Belezi

Ko u skutu da preneh goru -

Bolna sam čela !

Ja i ljubav poznam po bolu

Duž celog tela.

Ko od mene da neko čini

Za oluje tle.

Ja ljubav poznam po daljini -

Bliska za sve.

Ko da u meni rov su rili

do samog vrela.

Ja i ljubav poznam po žili

Duž celog tela.

Bolnoj. Kao kad vetrić puhne

Grivu na Huna:

Ja i ljubav poznam kad pukne

Najčvršća struna.

Glasa – kad rđa glasne žice

živa so bela.

Ja ljubav poznam po glasnici,

Ne ! – po ge-žici

Duz celog tela !

______________________________

Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .

Nas su raz-stavili, raz-sadili,

Da bismo bili tihi ko dva siročeta,

Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .

Nas su razlepili, razlemili,

I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .

Nisu nas zavadili – već razbili, žive

Raslojili . . .

Uz zidove i rovove.

Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .

Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.

Po čestarima zemljine širine

Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!

Razbili su nas – kao špil karata!

______________________________

Babi

Tvrdoća duguljastog ovala.

Crna haljina ko zvono pada.

Čija su usta vam cjelivala

Nadmene usne, babo mlada?

Ruke, koje su sred dvorca mnoga

Šopenove valcere svirale…

Sa strana tog lica ledenoga

Lokne u vidu spirale.

Pogled prav, taman, zahtjevan jako,

Pogled što se braniti želi.

Mlade žene ne gledaju tako.

Mlada babo, ko ste vi, je li?

Koliko mogućeg odnijeste –

I nemogućeg – u tmice

Zemlje što nezasitljiva jeste,

S dvadeset ljeta Poljkinjice?

Dan bješe nevin, a vjetar svjež,

Tamne zvijezde zgasle začas.

Babo! Da ovaj žestoki metež

U srcu mome – nije od vas?

______________________________

Istinu znam

Istinu znam! Bivše istine na stranu!

Neka Čoveka , čoveka na zemlji ne glođe!

Gledajte- veče! Gle- skoro i noć banu!

O ČEMU – pesnici, ljubavnici i vođe?

Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.

Skoro će mećava zvezda u nebu stati.

Pod zemljom ćemo evo usniti i mi

Što na njoj nedadosmo jedno drugom spati.

______________________________

Iz ciklusa “Nesanica”

U ogromnom gradu noć je – teška

Iz sanjiva doma idem bez – smeška

I ljudi misle: žena ili ćerka

A ja samo pamtim: noć je teška

Julski vetar mi mete put

I negde muzike u oknu – prut

Do zore vetar postaće – žut

Kroz tanke zidove grud u – grud

Eno crne topole u oknu – blesak

I zvon s tvrđave, u ruci – cvet

I korak za tobom što nije – klet

I ta senka moja, a mene – nije

Svetiljke kao zlatan đerdan

Noćnog listića ukus – slan

Skinite sa sebe što nosi dan

Shvatite, ljudi, ja sam vaš – san

______________________________

Iz zbirke Jato galebova

***

- Gde su labudovi? – Oni su odleteli.

- A vrane? – Ostale su vrane.

- Kuda će labudovi? Kuda i ždrali.

- Zašto su otišli? – Da krila olagane.

- A tata gde je? – Spavaj, spavaj, evo ga san,

San na stepskom konju samo što nije.

- Kuda će nas povesti? – Na labudov Don.

Moj labud beli, znaš, tamo ti je…

***

Plišava ko nebo dubina,

I srebrne ruke dve.

Časak vremena – četvrta godina:

Ti i ja – sred reke Moskve.

Barke su klizile, sirene jecale,

Brljavio je vojnik pjani.

Delije se drale i pevale

Na žalobni način znani.

Na boga Marsa pristalice

Ti si pritajeno stezala usne.

Ledenim očima panterice

Ti si gledala sred mase gnusne.

Bese tvoj lik, između onih mrkih,

Do sijanja, do bleska beo.

Neću zaboraviti – a ti si zaboravila

- Kako je jedan tebe gledao.

***

Iznad crkvice male – plavi oblaci,

Gavranova krici…

A prolazi – boje pepela i peska

- Revolucijska vojska.

Oh, ti boljarska, ti, tugo moja carska!

Nemaju lica oni, ni imena -

Pesme ne poju!

Zabludilo si se ti, zvono kremaljsko,

U tom olujnom zastava roju.

Moli se, Moskvo, utoni,

Moskvo, u sna spokoju!

***

Za otroka – za Sina – za tića,

Za mladoga Aleksija carevića

Pomoli se, Rusijo, verna!

Oči anđeoske mu umij,

Seti se kako je pao u trona

Golub uglički – Dimitrij.

Nežna si, Rusijo majko, ti!

Ah, zar u tebe sad manjka

Za njega krotke milosti?

Greh očev ne meći na potomka.

Ne zaboravi, Rusijo, težačka,

Aleksija – carskoselskog anđelka!

______________________________

Iz ciklusa – Žice

Crni mag nisam! Poput bijele knjige,

Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,

Ma gdje se obreo, ima da te stignem,

Da te istradam – i da te natrag vratim.

Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –

Osmatram svijet – plove lađe, pratim

Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra

Da izvratim – i sa dna da te vratim.

Pa prepati me. Nema gdje me nije:

Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog

Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem

Usne – ko što će dušu dobiti Bog.

Kroz disanje – u času hropca tvoga –

I kroz ogradu arhangelskoga

Suda – o bodljike ću usta modra

Sva da iskrvavim i vratim te s odra!

Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!

Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…

Predaj se! Još niko ne nađe spasa

Od onog koji uhvati i bez ruka.

Kroz disanje… Prsa su uzletjela,

Kapci ne vide, liskun oko usana…

Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela

Prevarom izvući – i vratiti se sama:

Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije

Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.

Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem

Dušu – ko usne što će dobiti usta.

______________________________

Iz Poeme kraja
Iza grada! Iza! Razumiješ?

Pređimo bedeme ove.

Život je mjesto gdje ne smiješ

Živjeti: kvart za – Žid –ove…

Zar nije stoput dostojnije

Postati Vječni Židom?

Jer za svakoga ko gad nije,

Jevrejski je pogrom –

Život. Za krštene ga ima

Jedino. Vjeruj Judama!

Na otoke sa gubavima!

U Ad! – i svuda! – ama

Ne u život – samo pokrštene

Trpi, tek ovce – klaču!

Dozvolu boravka za mene –

Zgaziti nogama ću!

I utapkati! Za štit Davidov –

Osveta! – U glib tijela!

Nije li zanosno to što Židov –

Živjeti – ne zahtijeva?
Geto izbranstva. Bedema, rova.

Milost ne čekaj. U ovom

Najhrišćanskijem od svjetova

Svaki je pjesnik – Židovom.

______________________________

Ima srećnih ljudi i žena

Ima srećnih ljudi i žena

Lišenih pjeva. Suze liti

Njino je. Što zna bol, izlivena

U prolom oblaka, slatka biti.

Čak nešto zadrhti ispod kama.

A meni – ko bič priznanje to je –

Među nadgrobnim tužaljkama

Nalaže dužnost da zapojem.

Nad svojim je drugom i David

Pjevao, mada raskoljen väs.

Ako Orfej ne bi u Aid,

Sišao, već svoj poslao glas,

Tek glas poslao u tamu kletu,

A sam, izlišan, ispred praga

Stao, po njemu, ko po užetu,

Izišla bi njegova draga,

Ko po užetu i ko na svjetlo,

Slijepo, i nema natrag više,

Jer ako ti je glas dat, poeto,

Ostaloga si – lišen.

______________________________

Jedan oficir

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici

jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika

u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.

Njegova subdina je nepoznata.

( iz septembraskih novina 1938 )

Šumsko mesto

češko, posno

Leto – devetsto

trides osmo

Dan i mesec? – vrhovi u ehu:

- Dan kad Nemac dode Čehu

Šuma – dika
Dan i – mir

Dvaest vojnika

jedan oficir

Okrugla čela, okrugla lica

Cvetinja mu – ta granica

Šuma moja tu je

Žbun moj tu je

Kuća moja tu je

Moja je kuća to!

Šumu ne dam

Kuće ne dam

Kraja ne dam!

Pedalj ne dam!

Lišće sumrak

Duša grca

Pruski korak?

Kucanje srca?

Šumo, zbogom!

Živote, zbogom!

Kraju, zbogom!

Voli vas mnogo!

Nek sav kraj

Dušmanu preda

Pod nogom ja

Ni kamen ne dam!
Čizma urliče

- Nemci! – lišće

Železa puno

- Nemci! – šumom

- Nemci! – grme

Pećine i strane

Ostavi oficir

Vojnike same

Šumom – sopstvenm smerom

Na masu – s revolverom!

Pucanj tamni

Šumu – rani!

Šuma – to slavi!

Aplauz pravi!

I dok mecima Nemaca skrozira

Cela šuma – aplaudira!

Klenom, borom

Žbunom, listom

I čitavom

Šumskom gustinom -

Pronesena je

Vest u glas

Da spasena je

Češka cast!

Zemlja ipak
Prodana nije

Rat je, zapravo

Skoro dobijen

Moj kraj je dika!

Fric, ti si papir!

Dvadeset vojnika

Jedan oficir.

______________________________

Ja sam stranica

Ja sam stranica tvoga pera.

Bela stranica. Ja sve primam.

Ja sam čuvar tvoga dobra.

Ja uvek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.

Ti si moje sunce i moja kiša.

Ti si Bog i Gospodin, a ja

Crna zemlja i bela hartija.

______________________________

Kao desna i leva ruka

Kao desna i leva ruka

Tvoja je duša mojoj duši bliska.

Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,

Kao desno i levo krilo.

Al vihor se diže, ponor se otvori

Od desnog do levog krila.

______________________________

Mojim pesmama

Mojim pesmama pisanim izrana

Kad nisam ni znala jesam li poeta

Pesmama što liče na mlazove fontana

Na iskre raketa

Što se pokraše kao đavoli zlosti

U svetilište tamjana i snova

Mojim pesmama o smrti i mladosti

Punim nepročitanih stihova!

Razbacanim po podrumima i prašini

Gde ih niko ne čita i ne prelistava

Mojim pesmama kao starim vinima

Doći će dan slavlja.

______________________________

Noćna mesta

Najtamnije od noćnih

Mesta: most. Ustima u usta!

Zar ćemo svoj krst

Nositi na mesta ružna i pusta.

Tamo: u uveseljavajuću plimu plina

U očima, u plinu…U Sodomu gde sve se plaća?

Na postelju, gde toliko nas ima.

Na postelju, gde nismo samo par.

Ni mi, ni iko…Gasi se svetiljka.

Savest će usnuti-moćda!

(Od svih mesta noćnih je najsigurnija

-Smrt!) Od plaćenih teskoba

Noćnih- blaža je voda!

Voda-glatka, bez neravnine!

Voleti-o, kakav hir i beda!

Onamo- put hladne modrine!

Da nam je da u veri veka

Ustanemo! Ruke sklopimo!

(Telu je laka-reka,

I bolje da spavamo-no da živimo!)

Ljubav: groznica uz hrbat goli!

Ljubav: usijanja bela!

Voda- svršetke voli.

Reka-voli tela.

______________________________

Novogodišnja

Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !

I prvo pismo tebi na novom

Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)

mestu zvučnom, mestu zvonkom,

Kao Eolova kula prazna i strašna,

Prvo pismo tebi iz jučerašnje,

Gde ću bez tebe da zgasnem,

Domovine, sad već nejasne

Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,

Po kojem za srce više prijanja

Nebila i neviđena, neznana.

Da pričam kako sam za tvoju saznala?

Ne zemljotres, ne lavina snežna.

čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).

Najbolnije od zbitija svih.

U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.

(Prozor u granju jele. Čarsav.)

Zar ne vidite novine, jel’te ?

Članak dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.

Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.

U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)

Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.

Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.

Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.

Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)

Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…

Psss…po navici, eto omaklo mi se.

Život i smrt davno već stavljam u navodnice,

Zna se da su to fraze sročene vešto.

Nisam ništa učinila, ali se nešto

Učinilo bez senke i odjeka, lako

Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?

Kako se kidalo srce i kako to da

Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz “Orla”,

koji i orlovima, rekao si, prednjače,

Ponestao ti je dah-ili jače?

Slađe? Nigde visine, nigde spusta.

Leteo je na orlovima Rusa

Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:

U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,

Video si. Bekstvo udešeno vešto!

Život i smrt izgovaram sa smeškom

Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!

Život i smrt izgovaram sa fusnotom,

Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:

Mesto moždane polulopte Zvezdana!)

Da ne zaboravim, prijatelju, ovo

što sledi: ako je slovo

Rusko zamenjeno nemačkim to se može

To nije zato što će danas, tobože,

Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve

Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,

Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski

Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.

tako i pitam, ne bez tuge snažne:

Ne pitaš više kako se ruski kaže

Nest? Ta jedina što sva gnezda

Pokriva rima: zvezda.

Udaljujem se? Al’nema takve stvari

Koja od tebe može da udalji.

Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,

Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire

Govorile (od ruskog nemački ako

Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako

Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):

Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,

A o meni baš ništa-zar ne?

Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?

Uporno, sveneizostavno naselje

Prvo viđenje vaseljene

(Podrazumeva se: i pesnika zaneta

U njoj) i poslednje planete,

Samo jednom i date tebi-u celini, celom!

Ne pesnika s prahom, duha s telom.

(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)

Već tebe s tobom, tebe s istim u

Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,

I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,

Mermera tebe s tobom travkom,

Ne rastankom i ne sastankom

Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,

Odjednom. Sopstvenu ruku

Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)

Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja

Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,

nad razinom kristalnom

Sredozemnog i ostalih jezera slitih.

Sve je kako ne beše i kako će biti

I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.

Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.

Zar je onome ko je pisao do nedelje

Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,

Nalaktivši se na rub loze, na lakat,

Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak

Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.

U Belviju stanujem. Gradić od grana

I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:

Belvi. zatvor sa divnim pogledom

Na Pariz dvorac himere galske

Na Pariz i na malo dalje, bar se…

Nalaktivši se na purpurni rub,

Kako ti “mora biti” smešan (kome) taj stub,

(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,

Naši Belviji i Belvederi!

Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.

Nova godina na vratima. S kim ću i za šta

Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate

Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?

Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj

S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.

Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,

Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači

Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće

Nema ni života, ni smrti već nešto treće

Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom

Zastrvši sedmom-dvadeset šestom

Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:

Tobom završiti, tobom započeti!)

Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,

Kucnuću se s tobom kucanjem tihim

Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:

Ja o tu, što sliveni daju rimu:

Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.

Koliko je mesta-izvan grada, i mesta

Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?

Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!

Sva četina što stoji!

Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).

(Koliko bi i koliko moglo

Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!

A nedelja! A kišnih predgrađa

Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa

što slavuju još ni počeli nisu!

Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.

Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:

Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.

Toliko, tako često i tako prosto.

Ništa-toliko po meri i prostoru

Našem-da ni prebrojavati ne vredi.

Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda

Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)

a u koji bi, i kako bi, sada,

U red ulazeći? Pripev večni:

Bas ništa na nešto nečim

Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!

Nista što: čas taj, i dan taj sneni,

Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta

Sećanjem je poklonjeno:ta usta!

Ili smo se suviše razumeli u sredstva?

Od svega toga jedan je samo svet taj

Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev

Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!

Srećno ti najneizgrađenije predgrađe

Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!

Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen

Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!

Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.

Srećan ti nov zvuk novog odjeka!

Srećan ti novi odjek, novi zvuk!

Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:

Kakve su ono planine? Kakve rečice?

Lepi su krajolici bez turističkih krda?

Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,

Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj

Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj

Je? U terasama? Sudeći po Tatarima

Raj ne može da amfiteatar Ne bude.

(A zavesa nad kim je spuštena…)

Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten

Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije

Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?

Kako se piše na novom mestu?

Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:

Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku

Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).

Poruku uobičajenim šiframa!

Rajnere, raduješ li se novim rimama?

Jer, pravilno tumačeći reči iz

Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?

Nema se kud: jezik je izučen.

Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.

Do viđenja! Do poznanstva!

Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.

Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?

S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!

Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.

Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!

Da se ne razliju, držim dlanovima.

Iznad Rone i iznad Garone,

Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge

Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

______________________________

Psiha

1.

Nisam samozvanka – dolazim doma.

I nisam služavka – ne idem

za hlebom.

Ja sam tvoja strast, tvoj

nedeljni odmor,

Tvoj sedmi dan, tvoje sedmo nebo.

Tamo na zemlji davahu mi groše,

Njihove žrvnje oko vrata svih:

- Voljeni! Zar me ne pozna jošte?

Ja sam golubica tvoja – Psiha!

2.
Evo ti, premili moj, evo rita!

To je nekad nežna plot bila.

Sve sam iznosila, prnja sam sita,

Ostaše jedino ova dva krila.

Odeni mi velebne svoje halje,

Pomiluj i spasi.

A jadne istrulele tralje -

U riznicu saspi.

______________________________

Pjesnici

Šta da radim ja, slijepac i pastorak,

U svijetu gde svak očev je i oka zračna

Gde svi – anatemama, ko po nasipima

Strasti! Gde su nazvali?

Kihavicu – plač!

Šta da radim ja, pomišlju i rebrom

Pojna! – Ko dert, Sibir, kabel sa bregova.

Prividima svojim kao mostom lebdim!

Njima bestežinskim

U svijetu tegova.
Šta da radim ja, pjevač i prvijenac

U svijetu gdje najcrnji – sivo smjera!

Gdje nadahnuće drže – ko u termosu!

S ovom bezmjernošću

U svijetu mjera?!

______________________________

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje

Za moj život pun žala

Za samovanje u dvoje

Za tebe pijem ja -

Za laž usana što izdaše

Za mrtvi pogled žena

Za to što je svet strašan

Zato što spasa nema

______________________________

Stihovi posvećeni Bloku

Ti odlaziš na sunčev zapad,

sjaj ćeš večernji videti blag.

Ti odlaziš na sunčev zapad,

sneg će tvoj zavejati trag.

Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti -

proći kroz nemi snežni kraj,

ti, moj pravednik božji, prekrasni,

ti, moje duše tihi sjaj.

Na tvoju dušu – nemam prava!

Neizmenljiv tvoj je hod.

U ruku, bledu od milovanja,

neću zabiti čavao svoj.

Neću pružati ruke ni zvati,

nećeš od mene čuti krik.

Pokloniću se samo, već kad ti

promine voštani, sveti lik.

I, dok polako pahulje lete,

u prečisti ću kleknuti sneg,

i u tvoje ću ime sveto

predvečernji poljubiti sneg -

onde gde sred grobne tišine

tvoj uzvišeni prođe hod,

tihi sjaju – pun veličine -

svedržitelju bića mog.

______________________________

Trošnost, u kojoj dogorevam

Trošnost, u kojoj dogorevam

Sa ćutanjem posmatraš kletim

Ti si – kamenit, a ja pevam.

Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali -

Ništavan pred večnošću svakom.

Al ja sam ptica – i ne žali

Što podležem zakonu lakom.

______________________________

Žbun

Šta treba od mene žbunu?

Ne govor! Ne moj pasije

Čovječji udes, koji kunuć,

Glavu u njega krijem

(Njene sjedine postepene!).

Toj snazi, spletu, guštiku tome –

Šta treba žbunu od mene –

Od neimućne – imućnome!

A treba. Jer mi ne bi išao

U misli, u uši, u zjenu.

Da ne treba, ne bi mi cvao

Pravo u dušu razjapljenu

Što nije prazna tek sa žbuna:

Okna svakog mog nevidboga!

Šta, žbuna pehare punan,

Nalaziš sred praznog mjesta toga?

Šta ne vidje (sred tvoga granja

List niti jedan isti nije!)

U mojim panjevima spoticanja,

Gustim znacima interpunkcije?

Šta ne ču (glasu, sred granja,

U muci se roditi nije!)

U mojim panjevima spoticanja,

Gustim zvucima interpunkcije?

A evo i sad, dok se staram

Da besmrtna prijeđe sila

U rječnik, zar ja izgovaram

Što znah dok nisam otvorila

Usta, znah još na međi usana –

Toj iza koje su krhotine..

I, opet, u svoj punini, znano

Biće mi kad govor mine.

A ja od žbuna – ne šumi, ne,

Bar tren, svijete čovječji! –

A ja bih od žbuna – tišine:

Te – među šutnjom i riječi.

Te – zvane svim, i ničim, prema

Volji: duboke, do vječnosti.

Nejasnoće! naših poema

Posmrtnih – divne nejasnosti.

Nejasnoće starih vrtova,

Nejasnoće nove glazbe, uz to

Nejasnoće prvih slogova,

Nejasnoće Drugog Fausta.

Te – prije sveg, nakon sveg. S bukom

Mnoštva što na forum grede.

E pa – onaj šum ušni u kom

Na sjedinjenost sve se svede.

Ko kad bi svi vrčevi Istoka –

Na čeono gorje. Od žbuna

Tišina takva reći se, stoga,

Potpunije ne da: potpuna.

______________________________

Имя твое

Имя твое – птица в руке.

Имя твое – льдинка на языке.

Одно-единственное движение губ.

Имя твое – пять букв.

Мячик, пойманный на лету,

Серебрянный бубенец во рту.

Камень, кинутый в тихий пруд,

Всхлипнет так, как тебя зовут.

В легком щелканье ночных копыт

Громкое имя твое гремит.

И назовет его нам в висок

Звонко щелкающий курок.

Имя твое – ах, нельзя! –

Имя твое – поцелуй в глаза,

В нежную стужу недвижных век.

Имя твое – поцелуй в снег.

Ключевой, ледяной, голубой глоток.

С именем твоим – сон глубок.

Tvoje ime, Marina Cvetajeva

Istinu znam. Odbacih ranije sve istine!

Ne treba da ljudi s ljudima ratuju, sve u svemu.

Gledajte: veče. Gledajte: skoro će noćne tmine.

Pjesnici, ljubavnici, vojskovođe – o čemu? Marina Cvetajeva.