MATI I SIN

ta e starka, ovde, gde kurumi lete,

Na poljani smrti, sred krvi rumene?
Traim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe arape arene!
O, vrati se, stara! Zalud uri tako
Iz dalekih svojih umadijskih strana:
Jedinac ti, bako, oboleo lako,
I u Skoplje prenet pre nedelju dana!
Zabrinuta starka u Skoplje se die...
Preko bezbroj polja, brda i suvata.
Preicama uri i napokon stie
I zakuca alkom o bolnika vrata.
Ko je? u se. Ja sam ratnikova mati!
Roditeljska ljubav dovela je mene!
Traim moga Jovu, moje milo dete,
I nosim mu lepe arape arene!
Tu je! Ona ue i, drui gleda
Sve postelje redom, sto oko nje stoje;
Boe, da l' je ovde? Kamo moga eda?
Dok odjednom kliknu: Jovo, oi moje!
Kako nai doma? pita sin polako,
ta te nagna, nano, ak dovde, do mene?
Zdravo su! Ne brini! Ja dooh... tek tako...
I nosim ti, evo, arape arene!
Da ti ih navuem, ded ovamo bre!
Nosie ih s dikom nek je slava Bogu!
Pa pokriva die, al hitro se tre
Jer spazi patrljke odseenih nogu!
No uzdra srce, da bol ne potee,
I ne dade suzi da iz oka kane,
Ve pokriva spusti, i s ponosom ree:
iv mi bio, sinko, i srene ti rane!
Potom se jedincu nadnese nad grudi
I bledu mu glavu oberuke uze
I ljubljae dugo... Svi prisutni ljudi
Posmatrahu utke i brisahu suze...