This is a reproduction of a library book that was digitized

by Google as part of an ongoing effort to preserve the

information in books and make it universally accessible.

https://books.google.com
KAISKON NOF BIBLIOTHEK

27.968 - B

ALT
LA 36B13
Crowder

•
27968 - B.
II C M E

БРАНКА РАДИЧЕВИЋА .

III.

У ТЕМИШВАРУ
НЕЧАТАНО У ФЕРКА И КОМП.

1862.
P
 ПРЕДГОВОР .

Ово су веће осам година , од како је

мој син Бранко Радичевић у Бечу умръо.

Његови ме пријатељи, а особито го

сподин Вук Караџић , питаше и питају : кад

мислим његове рукописне останке издати.

Ја сам им на то одговорио : да ћу то тек

онда учинити, кад у пензију дођем , ако је

доживим, јер ћу тада зато времена имати .

Ја моју пензију ево доживи , и у том моје

обећање изпуњивам .

Све песме мога сина , које сам у ње

говим папирима, а и у писмима, која је на

 IV

иөне шиљао , нашао , скупио сам и ', и ево и'

сада на свет издајем .

Да је мој син у животу, он би те пе

смо још порављао, и, одломке поправлјајући ,

допуњивао ; али и ја онаке у српски свет

шаљем, као што сам и нашао .

Ја се надам , да ће и ' свет српски ра

до примити и читати , особито наша оила

дина, за коју је баш певао и писао.

ТОДОР РАДИЧЕВИЋ ,
контролор царине у пензији , и отац Бранков .

У Темицвару на малу Госпојину 1861 .

 На Мораву .

Ој Мораво што би без Србиња,

Што би Србин без срца јуначка ,
Што би јунак без деснице руке,

Што би рука без те сабље бритке,

Што би сабља без вешта ковача,

Што би ковач без тог тврдог гвожђа ,

Што би гвожђе да г ' у брду није ,

Што би брдо да му горе није ,

Што би гора да нема дрвета ,

Што би дрво да неима лишћа ,

Што би лишће да му тице није,

Што би тице да им песме нема,

Што би песма да од срца није ,

Што би срце да младости

Што би младост да милости нема ,

Што би милост да девојке нема,

1
 - 2

Што девојка кад јој венац узму,

Што би венац без лупкога цвећа ,

Што би цвеће без те росе сајне ,

Што би роса без горице беле,

Што а' горица без брата сунашца ,

Што би сунце да му неба нема ,

Што ћеш песно, што ћеш срце које ,

Далеко је ведро небо твоје .

 Њени јади .

Сини зоро бела ,

Сини слатка селе ,

А ти сунце грани,
Као никад до сөлө.

Та данас ће данас ,

Драги моји доћи,

Брже драги брже

Дане мој у ноћи ??

И зорница сину ,
И сунашце грану ,
Она узе суде ,

Оде низ пољану .

1.
 -4

И већ ето стиже ,

1
На ту реку ледну.

Око јој се оте

Уз матицу глөднө
122 .

Боже што то плови, 1

И све амо ближе,

Ко је Боже ко је,
1.1
Већ до брега стиже .
PLA

of, 4 #
Гледну, он је
Ао њени јада ,

Боже страшни Боже ‫ܕܪ‬

Повриснула млада. ⠀⠀⠀⠀

36 # ‫ ܐ ܕ ܐ‬، ‫ ܐ‬، al

Онда затрепета ?
Па с обале клону ,

Те драгоме своме
319.1.4 1
У водицу тону . не
Bangi sommars 13
87 20

192.01 52#
 Берачице .

Живо вежу берачице младе,

Живо вежу млада винограда,

Живо вежу тананим шеваром

Ал им једна друга заостаје ,

Косу реже њом виноград веже,

Коси својој тио ороговара :

Косо моја негда дико моја ,

Докле драгог на свету бијаше ,

Ньега неста моје дике ш њиме,

Ајде косо ајд и ти са њиме .

И већ среза и косу повеза ,

Па на земљу клону у крај члана ,

А сунашце тону у запада ,

Дође доба, да се иде дома ,

Зову цуре своју другарицу :

 T 6 GY

Устај друго, устај наша туго,

Ма што јој је те се не одзивље ,

Спава мисле, па да је пробудуе ,

Иду буде, ма им муке луде,

Срце њојзи у недрима стало ,

Она оде за својиме драгим . .

.
 У к о р.

Де си душо , де си рано ,

Де си данче мио ,

Де си сунце огрејано ,
Де си до сад био ?
Та синоћ се теби млада ,

Баш за цело нада ;

Сунце зађе, паде тама ,

А ја оста сама.

Ала љубиш моје дане,

Ала грлиш славно,

Льуби грли док не сване,

Та већ неси давно ,

Већ недеља дана прође,

Како ми не дође,

Јао злато тако т' Бога ,

Та какоси мога .
915 1850.
--______
 Два камена .

Беле роде одле

теле ,
собом драго њој однеле,

Ох далеко предалеко ,

Кад је пошо драги реко :

Кад се врне бело јато,

Ето мене назад злато . "

И назад се јато вије ,

Ал међ њима драгог није .

Пита мома бело јато,

„ Куд се деде моје злато ? "

Бело јато говорило :

»Твоје злато некад било, і

Не надај се њему млада, *
С
Друга њега грли сада.

Кроз срце је удри стрела ,

Затрепета мома бела ,

.
 - 9 --

На колена о тле паде ,

Па ми студен кам постаде ,

Студен камен красан бео,

Нико бељег не видео ;

Ал те сузе што јад био ,

У срце јој узаптио ,

Макоше се, помолише ,

Из камена ударише ,

Читаво се врело створи ,

Па травица зажубори ,

Те крај стене и крај горе,

Стиже тамо мимо дворе ,

До неверни незин мио ,

Друго чедо огрљно.

На истоку сину зора ,

Он из свога шетну двора,

Шетну здраво и весело ,

Зачу жубор спази врело,

Окле тако водо драга ?

Па с' примаче погледа га,

 - 10 --

Како тече, како с ' вије ,

Међ цветићи како с ' кјије ,

Како шапће и жубори ,

Пи ме пи ме канда збори .

Он се наже пити оде ,

Ал тек што се напи воде,

За срце га туга вати,

Немож дома да се врати.

Оде гледат бистро врело,

Како тече невесело,

За водицом вода гони,

Ко да неко сузе рони ,

Вода јечи и жубори,

Канда цвили, канда кори,

Све му срце јад поплави ,

Ново драго заборави,

Заборави бела двора,
НЬега нагна уз извора .

И уз извор живо шета ,

Ал што даље већа сета.
 wwwww..com 11 -

Врело јечи и жубори ,

Чини му се драга збори ,
Остављена тужи кара,

Канда милост преговара .

2
Прости , прости кликћућ рече,
И све брже напред плете .

Већ је близу и све ближе,

Већ до злата свога стиже.

Ту га снага сва издаде,

Он крај драге своје паде ,

Већ загрли кам студени ,
Па се и сам окамени .

Јоште стоје загрљена ,

Тамо брате два камена ,

Још из кама вода бије,

Још усала никад није ,

Ал кад вода та усане,

Невере ће да нестане .
 #

Убица у пезпању . A

Јарко сунце ено седе ,

Даље му се већ не теде ,

За горицу чарну паде,

А тако ћу и ја саде .

Ту на брегу тије реке,

1
Сред травице ове меке ,
Падај тело па с ’ одмори,

Док зорица не зазори.

Тако путник трудан рече,

Ал како је пусто вече, 44

Не даде му срце мира , 1.
Оће мало да посвира . 1 1.
1

Узе врулу, свират стаде ,

Дивне гласе врула даде ,

 13 ―

Једва и је ветрић стеко ,

Па и узе собом преко ,

Преко реке преко воде ,

На ' ну страну ш њима оде.

Једна мома тамо била ,

Баш водице заитила ,

Пошла дома ,1 али саде

Гласе слатке слушат стаде .

И свеОп лепше вруда свира ,

Већ у срце мому дира , ...

Ох куд оде вруло клета ,

Ето мома затрепета .

L J
Гледа путник еколине,

Баца врулу од милине,

Одө певат танко гласно,
Jaо небо ад си красно ,

Jao
Jао реко , брдо, додо,
HA д
Јао горо наоколо, и
 ― 14 -

Јоште једно чедо јао,

Па би овде и остао.

Тако путник, мома слуша,

Запламти јој млада душа .

Ох ти силни , моћни Боже ,

Тела б дома ал не може,

Ао среће и песреће,

Она о тле суде меће.

Ал све песма умилнија ,

Уиилнија све силнија.

Она шеће реци ближе ,

Већ до на крај брегу стиже ,

Слатке гласе слушат стаде ,

Слуша , слуша ао јаде,

Брег с одрони , мома клону ,

Па у воду ладну тону .

И зорица небо кити ,

А наш путник даље ити , #
 15 ――

Весео је, певат стаде,

Што учини и не знаде,

Не зна да је мому јао,

Синоћ у гроб отпевао.

 Моє сунце .

На небу ми једно сунце сјаје ,

Дању сјаје , а ноћу залази ,

Ти си отац моје друго сунце,

Које мени никад не залази.

Некада сам имо јоште једно ,

Зрак је његов већ одавно седно ,

Мајци срце у груди не бије ,

Тавна земља њу одавна крије ,

Ти и братац, то је сада све ,

Штоно оста срцу мом од пре,

О моје срце певањем се жари ,

И теби мисли с тим да благодари ;

О немож бити , немож никад ово,

Jер слабачко је врло пева слово .

Твоја добра, као сунца свет,

Моји певи , ка мирисни цвет,

Сунце сјаје , сунце живот шаље,

Цветак мира , али ништа даље.

317 1844.
 Српско момче.

Ти свиленоруно иди стадо ,

Као пре те немам више радо,

Ненам гласе танке вруле јасно,

Клепетуше немам радо гласне ,

Нити вреда лако жуборење,

Ни цветића миљано цватење ,

Нити оћу с вуком бити боје ,

Ово, брате млађи , нек је твоје .

Кроз облак прашни дино коњи вриште ,

Пушчана зрна наоколо пиште,

Де оштри мачи пламенито свече,

Мој отац напред силно врага сече

Онамо ићи таки њему оћу,

Слободе врага бити му помоћи.

 -- 18 -

Немој плакат драга мати мила ,

Јер у мени лежи дивна сила ,

Крепко срце , ноге , руке здраве,

Идем мати , да наберем славе ,

Идем мати , с врагом да се бијем ,

Душманина злобну крвцу лијем .

Врази сужну домовину тлаче,

Чујде, мати , 1 како она плаче !

Оћу боме одрешит јој узе,

--
Отрти јој тешке беде сузе

Ову ићи у слободе бој ,

Макар живот изгубио свој !

Ено чета браће ако стиже ,

Како ми се душа силно диже !

3 богом мати, з богом брате драги.

Чувати ме оће Боже благи .

Идем врагу злобу да наплатим,

Као јунак да се дома вратим .

27/4, 1844.
 Перивој.

В.
а мом срцу песме дојим ,

Цео дуги данак појим ,

Труда мени није жао,

Перивој сам подигао,

Млоги цветови ту круже

Лепоту од једне руже

Та си мила ти.

Јоште ноћу песма оде

Ведра неба дићи своде ,

Звезде сам ја покупио ,
Ш њима небо накитио,

Сјајне звезде наоколо,

Прем даници сјају тиоло

Та си мила ти .
 - 20 -

Цвати цвеће моје драго ,

Што сам дању ја наслаго ,

Сјајте звезде сјајним зраком,

Што ја диго ноћи праком ,

Све за срце ту ма које ,

-
Ружо данице за моје
За ке мила ти .
9/1 1845.
 Стојан.

1. ПЕСМА .

Долино , брда и тутње и јече ,

И цикћу пушке и мачеви звече,

У месо бију ти проклети топи,

И ране јапе, врела крвца лопи ,

И мозак кладе е шкргућу коста,

А ово све је с' маџарске пакости .

Сунашце јарко још је на висини,

Па чуда гледа што Србљанин чини,

Маџари топим оће да га сатру ,

Срб на њи пали сиротинску ватру,

Још де уз Срба Србљанин корачи,

Маџара бије и можди и тлачи,

Па ако ту му час самртни дође,

Са света барем певајући пође.

Сунашце јасно преко неба с ' вије ,

Па облак тражи да се зањга скрије ;
 22

Ма небо ведро ни облачка нема,

Па зато супце западу се спрена :

Пољуби уступ градове и села ,

Пољуби реке потоке и вреда ,

Пољуби Србље те соколе сиве ,

Пољуби мртве, пољуби и живе,

Пољуби ране по груди по глави ,

Пољуби крвцу што с пуши у трави,

Још љубну куле дивна Београда ,

Па онда зађе од голема јада.

Ал уз Дунаво један плови чамац,

На среди седи један молак самац,

Па гледа тужан онамо на зада ,

Окле га ево изагнаше млада ,

Из ока њему тужан пламен гори ,

Ал опет мучи ништа не говори,

Голема туга срца му прима,

Он за то опет прашта злотворима .

На крај већ стиже, скочи на обалу,

Потражи одма своју избу малу,, ✓
P
Ту жића књигу вади из недара,

На сто је меће , па књигу отвара,

 23 ――――

Још пером оштрим у срце се боде ,

Па крвцом својом вако писат оде .

Смеје се небо а сунашце гледа ,

Одозго доле на земаљска чеда ;

Но један доле по земљи се шеће ,

Реко би нема ка остали среће ,

Он стари није нег ти момци млади ,

Ал младости он своје со не слади ,

На лицу њему видим две три пруге ,

Но да л ' од веље упараше с ' туге ,

Дал ' од те туго да л ' одашта више,

Но то на лицу његовом не пише .

Бијаше лепо беше праколеће ,

А силни народ тамо ако шеће ,

Тај тражи сунца , онај тражи лада ,

Ту видиш старца , онде момка млада ,

Ту видши снашу , ту мому танану,

А овде видиш рпу помешану ,

Големо људство сад се амо збило ,

Ко што је свуда да је купатило,

 - 24 -

Тај здравље тражи, јер га нема дуго ,

Ал највише је дошло по што друго :

Тои срце младо од милости пуче ,
Па дошо амо да дочека луче ;

Тај опет милог огрлио кеца,

Па дошо амо да кога упеца ;

А тамо видиш две три моме лаке,

Донеле трга за жељно јунаке,

И тако туде све је пуно људи ,

Т
А сваки тражи што му је по ћуди ,
缘 Силновит свет се тамо амо вије ,

Ал млоги прође канда га и није ,

За неког туде јоште и запита ,

Ил момак ил госпа ил деклица вита.

Ал тамо један са коњица скочи ,

Ка њему свију упреше се очи,

И свако пита ко ли је и шта је,

Ал залуд пита кад нико г ' не познаје,

И један само одговори на то,

Да лице то му није непознато,

Негде га виде али де не знаде,

To cамо рече, више не придаде .

 ―― 25 -

Са коња скочи момчић коса дуги ,

И даде њега своме верном слуги ,

Па онда тркну горе својој кући,

А слуга оста коње водајући ,

Још млоги тркни, па њему притеци,

Твој госа ко је деде нама реци,

Но слабо вреди ота решца њима ,
覃
Он само на њу слегне раменима ,

На лати коње те даље провађа,

А жељном мане, да сам све погађа ,

Ал зашто ћути, да л' зборит не уме,

Ил ако уме , ваљда не разуме,

Па једну решцу за драгом лаћа ,
Ал слуга њима ни на што не враћа ,

То беше свима што биау жао .

Ал јад је грдњи деклице спопао,

Та леп бијаше кано данак лепи ,

Лепота ова све и зањ заслепи ,

Још око оно, муњевито око ,

Кроз срце њима што севну дубоко,

У оку јоште она тија туга ,

На путњој ка је облачини дуга ,

 - 26

Ту њима сместа отвори сасрдашце ,

Ко ружа јутром кад спази суна шце ,

За њиме млога ту уздану бела ,

Но је л' му која срдашце понела ,

Он оком плану дивно гледећ друсто ,

Ал срце њему опет оста пусто ,

На њега звезда до звезде се осмева,

Срдашце ледно само сунце згрева .

На страни ту је јоште двоје било ,

Па с ' дивно једно уз друго узвило ,

А дивни беу ко дан прамалетни ,

У окурад ост , та били су сретни .

Њи јунак гледа сетно невесело ,

Ту њему срце малко узаврело ,

Те малко крвце у лице натера ,

Он осмену се ал пуно чемера ,

То веђе сабра, расрди дората ,

Па за час догна дворима пред врата .

У дворе уђе ал ко је и шта је ,

Одавде није дакле од куда je..
 27 --

Одавна слуга ту се његов бави,

Ал ото време де он проборави ,

У двори тешког рекоше боника ,

А то се њему не види из лика,

На ако беше сада већ преболе .

Мога би амо силазити доле,

Већ коња јаат и тркати море,

1 Па зашто одма замаче у дворе,

Па ако туга какова га мори,

Нек сиђе доле, нек се разговори.

Да л' има можда ту каквога друга ,

На то мого одговорит слуга ;

Ал он је скоро ко камен студени ,

Те само мучи и слеже рамени .

Тај жубор иде од уста до уста ,

Ал ни од куда одговора пуста,
И сваком беше и тешко и жао ,

Јер свакоме је на срце остао .

Ал понајвише лепотице наше ,

О њему зборе па дивно га фале,

Та све је, веле у његака дичко , 1

Све у њег једно уз друго је сличко ,

 --- 28

Уз врат витешки она коса дуга,

Уз око сјајно она тија туга ;

Ал само једно ни једно не прашта ,

Што ту га нема те пита зарашта .

Наш јунак амо дошао је давно ,

Баш месец дана сад ће бити равно,

Ил месец равно или више мало,

Но што је мени до малице стало,

Не иде никуд свету се не јавља ,

У изби седи самац се забавља,

Кад и кад само кад нојца притисне,

Отвара прозор уза зид се тисне,

На руку чилу клонула му глава

} На груди пала та коса убава.

Предивну песму удесила славља.

Ал њезин гласак зањга се не јавља,

Предивно звезде и трепте и сјају ,

Ма очи с тамо његове недају ,

Далеко мисли њему се отеше,

На око собом и уво однеше ,

 29 ――

Однеше некуд , ма куд ко то знаде ,

Однеше некуд, донеше му јаде,
То каже лице, о Бог ти га не до ,
То каже лице, то његово бледо ,

То кажу очи оне укочене ;

Но за час њега ова туга пређе ,
А око севну скупише веђе ,
"
Још косу дугу потури назаде,
Те прозор ману и на ноге стаде ,
По изби с онда тамо амо вину,

Каква ли гуја по срцу га шину.

Он самац живи без икаква друга ,

И ако ко је то је његов слуга,

Са њиме каткад он по речцу троши ,

Јер свет ту доле чини му се лоши

Ал опет ото ка њему каткада ,

Од некуд дођу нека момчад млада ,

Донесу гласе и још ситне књиге ,

А ово њему грдне гради бриге ;

Јер каткад он ви задржи на двори,

И пет шест сата ш њима већа и збори ,

А јуче њему њи двојица доше, :

Код њега бише одма отидоше ,
 30

А јутрос коља он појаа зором.

Па некуд крену каменом и гором ;

Ал де он беше што чињаше млађан ,

Не знам вам казат ни причати јађан,

Мени се чини на нешто се спрема ,

На тајну неку , а та је голема . 4

И када све ја поприватим ближе,

Мени се чини тајна крају стиже,

Јер до лад скрива с ' на дому својему ,

А данас свету указа се свему ;
Ал каку тајну на срцу имаде ,

То песма моја до сад још не знаде .

Са коња сјаа , униђе у дворе ,

А млоги оздо гледе на прозоре ,

Застрти увек били су до јако ,

Ал сада биће ваљда инако ,

За часак који тако сваки с нада,

Па дегод глава указаће с млада ,

Сад сад ће бити млоги проговара .

Но прозор клети нигде с неотвара ,

Чекање њино бијаше за луду ,

И само ногу чудити се чуду.

 - 31 -

У избу уђе и затвори врата ,

Па онда свога душека се вата,

На душек доле као камен паде,

Па нешто крупно мозгом учит стаде,

На лицу њему чемерна милина ,

И тија туга и тија љутина,

. Ал миса , једна из друге с извија ,

Крај срца с ' вију као клупче змија ,

Он усне гризе а трепће све чешће,

ни
Из ока пламен све сјаје жешће,

Два трипут онда у често уздану,

Да л ово њему у срцу одлану ?

Ту уста јунак на те ноге лаке,

Па онда избом учеста кораке ,
I
На око мучно натакао веђе ,

Два трипут избом тамо амо пређе ,

Па онда звонце за гајтана вата ,

За тим отиде и отвори врата ,

Униђе олуга а господар вели :

Певај де Мило баш ми се зажели !

Гусала слуга пође да се лати ,

Не тако Миле господар привати ,
 EXTRAO 32 -

Гусала с мани запевај онако .

Ал слуга заче јер већ знаде како ,

Па кликну спусти задркта си сави ,

Па лати , диже, отиште и зави,

Па избу кућу та песма затресе ,

Из куће јоште далеко оте се,

Та јечи пуста сад тише сад живље ,

Ко чу таj рече ах да песме дивље ,

Ал Стојану се топи душа жива,

Један 1пут опет срећу он ужива.

Сунашца њему неста на истоку,

Па где га опет на небу високу ,

Све обасјало што се до сад утаја ,

Те рајске краје милог завичаја . 1

Он види миле доле и равнине,

Он види горе, брда и планине,

Још дивно место де с изништа , прену,

Па први пут у јарко сунце глену ,

Он види друге види пријатеље,

Он види све ту миле своје жеље,

Ох њу он види што за се изабра ,

И ту се њему глатко
чело набра ,
 33

Jom тужним оком кано муња плану,

#
Па Милу своме да престане ману ,

Те брзим кроком кроз избу корача ,

CAP
Са зида снида убојита мача ,
Огледа гвожђе скоро зарђало ,

Па даде Милу да погледи мало.

У пушке јоште на чивија гледи ,

•
А ове Мило из нова нареди ,

Јер скоро скоро јоште ове ноћи ,

Ал Бог ће нама бити у помоћи , P

Па за тим још му * говораше дуго ,

То само знадөм али ништа друго .

I
Већ данак умре , славља зан уздише,
О ноћи дано за те слепе пише,

За слепе више и те тице кобне ,

: Та сове мислим што су дану злобне ,

Што таму ишту да се светои славе ,

Јер дању с виде наказе од главе .

О ноћи тавна ти некима веро ,

Некима веро а неким неверо .

Не кажем Ада те рад не има нико,

Ма ја те немам сирти права слико .
3
 34 --

За тебе кажу 1да си мирио доба ,

Ма мир ..је већи сред тавнога гроба ,

И тај би теби баш био по ћуди ,

Ал мир је л прави де се и не буди,
製
Та живу мира Бог за одмор даде,
Ал је и ту жића, де с кости оладе .

Месеца , ето те нојци помаже , }

Te жишком свету оће да налаже,

Да 11мисли свет, да сунце сјаје с неба,

Јер знаде свету да сунашце треба ,

О сунце јарко де укажи лице, !!
Па тисни од нас ове лаживице.

... И сунце грану ал , не грану нама,

་
Већ грану брдим , грану долинама,

Де наши чили јунаци се баве,

Да л сунце њи В је угледало здраве ?

Сунашце грану дође већ и пладне,

Сунашце зађе -- ето нојце падне ,

По дола већ се и по брди спусти ,

И брда доле покри мрак њен густи .

И тама беше и већ беше касно,

Ал, ето месец указа се јасно ,

 - 35

И просу бледо то своје видело ,

4.
На брдо долу и у њојзи село ,
*
А поред села легла густа шума ,

Те пружила се једнако крај друма .

Кроз лишће густо пирка ветар тио ,

Ал ко се оно уз дуб наслонио ,

Кад штогод шумне а он ти се преда ,
، ‫ ܐ‬، ‫ܐ‬،‫ ܐ‬، ، ‫ܕ ܐ‬
Све нешто слуша , све некуд погл
WOH 1 . еда ,
Не могу њему да сагледам лица ,
Bia Chi
Јер иMuњег
l зави дуга кабан ица .
кр са
Сад нешто беше, он стаде ослушну,
Ал виде опет , да лист само шумну,

Још друму упре те немирно очи ,

Два три пут онда танд амо крочи .

Ал ко је пусти он чека, а кога ,
Зацело ајдук чека плена свога

Па чуо да ће сада , туда проћи , и

... И то та нагно овамо по ноћи , ? н

Па још се љути (што га пема веће ,

За то се клети тамо амо шеће , н

Ал опет стаде, опет прислушкује ,

Упути с друму , дали што чује ? !

3*
 36 --

И богде јесте ено из далека ,

Чује се друмом и топот и јека ,

Он стаде па 1 гледну па крочи на стаде ,
Још једном гледну па ступи на заде,

Па тако амо плаовито с сави,

У кабануцу
A. тад се боље зави,

Ка друму 1 оде, ту стаде да чека ,

Већ добро с чује и топот и јека .

Још" коњик један све долази ближе ,
193
И сада ето већ до њега стиже ,
**
Са коња сјаа, па овако почеII: 4 L

Менека ово , ал ти ко си чоче. ь

. Ко мисииш, несам , ал ' твој дужник јесам ,

*
Па назад тури своју кабаницу, н
А она ] сав , се промени у лицу,

Небој се Baco, Стојан му вељаше ,

Јер он то главои на путу чекаше ,

Небој се Васо, ја дуг увек враћам ,

黉
Ма када враћаи , ја поштено плаћам .
A При себи пушак ја видии имадеш ,
Што мислиш сада млим да и ти знадеш ,
紧
Од моји која нежда биће боља,

Из бери брже коју ти је воља , н

 37 -

Међутим Васа већ је снагу побро,

Па одговори Стојане е добро,

Нек према глави једном нас засвира ,

Јер донде вона ни једноме мира ,

Те пушку лати а измери но е,

Де пали први за тебе је боље .

Тако се Васа Стојану подсмева ,
1
А овог љута стаде ватат врева ,

О пуцај , пуцај тебе ђаво, брани

Ма Бог и правда на мојој су страни .

И Васа трже на слага му око , !

Он Стојана нам претури високо ,

Тад Стојан пушку своју малу пали ,

}
И добро згоди , на земљу га свали .
br
Тад Стојан брзо ка њему корачи ,
+1
И виде лице како му с развлачи ,
А
И виде руке де е тегле и грче ,
Још мало па му на веки со сирче ,
.
Он гледну своме злотвору највећу ,
+
Што њему ћаше сваку узет срећу ,

Из завичаја мила штор, изагна ,

1
На светом белим потупати с нагна,
 38

Још осети се оном грдном јаду ,

А
Да он му дивну присвојио младу ,

Па жели њему још више нек пако,

Jер њему с чини е умире лако,

Па "дркђе јунак од гњева трепеће,

Но шта се оно ту подаље креће ,

Још гласи неки на близу се чују ,

Па све се ближе амо приближују .

1
Наш Стојан за то не даје из прва ,
ру ,
Њему се чини е трепећу дрва , к
Но кад се жубор попримаче ближе ,
2
Он главу брже нану страну диже,

На гледа добро па угледа право ,

Чини се њему неће бити здраво ,

Па се онде опет 1 злотвору окрену ,

И1 саже с њему па глену и глену ,

Па онда , рече , преживет: не море ,

Те скочи брзо, и лати се горе

зТу
ат месец сакри онај облак густи ,
Дебела тама на около с ' спусти

Па за то мога ја разабрат само,

Да неки људи слегоше се тамо,

 39 ――――――

И жубор беше и трајаше дуго,

Tо само знадем, али ништа друго.

Ал када нојца удри се са зором ,

Два коња виде де језђау гором,

Ал не не туде, већ доста далеко,

Два сата отле тако би ја рек'о ,

На једном коњу ту један јааше,

Ма на том другом њи двоје бијаше ,

Још (женско беше једно од то двоје,

U
Већ ако очи свараше ме моје ,
! 71
Но засад ово примите овако,

Друга ће песма казати је ? тако .

13 1 # 1

1.

1. 10

ĐANG LÀ
*** ‫ܚ ܕ ܐ ܪ‬

# J. ** 102
 II. ПЕСМА .
6"

C!

Сунашце
ашце грану, све на земљи живну,

И гледну горе оном сунцу дивну,

А сунце опет дивно се разиграло ,

На лубну доле велико и мало ,

Куд год си гледно све беше весело ,

Од пуста мила свегии се занело.,

Ал око подне нестаде весеља ,

Јер свуда наже та запара веља ,

Дрвеће цвеће и травица тону,
Што беше живо , у залађе клону ,

И тако било, дуго нетрајало ,

Ал небо. ведро, облачит се стало.

Сад ту и онде па више и вище ,

Облаци док се од свуд нө склопише ,

И муња сукну а грунуше громи ,

А ветар страшан на земљу се сломи ,

 - 41

О грми грми , да се стење креће ,

А вијар чупа из стене дрвеће ,

Та стење кръа с' и сваљује побро ,

Ал мора бити , па за то је добро .

Да буре није , ко б' одагно паре,

Што саделаше из омаре ,

Да бура никад ту се не осили,

Пауци би наи небо запрежели ,

И сакрили наи сунце огрејало ,

Што тек нас ето једва обасјало ,

1
Та бура нек је ма у срцу само,
>
Док згодна дана ми P не сагледано ,

Па када дође нек на ведло букне ,

Нек пушка цикне а сабља посукне ,

Јер это веће све ђаволу оде ,

Ни црву тако не има слободе , A

А камо л чојку та Бог га проклео ,

Кад чоек чојка у вереге спео .

про п Наш Стојан грдну претурио муку ,

И злато узе злотвору из руку ,

Лош њему душу из недара трже,

А грешно тело на землицу врже.
 42 -

Срдашце њему могло б бити сретно,

Ал за што каткад он ту шеће сетно ,

Па за стол седне , лати неке књиге ,

И веље њему удвоје се бриге ,

Њи чита дуго , чита и премеће ,

Па баци тад , и замишљен се шеће ,

Тад гледне неке на зиду артије ,

Па гледа тако и мери и истије ,

Те седне за стол нешто забележи ,

Па онда опет тамо амо бежи.

Из Лица њему видети се море , 1

Да нешто оће , шта сад PA бит не море ,

И срце њему ражали се јако ,

Јер мисли веће . да је време јако ,

Па с' онда ита на душека мека ,

Од мисли тужни скоро ван себека.

Он није сада де бијаше пређе ,

Он одонуда пуно земље пређе , н

И строши јунак три ил четири laданка,

Док. амо 巍 дође , и изабра станка ,

Ма'" не ћу казат шта бијаше овде ,

Но само кажем , да је украјAd воде,

 ――― 43 ――――――――

Крај реке неке за вас без имена ,

.
Ал беше дивна брза и студена ,

Крај реке беу једни 1 двори туде ,

На дворим ништа чему с људи чуде ,

У двори Туде на душека мека,

Он паде тужан А скоро ван себека .

Ал ето амо његовога злата , AAAі і

У избу уђе и стаде крај врага ,

Крај врата стаде , па у драгог гледи ,

У њега гледи, па дркће и бледи ,
И гледаше га баш по сата дуга ,

: Де срце њему .
тешка мори туга,

Па од стра љута сва задркта млада ,

Јер њега така 4не виде , никада ,

*M
Па напред пође, кам драгоме крочи ,

Он жубор зачу , и подиже очи .

Сва Пред собомъ, виде своје сунце јарко,

На лати младу и пољуби жарко ,

Ал у час лати гуспомена нека,

Па злато своје тури од себека,

Још оком тужну немило пресече ,

ВА
То мутно око њојзи вако рече ,
 ф 44 →

Отале ајде , ја тʼпрви пољуби ,

si
Ма злотвор први све друго обљуби ,

Ал мутно око она разумела,

На одма на то повриснула бела :

Ох Стојане ох тако т Бога жива ,

Та што сам тужна ја ововде крива,

Тебека дивна одонуд нестаде,

А мајка мене твом злотвору даде ,

Ти знаш да беше против моје воље ,

.
Не глаj не тако , ох убиме боље .

То рече млада , скоро душу даде,

А Стојан скочи , па је грлит стаде :

Д
О ти си опет, ти си ми једина ,
Што оота тужном од свију милина ,
Ма чии Ћу теби тог света студена

Наплатит веру тврђу од камена .

Ох нек сам твоја на сретној нетреба ,

Кром тебе више ни Бога ни неба,

То рече она у тужној радости , LA

А
Смилуј се Боже , па ми јој опрости .
Al
Па иду бели ка и до сад дани ,
Ма у њег сад је чешће људи страни,
 -45 --MD

За гору када зађе сунце сјајно ,

Тад они стигну па ш њим зборе тајно ,

И ситне књиге по често се чате,

Са зида мапе на стола се дате ,

Па гледе с села воде и планине ,

И по њой честө бөлөгө се чине .

Још беще туде збора свакојака ,

Од брза праа и танки пушака,

И од ђулета , топа, лубарада ,

Ма слаба у сво канда беше нада,

Јер . увек ту по разговору дугом ,

Разиђоше се са чекерном M тугом .

И нојца беше, и беше одавно ,

Долина брдо све бијаше тавно,

T
И она бистра , . Nона река иста, 1

Једва се дегде у пругама блиста .

А два човека један чунак мали ,

5
Баш притераше амо ка обади , т
И како доще щкочише о места ,

И за час отуд у таки и неста ,

Ал јасно горе код Стојана свеће,
Он мисли нешто тамо амо шеће, и
 46 ――

Па онда стаде , и застола седа ,

А ето к њему два момчића бледа ,

Без питања су к њему улетели ,

Без поздрава ..су мучну 1 реч повели ,

Он жубор зачу па главу обрну,

Ал већ је чуо , чуо решцу црну .

И ја сам чуо, ма не знам шта беше ,

Jер брзо речи од уста с' отеше,

Ма он је чуо па сам вас побледи ,

Ал мучи јунак, па преда ‫ܕܕ‬се гледи,

Па онда уста , тамо амо крочи,116

А момци мучне ун упрли очи ,

Он мозгом нешто тамо амо крени ,
"
Па сада бледи , а сада румени , т .

И у час не знам што му на 11 ум паде ,

Он троотом се ту смејати стаде ,

Па јоште рече, да срећице клете ,

Та весело је , што се не смејете ?

Па тад се сирче и цео побледи,

Ко камен стоји , а у земљу гледи .

На онда рече скоро изван себе, А

Тог и тог нема , ал није ни требе ,
 -47 -

. Како је да је , немож бити боље ,

Jер сад премишлат више није воље ,

.
Па узе табак , и писати стаде ,

Написа брзо и младићим даде ;

Још њима рече, боље умрет тако ,

Нег тужним срцем умират једнако .

Већ истог сину, а сунце изађе ,

Ал другојаче све нег јуче нађе,

С
Све жубор итња и справљање неко ,

Ко на бој да је, тако би ја реко ,

Још неки веле, да негде на страни ,

Баш иљада је луди оружани .ATB 1.

Но Стојан данас весео је здраво ,

Алкоклетово , ја не знадем право ,

Ма може бити да се све обрну ,

. И стење клето са пута му згрну,

Ал може бити , да се само смеши ,

Да срце јадно малчице утеши ,

Ил 2 ваљада је јоште штогод друго ,
Ма о том мислит било 62 сасма дуго .

... И сунце зађе, свеће поодавно , н

4
И нојца беше, и бијаше тавно,
 48

Он с ' драгом својом вечерати седе ,

Ма њима с ето никако не једе , !

Све једно друго да привати нука ,

Ал јести не да нека тешка мука ,

Joш шалу чешће он збијати пође ,

Ма ова шала од срца не дође,

И тако време дуже се повело ,

Ма најзад вако заче чедо бело :

Ох мој Стојано , 谎 ох мој друже мио ,

Непитам төбе , што си наумно; 1

Ма ако т' лице и јесте весело , 1,

4
На неко веље ти се спремаш дело ,

Ал што је да је штоно тебе чека ,

Не потури не тужну од себека, А

Ох вод В ме собом , а тако ти Бога ,

Та што ће ружа без сунашца свога,

То млада рече лати га за руку,

У оку сјајном ону љуту муку ,

А руку нојзи стиште Стојан мио,

Па вако оде говорити тио : 1

Да ја се спремам , " да ћу некуд поћи,

И то скоро јоште ове ноћи ,

 -- 49 -

3
На веље дело јеси погодила

Но ти си мислин Стојанова мила ,

- Ал остан дома , сад више ни речи ,

觜
То тоби милост, то ти Стојан пречи,

И она мучи и угуши муку ,

. Те пусти нему ону болу руку.

}
Са врата скиде неке апајлије ,

Те проговори ове речи тије : i

А оно узни бар то од менека , 61:
. *
Ја ово чува само за тебека ,

Старина један што у нас бијаше,

Монока једном ово дариваше , 1.

У нутра рече часног древа има,

... И онога доно из Јерусалима,
Па ко год коси ове амајлијо,

Ни топ ни пушка ни сабља не бије ,

И закле мене да не дам другоме,

-Већ само милом суђенику свойе,

О узми узми ово од менека ,и в

7425
Та ја то чува само за тебека,
-Овако рече па то око живо CH

У њега упре млада бојазљиво , св

 -- 50 -

А он је слуша , осменут се каше ,

Ал брзо смисли , па дар доваташе ,

О врат га веша, и спушта у недра ,

Па љубну злато по сред чела ведра .

Кад узе дара њој мало одлану ,

Чињаше с сунце да јој опет грану,

Па око врата лати га болога ,

Па љуби } грли суђеника свога,

Из ока још јој суза се отиште,

Што јад јој дотле у } ердашцу стиште.

У тиој тузи тако време прође,

Ал ето време ка растанку дође ,

Он оправи се лати се оружа, 1

Још дешто њему тужно злато пружа ,

И расташе се не би ни јаука,

Ма беше брате она тиа мука,

Она му млада око врата паде,

Па љубит стаде, дуго не престаде ,

Тад малко клону , јунак се отрже ,
О збогом збогом па с на поље врже.

Ал она за њим још једном га вата ,

Још једном њему пада око врата,

 - - 51 -

Још једном љубну дуго , дуго , дуго ,

Па рече збогом рече али ништа друго,

Па г ' онда пусти A гледну за њим мало ,

Док њемом оку драгога нестало ,

Тад уздркта се у избу поита ,

Па као мртва на душек се ита,

И тако лежа и времена прође,

А она тужна још себи не дође .

Ал на послетку с из несвести прену ,

Па слушкињу крај себека зглену ,

Па упре у њу то стаклено око ,

И малко диже , уздану дубоко ,

Па онда младој паде на сред крила ,

И ту је прву сузицу пролила ,

Ох лије сузе оне сузе тије ,

Ко ружа бела кад се сунце скрије ,

Я
Ма ружа сунце видеће занаго ,
Ал оће л ' она своје сунце драго .

Ох ђаво клети свуда светом њуши,

4
Па јаде справља човечијој души ,
Ма ко то беше што му се продаде ,

И божем друсту те удари јаде ,

 52 -

Да л' ђаво њему обећа колајну ,

То дивну тури на водело тајну,

Ал да учини ради новца клета ,

Да залуд сину она браћа света ,

Но макар како ђаволска је шала,

И тајна њина рано се сазнала ,

И ко је да је никуд из те кожо ,

И они гину ради правде боже,

Они се бију кано и рисови , AN

Ма илоге једу злотворски зидови .

У злотвора је топа и кумбара, .. !!

И то им чини млого пуста Квара ,
Hop
њима чине штете плого . више,

Што срамотно и млоги оставише,

И ради новца и другога блага ,

Поизмимаше, било им без трага,

Још * беше неђ тим млого страшивица ,

Но што је стало до ти кукавица ,

Ма шта заоста , све је челик тврди ,

О Бог би дао , да врага нагрди .
Све истопи се тек и је иљада ,

Ма све је брате она крвца млада,

 53

А крвца млада , она крвца врела ,

За правду увек бит се започела,

Њи ту је мало , злотвора иложина ,

На сваког дошла по која стотина

Још у њи бије топ са сваке стране ,

А они сабљом и пушкам се бране,

Ал опет нигде назад не успрежу ,

- BehЧилом об руком на јуриш потежу ,

день до ф
Па де ко падне ту други полети ,

Да правду божу 果 животом освети ,

Да нема ништа они сами виде,

Ма опет R сваки у напредак иде .
1
Јер ето оће њина крвца млада ,
Да спомен даде свету за свакада ,

За правду како ваљаде умрети ,

Да ђаво клети Богу се не свети .

Наш Стојан ту је међ првима први,

Већ злотвора он млого стаде крви ,

Ма још је читав, још се не умара,

Још бритком сабљом злотвора обара ,

Па де год треба ту је диван свуда ,

14
И куд се макне чини дивна чуда,
 54 -

Све јунак разби , ма ко из ненада ,

Ко оно отуд нањга наже сада ,

Још викну бесно , стани да ти платим,

Да жао теби за још горе вратиш .

Наш Стојан зачу , онамо с окрену ,

Но звезд што се стресну , кога тамо зглену ,

Та од куд ти ту , да ли из иртвила ,

Да л моја т ' пушка лоше погодила ,

т
То само рече , па с онда заљуља ,
Пољани паде , а крвца покуља ,

Из ране смртне , што му Васа даде ,

Jep Васа беше што га ту препаде

Баш Васа они , ког мљаше у гори

Да онда ноћом самртно обори ,

Ма удеси и нека срећа луда,

Те неке људе тад проведе туда ,

Те пушке чуше , тамо потекоше ,

Те скоро мртва њега подигоше ,

А лекар вешти навали мелема ,

И скоро . срасте рана му голема.

Он виде како Стојан о тле паде,
Коњица нагна, и њему допаде ,
 55

И гледну њему у то бледо лице ,

Што смрт развлачи тако немилице ,

И гледну гледну и беше му слатко ,

То још се смеје , ал беше за кратко ;

Jер Миле отде беше не далеко ,

Те силном мишкон јунак је секо ,

Ал када спази . де господар паде ,

И ко му рану самртну зададе ,

Ко оган живи плану му у очи ,
畜 4
Два трипут крочи, злотвору докрочи,
1
Па узе њега нако на довату ,
A
И удари га по беломе врату ,

Баш једним маом откиде му главу ,

И обори је у пра и у траву ,

Још кликну јунак , благо ли си мени ,

Да дивно ли га дивнога замени.

Ту Стојан очи још једном отвори ,

Па спази свога без главе злотвора ,

Па спази Мила што му је одсече ,

3О фала Миле слабим гласом рече ,

Па очи склони , малко се затресе ,

А Бог му душу на небо однесе .

 56

Joш сабље звече , још ぐる

траје пуцњава ,
Зелена трава ова је већ крвава :

Но залудо течө њима крвца , млада ,

;. Већ морају се повући назада, с

Већ божо боже , виче злотвор клети .
Ал то IA ни накрај памети ,
им није

Већ ватају се неког камењака,

Па отуд сташе бити из пушака.

све је већ стране злотвор и ортеко ,
Са , све

Два трипут, већ је предајте се реко ,

Но нико од њи за то и не знаде ,

Та де ће 不墜 правда кривди да се предаде .

Сад злотвор јурши на дивне чињаше ,

Ал млоги о тле главом удараще,

Јер они пали འ། за камена тврда, і,

А. камен , тврди злотвору се спрда ,

Ох камен едни на њи с смиловао ,

До братац брата роднога издао ,

Ту они бију огњем из пушака,

Не даду напред крочит ни корака ,

Па друг кад падне ох просто му млеко ,

Да благо теби , побро му је реко ,
 - 57

Те пушку лако од ока салети , :)

Те бије руши , своју * браћу свети ,

Но што за фајду и пре беше мало,

„ Ал сад и само стотина остало , .

05 А злотвор **своје броји на иљаде ,

Ох сунце јарко видиш ли им јаде ,

И види сунце оно око боже,

Да дуго чега бранит се не може ,

Па ода силног и големог јада ,

Свог སྒྲམ ето оде тражит запада. "!

И сунце јарко већ оће да седне,

Но гледни тамо украј реке ледно ,
ТУ
неко седи и баш она седи,

Па тужним оком у водицу гледи,

Још амо иде тако би ја реко ,

Баш један чамац у право од преко ,

LesMar
Све ближе ближе амо јунак вози ,
P90D
А. то је Миле Боже јој помози,
Па када
P веће до обале (стиже , T
Тад она јадна своје очи диже, ү

Па спази слугу , па опази чамац ,

Па скочи викну та зар идеш самац ,

 - 58 -

О Миле Миле а тако ми Бога,

Та куда деде господара свога ,

Ни речи на то Миле не изусти ,

Већ само мало у чамац се спусти,

Још проли до две до три веље сузе ,

Па отуд нешто у наруче узе,

Па из свог чамца тад напоље шетну ,

Па нешто доле на травицу метну,

А у то она амо прискочила ,

Па виде свога пред собоме мила,

Ту њу ми лати они јад силени ,
Од јада силна сва се окамени,

Нит штогод рече ниту засузи јој око,

Нит гледну горе то небо високо ,

Та оно небо њу превари здраво ,

А то је пред њом њено небо право ,

Те малко стаја тад на драгог паде,
Ох силни Боже да ли душу даде .

Ту Миле одма ка реци поита,

У веса свога водице заита ,

Те брже назад па је кваси шкропи,

Ма она ока опет не отклопи,
 59 ―――

И тако дуго мучаше се туде ,

Ал најзад виде заман целе труде,

Те лати пушку , сасу је у главу,

И крај њи паде у зелену траву.

Сад иди у свет моја јадна песмо ,

Но волео би да си ми повѳсмо,

Да из теб дивно ја увртим уже ,

Да браћа моја неке њим послуже .

19/1 1849.
 порно

(4879 215 ..

He
Урон sai p
.

1. ПЕСМА.

2009
Hob пролази Данче свети

Шта ли ћеш донети ?

11И пролази данак

331 свети
Шта ће ноћ донети ?

Сунце сакри лице своје ,

Ка крв небо црвено је,

Ма де с ' ова гора вије ,

Још је пуно црвеније .

Беше тамо млого муке,

Звеке, цике , уке, буке,

Јоште лишће , трава , цвеће

Од голема стра трепеће ,

 61 -

Ма већ прође, све је тио,

Бојак давно: утолио ,

Умакло је неколико ,

Ма то i скоро николико
Откидоше . змији главу , ¿

Ш њом узеше свету страву ,

Реп се миче и превија ,

Ма реп јоште није змија.

Сунце зађе , већ сумраче,

И нојца се већ примаче ,

Т НАБА
Па у таму : милостиво
1
Зави мртво ка и живо, к

Зави рпу ( несретника,

Што некада свету дика, нI

Негда људи божа чуда,

А сад само рана уда, "

Гладном вуку гладном керу;

Приправљена за вечеру . 1
F 32, 47

.
Ето леже где и јадце ,

На земљици свуда ладне,

 62 ―――

Њи што муња од судбине

Удри чојству са висине.

Све на путу што бијаше ,
Ноломише покръаше ,

Ударише свету јаде ,

Ма гле и њи на комаде,

Ох сагни се у милости ,

Окон сузни па им прости .

Мрак око њи мрак и тмина ,

Мрак по дола по висина ,

А и небо то дивотно,

Данаске је посиротно , 13

Нема месец да засине : (

Да путника жеља мине —

А звездице оне красне

Ни су данас ко пре јасне ,

Нешто су ми потавнее ,

Ко да с ' ујад неки деле,

Славуј поје жалостиво ;

Да ти пуца срце живо

 63 --

Све је тужно , на гле чуда

Шта се чује од онуда.

Баш поклика би весела,

Ма откуд се то занела ,

Сад је неста сад опета ,

Ал се ори кроз ноћ клета ,

Каква радост ко је шта је ,

Ма кроз гору нешто сјаје ,

Ко да свеће тамо горе ,

Ко да видим неке дворе,

То је крчма у пламини ,
На далеко 寶 стан једини ,

За њу кажу: ко ту ноћи }

Бог му био у помоћи ,

Но ма како срце моје ,
Сада ето весело је ,

Та ајдено аудио тамо ,

Да кроз прозор загледамо ,

Та јад ће те и сам срести ,

А весеље ваља срести .

Ето ето уваћена,

Ето њега савезана ,
 64 --

Што дрмаше околином 690

....

Кано виор облачином , бо ми!!

Он већ грома свог не држи,

Да ка ' досле света пржи,0 к

Савезане у њег јако н

Силне руке наопако на03А

Тако седи он у куту, 1

Премишљајућ срећу љуту, КС

А око њег гле војнике ,гон

Пуне оне пусте дике,
Сваки с чини с педи 4 већи, ї

И за цареи барем трећи,

И бога ни није шала,
Често с чета подизала , С той

Увек беше од те већа , и оff

Ма им увек лоша срећа,

На сад они брже вина, ET

Викну једна јуначина .

Поседаще за столове ,

Наша браћа јоштезлове , за А

Њима срећа ми весело , о

Ал и вреди тако дело , а от

 COVE 65

Па се прича , кликће , поје ,

А чаше се и не броје ,
Те с ' одоше посиевати ,

Везапога заједати ,

И најгрђи који бише,

Ругау се понајвише,
Е па тако би свакаде .

Кад из тога тане паде,

И деца се њим играју ,

Тамо амо котрљају ,

Сад је доста ваља спати ,

Ти си стража ајно спати,

Таку речцу вођа креће ,

Ма језиком већ заплеће .
грану сад у нутра, i
Али
.
Кано јарко сунце с ' јутра,

Крчмарово уђе луче ,

Вељи бокал у наруче ,

Четовођа у њу гледи ,

Баш царева града вреди .

Она к нему господаре ,
А тако ти славе , старе ,
5
 66 -

Коју данас под облака,

Диже твоја мишка јака,

Ово носим илада твоме

Ја јунаштву големоне,

Прости ћако од онога

Знадеш узе ја старога ,

А ТИ деде ову једну

Вођа испи чашу ледну .

Дед нек иде и та друга

За јуначка жића дуга ,

Па ето ти још и треће

Рад јуначке добре среће .

Вођа попи , мома точи

Да с ' и ћале њој осмочи ,

Једну другу ћерко доста ,

Ваља с ' бринут и за госта ,

Да за госте крчмар муца ,

Јер већ и он пуно скуца ,

На сто бокал меће мома ,

А јунаци на њег ома ,

Ал за цуром с ' вођа маша ,

Ма умаче декла наша,
 67

Лака нојца дивна рече ,

Па из избе већ уточе .

Први петли а њих ево

Попадали десно лево ,

Па спавају ко заклани ,
Пусто пиће све стакани ,

А сувише гле стражара

Пао покрај господара ,
Па ко и он рче дува ,

Место њега пушка чува , 1

Врго бригу сву од себе,

Ма ајдуче како ј тебе ?

Чудо дивно и он спава ,

А њија му с ' тако глава .

Ватише га савезаше ,

Овамо га потераше ,

Ко ван себе он бијаше ,

Ко сан му се све чињаше,

Жив он своје дат оруже ,

Те погледа клето уже,

Руке њему што немило ,

Наопако узаптило , K 1

5*
 68 ―

Па од гњева и од срама
Маче силним мишицама ,

Пуцају му +, беле руке , Т

Ма су луде све те муке ,

Пусто уже не успреже,

У месо се дубље реже,
Сам се себи сад осмену ,

Па с ' у напред даље крену ,

Заман заман себи збори ,

Ма опета гледа гори ,• 3)

Као да се отуд нада .

Опростит се пуста јада,

Ко да се нада да ће друсто ,

Али де је оно пусто ,

Што побоље , поломљено ,

Што остало , разбијено ,

Узастопце злотвор гони,

Ал ко знаде можда они

Слушај само што то шушти ,

Тић је само тић у густи ,

Сред гњезда се збуни свога ,

Са поода ненаднога . :
 69 -

Но да л' зрно то запишта,

Ветар , ветар, опет ништа,

Али можда какво чудо, 28 :

Ох мани се срце лудо ,

За те да се вишњи 榆брине ,
За боље се чуда чине , I...

Давно т звезда потавнела ,

Ајд са света , ајде дела .

В
Тако крчми већ дођаше,

И унутра униђоше ,

Он у кута тамо једна

Уза зида клону ледна , fa

Чело тиска уза њега ,

Јер ту цели оган лега,

Мисли што би са њим сада ,

Мисли ал не у назада , H

Јер отуда баш никака ,

Не да њему љупка зрака, а

Та *времена другим мила ,

Њему проше ко страшила,

Па од себе да стра тури ,

Ко дечица он зажмури ,
 70 --

Па се одби у свет тамом,

И ето га сад над jамом ,

Назад никуд а напреда

Куд ће јадан да погледа ,

Одо , одо , тако стаде ,

И точак му на ум паде .
Ох последња заш` фишека

Не обори на себека,
Па би сад већ миран био ,

И у мисли сав се збио ,

Ни виђаше ни слушаше ,
Како му се подсмеваше ,

Седи као ладна стена ,

Као душа осуђена ,

Лете мисли на све стране ,

Ма све празне и лудане ,

Не мож латит ни једине,

Тек се роди па и мине ,

Но сад ето све већ преби,

Па уздану дође к себи,

Нека буде на и тако,

Јер за мене свакојако ,

 QU 71

Моје тело дивна рана

За орлића и гаврана ,

Ма та душа ојађела ,

Куд ће она без свог тела ,

Куд ће да ће све једно је,

Урош беше од то двоје ,

Што је било тело поста,

За њим сама душа оста,

Па се негде светом вије ,

Ал Уроша тамо није ,

То премисли уз зид клону ,

Па у тежак санак тону.

Заспа ајдук спава јако,

Као дете брате како,

Спава веће позадуго ,

Спава само ништа друго,

Јера њему око уста,

Игра нека туга пуста,

Ма у њу се нешто мало ,

И подсмеја помешало,

Прикупљене стоје веђе,

Ал за мало па све пређе ,

 - 72

Он трепетну из сна прену ,

Што ли ми га отуд крену ,

Доба веће ? зар већ зори ?

Спази свећу е још гори ,

Она глену у крај себе,

Кога видим тебе --- Тебе

Па с уздркта и укочи,
Онда боље упр очи ,

Већ му лакше срце бије,

Ког мишљаше онај није,

Сад познаде, крај њег ево

Стоји чедо крчмарево,

И около главом ману,

Глену на ту на ' ну страну ,

Ал од друста немилога ,

На опрезу ни једнога ,
Све поспало попадало ,

То с ' на чудан смеј му дало ,

Дакле ти си стража моја ?

Мучи ја сам стража твоја ,

Брже само скачи бежи ,

Брже брже не отежи .

 73

Ова речца што изусти ,

У срце му мелем пусти,

Он с примаче погледа је ,

Што изрече истина је ,

Што невере јоште било ,

Њено око истопило ,

Брже брже ма ти тамо,

Немај бриге брже амо,

Ја помого њима мало,
H
Ма то није ни требало

Амо брже ово рече,

15 :
И ужета већ пресече.
Боже благи Боже мили

Како чудо за час тили ,

Мало пређе смрт не мила ,

Тако близу близу била,

Већ гавране виде гладне ,

Савр главе своје јадне,

Како с вију и радују ,

Јер ће скоро да благују ,

Па гле за час неста муке ,

Просте њему опет руке,

 -- 74 --

Сва милина од некада,

Вати му се срца млада ,

Ој животе .... Свети
Тешко ли те прегорети ,

Па и да си јад до јада,

Опет ниче међ њим нада ,

Јад до јада бар је ишта,

Ал у смрти нигде ништа .

И на ноге он поскочи,
Тамо амо баца очи ,

Па опази верну другу,

Та баш ону пушку дугу ,

А поред ње и те мале
Што му никад не слагале ,

И поред њи ножа веља ,

Сад му са свим мирна жеља ,
Ма фишека још фишека ,

Тако збори у себека,

Па једнога спаваћива ,
Испод срца пипа жива,

Ма ко мртав тај почива,

Ко зна што но срећан снива ;
 75 --

Ма за цело не од змије ,

Што крај срца с њему вије ,

Већ испразни тог једнога ,
Па испразни и другога ,
Сад је доста па притече,
Ка девојци те јој рече :
„Ти си мене избавила ,

Збогом остај сретна била . "

„Бре не лудуј , та с тобоме
«
И ја морам. “ „ Ти са мноме ?
"
Ох мој Боже “ пред њег паде.

У грлу јој реч застаде ,

Погледа га жалостиво ,

Помаче му срце живо ,

Да ти мораш мол, се Богу ,

Кад се више ја не могу,

А теби је пуно ближе,

Ајдмо ајдмо па је диже,
И већ свећа већ догоре,

Ноћца вирну кроз прозоре ,

Ма још већа туде тама,

А у тами стража сама.

 W
..

>
II. IIECMA.

КТ
Сунце зађе дан умире,

Магла већ му покров стире ,

Повила се по долини ,

Ма се сјаје на висини ,
Још он тамо још царује ,

Још около погледује ,

Ма пун туге и пун јада ,

Јера види е пропада ,

И напоље Урош гледну ,

Те пећину мапу ледну ,

Де је данак преданио ,

Од злотвора своји , со скрио,

Гледну данку на висини ,
Последњи се њему чини ,

Па ка земљи спусти очи,

Онда једном стазом крочи,

 --- 177 -

Поред једне стене сави,

Два три крока па с устави.

Гроб пред њиме ох чиј и #је ,

Ма на њему плоче није,

Само један крстић мали ,

Али и он мучке жали ,

Баш ни словца нај мањега ,

4
Да ти каже ко ту лега,

Али Урош познае га.

Стоји ајдук украј гроба,

1
Оборио ока оба,

Стоји срца преломљена ,

Као душа осуђена ,

Ох да рану већ преболе,

Да сам и ја ту већ доле,

Таку речцу он изусти ,

Па с ' крај гроба доле спусти.

.
Брзо оде прамалеће ,
Ја почупи своје цвеће,

Бура дуну па поне се,

Ма ми срца не разне се,

 - 78

Бура прође оста жиће,

Па све шапће биће биће,
Шта ће соко без свог крила ,

Моје срећа сапалила ,

Јест крваво перје било,

Ма је опет моје било

А једино што остаде ,

Што ми срећа јоште даде

Што 1 ' сјаји саде ?

Комад копља пребијена ,

Бритка сабља саломљена ,

Пушка без пра и олова ,

Чим напунит пусту с нова ,

Слепац слепац што је био ,

На бездана нагазио .

Једно чедо њег избави ,

Све рад њега заборави ,

Па са њиме светом лута ,

Вуци вију украј пута ,

Она види она чује ,

Несретнику погледује ,
 79 -

Рад њега се само преза,

Што 1' је за њег тако свеза.

Што је да је терај срећо ,

Гари жића уда свећу,

Вељи имам дуг да вратим,

Оћу нојзи да га платим ,

Тако мисли па ослушну ,

Шта ' на близу сада шушну ,

Право амо главу диже,

Ко ка њему ово стиже ,
Ко ли гледа тако њега ,

Сав се стресе да да бега ,

Ко си ко си у то доба ,

Ма страшна си ка изгроба .
Да из гроба и страоте ,
Ја дошета амо по те.
Послала не - ко ? де сс '’ сети ,

Де потреси мозак клети ,

Ма ти с глава заборава ,

А било је већ одавна,

Т
Ма гроб и тог што ту лега,
.
Заборави л' већ и њега .
 - 80

За срце га реч привати .

Па ти мати пати мати ,
1
Бежи бежи отле ајде ,

Ох тако ме не гледајде , Ф 4

Глај ме мачим и сабљама,

Глај запетим тим пушкама , 21

Глај ме муњам глај топима,

Само не мој тим очима. -

،
Ману руком главом ману,
Па на другу клону страну ,
Неста света оде тмина, .

Оста пуста та прознина ,

Сред празнине сам он лега,

Греј претежки око њега,

Под греом се душа сави ,

На обрану заборави,

Е претешко греј стиснуо , о !!

Да би дуже би свиснуо
"
Заче с душа отимати,

Заче силе прикупљати ,2002 7.

Још је тело скамењено,

Још му око укочено ,

 D 81 -

Још он главу још обара ,

Ма већ тио проговара .

Она мртва да мртва је,

Да је уби истина је ,

Пуна беше греа мера,

Заш не даље он натера ,

Она умре а ја оста,

Зар то не би јада доста ,

За што мача на не трже,

Заш ме дубље у јад врже,

Ја га уби ма и себи,

Живо срце са свим преби ,

Ох да можеш мати мати ,

У срце ми погледати ,
Да виш пако што 肇 ту гори,

Глону горе коме збори,

Ил је дрема оли дрема,
Ал на како сад је нена,

Од земљице Урош усто ,

Срце глава све му пусто ,

Па не види чедо мило,

Што с ' ка њему упутило ,

 82 S

**
И не чује како кори ,

Како декла плао збори ,

Де си де си срећо мила ,

Но већ све сам препатила .

Све ј ' готово само брже,

Па га собом млада трже ,

Jера вели у планини,

Неки ми се жубор чини -

Ништ он не чу ништ не виде,

Кано у сну за њом иде ,

Она збори он не слуша,

Де ли му је бедна О душа .
Месец сину а ти реко ,

Сину њима не далеко ,

Још два до три пушкомета,

Помоз. Боже мишко света ,

Тек што она тако кликну ,

Ето пушка једна цикну,

Чу се жубор, чу се вика,

А кроз вику честа цика ,

Бежи бежи друже мио , на
Ето Бог и покосио ! ? 9.65
 83 -

Ма он стоји као камен,

Очи њему живи пламен ,

Гледа плао око себе ,

Па час гори а час зебе ,

О злато сунце брже ,

Па с ' пред њега млада врже,

Моли рида кръа руке ,

Ма у залуд све ње муке,

Стоји Урош , ближе цика ,

Ближе иде бојна вика ,

Дим пушчани већ осећа ,

Веће друсто - зла му срећа ,

Ето ето већ једнога ,

Ето за њим и другога,

Бежи, бежи, силан Боже, 1

Промили му испод коже,

Затрепета : плану окомъ ,
А поскочи лаким скоком ,

Она за њим, но залуду ,

Већ на стену попе с ' уду ,

Урош , Урош већ загрми ,

Урош оде низ кам стрии ,

6*
 ――― 84

Оде веће до дружине,

Згледаше га на висине .

Жив је жив је , али како ,

Жив је жив је, па ма како ,

Већ ни збора, да се бега,

Сви су веће око њега,

За грм за кам већ запали ,

Живим огњем бити стали ,

Јест злотвора и пресила ,

Ма јуначка сирт им мила ,

Та једанпут доћи мора,

А могла би доћи гора,

Аох удри недај брале ,

Покликују пушке пале .

Бој се бије ,

Крвца лије ,
Али де је чедо бело ,

Куд се оно јадно дело,

Куд ће крвца до срдашцу ,

Куд ће луча до сунашцу ,

За горицу сунце бега,

Она за њим куд без њега .
 - 85

Тамо тамо ено чеда ,

Украј њега стоји бледа ,

Ох глени је глени глени ,
.
Јад поглајде скамењени ,

Из руке јој крвца бије ,

Једно зрно оштети је,

У срце јоје то не тиче,

Она стоји ни се миче,
Њено око као стакло ,

С драгога се не помакло ,

Ох све јој је све је тамо,

Па још можда часак само,

Њега гледа само њега ,

У око јој вас плам лега ,

Ма унутри већ догоре , .

Душа њена бурно море ,

К небу вали ком с попели ,

На се тако и следили ,

Кано мајка стоји бедна ,

Коју носи санта једна ,

Друга носи чедо мило,

Што под срцем њојзи било ,

 GOO 86

Сва у заман помагања ,

Заман муке и кукања,

Оде оде јоште мало ,

Па га навек њој нестало,

Пуца санта- под ногама ,

Већ се под њом већ пролама,

Ништа она не осећа , на

Ох тамо је њена срећа ,

Њена радост не дан бели ,

Тамо њезин живот цели с у

( А најлепша успомена

Из најлепши ње времена ) . .
Тамо она гледи само ,

Тако и то чедо амо , і

ох глени је, ***

Па ако ти то јад није ,

Онда још га и не било -

Ма што ради њено мило.

Į
Бој се бије ,

Крв се лије ,
Јест њи само шака уда,

Али чине дивна чуда.

 ――― 87 ―

Е свак срцу одолео ,

Бели данак прегорео , 14
Мисли само на замену ,

Па се вије по камену,

Вије вије пушком бије ,

Еј злотворе како ти је, 1.1.1

Јала брате удри туци ,

Познаю се горски вуци , til

Урош гађа пуни пуца,

Ал му празно срце куца, и X

Куд погледа онде пада ,

Ох да убит мож и јада ,

Што га мучи, што га мори,

Што му живо срце пори .

Обазре се па је глену ,
Ма се одма назад крену ,

Ао срећо и та сада ,
Да са мене, мене страда ,

Амо мачу брате клети ,

Ја је не ћу преживети ,

Јуриш јуриш веће скочи,

•
Већ у напред силан крочи ;
 88

Но шта му је за што стаде ,

Ето с љуља ето

. паде ,

Пушка њега погодила,

Прискочи му јадна мила,

Већ долете већ притече ,

Већ крај њега млада клече ,

Већ се над њим млада сави ,

Већ на груди руку сави ,

Помоз Боже јоште није ,

Још му , још му срце бије ,

Диже главу , оком плану,

Па једноме плао ману .

Ајдук стиже већ дигоше ,

Већ га отле понесоше,

Брже брже ао јада ,

Ајдук пушта доле пада,
Разнело му зрно главу ,

Пада јадан он у траву ,

Стижо други већ га носе ,

Лето њојзи црне косе ,

Брже брже тамо к реци,

Па понеси и потеци ;
 N 89 -

Ал кроз нојцу зрно пишти ,

Ох ајдуче да л те тишти,

Зрно стиже

Ето ајдук паде ни се диже ,

И њег лоша копца снађе

Ту за облак месец зађе ,

И тавно је са свим тамно ,

Ма још траје бој помамно.

Бој утоли, све би тише ,

Јоште жубор , ништа више,

Ма сад пуче, ох кога ли

Опет мајка то ожали ,

Јоште једна , тад свег неста,

Већ и жубор скоро преста .

И поноћи преваљује

Бежи нојца , пред зору је,

Звезде тужне сузе роне,

Роне сузе и на оне,

За којима на земљице,
Нема можда ни сузице .
 ―――― 90 -

Зора зори о глени и

Е спавају санак тии ,

челов
Па какви су да су били ,

Јуначки се јесу били,

Сви су , нема ниједнога ,

Да . издао друга свога, Т

Пи се дао , жив у руке ,

Славно 13скончав своје муке

Сунце грану а по гори

Силан жубор већ жубори ,

Војници су већ устали ,

Па огледат мртве стали ,

А сувише те ајдуке ,
Што и сташе таке муке ,

Гледе тога па онога ,

Ал нема им ту једнога,
Поломљене гује леже ,

Ма најљућа - да л ' побеже ,

Не мож бити , баш никако ,

Jера рањен беше јако,

 91

Како паде згледаше га ,

Ма ко оно би крај њега ?

Један рече : та знаш кују ,

Ма сад нешто чују .

Па да ни је ОВИ АМО ,

И одоше брже тамо ,

Погледаше то он није ,

Али де се , де се крије .

На траг крвав нагазише ,

Па се њиме упутише , I

Иду брзо пазе гледе ,

Далеко и већ одведе .

Сад ће сад ће жељни зборе,

при
Изиђоше већ из горе ,

Ма траг иде право к реци ,

Они њиме лети теци ,

И до воде крв видеше ,

то им и све беше.
Алитур

Њега неста како ? ко зна ?

Право не мож да се дозна,

 92

Онај вели да утону

Баш у ладну реку ону,

Тај га пре ту жива виде ,

Како поред реке иде,

Да здрав здравцит он бијаше ,

Трећи вели још друкчије ,

Да се не знам негде вије ,

Да ш њим тамо G "

Али то су приче само .

Мртвац мртвац не устаје ,

Да он умре прилика је,

Тако и нако и' све једно је ,

Он прекужи муке своје ,

Али она ох занаго ,

Не преживе она драго,

Кад за гору , сунце пане ,

Мора и дан да издане .

31/12 1849.
 Утопљеница.

1. ПЕСМА.

Behe звезд
ице се красне
Губе једна иза друге ,

Па сузице оне јасне

Од голене роне туге ,

На сеју им суза пада,

Штоно тамо реци шеће,

Што је сад још па никада,

Више јао видет неће ,

Што им ево стазу стази ,

Са које се не долази.

Лепа 1 беше Боже силни ,

На са тога сад и пати ,

Он угледа цвет умилни ,

За срце га силно вати,

 ―― 94 ―

Te опружи белу руку,

И довати цветка љупка ,

Да олакша слатку муку ,

Утрже јој лепа пупка

18 .
Она тужна уздисаше,

Ма с ' одбранит не могаше.

Ка сунашце он јој сину,

769
Засени јој очи младе ,

Кроз срце јој срећа мину,

6.10
На груди му сретна паде,

И леп јој се заче данак ,

7:
Какав досле још не био,
CELT
Ко најлепши какав санак ,
‫ܐܐ‬ LI
Ма се брзо изгубио ,
техни
Учас неста луче медне ,
01 !
Притискоше тмине ледне .
мем он отары бо

•
Он је ману из ненада, в

Да јадује докле фиб

живии , пр

Па опета јадна млада , но

Ни га куне ни га криви , J БО
 95 --

Ко за сунцем исто у ноћи

Цветак сузе рони тије ,

Тако она у самоћи ,

За њим јадна сузе лије,

Ох да могу сузе оте,

Опрати је од срамоте .

+
Боже, Боже што би ш номе,

Куд се даде злато чисто ,

Ко несретне оне моме ,

Зар и она сада исто ?

Ире за коју кад би чула ,

Е је снађе коб та уда ,

E je
Би се она препанула ,

И згрозила ода чуда ,

И би главу моја бела,

Повисоко тад понела .

Па кад дође међу друге,

Па с ' на једну реч напусти ,

Ту и она мимо друге,

Па декоју злобну пусти ,

 96

Ал невоља редом иде,

Па сад на њу реда дође ,

И она је јуче виде,

Кад крај неке рпе прође ,

Би жубора и гуркања

И подмукла кликотања .

И на зада јадна ита,

Стиже дома изван себе ,
Уплашена мати пита ,

ћери , ћери шта је тебе ,

Ал не збори ћерка њена,
Укоченим оком гледа ,

Бледа као бледа стена ,

Ледна као груда леда ,

Ни што чула ни видела,

И крв јој се уледела .

Веће тако јоште сада,

Што ће бити још за мало,

Боже , Боже грдна јада ,

Све јој тело задрктало ,

 97 C

Ка виар јој мозак лати,

Занесе је несретницу ,

И да не би крај ње мати ,

Би панула о земљицу ,

Ма је мајка приватила ,

И на одар положила.

Тако лежа скоро ладна ,

Позадуго ни се маче,

Уплаши се мати јадна,

Па је Aшкропит трти заче,

Чедо, чедо слатко чедо ,

Ал то дуго није стало,

Ето нози лице бледо,

Малчице се заиграло ,

Још уздану сад дубоко ,

И отвори чудно око.

Ма зарашта срећо клета ,

Заш је тури у живота,

Кад је чека овог света ,

Само гроза и страота !

7
 98

Али јатка ево прену,

Диже око зачуђено ,

И крај себе мајку глепу ,

И то сузно око њено ,

И око ње суза ова,

Вас обрте свет из нова .

Али несвест сад небила ,

Би ван себе на другчије ,

Ка кад јад се сав гомила ,

Па небеса јасна скрије ,

Па кад нагне све то више,

Када у пра душу тисне,

Нити даде да уздане,

Ни да јадна једном свисне ,

Смрт и живот според стоје ,

Ма ништ опет од обоје .

Часак само ал пун лета ,

Пун век јада, пун век мука,

Живи пако овог света ,

Ал без гласка без јаука,

 -99 ―――――

Ни се миче нити куша ,

Да се отуд искобеља
Укочена стоји душа ,

Нити мисли нити жеља,

Око сјаје као стакло ,

Ма с никуда не помакло.

Страшни часак већ је мину ,

К себи дође с одра уста ,

Па отшета у градину ,
Носећ собом јада пуста ,

Онде доле тужна седа ,

Главу дивну оборила ,

Пушта мисли у напреда ,
Тешки бојак отворила ,

Што у напред то све горе,

Залуду се мисли море.

Јадна ли је љуцка душа,

Кад све на њу нагне споља ,

Кад с одбранит заман куша,

Кудгод гледне свуд невоља,

17*
 - 100

Заман тражи да одане ,

Кад све жешће нагло амо ,

Па дркћући јадна стане ,

Спремати се тамо , тамо ,

Тамо окле једном дође -

Боже само да већ прође.

Уста мома јадна бледа ,

Низ врт јој се око дало,

Па на запад тамо гледа,

Како с сунце заиграло ,

Ни облачка нај мањега ,

Да му скрије . лице красно ,

Ни облачка око њега ,

Ето тоне сунце јасно,

Да и она тако исто

Само може заћи чисто .

Сунце зађе ,,тамо , тамо ,

Макар како све је једно “

То прослови јадна само ,
Спусти доле око ледно,
 1

101

Окрете се те полако ,

Упути се дому своме,

Па гледећ је мирну тако ,

Ко б по лицу реко томе ,

Да де мир се тај навука,

Беше отоич пако мука .

Уђе у дом ―――― ал на пољу

Стоји вечер мирна , тија ,

Једва ветрић доби вољу,

Да малчице прођарлија ,
Тио свуда и све тише ,

Тице нашле своја гнезда,

Сумрак веће па све више,

Већ по дегде трепти звезда ,
-
Веће дође нојца тавна
Њена дошла већ одавна.

Веће дође време спати,

Да с' опрости ко свакада,

Ћи се мајци својој сврати,

Пре за мало, за век сада,

 102

За руку је ево лати ,

--- шапну лаку ноћ ,
Љубну

А мајка јој реч привати ,

Бог ти ћерко на помоћ ,

Ма заш дркће рука твоја ,

Лези, лези ћери моја .

ћерка оде а нека је,

Мајка оста пуна јада ,

Пред мајку се божу даје ,

На колена пред њу пада ,

За своје је моли дете,

Да га глене милостиво ,

Да му своје руке свете,

На срдашце метне живо,

Од незнана спасе јада ,

Са којега тако страда .

Амин : већ се помолила ,

А срце јој одлакшало,

Ма се сећа чеда мила ,

Да ли јој је већ заспало ,

 - 103

Те лагано оде к врати ,

Стоји , слуша позадуго ,

Ал све мирно , па се врати ,

Спава јадна што ће друго ,

Спавај , спавај чедо моје ,

Те с постеље вата своје .

Мати заспа. Ал ћи њена

4
Да л и она заспа што ли ?
Тио иде ноћ студена ,

Је л јој тешка да је боли ?

Нојца иде , поју петли ,

Да л и броји она млада ,

А зорица веће светли ,

Што ли чини, де л је сада ,
Jе ли дома ? ― ајде , ајде ,

Тамо реци погледајде .

Ено шеће бледа јадна,

Разасула русу косу ,

Нит осећа ветра ладна,

Ни студену ону росу ,

 - 104 -

Шеће напред Ad куд ? не знаед,

Само зна да напред мора ,

Сад на исток око даде ,

Боже, Боже ето зора,

Ка из сна јој душа прену ,

Па у напред живље крену.

Гле над реком тог гребена ,

Ал је гледа страовити ,

Она од њег уплашена ,

Тужи , цвили даље ити ,

Стоји гребен гле га само,

Једва трага од травице ,

И два цветка стоје тамо,

Кано до две сиротице ,

Ма ето им једне друге ,

Наше моме, наше туге.

Она стиже па с окрену,

Тамо , тамо о назада ,

Својој мајци јадној глену,

Која можда спава сада ,

 105

Па и у сну Бога жива ,

Сећа на њу невољницу ,

Уи се узда , даље снива ,

1
Већ је види у здрављицу,
Како ли ће санче луди ,

Бити јадној кад с пробуди .

Па можда се сад пробуди ,

На устаде, па њој ити,

Њој , за којом тако жуди

Ао Боже страовити !

3 богом мати, прости прости ,

То за сузе и све труде ,
За све неге и милости ,

За несане за понуде,

Tо ти само може дати,

ћерка твоја , 3 богом мати .

Па на лево око даде,

И малко се зарумене,

Јер јој проше груди младе ,

Све те слатке успомене ,
 106 ―――――

---- ма за кратко ,
Тамо, тамо

Доврши се тек што поче ,

Беше слатко и преслатко ,

Ма се ето горко доче,

Па да с' врне све на зада,

Било 6' опет ко и тада .

3 богом , з богом данче бели ,

Моје сунце , мој животе ,

Ти бијаше свет мој цели ,

Брзо л ' ми се брзо оте ,

Ту умукну, затрепета,

И пребледну као стена ,

Очи к небу , она шета

Тамо на крај од гребена ,

Боже , судче свету свему ,

Прост ми, прости ал и њему.

Вода пљусну не нестаде ,

Нешто с бели сад престаде,
Бели с опет али саде,

Би аљина и нестаде , r
 - 107

И венчића неколика ,

Вију и се нада њоме,

Као урес, као дика,

На венчању јађаноме ,
Но и они с већ сгубише ,

Ко да и то би сувише .

Вода струји над њом ладна ,

Да ј' успава тиим гласом ,

Она под њу заспа јадна ,

Грешно чедо под појасом ,

Грешно га је задобила ,

Грешно му је самрт дала ,

Ал бар га је избавила,

Од земаљски тешки зала,

Од - но де је онај саде ,

Што му живот јадан даде.

Де је он ? де њено мило ?

Де је злато несуђено ?
Ето с небо позлатило
― де л је њено ?
Сунце грану
 ―― 108

Сви ветрићи за њом туже,

Слављи тужне песме вију ,

Врела јече, а те руже

Грозне за њом сузе лију ,

Све се, све се о њој бави,

А он ? да л' је заборави ?
 II. ПЕСМА .

Сунце грану иза горе,

Светом оде луча пуста ,

На његове стиже дворе,

Ма он пре ње давно уста,

Већ је давно на прозору,

Гледао је огња жива,

Гледао је белу зору,

Е пред њиме свет открива ,

Бежи тама испред њега,

Ма са срца кам не бега.

У њего ви млади груди,

Разгорели тешки јади ,

Залуду се ветрић труди ,
Да и мало поразлади ,

Јер кадгоде лађан пирне,

Све то већма пламен букне,
 110

У душу га већма дирне,

Већма спомен кроз њу сукпе ,

Тио ветрић тио дује ,

Ал му душом пољулује .

Ветри душу од планине,

Ама таки још не бише ,

Као когод да ту гине,

Ко на смрти да уздише ,
А то лисје са дрвета,

Да чудно ли зажубори ,
Ка да с когод с душом бори,

И душа му к њојзи оде,

И ка нож га сад прободе.

Сунце грану . он уздану,

Ваљда опет није Боже ,

Прозора се плао ману ,

Јер издржат већ неможе,

Ка муња се избом сави ,

Два три пута њоме прође,

 - 111 <

Нешто смисли по с устави , .

Зовну слугу , слуга дође ,

„ Коња брже “, слуга : „ кога ? “

А он плао : „ макар кога " .

Слуга оде ал неморе ,

Не кте он ми да причека ,

Брзо слази одозгоре ,

Ал већ готов стоји зека,

Па када га виде пуста ,

Разведри му мало лице,

Још кад узја , а коњ уста

Нако мамен у пропнице,

Ко да цела туга оде,

Те га сави и ободе.

Оде коњиц као стрела,

Оде пусти низ полању ,

Гле га веће спрама дела,

Гле и њега веће ману,

Тило кљусе и претило ,

А госпар му пушта вољу,

 112

Ка и њему да је мило ,

Ка да отим кроти бољу ,

-
Бољу тешку срца свога
Дела , дела , па и мога.

Један поток туд ујаше ,

Преко њега мостић лега ,

Ма за друге он бејаше ,

А никада још за њега,

Јер је поток како поста,

З брега на брег свеђ прескака,

Па сад ето преко моста,

Жури свога коња лака ,

Моста прође , но гле саде ,

Устави се па назаде .

Што обичај вазда свето

Иде право ка потоку ,

Веће стиже, и већ ето

Ободе га к лаком скоку ,

Сину скочи оде преко ,

Али само са предњима ,
 -- 113 ―

У потоку оста зеко ,

Оста јадан са предњима ,

И мал што се не изврну ,

Господар му вас претрну .

Ао зеко а мој јаде ,

3
Куд доброта твоја оде,
Шта би ово нуто саде ,

На га стиште и ободе,
Коњиц наже већ двапута ,

Гле и трећи сад препе се ,

То бејаше мука љута ,

Од гњева се јунак тресе ,

Нуто срећо, нуто зеко ,

Па га сави опет преко.

Кониц скочи - то ваљаде

―
Ајде опет никад боље ,

Де и саде -- па и саде ,

Те се вину низа поље ,

Сад је добро , ал опета

Заш не ома као сада ,
8
 - 114

Па заш данас срећа клета ,

Тако теде пре никада ,

Иљаду сам пута скака ,

Па увека и прескака . -

Заш баш данас коњи пусти ,

Бөжө стене и дрвета ,

Бежо крај њег узи 2 густи ,

Ма небеже миса клета ,

Защ баш данас - све једнако ,

То га мучи то га мори ,

Веће сунце нагло јако ,

Коњиц му се веће спори , J

Ваља дома да се врати ,

Заш баш данас тога прати .

Стиже дома пунан праа ,

А уморан и сувише,
Како стиже с коња сјаа ,

Слуге •коња приватише ,

Одма у дом он замаче,

На душека одма паде,

 G 115 -

Туна леже ни со маче ,

Оде миолит чудне јаде ,

И бори се мисли слути ,

А не може да с ' упути.

Небо ведро ал запара ,

Ветрић ћути једва дише ,

Лепу главу цвет обара ,

А запара све то више ,

Подне дође , подне прође ,

Заче небо да се облачи ,

За облаком облак пође ,

А пропири ветар јачи ,

Сад се смрче , ветар напе ,

А гром своје стреле запе .

Бура, муње, грмљавине ,

Све дивљачно ка некада ,

To му некад би Милине ,

Али сада , али сада ,

Нема њега на прозору ,

Да се диви божјој сили ,

8*
 ―――― 116

Унутри је у свом двору,

Кроз срце ко стра мили,

Као да га небо кара,

Ко да нешто преговара.

Сад гром пуче, све затресе ,

За сину му ћа у двора ,
Мало што га не занесе,

Он се нагна на прозора ,

Када . тамо, ох жалости,

Оде, оде растић млади ,

У слабачкој што младости

За споменак ту усади ,

Оде гори, пламти, пуши ,

Гњев се божи на њег сруши.

4.
Гори, гори , пламти , пуши ,
Из ока му суза кану ,
Чињаше се тужној души ,

Ко да цели свет пропану ,

Ка небу је тужан глено ,

Што ти скриви ко да пита ,
 117 ―

Али небо намрштено, и

У срце му огањ ита , на ко

И у срце он сад глену, х

И ту нађе слику вену.

Стоји као осуђена , а

Тужи, јади па се губи ,

Сузицама обливена , BLOI

приду д
А за срећом коју згуби,

Коју згуби за онога нек

Па га , куне. Ох та стани ,

Прости , прости тако т' Бога ,

Прости , прости , клетве с мани ,

Ти си * моја од некада , ...l.

Моја сада па свакада .

Његова је његова је ,
У срцу му опет живну ,

Те потрже из потаје , ...d

Успомену ону дивну,

Дивна ли је силан Боже,

Дивно јој се он и чуди ,

 - 118

Па он без ње бити може ,

Ма већ оде миса уда ,

Ох од ока ти ми дража оба,

Ти си моја па до гроба .

Оде бура , стоји дуга ,

Красно ли се небом вије ,

Пола радост , пола туга ,

Он је гледа сузе лије ,

Дуго неста , он сирома ,

Доле главу сад опусти ,

Да је ближе к њој би она ,

Далек ли си путо пусти ,
Али зором - тако рече ,

Сунце зађе , приспе вече .

Али зором - ох та зора

Грдно л ће му забелити ,
Али зором — ох та зора

У црно ће дан му свити ,

Биће зора где то вече ,

Ко његово руменило ,
 119

Ето , ето да " протече ,

Ето већ Т се изгубило ,

Већ сумраче , ето ноћи ,

Та га не ће већ ни проћи .

1
Већ по ноћи свуда тавно ,

Тио свуда , све почива ,

И он заспа већ одавно ,

Спава јунак вако снива :

Е у росној лежи трави

Украј оне реке тије .
Све око њег ко на 1 јави ,

И опета све друкчије ,

Ни је светлос , ни је тмина ,

Ни је туга ни милина.

Он на трави росу глену ,

Чини му се гледа сузе ,

Глену реку сад студену ,

И туга му срце узе,

Како мучке тече сјајна ,

Њему јаче срце бије ,

 - 120

Као нека тешка тајна ,

Тамо на дну да се крије ,

Све га јаче мучи , мори ,

Но сад вода завиори .

А из воде њему мила

Помоли се ао јада ,

Каква ли негда била ,

На каква , каква сада ,

Помоли се погледа га

Нако тужно жалостиво ,

Сва се њему сломи снага..

Обамре му срце живо ,

Па њојзи га тад повуче,

Мора брже срце пуче.

На брегу је она бледа,

На сусрет му руку даде,

3.. 1
А та рука груда леда ,
3'
Кад је узе дрктат стаде ,

Кроз срце муп рође зима ,

Боже , Боже , па назаде,

 - 121 -

Ал га она тврдо прима ,

Срце , злато , мој + си саде,

Мој си , мој си , са мном оди

Кући мојој ту у води.

Она вуче, оди , оди ,

Узаман се јадан труди,

Већ је ето већ у води ,

Помоз Боже да и' с' пробуди ,
.
Да ли беше све ту санак ,

Зорица се ето спрема , #A

Сунце грану , ето данак ,

А
А у двори њега нема , 2

Дође подне , али саде,

Још га нема куд се даде.

Ма крај рекет на обали,

Лежи мома, утопљена ,

А над њоме мати жали, В

Клекла 1 крај ње ојађена , н

Ма ни уче нити рида ,

Нити лије грозне сузе ,

 --- 122

1. A
Нити косе русе кида ,

Јад силени и то у36 ,

Гледи ока Вукочена ,

Стоји као една стена .

Сад од земље бесно ђици ,

К небу страшне очи ита ,

Диже руку , зуби шкрипи ,

Ох да јада страовита ,

Дркће страшна , дркћу уста ,

Ал из њи се глас не пушта ,

Ал и на шта када пуста

Већ је сама клетва сушта ,

Но већ ето јадна клону ,

Па на земљу ћери тону .

И над њоме ниче трава ,

И то цвеће умиљато ,
Она сама тамо спава —

Али де је њено злато ?

Већ дан и два њега нема ,

Слуге с буне , рано ране ,

 - 123 G

Сва се кућа за њим спрема ,

Траже слуге на све стране,

Сунце се рађа , сунце крије ,

Све залуд њега није .

Дан четврти ето бежи ,

Кад ал поред неки лука

Његов зека мртав лежи ,

А на њему колан пука ,

Ма никакве на њем ране ,

На око њег слуге траже ,

Иду , гледе на све стране,

Нигде ништа да им каже ,

За јуначке тешке муке,

Од крвничке какве руке .

Лежи коњ веран био ,

Па му веран и остао ,

Док је мога послужио ,

Па и живот за њег дао,
Коњиц лежи ―――― ма де ли је,

Де господар његов мио,

 124 ――――――――

}
Слуге траже , ма га није ,

Куд ли им се изгубио,

Сунце с' рађа , сунце крије ,

Господара нигде није .

И туђин му двором шеће,

Туђин тиле коње јаше ,

Туђин њему пушку меће,

Туђин бритку сабљу паше ,

7
Туђин њему жање поље ,
6'
Туђин рујно винце пије ,
Беле овце туђин коље ,

Туђин , туђин , њега није ,

Једва га се когод сећа ,

Е таква је љуцка срећа .

24/10,1849.

Т
.. JUN
 одамон

О с вет а.
1 ‫ܐܐ‬

1. ПЕСМА .

Пукло море поносито ,

Крај њег стење стрменито ,

Ch
А на стењу двори бели,
སྨྱོ 02
Бели двори и весели ,
612
Али у њи туга леже,

Ако није још што теже. r

Я "

24 тара
Двори стоје, сунце сјаје ,
Ма он ко је откуда је,

Од скора је како дође,

Одма дворе градит пође,

31
Ма зашто) и гради туде ,
tatt i L
Заш на стене удри уде,

Тамо де се дола вије ,

Не би л било угодније ,
 - 126

Сред сеоца убавога,

Било 6 ' друста веселога ,
Било 6 ' шале , разговора ,

И љубавна договора ;

Али тако чудне ћуди ,

Као да се клони људи .

Ма зарашта - ма ето га ,
{
Де из двора шеће свога ,

Право иде на но место ,

Де га виде тако често ,

На крај стене стрмените ,

Два растића коју ките ,

А под њима од камена,

Стоји клупа начињена ,

Ваља стрмен под њом море ,

Страва гленут одозгоре ,

Ко не свиче нек се мане,

Jер инако з богом дане ,

Мозак врти , тоне глава ,

Ка што реко, Божа страва .

 - 127 ww

Он на клупу сада седа ,

Па у море доле гледа ,

Валови се , о кам боре,

Чине му се њему зборе ,

Та њиова силна јека

Носи нешто из далека ,

Носи гласе он и слуша ,

Све тужнаја њему душа ,

Све се теже јад обара ,
Трза срце из недара ; DR A
Ал са чега и са кога ,

О не питај тако т ' Бога ,

!!!
Већ уживај данак бели ,
Што ти добра коб удели ,
И то сунце што ти сјаје ,
H
И ту зору што још траје ,

Зорица ти данак злати ,

Твоје цвеће лепо цвати ,
Ветар пири цвеће мири
Из његовог гуја вири .

Сунце тоне , а он гледа, к

Низ пучину у напреда ,

 128 -

Mope, небо ка од злата .

И теже га спомен вата, ..

Тамо , тамо с оне стране ,

ћаше диван дан да сване

Чисто злато ,све је било, 1.

Ал је брзо потавнило ,а
И олово све постаденит и
1
Па на срце јадно паде , 2.7
Тешко ли је , ала тишти ,

А не може да пропишти ,
11
Ох сними ну терет сними,
!! s
Сними Боже ил га прими.
1 21
. У
B' Er 6.

Ето њега тужна , бледа ,

Око ошло у напреда ,
3
За њим мисли свеколике ,

А пред оне 1 дивне слике ,

Још се једном свака ређа , и

Још му једном срце вређа ,

Он и гледа како сјају, ни

Он и гледа е не стају *
 de 129

Како мутне облачине,

Крију њему све милине,

Боже, Боже то је реда ,

Де умиру он и гледа ,
Само с њему , њему не да .

Сва сад њему клону сила ,

И миса се укочила,

У жилама крвца стаде,

Око гледа куд не знаде,

Ван себе је тужан, јадан ,

Седи као камен ладан,

Нешто шушну, он не чује ,

Не зна ко се приближује ,

И не види слатка чеда,

*
Што са стране у њег гледа ,

Са лица му тугу штије,

Па сузице рони тије ,

Коју узе да је љуби ,

Па и себе и њу уби.

Ох ту његов грдни јаде

Кад сунашце понестаде,
 ―― 130 ―

Кад завичај слађан ману,

На срдашцу љуту рану ,

Када из ње крв потече,

Заш не пусти да истече,

И у свет се јада вину,

Оде ето у туђину,

Проби брда, проби доле,

Али ране не преболе,
Све га рана жешће ,

Све удари крвца чешће ,

Опет оде у напреда ,

И пред собом цвет угледа ,

Цветак беше љубак , тио ,

За срце га уватио ,
Учини му с' да г' укине ,
Учини се баш за њега ,

Те се саже утрже га ,

На љуту га метну рану,

Крвца стаде , бол одлану ,
И заче се жиће друго ,
Лепо беше , ма не дуго ,

Брзо с нова све с обрну,

И намаче њојцу црну ,
 131

Скоро сунца успомене ,

Проби тмине те маглене ,

Ето сину дивно , мило ,

Ка некада што је било,

Ког са неба свога трже ,

На под ноге лудо врже ,

Он га трже , сунце паде ,

Разби свет му на комаде

Неста , неста сунца мила ,

А то сунце она била ,

Она сунце, а то амо

Чину му се ка луч само,

Што јађане луче ита,

На та места страовита ,

Костурницу обасјава ,
Де му срећа мртва спава
Поломљене каже кости ,

Од његови сви радости ,

Замукнуще тужним муком,

Што он поби својом руком.

Ох да му се само даде

Време врнут у назаде ,

9*
 132 ―

У два лета силни Боже ,

Само у два да он може ,

Да и зачне опет с нова ,

Ма он свуда срећу скова ,

Свег нестаде што му било

Лепо , веље слатко мило,

Чему с чуди , чему с диви ,

Па он јоште, јоште живи.

Зар те пушке већ не бију ,

Зар ти мачи крв не лију ,

А стрмен је та висока ,

Зар јуначка не зна скока ,

Чега с плаши, чега с боји ,

Само брже ето згоде,

Часак, само па све оде,
-4
Небо, земља прима своје,

Па у миру срце твоје ,

Мирно, мирно за увека ,

Но што стоји , што ли чека .

Обазре се па угледа

Ох она је што му не да ,
 133

Ето опет ту је била ,

Своје драго облазила ,

На га тужна угледала ,

И тужна се назад дала ,

Тужна, кано тужна мати ,

Кадано се с гробља врати,

Куд јединцу своме оде ,

У жалосне у пооде,

За њом гледа , ох мој Боже ,

Узаман је, бит не може

За то да му бол одлане,

За то да је јадну мане,

Њу све које заборави ,

Оца, мајку што остави ,

Не запита , ко је шта је,

Не запита од куда је,

На груди му верна паде ,

Па се са њим у свет даде,

У свет, у свет та он жели,

З богом , з богом двор је бели,

Још две, две три тешке сузе ,

Он за руку младу узе,

 -- 134 --

Ајмо , она за њим ита ,

Куда ћемо, то не пита.

Оде за њим, куд је, да је,

До он, ту јој сунце сјаје ,

Де он, ту је данак бели ,

Де он, ту је свет јој цели ,

Он је душа, она тело,

Што без душе би увело,

У заман је силни Боже,

Одустат је већ не може ,

У، срце се сам удрио ,

Још једном га покосио,

Ваља њему ране трпит ,

На ка досле јадно крпит ,

Докле једном божа воља ,

Опрости га сви невоља .

А шта ради слатко чедо ,

Како у свет Бог још не до ,

Као да је зора бела ,

Под срдашцем својим нела ,

 135 -

На свои крилу одњијала ,

Својом вером опасала ,

Коју но је сунцу дала ,

На груди му верна пала .

Сунце пламти, сунце сјаје ,

Она своју душу даје ,

C
Душу даје , не издаје

Де је она већ у двори,

Голема је боља мори ,

Тако тужан ка то сада

!
Није био још никада ,

Он је глену ао јада ,

Препаде се она млада,

Виде око укочено ,

Силном тугом уморено ,

Беше у њем и сијање,

Ма ко стражње то тињање,

Како око јадно сјаје ,

Када тело душу даје.

Она стиже ма тек глену,

У дворове назад крену ,

Једном само глену бела ,
 ---- 136 ――――

Ала другом није смела ,

Први пут је страшан био ,

Други би 4 је и убио.

У двори је помоз Боже ,

Тако остат већ не може,

Тако не сме она збори,

Па долапа свог отвара ,

И унутра руку даје ,

Вади стакло из потаје,

Стакло једно што некака , 4

Јуче њојзи дадө бака ,

Која га је напунила ,
Свака сока нацедила

Из цветова лековити ,

И корења силовити ,

Па да јоште боље лечи,

Придодала тајни речи,

Она стакло то узима ,

Још са стола кондер прима ,

Пуно вина у кондеру

Драгу њену за вечеру ,

 - 137 ―

Уњ већ сока сунут ћаше ,

Али рука њој дркташе จ,

И чудно јој би по ћуди ,

Па да њему што науди ,

Боже, Боже то изусти ,

Па стакленце доле спусти .

Да науди -- не мож бити,

Како је могла помислити ,
Бака беше тако блага,

Као мати каква драга,

И вељаше кад је згледа,

Да се сети свога чеда ,

Што је скоро изгубила ,

Што је таква иста била ,
И да ли је мучи јако,
Што је види тужну тако ,
И да оће, и да знаде,
Али саде --

Од је његов само брже,

Па у вино соке врже .

И он беше, уђе , седе ,

Већ вечеру згодну једе,

 138

Вино пије , и већ попи ,

На пољу се нојца склопи ,

Ал у изби свећа гори ,

Он са драгом седи, збори ,

Нешто вели да је трудан ,

И одмора врло жудан .

Тишина је већ у двори ,

Нигде свећа већ . не гори ,

Само код њи ојађело ,

Што је будно то кандело,

Па се мучи, тужно гори ,

Са мраком се тужно бори ,

Тражи у помоћ .
Али лаку ноћ ! --
 II. ПЕСМА .

Ноћи негда тако мила,

Страшна л' си јој сада била ,

Тек што леже ао јаде ,

Па устати већ пораде ,

Мора свећу већ ужећи ,

Мора драгу свом потећи ,

„ Свећу , свећу “ ето свеће ,

Глава , глава све окреће ,

Ал та свећа слабо гори ,

Ох ала ме жећа мори .

Воде , воде,

И по воду она оде,

Што би Боже ти силени ,
--
Да л' од оног куку мени ,

а он пије ,

О како му срце бије ,

 ――――― 140 ---

И удри му још на уста -

АО муко њена пуста,

Воде јоште , воде даде ,

Па у несвест онда паде,

У помоћ му трчи јадна ,

Пипа, ал му рука ладна ,

Пипа срце, ох зла часа,

Оде викат из свег гласа,

И већ цели дом узбуни ,

И сва с изба већ напуни .

Прва несвест веће прође ,

Али ето друга дође ,

А за другом дође трећа ,

Та бејаше јоште већа ,

Ко мртав је силан Боже,

Свако гледа да поможе :

Тај водицом сад 1прискаче ,

Они опет трти заче

Слепе очи , ноге, руке,

1

Ма су залуд њине муке

 ―― 141 —

По лекара , по лекара,

Слуги плао проговара,

Брже, брже седлај с места , ,

И из избе слуге неста .

Из несвести сад с пробуди ,

Тамо, амо оком с’ чуди,

До је она , де је мила ,
Она с није утопила ,

Они мене преварише ,

Не рекоше нема више,

Али лаж је, она j' жива,

Али де је де с ' сакрива ,

Глете, глете та ето је,

Ето , ето злато моје ,

Како гледа како с смеје ,

Ох пустите , пустите је,

Оди к, мени већ одавна,
Ма што си ми тако тавна,

За руку је 2плао узе ,

Погледа је, окле сузе .
 ― 142

1
Та ти плачеш, што је тебе,

Привуче је ближе себе ,

Па је глену, ти си, ти си,

Ух мој Боже страшна ли си ,
Tо изусти ,

Па се сгрози , руку спусти ,

Беж од мене, бежи с места,

И отуда јадне неста,

Голема је боља свлада ,

Те крај одра клону млада .

Сад се јунак смири мало ,

Али дуго не остало ,

Плаим оком ето гледа

Тамо куту у напреда ,

И ето се узнемири,

Узнемири, усплаири :

Гледај, гледај та она је,

Где на гребен веће стаје ,

Гле на краја веће крочи,

Сад ће јао , сад да скочи,

 - 143

Ох у помоћ брже , брже,

На с ' од одра свога трже,

ИИ. отуда скочит ћаше,

Ма га слуге задржаше .

И тако је дуго било ,

И буњцање и беснило ,
Сада мање , сада горе,

Трајало је близу зоре,

Тад му силе све клонуше,

И умор се вати душе,

Вас он клону и најзада

Тежак њега санак свлада .

Зора бела , зора мила ,

Дивно л си се опремила ,

Гониш таму гониш нојцу ,

Идеш ли јој у помоћцу ,

Дали нојзи сунце носиш ,

Оли ћеш је да покосиш.

Зора зори сјајна лица ,

Ма не гла је несретница ,
 - 144 C

Украј њега седи бледа ,

Пуна бриге у њег гледа ,

И слуша га како дише,

Сада јаче, * 3 сада тише ,

Слуша , слуша али саде

Као да му душа стаде,

Ништ не чује , па се саже,

Над драгог се свога наже ,

Слуша, слуша бојазљиво ,

Задркта јој срце живо ,

Слуша брижно, ох он дише,

Шта ће она за сад више,

Вишњем Богу једно фала ,

Па драгоме погледала ,
Како ето спава тио ,

Па какав је отоич био,

Те пред Бога оде млада ,

На колена пред њег пада ,

И отвара срце живо,

И моли се жалостиво ,

Да то око своје благо

На њезино баци 1 драго,
 - 145 C

Да не пати тако јао

Да л' је вишњи услишао ?

Сунце грану , он устаде ,

Па с облачит брзо стаде ,

Ма га спази брижна драга ,

Приђе ближе погледа га,

Куд ћеш злато, куд ћеш тако,

Та слаб си ми јоште јако,

„Морам ићи Она : „ куда ? "

Он је глену и чупунада

И гледа је позадуго ,
Ал то само ништа друго ,

Ни речице не изусти ,
Онда главу доле спусти ,

И довати своје хаље,

Па с облачит оде даље ,

Обуче се, на што скочи ?

Ох ала му сјају очи ,

Слушај, слушај па с обрати,

Па ко пуња оде к врати ,
Она за њим наже сместа ,

Ма залуд је већ га неста .

10
 - 146 ――

И пред дворе он излете ,

Ма ту стаде, даље не те ,

На све стране плао гледа ,

Ко некога да изгледа .

Она стиже погледа га,

И обамре сва ње снага ,

Боже, * Боже шта је тебе , 2

А
Шта је шта је дођи себе ,

Ајде са мном ајд унутра ?

А он на то „ куд унутра ? "
"
Одма ће ми доћи свати , 1.

Ја и морам дочекати,

Та доћиће моја мила, н

Она с није утопила

商道 1.
Није , није ето ома
Ту пред њега падеж мома ,

За колена њега вата ,

Ајде, ајде моли брата ,

Ајде , ајде тако т' Бога

Та ... ти ј ', прође се тога .

Та и ти ћеш туна бити , 1

Играћеш се веселити ,
 --- 147 Quende

Ти керови и те мачке ,

И те тамо суве тачке ,

И ти пањи , те свет цели

Мора с' данас веселити .

.

Ох уби ме, уби, уби ,

藏
Слушај само како труби ,

Гледај тамо преко мора,

Како иде као зора ,

Како трепти , како сјаје ,

Ох она је, ох она је ,

Ето иде драгу своие ,
Ох ето ме, "} 3

Здраво , здраво ,

Па к ' врлети муну А право .

Она за њим скочи .

Крочи ,
Ма сад стаде , сва претрну ,

Ко не се свет обрну ,
Јоште једнои тамо глену ,

Још се једном свет окрену ,

10 *
 -- 148 -

И на земљу млада паде,

Бог би до ,3 да душу даде

Она паде , ма ње мили,

Доцне момци прискочили .
Тамо испод стене голе,

Украј мора глени доле,

Тамо она страшна смеса ,

Од костију , крви, меса,

Његово је тело јао, &
Ко ли би га сад .познао,

Беше диван , згодан , гледан ,

Шта учини часак један ,

Згрозите се и згледаше
Тад се к њојзи слуге даше ,

Да је дигну и пробуде ,

Ох маните муке луде ,

Шта гледате земља ј’ ладна ,

Излетела душа јадна ,

Опростила с ови зала ,

Па се за њим тамо дала ,

Ох иолите Божу вољу ,

Да тамо jоj коб да бољу .

 - 149

Мртва , мртва истина је,

Нешто шушну ко је, шта је ,

Ко то крај њи плао мину ,

Бездану се право муну ,

Онде стаде да се саже ,

Па гледати доле наже ,

Гледи доле , гледи , гледи ,

Па неможе да е нагледи ,

Црне хале , седе власи

Какви ли је гоне часи,

Слуге гледе Боже ко је,

Сад обрати лице своје ,

Стоји лице цели пака ,

Де умрла милост свака ,

Пуна беса и страоте ,
Па на око све се оте,

Гледа око, плаити гори,

Ко да оће свет да смори .

Они гледе , та го умори,

Тако њима срце збори ,

Отворена у њи уста ,

Ма запела речца пуста ,

 150 ---

*
Нагла срцу крвца вреда ,
Па се тамо сва следела ,

Јоште она једареда

Са врлети доле гледа ,

Али сада 1 ману стену ,

Па управо к њима крену,

Већ је близу , сад још ближе,

Већ до мртве ето стиже ,

Страшно око на њи паде ,

Они поше у назаде , н
#
Два три крока поступише ,
Па се опет скаменише, .

Ма крај мртве она стоје ,

Посаже се погледа је,

Па се гротон тад осмену ,

Око ни се све обрну , а вт

И о тле се оборише, ви

Ко да и муње покосишев
К себи доше, в

Од земље се подигоше,
Ма с авети свак осети, сала

Удри на се крст тај свети ,

 {

- 151 --

Ње неима крај мртваца

Свак около око баца,

За њом, за вом свако збори,

А страва га јоште мори,

И одоше кушат срећу ,

Стење , дрва Б све премећу ,

Десно лево свуда траже ,

Ма ни откуд да с укаже ,
Али тамо нешто , ене,

Зацрни се иза стене ,

Мало само , сад га неста ,

Ох она је за њом с места ,

За њом , за њом језик муца ,

Ма срце им чудно куца,

Они иду, ма што ближе ,
Већма им се коса диже, ،

Под кожом им страва мили ,

-- S помоз Боже мили ,
Дела

Завирише ето ли је ,

Но гле чуда ту је није ,

Започеше да се крсте

Ода језе и од страве ,

 -- 152 -

ћау рећи фала Богу ,

Ма што шикну испред ногу ,

Погледаше , обаиреше ,

Јер пред -њима змија беше,

Змија једна дуга љута ,
Погледа и два три пута ,

Тад се пружи па сичући

Оде својој ладној кући ,

Тамо дено стена пуче

Приближи се и завуче .

Тавни , тавни , бели двори,

Трава виче на прозори ,

Кроз ни ветар тужно пири ,

Тужно данак кроз њи вири ,

Гледа сову како слави ,

Како паук мреже прави ,

Што ће јадан да се рани ,

А нико му ту не брани,

Јера свака љуцка нога ,

Клони с двора злосретнога ,
 153 -

Па ако би срећа уда

Кад провела кога туда ,

Одма с крсти брзо ита

Поред места страовита ,

Jера страшно страшно гуди,

Што причају о њем људи .

И опет се нашла душа ,

Што с' усуди и покуша ,

Tе му скупи у милости
Поломљене бедне кости,

Ископа му кућу јадну ,

У земљу га метну ладну,

Бедно чедо у наруче

Што за њиме, за њим пуче.

Тамо, тамо крај врлети,

Окле скок га уби клети ,
Тамо лежи он и спава,

А над њиме само трава,

Без попа је без опела

Он са света очо бела,
 154 -

Само једна што проплака

Нада њиме стара бака,

Зваше Бога од жалости ,

Да му грдне греје прости ,

Може бити сина свога

Осети се јединога ,

У туђину ког отпрати

На јој нема да се врати ,
Може бити -- ма страшило

Оно грдно и немило ,

Што толике удри јаде,

За час тињи куд нестадө.

4. I. "А

Од злосретног оног часа

Нигде трага нити гласа,

У потеру за њом поше,

Ма бијау среће лоше , К ***

t, s
Преметнуше долу, гору ,

И сиђоше доле к' мору,

Ма с ' од брега ту никака

Не отиште лађа лака,
 -- 155

Свак би радо казат тео

Ма нико је ни назрео ,

И нојца се већ примаче ,

И свак у дом свој замаче,

А сутрадан нигде ништа ,

--- срце им се стишта ,
Трећи
Скупише се веће збори,

И реч мучна зажубори ,

Она змија ―― помоз Боже,

Ко противо тебе може ,

Свак удара крста на се .

Да и вишњи од зла спасе.

Она змија но ма како ,

Ње већ нигде и никако,

Оне грдне , грдне јаде ,

На срдашцу свом имаде,

Као змија пребијена ,
Од камена до камена

Вила се је за њим вила ,

Док на срце не савила

 - 156 ―

Њему што јој скриви јако ,

Што је уби , но ма како ,

Кривица је грдна била ,

Ма с' и грдно осветила .

12/12 1849.
 ОДЛОМЦИ.

Сопети .

VI.

Кад се пробуди , још је било рано,

У истоку се зора већа развила ,

Из њенога руменога крила ,

Још бели данак не беше огран’о.

Преда мном лице зоре умиљано ,

Но мисʼо моја није онде била,

По јучерањем дану се је вила,

Ја гледа лице девице љубано .

Око сјајно , чарне мило власи,

Обрашчића , усничица краси ,

Дево , дево, да л ћеш бити моја !
 158 --

· • гле већ плану ,

Бели данак земљици ограну ,

Срце моје , ти си без покоја .

VII.

Нада мноме 圈лисни дрва своди ,

Дугачко им се већ отеже сена ,

Нада моја , ваљда ниси пена

Која чезне, теке што се роди .

Десно , лево мене нога води ,

15 18 2
Куд иђаше јуче прељувена ;
urs mel
Сунца јарког веће зрака блена,

За горицу чарну доле оди ,

клас

Чу ли , чу ли , шта но онде шушну ?

IV
Лагана и' је онде миле нога ,

Да но прође мило драгог свогa ?

Ветар лаки несташно то пушну ,

Суви листак с • дрвета обади -

Само наду нека ми не свали .

 159

VIII.

Вече дође , ето мене туна,

У то доба , де јуче бијаше ,

Ведро небо, ко јуче стајаше,

Сјајно сунце , ко јуче, без труна .

Кито строма , и зеленн жбуна,

Обарајте ли сне гране ваше ,
Једном она пода вами сташе,

Нема више ње сад , њема туна.

Кад би знао , де је она саде,

Да јој кажем срца мога јаде,

Мога срца заљувени плам.

Свето место, јако што ја газим,

Сваки данак које но полазим ,

Камо оде богиња ти кам ?

II 1а 2413 2513 1844.

 ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА.

Неверни вук је Србију издао,

На косову је њезин соко пао,

И Србијанца јуначке су ноге

Сужањства ланце вукле годе млоге .

Душана доба бијаше прекрасно ,

Сужањство сада њима преужасно,

Сиона душе дирала је туга ,

Ал ни од куде невиђа се дуга ,

По ведром дану, по мрачивој ноћи,

Цвијељаху они без помоћи .

„ Та за што да нас врази тако тлаче ? “

Овако они једнои говораху ,

Па кренуше се потражити наче.

И снажно враге њима удараху .

Јуначке мишце, а јуначки рези,

Пушчана зрна као неба снези,

Крвави боји наоколо свуда

О Боже благи , ко добива туда ?!
27/4 1844.
 ،

Туга и опомена.

1.

Одавна већ су ошли крути мрази ,

Долине, брези нису више седи ,

По цвећу нога свуда теби гази ,

Зеленило ти око свуда гледи ,

Злаћано јутро одонуда лази ,

Красоте своје нимало нештеди ,

У моји тужну невеселост груди .

2.

Малене тице превесели звек ,

У лиснатоме што се гају крије ,

Немирна врела жуборећи тек ,

По шљунцима шареним што се вије ,

Маленө чөлө зукајући јек ,

Из цвећа штоно меда сласти пије ,

11
 - 162

Све то је лепо , но је лепше било,

Кад моје око није сузе лило.

7.

О драга душо , узми цветак нежни ,

Он нежан јесте као што си ти,

На врелу, де се диже предел брежни ,

Де први пут смо видели се ми ,

Из образа твоји румено - снежни

Де први{ пут ја сласти неба пи, Ci
Де први пут ја ока виде бај, 4

Ту изник о је , мила моја , знај.

11.

Код мене кад си мило злато моје ,

Големи онда вас имадем свет,

Далеко кад је од мене лице твоје ,

Залуду небо шири звезда слет,

Красоте залуд лисна гора своје ,

Ветрића залуд шапће лаки лет,

Узалуд цвета онда цвеће разно,

Кад све је онда све је мени празно .

 163

愚 14.

И ако сам евовде штогод крива ,

+
Кривину моју ову да ти платим,

Све пољупце што њему ја дарива ,

Ја ођу теби редом да и вратим,

Све претискаје , чим га притискива ,

И теби не ћу, злато, да закратим,

Још додаћу ти велику мложину,

Да само скинем са себе кривину.

16.

О лепи ви говора њена баји ,

Кад седели смо вако обадвоје ,

О њеног ока љупка красни сјаји ,

У око када падасте ви моје ,

О слатки, слатки наши загрљаји ,

Живота млада красно доба моје ,
На небо шњом си од мене отишло ,

На твоје место лоше ми је сишло .

17.

И кад је дошла недељица света ,

Полутину већ премерио дан,
11 *
 -164 --

Ја ш њоме онда на поље ишета ,

Свој лисни гај де шири сунцобран,

До играјуће нико нас не смета ,

Де јато тица гласни држа стан ,

Де врела око види жуборећа ,

И лепошарна дено расту цвећа.

18.

Ветрића тада слушали смо зук ,

И гледали смо , како умилно броје ,

По валовима кристалнога врела ,

На сувом листу, што је зима снела.

20.

Малени тица лик је тада стао,

И вир је уставио жубор свој ,

Немирни ветрић смирио је крило ,

Милине гласа свашта је ту пило.

22.

Ал на једанпут бурни ветар пуну ,

И све ми руже мало неодуну .

 --- 165 ――

29.

Са не големи ту се стена слива,

Умилно његов жуборећи пад ,

На обала му декоји почива ,

Ветрићем љулан њежан цветић млад ,

Мложина липа лепота покрива ,

И доле шиље благодатни лад,

А водице му стакловидно клизе ,

И вијају се чак доле до низе.

30.

И даље њему вода иде туда ,

На путу красни налазе се жбуни,

И прерадосно чекају га свуда ,

И поздрављају млогобројни кљуни ,

И даље врело мили које куда ,

А међу собом цвеће се њежно буни ,

Са њим би оно даље ићи тело ,

Кад би само од зефира смело.

31 .

Са свију страна друга врела лете ,

Заједно ш њим да стигну реке шир ,
 166 ―

Кристална с вода једна с другом плете,

И чини један повелики вир ,

Дубоке реке на сусрет им глете,

Одонуд умилни гледи мир ,

И своје чисто њима шири недро,

1
Па целива њиово лице ведро .

32.

А преко реке подижу се горе ,

А преко гора , гледај , какав шар !

Вечерно када сунце простре море ,
Облачак никак неквари му жар

О сретно гледај оно сјајно море,

О гледај око дивни неба чар ! -

Последни зрак већ дана ено тоне ,

А траве витке сјајне сузе роне .

33.

А траве витке сјајне сузе роне,

Свечана лежи свуда тад тишина ,

Славуја само В слатки поји звоне ,

Из зелени лиснати дупљина,
 - 167

У море сласти теби срце тоне,

По груди тајна оди ти милина ,

Из узићена ока света суза,

Низ образ доле теби туда пуза .

36.

Већ густа с' магла јутром започела ,

На земљу мраз је веће падо крут ,

Зелено лишће јесен је однела ,

И голи диза небу дрво прут,

Ка месту давна остављена врела,

Једаред ја пред вече узе пут,

Менека тамо не знам шта је вукло ,

А срце моје необично је тукло.

37.

На врела дођо
. тако ја водице,

Залуду тражи моје око цвеће,

Претужно стајаше му обалице,

Ко да се никад више дићи неће,

Ни једне гласне не беше ту тице .
 168

38.

Ја гледа онде лишће одпаднуто ,

По њем је ветрић играјућ се душко ,

А лист је гоњени протужно шушко

Разасипајућ веће разасуто ,

И тај је звук ми душу такно љуто,

У мени срце задркта се мушко ,

У души ми се питање то роди ,

Ко зна међ живим дали она оди !

39.

У мени срце једва што је тукло ,

Красоту око негледаше плама ,

Вечерње небо штоно је обукло ,

Пред њиме беше светла нека тама ,

И тавнило је свет ми то одвукло,

Баш цео свет, и оставило ме сама

Грдоба празна, ја у њој зрно пра

Големи језни мене прође стра .

42.

У мрачност лепи зраци ти тонеду ,

У срцу мени сјати почињеду !

 169 --

43.

Код куће нађо лице материно,

И оца мила и љубезно браће ,

Виђена новог дивна ти милино !

Сво здраве видим , срце друго шта ће ? -

О ноћи блиске сјајња тавнило

На земљу красно доћи твоје кад ће ? -

Тавнина дође , одо драге кући ,

И срце моје тело ми је пући.

44 .

Не више нема , то је био звук.

45 .

Тек сад ми души оно беше јасно ,

На извору што но онда ћута,

У кући ја разумео сам ласно,

Да онда њу ми згуби смрти крута,

Тек сада знадо, али здраво касно,

О чему доста мислио сам пута,

Но да сам знао ово јоште тад,

Тек дужи би ми био срца јад.

 ―――― 170

55 .

Небу брзо ја погледа горе,

Куд је рука показала миле,

Нада мном не виде сјајно море,

Не беше звезда, ноћи ту, ни гудбе силе ,

Да крене њих и снег и младе зоре,

Да справи мени опет лице миле :

Небо ведро , снеге и керове
Виде само и моје другове . I

56.

Устај море да идемо дома,

Рече један мени веселое ,

Ја устадох, па за њима ома,

Слатки санак све те преда мноме ;

О како се радовах веома ,

Драги санче тада са тобоме !

Како онда тако сада исто ,

Све пред оком стоји мени чисто .

57.

Ја јој видим косе расплетене

По лабудни пливати рамени,

 KUGLEN 171

-
Румен усне, образе румене ,
Видим снежни њезин врат милени,

Очи благо на ме управљене ,

Очи доле на говоре мени :

Живи сретно, па не тужи више,

Анђели ме депо удомише..

13/8 и 25 12 1844.
ПЕСМА СВОМЕ 30 - га НОВЕМБРА 1845
УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ .

Красно доба беше прамалеће,

После кишө бурне тихо доба,

Ми у поље изиђосмо оба,

Па гледасмо оживљено цвеће.

Око твоје тада беше чисто ,

Лице свеже као цвеће исто ,

Ал поред пута тополицу једну ,

Оборену олујом ти згледну,

На гранама листова ту пуно,

Дуб изнутра са свиме иструно :

„ Ацо брате , ето мога здравља ,

О неверуј моме свежем лицу ,

Што иструли више с непонавља ,

Гледај брате моју судбиницу. “

Твоје лице, као после ноћи

Када но се зорица зажари ,

Ко би реко , да ће с' у немоћи

 ―――――― 173 -――

У бледило скоро да поквари !

Ко би река око твоје сјајно ,

Да је сјање огња крајно ,

Кад с ' у један пламен скупи ноћу,

Па засјаје том последњом моћу ;

Рекао би да ће сад изнова
--
Букнут сила пређашња његова
Пламен сине , пепо скрије жар,

Па за мало пепо је све и гар.

Једна речца јошт ми брате гуди ,

Из љубавни што т ' истече груди ,

Ми сеђасмо један до другога ,

Болан брат до брата боланога :

„ О ако мора један ту од нас

Оставити овај света крас,

Ако умреш, ако ја оздравим ,

Ја не умем песму да ти справим ,

Живи, брате, у гроб идем ја ,

Живи, брате, опевај ми пра .“

То ти рече у јесење доба ,

 ― 174 ―――

Тад бијасмо у A животу оба ,

Пролетна ти недочека дана,

Тебе згуби тиха бољезана ,

Попи лице, попи , око драго ,

Попи тебе, о млађана снаго.

Кад мора те земља да покрива #

Тако млада, а тако зелена ,

За што копљем по сред срца жива

Не чу тебе, брате , убијена ,

Борећа се за дом за огњиште ,

Заш не проли крвцу на бојиште ?

Не би око сузама потекло ,

Не би грло јао мени рекло

Од голема, преголема јада

Не би брате, не би брате тада .
Јуначку би т, рану целивао ,

На освету тада се дигао ,

Доватио мача пламенога ,

Потерао ток убицу твога :

Па ол би двоицу скрио тај гроб лађан,

Поред брата леж'о братац млађан ,

Ол би пево крваво бојиште ,

 ― 175

Како јунак ту јунака коље,

Како коњи тлаче, како вриште ,

А на бојно јунак пада поље,

Осветител како мача вата ,

Како братац замењује брата .

Брате драги , цвете мојој души ,

Мало цвета , клону па с осуши ,

У књигу I те мећем житка мога ,

Житка мога , брате, млађанога.

Читам књигу , 客服 па се онде смијем ,

Де су места житка веселога,

А де тужна , онде сузе лијем ,

**
А кад дођем чатећи на твоје,

Кишом груне братско око моје :

#
Заш ти зађе данак тако рано ,
Та теке је, велим, био свано.

Па узмем гусле, па узмем гудало .

Па запевам што ми је нестало,

Песму тужну , песму пуну јада ,

Певаи увек ка и ову сада.

 176 U

Мучи сада срце моје пуно,

Мучи и ти о гусала струно ;

У потаји ружа млада цвала,

У потаји па је и опала ,

За мирис јој нико ту не знао ,

Све нестало, а три је остао ,

Па зобо се у срдашце моје ,

Тужни оче и у оно твоје :

Љута нама, нама тешка трна ,

Лака теби, брате , земља црна .

Дете слабо конком ојачало ,

Моика жарке песме послушало :

„ О лепе песме“ рөчө пун весеља ,

О певај даље “ твоја беше жеља .

И даље , брате , тада сам певао ,

Срце теби младо забаљао,

Ја певам и сад, о ти горка стрело !

Моја песма теби је опело.

Ал само ти о песмо пуна јада,

Што но певам ја уз гумо сада ,
 177

Ти само живи, док врело извире

Без имена па докле утиче ,

Докле врула узјече , па докле умире ,

Љубичица докле , докле ружа ниче,
Докле она ниче , цвета па уњива ,

Док се јасно сунце у запад сакрива .

О сунце онде у заоду јасно ,
Ала сјајеш на ме амо красно ,

Скоро ће ти дивну светлу моћ ,

Да покрије ево тавна ноћ ;
Ал ћеш опет сутра ти устати ,

Па ћеш таму ноћну разагнати ,

О кад би, кад би разагнао тад,

И големи срца мога јад !
О кад би само светла твоја сила

Донела ми натраг брата мила !

Гроб те млада онде крије таван,

Покров твој је, брате драги , траван ,

Нада травом један крстић мали ,

Друго ништа , да те свету хвали,

Сама нарав нема ништа туда ,

Да се око задржи од чуда.

12
 178 .―

Да је само туна једна гора ,

Само вода бистрога извора ,
Једна само стена поносита ,
И од дрва на њој дивна кита ,
О да има само ту пастира ,

Да по нашки у врулу засвира

Гору, врело, твој пастиру глас ,

Стено лисна радо он има вас,

Заш вас нема поред себе вође ,
Зашто амо у туђину дође ?
Оно место на Дунаву силном,

Са ономе горицом умилном ,

Оно брате, беше место за те :
Дани твоји , извори његови,

Процветали, брже увенули ;

Дани твоји , меки вруле звуци ,
Зајечали , таки нестанули .
О око, што си онде за брдашце
Залазити видело сунашце ,

Око бајно , кано сунце сјајно ,

За што с ' ниси онде заклопило,
Не би сад ми тако тешко било .
1115 1846.
 Кад млидија умрети .

Лисје шути веће по дрвећу,

Лисје жуто доле веће пада,

Зеленога више ја никада

Видет не ћу.

Глава клону, лице потавнило ,

Боловање око ми попило .

Рука ломна, тело измождено ,

А клеца ми слабачко колено :

Дође доба , да идем у гроба .

3 богом житку , мој прелепи санче ,

3 богом зоро, з богом бели данче,

3 богом свете некадањи рају ,

Ја сад морам другом ићи крају .

О да те тако ја нељубља жарко,

Још би глед’о твоје сунце јарко,

12 *
 180 www

Слушо грома, слушао олују ,

Чудио се твојему славују ,

---
Твојој реци и твоме извиру
Мог живота вир је на увиру .

О песме моје јадна сирочади,

Децо мила моји лета млади ;

Тедо дугу да са неба свучем,

1
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
T
Да обасјам сунчаним лучама .

Дуга била, па се изгубила ,

Звезде сјале , па су и пресјале ,

А сунашце оно огрејало ,

И оно је са неба ми пало ,

Све нестаде, што вам дати справља,

&
У траљама отац вас оставља.

1845.
 Алексије ( посрбљено Бранко ) Радиче

вић родио се у Броду у Славонији 15 -га

Марта 1824 а умро је у Бечу 18 - а Јунија

1853 године. Оцу је његовом име Тодор ,

рођен у Новом Саду 27- а Декембра 1801

године, а матери 1 Ружа , рођена Мијајловић

ден
из Вуковара, која се 4 - а Фебруарија 1802
године родила , а умрла је 1 -а Априла 1833
године.

Бранко је свршио српске школе у Зе

муну 1830 , 1831 и 1932 , а немецке опет

ту 1833, 1834 и 1835 године.

Шест је латински школа у сремским

Карловцима 1836 до 1841 године слушао ,

Филозофију је у Темишвару 1843 и 1844

свршио. Права је немецка у Бечу три го

дине учио , четврту годину не сврши, него

настави ту медецину , и у трећој години

 - 182

медецине ту 18-а Јунија 1853 године од

јектике умре.

Кад је пошо у српску школу, мати га

је ба , бе и т . д. учила ; ал је он тако
тешко учио, да је мати оцу му говорила :
ово наше дете баш не може ништа да на

учи ; јер док му ја говорим : ба и бе до

тло и он говори, а кад му речем да сам

сриче, а он ни запети. То је тако једно

два месеца дана трајало , за које је време

увек, како би из школе дошо , матер молио ,

да га учи буквар срицати. После тога ује

данпут престане K' матери долазити и мо

лити да га учи. На то мати оцу каже : где

дајдер сада човече, ово наше дете више ми

не долази, да га учим , мора да је најгори

ђак у школи . Мани се жено, одговори он ,

дете је још младо, њему сад није на памет

учење, него игра. Али међутим, ја ћу ње

говог господина учитеља запитати, како се
он учи и влада. После неколико дана за

пита му отац учитеља , како се он учи и

 183

влада, на које му учитељ одговори , да до

бро учи , и да се добро влада , он је , вели ,

његов први ђак. И тако се по свим школа

ма добро учио . Паметствовање је имао осо

бито јако, и све је лако мого сватити .

Нарави је био веселе , косу је имао

више смећу него плаву, и лице дугуљасто .

Жеља је његова увек била, да после

свршени наука путује , особито је желио , да

косово поље види . Он би говорио : ја же

лим епос писати , али пре нећу ни словца

написати . Докле Косово не видим, косово,

на којем је српска слава угашена , слобода

изгубљена , а сужанство настало. Грађу

имам , вељаше готову ; јер српски епос мо

ра тако исто бити, као и грчки, у њему ће
瀑
сви наши обичаји уплетени бити . Но Бог

не допусти , да то доживи.
 ДЕ ЈЕ ШТО .

На Мораву • • на страни 1
Ньени јади D 3
Берачице 1 5
Укор • 5 7
Два камена • Н 8
Ибица у незнању n 12
Моје сунце • Э 16
Српско момче D 17
Перивој " 19
Стојан • 1 21
Урош • П 60
Утопљеница 1) 93
Oсвета • 99 125
Сонети 1) 157
Предпев из једног малог епоса · Н 160
Туга и опомена 97 161
Песма своме брату Стевану 97 172
Кад мишља умрети " 179
 ИМЕНА Г. Г. ПРЕНУМЕРАНТА .

Београд.

(Од г. адвоката Јована Поповића .)

.
Кнежеска канцеларија . Попечителство спољашни дела .

Госп . Филип Христић, кнежешки представник и попечи

тел сполашни дела · 1
Милоје Лешјанин, начелник попечит . сподамни
Дела · 1
" Милан Д. Давидовић, начелник попечит. кнежешко
канцеларије · 1
» Милан ђ . Стоичевић, секретар попечит. сподашни
Дела 1
99 Димитрије Атанацковић , секретар кнежешке кан
целарије • 1
99 Јевтимије Аврамовић, стодоначелник попечит. спо
љишни дела · 1
Алекса Пачић, помоћник ћатипа турског ·
" Тахир Ефендија , ћатип турског језика
И Василије Др. Стефановић, експедитор кнежошке
канцеларије . 1
‫ܗ‬ Александер Радичевић , концеписта кнежешке кан
целарије •
" Драгутин Франосовић, практикант кнежешке кан
целарије • • 1
" Коста Р. Ромић, практикант кнежешке канцеларије 1
 Попечителство унутарњи дела .
Госп. Радоица П. Шарчевић , начелник попечителства
унут. дела 1
Я Стеван Б. Поповић, помоћник началния . окружн .
београдског • • 1
Я Лука Сарић, канцелиста попечит. унут. дела
А Димитрије М. Идић , практикант попечит. унут.
Дета ·

Главна управа грађевина.

1
И Јован К. Ристић, начелник управе грађевина •
1
Я Мијајло Петковић, ревидент технички при управи
Я 1
Коста Шрепловић, архитект технички при управи
1
А Драгољуб Е. Угричић, инџинир окру. црноречког

По печителсто Финанције.
И Светозар Стефановић , рачуноиспитатељ попеч.
Финанције
Манојло Н. Теодоровић, архивар попеч . Финанције 1
·

Я Милан А. Симић, мајор и почестни ађутант

‫ܗ‬ Коста Н. Ненадовић, капетан артилерије
» Сава Димитријевић , доктор медицине 1
У Мијајло Ђорђевић, литограф
Гимназија.
И Ђорђе Малетић, директор
» Ђорђе ћирић, професор
Др. Папакостопулос, професор за библиотеку
‫ܗ‬ Димитрије Балаитски, професор
99 Александер Чварковић, професор ..
Гавра Витковић , професор
и Коста Вуић, професор
Јевта Ђорђевић, професор
Госп . Јосиф Поповић , професор 1
И Мита Гавриловић , професор .

19 Др. Медовић
n Матија Карамарковић , професор .
» Јован Бадаитски, уредник „ Српски новина “ 1
‫ܗ‬ Стојан Марковић, професор .
И Аранђеловић , официр · 1
Я Мијајло Јанковић, капетан пешака 1
5• Јосиф Силвић , инџинир 1
Я Александер Белаковик, техник 1
.ܶ Павле Илић, правит. Хемик . 1
» Коста Ј. Стоишић, крагујевчанин
Э Павле Башкалфић , рачуноводитељ примир . суда
вароши Београда • 1
D Јанко Д. Баша , трговац 1
Я 1
Ђорђе Куша, комисионер
h Ј. Шпартали, комисионер 1
, Никола П. Кики за сина Петра • 1
" Радосављевић из Новогсада 1
❤ Јован Поповић, адвокат 1
Св. 53

(Од г. Лазара ђ. Докића, ученика VII . разреда гимназије. )

Госпођа Ленка Ж. Карабиберовић . • 1
Госп. Мијајло Д. Лазаревић, слушалац литературе • 1
‫ܗ‬ Петар Остојић , слушалац литературе • • 1
» Петар И. Новаковић , слушалац литературе . 1
" Тодор Малешић, богослов
" Јован М. Миличевић , практикант попечителства
унутарни дела · • · 1
У Владан И. ђорђевић , слушалац литературе 1
Алека Т. Јоановић , слушала литературе 1
Госп . Арсеније Хаџић , слушалац литературе D
л Атанасије ђирковић за брата Филипа, експедито
ра суда неготинског
У Јован ђ. Докић 1
Св.

Будим и Пешта .

(Скупио А. Хаџић, секретар матице српске.)

Госпоја Мара Атанацковић •
Госпођица Мара Розиаровић . 1
D Пава Станковић
5 Маца Дукин 1
‫מ‬ Таса Станковић
ท Пава ду кин •
D Јустина Кукин
Я Марина Мацикин 1
Госп. Стеван Каћански ·
n Милош Парашки
‫ܕ‬ Урош и Коста Девић . •
C Коста Руварац
n Светозар Савковић
А Исидор Павловић 1
29 ђура С. Бугарски
П Мита Крестић 1
Я Андрија Милетић
‫ܗ‬ Урош Гавриловић
Э ђура Вуковић •
2 Стеван Поповић 1
Бранко Лазић
И Исидор Ј. Павловић 1
99 Јован Петровић . 1
"9 Никола Г. Лугумерски 1
"9 Пера плен. Деспинић 1
Госп. Мита плем. Јовановић
Лаза Костић 2
39
Исидор Стојковић 1
»
Я Јован Груић 1
‫ܗ‬ А. Хаџић 2
Св . 35

В р ш а ц.
Господин Сима Цијук 15

Вуковар.

Госп. Светозар Кушевић , велики жупан

Др . Јован Суботић , 1-ви поджупан 1
.ܶ Јован Живковић, 2-ги поджупан •
❤ Ђоко Георгијевић , асесор жуп .
» Живоин Кирјаковић , велики бележник жуп.
Я Др . Бранко Рогулић, подбележник ·
" Анастас Самфир, велики судац вуковарски 1
Јован Миковић, велики судац среза вуковарског 1
Я Др . Констан
Ристо Михајло
тин пристав
, пристав
вићКоић, 1
"
Я Ђоко Поповић, почестни пристав
D Коста Стојшић , 5 , 1
"9 Марко Класановић , архивар жуп.
"9 Бранко Стојчевић , отправитељ жуп. 1
‫ܗ‬ Павле Поповић , 1.
29 Милан Стоичевић, писари жуп . 1
12 Милан Поповић, 1
Кузман Миланковић, прота вуковарски 1
R &

Милан Станић, парох вуковарски

" трговци : Коста Михајловић старији 1
29 » Андрија Бира
Госп. трговци : Бока Бира .
防 Стева Бира 1
Петар Вукашиновић
Тоша Михајловић •
ђока Михајловић • 1
D Паја Михајловић • 1
, Васа Марковић 1
Коста Адамовић 1
Тома Станић 1
Васа Романовић 1
D Коста Михајловић млађи 1
» Михаил Михајловић 1
Гавра Михајловић 1
Лаза Веселић • 1
А Р Васа Михајловић , земљемер • · 1
Я Јован Петровић, чиновник код паро
бродарственог друштва • 1
» » Стева Мединац, економ • 1
❤ мајстори : Михаја Рајновић · 1
5 Наја Вујновић • • 1
Я D Никола Поповић •
Св.

Загреб.

(Од г. Матије Месића , професора правословљ .)

Госп. Дане Станислављевић
Лука Ботић . 1
п Мирко Сухаj 1
2) Јосип Торбар 1
” Ђуро Крижанић
· Урица . . 1
" Шупљикац
 3
Госп . Наполеон Шпун ·
· 3
» Матија Месић
Св. ·

Клена к.

(Од г. Косте Томашевић.)

Госп . ђорђе Ценић, попечитељ правосућа у Србији

" 1
Я Антон од Антановић, ц . кр. капетан ·
Я " Мојсило Вукашиновић, ц. кр. капетан •
Я Арсеније Бугарин, ц. кр . капетан
Никола Петровић, ц. кр. оберлајтнант •
1
Я Коста ђорђевић , благородни од поцерине
1
Я Паја ђорђевић, благородни од поцерине
1
П Мита Мирковић, ц. кр. лајтнант •
Франц К. Лудвиг , апатекар у Шабцу • 1
ກ
3
Л Васа Стевановић, трговац и грађ . митровачки •
3
‫ܗ‬ Хестор Славујевић , житељ митровачки
• 3
‫ܗ‬ Миша Дамјановић , (Verwalter)
» Петар Адашевић, (Gerichts- Kanzelist )
» Ђорђе Николајевић , грађанин митровачки •
Радивој Миличић, агент дунавског паробродарства 3
,
• 3
У Ђока Јанковић , грађанин митровачки
‫ܗ‬ Р • 3
Я Ђока Петровић,
· 3
‫ܗ‬ Тома Ђуричанин, житељ кленачки
• 3
‫ܗ‬ Стеван Вукојевић , ‫ܗ‬ п
• 3
Я Васа Стевановић, трговац и грађ. митровачки
" Коста Томашевић, житељ кленачки . • 3
Св . · • 21

Новисад.

40
Редакција српскога дневника .
 Панчево.

Госп. Коста Пеичић, доктор медицине и фузикус . 12

Темишвар.

on∞
Базилијан Петровић , протосинђел 3

en
Госп.

as
Я Ета Мијајловић , великог земаљског суда саветник 3
อ Паја Баић, секретар земалског суда • 3
» Петар Поповић, контролор земаљске касе 3
3 Коста Урошевић , официјал царине •• 3

21-330
Я Ђорђе Јовановић, професор српског језика и ди
тературе овдашње гимназије
Св. 25

Печатано Ферка и Комп , у Темишвару.

На страни 6 у реду 2 место одзивде , читај одзивље
6 3 — пробудув пробуде
10 2 ― кјије крије
‫ܗ‬
13 13 Еколине ОКОЛИНО
23 1 праводеће ― прамалеће
26 12 у окурад ост ― у оку радост
14

30 - - дад ― сад
2328

34 мирно мирно
35 19 дема - нека
36 12 ОВО ево
36 13 - КИСМИМ - МИСЛИШ
36 - межда можда
42 - истијо G штије
47 7 ИСТОР - ИСТОК
63 11 - пламини - планини
77 19 ― ПОЧИПИ - почупа
85 7 - joje - joj
104 G 1 - знаед - знаде
111 - 1 G ДО да
- 120 19 - ――― ну прође
нуп рође
-- 145 - 10 --- и чупунада - пунан чуда
161 у првој штанци читај још после шестог реда :
у твоме срцу све то радост буди.
111

175 у реду 11 место весесога , читај веселога

175 17 -
176 - 20 - гумо - гусле .

13
1
Österreichische Nationalbibliothek

+Z18120940X