био виолиста те је јако добро познавао проблематику, али и могућности
инструмента. Онда није необично ни то што се у његовом комплетном опусу налази око
10 опсежних дијела управо за виолу.
Комплетан рад Хиндемита је врло плодоносан те је самим тим изузетно занимљив за
истраживање како теоријско тако и инструментално.