str.

1
 Kolin Falkoner

Naziv originala: Colin Falconer ANASTASIA

Prevela: Jelena Vojvodić
str. 2
 PRVI DEO
Šangaj, 1921.
Prvo poglavlje
MAJKL

Neki muškarci se ne zaljubljuju, već izgube glavu. Ja sam svoju izgubio

istog trena kad sam te prve noći ugledao Anastaziju Romanovu u taksi klubu.
Počelo je kao i svake druge večeri u Šangaju; piće u Američkom klubu pre
mraka, a zatim su svi otišli kući da se presvuku. Naša uniforma sastojala se od
svečanog belog sakoa, meke bele košulje i crnih pantalona. Uveče, nakon što
ostavim cenjene oženjene kolege i njihove supruge i nastavim sam, uglavnom
bih otišao u Karlton, na večeru i kabare; možda bih popio i apsint u
Francuskom klubu u Ulici kardinala Mersjea, a zatim bih prešao u Ambasador,
Kazanovu ili Veneru, na njihove plesne podijume. Sve su ih vodili Beli Rusi.
Karta za plesne dvorane koštala je od deset centi do jednog dolara, a za taj
novac mogli ste cele noći da plešete s princezama ili groficama, a da ipak
izađete odande s kusurom od dvadesetice.
Ne pretvaram se da sam imao ikakvih iluzija o tome kakve devojke rade
na tim mestima i nisam težio da bilo koga spasavam, a ponajmanje ne neku
rusku kurvu. Posle tri godine u Šangaju, smatrao sam sebe imunim na sve
trikove koje devojke izvode u taksi klubovima, bez obzira na to koje su boje.
Ali moj problem je, kao i kod većine muškaraca, što ne izlazimo noću da
tražimo provod, već uvek u potragu za nečim što nikada ne možemo imati.
Anastazija Romanov nije bila baš nedostižna, ne na taj način, i nije se
izdvajala od drugih elegantno obučenih profesionalnih igračica, s
jarkocrvenim ružem na usnama i potpeticama za stepovanje. Prišla mi je čim
sam ušao i zamolila me da joj kupim čašu šampanjca. Naravno, neće joj doneti
šampanjac, već hladan čaj koji neće ni taknuti. Tako se kupuje njihovo vreme,
a to vreme pripada kući.
Ponekad upoznate ženu sa izvesnim kvalitetom, koji ne možete jasno da
odredite, s nečim što vas privlači uprkos vašim ustaljenim očekivanjima.
Pokušavate to da pripišete nekoj fizičkoj osobini; načinu hoda, boji glasa, a
najčešće sjaju u očima. A Anastazijine oči bile su najtužnije oči koje sam ikada
video. Čak i kada bi gledala pravo u vas, znali biste da razmišlja o nečemu

str. 3
drugom, kao da ispod haljine nasmrt krvari i pokušava to da sakrije. U očima
joj je bio zamišljen pogled kakav se viđa kod ljudi u bolničkim posteljama, kod
onih koji znaju da umiru.
O, da, bila je lepa, ali ne i lepša od stotine drugih žena koje sam u
mladosti zaveo šarmom ili kupio novcem. Plavokosa, dobrog stasa, možda i
malo premršava za moj ukus... I, eto imala je najtužnije plave oči koje sam u
životu video.
Nije primenjivala nikakvu tehniku, čak se uopšte nije ni trudila da me
zavede. Tražila je od mene čašu hladnog čaja, a zatim je samo sedela zureći
ispred sebe i pušeći cigaretu. Nije pokušavala da me odvuče u krevet, kao što
su činile sve druge devojke, zbog čega su belci neženje, poput mene, i dolazili
u taksi klub. Ona to stvarno nije želela.
Razumete li šta se desilo: ja uvek poželim ono što se ne nudi, što mi nije
suđeno da imam.
„Hoćeš li spavati sa mnom?", rekoh joj i to su otprilike bile prve reči koje
sam joj uputio.
„Dvadeset dolara", odgovorila je, što je bila nečuvena cena. Nisam mogao
da priuštim toliko da platim pa sam pokušao da se cenjkam s njomt ali ona me
je potpuno ignorisala. Nastavila je da puši cigaretu kao da me nema.
Obično bih se u takvoj situaciji povukao. Ionako u taksi klubovima nikad
ne dobijate ono što platite. Devojke samo legnu i gledaju u tavanicu,
razmišljaju o stanarini ili svom detetu kod kuće u Vangpuu* i samo čekaju
svoj čas da završite, kako bi mogle da preuzmu sledeću mušteriju.
Ne znam šta me je na kraju navelo na to. Pristao sam da joj platim
dvadeset dolara za ono što sam bilo gde u gradu mogao dobiti za pet.
Skinula je haljinu preko glave i pustila je da padne na pod. Zatim je samo
stajala naga, sa čudnim izrazom na licu, skoro prezrivim, kao da ne može da
poveruje da sam platio toliko mnogo za tako malo.
Ipak, pretpostavljam da žene ne mogu ni da zamisle šta muškarac dobija
od ovakvog susreta. Mi ne kupujemo ljubav, čak ni njenu imitaciju. Mi
proizvodimo sopstvenu fantaziju i ma kakvo zadovoljstvo da osetimo u tom
času, sami ga stvaramo. Dopustila mi je da je gurnem na krevet, a zatim je
ležala tamo dok sam uzimao ono što sam platio.
Stalno upozoravaju na takve devojke. Govore vam o njima još dok ste u
školi: ko izlazi s devojkama koje ono rade za novac, dobiće neku bolest. Do
______________________________________________
* Orig. Whangpoa stari britanski naziv za reku Huangpu i sirotinjski deo Sangaja na obali, koji se nadovezivao
na dokove i pristanište. (Prim. lekt.)

str. 4
tada sam uvek bio pažljiv.
Međutim, jedna noć s Anastazijom Romanov ostavila mi je nešto u krvi,
samo što ta zaraza nije bila od onih koje mornari pokupe u lučkim bordelima.
Bilo je mnogo gore od toga; u stvari, bilo bi bolje da sam skočio pod točkove
tramvaja na Bandu.

str. 5
 Drugo poglavlje

ANASTAZIJA

Ja sam taksi devojka, to je sve što sam ja, sve što sam ikada bila.
Posle nekog vremena počnete da govorite sebi: To je samo posao. Gledate
u muškarca i mislite: Koliko će platiti? Nije bitno da li je debeo kao svinja ili
smrdi na beli luk; bitan je novac važno je prodati, a ne kome. Međutim,
duboko u meni, ipak je bitno. Ponekad noću razmišljam o nekom starcu, kako
se znoji i grokće na meni, i želim da vrištim, želim da se bacim u reku.
Pitam se da li sam u ono drugo vreme, vreme kojeg se više ne sećam,
ikada pogledala nekog muškarca i pomislila: želela bih da ga poljubim, želela
bih da igram s njim. Ne zbog novca, ne zbog neke koristi, već samo zato što
mislim da je simpatičan.
Kinezi su najbolje mušterije. Plaćaju mnogo samo da spavaju s belkinjom,
čak i kada je to samo proterana bela Ruskinja. Pitam se da li jednog dana
mogu da se otkupim odavde spavajući samo s Kinezima. Oni ne žele one
prateće stvari, poput fine gospode Engleza; oni ne žele uglađen razgovor i
ljubaznosti. Ponekad mislim da se ni ja ne dopadam gospodi Kinezima;
nabiraju nos i zatvaraju oči kada rade ono, baš kao i ja. Međutim, posle toga
može da ode prijateljima i kaže im: Tucao sam belu gospođicu. A sledeći put,
kada ga beli gospodin Englez ne pusti u park ili klub, priseti se svog podviga,
kao na malu osvetu, iz drskosti, za sreću.
Kada je ušao, nije izgledao kao da ima mnogo novca pa mu nijedna druga
devojka nije prišla. Sada se pitam šta me je nateralo da ustanem i priđem;
možda sam bila umorna od debelih starih Kineza i bledih debelih Engleza
hladnih očiju. Ovom je pramen kose padao preko desnog oka. Imao je vrlo
tamnu kosu i oči tako plave da podsećaju na vodu. Izgledao je kao da je pio,
možda čak i pomalo luckasto. Nije me brinulo ako je opasan, više ne.
Dopustila sam mu da mi kupi piće, a on mi se nasmešio. Oči mu nisu bile
usredsređene, a kada sam stala pored njega, osetila sam miris viskija u dahu.
Govorio je engleski s jenkijevskim akcentom pa sam pomislila da je on loša
vest za mene u to vreme, Amerikanci su bili strašno jeftini.
Međutim, on je pristao da plati moju cenu; nije se prepirao niti mi je
govorio da sam kurva koja vredi peni, a traži dolar, kao što to neki čine.
Morala sam da ga pridržavam kada samo izašli. Spotakao se u dok je ulazio u

str. 6
rikšu, a kada sam se i ja popela i sela do njega, dao je kuliju* adresu. Noć je
bila vrela, bez zvezda, sirene sampana** odjekivale su na reci. Ništa tad nisam
osećala. Radila sam to već mnogo puta.
Mislila sam da ćemo završiti u nekoj skučenoj sobici u Vangpuu, ali ne,
on je stanovao u Francuskoj koncesiji, u vrlo lepoj kući, što nije bilo loše.
Njegov sluga pogledao me je kao da sam ulično pseto, došlo mi je da ga
ošamarim. Običan Kinez sluga, a gledao me je kao da sam žuta kurva.
Otišli smo na sprat, u spavaću sobu. Naterao me je da skinem odeću, a on
je samo sedeo u tami i pušio.
„Kako se zoveš?", pitao me je.
„Kako želiš da se zovem?"
„Nemam posebnu želju."
„Anastazija."
„Ruskinja, zar ne?"
Nisam želela da razgovaram: ja odradim posao, on mi da novac volela
sam da bude tako.
„Šta želite?" Klekla sam ispred njega i prešla mu noktima uz butinu. Kroz
pantalone sam osetila koliko je ukrućen. Počela sam da otkopčavam dugmad.
Zgrabio me je za ruku i odmakao je. Možda će se ponašati kao luđak i istući
me, pomislih. I to se već događalo.
„Lepa si", prošaptao je.
Naravno da jesam. Sve devojke su lepe u mraku.
„Želim te odmah", rekla sam mu. Nije baš lako postići da to zvuči stvarno
kada ste toliko umorni da samo želite da legnete i umrete.
Namestila sam mu ruku na svoje grudi, a on me je onda podigao i odneo
u krevet. Imao je lepo telo, vitko i mišićavo, i ja sam mu dozvolila da odradi
posao, ali sam pazila da mi ne pocepa nove svilene gaćice i da ne ostavi mrlje
na haljini. Istu haljinu moraću da nosim kroz grad i kad krenem nazad u taksi
klub.
Nije trajalo dugo, a onda sam ga odgurnula sa sebe. Ubrzo je zaspao.
Obukla sam se tiho. Baš kada sam htela da odem, ugledala sam njegov sako na
naslonu stolice. U novčaniku je bilo sto američkih dolara i ja sam mu toliko
dodatno naplatila. Bilo je to više nego što je on želeo da plati, ali ja ionako
dajem mnogo više nego što moje mušterije plaćaju. Oni su davali novac samo
za seks, a ja sam svaki put sa seksom morala da poklonim i delić sebe.
____________________________________________
*Kuli sluga, nosač, vozač, fizički radnik. Reč je indijska, ali je s Britancima došla i u Kina (Prim. prev.)
** Sampan mala kineska lađa za ribolov i prevoz robe. (Prim. prev.)

str. 7
 Stavila sam novac u torbicu i požurila niz stepenice pa kroz dvorište. Na
ulici sam zaustavila rikšu i vratila se u klub da igram tango s debelim
Kinezom. On mi je kupio tri hladna čaja. Te noći je gazda bio vrlo zadovoljan
mojim učinkom. Rekao je da će od mene napraviti pravu taksi devojku.

str. 8
 Treće poglavlje
MAJKL

Kinezi to zovu jenao; ne postoji reč u našem jeziku koja može da

prenese značenje. To je nešto kao silovita čulna graja, vrisak svih čula. A jenao
je savršena reč da se opiše Šangaj. Tada je to bio slobodan grad, odnosno niste
morali da imate pasoš da biste ušli i u njemu živeli. Zato je privlačio svakakve
kriminalce, lopove, avanturiste i izbeglice.
Užasnuo sam se kada sam prvi put zakoračio na Band. Odjednom sve
navali na vas, bukvalno vas napadne: smrad, prosjaci, vozači rikši, kloparanje
tramvaja, ulični prodavci koji vas vuku za odeću; i taj miris mešavina urina,
belog luka i još nečega, nečega što nisam mogao da otkrijem šta je ni posle
nekoliko godina. Možda je to samo znoj. Tokom tih prvih pet minuta na keju,
video sam prizore koje nikada ranije nisam video: prosjaka s leprom,
desetogodišnju Kineskinju koja mi nudi seks i mrtvaca nasred ulice, na kojeg
niko ne obrača pažnju.
Platio sam previše za rikšu i nekako se smestio s prtljagom u mala kolica.
Samo sam želeo da pobegnem s pristaništa, nađem hotel i sakrijem se. Dok me
je kuli s nogama kao u vrapca vozio ulicom, oko mene se dešavao Šangaj, a ja
sam se osećao kao dete u prvoj poseti zoološkom vrtu, koje blene u sve i ništa
ne razume.
Video sam Engleze s polucilindrima kako gaze preko prljavih krpa s
nagim bebama u ispruženim rukama; policajce sike* s tamnocrvenim
turbanima, koji mahnito duvaju u pištaljke i mašu ka vozilima koja im prilaze;
prelepe kineske devojke u tesnim kitajkama kako krivudaju kroz saobraćajnu
ludnicu, egzotične i bolno lepe.
Došao sam u Šangaj da zaradim za život kao novinar. U stvari, to nije
sasvim tačno došao sam u Šangaj da pobegnem što dalje od roditelja. U to
vreme, čovek sklon životnim zadovoljstvima nije mogao da živi od
novinarske plate. Srećom, ja sam imao i nezavisan prihod pošto je moja
porodica finansijski podržavala moje odsustvo iz Njujorka. Jedini uslov za
njihovu milosrdnost bio je da se ne vraćam dok ne odrastem. Bile su to tačne
reči moga oca.
____________________________________________
* Sik sledbenik sikizma, indijske monoteističke religije. Prepoznatljivi su po velikom turbanu ispod kojeg
kriju veoma dugu kosu, koju ne smeju da šišaju, i po dugim bradama, koje ne smeju da briju. (Prim. prev.)

str. 9
 Rastali smo se u atmosferi uzajamnog prezira.
Pomogli su mi da nađem posao u novoj domovini. Čajna pres važio je tad
za najbolje američke novine u Šangaju, a urednik Džon B. Pauel bio je
porodični prijatelj. Po pristupanju njegovom osoblju, dobio sam samo dva
uputstva od urednika gradske rubrike: kao prvo, u izveštavanju moraš uvek
isticati prestiž Sjedinjenih Država, čak i na štetu istine; kao drugo, nemoj ni
pokušavati da učiš kineski, postaćeš čudan.
Iznajmio sam stan u francuskom kvartu i počeo da radim sve što je
moguće da izbegnem odrastanje. Šangaj je svakako bio pravo mesto za to;
Šangajci su uglavnom pušili opijum, a kada su bili čiste svesti, bavili su se
iznuđivanjem, prostitucijom i kockom. U Šangaju ste mogli da dobijete sve što
poželite. U mornarskim barovima u Aleji krvi, za čašu razvodnjenog piva
mogli ste iza zavese da dobijete seks s dvanaestogodišnjakinjom; a u jednom
hotelu iza Banda posluga je donosila heroin pravo u sobu.
Želeo sam samo da pijem, spavam s lakim ženama i ne brinem o
sutrašnjici. I odlično mi je išlo. A onda sam upoznao Anastaziju Romanovu.

Ne verujem u slučajnosti. Tu smo gde smo baš u određeno doba života jer je
suđeno da tako bude nema drugog razloga. Čovek propusti brod ili trajekt,
zakasni samo nekoliko minuta, a brod potone i svi na njemu se udave. Po
meni, to znači da mu nije bilo suđeno da tog dana umre toliko je prosto. Ništa
se ne događa slučajno.
Mislim da te noći nisam slučajno prelazio most baš kada se ona penjala na
ogradu.
Popio sam više nego što je bilo dobro za mene, kao i obično, ali s dvadeset
četiri godine ne mislite mnogo o tome šta je dobro za zdravlje. Bilo je dva
posle ponoći i ja sam se zavalio u rikšu koja me je iz nekog taksi kluba kući
vozila mostom preko Huangpua. Zurio sam prazno preko ulice i ugledao je:
plava kosa visila joj je oko ramena; zbacila je cipele s potpeticama ostale su da
leže na trotoaru, a haljinu je zadigla do kolena i penjala se na most.
Video sam kako baca novčanice u reku. Plutale su niz vodu obasjane
sablasnom svetlošću grbavog meseca. Zatim je podigla ruke kao neka
egzotično lepa ptica tamnocrvenog odsjaja, koja širi krila prema suncu. Ne
znam koliko je stajala tako. Nekoliko sekundi. Moj kuli, koji se naprezao i
dahtao ka vrhu lučnog mosta, sada je jurio niz drugu stranu i nije obraćao
pažnju na duha belog đavola u crvenoj haljini.
Viknuo sam

str. 10
 „Hej!", ah bilo je prekasno. Ili me nije čula, ili jednostavno više ni na šta
nije obraćala pažnju. Crvena svila blesnu i ona nestade.
„Stani!" viknuh i iskočih iz rikše. Otrčao sam nazad.
Da li sam je prepoznao? Naravno da nisam. Prepoznavanje je došlo tek
kasnije. Samo sam video prelepu belkinju kako skače s mosta, a moja
nepromišljena, pijana reakcija bila je da skočim pravo za njom i spasem je.

str. 11
 Četvrto poglavlje
ANASTAZIJA

I dalje nisam sigurna kako je došlo do toga da mi se život više ne čini

vrednim. Iscrpljujuće je i samo ostajanje u životu; uradi ovo, uradi ono, samo
tako ćeš jesti i piti i imati gde da spavaš. A sutra sve iz početka. Jednog dana
sam jednostavno odlučila da će biti lakše da to više ne radim.
Neki ljudi rekli su mi da se tako osećam jer nemam uspomena koje bi me
održavale, da bih uz bolju prošlost imala za šta da se uhvatim. Možda su u
pravu. Sve što sam imala bile su loše uspomene, samo debele Kineze i
Engleze, koji su sa mnom postupali kao s toaletpapirom obrišu se i zatim me
bace. I ništa pre toga.
Te noći sam se osećala tako umorno, prazno i prljavo. U ruci sam imala
gomilu novca, a nisam imala kuda da odem, osim nazad u taksi klub. Zato
sam se popela na most, bacila novac i posmatrala kako se razvejava kao sneg u
tamnu reku. Plutao je po površini, vijugajući i odlazeći s rečnim tokom, a onda
je nestao s vidika.
Pomislih: Ode sve što je loše. Ode moj greh.
Propela sam se na prste, raskrilila ruke i pogledala u crno nebo. Rekla
sam Bogu: Hvataj. A onda u laganom luku poleteh dole, savršeno graciozno, i
u tom divnom bestežinskom trenu pomislih da mogu da letim.

str. 12
 Peto poglavlje
MAJKL

S obzirom na moje stanje, imao sam sreće što se nisam udavio ili
zaradio neku smrtonosnu bolest. Samo Bog zna kakvu sve pogan Šangaj baca
u prokletu kanalizaciju. Brzo me je otreznio šok od hladne vode pa sam
shvatio kakva sam prokleta budala. Voda je bila uljasto crna, a struja vrlo jaka.
Leta u Hemptonsu napravila su od mene dobrog plivača, ali ipak sam jedva
stigao do nje.
Bila je nepokretno i teško breme. Pomislio sam da je možda udarila
glavom u površinu vode. Zaplivao sam ka obali, prema svetlu na drugoj strani
mosta. Čuo sam pištaljku i uzvike na mandarinskom. Prepoznao sam samo
dve reči: Qiu ming! Spasi život! Bilo je samo pedesetak metara do obale, ali u
mom stanju, s devojkom kao balastom, plivajući protiv snažne struje,
izgledalo je kao da ima pet stotina. Bio sam potpuno iscrpljen kada sam stigao
do obale. Moj kuli sišao je do reke i takode vikao. Možda je mislio da sam
skočio u reku da ne bih platio za vožnju. Neko je bio s njim i držao lampu.
Kada sam stigao do obale, video sam da je to policajac sik. Verovatno je bio u
patroli u blizini. Kada sam izbauljao u plićak, pružio mi je ruku i, pazeći da ne
pokvasi previše uniformu, izvukao me na obalu. Podigao sam devojku i
odneo je na kej; moj kuli je i dalje vikao na mene, a policajac je pokušavao da
ga ućutka. Čula su se tri različita jezika, a nijedan od nas nije znao ko šta
govori.
Znate, ni tad je nisam prepoznao. Bio je mrak i kosa joj je pokrivala lice
dok je povraćala na moje cipele. Uglavnom vodu. Bar je bila živa. Seo sam na
put, stavio glavu među kolena i pokušao da dođem do daha. Počeo sam da
drhtim, delom zbog hladne vode, a delom i zbog adrenalina. Shvatio sam da je
malo nedostajalo da se udavim.
„Šta se dogodilo, gospodine?", upitao me je policajac sik na engleskom.
„Video sam da dama skače." Usmerio je lampu ka njoj. Gušila se i ležala
mlitavo, pokrivena blatom i prljavštinom iz reke. Nije izgledala kao dama;
jarkocrveni ruž razmazao joj se po licu; imala je samo jednu crvenu cipelu s
visokom potpeticom, a druga je nestala u reci.
Pitao sam se šta, dođavola, da radim. Mogao bih da je odvedem u
bolnicu, ali nije bila bolesna. Jednostavno nisam mogao da odem i ostavim je,
ne nakon što sam se zamalo udavio zbog nje.

str. 13
 „Da li si dobro?", pitao sam je, što je bilo izuzetno glupo.
Otvorila je oči, ali nije odgovorila.
„Šta si, dođavola, radila?"
I dalje nije bilo odgovora.
„Hoćeš li da te nekuda odvedem?"
Odmahnula je glavom.
Policajac je coknuo, beznadežno zatresao glavom kako to rade siki, kao
da su svi osim njega ludi. Mislim da zaista nije znao šta da radi s ludim
Amerikancem i poluudavljenom belkinjom, i da se iskreno nadao da ću ja
odlučiti umesto njega.
I odlučio sam. Podigao sam je bila je kao svežanj mokrih krpa i smestio
tu ludu ženu u rikšu. Rekao sam kuliju da nas vozi u moj stan na Nankinškom
putu. On je i dalje vikao, mahao rukama i nije ućutao sve dok nismo stigli na
odredište, a ja mu za trud gurnuo dva mokra američka dolara u ruku.

Gordon me je pogledao kao da sam s ulice pokupio leš i sad hoću da ga

unesem u kuću. Gordon je bio moj sluga. U to vreme nijedno belačko
domaćinstvo nije moglo opstati u Šangaju bez posluge. Bio je u noćnoj košulji,
a na licu mu je bio prekor, isti kao u moga oca kada bih se kasno vraćao kući s
koktel zabava. Ja sam ga plaćao, zaboga, ali to ne biste nikad pogodili kad
biste videli kako se ponekad ponašao prema meni.
Devojka se naslanjala na mene pa je sigurno pomislio da smo oboje mrtvi
pijani. Obuhvatio sam je rukom i pridržavao dok sam je usmeravao prema
svojoj sobi.
,,Wanchee, dva peškira, dva kućna ogrtača!", rekao sam mu.
Namrštio se na barice koje smo ostavili na njegovom čistom podu, ali
otišao je da donese ono što sam tražio.
„Bolje da skineš te vlažne stvari", rekoh.
Upalio sam lampu. Prvi put sam je pogledao na svetlu. Plakala je u rikši
sve vreme pa su joj oči bile otečene i crvene, a kosa zamršena preko lica, kao
da je učestvovala u tuči. Ni tad mi nije palo na pamet da je odnekud znam.
„Zašto to radiš?", rekla je.
Prvo sam prepoznao glas; mek, s ruskim ili nemačkim akcentom. Setio
sam se one noći u taksi klubu, lepe plavokose Ruskinje koju sam doveo kući,
nejasne uspomene na pijano teturanje, buđenje s praznim novčanikom na
podu, jak mamurluk i neodređeni mirisa parfema u kupatilu.
To ne može biti ista devojka?

str. 14
 Provukla je ruku kroz kosu. Oko nje se na svilenom tepihu stvarala
barica.
„Kinezi kažu da kad neko spase nekome život, postaje odgovoran za tu
osobu dok ne umre. Da li je to ono što želite?"
„Šta si radila na mostu?"
„Tražila sam izlaz iz Šangaja", reče i spusti se na ivicu kreveta. Skupivši
noge pod sobom kao golubica, sedela je tamo, poput izgubljene učenice u
potrazi za poznatim putem. Shvatio sam kakvu sam ludu pretpostavku
napravio. Samo zato što ste nekom spasli život, ne znači i da je ta osoba želela
da bude spasena. Kao što je i rekla, da li zaista želim da prihvatim
odgovornost?
„Bolje je da skineš tu vlažnu odeću", ponovio sam.
Naravno, očekivao sam da ode u kupatilo, ili iza paravana. Umesto toga,
ona je ustala, skinula haljinu preko glave, a zatim zbacila donji veš, samo bez
umešnosti koju je prikazala prilikom našeg prvog susreta. Gordon je baš tada
ušao i zastao na vratima gledajući netremice u nju. Kakav smo samo prizor
morali biti: ja stojim, oko mojih cipela raste barica, a naspram mene lepa
plavokosa devojka, naga, drhtava, mršava i bestidna.
„Hvala", rekoh mu, istrgoh peškire i ogrtače iz njegovih ruku i zatvorili
vrata.
Njena bespomoćnost pokrenula je nešto u meni. Pretpostavljam da je to
bila moja prava slabost. Želeo sam da je spasem.
„Evo", rekoh i pružih joj peškir i ogrtač. Buljila je u njih kao da nema
pojma čemu služe.
„Večeras sam želela da umrem", reče.
„Pretpostavljam da sam onda zeznuo stvar."
Uzela je peškir i počela da se briše. Uhvatila me je da je posmatram.
„Pretpostavljam da sada želiš da spavaš sa mnom."
„Postoje i lakši načini da se dođe do devojaka od skakanja u reku."
Podigla je dugu nogu na stolicu i obrisala je, a zatim i drugu. Ne, uopšte
nije bila stidljiva.
„Možeš da spavaš sa mnom ako želiš", rekla je kao da joj je svejedno. To je
presudilo. Već tad sam poželeo da se ona iskreno zainteresuje za mene.
„Prošli put koštalo me je sto dolara da spavam sa tobom. Iskoristio sam
svoj mesečni dodatak za devojke."
Bilo je to prvi put da sam video njenu reakciju. Šta je to bilo? Iznenađenje?
Stid?

str. 15
 „Da li sam i ranije spavala sa tobom?", upitala je.
„Ne sećaš se?"
Ona odmahnu glavom: ne, ne seća se. To me je slomilo.
„Muškarac voli da zna da li je ostavio dobar utisak."
„Žao mi je", reče ona kao da to nema nikakvu važnost.
„Šta si uradila s mojim novcem?"
„Bacila sam ga u reku."
Počela je da suši kosu. Isuse, bila je divna na blistavoj svetlosti lampe! Kao
i svaki muškarac, barem pretpostavljam da je tako kod svih, nikada se ne
umorim od gledanja ženskih oblina i uvek im se čudim. Ne bih mogao da
skrenem pogled čak i kad bih želeo.
Bacila je peškir na pod i obukla bademantil. Uzdahnula je, nekako ne
zbog tuge ili rezignacije, već kao da se miri sa sudbinom, kao preživeli koji se
prilagođava novim i neočekivanim okolnostima. Osvrnula se kao da sobu vidi
prvi put. A možda je i jeste videla prvi put. Prošli put bila je potpuno
usredsređena na moj novčanik.
„Napravio si baru", reče gledajući u pod.
Skinuo sam vlažnu odeću. Možda sam se nadao da ću uspostaviti neku
bliskost među nama, ali ona se okrenu da me ne gleda. Nijednom se nije
osvrnula.
„Ne sećam se tvog imena", rekoh.
„Anastazija Romanova", reče ona. Anastazija Šangaj je bio pun
Anastazija. Ime je bilo toliko uobičajeno da nisam ni pomislio da je to njeno
pravo ime.
„Bilo bi bolje da spavaš ovde", rekoh.
Klimnula je glavom kao da je to već odlučeno. Nije me pitala gde ću
spavati, nimalo je nisam zanimao. Pitala me je samo: Zašto si to uradio?
Posmatrao sam kako se penje u moj krevet i razmišljao da li da i ja legnem
pored nje. I nisam. Otišao sam u dnevnu sobu i spavao na kauču. Čudna
odluka. Međutim, da sam otišao u krevet i vodio ljubav s njom, ona bi to
smatrala otplatom duga za spasavanje života, a ja bih delovao jeftino. Osim
toga, želeo sam da mi još malo bude zahvalna.
Bila je to još jedna greška.

str. 16
 Šesto poglavlje
ANASTAZIJA

Nikada neću razumeti tog čoveka. Šta ga je navelo da usred noći skoči
u reku i spase potpuno nepoznatu devojku. A onda ovo; zna da sam mu
ukrala sav novac one noći, a opet mi dopušta da spavam u njegovom krevetu,
i opet ostavlja novčanik, baš na istom mestu, na komodi. Kao da me preklinje:
Molim te, povredi me ponovo! Dokaži mi da ti ne mogu verovati!
Naravno, sada mi može verovati. Spasao mi je život, a ja sam njegovo
breme. Breme će uvek biti tu, čak i kada se umori od njega.
Sledećeg jutra sedela sam kraj prozora s čajem koji mi je donela njegova
služavka. Širom sam otvorila zeleno obojene prozorske kapke i posmatrala
vrapce kako se igraju na trešnji. Dole, u dvorištu, dečak je lupao mokri veš o
bokove valova.
Svadbena povorka vijugala je između kuća u uskoj ulici; nevesta je
napola virila iz lakirane crvene nosiljke, a njene sluge vikale su i raščišćavale
prolaz. Za njima je išla povorka slugu i nosila njen miraz: stolice, velike
lakirane vaze, guske. Zvuk svadbenih gongova bio je zaglušujući.
„Kinezi nikada ništa ne rade bez velike buke", rekao je.
Nisam ga čula kada je ušao u sobu. Na sebi je imao beli bademantil
otvoren oko vrata, a crne kovrdže malja na grudima bile su mu čvrste i vlažne
od kupanja. Držao je šolju američke kafe s veoma jakim mirisom.
„Vidim da ti je moja služavka donela čaj. Da li bi radije popila kafu?"
Klimnula sam glavom, a on mi je dodao svoju solju. „Pitao sam se da li ću te
izjutra zateći."
,,A kuda bih mogla da odem?"
On slegnu ramenima. Videla sam kako je bacio brz pogled na novčanik na
komodi.
„Sve je tamo. Želiš li da prebrojiš?" Popila sam njegovu kafu i vratila mu
praznu šolju. „Više šećera sledeći put."
„Vidim da se osećaš bolje."
Šta reći. Nije razumeo; nije reč o tome da li se osećam bolje. Uopšte nisam
ništa osećala. Stajao je vrlo blizu, a od njega su se širili prijatni mirisi: sapun,
kolonjska voda, kafa.
„Zašto si to uradila?", rekao je.
„Zašto si ti skočio za mnom?"

str. 17
 Otišao je do starog ormara u uglu, izvadio košulju i odelo i počeo da se
oblači, tu preda mnom, kao da smo muž i žena. Možda je mislio da već ima
pravo na mene.
Pogledala sam kroz prozor i pitala se šta da radim s ovim novim danom
za koji nikada nisam mislila da ću ugledati. Mogla bih da se vratim u taksi
klub, kao da se ništa nije dogodilo. Ili bih mogla jednostavno da sedim ovde,
ništa ne radim i čekam da vidim kad će me izbaciti. Ako me izbaci, taman je tu
blizu i most. Ili će mi možda dozvoliti da ostanem, a ja ću mu dopustiti da
brine o meni; kao što kažu Kinezi, da mu budem breme.

str. 18
 Sedmo poglavlje
MAJKL

Britanci i njihovi klubovi.

Šangajski klub, Band broj 3, dičio se daje najduži klub na svetu sa svojih
trideset metara od jednog do drugog kraja. Mogli ste da stojite tamo s
džintonikom u ruci, gledate na dokove i sirotinjske kvartove Šangaja i osećate
se apsolutno nadmoćno u odnosu na svakoga, što Britanci najbolje rade. Tu je
bio i Šangajski trkački klub molimo, bez žena i Kineza čijem je odboru mogao
da vas predstavi samo stalni član, pred čijim ste nogama morah da puzite,
ližete pod i molite da primi vašu članarinu.
Na trkalištu su imali satkulu poznatu kao Veliki Berti. Takvi su Britanci:
stvarima daju nežna imena kao da su ljudi, a prema ljudima se ophode kao
prema stvarima. Još jedna velika institucija Šangaja bio je i Britanski klub sa 65
jutara uređenih vrtova na Babling Vel putu, vlasti tom balskom dvoranom,
teniskim terenima i bazenom.
Tu sam upoznao Makija.
Maki mi se oduvek dopadao. Bio je Škot pa je verovatno mrzeo Engleze
više od mene, mada je to mnogo bolje krio. Radio je kao lekar u Američkoj
bolnici i imao ljubavnicu Kineskinju. Taj aranžman gurnuo ga je u neku vrstu
izgnanstva pošto niko u kvartu nikada nije bio potpuno siguran kako da se
odnosi prema njemu: da li da ga poštuje jer je doktor, ili da ga ignoriše jer je
poprimio domorodačke navike.
Zamolio sam Makija da pregleda Anastaziju jer je posle plivanja u reci
dobila neke simptome; u svakom slučaju, tako nešto sam mu rekao.
Istina je bila da sam želeo mnogo više. Nadao sam se da će mi reći da li je
bolesna ili jednostavno luda.
Kupio mi je džin i zatim stavio naočare za čitanje u džep.
„Očaravajuća žena", rekao je.
„Jesi li je pregledao?"
„Fizički izgleda dobro. Ima nekoliko medicinskih osobenostL Na primer,
palac na desnoj nozi savijen joj je preko susednog prsta, medicinski naziv za to
je hallux valgus. Kod nje je to toliko izraženo da joj je verovatno urođeno. Ima
mali beli ožiljak na desnoj lopatici."
„Ali kako ti ona izgleda?" Pošto je oklevao, dodao sam: „Mentalno."

str. 19
 „Nemam iskustva u psihijatriji", rekao je. Pripalio je lulu. Smrdela je.
Samo bog zna kakav duvan je stavljao u nju. Na limenoj kutiji za duvan pisalo
je Plejers, ali on ju je već toliko puta dopunjavao da je moglo biti bilo šta. Neki
članovi kluba tvrdili su da su to suvi listovi kupusa, sa dodatkom slatkog
korena.
„Misliš li da je luda?"
„Ne, ja mislim da si ti lud!" Izdržao je moj iznenađen pogled.
Naravno, bio je u pravu. Dođavola, znam da sam glup. Međutim, da sam
hteo miran i jednostavan život, ostao bih kod kuće u Njujorku.
„Tvrdi da ne može da se seti ničega pre Harbina."
Bavio se lulom. Bila je dobra samo za dva ili tri dima, a onda bi se ugasila.
Mislim da je više uživao da se bavi njome nego u samom pušenju.
„Tako bar ona tvrdi. Moguće je."
,,U Rusiji joj se dogodilo nešto strašno?"
„U Rusiji su se svima događale strašne stvari. Pretpostavljam da možda
postoji i fizički i emotivni uzrok za njeno sadašnje stanje."
„Fizički?"
Ruka mu je pošla ka slepoočnici.
„Ima ožiljak, baš ovde, i udubljenje na lobanji, moguće od jakog udarca
tupim predmetom. Takođe i ožiljak iza desnog uha, koji mi izgleda kao rana
od metka, kada samo srećno okrzne, razdere i oprlji kožu."
„Misliš da je to uzrok?"
„Otkud znam. To je samo moja hipoteza, Majkle. Ne mogu ništa
pouzdano da ti kažem. Kao što rekoh, nisam psihijatar."
Pitao sam se kakav je život bez prošlosti. Istorija nam daje oslonac u
sadašnjosti i govori nam ko smo. Poslednjih deset godina proveo sam svaki
dan pokušavajući da izazovem gađenje i razočaranje svoga oca; sve što sam
činio bilo je zbog moje prošlosti. Kad bolje razmislim, možda je za nju i bolje
tako.
Maki je popio viski i vratio se čačkanju lule.
„Ti si jedan blesavi kučkin sin", reče. „Šangaj se davi u ženama. Zašto se
toliko trudiš oko ove?"
„Ne znam." Pozvao sam konobara Kineza i naručio još dva džinto nika.
„Pošalji mi račun, Maki."
„Ovoga puta kuća časti."
Slegnuo sam ramenima. Znao sam da će to reći.
Kad sam odlazio, rekao je, glave obavijene oblakom ljutog dima:

str. 20
 „Ona je samo još jedna princeza plesne dvorane."
„Da, znam", odgovorio sam, ali nisam stvarno verovao u to.
Morate da razumete kako je to bilo biti Beli Rus u Šangaju dvadesetih
godina.
Posle Ruske revolucije, izbeglice su preko Harbina pokuljale u
Međunarodno naselje. Svi su odreda bili bez imetka i pasoša. U početku, belci su
ih žalili. Bili su beli kao i mi, a nekoliko Evropljana čak se i iskreno trudilo da
im pomogne. Mnogi od njih bili su trgovci iz srednje klase, bivši oficiri ili
univerzitetski profesori. Dakle, po poreklu i obrazovanju nisu se razlikovali
od nas. Neki su se brzo snašli i počeli da rade kao šo feri, stražari ili
telohranitelji, a obrazovani su podučavali jezike i jahanje. Međutim,
jednostavno nije bilo dovoljno saosećanja. Kada smo ih videli kako vuku rikše
ili jednostavno gladuju do smrti na ulici, javno mnjenje se ohladilo prema
njima.
Kada su mlade Ruskinje počele da rade u taksi klubovima i da spavaju i s
Kinezima, britanski bankar, koji pijucka džintonik u Šangajskom klubu, i
američka gospoda, koja jede kanapee na krovnoj bašti Karltona, potpuno su im
okrenuli reda. Jedno je kad muškarac spava s ruskom devojkom mnogi od
nas su to redovno radili ali kada to urade s Kinezom, jednostavno obrišu
statusne granice. Međunarodno naselje prestalo je da ih smatra Belim Rusima i
počelo da ih naziva Belim Kinezima.
Dakle, primiti u kuću kurvu, koja je pritom i Bela Ruskinja, nije bio samo
društveni gaf; narugao sam se u lice celom Međunarodnom naselju.

Zamislite. Lepljivo monsunsko veče. Dolazite kući u topao i miran metež

svog kineskog domaćinstva: služavka vrišti na glavnog slugu, pilići se svađaju
u dvorištu, a ptice pevačice ćućore u kavezima od bambusa. Penjete se uz
stepenice, ulazite u stan i čujete Bahov adađo. Osluškujete ima li grebanja i
pucketanja gramofonske igle, a umesto toga vidite ženu kako sedi za starim
klavirom, koji ste dobili s drugim ostacima nameštaja koji su ušli u zakup.
Šta biste radili?
Ja sam samo stajao i slušao u zanosu. Anastazija je sedela pravih leđa, a
dugi beli prsti precizno su se kretali po požutelim dirkama od slonovače.
Klaviru je bilo potrebno podešavanje; imao je metalan i ravan zvuk. Međutim,
ionako me nije dirnula muzika, nego duboka usredsređenost na njenom licu.
Nije gledala u dirke, već je zurila u zid, nepomičnog lica, kao isklesanog.
Osetio sam jezu uz kičmu.

str. 21
 Prvi nalet kiše pogodi krov kao lavina bakarnih eksera i Anastazija
prestade da svira. Okrenula se i videla kako netremice gledam u nju. Lice joj je
bilo bledo na jezivo sablasnom svetlu oluje.
„Stigao si kući", reče.
„Umeš da sviraš?"
„Da." Brzo je ustala od klavira i izmakla se, kao da je hodala u snu, a onda
se iznenadila što se nalazi van kreveta. Obrisala je ruke o haljinu kao da ih je
isprljala.
„Lepo sviraš. Gde si naučila?"
Na licu joj se pojavi bolan osmeh.
„Ne sećam se."
Prešao sam prstima po ivici klavira.
„Mislim da godinama niko nije svirao na ovoj starudiji."
Kao da sam je zatekao u nekoj grešnoj radnji. Moj teški slučaj, moja taksi
devojka koja je previše doživela u životu... Koliko godina ima? Dvadeset
jednu, dvadeset dve? Da li je samo sanjarka koji voli Baha.
Primetio sam da nema note.
„Svirala si po sećanju" rekoh.
Ona odmahnu glavom, zbunjena kao i ja. Nailazila je oluja i postajalo je
nekako zloslutno mračno. Kiša se glasno slivala niz oluke i lila u kaldrmisano
dvorište.
Zašto me je njen talenat za muziku iznenadio? Ko god da je, od početka je
bilo jasno da je obrazovana. Tečno je govorila engleski, uprkos primetnom
akcentu. Pretpostavljao sam da potiče bar iz srednje klase nekog velikog
ruskog grada. Postojalo je još nešto u vezi s njom: naročita arogancija, koja
dolazi samo s novcem i lakejom koji trčkara za vama, skuplja vašu prljavu
odeću, donosi vam doručak i priprema krevet uveče. Pitao sam se da li je u
Rusiji, zajedno s rođacima, ostala i njena titula.
„Voleo bih da nastaviš da sviraš", rekoh.
„Više mi se ne svira."
Sela je na prozorsku dasku i zurila u saobraćajni haos na Nankinškom
putu, tramvaje koji brazdaju ulicama kroz vodu u visini članaka, vozače rikši
skroz mokre i jadne i njihove putnike koji viču na njih da požure i sklone ih s
kiše.
Jedna žuta lampa naglasila je njene isklesane crte lica. Njena tuga bila je
neopisivo lepa. Samo sam je još više poželeo.
„Nisam bio siguran da ćeš i dalje biti ovde", rekoh.

str. 22
 „A kuda bih mogla da odem?", odgovori ona pitanjem.
„Ne znam."
„Rekla sam ti, ti si sada odgovoran za mene."
„Ti si moja", rekoh.
„Da. Tvoja sam."
Naravno, to je bila laž.

Band je bio jedanaest kilometara duga popločana obala Huangpua, koja je

počinjala od ušća s rekom Sudžou spomenik moći opijuma. Bile su tu banke,
hoteli i klubovi, sve same razmetljive bronzane i granitne fasade: Džardins,
veliki azijski tajpan; Severnokineski Dejli njuz; masivno zdanje
Hongkonškošangajske banke, koja je tada još bila u izgradnji dizale su se u
vrelo, sivo nebo, s kupolama i stubovima koji podsećaju na London i Pariz.
Nekoliko čestitih Engleza uspelo je tamo da se progura sa svojim statuama
delovali su ozbiljno i puni vrline, pa bi vam se moglo i oprostiti ako pomislite
da je Britanska imperija izgrađena na poštenom trudu i radu, a ne na profitu
od trgovine drogom. Na požutelim fotografijama iz tog vremena, koje i
dandanas čuvam, sve je izgledalo neverovatno romantično i privlačno.
Međutim, kad god zakoračite napolje, dočekao bi vas miris Kine.
Band je izgledao kao da je tamo stolećima. Međutim, nastao je nedavno,
brzo, za svega nekoliko godina. Monumentalna drevnost bila je samo iluzija;
da smo hteli, mogli smo to da naučimo od ruskih izbeglica.
Bili su to dani čuvenog Šangajskog kluba; njegove velike kupole izgledale
su preteče i činilo se da su večne. S ulice se ulazilo ispod visokih stubova od
granita iz Ningboa, pa u ogromnu dvoranu od belog i crnog mermera u kojoj
koraci odjekuju, a onda belim stepeništem do biblioteke, čitaonice, bilijarske
sale i trpezarije.
Članovi su tu mogli da doručkuju tvrdo kuvana jaja, pirinač i ribu, jaja sa
slaninom, s pogledom na Huangpu i sirotinjska naselja na drugoj obali reke,
koja su iz daljine uvek izgledala malo privlačnije. Zimi su kineski konobari u
belim sakoima servirali vrelu zobenu kašu s prepečenim hlebom i
oksfordskom marmeladom. Jutarnje novine stizale su na stolove pravo iz
prese.
Jedne večeri u kišnoj sezoni 1921, moj prijatelj Maki me je učlanio. Popeli
smo se stepeništem do jakobijanskog* bara obloženog hrastovinom i
_________________________________________
* Jakobijanska epoha - period vladavine engleskog kralja Džejmsa I (1603-1625). Jakobijanski stil nameštaja iz
tog perioda karakteriše upotreba tamne rezbarene hrastovine. (Prim. prev.)

str. 23
pozdravili se sa svima koji su se tu zatekli. Bar je skretao nalevo i kratko išao
paralelno s Bandom. Tu ste mogli gledati preko balkona i posmatrati džunke*
na reci. Direktori banaka rezervisali su taj povlašćeni deo bara za sebe.
Maki je naručio dva ružičasta džina pa smo pokušali da nađemo slo-
bodan prostor dalje pored bara. Mahnuli su nam neki Makijevi prijatelji
bankari pa smo otišli do njih. Znao sam jednog Krajtona. Trešteći smeh i
ružičasti obrazi davali su mu neobično mladalački izgled, iako se videlo da
brzo gubi paperjastu plavu kosu.
Kao i većina njegovih sunarodnika, osećao se nadmoćno u odnosu na sve
druge jer se rodio u Engleskoj, a poslednji put kada smo se sreli, napravio je i
neke zajedljive primedbe o Americi i Amerikancima, koje sam ja ignorisao
zbog Makija. Ni Maki ga nije voleo; međutim, bio mu je zet pa je morao da se
pretvara da mu se njegovo društvo dopada.
Vodio se neki nepovezani razgovor o kriketu, koji je otegao u beskraj. A
onda, bez upozorenja, Krajton se okrenu prema meni i reče:
„Čujem da ste sebi našli rusku princezu."
Nisam mu odgovorio. To nije bilo pitanje, a kao uvod u razgovor, izjava
je jednostavno nepristojna. Nažalost, on je pogrešno protumačio moje ćutanje
kao ohrabrenje.
„Mnogi su ovde sinoć spavali s caricama. Talbot tvrdi da je spavao s
carem. Znate već kakav je Talbot."
Svi su se nasmejali
„To je u redu dokle god im ne dozvolite da se usele kod vas", rekao je
ostalima. „Većina njih su divljaci, kao i Velšani. Samo žele naš novac i smrde
kao jazavci."
O, time je stvarno tražio jeftin aplauz. Samo se Maki nije smejao. I ja,
naravno.
„Smeta li vam to?", upitao sam ga.
„Šta da mi smeta, staro momče?"
„Što ste tako glupi."
Uputio mi je osmeh koji mu je davao posebno zao izgled. Jedan iz legije
gorkih duša; bog zna kako postanu takvi.
„Dobro se jebe, zar ne?"
Pošao sam na njega; znao je da ću to učiniti. Ali tu su bili njegovi prijatelji
koji su se umešali, stišavali situaciju, a on je odmahnuo glavom i uputio mi
popustljiv osmeh, zbog čega sam ja ispao usijana glava. Izvinio sam se i otišao
____________________________________________
* Džunka azijski jedrenjak s ravnim dnom i visokom krmom. (Prim. prev.)

str. 24
da bih sačuvao malo dostojanstva pre nego što me izbace.
Bez sumnje sam od sebe napravio budalu. Jedno je bilo spavati s ruskom
princezom, ali braniti njenu čast na javnom mestu e, to vas za uvek žigoše kao
društveno inferiornog. Dva strašna greha ležala su mi na duši: bio sam
Amerikanac i držao sam Belu Kineskinju u stanu. Kao da sam u Karlton ušao
sa svinjom na uzici.
Isuse, oni su tako jadna gomila, ti Englezi! Svi oni misle da su svemogući i
da je Isus Hrist njihov pajtos sa Oksforda.

Ništa nije gore od iluzije ljubavi. Možda sam tu devojku želeo zato što
nisam mogao da je imam; u stvari, zbog toga što uopšte nije pokazivala
zanimanje za mene. Međutim, to bi bilo uprošćavanje problema.
Jedne noći čuo sam je kako razgovara s nekim u spavaćoj sobi. Nisam
mogao da čujem šta govori, zbog kiše koja je dobovala po krovu, pa sam ustao
iz kreveta i ušao. Sedela je kraj prozora; kapci su bili širom otvoreni, a kiša je
plavila pod. Lice joj je nakratko osvetlila munja daleko iznad Kineskog mora.
Telefonirala je. Napregnuo sam se da čujem šta govori i onda sam shvatio
da govori na ruskom. Osetio sam ubod ljubomore Anastazija ima ljubavnika.
Moj prvi instinkt bio je da joj otmem slušalicu iz ruku, da vičem i besnim.
Zar ovo nije moj stan i moj telefon, zar mi ona ne duguje nešto za sve što sam
učinio? Ali nešto u meni pozivalo je na oprez. Stajao sam u senci, posmatrao i
osećao da mi se dižu dlačice na zadnjem delu vrata.
Iznenada je spustila slušalicu, ne prekidajući vezu, i vratila se u krevet.
Podigao sam slušalicu i oslušnuo. Tamo, naravno, nije bilo nikoga. Vratio sam
telefon na zid i izašao. Nikada nisam pomenuo taj događaj, a to se više nije
ponovilo.

Severnokineski Dejli njuz osnovan je 1854. i bio je najveći britanski list u

Šangaju, i najprestižniji. Neki ljudi smatrali su ga jedinim kineskim novinama
vrednim čitanja.
Preko puta, u Čajna presu, obično smo imali manjak osoblja i uvek smo bili
u finansijskim nevoljama. I većina ostalih dnevnih novina bila je u istom
škripcu. Zato smo se svi iz malih novina držali zajedno, pravili vlastiti
raspored i sve radili kao tim umesto da svako ima posebnu oblast. Svako jutro
smo se okupljali u Brodvejskom klubu, baru blizu hotela Astor, da između
sebe podelimo posao za taj dan. Jedan od nas je pokrivao sudove, drugi
Centralnu policijsku stanicu, treći pristanište i brodove, ostali su pisali o

str. 25
glavnim sportskim događajima. Na kraju dana, svako bi napisao svoj deo i u
klubu predavao po primerak za sve ostale.
Ovo je uglavnom dobro funkcionisalo. Međutim, jednoga dana, jedan od
momaka odlučio je da popodne provede s ljubavnicom umesto da pokriva
fudbalsku utakmicu između lankaširskih pešadinaca i tima opštinske policije,
kako je dogovoreno. Kasnije je napisao tekst o tome da je policija pobedila s
4:2 i priči posvetio dvesta reči. Stvarni rezultat bio je 7:1 za armiju, ali svaki
dnevni list u Šangaju, osim Severnokine skog Dejli njuza, izvestio je da je policija
pobedila. Ironično je bilo što je u tom incidentu Severnokineski Dejli njuz prošao
najgore i stekao loš ugled jer niko nije verovao da su sve druge novine u
Šangaju pogrešile.
Budući da sam Amerikanac, uopšte me nije bilo briga za glupu utakmicu,
a kako se rezultat nije loše odražavao na ugled Sjedinjenih Američkih Država,
ni moj urednik nije tome pridao nikakav značaj. To samo pokazuje, a mislite
na to kad budete žudno tražili neku informaciju u novinama, da ljudi zaista
veruju u ono što pročitaju u štampi.

Trkački klub bio je druga velika institucija u Šangaju. Unutra su puštali

ljude poput mene samo ako ih učlani ugledan Britanac, kao što je Maki. Sedeli
smo u kafeu; sećam se da je klub bio ogroman, u kafeu je bio i veliki kamin
ozidan ciglama, a zidovi obloženi tamnom tikovinom. Imali su i kuglanu i
tursko kupatilo. Ulazni hol krasilo je ogromno mermerno stepenište, ali
koristili su ga isključivo muški članovi; postojalo je posebno stepenište za
žene, kako ova tako pristojna gospoda ne bi gledala pod njihove suknje dok se
penju.
Bila je to šangajska scena od koje sam dobijao zubobolju: gospoda u
stolicama od pletenog pruća puše cigare i razgovaraju o novcu, a nijedne žene
u vidokrugu. To je uvek delovalo prilično prijatno, ali uvek je vladala i
skrivena napetost. Ti muškarci podsećali su me na gangstere kakve sam viđao
u Njujorku. Poslovni ljudi iz kafea na trkalištu osećali bi se kao kod kuće u
baru na Donjem Istočnom Menhetnu, dok razgovaraju o poslu s nekim
Sicilijancem s homburg šeširom. Njihova lica izgledala su potpuno isto:
prazna kao lopate i tvrda kao smrznuto staro gvožđe.
„Jesi li video ovo?", reče mi Maki.
To je bila jedna od onih razglednica, suvenira koje turisti kupuju da
pošalju porodici u Oksford ili Čikago. Kada sam je okrenuo da pogledam
fotografiju, shvatio sam da je drugačija na slici je bio porodični portret.

str. 26
Odmah sam je prepoznao jer se činilo da je ceo svet bio fasciniran tim ljudima
i njihovom sudbinom poslednje tri godine. Bio je to poslednji ruski car Nikolaj
II, s caricom i petoro dece, jedna od poslednjih fotografija snimljenih pre
Revolucije.
„Svakog dana se proda na stotine u Maloj Rusiji", reče Maki.
Pitao sam se o čemu je reč.
„Pogledaj devojku skroz desno", reče. „To je Anastazija, ona je bila
najmlađa kćerka."
Video sam zdepastu adolescentkinju duge plave kose i svečanog izraza.
Sa iznenađenjem sam shvatio da ima nečega poznatog u njoj, ali ideja je bila
toliko apsurdna da sam počeo da se smejem.
„Govori se da je imala divne plave oči", reče Maki.
„Mnogi ljudi imaju divne plave oči."
„Naprotiv, statistički", promrmlja on, „uopšte ih nema tako mnogo."
„Ti si lud!"
„Samo sam uočio da postoji zagonetna sličnost. Zar ne?"
„Ne baš."
On podiže jednu obrvu.
„Ne?"
Bacio sam mu razglednicu nazad.
„Nemoguće je!"
„Slažem se. Nemoguće je. Međutim, sličnost je izuzetna."
„Boljševici su ih sve pobili."
„Ipak, kruže glasine."
Glasine su se odnosile na to da je jedna od kćeri Romanovih pobegla u
Sibir 1918; da su pre dolaska Belih u Jekaterinburg boljševici pretražili svaki
voz u gradu i u okolini tražeći mladu ženu koja odgovara njenom opisu. Onda
su se pojavile i druge luckaste glasine: car Nikolaj viđen je kako šeta
Ridžentovom ulicom u Londonu; cela porodica viđena je na odmoru na
Francuskoj rivijeri.
Tokom cele ljudske istorije, svi despoti vešali su glave svojih neprijatelja
na šiljke gradskih zidina, da ljudi vide kako njihovi bivši heroji trunu, a vrane
ih proždiru, tako da se nikada ne vrate. Međutim, kad ubijete kraljevsku
porodicu u podrumu, u tajnosti, neminovno se pojave varalice, a glasine šire.
„Uopšte ne liči na nju", rekoh, mada je i te kako ličila. Zašto sam odbijao
da priznam sličnost? Pomisao da bih mogao da krijem rusku princezu u svom
dvosobnom stanu u Francuskoj koncesiji izgledala je suviše bizarno. Takođe

str. 27
nisam želeo da na moju Anastaziju Romanovu privučem radoznalost svetine.
Ako čovek otkrije tajanstveni predmet u bašti, ne želi da mu se ceo svet sjati
pred kapiju.
Možda je moje malo otkriće neprocenjivo, možda mi čak i ne pripada, ali
nisam bio spreman da je vratim, niti da je delim.

Jednoga dana, predveče, sedeli smo u dnevnoj sobi mog stana nedaleko
od Nankinškog puta, slušajući prigušeno dozivanje uličnih prodavača.
Anastazija je sedela na ležaljci ispod prozora, nogu podvučenih ispod sebe, u
zelenom svilenom kimonu koji sam joj kupio na pijaci.
Ustao sam i izašao na balkon. Otvorite li prozore u bilo koje doba dana ili
noći, grad će vas pogoditi talasom buke: zvonjavom biciklističkih zvona,
bukom automobilskih sirena i prodornom piskom brodića na reci. Buka je
beskrajna i nikada ne prestaje.
Zimi je Šangaj siv: sivi kamen zgrada na Bandu, sivi oblaci, uljasta siva
traka Huangpua koja vijuga kroz grad kao masna zmija.
Stona lampa bacala je bledu svetlost u sobi. Mogao sam da vidim
udaranje pulsa na njenom vratu i fine dlačice na zadnjoj strani ruku, gde joj se
rukav odvajao od ručnog zgloba.
„Reci mi čega se sećaš", rekoh.
Ona uzdahnu.
„Zašto je prošlost važna? Prošlost je prošla."
„Prošlost je ono što čini sadašnjost. Ona te je dovela ovamo."
Dugačak, drhtav uzdah.
„Sećaš li se kako si došla u Šangaj?", bio sam uporan.
„Sećam se da sam u Harbinu živela na ulici. Nisam imala novca. Neki
Kinezi ponudili su da se brinu o meni, kupili mi hranu, dali mi sobu u hotelu.
Onda su mi rekli da sam im dužna i da moram da im vratim."
„Trijada?"
Ona slegnu ramenima kao da joj nije važno koju ću etiketu da im zalepim.
„Ukrcali su me na brod za Šangaj s još četiri devojke. Naterali su nas da
potpišemo neke ugovore na kineskom, ali to i nije bitno, zar ne? Ionako nas
neće izvesti pred sud ako pobegnemo, već će nam jednostavno unakaziti lice
britvom, zar ne?"
Trgovina Belim Ruskinjama bio je veliki posao u Šangaju. Pošto je bio
otvoren grad, nisu bili potrebni nikakvi papiri za ulazak; međutim, bili su
potrebni kad biste poželeli da izađete. Kad su se ruske devojke jednom našle u

str. 28
Međunarodnom naselju, ostale bi tamo zarobljene bez nade da će vratiti novac
trgovcima, koji su tvrdili da im ga duguju zato što su ih izvukli iz Harbina.
Mnoge taksi devojke bile su regrutovane na taj način.
„Šta je bilo pre Harbina?"
Ona odmahnu glavom.
„Da li si se ikada probudio ujutro i pokušao da se setiš svojih snova? Oni
su tu, skoro da ih osećaš, ali bez obzira na to koliko se trudio, ne možeš ničega
da se setiš." Glas joj postade nežan i nestvaran.
„Samo se sećam da sam bila u vozu, verovatno je to bilo pre Harbina, ali
onda, kada pokušam da razmislim o tome, čini mi se kao da uobražavam..."
„Možda ti je porodica bila bogata."
„Kakvo dobro će mi to sećanje doneti? Zar da se prisećam da sam bila
bogata i srećna? Sada sam ovde i ne postoji ništa što mogu da uradim da to
promenim. Razumeš li? Prošlost mi neće biti uteha. Zar da je vratim samo da
me muči? Zašto je tebi toliko stalo?
„Možda je važno."
Ona se okrenu.
„Ne, nije."
Ona greši, pomislih, prošlost je važna. Postojao je neki deo kojeg se sećala,
bio sam siguran u to. Inače, zašto se nikad nije smejala?

str. 29
 Osmo poglavlje
ANASTAZIJA

Bila je jesen i grad se utišao pod koprenom magle. Sirene s krstarica

i bojnih brodova odjekivale su rekom. Smrad dokova bio je još gori u sivim
mirnim jutrima, kao i zadah morske trave, nečiste otpadne vode i dima od
uglja.
Sedela sam na simsu zureći s balkona u obale reke. Bio je sumrak i svetla
su treperila na Bandu.
„Kakva je Amerika?", upitah.
Majkl se osmehnu kao da sam rekla nešto zabavno.
„Ne bi ti se dopala. Puna je Amerikanaca."
„Kako znaš da ne volim Amerikance? Da li su svi kao ti?"
„Nisu."
„Eto, vidiš."
On se nasmeši i zapali još jednu cigaretu zaklonivši plamen dlanovima.
Rukavi su mu bili zasukani i ja sam piljila u tamne malje na njegovim rukama.
„Gde si se rodio?"
,,U Njujorku."
„Izgleda da tvoja porodica nije bogata."
„Zašto tako misliš?"
„Moraš da radiš. Pišeš priče."
Izgledalo je da sam ga ponovo zabavila. Na kraju je rekao:
„Moj stari je berzanski posrednik. Ima stan na Menhetnu s pogledom na
Central park i kuću na Long Ajlandu. Majka mi je u srodstvu sa
Vanderbiltovima, doduše, ne baš bliskom. Pretpostavljam da si čula za
Vanderbiltove."
„Dakle, tvoja porodica je bogata?"
On klimnu glavom.
„Pa zašto onda stanuješ u ovoj sobici u Šangaju?"
„Duga priča."
„Sedeću mirno i slušaču."
„Ne slažem se dobro sa ocem. Ja mislim da je on oholo kopile, a on misli
da sam ja rasipnik i pijandura. Otišao sam iz Njujorka da ne bih morao da
strepim da ću opaziti njegovu senku svaki put kada pogledam preko ramena.
Još ne mogu da zaboravim izraze neodobravanja koji se pojave čim se

str. 30
predstavim. Oh, ti si sin Dž. B. Šeridana! Svi tamo ga ili vole ili mrze. Ako vole
njega, mrze mene jer sam svojevoljno derište koje mu zadaje toliko bola. A ako
ga mrze, onda sam i ja samo još jedan Šeridan, đavolje seme. Otišao sam iz
Njujorka kako bih postao nezavisan i sam napredovao. Da mu dokažem da
nisam rasipnik i pijanica. Dosad se nisam baš pokazao, zar ne?"
Slušajući ga dok je tako govorio, ponovo sam se zapitala kakvi su bili moji
roditelji. Da li bih ih volela ili prezirala, kao Majkl svoje roditelje.
„Bar imaš gde da se vratiš."
„Pretpostavljam, ako ikada poželim da odbacim svaki gram dostojanstva
i samopoštovanja koje imam."
Lako je govoriti o dostojanstvu i samopoštovanju kada imate novca. Ja
sam trampila oba da ostanem živa, a dok sam to radila, smatrala sam da
sklapam odličan posao.
Bacio je cigaretu; gledala sam kako užareni opušak u luku nestaje u
mraku.
„Imaš li braće i sestara?"
„Jednog brata. On je berzanski posrednik, kao i otac. Ume da govori samo
o jahtama i deonicama."
„Zar ti ne nedostaje porodica?"
On uzdahnu.
„Nema ničega lošeg u tome da čovek krene iz početka. Moraš saznati ko
si zaista."
„Ja sam čist list papira, Majkle. Ti si poleđina stare tapije."
„Baš zgodno poređenje", ustade on. „Želiš li da izađeš? Možemo popiti
piće u Američkom klubu i provesti veče tamo."
„Želiš da pokažeš svoju novu devojku?"
„Teško da si mi devojka." Ispružio je ruku i pogladio mi obraz. Nisam to
očekivala. Trgnuh glavu kao da me je ošamario.
„Zar sam toliko odbojan?"
Kako sam mogla da mu objasnim? Kako na koži osetim žmarce svaki put
kada me dotakne muškarac, kako zažmurim i silim sebe da ne po begnem
kada igram s mušterijama u taksi klubu, kako mi se gadi kada me pipaju
svojim šapama... Radila sam to za novac, ali ne znači da mi se to ikada svidelo.
„Idem napolje", reče, a vrata se zalupiše za njim.

str. 31
 Deveto poglavlje
MAJKL

Bordel Lajn imao je diskretnu mesinganu pločicu na ulaznim vratima.

Gazdarica, šarmantna Amerikanka Grejs Gejl, opremila je kuću kopijama
Čipendejlovog nameštaja, orijentalnim tepisima i najbogatijom stranom
bibliotekom u celom gradu. Gospodu je ohrabrivala da ga smatraju klubom,
mestom gde svraćaju posle posla da pročitaju novine ili dobru knjigu s
brendijem u ruci, ili da razmene trač s prijateljima. Lajn je tako bio i legitimno
mesto poslovanja za mene. Tu je dobar novinar mogao da pokupi informacije
o svemu: od berze do najnovijih manevara gospodara rata.
Ionako nije ličio na pravi bordel.
Grejs je služila samo francuski šampanjac, a imala je i vrhunskog kuvara,
Kineza kog su zvali Debeli Lu, koji je kuvao čak i za rusku carsku delegaciju u
Pekingu. Sve devojke bile su Amerikanke, a moja miljenica da se razumemo,
samo za razgovor bila je Velika Eni koja je, kada nije bilo posla, sedela na
stolici i plela šalove i druge vunene odevne predmete. Grejs je koristila sistem
priznanica: potpišete račun, a na kraju meseca vam pošalje kineske bankare da
pokupe dug iz vaše kancelarije. Bilo je to jedino mesto na svetu gde se žena
mogla dobiti na odloženo plaćanje.
Našao sam se u četiri ujutro u Grejsinom salonu, pio brendi i ljubazno
odbijao bezvoljne molbe Velike Eni da joj pružim neku alternativu pletenju. U
to doba između noći i jutra nisam imao gde drugde da odem, osim kući, ludoj
Ruskinji koja mi ne dozvoljava ni da je dodirnem. Zato sam odlučio da
ostanem napolju, prepustim se mračnim mislima i pijem.
Poslednjih nekoliko meseci sprijateljio sam se sa Sebastijanom Bomontom
iz lokalnog Rojtersa, visokim diplomcem s Kembridža. Seb, kako je voleo da ga
zovu, bio je kameleon koji se, izgleda, svuda uklapao, bilo da je pio s kurvama
u bordelu visoke klase ili pijuckao čaj s gospođama u Trkačkom klubu.
Bio je neženja poput mene i često smo se u ranim jutarnjim satima nalazili
u Lajnu deleći bocu brendija. Njegovo poreklo bilo je slično mom: rodio se s
novcem i privilegijama, gajio prezir i prema prvom i prema drugom, a kao i ja,
otkrio je da ne može opstati bez njih. Razmenjivali smo priče o svojim
užasnim očevima, američkim i britanskim devojkama s kojima bismo voleli da
spavamo i berzanske savete.
Iznenada je rekao:

str. 32
 „Čujem da si opet zaljubljen."
Odmah sam postao oprezan.
„Ko ti je to rekao?"
„Maki. Rekao je da imaš neku rusku devojku koja živi s tobom. Po onome
što čujem, ona je klasa."
Klasa. Engleski jezik ima mnogo takvih izraza koje koriste školarci.
Slegnuo sam ramenima i pitao se kako da odgovorim na ovo pitanje; da, ona
stanuje sa mnom, ali, ne, nisam spavao s njom.
„Zove se Anastazija Romanova", bilo je sve što sam rekao.
On povuče dim iz cigarete i podiže obrvu.
„Kao velika kneginja", dodao sam.
„Romanov je prilično uobičajeno ime u Rusiji", reče. „Kao i Anastazija.
Spavao sam sa bar desetak Anastazija Romanovih otkako sam u Šangaju."
Crvenokosa Lotos baš tad se pope se na sto s bocom šampanjca i zaigra
kankan. Sebastijan se neko vreme zagledao i pijuckao brendi, tako da sam
pomislio da će dići ruke od te teme. Ali onda reče: „Ipak, postoje te glasine."
„Da, znam."
„Ipak, čisto sumnjam da spavaš s ruskom princezom."
„Ni ja ne mislim."
„Pazi, prošle sedmice spavao sam s dve vojvotkinje i velikim knezom. Da
sam platio još pet dolara, mogao sam dobiti i Raspućina."
„Ona ponekad baš deluje kao princeza", rekoh.
„Sve žene tako deluju dok se ne oženiš njima."
Izgleda da sam zaspao u fotelji. Kada sam se probudio, Seb je već otišao, a
Lotos je spavala na stolu, polunaga, čvrsto grleći bocu šampanjca na golim
grudima, kao ljubavnika. Išunjao sam se, pozvao rikšu i vratio se u stan da se
okupam, presvučem i spremim za posao.

str. 33
 Deseto poglavlje
ANASTAZIJA

Jednog dana popustila sam i dozvolila mu da me izvede, baš kao

devojku.
Održavala se baštenska zabava kod Tonija Kezika, velikog direktora u
kompaniji Džardin Mateson. U bašti je ispod paviljona svirao vojni orkestar i
svi su se ponašali kao da celo popodne ne lije kao iz kabla. Sve žene bile su u
dugačkim haljinama. Brbljale su ispod kišobrana dok su im se rubovi haljina
vukli po barama, a štikle propadale u travnjak.
Prišao mi je čovek koji je pušio na muštiklu od slonovače. Na licu mu je
bio onaj izraz za koji nisam mnogo marila.
„Dakle, vi ste Majklova Anastazija", rekao je.
„Da li se poznajemo?"
„Sebastijan Bomont", reče i ispruži ruku.
Nisam bila sigurna šta da radim. Majkl me je ostavio samu. Bio je na
drugom kraju prostorije i razgovarao s nekim finansijerom, skupljao tračeve i
savete za deonice. To mu je posao, rekao je.
„On sve vreme govori o vama."
„Je li?" Nisam znala šta da kažem na to. Očigledno je sa svima razgovarao
o meni, kao da sam posebna, iako sam samo taksi devojka, opor tunistkinja
koji pokušava da opstane u sali sa ogledalima.
„Vi ste Ruskinja? Vaš engleski je odličan."
„Hvala."
„Majkl je pravi princ", reče i nasmeja se kao da je to šala.
„Zar nije novinar."
„Tako se kaže. To znači da je velikodušan, zgodan, šarmantan i da će
učiniti sve za bilo koga. Ne bih voleo da vidim da ga neko iskoristi i povredi."
„Mislite da je taj neko ja?"
„Znate, nikad se neće oženiti vama", reče kao da je to nešto što sam
isplanirala. „Ako želiš pasoš da odeš odavde, dovoljno da ga zamoliš i odmah
će vam ga srediti. Takav je on. Uopšte ne morate da mu pričate te priče."
„Koje priče?"
„Da ste ruska princeza. Izgleda da ste spektakularni u krevetu jer obično
nije tako lakoveran."
Poželela sam da ga ošamarim, ali kakva prava da ošamari muškarca ima

str. 34
taksi devojka koja se kurva za novac. Osim toga, nisam ga krivila; Majkl mu je,
očigledno, bio dobar prijatelj i samo je želeo da ga zaštiti.
„Nije to ono što želim od njega. Prava istina je da ja ne znam šta on želi od
mene."
„Zar to nije očigledno?", reče.
Napustila sam zabavu i otišla kući pešice, po kiši, upropastivši novu belu
haljinu koju mi je Majkl kupio. Kada sam konačno stigla, od nje je ostala samo
mokra krpa. Gordon me je pogledao kao kanalizacijskog pacova koji se
ušunjao ispod vrata, čak mi nije ponudio ni vruću vodu za kupanje. Obrisala
sam se peškirom, što sam bolje mogla, a onda se sklupčala naga u krevetu.
Prvi put, koliko sam mogla da se setim, zaplakala sam. Nisam to radila čak ni
kada su me muškarci iz taksi kluba tukli, niti kada sam bila gladna u Harbinu
i jela korov koji je rastao na ulici.
Ne znam šta me je nagnalo na plač. Mislim da je razlog bio što je Majkl
počeo da mi se dopada i što je njegov prijatelj Sebastijan bio u pravu. Majkl je
bio pravi princ, a ja samo taksi devojka za koju u njegovom životu nema
mesta.
Izgleda da sam tako zaspala. Probudila sam se kada se rasplamsala
prepirka u dvorištu. Prišla sam prozoru da vidim šta se dešava. Svetlost je
padala na dvorište kroz otvorena vrata i ja sam ugledala dvojicu Kineza.
Odmah sam ih prepoznala: gangsteri iz taksi kluba. Vikali su na Majkla, čula
sam i da izgovaraju moje ime na kineskom Mali Golub. Majkl im je uzvraćao
besno; govorio je da ne razume šta govore.
Pomislih: ne mogu prouzrokovati još nevolja ovom čoveku. Vreme je da
se vratim u taksi klub.
Spakovala sam svu odeću i lepe stvari koje mi je kupio: malu četku s
drškom od kornjačevine, svilenu kućnu haljinu sa izvezenim zmajem, čak i
malu srebrnu narukvicu za koju sam znala da premašuje njegove finansijske
mogućnosti. Spakovala sam ih u kartonski kofer koji sam našla na vrhu
ormana.
Vika u dvorištu je prestala. Podigoh pogled i videh Majkla kako stoji na
vratima.
„Traže te", reče.
„Moram da se vratim."
Stao je ispred mene i preprečio mi put.
„Ne, ne moraš."
Pitala sam se da li shvata šta radi. Momci iz Trijade neće odustati tek tako.

str. 35
Možda će motriti kuću, pokušati da me uhvate na ulici ili će istući Majkla da
im kaže gde se nalazim. Tim ljudima vredim mnogo novca.
„Šta hoćeš od mene?" upitala sam ga.
Slegnuo je ramenima, kao da bi trebalo da znam šta se dešava u njegovoj
glavi.
„Hoćeš da spavaš sa mnom?", pitala sam ga.
„Želiš li ti da spavaš sa mnom?"
Zašto bih želela da spavam s njim? Zašto bih želela da spavam s bilo kim?
Ipak, bio je dobar prema meni, a ako je to želeo u zamenu za sve što je učinio
za mene, zašto mu ne bih udovoljila.
Pošto nisam odgovorila, rekao je:
„Moram negde da te sakrijem."
„Bilo bi najbolje da se vratim u taksi klub."
,,I jedne noći ćeš se opet baciti s mosta, samo što tad neće biti nikog da te
ponovo izvuče."
„Zašto ti je to važno?"
„Proklet bio ako znam!" Čekao je da nešto kažem, da nešto učinim. Nisam
mogla ništa da smislim. „Izgleda da sam sišao s uma", reče on i lagano zatvori
vrata za sobom.

str. 36
 Jedanaesto poglavlje
MAJKL

Ponekad, dok ležimo u tami i spremamo se da zaspimo, čujemo

zujanje komarca u mraku. Suviše smo umorni da upalimo svetlo i potražimo
ga, ali nam zujanje ipak ne da da zaspimo. U mom slučaju, komarac je bio
razglednica koju mi je Maki pokazao.
Ruske knjižare nicale su svuda po gradu. Ušao sam u jednu i kupio
razglednicu. Odneo sam je kući i satima zurio u nju, krišom upoređivao
devojčicu na desnoj strani slike s mojom Anastazijom Romanov, krijući je
među stranicama knjige da ona ne vidi šta radim.
Nije bilo sumnje da ima sličnosti; međutim, devojčica na slici bila je
bucmasta i nevinog izgleda, a moja Anastazija umirala je od gladi na ulici i
radila kao prostitutka za kineske gangstere.
Moja Anastazija nije tvrdila da je nešto drugo: rekla je samo da je
izbeglica bez uspomena i prošlosti. Ako iko želi da popuni tu prazninu, to sam
onda ja.

Morate razumeti da su Beli Rusi u Šangaju bili tkanje života u istoj meri
kao i Kinezi. Živeli su i u najsiromašnijim i u najbogatijim područjima. Bili su
svuda, ali nigde nisu pripadali.
Posle Revolucije, srećnici s bankovnim računima pobegli su u Evropu.
Ostali su lutali preko Sibira do Vladivostoka. Nakon što je i on 1920. Pao u
ruke boljševika, pobegli su u Harbin, Tjencin ili Šangaj.
Mogli su se naći svuda u gradu, a najviše na Žofrovoj aveniji u Francuskoj
koncesiji, kako se vrzmaju po kafeima i restoranima čekajući da nešto naiđe.
Čak su i natpisi na prodavnicama bili ispisani i ćirilicom. Dok idete ulicom,
mogli ste čuti kako graja na ruskom dopire iz kafea Kod Di Di, kako se prepiru
i debatuju o politici, uz pratnju violine čiji zvuk tužno struji kroz otvoren
prozor. Mnogo su voleli muziku ti Rusi. Mogli su biti krajnje siromašni i živeti
u nekom vlažnom podrumu, ali muzički instrument bio je poslednja stvar
koju bi prodali.
Anastazija nikada nije rekla da želi da ode na neko od tih mesta. Pitam se
šta bi se desilo s njom, s nama, da sam se držao dalje od Banišev kog? Ali ona
bi poludela u mom stanu, sedeći u mestu iz dana u dan. Nismo mogli nastaviti
tako zauvek.

str. 37
 Znao sam da će Baniševski tog dana biti tamo. Za razliku od drugih
pretendenata koji su se šepurili po ulicama Francuske koncesije, on je bio
pravi ruski plemić. Pobegao je s popriličnim bogatstvom, pričalo se, stanovao
je na pomodnoj adresi s pogledom na Band, a sve izbeglice odnosile su se
prema njemu kao prema vođi.
Poveo sam Anastaziju sa mnom jer sam želeo da vidim šta će Baniševski
uraditi kada je ugleda. Ako se ne zagleda u nju, odnosno ako mu ne privuče
pažnju, znaću da je samo još jedna siromašna ruska emigran tkinja i da uopšte
nema ničeg posebnog u vezi s njom.

Puno ime bilo mu je grof Andrej Sergejevič Baniševski i bio je u

neposrednom carevom okruženju tokom Nikolajeve abdikacije 1917.
Naravno, tih dana je svaki drugi Rus tvrdio da je bio carev najbliži vojni
savetnik, a svaka Ruskinja da je članica caričinog kružoka za sitni vez.
Međutim, što se tiče Baniševskog, on zaista jeste bio carski poverenik. Video
sam čuvenu fotografiju snimljenu u Koburgu 1894, kada se car Nikolaj verio s
Aleksandrom: glava Baniševskog viri u pozadini, odmah iza kraljice Viktorije
i princa od Velsa. Takođe je bio na još jednoj čuvenoj fotografiji, snimljenoj u
Mogiljovu 1916. Na njoj su car, kneginja Tatjana i grof Baniševski. Tada je
zvanično bio general u vojsci, ali nije taj mnogo vojevao, samo je voleo
uniforme, kao i car.
Radi izazova, kupio sam Anastaziji staromodnu belu haljinu do članaka,
sličnu onoj koju je velika kneginja nosila na razglednici koju mi je pokazao
Maki. Naterao sam je da je obuče, čak sam pozajmio i nisku bisera od bivše
devojke.
Kada smo stigli, Baniševski i njegova pratnja bili su za stolom u uglu i
raspravljali o politici. To je bila jedina tema o kojoj su izgnanici razgovarali:
svakog dana prežvakavali su prošlost kao pas staru kost da car nije uradio
ovo, da carica nije rekla ono, kako bi sve bilo drugačije da imaju drugu šansu...
Druga šansa. Svi su oni živeli samo za drugu šansu.
Bila je sredina prepodneva, a vazduh u kafeu pun zagušljivog dima od
jakih ruskih cigareta. Beli Rusi u odelima sa iglama za kravatu i izblede lom
elegancijom bili su u oštroj suprotnosti sa zapuštenim ambijentom, klimavim
stolicama i polomljenim stolovima.
Anastazija i ja seli smo u jedan ugao. Kineski čistač cipela tumarao je oko
stolova; imao je paralizu pa mu je jedna strana lica bila kao od istopljenog
voska. Dao sam mu nekoliko novčića i dopustio mu da mi izglanca cipele, više

str. 38
radi njegove nego moje koristi.
„Zašto si me doveo ovde?", pitala me je.
„Nikada nisi bila ovde?"
Ona odmahnu glavom. Čekao sam da vidim da li će podići ruske novine
sa stola, ali kao da ih nije ni videla. U stvari, jedini put kada sam je čuo da
govori ruski bio je one noći, dok je mesečarila.
Netremice je gledala tamnosmeđe fotografije na zidovima, tresući se kao
zec zasenjen lampom.
„Jesi li dobro?"
„Ne dopada mi se ovo mesto", reče.
Bacio sam pogled prema stolu Baniševskog. Zurio je u nju. Imao je
zamišljeni izraz lica, namršten, kao da pokušava da se seti nečeg. Na kraju je
ustao i prišao.
Ustao sam. Ispružio je ruku i lako se naklonio. Bio je u poodmaklim
četrdesetim, visok i suvonjav, sa usnama kao u žene i rukama koncertnog
pijaniste, a nosio je više nakita nego što muškarcu priliči.
„Grof Andrej Sergejevič Baniševski", izdeklamovao je.
„Majkl Šeridan. Sreli smo se jednom na večeri u američkoj ambasadi."
Video sam da se ne seća. Rukovao se sa mnom, ali nije gledao u mene. Piljio je
u Anastaziju. „Ovo je gospođica Anastazija Romanova", rekoh.
Pogledao me je kao da nije siguran da li mu se podsmevam. Prihvatio je
Anastazijinu ispruženu ruku, lagano se naklonio i udario petom o petu. Neki
trik?
„Da li smo se ranije upoznali?", upitao ju je.
„Mislim da nismo", reče ona.
Gledao je u nju duže nego što je uljudno. Ona porumene i okrenu glavu.
„Oprostite", reče, „izgleda da sam se prevario."
Odmerio me je ispod svog dugačkog aristokratskog nosa, kao da sam
jedan od njegovih vojnika na platou za paradu.
„Morate mi oprostiti", reče. „Lice mlade dame mi je vrlo poznato.
Pomislio sam da se poznajemo."
„Na koga vas podseća?"
Pretvarao se da je zbunjen.
„O, toliko imena, toliko lica, a većina je mrtva i sahranjena u prošlosti.
Nisam nameravao da budem nepristojan." Mislio sam da će tu stati i otići, ali
on je pokazao na stolicu između nas. „Mogu li da sednem?"
Baniševski pucnu prstima i konobar se odmah pojavi kraj njega. Sasuo

str. 39
mu je nešto brzo na ruskom i konobar poslušno odjuri. Kao u starim vremenima,
pomislih.
Seo je pored mene, ali sva njegova pažnja bila je usmerena na Anastaziju.
Imao je štap od ebanovine s drškom od slonovače, koji je podupro između
nogu kako bi mogao da osloni obe ruke na njega i pažljivo proučava
Anastazijino lice.
Njegovi prijatelji i ulizice posmatrali su nas podozrivo s drugog stola,
pitajući se, bez sumnje, šta mu je to toliko privuklo pažnju kod Amerikanca i
njegove mlade pratilje.
„Smem li vas pitati koliko dugo ste u Šangaju?", pitao je nju.
„Mislim... malo više od godinu dana."
„Mislio sam da znam sve ugledne prognanike iz naše domovine. Čudim
se što vas nisam sreo ranije."
,,A zašto mislite da je iz dobre porodice?", upitah ga.
„Pa jeste, zar ne?"
To meni nikada nije bilo očigledno, ali sada, pretpostavljam, gledajući je
njegovim očima, bilo je jasno da je dobrog porekla. Sedela je pravih leđa, u
stavu koji sigurno nije naučila u taksi klubovima.
„Smem li da pitam odakle ste?", obratio joj se.
Pogledala je u mene, a zatim ponovo u Baniševskog.
„Ne seća se" rekoh odgovarajući umesto nje.
„Ne seća se?" On izvi obrvu. „Šta hoćete time da kažete?"
„Upravo to što sam rekao?"
Ponovo se pojavi konobar s onom kafom, gustim i crnim muljem, kojom
Rusi vole da se truju. Iznad rubova malih belih šolja lebdeli su pramičci pare.
„Njen doktor misli da možda ima posttraumatsku amneziju." Maki nije
rekao ništa slično, to sam sam našao listajući medicinski udžbenik koji mi je
pozajmio.
„Jadna devojka", reče on.
Anastaziji je bilo neprijatno zbog pažnje kojom je obasipa. Pogledala me
je tražeći podršku.
„Dakle, ne sećate se ničega pre nego što ste došli u Šangaj?", pitao ju je na
ruskom.
„Bila sam u Harbinu pre toga."
,,A kako ste stigli u Šangaj?"
Anastazija me je ponovo gledala, pitajući se da li treba da mu kaže da je
došla u Šangaj kao zadužena prostitutka.

str. 40
 „Postoje praznine u njenom sećanju", rekoh na očajnom ruskom.
Iznenađen, Baniševski podiže pogled.
„Vi govorite ruski?"
„Zar ga ne govore svi?", rekoh, želeći da postavim malo kopile tamo gde
mu je mesto. Otkako je seo, ponašao se kao da ne postojim.
Posle toga je malo više pazio na manire. Zatim je poveo neki neobavezan
razgovor, a Anastazija je odgovarala jednosložnim rečima, potpuno
izgubljena i zbunjena. Slušali smo ga kako razglaba o svom radu za dobrobit
ruske zajednice u egzilu, o davno zaboravljenim razgovorima s carem i šta će
se dogoditi kada boljševici padnu s vlasti. Pretpostavljao sam da lovi neku
njenu reakciju, a ako je zaista to hteo, ostao je veoma razočaran.
Popili smo kafu i ja sam ustao da pođemo. Rekao joj je da se nada da će se
uskoro ponovo sresti. Zatim joj nešto šapnu, na nekom ruskom narečju ili
žargonu, što je bilo daleko van okvira mog školskog rečnika. Anastazija se
zaprepastila i ništa nije odgovorila.
„Šta ti je rekao?", pitao sam je kada smo izašli.
„To je samo stari ruski pozdrav", odgovorila je.
Međutim, znao sam da laže. Dok smo se vozili nazad ka stanu, pitao sam
se šta sam to pokrenuo. Nadao sam se da će njen susret s Baniševskim
opovrgnuti sve sumnje da ona pripada ruskoj carskoj porodici. Umesto toga,
samo sam produbio misteriju.

str. 41
 Dvanaesto poglavlje
ANASTAZIJA

Probudila me je buka iz prizemlja. Gordon i služavka vikali su jedno

na drugo na piskavom mandarinskom. Čula sam tupe udarce na stepeništu.
Obukla sam ogrtač i izašla da vidim šta nije u redu.
Gordon je pomagao Majklu da se popne uz stepenice, a služavka je
galamila iza njih, uzvikujući uputstva. Majklova košulja bila je krvava. Oko
mu je bilo rasečeno, na kosi mu sasušila krvi, a usna i nos još su krvarili. Jedno
oko je nateklo i zatvorilo se.
„Treba da vidiš onog drugog", zagrebao je glasom kad me je video.
Gordon se progurao pored mene, uvukao Majkla u stan i položio ga na
ležaljku pored prozora. Gordon i služavka nastavili su da viču jedno na
drugo, a zatim je služavka požurila iz sobe i vratila se s krpom i činijom vode.
Pokušala je da pomogne, ali Gordon je odgurnu. Tada mu Majkl reče:
„Ne želim tebe, hoću da gospođica to radi!" Gordon baci krpu u posudu i
s gađenjem ustuknu za korak. Uputio mi je pogled pun srdžbe, a onda
otapkao iz sobe.
Pošto su i Gordon i služavka otišli, uzela sam krpu i činiju i pokušala da
mu očistim krv s lica što bolje mogu.
„Šta se desilo?"
„Tuča."
„Gde?"
Nije odgovorio na pitanje.
„Potreban ti je doktor."
„Ići ću ujutro kod Makija. Nije tako loše kao što izgleda."
„Otkud znaš kad ne možeš da vidiš na šta ličiš." Odmah iznad obrve
zjapila je velika posekotina od skoro dva i po centimetara; meso je na teklo i
rascepilo se kao trulo voće. Još jedna posekotina, veća, nalazila se iza linije
kose. I jedan zub mu se klimao. „Izgleda kao gadna tuča."
„Bio sam i u gorim."
U dahu sam osetila alkohol. Opet je pio. Možda je istina sve što je njegov
otac rekao o njemu: pijanica i rasipnik. Možda i jeste tako, ah on je moja
pijanica i moj rasipnik, za sada.
Uostalom, mislila sam da to nije samo obična tuča. Mislila sam da me jure
Trijade, da traže svog Malog Goluba. To sam prvo pomislila.

str. 42
 Ah on je nastavio da govori da je to bila samo tuča u baru. Posle nekog
vremena požalio se da ga boli kad pritiskam, pa mi je oteo krpu iz ruke i rekao
da će sam da očisti rane. Poslao me je u krevet.
Kada sam se probudila sledećeg jutra, nije ga bilo. Ostale su samo skorele
krvave mrlje na ležaljci i crvena voda u zdeli.

Baniševski je jednog dana, kada Majkl nije bio tu, došao da me vidi.
Gordon mi je s kiselim izrazom lica rekao da imam posetioca, a kada sam ušla
u salon, Baniševski se već razbaškario s dijamantskom iglom za kravatu pod
grlom i masivnim rubinom na malom prstu. Poklonio se kao da ulazi neka
velika dama, a ne dokona ruska ljubavnica američkog novinara.
Ponovo sam se setila šta mije šapnuo onog dana kada smo odlazili iz
kafea:
„Nikada nisam mislio da ću vas ponovo videti, vaše visočanstvo."
Otada sam se pitala šta da mislim o tome. Za koje visočanstvo me je
smatrao? Da li me je Majkl zbog toga pitao o prošlosti koje ne mogu da se
setim?
„Vaše visočanstvo", obratio mi se Baniševski.
Nisam znala šta da radim i nisam imala pojma kako da mu odgovorim.
Činilo se da očekuje nešto od mene, kao da imam neku tajnu koju čuvam od
sveta, a on mi je upravo rekao lozinku.
Gordon je stajao i nadzirao nas. Baniševski se brecnu na njega da ide i
donese čaj, a zatim sede u Majklovu omiljenu fotelju sklapajući ruke. I ja sam
sela, pitajući se šta želi.
„Nadam se da vam ne smeta", reče.
„Šta da mi smeta?"
„Što vas posećujem ovako, nenajavljen."
„Možda će smetati Majklu."
Napravio je grimasu.
„Gospodin Šeridan. Da." Uzeo je sa stola kutiju Majklovih cigareta, jeftinu
američku marku. Vratio ju je nazad s gađenjem. „Još sam radoznao. Gde ste ga
upoznali?"
„Ovde, u Šangaju."
On se osmehnu; počeli smo da se poigravamo.
„Da li je stvarno istina da se ničega ne sećate?"
„Sećam se da sam došla ovamo u Šangaj. Sećam se života u Harbinu."
„Ali vi ste Ruskinja i očigledno imate plemenitu krv u venama. Sigurno

str. 43
ste željni da saznate odakle ste, ko je vaša porodica, da li su još živi."
Upravo tada Gordon se vratio s čajem. Baniševski je nestrpljivo lupkao
kažiprstom po dršci štapa od ebanovine dok je Gordon užasno sporo sipao
vreli čaj u male šolje.
Kada je Gordon izašao iz prostorije, nastupila je neprijatna tišina. Oboje
nismo ni pipnuli čaj; Baniševski zato što pije samo jaku rusku kafu, a ja zato
što sam znala da je uvredio Gordona i da je, da bi ga naučio pameti, skoro
sigurno pljunuo u čajnik, ili uradio nešto još gore.
„Šta hoćete od mene?", upitah na kraju.
Manikiranim kažiprstom milovao je vrh štapa od slonovače i stiskao usne
dok je razmišljao.
„Mislim da vas možda poznajem iz starih dana."
U grudima sam osetila zarobljenu ptičicu, neznatno lepršanje krilima,
ubrzan rad srca. Da li me je stvarno znao od ranije, u Rusiji, ili igra neku
pokvarenu igru? Od samog početka mi se nije svideo. Ali šta ako sam stvarno
kraljevskog porekla, a on može da otključa tajnu moje prošlosti?
Da li bi ovaj čovek zaista mogao da mi kaže ko sam i odakle potičem?
Ponavljala sam sebi da to više nije važno, da ću, čak i kad saznam ko sam
i kakav život sam imala ranije, i dalje biti kao i sve ostale jadne izbeglice u
Šangaju; bilo da sam kneginja ili učiteljica, sutra ću se opet probuditi bez
budućnosti i mogućnosti za povratak kući.
Čak i tako, čeznula sam da saznam istinu.
Čekala sam da mi kaže nešto više, ali on se samo smeškao i lupkao po
štapu.
„Na koga vas podsećam?"
„Pa, teško mi je da kažem. Ako grešim, napraviću budalu od sebe, a vas
ću nepotrebno uznemiriti. A čini mi se da ste dovoljno patili."
„Da li ste zato došli ovamo danas, Andreju Sergejeviču? Da biste se igrali
zagonetaka sa mnom?"
„Ne, želeo sam da se uverim da me prvi utisak nije prevario."
,,I jeste li se uverili?"
„Nažalost, nisam. Mlada žena koje se sećam nije bila toliko... lepa, ako
ćete mi oprostiti što tako govorim. Bila je bucmastija i mnogo drugačija od vas
po karakteru. Ipak, uznemiravajući ste slične. Kako to da shvatim?" Teatralno
je uzdahnuo. „Kako ste upoznali gospodina Šeridana? Da li ste mu
ljubavnica?"
„To je drsko pitanje."

str. 44
 „Ipak, hoćete li mi odgovoriti?"
„Neću. Mislim da bi bilo bolje da odmah odete."
Naravno da nisam želela da ode. Naprotiv, želela sam da otkrijem šta
zna, ili šta misli da zna. Takođe sam želela da preskočim sto i iskopam mu oči,
toliko sam bila besna zato što se poigrava sa mnom.
,,U svakom slučaju, dovoljno ste nadmeni da budete ona", reče
osmehnuvši se, a zatim, lupnuvši dvaput štapom o tepih, ustade. „Zbogom,
мaлeньkaя"
Kako me je to nazvao? Malena? Zurila sam u njega tupo i zbunjeno.
Izgledao je razočarano zato što nisam reagovala.
„Mogu li da vidim vaše desno stopalo?", zamolio je.
„Moje stopalo?"
„Devojka koje se sećam imala je strukturu kosti desnog stopala koja je
bila... pa, karakteristična."
Izula sam cipelu. On se iznenadio.
„Ista je", mrmljao je u bradu. Zatim se zagledao u mene. „Zar se ne sećate
ničega iz Rusije? Ni jedne jedine uspomene?"
Odmahnula sam glavom.
„Hvala vam za čaj. Ponovo ćemo se sresti." Onda se naklonio i otišao.
Gledala sam ga s prozora kako se penje u rikšu koja ga je čekala na ulici.
Želela sam da potrčim za njim, da ga zamolim da mi kaže šta to zna, čak i
samo ono što podozreva, ali bila sam previše ponosna.
Ležala sam budna te noći i, gledajući kroz prozor u zvezde, prelistavala
svoju tanku knjigu uspomena, pokušavajući da odredim tačan trenutak kad se
pojavila granica između sećanja i praznine. Međutim, to je bilo nemoguće.
Čak je i moje sećanje na Harbin bilo nejasno, kao i prelazak Huangpua po
maglovitoj večeri; tračak svetla ovde, zvuk tamo, ali ništa nije dovoljno jasno
ni pravac da se odredi.
Poželeh tada da me Majkl nikada nije odveo u taj kafe. Baniševski mi je
dao nadu, a ništa ne plaši toliko kao nada. Od očaja samo utrnete, a kada ste
taksi devojka, to uopšte nije loš osećaj.

str. 45
 Trinaesto poglavlje
MAJKL

Svi smo u Šangaju dobro živeli i dobro jeli, a to nam je omogućavala

kineska radna snaga. Kineska posluga bila je jeftina, pouzdana i najvećim
delom poštena. Bolje da kažem: poštena na kineski način. Ne bi vas grubo
varali, ali bi uvek samostalno uzeli bakšiš za svaku pruženu uslugu. Pažljivo
sam pazio na tu naviku, da se ne bi otela kontroli.
Jedne noći, ubrzo posle našeg sastanka s Baniševskim, seo sam za sto da
pregledam račune za domaćinstvo. Gordon je stajao kraj mene, očigledno
uznemiren zbog nečega. Pomislivši da nešto krije, pregledao sam račune i
priznanice pažljivije nego obično.
Znao sam da je Gordon genije za dopunu ličnih prihoda pomoću malih
kućnih izdataka, za koje je mislio da neću ni primetiti. Jednom sam ga uhvatio
da mi potura račune za mačju hranu, iako nemam mačku.
„Zašto svakog meseca pet dolara ide na mačju hranu?", povikao sam.
„Dovoljno si pametan da znaš da nemamo mačku! Ne želim više da vidim pet
dolara za mačju hranu!"
Zato se sledećeg meseca u računima javila nova stavka mačka, komada
jedan, deset dolara. Posle toga sam se predao i samo letimično pregledao
troškove.
„Zašto si pokunjen?", upitao sam ga.
Gordon nije dizao oči s poda. Udario sam pesnicom o sto.
„Zašto?", viknuh.
„Ova gospođica", promrmljao je. „Taj čovek dođe ovamo, priča s
gospođicom, pije čaj... Nije dobro, gazda."
„Danas?"
„Danas, gazda."
A šta sam mogao da očekujem od taksi devojke? Ona je samo još jedna
ruska kurva, zar ne? Nije me molila da joj pomognem, nije me molila ni za šta.
Mora da sam bio lud što držim takvu devojku u kući. Čak nisam ni spavao s
njom.
„Idi i dovedi gospođicu!", rekoh mu. „Dovedi je ovamo! Brzo!"
Gordon ode da je nađe. Zurio sam u zid i razdražljivo češao osip od
vrućine ispod ruku. Napravila je budalu od mene. Ne, sam sam napravio
budalu od sebe.

str. 46
 Astor kraj Huangpua bio je najbolji hotel u Šangaju. Telefonirao sam
Baniševskom i dogovorili smo se da se nađemo tamo za ručak, pod uslovom
da on plati račun.
Prošao sam do restorana kroz vrt palmi. Bio je prepun bankara, di-
plomata, prodavača oružja i raznih uticajnih osoba. Razgovaralo se o
deonicama, da li ugovoriti fiksnu cenu srebra, prodati bez pokrića u
američkim dolarima, kupiti terminske ugovore za pšenicu u Čikagu, ili
prodati stotine bala liverpulskog pamuka. Tih dana su svi zarađivali novac.
To je bilo lako, zabavno i u modi.
Na vratima sam zauzeo jenkijevski stav, pun nadmenosti i loših manira,
znajući da bi moj otac mogao kupiti i prodati skoro sve prisutne. Baniševski se
lako prilagodio okruženju: srebrni servis, stolnjaci od irskog lanenog platna,
odlične kolonjske vode, francuska vina, dijamant ske igle za kravate...
Izgledao je opušteno, kao da tone u toplu kadu. Kada je konobar došao,
naručio je supu od kornjače i jastoga, a zatim se zavalio i ćeretao s prisutnima,
darujući osmeh ovamo, naklon glave onamo.
Pitao sam se kako uspeva. Više nije imao plemićka imanja i državne
nekretnine za finansiranje ovako raskošnog načina života. Pričalo se da je
pobegao iz Rusije s velikom gotovinom u rubljama, a ja sam počeo da se pitam
koliko je zaista to bogatstvo.
„Neki dan dolazili ste da vidite Anastaziju", rekao sam mu.
„Dakle, nema ćaskanja?", reče. „Nema otmenosti?"
„Nisam vam ja za uglađenost."
„Ne, naravno. Vi ste Amerikanac."
Pustio sam da to prođe jer sam želeo prvo da pojedem jastoga, a tek onda
da mu razbijem nos. Prošlo je mnogo vremena otkako sam jeo jastoga,
novčane pošiljke mog starog u poslednje vreme nisu baš bile velikodušne.
„Zašto se zanimate za nju?"
„Isto se i ja pitam za vas, gospodine Šeridane. Spavate li s njom?"
„Zašto vas se to tiče?"
Stiže supa pa Baniševski poravna svoju salvetu i udahnu duboko,
uživajući u aromi kao da je staro vino. Posmatrao me je pomno, vero vatno da
vidi znam li koji kraj kašike treba da uhvatim. Onda reče:
„Šta vi mislite, ko je ona, gospodine Šeridane?"
„Nemam pojma."
„Sumnjam u to. Mislim da imate... Kako vi to nazivate? Opravdanu

str. 47
sumnju?"
,,A šta vi mislite? Ko je ona?", upitah.
„Obojica znamo odgovor na to. Izgleda suviše fantastično da bi bilo
istinito, zar ne? Čime se vi bavite, gospodine Šeridane?"
„Novinar sam."
„Dakle, želite da izvučete korist iz nje? Da napišete neku veliku priču?"
„Želim da joj pomognem."
„Kako ste vi dobra duša!" Ponovo se posvetio supi. „Da li vam je sve po
ukusu?"
„Supa je odlična."
„Reč koju bih ja izabrao bila bi izuzetna, ali po tome se razlikujemo. Ja sam
poznavalac. Ja veoma držim do nežnih i lepih stvari. A vi ste, po vlastitom
priznanju, samo novinar."
„Šta hoćete da kažete?"
Obrisao je usta salvetom, ali nije odgovorio. Ključao sam, ali pokušao sam
da to ne pokažem. Moj otac bi mogao kupiti i prodati ovog gizdavca ispod
cene, čisto zabave radi. Međutim, on je imao ključ moje male misterije pa ne bi
bila dobra ideja nabiti mu odmah glavu u saksiju aspidistre.
„Je li to istina, šta vi mislite?", upita. „To da se ničega ne seća?"
„Zašto bi lagala?"
„Zaista? Zašto? Ako je istina, onda je to prava tragedija. Ko smo mi ako
nemamo prošlost, porodicu, ime? Ne mogu to ni da zamislim." Konobari su
odneli tanjire. „Da li je volite?"
„Ne", rekoh.
,,E, to me iznenađuje. Uostalom, ona stanuje u vašoj kući, zavisi od vaše
milostinje. Zašto bi neki muškarac izdržavao nepoznatu ženu?"
„Ja sam filantrop."
Nasmejao se, teatralno obrisao suze iz očiju, a zatim rekao: „Dakle,
imamo muškarca koji kopa u bašti. Pronalazi možda najveće blago koje je
video u životu, blago koje može promeniti istoriju. I šta radi s njim? Ne
pripada mu, a možda je vrlo vredno. Ali ipak mu ne pripada. A opet,
fasciniran je njime. Bolna dilema."
„Šta je s vašom dilemom?"
„Za mene nema dileme. Niti posedujem to blago niti mogu da dokažem
da je autentično sve dok ga ne odnesem da ga procene stručnjaci. Dakle, recite
mi gospodine Šeridane, šta vi želite?"
„Hiljadu dolara."

str. 48
 On trepnu. Pretpostavljam da nije očekivao tako direktnu ponudu, čak ni
od mene.
„Hoćete da je prodate?"
Onda sam mu ispričao priču. Kada sam završio sa oslikavanjem te male
slike za njega, on je ućutao namršten i nije rekao ništa dok nije stigao jastog.
„Hiljadu dolara?"
„Ništa ne mogu da učinim za nju, bez obzira na to ko je. Nju nije briga za
mene, a ona ozbiljno napreže moje finansije. Ako mi je ne skinete s grbače,
ionako ću pre ili kasnije morati da je izbacim napolje."
U tom trenutku sam to zaista i nameravao, ili sam bar mislio da na
meravam. Ubedio sam se da ona donosi veće nevolje nego što vredi, da ovako
sve izlazi na videlo, a ja ipak mogu da se osećam dobro jer sam je predao
njenom sunarodniku.
„Vrlo dobro", reče on, stavi salvetu pod bradu i prelomi jastogovu nogu.
Napravili smo dogovor. Posle toga, dok sam izlazio iz Astora na vrelo
popodnevno sunce, zasićen odličnom morskom hranom i francuskim vinom,
osetio sam olakšanje kao da mi je s ramena spao veliki teret. Mogao sam te
noći da idem kući a da se ne osvrćem preko ramena, da svoj bankovni račun
vaskrsnem iz mrtvih i da dovodim žene u stan kad god poželim. Neću gledati
u ogledalo i videti budalu koju taksi devojka vrti oko malog prsta. Rekao sam
sebi da nikada neću ponovo pomisliti na nju kada jednom ode.
Kakva sam budala bio. Ali tada sam imao samo dvadeset četiri godine.

str. 49
 Četrnaesto poglavlje
ANASTAZIJA

Kada sam se probudila, Majkl je bio u sobi i otvarao prozorske kapke.

Širom je otvorio prozor i unutra pustio zvuke ulice, povike vozača rikši i
zvonjavu tramvaja na Nankinškom putu. Počeo je da ubacuje odeću u smeđi
kartonski kofer.
„Šta to radiš?"
„Moraš odavde", rekao je.
„Zašto?"
,,A šta misliš?"
Nisam znala, ali nisam imala prava da raspravljam. Bio je dobar prema
meni, hranio me, dao mi krov nad glavom, kupio odeću i nije tražio ništa
zauzvrat. Sada se umorio od mene i poželeo da odem. To se pre ili kasnije
moralo dogoditi.
Ustala sam iz kreveta, skinula spavaćicu i potražila šta da obučem. Majkl
me je posmatrao. To je bilo nepošteno, mrzela sam ga što to radi, iako nisam
imala pravo da se tako osećam. Ipak, stajala tako naga jer je to bila moja mala
osveta. Želela sam da ostanem, želela sam da stanujem u ovoj sobi zauvek i da
ne moram da se vratim u svet. Bacio mi je neku odeću.
„Obuci se."
„Nemam kuda da odem, Majkle."
„O tebi će brinuti tvoj prijatelj Baniševski."
„Baniševski?"
„Zar si iznenađena?"
„Želiš da odem i živim s Baniševskim?"
„Naravno da želim", rekao je i zatvorio brave na koferu. Škljocanje brava
zvučalo je kao zatvaranje vrata na tamnici. Odjednom sam shvatila da će mi
nedostajati.
„Budi spremna za deset minuta", rekao je. „Dolazi po tebe."
„A šta ako neću da idem?"
„Onda se vrati u taksi klub. Ti odlučuješ, ali mislim da je ludost da se
tamo vratiš. Baniševski ti može pomoći kako ja nikada ne bih mogao." On
pogleda na ručni sat. „Moram na posao." I izađe. To je bio sav pozdrav na
rastanku.

str. 50
 Odlazak kod Baniševskog nije bio težak kao što sam zamišljala. Osećala
sam se kao da odlazim kući.
Imao je kuću u Ulici kardinala Mersjea, u stilu, kako je svima govorio,
engleske vile iz tjudorskog perioda. Imala je prozore s rešetkama i imitacijama
drvenih elemenata, na krevetima su bili čaršavi od irskog platna s
monogramima, a u kupatilu crne i bele pločice. Sluga je svako jutro donosio
lokalne ruske novine, sveže ispeglane.
Večerao je iz srebrnog servisa. Nisu mi bila potrebna njegova uputstva
koji srebrni pribor za jelo da koristim za stolom nisam znala gde sam naučila
te stvari, kao što se nisam sećala ni gde sam naučila engleski i francuski a on je
bio oduševljen kada je čuo da na belom koncertnom klaviru u salonu sviram
Mocarta i Šopena.
Tog prvog popodneva odveo me je kod Madam Garnet, u najskuplju
prodavnicu haljina u Šangaju, da mi kupi novu garderobu: uzane haljine od
francuske svile i ručno pletene džempere. Dopadalo mi se kako mi se osoblje
ulaguje. Otkrila sam da mi zapovedanje ide od ruke.
Znala sam da posmatra svaki mali pokret koji napravim, da sluša svaku
reč koju izgovorim. Bio je kao detektiv koji čeka da se osumnjičeni na neki
način otkrije. Naravno, bila sam nervozna jer nisam znala šta želi, tako da
nisam imala pojma kako da se ponašam.
Pretpostavljala sam da će hteti da spava sa mnom, ali kada smo stigli kući
te večeri, njegov glavni sluga odveo me je u spavaću sobu na drugom kraju
zgrade. Pre toga sam spavala s muškarcima za nekoliko dolara, a odjednom
sam imala sve što poželim, i to besplatno. Baniševski je očigledno mislio da
sam neka mnogo važna osoba, ali nije želeo da mi kaže ko.

Albumi s fotografijama bili su povezani u meku zelenu kožu. Mirisali su

na prašinu. Fotografije u sepija* tehnici redale su se jedna za drugom, kao
parada života koji je nestao. Svaku je stavljao pred mene sa
strahopoštovanjem i čekao šta? Znak prepoznavanja, možda prst koji bi
odsutno zalutao na avetinjsku sliku, kao da podsvesna uspomena pokušava
da ispliva na površinu.
Prepoznala sam neke od njih, ali samo zato što se razglednice s carem i
njegovom porodicom prodaju u svakom ruskom kafeu i restoranu u
Francuskoj koncesiji. Cela industrija izrasla je na sličnim uspomenama. Postali
____________________________________________
* Sepija tehnika postupak razvijanja crnobelih fotografija, odnosno toniranje tamnozelenom bojom. (Prim.
prev.)

str. 51
su skoro svete ikone za sve izbeglice u Šangaju.
Nastavio je da okreće stranice, očekujući da nešto kažem ili učinim.
Osećala sam da moje nespokojstvo raste. Želela sam da mu udovoljim. Ako
me izbaci na ulicu kao varalicu, gde da odem?
Pokušala sam da se usredsredim.
I Baniševski se nalazio na mnogim fotografijama. Mrmljao je komentare:
ovde pratim cara niz stepenište Kremlja; ovde idem iza cara i njegove
porodice u Petrovom dvorcu, vidite careve kćerke u belim haljinama i crnim
čarapama; ovde plešem s velikom kneginjom na palubi carske jahte Štandart,
na imendan carice majke 1912; ovde sam na ručku s carem i drugim oficirima i
saradnicima u Stavki, tako se zvao glavni vojni štab za vreme rata.
Dok je govorio, dodirivao je kažiprstom svaku fotografiju, kao da prati
obrise poznatog lica, oseća grubu vunu uniforme ili toplinu nečije ruke. Lice
mu je tad gubilo uobičajenu hladnoću, a kada bi me pogledao, znala sam da i
u meni traga za tom istom nostalgijom. Međutim, ja ništa nisam osećala. Znala
sam odmah da sam ga razočarala.
Nastavio je da okreće stranice i recituje imena velikih knezova i kneginja,
grofova i grofica. Znao je svako od njih bez oklevanja, njihove međusobne
rodbinske odnose i srodstvo s carem. Dok je kroz otvorene prozore vetar
donosio zvuke sirena putničkih brodova kompanije Blu fanel, koji su se
kretali rekom, on je prizivao duhove zaboravljenog sveta senki i svetla, a ja
sam osetila prve nagoveštaje sažaljenja prema njemu.
Kada bi završio s nekim albumom, okretao se drugom, podižući ga
pažljivo iz kutije, polako uklanjajući omot od mekog papira. Kada je završio,
popodne je skoro prošlo. Zidni svećnjaci bacali su bledožuto svetio preko
stola.
„Za koju od ovih žena mislite da sam ja?", upitah ga.
„Zar se ne sećate ničega od ovoga?"
Odmahnuh glavom.
„Možda ste me ipak pomešali s nekim."
„Možda." Nagnuo se tako blizu da sam u njegovom dahu osetila miris
jakih turskih cigareta. „Ne, mora biti da ste to vi!"
Digla mi se kosa na glavi. Želela sam da viknem na njega: Ko sam ja?
„Izgleda da ste zaboravili sve osim svog imena", rekao je. „Pogledajte,
evo vas!"
Zagledala sam se u poslednju stranu albuma; to nije bila fotografija, već
jedna od onih čuvenih razglednica, kupljena u nekoj šangajskoj knjižari,

str. 52
portret velikih kneginja, poslednjih Romanovih Olge, Tatjane, Marije i
Anastazije snimljen 1916.
Nisam bila ni šokirana, ni iznenađena, ni preplavljena emocijama. Ideja je
za mene bila previše bizarna da bih je shvatila ozbiljno.
„Nemoguće", rekoh.
„Ne, nije nemoguće", rekao je. ,,A ja ću od vas napraviti nju bilo da vi to
jeste ili niste." Zalupio je album s fotografijama, ustao i otišao da spava.
Ostavio me je da sedim u tami i pitam se šta je time hteo da kaže.

Kada sam sledećeg jutra sišla, on je stajao na zastakljenim vratima bal-

kona i posmatrao kako monsun pažljivo uređeni travnjak pretvara u jezero.
Ruke je držao iza leđa kao da je na smotri bataljona.
„Želite li da vas izvedem iz Šangaja?", rekao je.
„Ne znam šta želim, osim da saznam ko sam."
Seo je poput čoveka koji se sprema da sprovede disciplinsku meru prema
nestašnom detetu.
„Moram da idem u Berlin."
„Berlin?" ,
„Želimo da formiramo privremenu vladu u egzilu. Naravno, ja treba da
budem deo nje. Ne mogu živeti ovde zauvek. Želim da pođete sa mnom."
„Ja nisam Anastazija", rekoh.
„Vi ne znate ko ste; kako onda možete da znate ko niste?" Albumi s
fotografijama i dalje su ležali otvoreni na stolu. Uzeo je jedan i našao ra-
zglednicu s četiri kneginje. „Ne mogu da budem siguran da li... samo postoji
neverovatna sličnost, ali... poslednji put video sam kneginju godinu dana pre
Revolucije. Otad je prošlo pet godina, sećanje ume da vara..."
„Vi mislite da sam ja ta debela devojčica u..."
„Mislim da bi svaka punačka devojčica svakako postala mnogo mršavija
posle nekoliko godina gladovanja na ulici, u Harbinu, u Sibiru."
„Ne vidim nikakvu sličnost."
„Niste je poznavali."
Pokušala sam da procenim svoja osećanja. Očajnički sam želela da
otkrijem svoj identitet; nadala sam se da sam možda aristokratskog porekla,
naravno da jesam. Očajnički sam zamišljala povratak kući, da je možda neko
moj još živ majka, ili otac, ili braća, ili sestre, neko, negde. Želela sam da imam
prošlost i da negde pripadam. A njegov nagoveštaj da sam možda ona bio je
prosto neodoljiv. Osim toga, setila sam se da mi je sinoć rekao: Ja ću od vas

str. 53
napraviti nju bilo da vi to jeste ili niste.
„Da sam to ja", rekoh, „znala bih. Setila bih se nečega."
„Da li biste?"
Bio je u pravu. Kako?
„Povešću vas u Berlin. Ako sam u pravu, to će izazvati senzaciju."
,,A ako grešite?"
On slegnu ramenima.
„Možete se vratiti i živeti s onim američkim novinarom. Želite li to?"
A ja samo želim da se ne vratim u taksi klub, da ne igram s muškarcima
za hladan čaj, da ne širim više noge zbog novca. Do tada je to bio vrhunac
moje ambicije. Sada mi on nudi priliku da postanem princeza.
Samo treba da se pretvaram, pomislih, a ja sam već naučila da se dobro
pretvaram. Mogu da se pretvaram da vodim ljubav s muškarcem ako mi
dovoljno plati. Ako mogu to da radim, mogu valjda da se pretvaram da sam i
velika kneginja, ako je to ono što želi.
„Mogu da vam nabavim pasoš, imam prijatelje u nemačkoj ambasadi,
mada će biti vrlo skupo. Ali prvo moramo da se venčamo."
Da se venčamo? Još je te reči izgovorio nekako mrzovoljno.
„Da se venčamo?"
„Pa naravno! A šta ste vi mislili? Moram nekako da osiguram svoju
investiciju."

Venčali smo se u nemačkoj ambasadi. Čovek u tamnom odelu pročitao je

obred sa odštampane kartice. Trajalo je tri minuta.
Nije pozvao nikoga. Rekao mi je da ne želi da nas iko od naših prijatelja
vidi zajedno u Šangaju. Rekao je da je to važno za naše planove u Berlinu, kao
da sam ja imala nekog udela u njima.
Svadbeni ručak pojeli smo u Astoru, a zatim se vratili u kuću na
Mersjeovu aveniju, na naš medeni mesec. Bio je to čin bez krvi, brz i bez
radosti, kao i svaki put kada sam to radila zbog novca, a potom je obukao
kućni ogrtač i vratio se u svoju sobu bez reči.
Poslala sam jednog od slugu u Majklov stan kod Nankinškog puta, da mu
kaže da odlazim iz Šangaja. Nije bilo odgovora. Dva dana kasnije, isplovili
smo na Orijentovom putničkom brodu Kašmir. Sve do trenutka kada smo
kročili na palubu sampana, koji će nas prebaciti do broda, očekivala sam da ću
ga videti na doku. Mislila sam da će doći bar da se pozdravi.
Dva sata kasnije, kada se sunce pretvorilo u prljavu narandžastu loptu

str. 54
iznad sirotinjskih četvrti Pudunga, stajala sam pored ograde zagledana u sive
bojne brodove usidrene u reci; na nekima su se vijorile i američke zastave.
Prljavi parobrod pratio nas je niz reku do mora, ostavljajući za sobom oblak
crnog dima. Konačno sam pronašla izlaz iz Šangaja.
Zašto sam onda ovoliko tužna?

str. 55
 DRUGI DEO
Berlin, 1923.
Petnaesto poglavlje
ANASTAZIJA

Ja sam neispisan list papira koji nije dotakla nijedna olovka, lopta
grnčarske gline spremna za oblikovanje, istorija koja čeka da bude ispisana. Ja
sam njegova kreacija, platno na kojem je naslikao svoja sećanja i nadanja; pa
ipak, on ne oseća ništa prema meni, apsolutno ništa. Ja sam priča bez početka.
Čeznem da imam vlastitu arhivu.
Cenjena sam kao dragulj koji ne izaziva nikakvu želju. U Šangaju je bilo
dovoljno da skinem odeću. U Berlinu nemam šta da prodam osim prošlosti
ukradene iz sećanja drugih ljudi.
Pitam se zašto uopšte vodi ljubav sa mnom? Postoje trenuci kada
lakomisleno govori o deci, ali deca treba da budu dar ljubavi, a u našem
zajedničkom životu toga nije bilo. Bilo je trenutaka kada me je odvodio u
krevet i ljubio s očajničkom žestinom, poput glumca koji se na pozornici
uživeo u ulogu ljubavnika. Međutim, Baniševski je bio vrlo loš glumac.
Zatim bi se otkotrljao s mene, obukao svileni kućni ogrtač i vratio u svoju
sobu. Tad ležim u krevetu, preispitujem svoju kratku istoriju i pokušavam da
nađem nešto što ću čuvati kao dragocenost. Jedino čega mogu da se setim je
Majkl.
Ponekad ih vidim, berlinske ljubavnike, kako se vode podruku
bulevarom Pod lipama, ili se kasno noću zbiju u ulaze kuća, ili se ugnezde u
neki kafe na Kurfirštendamu. I mada su im lica i odeća uvek drugačiji,
zavidim im zato što uspevaju da isključe svet. Sami su jedno s drugim čak i u
gužvi na Fridrihovoj ulici. Želim i ja da budem takva. Znam da su našli nešto
što se ne može kupiti u šangajskim taksi klubovima ili Šozeštraseu. Njima je
usamljenost strana. Nikada ne ležu u krevet kasno noću kao ja, niti
posmatraju kako se sneg gomila na prozorskom simsu, osećajući da su od
zemlje i svih ljudi na njoj daleko kao mesec na noćnom nebu.
Volela bih da jednog dana budem devojka u senci ulaza, žena koja se
naslanja na ruku svog ljubljenog u kafeu. Računaću svoju istoriju od tada.

str. 56
 Šangaj sam napustila kao taksi devojka, a u Berlin sam stigla kao velika
kneginja. Tako me je svuda predstavljao, a dočekivali su me ili sa straho-
poštovanjem, ili s nevericom; nije bilo, niti je moglo biti, sredine. Vero vatno
bi me dočekao opšti podsmeh da nije bilo potvrde mog supruga. Svi su znali
Andreja Baniševskog; pa, ako on misli da sam ja Anastazija Romanov, većina
je birala da ne pokaže nevericu, bar ne preda mnom.
U Berlinu nije postojala jedinstvena ruska zajednica; bilo ih je na stotine,
možda i na hiljade. Svaka grupa formirala je sopstvenu kliku, zavisno od
političke pripadnosti, a takvih je bilo više nego što je moguće izbrojati.
Baniševski je ubrzo privukao svoj krug sledbenika; oni su verovali da po-
rodica Romanov treba da se vrati na presto, a takođe su verovali i da sam ja
jedina preživela iz carske porodice. Mislim da se nadao da ću biti bojni poklič
za njihovu stvar; a ako je zaista to želeo, onda se verovatno razočarao zbog
malobrojnog odziva u Berlinu. Još ne znam da li je zaista verovao da sam
Anastazija, ili koristio me je za vlastite potrebe.
Ipak, reći ću ovo za njega nije odustajao.
Ruska zajednica u Berlinu bila je društvo okrenuto naglavačke; bilo je
ruskih vojvoda koji su vozili taksi i povremeno bi se desilo da voze boljše-
vičke predstavnike od jedne do druge ambasade. Sedeli bi za upravljačem,
bezizražajnog lica, dok su njihovi putnici, ljudi koji su pre deset godina ložili
kodove u lokomotivama, raspravljali na zadnjem sedištu o anarhističkim
principima i komunističkim manifestima. Grofovi su radili kao portiri u
hotelima i otvarali vrata bivšim fabričkim radnicima, koji su činili visoko
diplomatsko poslanstvo u novoj sovjetskoj ambasadi u Berlinu.
Službenik na recepciji našeg hotela bio je general u carskoj vojsci.
Berlin je bio kao čajanka Ludog Šeširdžije i niko nije očekivao da se svet s
one strane ogledala ikada prikloni razumu. Da li je Anastazija Romanov,
velika kneginja nepostojeće carske Rusije, zaista toliko bitna u svetu
okrenutom naglavačke?

Baniševski me je ponekad vodio u restoran Alaverdi na Kurfirštendamu.

Iako su stalni gosti bili skoro sve sami Rusi monarhisti, jedan sto u uglu bio je
rezervisan isključivo za Sovjete. I Karl Radek, Lenjinov poverljivi izaslanik,
često je dolazio tamo. Neki kažu, zbog toga što je tu bio najbolji šašlik u
Berlinu, ali ja podozrevam da je dolazio samo zato što je voleo da ga ponizno
služe bivše vojvode.

str. 57
 Jednog dana bila sam tamo s Baniševskim i ostalim društvom. Tekle su
uobičajene diskusije: da li je car trebalo da zauzme čvršći stav prema carici što
se tiče Raspućina, da li je trebalo da prepusti vođenje rata generalima,
uobičajeno prežvakavanje istorije.
Budući da sam se dosađivala, pogledala sam sto crvenih i ugledala s
Radekom čoveka u vojničkoj seljačkoj uniformi, koju Sovjeti zbog nečega
najviše vole. Bio je mršav, tamne brade i najcrnjih, najprodornijih očiju koje
sam ikada videla. Nisam mogla da odvratim pogled. Možda je osetio da
zurim jer se okrenuo i usmerio strašne oči ka meni. Bilo je to kao da me je
neko polio hladnom vodom.
Pomislila sam da ga poznajem. Pokušala sam da vaskrsnem tu
uspomenu, ali to je ličilo na hvatanje oblaka dima. Nestala je maltene istog
časa.
Baniševski se okrenu ka meni.
„Jesi li dobro? Bela si kao kreč."
„Ko je onaj čovek tamo?"
„To je Radek."
„Ne on. Onaj drugi."
On slegnu ramenima.
„Ne znam, nisam ga nikada ranije video." Ponovo se okrenuo prema
drugima i počeo glasno da obrazlaže kako bi, da je zavisilo od njega, lično
streljao Raspućina.
Sledećeg dana vratio se kući sa sastanka Vrhovnog saveta monarhista,
seo u svoju fotelju, otvorio novine i, onako uzgred, rekao:
„Onaj čovek, boljševik iz restorana, zove se Jurovski."
Ime mi ništa nije značilo.
Bili smo u Berlinu možda šest meseci kada sam otkrila zašto je za mog
muža tako težak zadatak da me voli. Retko mi je dopuštao da sama izlazim iz
kuće, ali imala sam stalne glavobolje pa me je puštao da sama idem kod
doktora. Verovatno nije čuo da sam stigla kući. Kada sam ušla u spavaću
sobu, zatekla sam ga kako sedi ispred toaletnog stočića i stavlja moj ruž.
Vrisnula sam misleći da je provalnik; na sebi je imao tesnu crvenu haljinu,
onu koju mi je kupio kod Madam Garnet, i crvene cipele s visokim
potpeticama. Nosio je moderan šešir, nakrivljen, a ispod njega kratku plavu
periku. Stavio je ruž čak i na obraze.
Zurili smo jedno u drugo, šokirani.
„Andreje?", promrmljala sam.

str. 58
 Spustio je ruž. Bilo mu je neprijatno.
„Šta to radiš?"
,,A šta misliš da radim?"
„Zašto nosiš moju odeću?"
„Platio sam za nju", rekao je, kao daje to objašnjenje dovoljno, i ustao.
Prilično me je nadvisio u cipelama s visokim potpeticama.
„Izgledaš kao kurva na Kurfirštendamu."
„Ti to svakako znaš."
„Zašto nosiš moju odeću?", ponovih.
„Zato što želim", reče i ošamari me dlanom snažno po licu.
Mora da mu se osladilo jer me je ponovo ošamario, jače. Pa još dvaput.
Na moju sramotu i užas, pod udarcima sam pala na kolena. Onda je počeo da
me udara nogama, mojim crvenim cipelama. Sklupčala sam se u loptu, s
kolenima pod grudima, i čula sebe kako vrištim negde u daljini. Nastavio je
da me šutira. Posle izvesnog vremena, izgubila sam svest.

Kada sam se povratila, on se već preobukao u mušku odeću i upravo je

brisao poslednje tragove ruža sa usana maramicom s grofovskim mo
nogramom. Izgledao je zadovoljan sobom.
„Nadam se da se sada razu memo", rekao je.
Šta sam mogla reći? Ustala sam. Nisam mogla da verujem kako uopšte
stojim jer su mi se kolena i dalje tresla.
„Ko si ti uopšte?"
„Ja sam ono što mi kažeš da budem."
„Misliš li da je ovo igra?"
„Ne znam. Ako jeste, ja u njoj nisam pobedila."
„Ni na trenutak me nisi zavarala", reče, što je bilo čudno čuti od čoveka
koji briše moj ruž sa svojih usana. „Mislim da si samo želela moj novac i
pasoš." Zatim je izašao. Večernje senke puzale su po tepihu. Sklupčala sam se
na podu kao pas koji se sakrio da oliže rane.
Još dve godine sam živela s tim hladnim, čudnim i teškim čovekom. Dve
godine pretvaranja da sam Anastazija, ma ko ona bila. Ostala sam jer nisam
imala gde da odem, niti sam mogla da budem neko drugi.

str. 59
 Šesnaesto poglavlje
MAJKL

U Berlin sam stigao u leto 1923. i odmah sam postao bogat čovek. U
Njujorku bih bio samo još jedno piskaralo koje pokušava da pošalje priče
Tribjunu ili Njujork tajmsu, ali u Berlinu ste mogli da živite kao kralj od sume
zbog koje biste u Americi završili u redu za besplatan hleb. U Šangaju sam
imao sluge, a u Nemačkoj sam mogao da iznajmim sobu i u Rajhstagu*.
Muškarci osakaćeni u Velikom ratu prodavali supertle ispred kapija
Tirgartena ili pevali narodne pesme za sitan novac u akustičnim ulazima u
podzemnu železnicu, dok su stranci kao ja živeli poput plemića. Za sto
američkih dolara mesečno mogli ste stanovati u elegantnom stanu, i to ne s
jednom, već s dve služavke, i da jedete u najskupljim restoranima svake noći,
a meštani su pili kafu od prepečene repe i stavljali zamenu za med na buđav
hleb dok su razmišljali šta da prodaju sledeće kako bi platili sutrašnju bednu
večeru.
Međutim, Nemci i dalje nisu bili na dnu društvene lestvice. U Nemačkoj
je bilo skoro pola miliona ruskih izbeglica, a njih sto hiljada živelo je u
Berlinu. U stvari, on je tih dana bio jednako ruski koliko i nemački grad;
postojale su ruske crkve, ruski klubovi, ruski bioskopi. Na ruskom su izlazila
čak tri dnevna lista, a kada ste išli Kurfirštendamom, balalajke i ciganske
violine iz restorana skoro da su nadjačavale tutnjavu tramvaja.
Mnogi članovi bivših vladarskih porodica iz Istočne Evrope mogli su se
sada naći kako spavaju na klupama u Tirgartenu, ili u muškom toaletu na
železničkoj stanici kod zoološkog vrta. Bivše vojvode i vojvotkinje uvijali su
se u odbačene ruske novine da se ugreju, ali kada bi došla zima, većina njih se
ionako smrzavala nasmrt, sanjajući o balovima pod kostimima u Zimskom
dvorcu, francuskom šampanjcu i kokainu. Neki ljudi govorili su da je to neka
vrsta poetske pravde nikoga od njih nije bilo briga za milione seljaka koji su
se smrzavali i gladovali u carskoj Rusiji ali ja sam prema njima ipak osećao
sažaljenje.
Rusi su pobegli od sukoba u svojoj zemlji, ali na kraju je ispalo da su ih
poneli sa sobom. Bilo je monarhista, anarhista, fašista i, naravno, komunista.
Govorilo se da su Francuzi izumeli seks, a Rusi politiku. Kuda god da
____________________________________________
* Rajhstag zgrada nemačke skupštine. (Prim. prev.)

str. 60
pogledate, naišli biste na plakat ili transparent nekog političkog udruženja
koje uzvikuje svoju poruku upadljivim ćiriličkim slovima. Beli Rusi koristili
su vreme svog izgnanstva kao što su to činili boljševici: da kuju zavere,
planiraju, pišu povelje, raspravljaju se. Svako je znao da crveni ne mogu
trajati dugo i zato su se beli spremali za svoj predstojeći povratak Svetoj majci
Rusiji. Oni su, na kraju krajeva, bili čuvari plamena.

Mene je politika i dovela u Berlin. Ubrzo pošto je Anastazija otišla iz

Šangaja, moj prijatelj Sebastijan Bomont dobio je posao u Tajmsu u Londonu.
Nekoliko meseci kasnije pisao mi je da postoji upražnjeno mesto, ako sam
zainteresovan. Prihvatio sam. Otprilike godinu dana, koliko sam proveo u
Londonu, radio sam vredno i objavio neke političke članke pod vlastitim
imenom. Mora da sam impresionirao neke ljude jer mi je Rojters ponudio
mesto u svojoj ispostavi u Berlinu. Čim sam se smestio u stan, odmah su me
poslali na zadatak u Minhen. Ipak, kada sam se vratio, posvetio sam se
potrazi za Baniševskim. Nije mi trebalo više od jednog dana da mu uđem u
trag. Na kraju krajeva, ja sam novinar. Kao i policajci, znam kako da
pronađem ljude.
Nedeljom je stalno bio u porti crkve u ruskoj ambasadi na bulevaru Pod
lipama. Prodavao je uobičajeno monarhističko smeće: na brzinu napisane i
loše štampane istorije građanskog rata, istorije s tačke gledišta radikalne
desnice; fotografije i razglednice cara i porodice; pamflete koji pozivaju sve
Ruse da se vrate i bore za svoju domovinu. Uzeo sam jedan i pročitao ga. U
suštini, optuživao je Revoluciju za cionističku za veru i zastupao u dlaku iste
antisemitske stavove kakve sam upravo čuo od jednog smešno srditog
čovečuljka u Minhenu.
Dvorište su odjednom preplavili ljudi koji su izašli iz crkve: uglavnom
prognanici, vojvode koje se vraćaju u jednosobne stančiće iza No lendorfskog
trga, admirali koji konobarišu u ruskim čajdžinicama. Pošto je letnje sunce
zagrejalo kaldrmu, oni su se zaustavili da bi posvetili posebnu pažnju
knjigama i razglednicama, uveravajući jedni druge da će se veliki dani uskoro
vratiti.
Posle pola sata, većina se razišla i poslužitelj je počeo da zatvara kapiju.
Baniševski je bio zauzet prijateljima i dotad nije obratio pažnju na mladića s
homburg šeširom, koji čita pamflete nagomilane na štandu.
„Mogu li vam pomoći?", reče kad mu je i poslednji bivši oficir odao

str. 61
poštovanje i otišao.
Skinuo sam šešir i nasmešio se.
„Grofe Andreju Sergejeviču, sećate li me se?"
Bio mu je potreban samo tren. Kada se setio, jedini znak prepoznavanja
bio je tračak razdraženosti.
„Amerikanac", reče kiselo, „iz Šangaja."
„Majkl Šeridan."
„Otkud vi u Berlinu?"
„Radim."
„Sigurno ne u onom petparačkom listu za koji ste pisali u Šangaju?"
„Ne, sada sam u Rojtersu."
On podiže obrvu da pokaže iznenađenje što je tako cenjena institucija
zaposlila nekoga poput mene.
„Šta želite?", reče i poče da pakuje knjige i fotografije.
„Kako je Anastazija?"
„Ako se to odnosi na veliku kneginju, mislim da se to vas više ne tiče."
Velika kneginja Anastazija. Dobro.
„Ima veoma mnogo velikih kneginja u Berlinu. Govorim o Anastaziji iz
Šangaja, našoj zajedničkoj poznanici."
„Koliko sad želite?"
„Čega?"
„Zato ste ovde, pretpostavljam."
,,A! Ne, ne želim vaš novac."
Nije izgledalo da je ubeđen.
„Tu ste da pravite probleme, zar ne?"
„Samo želim da je vidim. Da proverim da li je dobro."
„Odličnog je zdravlja. I ne želi da vas vidi." Poče da pakuje knjige i
razglednice u dva otrcana smeđa kofera.
„Da li je ona... Da li ste utvrdili njen identitet?"
„Jednom sam vas već isplatio."
„Kao što sam rekao, ne želim vaš novac. Ona je dobro, zar ne?"
Uzdahnu polako i okrenu se da me pogleda.
,,U ovom trenutku ima mnogo lažnih tvrdnji o dinastiji Romanov.
Utvrđivanje pravog identiteta moje supruge traje malo duže nego što sam
očekivao."
„Mogu li da je vidim?"
„Apsolutno ne."

str. 62
 „Hoćete li joj reći da ste me videli i da sam pitao za nju?"
„Naravno", slaga on.
Da li je bilo izgleda, ikakvog? Od trenutka kada je otišla iz Šangaja, deo
mene je planirao da je na neki način ponovo nađe. Evo me, ponovo pravim
budalu od sebe zbog te proklete žene. Mnogi Evropljani su s Dalekog istoka
doneli neku zavisnost, obično opijumsku, ali moja je bila zavisnost od te žene.
U Londonu sam imao nov stan, devojku, život koji se vratio u
civilizacijski kolosek, ali zavisnost mi je nagrizala dušu, a rešenost da je
zaboravim odavno se raspadala.
Pa ipak, čovek ponekad mora da napravi budalu od sebe, osim ako baš
želi da umre od starosti s kajanjem zbog gomile propuštenih prilika. Niko
nikada nije imao šta da ispriča ako je ceo život bio razuman.
,,Zu spater!*", promrmljah svojim groznim nemačkim i udaljih se. Osetio
sam kako mi vrat gori od njegovog pogleda. Pretpostavljam da je već znao da
ćemo se opet videti. I bio je u pravu.

________________________________________________
* Kasnije.

str. 63
 Sedamnaesto poglavlje
ANASTAZIJA

Na Kurfirštendamu se nalazio i restoran Dvoglavi orao; bio je to

omiljeni restoran Baniševskog i stalno smo odlazili tamo. Kao da je sam Bog
sišao, zgrabio jedan kafe iz starog Petrograda i posadio ga u berlinsku ulicu
tako je bar Baniševski tvrdio. Umeo je da bude prilično sentimentalan na bilo
šta rusko; jedino je zbog Rusije i bivao sentimentalan.
Buka! Čim uđete, čuli biste lupu tanjira, brujanje balalajki i dovikivanje
konobara na ruskom. Baniševski i ja uvek smo ulazili praćeni pompom. Dok
smo hodali između stolova, činilo se da svako želi da se pokloni, uzme me za
ruku i udeli komplimente. Mi smo bili preživeli članovi carske porodice, a
ove izgubljene duše nisu verovale da će ih u svom razorenom životu ponovo
videti; čak su se i oni, koji isprva nisu verovali da sam ja Anastazija,
osmehivali i zvali me velikom kneginjom. Želeli su da veruju. To im je bilo
neophodno.
Za stolom bismo imali svakakvo društvo; uvek je tu bio neki vojvoda, ili
bar grofica, a često i neki mladić koji veoma mnogo voli mog supruga i čije oči
se čudno sjaje. Kokain, došapnu mi jednom neko za večerom.
Tog dana naša počasna gošća bila je zgodna sredovečna grofica koja je
upravo pristigla u Berlin. Baniševski me je obavestio da je bila veoma bliska
dvoru i da je vrlo dobro poznavala cara i njegove kćeri. Zvala se Nataša
Ljudmilova.
„Moraš ostaviti utisak na nju", naredio mi je Baniševski pre nego što smo
krenuli iz kuće. „Bitno je da dobijemo njenu podršku."
Konobar, sedokos čovek ogromnih brkova, doneo nam je hranu na sto
vrlo neprijateljski i grubo. Još jedan bivši vojvoda i savremenik Ba niševskog,
iako su u sadašnjim okolnostima on i moj muž jedva uputili dve reči jedan
drugom. Grofica je ostalima rekla, uvredljivim šapatom, da je jednom bila na
balu na njegovom imanju kraj Petrograda. Prost čovek, nabacila je, njegov
pradeda ponizio se kod Austerlica dopustivši da ga zarobi Napoleon.
Originalna digitalizacija knjige u dnu stranice nosi oznaku
n-nuladvanaest. Proverite na scribdu, potražite nelu.
Na stolu su se pojavili tanjiri: zakuska, blini, šašlik, boršč.
Osećala sam oči Ljudmilove na sebi, motrile su sve što radim. Iznenada
se nagnula prema meni i svi oko nas su prekinuli razgovor da bi čuli šta će

str. 64
reći.
„Zar me ne prepoznajete?"
„Žao mi je. Sigurno su vam već rekli. Ne mogu da se setim ničega iz doba
kada sam živela u Rusiji."
Tako otvoreno je piljila u mene da sam morala da se okrenem.
„Nejasna je... sličnost", promrmljala je. Činilo se kao da je u kandžama
neke moćne emocije. „O, vaše visočanstvo, ne može biti da ste me zaboravili?"
Tako je bilo: osećala sam se krivom zato što nisam mogla da se setim, kao
da prema njoj imam neki neisplaćeni dug. Bilo je slučajeva kada su mi se
javljale scene iz prošlosti, ali nikada nisam bila sigurna da li je to stvarno
prisećanje ili uobrazilja koju je Baniševski hranio stalnim ponavljanjem
legendi i glasina.
Svi su netremice gledali i čekali da budem odobrena ili žigosana.
Međutim, Nataša Ljudmilova samo odmahnu glavom.
„Sve je to sada tako davno", reče.
Krajičkom oka videla sam lice svog supruga i osetila njegovo razočaranje
i gnušanje. Njegova kreacija nije postizala uspeh kojem se nadao.
„Rekli ste da ste je sreli mnogo puta", podsticao je Ljudmilovu.
„Tada je bila devojčica. Sada je žena. Pamćenje ume da vara."
Baš tada je konobar doneo još jednu porciju šašlika.
„Ako je ova žena velika kneginja", reče pokazujući glavom na mene,
„onda sam ja Vladimir Lenjin." I udalji se.
Baniševski baci salvetu na sto i skoči na noge.
„To kopile je bilo prokleto jadan general", reče, ,,a sada je postao prava
pizda od konobara! Potrudiću se da ga izbace na ulicu!"
I izjuri iz prostorije dozivajući šefa.
Nastade neprijatna tišina.
Kada se stari vojvoda vratio u prostoriju, cerio se u brk, očigledno
oduševljen srdžbom koju je izazvao. Dok je prolazio, ja mu podmetnuh nogu.
On pade, a boršč, ispisujući savršen luk, poprska zidove; malo čorbe završilo
je i na fotografiji carske porodice, kao kapljice krvi.
Zurila sam u jadnog starca, užasnuta onim što sam učinila. Pogledao me
je iz krša tanjira i čorbe od cvekle s takvom mržnjom da sam morala da se
okrenem. Šta me je, pobogu, nateralo da uradim tako nešto?
Međutim, Nataša Ljudmilova sa osmehom uzviknu:
„Anastazija bi baš ovo i uradila!"
A onda je ova potpuna strankinja, koja je zaudarala na jeftin parfem,

str. 65
obišla oko stola i zagrlila me. Svi su klicali i pljeskali, a Baniševski je zatražio
šampanjac. Ponovo sam bila centar svega, vrtlog svih njihovih nada. Nisam
osećala ispunjenost, već samo duboki i trajni stid zbog mog užasnog čina.
Usred ove scene odobravanja, videla sam kako stari vojvoda krišom
izlazi u nepopravljivo zaprljanom belom sakou, konačno izvršivši svoju
dužnost prema carskoj kruni.
Iza bara je bilo kružno stepenište, koje je silazilo do noćnog kluba u po-
drumu, gde ste, ako ste imali novca, mogli da se opružite na sofama u loše
osvetljenoj prostoriji, pijete francuski šampanjac i jedete marinirane pečurke
dok ne izađe sunce. Obično bi i neki jadni emigrant svirao na violini za
bakšiš. Tu smo se povukli posle večere.
Grofica Nataša Ljudmilova sede pored mene. Bila je prelepa iz daljine, ali
se tek izbliza videlo da je ta lepota varka, a po borama oko očiju i na vratu
pretpostavila sam da je bar deset godina starija nego što sam mislila. Koža joj
je ličila na voštani mesarski papir, a telo okopnelo, ve rovatno od
tuberkuloze.
Kao i svi emigranti, razgovarala je o prošlosti: o zabavama i balovima
pod maskama, o mrtvim, osiromašenim ili nestalim prijateljima, o davno
zaboravljenim društvenim događaj ima, divnim kućama i finim porodicama
sada nestalim. Nosila se s novim životom u Berlinu pretvarajući se da ne
postoji.
„Da li ste ikada sreli Andrejevog brata, visočanstvo?", upitala me je, a
zatim se odmah izvinila. „Oprostite. Naravno da se ne sećate. Stalno
zaboravljam." Zatim se nasmejala svojoj maloj šali.
Zbunjivalo me je što mi se neki ljudi obraćaju sa visočanstvo, a drugi ne,
zavisno od dubine njihovih uverenja. Izgledalo je da sam našla novog
sledbenika.
„Sećam ga se nejasno", rekoh kako me je Baniševski naučio da govorim.
Međutim, sva ta sećanja poticala su iz njegovih fotoalbuma. Moja prošlost
ako je to ono što je bilo bila je zabeležena u bezbojnim tonovima sepije.
„Bio je izvanredan čovek Tako zabavan. Imala sam ljubavnu vezu s
njim."
Pitala sam se šta treba da kažem na to. Imala je ljubavnu vezu s mojim
rođakom. Da li smo zbog toga sad bliske prijateljice?
„Bio je pravi ženskaroš. Ni nalik Baniševskom."
Usledio je pakostan osmeh. Stavila je cigaretu u muštiklu od slonovače i
zapalila.

str. 66
 Na podijum je izašla jedna od najlepših žena koje sam u životu videla.
Bila je vitka kao trska, s grivom plave kose, a naglašeni plesni pokreti opijali
su um. Visoke potpetice isticale su snažne listove, a lice joj je zračilo
upečatljivom nežnom lepotom, kao isklesano od mermera. Baniševski ju je
proždirao očima. Mene nikada nije tako gledao, sigurna sam.
Uz pratnju violine i balalajke, zapevala je staru rusku ljubavnu pesmu iz
vremena pre Revolucije. U prostoriji je zavladala tišina.
„Naravno, Andrej samo želi vaše milione."
„Šta?"
Nataša, naslonjena na sofu kao carica, posmatrala je moju reakciju ispod
poluzatvorenih kapaka.
„Priča se da postoji izvesno bogatstvo u polugama i draguljima u Banci
Engleske. Ako ona matora u Kopenhagenu ikada odluči da ste vi ona prava,
dobićete sav novac."
Matora? Carica majka?
„Pretpostavljam da zaslužuje nešto zbog svega onoga što je učinio za
mene."
„Više od nečega, draga. Ako vas prizna, to za našeg Andreja znači i
namesništvo."
Možda vam je teško da poverujete, ali to je bilo prvi put da sam shvatila
u kakve uloge ovi ljudi igraju. Kada boljševička vlada padne a Baniševski je
tvrdio da je, kako stvari stoje, reč o nekoliko meseci biće sukoba oko praznog
prestola. Još nisam mogla sasvim da prihvatim ideju da se Baniševski
spremao da položi pravo na njega. Ta ideja bila je suviše smešna.
Samo sam mislila kako je ova velika kneginja nekada spavala s debelim
Kinezima i besnim Englezima.
„Pitam se da li je uopšte u stanju da napravi naslednika?", reče Nataša.
Videla sam kako nas Baniševski uporno gleda, ljut što razgovaramo dok
žena peva. Dođavola s njim!
„Mislite li stvarno da bih mogla biti ona?", upitah je.
Zadržala sam dah dok sam čekala da odgovori. Ali Nataša nije mogla, ili
nije htela, da mi odgovori. Umesto toga, nagnula se ka meni i šapnula:
„Pogledajte ove ljude. Svi oni žive u svetu snova. Oni su idioti!"
A onda ju je uhvatio napad kašlja. Baniševski me je streljao očima, a
pevačica je bila na vrhuncu pre završetka pesme.

str. 67
 Osamnaesto poglavlje
MAJKL

Moj šef u Rojtersu bio je Džeremi Sanderson; obrazovao se u Oksfordu

i znao pet jezika, a razdeljak je pravio šuberom i govorio kao da ima kliker u
ustima. Bio je ona vrsta Engleza kog bih obično prezirao od trenutka kad ga
vidim, još jedan od onih s nepodnošljivim kompleksom superiornosti.
Međutim, jednostavno nije bilo moguće ne voleti Sandersona, čak i kada
imate urođene predispozicije za to; bio je šarmantan, imao je sarkastičan
smisao za humor, vojnički krst za hrabrost iz Velikog rata i neiscrpnu zalihu
cigareta.
Čim sam stigao u Berlin, uzeo me je pod svoje, objašnjavajući mi sve, od
složenosti nemačke politike do najboljeg načina kako da u barovima blizu
Fridrihove ulice razlikujem devojku od muškarca u ženskoj odeći po
Adamovoj jabučici. Prirodno, Sandersonu sam se obratio za savet u vezi s
misterijom o Anastaziji.
„Slušaj", rekao je, „Romanovi su sada u modi. Na primer, bila je ovde u
Berlinu izvesna Ana Anderson, a prošle godine pojavila se još jedna u Parizu,
koja je takođe tvrdila da je velika kneginja." Bili smo u jednom kafeu na
Kurfirštendamu, u bašti na trotoaru, i posmatrali šetače: transvestite koji njišu
kukovima, emigrante iz srednje klase koji šetaju svoje bisere, prosjake koji su
se vukli po pločniku i nudili pertle za nekoliko groša.
„Zašto je to toliko važno?"
„Zbog borbe oko nasleđa. Vidiš, momče, postoje tri glavna pretendenta
na ruski presto. U Parizu se nalazi princ Nikolaj. Popularan je, po svemu
sudeći i prilično inteligentan čovek, međutim, iako u njegovo krvno srodstvo
s carem niko ne sumnja, legalnost tog srodstva je pod velikim znakom
pitanja. Zatim, tu je i Kiril. On bi trebalo da bude glavni u redu za nasledstvo,
ali niko ne može da zaboravi šta je uradio."
„ A šta je uradio?"
„Izmarširao je 1917. na Nevski prospekt sa svojim vojnicima i ponudio
usluge Dumi u borbi protiv cara. Njegova nesreće bila je što je predsednik
Dume baš u tom trenutku rešio da pokuša da zadrži Nikolaja na prestolu,
tako da mu je rekao da ide kući. Kiril se tad vratio u svoju palatu i istakao
crvenu zastavu na krovu. Većina ruskih monarhista bi na prestolu lakše
podnela Lenjina nego Kirila."

str. 68
 „Ko je treći pretendent?"
„Vojvoda od Hesena, Nikolajev brat. Carica majka a ona sad živi baš u
dvorcu u Danskoj i dalje je počasna glava porodice Romanov i verovatno bi
podržala baš njegovo pravo; međutim, ona i dalje uporno ne želi da prizna da
njen dragi Nik hrani crve. To je glavni kamen spoticanja. Ma ko da bude
izabran, mora prvo da dobije odobrenje od ma tore, a ona prvo mora da
prizna da su joj sin i sva njegova deca mrtvi."
,,A Anastazija?"
,,I ona je mrtva, zajedno sa ostatkom porodice, momče."
„Međutim, šta ako nije? Recimo, primera radi, da nije."
On odmahnu glavom, ali nastavi igru.
„Prvo moraš naći nekoga ko bi mogao pouzdano da je identifikuje.
Nevolja je što je carska porodica poslednjih nekoliko godina živela povučeno
u Carskom Selu, maltene kao pustinjaci. Postoji samo šačica živih koji bi
mogli da ih se sete iz te poslednje dve godine. Nemoj zaboraviti i da je ona je
bila najmlađa od četiri kćeri, tako da je dvorani nisu smatrali preterano
važnom." On isprazni šolju kafe. „Kada si ti otišao iz Njujorka?"
„Pre četiri godine."
„Da li si se u međuvremenu vraćao?"
Odmahnuh glavom.
„U redu. Pretpostavimo da svi koji te znaju iz tog doba, tvoja porodica,
skoro svi tvoji prijatelji, nestanu u ogromnom morskom talasu. Ostala je
jedino tvoja dalja tetka s kojom se baš i nisi mnogo viđao, stara izlapela baba,
dadilja iz vremena kada si bio dete i učiteljica. Pojaviš se ponovo u Njujorku i
tvrdiš da si naslednik porodičnog bogatstva. Međutim, pojavljuje se i dalji
rođak, kog ti nikada nisi ni upoznao, želi tvoje nasledstvo i tvrdi da si
varalica. Šta misliš, da li će biti lako da bez papira dokažeš ko si?"
„Pa, ako me se tetka seća..."
„Seća te se, ali prošle su godine. Šta ako si se promenio, šta ako više nisi
lep primerak kakav sada stoji preda mnom? Pretpostavimo da si se ugojio ili
izgubio malo kose, a tetka malo popustila s vidom. Tvoja učiteljica nije
sigurna, prošlo je mnogo vremena, a imala je toliko učenika. Dadilja te se
seća, ali samo kao deteta, odraslog čoveka nikad nije videla. Sve to odlazi na
sud, postoje ljudi koji su te videli nekoliko puta i prilično su sigurni da si to ti,
međutim, vešt advokat ih izvede da svedoče, navede ih da pogreše i usadi
zrno sumnje u porotu, pa i u same svedoke. Na kraju se sve svede na tvoju
izlapelu staru babu. Samo što je baba jedna zlovoljna stara kučka koja je

str. 69
oduvek više volela tvog rođaka nego tebe i ima ličnu korist da se pretvara da
ti nisi onaj za koga se predstavljaš."
„Zašto bi ona to uradila?"
„Zato što bi tada morala da prihvati da je njen omiljeni sin mrtav. A ona
je luda od bola pa se zavarava da se on samo negde izgubio, da je još živ i da
će se svakog časa vratiti. Možda su Olga, Tatjana, Marija i Anastazija unuke
carice majke, ali ona je pre svega volela Nika. Nik joj je bio sve."
Shvatio sam poentu. Bila bi to nemoguća situacija čak i za jednu
normalnu porodicu, a Romanovi nisu bili samo carska porodica, već su bili
nadaleko čuveni po svojoj ekscentričnosti. Čitao sam priče o tome da je car bio
na frontu za vreme Velikog rata, gde je na desetine hiljada ruskih vojnika
padalo oko njega svakog dana; međutim, Nikolajev dnevnik iz tog doba
gotovo se u potpunosti bavio isključivo vremenskim prilikama. U
međuvremenu, njegova žena je primala medicinske i političke savete od
izopačenog monaha skitnice.
„Dakle, čak i da ona jeste prava Anastazija, ti kažeš da ona to ne bi mogla
da dokaže."
„Kao žena, ona ionako, prema Pavlovom zakonu, ne može da nasledi
presto. Međutim, kad bi je prihvatili kao pravu, njen muški potomak imao bi
apsolutno pravo na presto. Vojvoda od Hesena neće dopustiti da se to dogodi
jer se nameračio na tu titulu. Niko od njene porodice, iz različitih razloga, u
stvari uopšte ne želi da je Anastazija preživela. Oni bi svi više voleli da je
mrtva." On se nagnu. „Tu je, naravno, i novac."
„Novac?"
„Kolaju glasine da je baba iz Rusije utekla u Dansku s milionima dolara u
dijamantima i nakitu. Kažu da ih čuva ispod kreveta u kožnom kovčegu.
Anastazija bi imala pravo na deo te love. Žao mi je što ovo moram da ti crtam,
ali cela ta gungula svodi se na čerupanje oko plena." On podiže obrvu.
„Valjda ne misliš da je ta žena ona prava, zar ne?"
Slegnuh ramenima, kao da je to samo jedna priča koja je podstakla moje
novinarsko zanimanje.
„Ne baš", rekoh.
On se osmehnu.
„Znaš, to je pametan trik, ta amnezija."
„Trik?"
„Stari moj, ako bih hteo nekoga da imitiram, ja bih upravo to uradio. Bez
obzira na to koliko si dobar glumac, pre ili kasnije neko će te uhvatiti; ime psa

str. 70
ljubimca ili sluge, omiljena hrana... Nikada ne možeš znati sve o životu druge
osobe, nemoguće je. Ali ako kažeš da si izgubio pamćenje, tada se sve svodi
na fizičku sličnost i niko ništa ne može zaista da dokaže, ni za ni protiv. U
drugim okolnostima, Baniševski možda ne bi ni pokušao."
„Pretpostavljam da si u pravu", promrmljah.
„Nadam se da samo glumi, za njeno dobro. Sećanja su ono što nas čini,
zar ne? To je duša čoveka." On se kucnu po čelu. „Baš ovde."
Prisetio sam se Anastazije kad sam je prvi put sreo one noći u taksi klubu
devojka bez duše. Opis joj je savršeno pristajao. Samo što je sada imala
istoriju, neveliku, ali ja sam bio deo nje.

Vazduh u Dvoglavom orlu bio je ispunjen gustim dimom jakih ruskih

cigareta. Iz mračnog ugla dopiralo je sumorno grebanje na violini, a konobar
se gurao noseći tanjire s blinima i šašlikom. Na svakoj fotografiji na turobnim
zidovima obloženim hrastovinom bio je pokojni car ili njegova porodica;
Nikolaj stiže u Zimski dvorac 1913. na tristogodišnjicu dinastije Romanov; pa
ponovo, u sivoj uniformi i šiljatoj kapi, obavlja smotru trupa na nekom
blatištu; zatim u beloj mornaričkoj uniformi pozira za zvaničan portret s
porodicom.
Restoran je bio pun pa mi je trebalo nekoliko trenutaka da nađem onoga
koga sam tražio. Baniševski je predsedavao za stolom u uglu u pozadini; s
desne strane sedeo je krhak, plavokos mladić, a s druge krupna Ruskinja, više
zgodna nego lepa. Oko njega je bila okupljena uobičajena raznolika gomila
prognanog plemstva izbledelog sjaja. Čuo sam ga čak na drugoj strani
prostorije kako postiže neki politički poen. Onda su odjednom svi za stolom
počeli da govore na ruskom i niko od njih nije obratio pažnju na mene. Stajao
sam i netremice zurio u Anastaziju.
Naravno, promenila se. Sećao sam se beskućnice, jadne i blede, sa
senkama ispod očiju i koščatim rukama koje se nemirno trzaju, kao neki bledi
leptir koji leprša bez cilja. Ozdravila je, to je bilo jasno; sada je bilo boje na
obrazima i mesa na finim kostima.
Oči su joj se raširile kada me je ugledala. Dodirnula je rukav Baniševskog
i on smesta prekinu govor i podiže pogled. Lice mu je potamnelo od besa i,
verujem, od straha.
Odjednom su svi prestali da razgovaraju i pogledali preko stola u
prosjaka koji im je upao na gozbu.
„Zdravo, Anastazija", rekoh.

str. 71
 „Majkle." Možda joj je bilo i milo što me vidi, nisam mogao da pogodim.
„Andreju Sergejeviču", rekoh klimnuvši glavom Baniševskom.
Nevoljno je ispružio ruku pa smo se rukovali.
„Gospodin je moj poznanik s Dalekog istoka", objavio je ostalima za
stolom. „Novinar."
Nisam mogao da skinem oči s nje. Zaboravio sam koliko je lepa i koliko je
snažno uticala na mene. Nema načina da to objasnim, a ni smisla. Gledao sam
je i osetio da gorim.
„Andreju, zaboravljaš na lepo ponašanje", reče ona zgodna žena, „zar ne
bi trebalo da ponudiš našeg gosta da sedne?"
Izgledao je kao da bi mi radije prerezao grlo brijačem. Međutim,
prihvatio je igru i upitao da li bih im se pridružio. Očigledno mu je laknulo
kada sam odbio. Umesto toga, posegnuo sam u džep prsluka i izvadio
vizitkartu. Dao sam je Anastaziji.
„Sada radim ovde, u Rojtersu."
„Rojtersu?"
„Ne mogu zauvek ostati neradnik."
Ah, taj pogled na licu Baniševskog. Ne možeš?
„Izgledaš predivno", rekoh joj.
„Hvala."
„Divno je što smo se opet sreli. Pozovi me nekad."
Otišao sam. Dok sam izlazio na dnevno svetlo, pitao sam se šta sam time
postigao. Jedino sam znao da je moram ponovo videti, ali nisam stvarno
verovao da će me ikada pozvati. I nisam se prevario.

str. 72
 Devetnaesto poglavlje
ANASTAZIJA

Često sam mislila na njega otkako sam otišla iz Šangaja; ponekad sam ga

proklinjala zbog života koji mi je poklonio, a ponekad sam se molila za

njegovu dušu. Jednog jutra, dok smo Baniševski i ja doručkovali u našoj vili
na Kurfirštendamu, skrenuo mi je pažnju na novinsku vest o komunističkim
neredima u Šangaju. Pominjalo se i Majklovo ime i ja sam ga se rado prisetila.
Baniševski je složio onaj izraz koji sam već dobro upoznala; spremao se da
kaže nešto stvarno pakosno.
,,I on je imao divno mišljenje o tebi."
„Kako to misliš?"
„Nisam ti tad rekao jer nisam želeo da te uznemirim, ali kada sam ga
obavestio da želim da te povedem sa sobom u Berlin, on mi je tražio novac."
„Platio si mu?"
On ispusti novine na sto.
„Naravno. Zar ništa nisi posumnjala? Tražio je bednih hiljadu dolara.
Naravno, platio sam mu odmah, bez rasprave."
Hiljadu dolara!
Dakle, moj beli vitez prodao me je kao parče mesa.
Međutim, nije to bio jedini razlog zašto sam ga mrzela. Tih dana sam se s
nežnošću sećala Majklovog stana blizu Nankinškog puta jer je bio moje
sigurno utočište, moja mirna luka, a Majkla sam mrzela zato što me je iz njega
izbacio.
Ipak, na kraju, smatrala sam da je to bilo pošteno. Zaslužio je valjda nešto
za trud. Verovatno je mislio da će mi Baniševski obezbediti bolji život. A ako
je ostvario dobit, nikakva šteta, Baniševski je imao duboke džepove. Osim
toga, zar ja nisam bila taksi devojka koja mu je ukrala novčanik i mesecima
spavala besplatno u njegovom krevetu? A šta je on dobio? Nije čak dobio ni
besplatnu uslugu.
Ali ja sam ga ipak mrzela. Bilo je trenutaka koje sam provela s njim, a koji
su predstavljali jedine nežne uspomene u mojoj kratkoj i brutalnoj prošlosti.

str. 73
 Dvadeseto poglavlje
MAJKL

Leto 1923. Cvećare na bulevaru Pod lipama bile su vatromet boja, kafei
puni starijih gospođa obučenih po poslednjoj pariškoj modi, a druga strana
Vajdendamskog mosta devojčica koje su se prodavale sredovečnim
muškarcima, i dece koja su umirala od tuberkuloze u parkovima.
Andrej Baniševski izvi jednu crno ofarbanu obrvu i nehajno prebaci
ruku preko naslona stolice.
„Ne želim da joj više prilazite", reče mi.
Posmatrao sam jednoličnu paradu službenika i nižih vladinih zvaničnika
na Fridrihovoj ulici; svi su pohrlili na ručak. Naspram bledoplavog neba
video se obris Brandenburške kapije.
„Jeste li čuli šta sam rekao?"
„Želim da je intervjuišem."
„Molim?"
„Mislim da je ona dobra priča, a vama je potreban publicitet."
Lice mu se preobrazilo. Očigledno me je prezirao, ali bio je dovoljno
pametan da me ne potcenjuje.
„Da li opet govorimo o novcu?", upita me, a u glasu mu odjeknu prizvuk
iskrenog čuđenja.
„Pošto je došlo od vas, shvatiću to kompliment."
„Bez mene, ona bi još širila noge u nekom taksi klubu u Šangaju."
Dva transvestita žurno prođoše držeći se podruku, kao devojke u šetnji.
Videh veliku glad u njegovim očima. Pustoš izazvana njegovim lošim
navikama beše vidljivija na jarkom suncu. Droge, šampanjac, lepi dečaci;
izgleda da je raskalašan život naprezao čak i njegov pozamašan imetak.
„Dakle, šta kažete? Trajaće samo sat, možda dva. Ako želite, vi možete
biti u prostoriji sve vreme."
„Živela je s vama svih tih meseci u Šangaju. Zašto je tada niste
intervjuisali?"
„Tad nisam verovao da je ona Romanova."
,,A sada verujete?"
„Možda."
On slegnu mršavim ramenima.
,,U redu. Možda ću moći nešto da organizujem, uz naknadu."

str. 74
 Nasmejao sam se.
Stigla je kafa, ali ja nisam želeo da produžim razgovor. Bacio sam svoju
vizitkartu na sto.
„Pozovite me", rekoh i odoh.
Znao sam da neće propustiti priliku. Ipak je i on samo čovek u očajnom
položaju.
Eh, da je samo znao da sam i ja.

Stanovao je na kraju Kurfirštendama, u Grinevaldu. Kuće su bile zbijene

u mračnoj i jednoličnoj borovoj šumi. Bilo je tiho, osim što se čuo lavež
pinčera, koje očigledno nisu kupili kao zaštitu od uljeza.
Na ulazu me je pozdravila domaćica u beloj kecelji. Rekla mi je da me
očekuju tonom kao da sam pogrebnik. Povela me je unutra.
Vila je bila imitacija rokoko stila i zaudarala je na buđ. Grof ju je pretrpao
blagom koje skupio u Šangaju: vaze iz perioda dinastije Ming, lule za opijum
ukrašene draguljima, glava od peščara iz Kambodže. Ova probrana kolekcija
nije se slagala s prašnjavim slikama u pozlaćenim ra movima: ranjeni kozaci
leže u herojskim pozama na zadimljenom bojnom polju, umorni i utučeni,
kao da su tek došli s razuzdane pijanke. Nema raskomadanih udova niti
razbijenih lobanja, konji su besni, ali utroba im se ne vuče po zemlji, žene nisu
silovane niti su deca iskasa pljena. To je bila slavna ruska prošlost kakvu su
želeli da zapamte ljudi poput Baniševskog.
Čekali su me u salonu, pozirajući zajedno kao za portret. On je nosio
smoking i pušio cigaretu na muštiklu od slonovače, kao parodija sebe samog.
Pored njega, u fotelji širokog naslona, sedela je Anastazija, u beloj haljini
dugih rukava, s čipkanim rubovima. Podsećala je na fotografije velike
kneginje koje sam viđao, iz perioda neposredno pre abdikacije njenog oca.
Bila je bleda, pribrana i prozračna.
Tako je, pretpostavljam, Baniševski hteo da je predstavi.
Seo sam i domaćica je, po naređenju Baniševskog, otišla po kafu. Izvadio
sam notes i olovku, sve vreme osećajući Anastazijine oči na sebi.
„Hvala što ste pristali da razgovarate sa mnom", počeh, kao i prilikom
svakog drugog intervjua.
„ Andrej je rekao da ti je dao hiljadu dolara za mene. To je mnogo novca,
pogotovo što si me dobio po veleprodajnoj ceni. Ostvario si lepu dobit."
Pogledah Baniševskog. Lice mu je bilo prazno i bezizražajno kao lopata.
Moja Anastazija se promenila, pomislih. Odakle joj taj oštri jezik? U Šangaju

str. 75
je bila sumorna, jadna i tiha; dve godine kasnije, imala je držanje prave
razmažene princeze. To je, bez sumnje, bio uticaj njenog muža.
„Nije loše za noćno pecanje", insistirala je.
Da li je trebalo da joj kažem? Ma dođavola s njom! Kad neko donese
zaključak o vašim motivima, ako se branite i pravdate, samo pogoršavate
stvar.
„Ne, uopšte nije loš", složih se.
„Trebalo je da tražiš više. Izgleda da neki ljudi misle da sam velika
kneginja. Hiljadu dolara? Moj muž te je opelješio."
„Možda, ali, znate, u tom trenutku sam očajnički želeo da vas skinem s
vrata."
Obrazi joj se zarumeneše. Bila velika kneginja ili ne, u Berlinu je de-
finitivno stekla aristokratsku narav. Učinilo mi se da je poželela da me njen
sluga išiba zbog drskosti.
,,I dalje piskaraš?", reče.
„Tačno."
„Uzgred rečeno, kako si uspeo? Sada si u Rojtersu, zar ne? Zar niko od
njih nije pročitao tvoja pisanija?"
„Pretpostavljam da nisu", rekoh ne nasevši na zamku. Više mi se sviđala
ova Anastazija, borbena, a ne ono tužno i krhko biće koje sam poznavao u
Šangaju.
„Možemo li nastaviti?", prekinu nas Baniševski.
Služavka donese kafu original Makojevu, a ne surogat i ja počeh
intervju: da li se setila ičega novog o svom ranijem životu u Rusiji, ili kako je
pobegla; kako su je primili emigranti u Berlinu. Kad bi zapela, Baniševski bi
brzo uskakao i vraćao je na odgovore koje je, bez sumnje, uvežbavao s njom.
Imao sam utisak kao da je amaterka koju je savladala veličina uloge pa se u
velikoj meri oslanja na pomoć suflera.
„Šta biste poručili ljudima koji tvrde da ste varalica i da je vaš gubitak
pamćenja samo trik?"
„Da li ti veruješ u to?"
„Nije bitno šta ja verujem. Ja sam samo novinar."
„Ali ti si sve ovo počeo."
Baniševski upade u reč:
„Mnogi ljudi, koji su dobro poznavali cara i njegovu porodicu pre
Revolucije, odmah su je prepoznali, kao i ja lično. Tražili smo svu moguću
medicinsku pomoć da joj povratimo pamćenje, a kada se to desi, njen pravi

str. 76
identitet ćemo vrlo lako dokazati."
Pogledah u Anastaziju, koja samo slegnu ramenima: Eto ti ga odgovor.
Verovatno je taj mali govor čula hiljadu puta. Držaće se zvaničnih stavova.
,,U Berlinu je još jedna žena koja tvrdi da je velika kneginja Anastazija.
Jeste li čuli za nju?"
„Naravno."
„Zar ne mislite da postojanje dve Anastazije u jednom gradu šteti vašoj
tvrdnji?"
„Sigurna sam da šteti."
„To vas ne brine?"
Plave oči pogledaše pravo kroz mene.
„Brine me, ali ja tu ne mogu ništa da uradim."
„Šta mislite o sukcesiji Romanovih?"
Ona otvori usta da odgovori, ali Baniševski je ponovo prekide:
„O pitanju sukcesije Romanovih biće konačno odlučeno tek kada velika
kneginja bude zakonski priznata."
„Mislite kada je prizna carica majka?"
„Da."
,,A da li se zna kada će to biti?"
Na njegovo iznenađenje, a i moje, Anastazija odgovori bez oklevanja:
„Čeznem da ponovo vidim svoju porodicu. Čeznem da saznam ko sam i
kako sam dospela ovamo. Svaki dan se molim da carica majka dođe u Berlin i
kaže mi da li ja jesam ili nisam njena unuka. Samo želim da saznam ko sam
zaista."
„To nećete štampati", reče brzo Baniševski.
Ignorisao sam ga.
„Da li ikada razmišljate o Šangaju?" upitah je.
Oči nam se sretoše. Osetih mučninu od naleta žudnje.
„Nadam se da ćete držati reč i nećete napisati ništa što bi naudilo ugledu
moje žene."
„Imam još jedno pitanje", rekoh.
„Intervju je završen!"
Odložio sam olovku i notes i ustao. On je stajao između Anastazije i
mene, tako da nisam mogao ni da se oprostim od nje. Baniševski me uhvati za
ruku, ali i dalje sam ga ignorisao. Nikada nije saznao koliko sam bio blizu
toga da mu razbijem njušku.
Kad sam izašao, vrata se zalupiše za mnom izazvavši lavež pasa u celom

str. 77
Grinevaldu. Vedro letnje popodne. Toplo sunce uzburkava krv. Morao sam
da je vratim kako znam i umem.

str. 78
 Dvadeset prvo poglavlje
ANASTAZIJA

Baniševski mi je zabranio da izlazim iz stana i pokušavao da cenzuriše

sve što govorim i radim. Ali nije mogao da motri na mene sve vreme.
Pokušao je da okrene poslugu protiv mene, ali oni su ga prezirali i ponekad
ga lagali pravo u lice da me zaštite. Naredio im je da mu odmah prijave ako
izađem sama iz kuće, ali nikada to nisu činili.
Tako sam se ipak sastajala s Natašom Ljudmilovom u tajnosti.
Bio je jedan od prvih jesenjih dana. Baniševski je otišao na selo, na još
jedan sastanak Vrhovnog saveta monarhista. Kad bi boljševike mogli da
poraze razgovorom, monarhisti bi ih već odavno istrebili. Kada je on otišao, i
ja sam otišla, protivno njegovim naređenjima, da popijem kafu s Natašom i
posmatram nastrane kako se šepure u lepim haljinama na Kurfirštendamu.
Kada sam stigla tamo, sedela je sama, obučena u lažno lisičje krzno s
lažnim biserima i pila surogat kafu. Delovala je ponosno i impresivno s
prosedom kosom skupljenom u čvrstu punđu na potiljku.
Nikada mi nije bio jasan njen položaj u petrogradskom društvu pre
Revolucije; mada je rekla da me se seća i da me je prepoznala istog trenutka
kada me je ugledala. Bilo je utešno suočiti se s takvom ubeđenošću kada je
toliko toga nesigurno. Ona me je, više nego iko drugi, uverila da sam ono što
su tvrdili da jesam. Počela sam da se pitam da li je trik jednostavno u tome da
ponovo naučim da glumim sebe.
Ili je možda to upravo trik, samo jeftin trik. Gledala sam fotografije u
albumu svog muža i pokušala da oplakujem porodicu koju ne pamtim.
Međutim, nije mi išlo. Kako da plačemo za nečim čega se ne sećamo?
Jednom, kada smo bili u Dvoglavom orlu, na jednoj fotografiji videla sam
nešto što me je nateralo da zaplačem. Bila je snimljena na carskoj jahti Štandart
pre deset godina. Cela posada pozirala je u tri reda na prednjoj palubi. Pogled
mi je privukao mladi oficir u pozadini; imao je čuperak i nepošten osmeh,
Majklov dvojnik.
Šokirala me je suza koja mi je skliznula niz obraz. Brzo sam je obrisala, ali
drugi za stolom su me videli i već klimali glavom jedni drugima,
razmenjujući poglede razumevanja. Mislili su da plačem zbog svoje mrtve
porodice pa ih je to još malo uverilo da sam ja možda zaista Anastazija.
Majkl. Pojavio se i u Berlinu.

str. 79
 Poslednji put smo se videli kada je došao za naš sto u Dvoglavom orlu.
Nataša je, naravno, želela da sazna sve o mom zgodnom Amerikancu, kako
ga je nazivala. Da li mi je bio ljubavnik u Kini? Da li je došao za mnom
ovamo?
„On je samo novinar koji traži dobru priču", rekoh.
„Mogao bi da piše o meni kad god poželi", reče Nataša i nasmeja se
dubokim grlenim glasom, skoro grokćući. „Volela bih da se opružim preko
njegove pisaće mašine, da me opiše."
Bila sam šokirana. Nataša mi je uvek izgledala kao pristojno i prefinjeno
stvorenje. Nikada ranije od nje nisam čula vulgarnost.
Skrenula sam razgovor sa zgodnog Amerikanca pa smo diskutovale o
drugim Anastazijama; već ih je bilo nekoliko u Parizu i još nekoliko u Berlinu.
Ana Anderson bila je najnovija miljenica novina. Trudila sam se da ne mislim
o njima kao o rivalkama, opominjala sam se daje moja vlastita tvrdnja
verovatno užasna greška. Ali nije išlo. Bila sam besna zbog tih drugih
pretendentkinja jednako koliko i Baniševski i Nataša.
Nakon što smo popile kafu, ona me je zamolila da odem s njom u njen
stan. Imala je neke fotografije iz prošlih dana, reče, koje bi volela da ja vidim.
Bojala sam se takvih poziva. Pregledala sam albume s fotografijama kao što
roditelji pretražuju šumu tražeći izgubljeno dete; najpre s nadom, zatim s
ogromnim očajanjem. A takva potraga uvek bi se završila razočaranjem.
Međutim, pristala sam. Znala sam da se Baniševski neće vratiti te noći, a
u Natašinom pozivu nazrela sam usamljenu staru ženu koja samo traži malo
društva i pažnje.

Sive srednjovekovne aleje pružale su savršeno utočište za izgnanike koji

oplakuju staru Rusiju. Heraldički elementi i kameni orlovi, sa slojevima
mnogovekovne nečistoće i čađi, nalazili su se na svakom luku i ulazu u kuću.
Naše korake stišavala je zavesa prohladne jesenje magle.
Prolazimo ispod mosta baš dok voz klopara iznad naših glava. Voz
klopara iznad naših glava baš dok mi prolazimo ispod mosta. Dva čoveka
sede jedan pored drugog na ivičnjaku; jedan nalazi opušak u slivniku,
pripaljuje i deli ga s prijateljem. Preturam po novčaniku tražeći nešto da im
dam. Nekada bi bilo dovoljno nekoliko groša. Sada više ni za milion maraka
ne mogu da kupe kobasicu.
„Ne radite to", ukori me Nataša kada pođosmo dalje, „to ih ohrabruje."
„Pa i izgledaju kao da im treba ohrabrenje."

str. 80
 Neki starac svirao je harmoniku na ulazu u kuću. Nekada je to bila lepa
kuća, a sada se raspadala zbog zapuštenosti. Ušle smo u tmurno dvorište.
Nataša je pipkala tražeći ključ.
„Vi stanujete ovde?", šapnuh.
„Navići ćete se na to", reče ona.
Možda sam mislila da svi emigranti žive kao ja, u vilama tužnog izgleda,
skrivenim u šumama sa ustajalim vazduhom. Natašin maleni stan zaudarao
je na vlagu i trulež; prozori su gledali na prljavo dvorište sa zarđalim olucima
i zidovima od tamnih čađavih opeka. Bio je tu jedan orman, krevet, mala
kuhinja, trpezarijski sto i nekoliko stolica s čvrstim naslonom. Osvrtala sam se
užasnuta. Shvatila sam da mi Nataša pokazuje svoje siromaštvo. Pogledaj! A
koliko ti imaš! činilo se da vrišti na mene sumorna soba. A pogledaj šta ja imam!
Popile smo surogat kafu od repe i onda je Nataša izvukla album s
fotografijama, držeći ga puna strahopoštovanja, kao da je medaljon s
pramenom kose mrtvog deteta.
„Sećate li se balova pod maskama", reče dok je kiša lila niz prljave
prozore. „Kako su samo bili zabavni! Sećam se kako je grofica imala običaj da
oblači najodvratnije kostime. Jednom se obukla kao indijska robinja."
„Gde smo se upoznale?"
Natašine oči zasjaše.
„Bilo je to u Zimskom dvorcu, na proslavi tri stogodišnjice. Mene su
zadužili da čuvam decu tokom službe."
„Jesmo li razgovarale?"
Ona se nasmeja.
„Naravno da nismo. Vi ste išli sa svojim dragim roditeljima u povorci.
Ipak, bili ste udaljeni od mene tek za dužinu ruke. Sećam se vašeg lica kao da
je bilo juče."
„Pre deset godina! Rekli ste mi da ste me dobro poznavali, a ne da ste mi
letimično videli lice pre deset godina!"
„Ne mogu da verujem da carica majka ne želi da vas vidi", reče Nataša.
„Da može da vas tek tako napusti, vlastitu unuku! Naravno, krivi su ovi silni
prevaranti. Kada otkrije šta je učinila, nikada neće moći da oprosti sebi."
Ona zatvori album i pomilova jednostavan povez s ljubavlju, kao da je
somot.
U sobi je bilo hladno. Nije bilo grejanja. Shvatila sam kakve nade nosim
na mojima plećima pretendenta. Ovi ljudi ne žele istinu, već nestalu princezu.
Oni tuguju za lepotom, romansom i iščezlim sjajem. Veruju u mene jer sam

str. 81
im potrebna.
„Upamtite da smo svi posvećeni vama, vaše visočanstvo", reče Nataša i
oklevajući položi ruku na moju.
Ugovor je bio potpisan. Ja sam našla odanog podanika, a zauzvrat treba
da je izbavim iz vlage i hladnoće. Tu smo, dakle, podjednaki, i kneginje i
prosjaci, svi mi samo tražimo zaklon od nevremena.

str. 82
 Dvadeset drugo poglavlje
MAJKL

Berlin se nije mnogo razlikovao od Šangaja. U svakom gradu u svetu u

kojem sam bio, konvertibilna valuta uvek je ista: porok, podešen prema
lokalnom ukusu. U Šangaj u je to bio opijum, u Njujorku zabranjeno piće, a u
Berlinu kokain. I seks, naravno. Seks je Berlinu davao slan ukus. On se
specijalizovao za mračan seks, za onu vrstu izopačenosti koja nalazi put u
svaki grad gde zagospodari očaj i ljudi počnu da prodaju sve.
Na delu Šozeštrasea patrolirale su devojčice prostitutke; nijedna nije
imala više od dvanaest godina. Nosile su pletenice i maltene nikakvu odeću.
Mahale su tašnama kao okorele prostitutke i nestajale s mušterijama u ulazu
jeftinog hotela, kakvih je bilo u izobilju u sporednim ulicama.
Njihove starije sestre zadovoljavale su drugačije ukuse. Jednog dana, dok
sam išao Tauencinovom ulicom, iz senke se pojavila žena i šapnula mi u
prolazu:
„Hoćeš da mi ližeš čizme? Samo tri milijarde maraka i jedna cigareta. To
je jeftino, dragi!"
Okrenuh se. Nosila je bič i visoke crne kožne oficirske čizme, uglancane
kao staklo. Namignu mi. Učtivo je odbih i udaljih se. Tri milijarde za lizanje
čizama! Takav pazar može se naći samo u Berlinu!
Ipak, najlepše devojke na Kurfirštendamu bile su muškarci. U slabo
osvetljenim jeftinim noćnim barovima, između Crkve cara Vilhelma i
zoološkog vrta, napuderisani vladini službenici namazanih usana
dopunjavali su svoje slabe prihode mameći pijane mornare i strane
diplomate, nudeći im dupe ili oralni seks.
Tu, na licu mesta, počeo sam da shvatam zašto je nacionalsocijalizam
tako lako pustio korenje.
Nisam ni ja živeo kao monah. Muškarac je uvek samo muškarac, čak i
kada je zaljubljen. Postojao je čitav niz Nemica koje sam privukao američkim
cigaretama, hulahopkama i večerama u restoranima. Pomagali smo se
međusobno, ali ni one nisu volele mene.
Međutim, ja nisam mogao da izbacim Anastaziju iz glave. Napisao sam
članak onako kako sam i obećao, i obojio ga tako da obavezno privuče pažnju
izvesne carice majke u Kopenhagenu. Maltene sam ličnim ugledom Rojtersu
garantovao za tačnost Anastazijinih tvrdnji.

str. 83
 A onda sam nestrpljivo čekao da me Anastazija pozove. Toliko sam
čekao da sam skoro prestao da se nadam.

Fridrihova i Kurfirštendam bile su dve glavne arterije grada, ali kafei su

svakako bili njegovo srce: mesta poput Kafe des Vestens, Josti, Šiler i Monopol.
Na takva mesta Berlinci su odlazili da čitaju novine čak i kada su sve vesti
bile loše da se nađu s prijateljima, razmene tračeve i raspravljaju o politici.
Dogovorio sam se s Anastazijom da se sretnemo u kafeu Romanika, preko
puta Memorijalne crkve. Bio je veliki kao pivski podrum i mogao je da primi
hiljadu gostiju. Bilo je lako sakriti se ako sednete malo dalje od prolaza. Zato
sam ga i izabrao.
Gosti su bili šarenolika boemska gomila; neki su kose puštali ispod oko
vratnika, drugi su se brijali do glave; neki su bili u ritama, drugi u krznu; čak
je bio i jedan mladić obučen kao kauboj, sa sve čizmama i mamuzama.
Anastazija je bila fascinirana.
„Kakvo je ovo mesto?", pitala me je.
„Nikada pre nisi bila ovde?"
„Mi idemo samo u ruske lokale."
„Ovamo dolaze baš svi: i komunisti, i anarhisti, i dadaisti, i marksisti.
Volim da sedim ovde i prisluškujem, tako skupljam ideje za članke. Vidiš li
onu dvojicu momaka tamo, što igraju šah? Onaj s desne strane je Emanuel
Lasker. Bio je svetski šahovski šampion skoro trideset godina. Pre dve godine
pobedio ga je."
„Dakle, ako mi ponudi da igram s njim u novac, treba učtivo da
odbijem?"
„Tako je!"
Konobar nam je doneo kafe i ja sam je posmatrao kako sedi kao da
umesto kičme ima čeličnu šipku. Sećam se da je to isto držanje imala i u
Šangaju; neko ju je odmalena učio tako da sedi. To samo po sebi ništa nije
dokazivalo, samo je upućivalo da nije rođena kao obična građanka.
Iako se mnogo promenila, ponešto je ostalo isto; bila je kao izgubljen
putnik na stranoj železničkoj stanici, koji čeka nestali prtljag; kao izgubljeno
dete u policijskoj stanici u centru grada, čeka nešto širom otvorenih očiju,
uplašena. Ali bar je otkrila britkost i plamen, instinkt koji je u Šangaju iz nje
iščeznuo.
„Izgledaš... lepo", rekoh.
Ona nagnu glavu, prihvatajući kompliment kao jeftin buket koji joj je u

str. 84
ruke bacio neki stranac.
„Kako se slažeš s Baniševskim?"
„Dobro postupa sa mnom."
„Dobro je... znati da si dobro. Mnogo sam mislio o tebi."
Ponovo lagano klimanje glavom. Tako je to bilo s njom: nikada niste znali
šta misli ili planira. Možda ne bi mogla da matira šahovskog šampiona za
susednim stolom, ali kladim se da bi ga ogulila u pokeru.
„Zašto si me zvala?", upitah.
„Dao si mi vizitkartu."
„Mislio sam da ćeš je pocepati čim odem."
,,I jesam, zbog muža. Ipak, prvo sam zapamtila broj."
„Dakle, možeš da zapamtiš nešto kada želiš."
„Da, od određenog trenutka u životu." Srknula je kafu i napravila
grimasu.
„Dakle. Velika kneginja Anastazija", rekoh ublažujući situaciju.
„Tako je", reče, a način na koji je to rekla prosto me je šokirao; zvučalo je
kao da i sama stvarno veruje u to.
Ironija u svemu tome je što sam sve započeo ja, a sada želim da mi se
vrati taksi devojka.
„Da li si uplašena?", upitah.
„Uplašena?"
„Sada svako želi da poseduje delić tebe."
„Bolje i to nego biti niko i ništa."
„Neki od nas prolaze i s tim."
„Ja ne bih mogla, više ne."
To me je pogodilo iako sam i sam pretpostavljao da kad čoveka jednom
dotakne slava, sudbina, kako god da je nazovete, više ne možeš ži veti bez
toga, baš kao što je i rekla. Baniševski joj je dao da okusi delić slave i već je
želela mnogo više.
„Kada bih mogla bar nečega da se setim... To bi stavilo tačku na sve ovo."
„Da li bi? Ova Ana Anderson seća se mnogo toga, ali i dalje nikog nije
ubedila."
„Ali ja izgledam kao Anastazija. Ona ne izgleda." ώώώ.вόşήάùήίţέȡ.ήέţ
Pili smo kafu i razgovarali; međutim, razgovor nije vodio nikuda, a ako
je među nama i postojala neka iskra, izgleda da je odavno nestala. Izgledala
mi je dalje nego ikada. Rešio sam tad da je vreme da otpišem svoje gubitke.
Nisam mogao da nastavim tako i pravim budalu od sebe zbog te žene.

str. 85
 Rukovali smo se i rastali na ulici. Dok sam se udaljavao, rekao sam sebi
da je to poslednji put da se vidimo. Ona će postati priča o kojoj se govori
drugim muškarcima kasno uveče, uz porto i cigare. Misterija oko nje ostaće
nerešena i biće moja neispunjena strast doveka. Možda je tako i najbolje.
Udaljio sam se ne osvrćući se.

str. 86
 Dvadeset treće poglavlje
ANASTAZIJA

Kuća je bila prazna. Posluga je imala slobodan dan. Primetila sam

promenu u hodniku; sa ukrasnog stočića pored ogledala nedo stajala je ming
vaza i bodež ukrašen draguljima. Skinuh šešir i kaput i bacih nervozan
pogled na svoj odraz. Lice mi se zajapurilo. Izgledala sam kao žena koja ima
ljubavnu aferu.
Zastala sam u podnožju stepeništa i zadržala dah osluškujući. U kući je
bio još neko. Osećao se tud miris; na stolu u salonu stajale su dve čaše, na
jednoj je bio razmazan ruž za usne. Osećala sam se čudno povređena.
Naravno, u pitanju je bio samo moj ponos. Zar sam bila toliko odbojna da je
mogao da vodi ljubav s drugom ženom, a nije mogao da se natera da vodi
ljubav sa mnom?
Na tepihu je stajala crna kožna cipela s visokom tankom štiklom. Podigla
sam je planirajući da ga njome gađam u glavu. U meni se nagomilao
dvogodišnji bes, zbog svih omalovažavanja, zahteva i zanemarivanja.
Zastala sam i oslušnula na vratima. Čuo se zvuk kao da se pare dve
životinje.
Ušla sam. Dve glave okrenuše se prema meni iz gužve krevetskih
čaršava. Jedna je pripadala pevačici iz Dvoglavog orla, iako je nisam odmah
prepoznala bez plave perike. Njena prava kosa bila je kratka i plava. Uprkos
narumenjenim obrazima i razmazanom ružu, shvatila sam da je ona u stvari
onaj mladić iz ruske čajdžinice, koji je sedeo pored Ba niševskog i pio anis.
U tom trenutku, moj muž mu je, opkoračivši ga, stiskao bedra. Kao da je
ušao u pevačevu svlačionicu i, u skladu s trenutkom, olovkom iscrtao obrve i
stavio naušnice. Efekat je bio više smešan nego tužan.
Kakva sam budala bila. Razvratnost mog muža bila je očigledna svima
osim meni. On nije samo želeo da nosi moju odeću; on je želeo i povlasticu da
se zaljubi u muškarca.
Svi smo se netremice gledali. Posmatrala sam kako niz Andrejevu
slepoočnicu klizi kapljica znoja.
„Zatvori vrata kada budeš izlazila", reče.
Zatvorila sam ih.

Novembar. Nestale su sve boje.

str. 87
 Berlin je postojao samo u nijansama sivog, a sa svega se cedila kiša.
Kišobrani su ostavljali barice pored radijatora u kafeima, tramvaji su se
probijali kroz maglu kao duhovi, devojke na Kurfirštendamu zbijale su se u
ulazima deleći vlažne cigarete. Jadni i tuberkulozni gradski beskućnici vukli
su se ispod mostova ili umirali tiho u Tirgartenu, bezimeni i neožaljeni.
Osmog u tom mesecu, austrijski demagog Adolf Hitler i general
Ludendorf prekinuli su govor koji je držao guverner Bavarske u minhenskom
pivskom podrumu i, podržani ruljom smeđokošuljaša, preuzeli vlast.
Odlučujuća bitka počela je na ulicama nedelju dana kasnije i Hitler je
uhapšen. U kafeima su svi govorili samo o tome.
O tome i kako pronaći dovoljno hrane. Vrednost nemačke marke 1.
avgusta bila je jedan milion za jedan američki dolar, a sredinom ovog meseca
iznosila je jednu i po hiljadu milijardi nemačkih maraka za samo jedan dolar.
U stvari, Nemačka više nije ni imala valutu.

Svakog dana bi još nešto nestalo iz kuće. Počelo je s vazama i drugim

lakim ukrasnim predmetima. Zatim su nestajale slike sa zidova i kineski
tepisi iz salona. Znala sam šta se događa, ali nisam mogla ništa da uradim.
Jednostavno sam ćutala i brinula.
Baniševski je postajao sve mrzovoljniji, ponekad i nasilan. Naučila sam
da mu se sklanjam s puta. Međutim, pošto smo delili istu kuću, nisam to
mogla da radim unedogled.

Jedne noći, samo što sam se povukla na spavanje, čula sam ga kako tapka
po kući i zove poslugu da donese bocu šampanjca iz podruma. Onda se
popeo uz stepenice i širom otvorio vrata spavaće sobe.
„Divne vesti!", reče.
Stajao je klateći se, a na čelu mu je znoj sijao kao jutarnja rosa. Mogla sam
razabrati rumenilo na njegovim visokim, bledim jagodicama.
„Princeza Olga dolazi u Berlin. Ima dozvolu lično od carice majke! Želi
da te upozna!"
Olga je bila u srodstvu s caricom majkom; starica nikada nije napuštala
zamak u Danskoj, već je uvek slala Olgu da obavlja poslove za nju po svetu.
Baniševski joj je godinama slao pisma, lobirao je svakoga u Savetu
monarhista, ali tek je Majklov članak izazvao zanimanje za mene.
Nisam mogla da verujem da se i to konačno desilo.
„Čim te upozna, znaće ko si. Čekanje je skoro gotovo, za sve nas."

str. 88
 Hoće li ona stvarno znati ko sam? Zbog nečega sam odmah posumnjala.
Baniševski je popio previše šampanjca. Ja nisam delila njegovo ushićenje.
Konačno je stigao trenutak za kojim smo oboje čeznuli i od kojeg smo strepeli.
Šta ako padnem na testu? Nisam želela da živim ako sam, posle svega, samo
još jedna beznadežna izbeglica. Nije bilo nade bez kneginje Anastazije.
Služavka je donela šampanjac i Baniševski pocepa foliju s grlića. Zvuk
čepa koji izleće iz boce oglasio se kao pucanj. Pena se prelila na tepih.
Napunio je dve čaše, prosuvši veći deo na pod, i gurnuo mi jednu u ruku.
„Za kneginju Anastaziju!", uzviknuo je. Iskapio je svoju čašu. „Imamo
mnogo toga da uradimo da bismo te pripremili. Olga stiže prekosutra. Izlazi
iz kreveta!" Strgnu posteljinu s mene. „Moramo biti spremni!"

I tako je počelo. Bila sam kao student koji buba pred važan ispit.
Baniševski mi nije dopuštao ni da se odmorim. Svuda su ležale otvorene
knjige: na stočiću, na sofi, na podu. Ruske biblioteke i knjižare bile su pune
knjiga i časopisa o porodici Romanov, a Baniševski kao da ih je sve kupio.
Koračao je po podu ispred mene kao učitelj.
„Tvoj otac imao je ožiljak baš ovde", reče dodirujući čelo. „Kada je bio
mladić, išao je u Japan u zvaničnu državnu posetu. Dok je hodao ulicom u
Ocuu, napao ga je policajac mačem. Zamahnuo je na njega i okrznuo ga po
slepoočnici. Ostao je mali, beli ožiljak. Svi u porodici zvali su ga ocuovski
beleg."
„Ocuovski beleg", ponovih.
Ponovo se udubio u knjigu u levoj ruci.
„Volela si životinje." Zaustavio se i teatralno pucnuo prstima. „Možda bi
trebalo da ti kupim kućnog ljubimca. Španijela, možda istog kao španijela
kralja Čarlsa."
„O čemu govoriš?", upitah. Bolela me je glava. Jedva da sam spavala
tokom dva dana.
Listao je stranice knjige.
„Tu smo! Tvoja sestra Tatjana imala je psa Džemija. Sećaš li ga se? Džemi.
Džemi! Volela si tog psa! Nosila si ga svuda sa sobom kao da je tvoj!"
Odmahnuh glavom.
„Kako se zvao pas?"
„Džemi."
„Ponovi!"
„Džemi!"

str. 89
 „Dobro. Pogledaj sad ovamo, tvoj mali brat bio je hrom. Nije mogao da
pomera levo koleno, zbog bolesti mu je ostalo trajno iskrivljeno. Dvojica
mornara išli su svuda s njim i nosili ga na rukama. Zvali su se Andrej
Derevenko i Klementij Nagornji. Reci."
„Dosta je za večeras, ne mogu više."
„Reci!"
Skočila sam.
„Ne! Zašto da govorim da se nečega sećam kada je cela poenta da se
ničega ne sećam?"
Obraz mi je sevnuo od šamara.
„Zato što ti ja kažem da tako uradiš! Zato što plaćam za hranu koju
stavljaš u usta i krov nad glavom! Zato što sam tvoj muž i naređujem ti tako!"
Osetih kako mi kolena otkazuju. Bilo me je stid što sam ga se plašila, ali
nisam mogla ništa. Stajao je nada mnom stisnutih pesnica i bojala sam se da
će me ponovo udariti. Zajecala sam.
Međutim, on se razbesneo i pokajnički izraz nije delovalo. Skinuo je
rubinski prsten s prsta i stavio mi ga pod nos.
„Vidiš ovo! Sutra ga moram prodati! Zar ne razumeš, ti mala glupa
kučko? Već dve godine živimo ovde u Berlinu! Šta misliš, odakle novac za
kuću i za tu lepu odeću koju nosiš? Ako ne ubedimo vojvotkinju da si ti prava
Anastazija, oboje ćemo na ulicu!"
Glas mu je promukao od dranja, a kapljice pljuvačke poprskale su mi
haljinu.
„Razumeš li sada zašto moramo naučiti ta imena?"
„Andrej Derevenko i Klementij Nagornji", rekoh.
„Ne zanima me da li si izgubila pamćenje. Mogu ti reći ono što se ne
može naći ni u jednoj od ovih knjiga, ono što će uveriti čak i staru dansku
kučku."
„Andrej Derevenko i Klementij Nagornji."
„Dobro." Ponovo se smirio, oluja je prošla. „Da ti kažem nešto o
Nagornjem", nastavio je potpuno normalnim glasom. „Imao je naviku da
stavlja mali prst u uvo i češe ga, ovako. Mnogo puta sam video kako to radi..."
I tako smo ponovo počeli: sećanja iz druge ruke, pozajmljena isto rija,
jedino školovanje kojeg se sećam. Baniševski je bio jedini učitelj kog sam
pamtila, a moji školski dani trajali su četrdeset osam iscrpljujućih sati, u
zagušljivoj maloj vili u Grinevaldu. Sve se protezalo od svitanja do kasno u
noć, dok me ne zaboli glava i umorim se toliko da nakratko zaspim svaki put

str. 90
kada zatvorim oči. Tada bi Baniševski vikao na mene i grubo me tresao da se
probudim.

Čekali smo, i čekali, celog jutra. Ustala sam u zoru da očešljam kosu na
hiljadu različitih načina, da isprobam svaku haljinu koju imam, da obnovim
porodičnu istoriju još hiljadu puta. Konačno je stiglo podne ugovoreni čas.
Nije preostalo ništa drugo nego da gledam kroz prozor dok je Baniševski
hodao tamoamo, pušeći cigaretu za cigaretom drhtavim rukama i brecajući se
na poslugu i mene.
I njegov i moj život zavisio je od onoga što će se dogodi u sledećih
nekoliko sati.

Crni sanbim zaustavio se na ulici. Istegla sam se da kroz zavese krišom

bacim pogled na putnike u automobilu, ali Baniševski me odmah opomenu
da se udaljim od prozora. Čekala sam kao nervozna učenica, odmah kraj
vrata.
Velika kneginja Olga.
Očekivala sam nešto veličanstvenije, zamišljala sam tijare i svitu. Umesto
toga, ugledala sam krupnu ženu u staromodnoj haljini, koja blago miriše na
ružinu vodicu. Jedina pratnja bio joj je čovek koji se predstavljao kao general
Rađinski, pompezan sredovečan čovek u vojničkoj uniformi, koji je izgledao
kao da bi svakog trenutka mogao pasti pljoštimice od težine medalja na
grudima. Izgledalo je da se on i Baniševski poznaju, a imala sam utisak, po
njihovom ukrućenom zvaničnom pozdravu, da među njima ima i zle krvi.
Kneginja me je pomno gledala i ja sam podnela njeno ispitivanje. Već
sam se navikla na tako temeljno proučavanje. Čak su me i potpuni neznanci
gledali kao da pokušavaju da raskrinkaju kriminalca.
„Vaše visočanstvo", reče Baniševski klanjajući se. „Mogu li da vam
predstavim veliku kneginju Anastaziju."
Činilo se da nije sigurna šta treba da čini. Pokupila sam svoje suknje i
poklonila se, kao što me je Baniševski naučio.
„Tetka Olga", rekla sam.
I tetka Olga je bila njegova ideja.
Na trenutak sam mislila da namerava da me zagrli.
„Da li si to stvarno ti?", prošaputala je.
Sada je trebalo da ja kažem nešto. Baniševski me je i to podučio:
„Molim vas, tetka Olga, čeznem da ponovo vidim svoju baku..." Ili neko

str. 91
slično trućanje. Međutim, laž mi je zapela u grlu.
„Da li si to stvarno ti, dete moje?", ponovi Olga glasnije.
Osetila sam oči Baniševskog na sebi, kako me pritiskaju da ponovim
naučeni tekst. Umesto toga, rekla sam istinu:
„Ne znam." Ako to i nije bio najpametniji odgovor, bar je bio istinit i
jedino što sam mogla da kažem. I tako smo stajale, obe vezanog jezika i
izgubljene, dok su nas posluga, general Rađinski i grof Baniševski posmatrali.

Baniševski nije štedeo na ručku. Sedeo je u svom rivijera flanelskom

odelu, naizgled gordo i bez traga nervoze, dok je posluga užurbano išla oko
stola, servirajući boršč, šašlik i bline. Potrošio je malo bogatstvo na najbolja
francuska vina.
Nisam imala apetit. Hrana mi je padala u stomak kao kamenje.
Olga nije skidala oči s mene. Dok smo jeli, Baniševski joj je saopštio
prečišćenu verziju o tome kako me je pronašao u Šangaju, ali izgledalo je da
ga ona jedva sluša. Kada je završio, ona me upita:
„Dakle, ničega se ne sećate, draga?"
Uopšte nije ličila na strašnu princezu kakvu sam očekivala, pa me je ta
ljubazna i pomalo sentimentalna usedelica razoružala. Bila sam poput
glumice koja je zaboravila tekst.
„Ne, nažalost", rekoh.
„Čak ni ponekih stvari, tu i tamo?"
Ponovo slegnuh ramenima i odmahnuh glavom. Baniševski me je streljao
očima. Lice mu je pobelelo od besa, ali nisam mogla to da uradim: ni zbog
njega, ni zbog nje, ni zbog sebe.
„Sećam se da ste imali malog psa", reče Olga.
„Bio je Tatjanin", rekoh i na trenutak ugledah radostan osmeh na njenom
licu. „Ali mislim da mi je to Andrej rekao."
Izgledao je kao da bi mogao istog časa da skoči preko stola i zadavi me,
tu i tada. Oči su mu bile poput vrha čiode. Olga, naravno, to nije primetila.
„Voleli ste tog psa, zar se ne sećate?"
Odmahnuh glavom.
„Ne, žao mi je."
Razočarano je zaćutala. Na kraju promrmlja:
„Toliko ličite na nju." Zatim dodade: „Toliko ličite na nju, мaлeньkaя."
Malena. Zar me nije i Baniševski tako nazvao? To tepanje mi ništa nije
značilo, ali očigledno je trebalo da mi znači. Pomno me je gledala tražeći neki

str. 92
znak prepoznavanja. Bio je to stari trik. Različiti ljudi primenjivali su ga na
meni koristeći različite reči ili fotografije. Kao da mogu da se ušunjaju i
prepadnu moje sećanje.
„Tako te je zvao otac", reče Olga.
„Moram biti iskrena s vama. Ljudi mi govore da ličim na Anastaziju.
Mnogi. Međutim, ja se ničega ne sećam, baš ničega. Znam da svi tražite neki
znak od mene. Volela bih..."
U grlu mi je zastala knedla. Ustala sam i pobegla iz sobe. Bilo mi je dosta
svega. Bez Anastazije, nisam bila niko i ništa. Svi bi me voleli da sam ona i
odbacili bez razmišljanja da nisam. Nisam to više mogla da podnesem.
Možda je tačno da nisam pokušala da je ubedim, kao što mi je Baniševski
naredio da uradim, ali se ona nekako sama uverila da ja jesam Anastazija. Ne
znam kako bi inače došla do takvog zaključka tog popodneva.

Čula sam iz spavaće sobe kako razgovara s Baniševskim na balkonu.

„Da li je to stvarno ona?", upita ga Olga.
„Što se mene tiče, nikada nisam ni najmanje sumnjao", odgovori on.
„Da li ste se zato njome oženili?", upita ga Olga. Zaista nisam mislila da
ta blaga stara dama može da kaže tako nešto. Skoro sam uskliknula.
„Znam šta mislite o meni, vaše visočanstvo. Ali ja je volim. Voleo bih je
čak i da nije Anastazija, da je seljanka u polju." Velika laž, ogromna,
neverovatna. Pa ipak, takve reči su mu s lakoćom silazile s jezika.
„Međutim, verovatno vam je bilo lakše da je volite imajući u vidu da bi
jednog dana mogla da ponese rusku krunu."
„Nije to bio razlog što sam se oženio njome."
„Volela bih da mogu da vam verujem, Andreju Sergejeviču."
„Vaše visočanstvo, uz dužno poštovanje, ovde nije reč o mojoj
iskrenosti."
Zaista se nadam da nije, pomislih. Ako jeste, onda smo nepovratno
izgubljeni.
„Da li grešim?", zapita se Olga naglas. „Kako je mogla da preživi sama
godinu dana, pa još u Sibiru?"
„Samo ona zna, a odgovor je zaključan negde u njenoj glavi. Međutim,
ono što je učinjeno, ne može se poništiti. Ostaje na nama, koji je poznajemo i
volimo, da okončamo njenu patnju."
Kako ju je glatko uvukao u svoju zaveru.
„Teško je ponovo verovati posle toliko vremena."

str. 93
 „Nije trebalo da bude toliko dugo, vaše visočanstvo. Mnogo puta sam
pisao o ovome vašoj poštovanoj majci. Mogla je da okonča mučenje vaše
jadne nećake kad god je htela."
„Moja majka je tvrdoglava starica", reče Olga. „Ona ne želi da prihvati da
su Nik i deca mrtvi. Možda to zasenjuje ono što joj je pred očima."
„Sada sve zavisi od vas, vaše visočanstvo. Šta mislite da bi trebalo da
uradimo?"
Usledila je dugačka i bolna tišina.
„Što se mene tiče... što se mene tiče, mislim da mnogo liči na nju. Ipak,
želim u to da se uverim. Kad bi samo mogla da se seti nečega. Nečega što bi
otklonilo sve sumnje."
„Šta ćete reći carici majci? Hoćete li ostaviti moju jadnu Anastaziju da
pati bez ljubavi svoje drage porodice?"
Čula sam reči koje nisam sanjala da ću čuti:
„Možete biti sigurni da ćete, po mom povratku, sve čuti neposredno od
carice majke. Vrlo brzo će doći do vašeg susreta. Čini mi se da je već predugo
odlagan."
Nisam mogla da verujem svojim ušima. Iskušenje je konačno završeno.
U očima su joj bile suze kada je otišla. Možda su bile i u mojim. U stvari,
osećala sam se potpuno ravnodušnom, kao da posmatram sebe s druge strane
sobe. Ako sam uopšte išta osećala, onda je to bilo ogromno sažaljenje prema
usedelici koja je došla po nalogu majke tiranke da nade porodicu nepovratno
izgubljenu za obe.
Da li sam stvarno poznavala ovu tužnu i ljubaznu ženu u onom drugom
životu? Možda će se jednog dana mračna i nečujna kapija moga sećanja
ponovo otvoriti i dozvoliti mi da udem u svoje izgubljeno biće. Do tada, ljudi
poput moga supruga i starih usedelica kao što je Olga, biće vratari moje duše.
Dok smo stajali na pragu, ona me je pogledala veoma tužno i onda,
iznenada i bez upozorenja, zagrlila. Zagrljaj je trajao samo trenutak, ali bio je
dovoljno dug da osetim njene vrele suze na svom obrazu. Zatim je duboko
uzdahnula i izjurila na vrata. General Rađinski oprostio se žurno i jurnuo za
njom.
Oboje smo dugo stajali tamo. Pitala sam se šta će moj muž učiniti. Nisam
poslušala njegova uputstva, a ipak sam postigla rezultat za kojim smo oboje
žudeli. Na kraju mi nije ni čestitao niti me je ukorio. Možda ni on nije mogao
da poveruje u ono što se dogodilo. Jednostavno se okrenuo, ušao u radnu
sobu i lagano zatvorio vrata za sobom.

str. 94
 Dvadeset četvrto poglavlje
MAJKL

Marka je nastavila svoj vrtoglavi slobodan pad; prodavci su najpre

menjali cene svakog dana, a zatim svakog sata. Omiljena pesma u noćnim
klubovima bila je: Sutra biće kraj sveta.
U našoj kancelariji bio je jedan jadnik, stari Jirgen, koji je živeo sa ženom
u malom stanu kraj Tirgartena. Bio nam je vozač i prevodilac, odgovarao na
telefon i raznosio poruke. Dvojica sinova poginula su mu u ratu, a treći je
izgubio nogu i nije mogao da radi; zato je bio ponizno zahvalan za posao.
Inflacija je bila tako neobuzdana da smo morali da mu plaćamo svakog dana;
stavljali smo svežnjeve maraka u vreću, on bi je zgrabio i istrčao iz kancelarije
da potraži nešto da kupi, bilo šta: neodgovarajuće cipele, čarape, satove s
kukavicom, jednom čak i polovan bicikl, bilo šta što može da drži vrednost i
kasnije posluži za trampu.
Imao je više od šezdeset godina, a prethodno je radio kao profesor na
univerzitetu. Penzionisao se sa sto hiljada maraka ušteđenih za starost. Tri
meseca kasnije, za to nije mogao da kupi ni tramvajsku kartu.
Pod vlažnim, crnim drvećem Tirgartena, seljačići isterani iz svojih sela
tražili su posao i smrzavali se noću na klupama, a tuberkulozne kurve
cvokotale su u alejama iza Kajzera Vilhelma.
To je bio Berlin u zimu 1923.
Sutra biće kraj sveta.

Dok je ledena kiša ravnomerno kapala s tendi na trotoar, sedeli smo u

Jostiju, zgrčeni u kaputima. Nekoliko jadničaka žurno je prošlo pognutih
glava, skupljeni pod kišobranima. Bio je decembar, prva stanica na ovom
beskrajnom putovanju zvanom berlinska zima.
Grejao sam ruke obuhvativši šolju sa surogat kafom.
Nekoliko posetilaca održavalo je život kakav pamte od pre rata, stoički
žvačući čajne kolačiće od smrznutog krompira i pušeći havane zamotane u
kupusove listove umočene u nikotin.
Obećao sam sebi da je neću ponovo videti. Ali jednog dana, kao iz vedra
neba, pozvala me je i pitala da li možemo da se sastanemo. Trebalo je da
kažem ne. Ali nisam mogao.
„Izgledaš umorno", rekoh.

str. 95
 Srknula je kafu i uz grimasu dodala još dve kašičice šećera.
„Andrej ima ljubavnu vezu."
Šta je trebalo da kažem? Da li je bila ljuta, ili povređena, ili joj je možda
laknulo? Naravno, znao sam za njegov način života još u Šangaju. Voleo je
kokain, da se oblači u žensku odeću i sodomiju, ne obavezno tim redom. To
se uvek događa kada ljudima dozvolite da se pare s rođacima i date im
mnogo novca i slobodnog vremena.
„Da li je muškarac ili žena?" rekoh.
„Mislim da voli da bude oboje."
„Žao mi je."
„Zašto? Zašto ti je žao? Ti si posredovao u dogovoru."
„Mislio sam da ti pružam priliku za bolji život."
Gledali smo se netremice. Ona je prva skrenula pogled.
„Verujem da si mislio da radiš ono što je najbolje, za nas oboje."
„Šta je s caricom majkom?", pitao sam je. Trebalo je da poseta bude tajna,
ali za nju se raščulo u celom Berlinu već posle dvadeset četiri sata.
„Ni reči. Prošle su dve nedelje."
„Biće dobro."
„Ne znam da li će. Nestaje mu novac. Jedva da je nešto ostalo u kući, sad
prodaje sve ispod naših nogu."
Tad sam shvatio zašto me je pozvala. Ponovo je tražila svog belog viteza.
„Ne moraš da ostaneš s njim", rekoh kao iz topa.
„A kuda da odem?"
„Mogao bih opet da ti pomognem."
„A zašto bi?
„Zarad dobrih starih vremena."
Osetio sam punu snagu njenih ledenoplavih očiju.
„Kako bi to uradio?" rekla je i ja sam shvatio da sam upravo dozvolio
Anastaziji da se vrati u moj jednostavan život.
„Mogu da ti nabavim papire. To je sad lako. Samo treba podmititi nekog
službenika u odgovarajućem odeljenju. U Nemačkoj se sve može kupiti samo
ako znaš s kim da razgovaraš."
„A onda?"
Promešao sam kafu. Da, i šta onda?
„Moram da se vratim u London krajem meseca. Ovo je bilo samo
privremeno radno mesto. Mogla bi da pođeš sa mnom." Lagao sam da moram
da se vratim u London, ali zvučalo je dobro.

str. 96
 Ona odmahnu glavom.
„Zašto da ne, dođavola? Brinuću o tebi." Nisam mogao da verujem da
sam baš to rekao. Ali u tom trenutku sam je želeo više nego što sam ikada
nešto želeo. Toliko o nastavku mog mirnog života.
„Želiš da me ponovo spaseš?"
„Tako nešto."
„Poslednji put kada si me spasao, završila sam u Berlinu s muškarcem
koji spava s mladićima u haljinama."
Znao sam šta želi da kaže. Naravno. Čekaće na caricu majku u Danskoj,
sačekaće najavu koja bi ipak mogla doći iz Kopenhagena. Ne želi ponovo da
je izvlače iz blatnjave reke. Želi da bude Anastazija, ruska princeza, velika
kneginja.
Popio sam kafu. Kiša na Kurfirštendamu pretvorila se u susnežicu.
„Šta će biti ako ta luda starica u Danskoj bude rekla da ti nisi Anastazija?"
,,A hoće li to reći?"
„Ne znam."
„Ni ja. Moram saznati."
Pogledah na sat.
„Zašto si me zvala?"
„Bio mi je potreban razgovor. Ti si jedini pravi prijatelj kog imam."
Ne znam, možda je to i iskreno mislila.
„Moram da idem."
Ona ispruži ruku i stavi je na moju.
„Hvala ti, Majkle."
„Za šta?"
„Za sve."
Nisam znao da dodir ruke može izazvati tako duboko sažaljenje. Želeo
sam da se ova priča drugačije završi.
„Treba nešto da znaš", rekoh. „Novac koji mi je tvoj verni muž dao. Nije
bio za mene."
„Ma nemoj mi reći. Tvojoj bolesnoj majci bila je potrebna operacija."
„Ne. Tvoji prijatelji iz taksi kluba tražili su da im ja nadoknadim štetu."
„Hiljadu dolara?"
„Da, hiljadu dolara koje nisam imao."
Ona preblede i ja osetih zadovoljstvo zbog toga. Mogao sam sada da
odem i ostavim je da se oseća loše zbog šale o bolesnoj majci. Želeo sam da

str. 97
zna da nisam bez časti, bez obzira na to što čoveku poput mene ona ništa ne
znači.
„Oprosti", reče. „Nisam znala."
„Nisi znala jer nisi pitala", rekoh. Osetivši da smo najzad izmirili račune,
ustao sam i otišao.

str. 98
 Dvadeset peto poglavlje
ANASTAZIJA

Ž ivot je pravičan; bez obzira na to šta ljudi govore, uvek vam da priliku

da birate. Mogla sam umreti od gladi ili postati prostitutka; to je bio jedan od
izbora. Mogla sam da se vratim starom životu taksi devojke ili da se udam za
potpunog neznanca i postanem zavisna od njegovog milosrđa i strpljenja. Eto
i drugog izbora koji sam dobila. Mogla sam i da ostavim sve da bih otišla s
drugim muškarcem, da sve stavim na sreću u ljubavi i bacim kockice, ili da
ipak igram na to da ću postati princeza.
Eto i trećeg izbora. I ja sam izabrala. Međutim, nisam bila spremna za
tugu koja mi je stegla srce kao pesnica dok sam gledala kako moj visoki
zgodni Amerikanac podiže kragnu, da se zaštiti od decembarske kiše, i
zauvek odlazi iz mog života.
Naša kuća ostala je skoro gola; jedva da je preostalo nešto malo
nameštaja, a na tapetima su se videli svetli pravougaonici, spomen na mesta
gde su nekada bile slike. U svim sobama bili su goli podovi. U kući je bilo
ledeno hladno, a iz podruma se dizao vonj truleži i vlage.
Dok sam ulazila, naša služavka, lica izbrazdanog suzama, žurno je
silazila niz stepenice u šeširu i kaputu.
„Ilsa?", rekoh.
Odgurnula me je da prođe.
„Ne vraćam se više, visočanstvo", reče i ode.
Ilsa je bila poslednja od posluge. Protumačila sam da njen odlazak znači
da joj je rečeno da više nema novca čak ni za njenu platu. Pogledah po sobi.
Nije bilo vatre u kaminu jer nije bilo novca za ugalj ili drva, niti je bilo nekoga
da je upali i kad bi bilo nečega za ogrev.
Kako smo se brzo navikli na privilegije, pomislih. U Šangaju sam jela na ulici
i smatrala se srećnom kad mogu da prenoćim u krevetu. Sada sam brinula što
nema nikoga da mi donese vruću čokoladu.
Muža sam našla na spratu u spavaćoj sobi, kako bulji kroz prozor u
prljavu maglu nad borovom šumom. U ruci je držao bocu s votkom.
Bio je potpuno pijan i zloban.
„Gde si bila?", zarežao je.
„Mislila sam da si u Bad Rajhenhalu."
„Pitao sam gde si bila!"
str. 99
 Bojala sam ga se kada je takav. Zadržala sam kaput na sebi i pogledala
prema vratima.
„Pila sam kafu s Natašom."
„Ti si obična lažljivica!", rekao je.
Nisam mogla da progovorim.
„Šta je, maca ti pojela jezik?", zahtevao je odgovor.
„Išla sam... u Tirgarten."
„Sama?"
„Ne moram ti reći s kim sam bila. Nisam tvoje vlasništvo."
„Naravno da jesi. Bez mene bi se smrzla na ulici."
Naravno, on je to mislio i bukvalno. Naši venčani dokumenti bili su kod
njega, ja ih nikada nisam ni videla. Bez njih bih bila na početku, bez
dokumenata, bez identiteta, bez novca i skloništa.
Bio je potpuno u pravu. Jesam bila njegovo vlasništvo.
„Bila si s onim Amerikancem!", dreknuo je.
Snažno me je ošamario. Šamar je bio užasan, otvorenom šakom i
divljačkom snagom muškarca. Zazvonilo mi je u glavi.
Znala sam šta će se sledeće desiti pa sam se okrenula i pojurila ka
stepenicama. Pošao je za mnom, ali bio je pijan i spor. Čula sam ga kako viče,
ali već sam izašla kroz vrata i potrčala.

Uveče se kiša pretvarala u led, a susnežica u sneg. Ugledah hrpu krpa

ispod železničkog mosta najverovatnije leš. Možda i jedan od onih kojima
sam dala novac. Na tramvajskim šinama blistao je led.
Dok sam se penjala uz stepenište ka Natašinom stanu, moj dah je stvarao
bele oblačke na ledenom vazduhu. Naslonih se na vrata i pokucah.
Umotala se u nekoliko kaputa, obukla ih je jedan preko drugog, a lice
zabradila maramom. Shvatila sam da svoj stan ne može da greje čak ni usred
zime. Oko očiju je imala ljubičaste kolutove. Bila je bolesna.
„Vi", reče ona.
„Mogu li da uđem?"
Ona stade po strani. Bez osmeha. Bez vaše veličanstvo ovoga puta.
Posmatrala me je s vrata. Nosila je rukavice bez prstiju i preznojavala se čak i
u ovoj ledenici.
„Niste dobro", rekoh. „Potreban vam je doktor."
„Ko danas može da priušti doktora?" Odmeri me pogledom. „Šta radite
ovde?"

str. 100
 „Nemam nigde drugde da odem", rekoh i htedoh da joj kažem za
Baniševskog.
„Izbacio vas je? Znala sam da će to uraditi."
Ponovo sam bila posmatrač vlastitog života. Nataša je znala nešto što ja
nisam, a ja sam se odmah spremila za još loših vesti.
„Ne želi da vas vidi. Je li vam rekao to?"
Nataša je sa uživanjem prenela najgoru moguću vest. Olga se trudila, ali
carica je odbila da uvaži njeno mišljenje. Ili se možda Olga predomislila
negde na putu od Berlina do Kopenhagena. Kakva god da je istina, velika
špekulacija Baniševskog beznadežno je propala.
Osetila sam kako se ljuljam na nogama.
„Vi ste sada u istom položaju kao i mi", reče Nataša sa zlobom u glasu.
„Više niste tako uzvišeni i moćni."
„Nataša, ja..."
„Šta ćete da radite? Više nećete moći da živite u onoj otmenoj vili. Bićete
baš kao i mi ostali. Još i gore." Ona se nagnu bliže, tako da osetih njen vreo,
neprijatan dah. „Znate, nema posla. Sve smo pokušali."
„Mislila sam da ste mi prijateljica."
„Ja sam mislila da ste vi velika vojvotkinja."
Onda me izgura nazad u hodnik i zalupi vrata.

Vrata na kući njihala su se otvorena na vetru. U hodniku se belasala srča

na podu; prepoznala sam ostatke boce od votke razbijene o zid. U salonu je
jedna zavesa visila nakrivo s karnišne.
Ušla sam bez straha. Odlučila sam da me ovaj groteskan čovek više neće
zastrašivati. Popela sam se uz stepenice. Bilo je mračno, a soba je bila studena.
Prišla sam stolu kraj prozora i upalila lampu.
„Dakle, vratila si se", reče on. Ja se okrenuh. Sedeo je u fotelji, s bocom
toplog francuskog šampanjca u desnoj ruci, kao da slavi. Usne su mu bile
vlažne i zaplitao je jezikom dok je govorio.
Šta sam uradila? Imala sam više dostojanstva kao taksi devojka nego kao
žena ovog čoveka.
„Jesi li čula novost?", upitao je. „Matora krava u Danskoj proglasila te je
varalicom. Toliko o tvojoj ljubljenoj babuški."
„Ja nikada nisam tvrdila da sam Anastazija. To je bila tvoja priča. Ti si mi
rekao da sam ona."
„Da si učinila kao što sam ti rekao, mogli smo uveriti onu debelu kučku.

str. 101
Sada si sve upropastila."
„Uopšte nije bitno šta sam ja uradila. Oni su tu odluku odavno doneli."
Pokušao je da ustane iz fotelje.
„Sve je nestalo, znaš. Novac. Sve sam prodao da bih te izdržavao, a
kakvu zahvalnost dobijam za to?"
„Ti si to činio za sebe, a ne za mene."
„Pretpostavljam da će mi dopustiti da budem konobar u Dvoglavom orlu."
Pri trećem pokušaju, uspeo je da ustane iz fotelje, ali je posrnuo. „Vaše
visočanstvo", reče i pokloni se, rugajući se.
Teturao se, odbijao od zida i ušao u radnu sobu. Pitala sam se šta da
radim i kuda da idem. Nisam mogla ostati ovde. Pomislih na Majkla; na
Majkla koji me je već jednom spasao; na Majkla koji me je, u stvari, spasao
dva puta, ako računamo i isplatu gangsterima koji su me tražili u Šangaju; na
Majkla koji se misteriozno ponovo pojavio u Berlinu baš kad se kriza u mom
novom životu zaoštrila. Majkla, jedinog prijatelja kog imam na celom svetu.
Baniševski se ponovo pojavio na vratima radne sobe, držeći pištolj u
jednoj ruci i punu šaku metaka u drugoj. Ispustio je nekoliko na tepih dok je
pokušavao da napuni prastari revolver.
„Šta to radiš?"
„Postoji samo jedan častan izlaz", rekao je, a verujem da se to odnosilo na
oboje.
Uspeo je nespretno da stavi nekoliko metaka u ležište i zatvori ga. Već je
podizao revolver kada sam mu prišla s bocom šampanjca.
Međutim, bilo je prekasno. Zurila sam u crni otvor i čula vrisak „Tata!" iz
vrlo velike daljine. Pritisnuo je okidač. Odjeknulo je strašno škljocanje kada se
udarna igla spustila u prazno ležište. Zamahnula sam bocom najjače što sam
mogla i pogodila ga bočno u glavu. Pao je kao kamen i udario glavom u ugao
kamina. Čula sam kako krckaju kosti.
Boca se nije razbila, što me je zapanjilo. Izgleda da sam ga pogodila
dnom. Podigla sam je s poda, da budem spremna kada ustane i ponovo krene
ka meni. Međutim, nije se pomerao.
Revolver je ležao na podu kraj njegovih nogu. Odgurnuh ga nogom.
Ležao je poluotvorenih očiju. Tamna krv već se skupila u baricu koja se
širila po parketu. Telo su mu potresali snažni trzaji.
Nisam znala šta da radim. Samo sam želela da trčim i trčim. Ali kuda?
Ukočih se od straha i ispustih bocu: bio je to nesrećan slučaj, ni u kom
slučaju nisam nameravala da ga povredim. Pitala sam se da li će mi iko

str. 102
poverovati.
Otvorila sam novčanik i našla Majklovu vizitkartu s brojem Rojtersa u
Berlinu. Okrenula sam broj i, dišući polako, pokušala da kontrolišem glas.
Kada se neko javio na telefon, iznenadila sam se kako sam uspela da
zvučim smireno.
„Halo", rekla sam, „ovde grofica Anastazija Nikolajevna Baniševska.
Želela bih da govorim s Majklom Šeridanom. Molim vas, recite mu da je
hitno."

str. 103
 Dvadeset šesto poglavlje
MAJKL

Radio sam do kasno u kancelariji i kucao još jednu priču o Pivničkom

puču u Minhenu. Javili su mi da me traži Anastazija. Bila je prilično smirena,
ali je zahtevala da odmah dođem u njenu vilu u Grinevaldu. Nije mi
pomenula razlog, samo je rekla da je hitno.
Šta sam mogao da uradim? Shvatio sam da je očajna.
Kada sam stigao tamo, kuća je bila u mraku, a ulazna vrata širom
otvorena. Unutra je bilo hladno kao i napolju, video sam svoj dah čak i u
hodniku.
„Anastazija!"
Nije bilo odgovora. Osvrnuo sam se; osetio sam kako mi se diže kosa na
potiljku. Setio sam se intervjua: ogromne pozlaćene slike na zidovima, vaze,
antički kipovi. A tad sam zatekao skoro golu kuću: nestali su čak i tepisi, kao i
većina nameštaja.
„Ana!"
Popeh se uz stepenice. U spavaćoj sobi gorela je jedna svetiljka. Razaznah
žensku siluetu u fotelji pored prozora.
„Majkle", reče. „Znala sam da ćeš doći."
Na podu pored kamina ležalo je telo muškarca. Upalih svetlo.
„Isuse Hriste!"
Nije bilo sumnje da je mrtav. Lice mu je poplavelo, a oči dobile onaj
mutan sjaj kakav imaju haringe na ribljoj pijaci. Krv mu se zgrušala oko glave
u guste tamnocrvene ugruške koji su svetlucali u kosi.
Skljokah sam se na ivicu kreveta. Sedeli smo tako nekoliko minuta ne
govoreći ništa. Pokušao sam da razmišljam.
„Šta se, dođavola, desilo?", upitah konačno.
„Pošao je prema meni s revolverom."
Bila je neobično smirena. To me je podsetilo na noć u Šangaju, kada sam
je čuo kako govori u snu. Mislim da smo oboje bili u šoku; nismo se obazirali
na njenog mrtvog muža na podu, koji je ležao kao prostirka koja je skliznula s
naslona stolice.
Osetih da petom dodirujem nešto tvrdo. Pogledao sam dole i video
revolver na tepihu između mojih nogu. Vođen nekim nerazumnim nagonom,
gurnuh ga cipelom dalje pod krevet.

str. 104
 „Šta želiš da uradim?", rekoh.
„Ne znam."
„Čime si ga udarila?"
„Bocom šampanjca."
Dakle, na kraju mu je piće došlo glave, pomislih i zlurado se nasmejah.
Anastazija me pogleda oštro, ali ne reče ništa.
Priđoh telu i nagnuh se da pogledam izbliza; pazio sam da ništa ne
dodirnem. Na desnoj slepoočnici zjapila je duboka razderotina koja se
pružala sve do kose; međutim, to nikako nije moglo da ga ubije. Zadnja
strana glave ležala mu je na ivici kamina i krv je većinom poticala odatle. Na
lobanji je bio veliki ljubičasti otok, poput modrice, a malo tečnosti i krvi curilo
je iz levog uva.
U svom poslu video sam mnogo mrtvih ljudi, a i fotografisao sam
poprilično leševa, naročito posle uličnih nereda u Šangaju; Isuse, u hladnim
berlinskim jutrima čak sam prekoračio nekoliko leševa na putu do posla. Ali
Baniševski je bio prvi mrtvac kog sam poznavao za života i to me je
uznemirilo.
Ustadoh.
„Dakle, ode izvor prihoda."
„Šta da radim, Majkle?"
Ili, bolje rečeno, šta ćeš ti da uradiš, Majkle? Ako imaš imalo razuma,
odmah ćeš izaći odavde. Šta će berlinska policija uraditi? Ona je poznata kao
nepouzdana. Na kraju krajeva, Baniševski je samo izbegli Rus, a šta je jedan
Rus manje ili više u Berlinu? Ionako se davi u izbegli cama Hoće li oni
prihvatiti Anastazijinu verziju događaja; ili će zauzeti pruski stav da mrtav
muž, čak i onaj koji drži napunjen revolver, vredi više od uplašene žene? Ona
će sigurno ići u zatvor zbog ovoga. Pitanje je samo da li će je obesiti?
Shvatih da je ovo bogom dana prilika za njene neprijatelje, i u Nemačkoj i
van nje, da je se reše. Ne bih mogao da dokažem da će vojvoda od Hesena
pokušati da se umeša u policijske postupke ili sudove u Berlinu; ali bio sam
prokleto siguran da bi mogao ako poželi.
A šta je sa mnom? Ako joj pomognem, postaću saučesnik.
„Gde je posluga?", upitah.
„Mislim da u svi otišli. Nismo imali novca da im plaćamo. Ili ih je oterao,
ili su sami otišli."
„Kada će primetiti da ga nema?"
„Ima prijatelje svuda... ne znam... svakog petka ruča u Dvoglavom orlu."

str. 105
 „Dakle, u najboljem slučaju, za dva dana." Ni približno dovoljno
vremena da je izvedem iz Berlina. „Zna li iko za tebe i mene?"
Ona odmahnu glavom.
Ako nestane, oni će misliti da je pobegla iz Berlina. To bi bilo logično. Ko
bi pomislio da bi neki američki novinar rizikovao karijeru i slobodu radi
Ruskinje koju nije video dve godine?
„Ne moraš mi pomoći", reče ona.
„Zašto si me onda zvala?"
„Nemam kog drugog."
„Poslednji na spisku, je li?" Pokušavao sam da razmišljam, ali nije išlo.
Na kraju se sve svodi na instinkt. „Uzmi kaput i spakuj nekoliko stvari",
rekoh. Ona bez reči ustade i ode u spavaću sobu. Osvrnuh se po sobi i zapitah
da li da razmestim stvari za policiju: možda da stavim revolver Baniševskom
u ruku, položim mu bocu pored glave, da preuredim scenu tako da je i
najgluplji pruski istražitelj odmah razume.
Odlučih da sve ostavim kako jeste.
Anastazija je izašla iz spavaće sobe s kaputom, rukavicama i malim
kožnim koferom.
„Na ovoj hladnoći, proći će dosta pre nego što počne da zaudara", rekoh
razmišljajući glasno.
Anastazija zadrhta. Zagrlio sam je i držao, ali ona je samo ukočeno
stajala. Mogao sam isto tako da pokušam da utešim žarač u kaminu.
„Biće sve u redu", rekoh.
„Nikada ništa neće biti u redu", odgovori mi ona, što je, po meni, bila
suviše sumorna procena situacije. Grof Andrej Sergejevič Baniševski nije
nikakav gubitak za svet. Pretpostavljam da će nedostajati transvestitima i
prodavcima kokaina. Međutim, činilo mi se da su pravi problem predstavljale
logistika i ekspeditivnost.

Žena se može obući u mušku odeću, ali retko koja žena može hodati i
govoriti kao muškarac. Priznajem, tog leta sam na Kurfirštendamu video
nekoliko osoba za koje nisam bio siguran, ali, u celini, uz dobro osvetljenje i
razumnu trezvenost, žena u muškoj odeći skoro će svakome uvek izgledati
baš tako.
Ni Anastazija nije uspevala da prekrši to pravilo.
Sedela je na drugoj strani vagona, u odelu, s krutim okovratnikom,
čarapama s tartan šarom i pažljivo izglancanim crnim cipelama. Kosa joj je

str. 106
bila kratko podšišana, s urednim razdeljkom na stranu, ali namera nije bila da
toliko liči na muškarca koliko na maloletnog mladića kog možete pokupiti za
kutiju cigareta u klubovima iza Kajzera Vilhelma. Čitala je Der cajtung i
pokušavala da imitira mušku aroganciju, ali u njoj nije bilo apsolutno ničeg
muževnog. Kao prvo, kosti su joj bile suviše nežne, a na prstima nije imala
malje i, zaboga, i bez šminke je bila previše lepa čak i za homoseksualca.
Još jedan čovek, po izgledu bi se reklo poslovni putnik, pridružio nam se
u vagonu prve klase na stanici kod zoološkog vrta. Netremice nas je gledao.
Pokušao sam da se ne obazirem na njega, ali kada sam konačno podigao
pogled, uputio mi je ljigav osmeh, da mi stavi do znanja da i on ima sličan
razvratan ukus. Mislio je da je Anastazija moja muška prostitutka. Ipak smo
više ličili na perverznjake nego na begunce.
Mora da je i kondukter pomislio isto, ali za razliku od mog saputnika, on
je pripadao staroj pruskoj školi i izgledalo je kao da želi da mi pljune ispred
nogu.
Anastazija spusti novine. Svi bulje u nas, oblikovala je reči usnama. Misle
da sam peder. Isto misle i za tebe.
Da me je samo otac tada video. Sećam se kada sam imao deset godina, a
on smatrao da previše vremena provodim čitajući knjige. Jedne noći, dok sam
budan ležao u krevetu, čuo sam ga da pita moju majku: Da li je naš sin peder?
Sledećeg dana našao sam najvećeg klinca u ulici i udario ga po nosu.
Dečak se zvao Džoi Moreti. Džoi je samo buljio u mene s nevericom na licu.
„Zašto si to uradio?", pitao je. Umesto odgovora, udario sam ga ponovo i
gledao kako mu iz nosa cure dva mlaza krvi. Podigao je ruku do lica. Kada je
ugledao krv, njegov izraz postao je daleko normalniji.
Zamalo da me ubije batinama: nekoliko udaraca desnom nogom i već
sam ležao nauznak na trotoaru. Onda je skočio na mene i nastavio da me
udara dok se nisam onesvestio. Kada sam se odvukao kući, lice mi je ličilo na
sirov hamburger. Moj stari je podigao pogled s Vol strit žurnala i upitao me šta
se desilo. Rekao sam mu da sam izazvao tuču s nekim klincem i da sam
pobedio. On mi je rekao dobar dečko i nastavio da čita novine.
Otac je prestao da brine da sam peder, a ja sam se vratio knjigama.
Ali takav je bio moj stari: to je bio poslednji put da sam pokušao da
dobijem njegovu pohvalu. Dobio sam batine, a on čak ni novine nije spustio.
Želeo je da budem kao i moj stariji brat, student s najvišim ocenama zato
namerno nisam ništa postigao na koledžu; želeo je da udem u porodičnu
firmu, a ja sam mu rekao da ide dođavola i zaposlio se u nekim bezveznim

str. 107
novinama u Nju Džersiju.
Mislim da se između Anastazije i mene stvorila neka čudna veza: ona je
tugovala za prošlošću koju nema, a ja zato što imam prošlost od koje ne mogu
pobeći. I eto, oboje smo se našli u železničkom vagonu s pruskim
kondukterom koji misli da smo pederi. Ako pogledate pažljivo, ispada da u
svemu postoji paralela.
Voz se izvukao iz stanice i počeo polako da napreduje kroz unutrašnjost.
Pokušavao sam da čitam novine i, dišući duboko, da se smirim. Nekoliko sati
do granice; sledećeg jutra probudićemo se ili u Francuskoj ili u berlinskom
zatvoru.
„Imate li vatre?" Naš saputnik nagnu se prema meni s cigaretom u
ustima. Bio sam siguran da u džepu ima barem kutiju šibica i da je ovo samo
konverzacijski potez. Ipak sam mu zapalio cigaretu.
„Vi ste Rus?", upita me na nemačkom.
„Amerikanac."
„A, Amerikanac!", reče kao da to sve objašnjava. „Radite u Berlinu?"
Klimnuh glavom i vratih se novinama. Nadao sam se da će ga to
odvratiti, ali postoje i ljudi koji ili ne primećuju gestove, koje svi mi ostali
poštujemo, ili ih primećuju, ali se namerno prave da ih ne vide.
Mislim da je bio znatiželjan zbog Anastazije. Gutao ju je pogledom.
„Zovem se Petrovski, Sergej Petrovski", reče iako se ne sećam da sam ga
bilo šta pitao. „Emigrant sam, da? Morao sam da pobegnem iz Rusije posle
Revolucije. Sada imam restoran u Tauencinovoj ulici."
Dao sam sve od sebe da izgleda kao da se dosađujem. Ponovo sam
pogledao na sat iako još nismo izašli ni iz predgrađa Berlina.
„Vaš prijatelj ne govori mnogo", reče Petrovski bacivši još jedan gladan
pogled ka Anastaziji.
„Ko je ovaj dosadni stari prdonja?", reče Anastazija a da nije ni podigla
pogled s novina, savršeno igrajući svoju ulogu. Razmaženo derište s bogatim
mentorom.
Čuo se oštar udah kada je Petrovski shvatio da mu je uputila smrtnu
uvredu. Pogledao me je tražeći izvinjenje ili objašnjenje, ali pošto nije dobio ni
jedno ni drugo, ogorčeno je pogledao Anastaziju i nastavio da čita novine.
Spustio sam joj ruku na koleno, izigravajući prisnost koju nisam osećao.
Naša ljubavna avantura nikada nije otišla dalje od one prve noći, od pijanog
petljanja za dvadeset dolara, s neočekivanom napojnicom od osamdeset
dolara. Mogao sam je imati kad god sam hteo. Kako bi me mogla odbiti posle

str. 108
svega što sam učinio za nju? Međutim, i u Berlinu, kao i u Šangaju, sklopio
sam pakt sa sobom; ako me Anastazija ikada pozove u krevet, to mora biti
zato što me tamo želi, a ne zato što ne može da me odbije. Nisam želeo njenu
zahvalnost. Hteo sam da me želi kao što ja želim nju.
Petrovski je uporno gledao moju ruku na Anastazijinoj nozi.
„Vaš prijatelj je vrlo lep", reče pokušavši ponovo da počne razgovor.
Anastazija mahnu novinama iznervirano.
„On nije Nemac, zar ne?"
Odmahnuh glavom.
„Rus sam", reče Anastazija iza Der cajtunga, „iz plemićkih krugova. I ne
zanima me šta kaže Lenjin, ja se i dalje ne mešam s nižom klasom."
Njegovo lice dobi boju kuvane cvekle. Posle toga je odustao i vratio se
novinama. Pokušao sam da se ne smejem.
U Midelburgu je izašao, a ušla je policija.
Videli smo uniforme dok je voz ulazio u stanicu. Pogledah Anastaziju, ali
nijedno od nas ne progovori. Spustih prozor i nagnuh se kroz njega. Vazduh
je bio leden. Kroz paru iz kotla video sam kako se dvojica policajaca penju u
poslednji vagon, a prati ih čuvar vagona. Zatvorih prozor i ponovo sedoh.
„Misliš li da traže nas?", šapnu Anastazija.
Odmahnuh glavom.
„To je redovni pretres", rekoh, ali nisam bio tako siguran u svoje reči.
Voz ponovo zatutnja. Vratih se svojim novinama i pustih Anastaziju da
misli da se ne brinem. Skrivao sam je u svom stanu dve nedelje posle ubistva.
Sigurno je i ne traže? Tih dana Rusi su u Berlinu umirali kao muve.
Čuh kako se otvaraju vrata našeg vagona. Spustih novine i pogledah niz
hodnik.
„Jesu li to oni?", šapnu Anastazija.
Klimnuh glavom.
„Šta ćemo da radimo?"
„Samo ćemo sedeti ovde i čitati novine."
Išli su hodnikom, ulazili u svaki odeljak i proveravali dokumente.
Mora biti da je to uobičajen postupak. Naravno, vest o smrti grofa Ba
niševskog pojavila se u svim novinama dan nakon što su našli njegovo telo.
Čak su me pozvali u glavnu policijsku stanicu da odgovorim na pitanja o
svom odnosu s njim. Međutim, senzacionalno ubistvo nekog beznačajnog
ruskog grofa nije moglo dugo da drži pažnju javnosti, dok se u Minhenu
sudilo Hitleru i Ludendorfu, a Francuzi se spremali da okupiraju Rursku

str. 109
oblast.
Imao sam dva nova pasoša u džepu sakoa. Dao sam dedin pečatni prsten
za njih. Brzo ću saznati da li sam za porodično nasledstvo dobio
odgovarajuću vrednost.
Policija je stigla do susednog odeljka, a voz je već dostigao svoju
maksimalnu brzinom u pruskoj ravnici. Nije bilo izlaza. Anastazija ustade i
ode do vrata. Možda je pomislila da se provuče pored njih u hodniku.
Uhvatih je za članak na ruci i rekoh:
„Nemoj!"
„Traže mene."
„Ne, ne traže te. Sedi!"
„Ne mogu jednostavno da čekam da dođu i uhapse nas."
„Neće nas uhapsiti. Opusti se."
U tom trenu napolju izbi gužva. Jedan muškarac istrča iz odeljka, dva
policajca mu viknuše da stane, a onda pojuriše za njim.
Anastazija me pogleda i osmehnu se.
„Bio si u pravu", promrmlja. „Ponovo si me spasao."

Bili smo udaljeni samo deset minuta od granice. Odustali smo od šarade
s novinama. Anastazija je nemirno lupkala nogom, a na gornjoj usni skupile
su joj se graške znoja.
„Šta će se dogoditi kada stignemo u London?", pitala je. „To zavisi od
tebe."
„Zašto sve ovo rizikuješ zbog mene, a nikada ne tražiš ništa zauzvrat?"
„Znaš odgovor na to."
Čuli smo struganje metala. Mašinovođa je pritisnuo kočnice i voz poče
da usporava. Spremio sam pasoše, moj pravi i njen veran falsifikat. Službenik
u nemačkoj ambasadi osigurao je svojoj porodici prihod za najmanje godinu
dana kada ga je prošvercovao za mene. Rekao je da je pasoš dovoljno dobar
da je izvede iz Nemačke, a možda čak i da je uvede u Englesku. Nisam
razmišljao dalje od toga.
Voz je usporio kod znaka za zaustavljanje. Bili smo na granici. Zadržali
smo dah.

str. 110
 TREĆI DEO
London i Sverdlovsk, 1924.
Dvadeset sedmo poglavlje
ANASTAZIJA

Oećam se čudno mi je što čujem sebe kako to kažem, sećam se carinika

u Doveru, u mojoj glavi njegove crte lica jasne su kao lik ljubavnika: čuperak
dlaka pod bradom, koji je promašio prilikom brijanja; zaglađen pramen crne
kose ispod kape uniforme, mali mladež iznad desnog oka. Uzeo je moj pasoš s
grubom formalnošću i zatim me pogledao u oči. Malaksala sam, kao neko
noćno stvorenje kraj plamena. Znala sam da prozire moju jadnu krinku i zna
da su moji dokumenti falsifikovani. Može da me izvuče iz reda i vrati
berlinskoj policiji, na suđenje za ubistvo. Zamislila sam sivo zatvorsko
dvorište, sveštenika u crnoj odeždi, debeli smeđi konopac.
Umesto toga, on je overio stranicu, vratio mi pasoš i rekao:
„Dobro došli u Englesku, gospodine!" Dao mi je znak rukom da prođem
kroz barijeru i posvetio se sledećoj osobi u redu. Kao da se reflektor ugasio.
Videla sam da Majkl čeka s blagim osmehom na licu, kao da je krijumčarenje
kriminalaca u bekstvu preko granice za njega rutina.
Morala sam sama da nosim svoj kofer do voza.
Stigli smo na stanicu Voterlu u hladno zimsko veče. Zakoračila sam na
peron. Posmatrala sam kako se para iz lokomotive kovitla ispod greda iznad
naših glava i spremila se za borbu sa još jednim bezličnim gradom.
Nosači su promicali pored nas gurajući kolica s visoko naslaganim
sanducima i kutijama za šešire. Majkl me je proveo kroz buku i gužvu, prema
nizu čeza koje su čekale ispred velikog natkrivenog hodnika sa stubovima.
Odmah me je zapahnuo miris nepoznatog grada: dim iz dimnjaka, isparenja iz
trolejbusa, izmet konja, zreo i snažan. Oko sebe sam čula jak kokni akcenat
koji isprva nisam ni prepoznala kao engleski.
Zurila sam kroz prozor kočije dok smo prelazili Temzu. London je obavio
smog, konjska kopita odjekivala su kao da smo u zatvorenoj komori, a na
Vestminsterskom mostu gasne lampe stvarale su svetlosne krugove u magli.

str. 111
Shvatila sam da sam bezbedna. Učinila sam najgori greh na svetu, a bezbedna
sam. Ovaj neznanac, moj najbolji prijatelj, ponovo me je spasao.
Zaustavili smo se ispred niza kuća u džordžijanskom stilu u
Kenzingtonu. Ovoga puta, Majkl je uzeo oba kofera, a ja sam ga pratila onih
nekoliko stepenica do zelenih vrata. Njegov stan bio je na drugom spratu, do
kojeg je vodilo uzano stepenište. Mirisao je na vlagu, a nameštaj je bio
sakriven ispod belih čaršava. Bilo je veoma hladno.
„Zapaliću vatru", reče.
Razgledala sam. Sobica beše tako mala i sumorna. Majkl je upalio lampe i
nagnuo se nad kaminom, petljajući oko kutije šibica i starih novina.
„Želiš li nešto?", pitao me je, a ja sam odmahnula glavom. Samo sam
želela da spavam. Proveo me je do sobe i upalio malu gasnu lampu pored
kreveta. „Noćas možeš spavati ovde", reče.
Bila sam prepuna zahvalnosti prema tom zagonetnom čoveku. Toliko je
rizikovao zbog mene. Iscrpljena, prišla sam mu, zagrlila ga oko vrata i
poljubila ga; poljubila sam ga toliko jako da sam osećala da će mi usne
pomodreti. Nikada nisam poljubila Baniševskog u usne, nijednom sve vreme
dok smo bili zajedno; čak ni u onih nekoliko navrata kada je vodio ljubav sa
mnom. I nikada nisam poljubila nijednu mušteriju u Šangaju.
Poljubac je bio nešto najdragocenije što sam imala da pružim.
Još sam bila u muškoj odeći pa sam zamislila kako bismo mogli izgledati
nekom slučajnom uljezu, dvoje ljudi u tamnim odelima, čvrsto zagrljeni. Pala
sam na krevet, a Majkl povrh mene. Osetila sam miris vlažne vune njegovog
odela. Osetila sam se bezbednom u njegovim rukama, bezbednijom nego
ikada u celom svom životu. I nisam želela da me pusti.
„Hvala ti", šaputala sam, „hvala ti."
Osetila sam da se ukrutio. Odmakao se. Pokušala sam da ga povučem
nazad na krevet, ali on je bio jači. Oslobodio se i ustao.
„Šta nije u redu?", upitah.
„Ne želim profesionalca po amaterskoj ceni", odgovorio je.
Njegove reči bile su toliko surove da sam ostala bez daha.
„Spavaj. Oboje smo umorni." Vrata se tiho zatvoriše za njim.
Nekako sam ga povredila. Šta sam uradila? Pa, potrudiću se da ovaj
muškarac postane deo mog života i ovoga puta mu neću dopustiti da me
napusti. Moram da spavam. Ali ujutro, kada se probudim, naći ću način da
sve dovedem u red.

str. 112
 Dvadeset osmo poglavlje
MAJKL

Probudio sam se u vedro kenzingtonsko jutro; magla se gubila pred

slabim suncem. Čuo sam kloparanje konjskih kopita i mlekarskih kolica,
zveket boca ispred vrata, neskladan zvižduk mlekadžije. Iz kuhinje je dopirala
buka i ja sam u jednom luđačkom trenutku pomislio da nam Anastazija
sprema doručak. Ne znam zašto sam to pomislio; verovao sam da moja
princeza ne zna ni kecelju da veže.
Obukao sam kućni ogrtač posle toliko meseci, neprijatno je mirisao na
naftalin i ušao u kuhinju, namamljen mirisom pržene slanine. Neko je
spremao jedan od onih engleskih doručaka gde se sve iz seoskog dvorišta baci
u tiganj i peče na masti i maslacu.
Bila je to Fiona.
Fiona Fi za poznanike bila je sestra Sebastijana Bomonta. Avangardna
ženska, tako ih zovu u Engleskoj. Kuhinja je bila poslednje mesto na kojem bih
očekivao da je nađem; ona je bila rođena isključivo za crveni tepih. U tiganju je
bila kajgana pretpostavljam da su to prvo bila jaja na oko a onda su postala
jaja sa slaninom i preprženim hlebom. Pogledala je u moj svileni ogrtač i
raščupanu kosu kao da sam dete kojem je potrebno prevaspitavanje.
„Dakle, ustao si konačno."
„Kako si ušla?", rekoh iznenađen.
„Dao si mi ključ", reče ona, „zar se ne sećaš?"
Naravno. Neposredno pre nego što sam pošao za Berlin, zamolio sam je
da pazi na moj stan.
Istog trena palo mi je na pamet da sam joj dao i maglovito obećanje da bi
se naš odnos mogao produbiti kada se vratim iz Nemačke. Kao i većina
muškaraca, išao sam ka ženidbi spotičući se, poput slepca koji naleće na
nameštaj u nepoznatoj prostoriji.
„Seb mi je rekao da dolaziš", reče ona.
Mast od slanine prsnu iz tiganja, a ona ciknu i poskoči. Uzeo sam varjaču
od nje i dovršio doručak. Prženi hleb je, naravno, već bio zagoreo.
„Kako je bilo u Berlinu?", pitala je skidajući kecelju i čekajući da je
poljubim.
„Dobro."
Zagrlila me je i gricnula mi uvo, što sam ranije voleo. Pokušao sam da se

str. 113
usredsredim na jaja.
„Nema poljupca za mene?", upitala je.
„Moram ti nešto reći."
Bilo je prekasno. Anastazija je već stajala na vratima u mojoj dugačkoj
košulji, verovatno ju je našla u ormanu, i s kosom tako kratko ošišanom da je
izgledala kao tinejdžer. Mora da je Fioni kroz glavu odmah prošlo da sam
peder. Pokvarena privatna škola, tako ih je ona zvala. Onda se Ana naslonila
na dovratak pa su se grudi i kukovi ispupčili i potpuno promenili konture
košulje, a sa njima se promenio i Fionin izraz lica.
„Ko je ovo?"
„Ovo je moja prijateljica iz Berlina", rekoh. „Anastazija Romanova. Ana,
ovo je Fiona Bomont."
Fiona nije čekala dalja objašnjenja. Bacila je kecelju na pod, prošla pored
moje nove gošće, uzela kaput i šešir i izašla zalupivši vrata za sobom. Ponovo
je uletela, bacila rezervne ključeve stana preko sobe i zalupila vrata i drugi
put.
„Šta je to bilo?", upita Anastazija.
„Misli da smo zajedno spavali."
„Pa jesmo."
„Odavno."
„Pa, hoćeš li ponovo da spavam s tobom, da ispravimo njen pogrešan
utisak?"
Nisam joj odgovorio. Skinuo sam tiganj sa šporeta i stavio sadržaj na
sudoperu da se ohladi.
„Ko je ona?"
„Prijateljica."
„Žao mi je."
Seo sam i potražio cigaretu. Kutija je bila prazna. Fiona mi je uzela
poslednju. Anastazija je grizla usne. Izgledala je kao izgubljeni mali dečak u
prevelikoj košulji. I bila je tako bleda.
„Izazivam ti mnogo nevolja, zar ne?", reče.
Blago rečeno, da. Zbog nje su me u Šangaju prebili na mrtvo ime, a u
Berlinu sam postao saučesnik u ubistvu. Da li je to uopšte bilo ubistvo? Rekla
mi je da ga je udarila u samoodbrani, ali za to sam imao samo njenu reč.
„Šta ćemo da radimo?", pitala je.
„Za sada si ovde sigurna. Nemačka policija neće te ovde tražiti. On je bio
samo grof. Nije da si ubila cara."

str. 114
 ,,A šta je s tobom? Šta je s tvojim poslom?"
„Rekao sam im da ću uzeti nekoliko slobodnih dana."
Potražio sam nešto za jelo. Bilo je malo kafe, ne baš sveže, ali nije bilo ni
mleka ni šećera. Doduše, bilo je malo na dnu posude, ali bio je tvrd kao
vulkanska stena.
„Trebalo je da me pustiš da skočim s mosta", rekla je. „Sad nisam samo
bez državljanstva, već ubica bez državljanstva."
„On nikome neće nedostajati."
„Nedostajaće svojim prijateljima."
„On nije imao prijatelje. Samo poltrone."
„Nije zaslužio da umre."
„Neki ljudi zaslužuju. To se ionako dešava svakog dana."
Počela je da plače. Pitao sam se da li je to iskreno, ali obišao sam sto i
zagrlio je. Bila je sama kost i koža ispod košulje. Ljuljao sam je u naručju i
govorio joj da će sve biti u redu. Čudio sam se kako sam uspeo toliko da se
uvalim u sve to jer nije bilo sumnje: zaljubio sam se u nju i nijedna druga žena
nije joj bila ni prineti. Bože, pomozi mi!

Sebastijan nije želeo da se nađemo u kancelariji, već je izabrao obližnji

pab. Izvrdavao sam autobuse i taksi vozila dok sam prelazio Ulicu Flit.
Oglasila se sirena automobila i vozač me je naglo obišao, a dve devojke
vrisnule su na zadnjem sedištu jer su im marame poletele. Jedan biciklista
ljutito je viknuo vraćajući se iz Kovent gardena s kutijama šargarepa i
paradajza, koje su nesigurno balansirale iznad prednjih točkova.
Nisam uspeo da promašim ni konjski izmet.
Prostorija je bila sumorna i pregrejana. Gorela su zidna svetla, pa se slabo
žutilo odbijalo od panela od mahagonija. Prozori s vitražima okrenuti ka ulici
žutela su se bojom sasušenog žumanca. Mirisi duvanskog dima i hmelja štitili
su posetioce od oštre engleske zime.
Sebastijana sam našao u ugaonom separeu.
„Putevi su sramota", reče on gledajući u moje cipele. „Grad više nije
mesto za konje. Izgledaće čistije onog dana kada budemo imali samo motorna
vozila na ulici."
Spustio sam dve krigle piva vajtbred, a on se pretvarao da proučava
naslovnu stranu Tajmsa, koji je ležao otvoren na stolu pored njegovog
polucilindra. Lenjin je umro. Svet tuguje.
Neko vreme razgovarali smo o novostima, vremenu i saobraćaju, a onda

str. 115
je nastala tišina puna značenja, koju smo pokušali da izbegnemo usiljenim
ćaskanjem. Nije bilo sumnje da sam ga izneverio, i to mnogo. Najpre
profesionalno, u Berlinu; a zatim i privatno, s Fionom.
Sebastijan progovori prvi:
„Dakle, šta si to uradio mojoj sestrici?"
„Dugačka je to priča."
„Upozorio sam je na tebe. To je njena glupa greška. Rekao sam joj da ne
sme da ti veruje."
„Hvala."
„Ali odnekud je dobila bezumnu ideju da će se udati za tebe. Rekao sam
joj da ne bude tako prokleto glupa, ali mlade devojke više ne slušaju stariju
braću."
„Cenim preporuku."
,,I bio sam u pravu, zar ne?"
„Naprotiv. Po mom mišljenju, da nije bilo Anastazije, verovatno biste me
ubedili da učinim pravu stvar. Zato je možda ovako najbolje. Anastazija bi
uvek bila tu, u mojim mislima, i čekala da izađem i ponovo je nađem. Ništa
nije toliko u pravu kao žena koja pogreši."
„Ko je ta devojka?"
„Nije ono što misliš."
„Slušaj, ja nisam Fiona i ne zanima me da li si spavao s njom ili nisi. Samo
želim da znam ko je."
Postajao je razdražljiv. Zanimalo ga je, zaboga, pa naravno da ga je
zanimalo. Fiona je njegova sestra. Na neki svoj krut način, Englez brine za
porodičnu čast isto koliko i Sicilijanac ili Turčin. Jedino što će osveta, ako do
nje dođe, biti civilizovanija. U opasnosti je moj posao, a ne jaja.
Dugovao sam mu objašnjenje.
„Sećaš li se one Ruskinje u Šangaju?", rekoh. „Anastazije Romanove?"
Gledao me je u neverici.
„To je ta ista devojka?"
Klimnuh glavom. Da li je to bio osmeh ili sažaljiv pogled?
„Išao si da je tražiš?"
„Ne, sreli smo se slučajno."
„Naravno." Završio je svoje pivo i otišao do bara po drugu turu. To mu je
dalo malo vremena da razmisli. Vrativši se, reče: „Dakle, šta se dogodilo
Ruskinji? Baniševski, zar ne?"
Pa morao je znati odgovor na to. Mesi je poslao priču celoj novinskoj

str. 116
agenciji. Sebastijan me je netremice gledao, izazivajući me da lažem zbog nje.
„Umro je", rekoh jednostavno.
„Umro?"
„Tragično."
Nije navaljivao. Umesto toga, upita:
,,A zašto je ovde s tobom?"
„Nema novca."
Podignuta obrva bila je dovoljna osuda mog beznadežno glupog
ponašanja.
„Nadam se da je vredna toga", rekao je. U to vreme je dobro vaspitan
Englez na taj način pitao da li se dobro jebe. Pijuckao je pivo posmatrajući me
preko oboda čaše, a onda mi postavio drugo očigledno pitanje: „Kako si je
uveo u Englesku?"
„Uspeo sam da sredim neke dokumente za nju."
„Je li to istina? Sigurno je bilo skupo. Šteta što ste otišli iz Berlina u takvoj
žurbi. Priče koje si slao bile su prilično dobre. Čak i ona o onom Austrijancu
kako se zvaše... Hitler? Čeprkao sam malo posle onih problema u Minhenu."
„Ne vraćam se tamo."
„Zbog devojke?" Bio je sumnjičav.
Nisam mu odgovorio.
„Ne znam da li ovde može da se nađe neki posao za tebe."
„Sebe, dobar sam novinar, ako možeš bilo šta učiniš..."
„Ponižavaš moju sestru i onda imaš obraza da me pitaš da ti sredim
posao. Ako se ne vratiš u Berlin, ko će te ovde ponovo zaposliti tako
neodgovornog?"
„Ja sam dobar u onome što radim."
„Govorimo li o traćenju vremena sa ženama ili novinarstvu?"
Zaslužio sam svaku reč.
„Ako si bez novca, jesi li razmišljao o tome da se vratiš stadu i živiš
životom koji svi mi samo sanjamo?"
„Misliš na mog oca?"
„To je tako očigledno."
„Radije bih prosio na ulici."
„To bi se i moglo dogoditi." Popio je pivo i obukao kaput. Pomislio sam
da bi to mogla biti konačna presuda, ali je popustio. „Videću šta mogu da
učinim", reče.
„Hvala, Sebe."

str. 117
 „Ova devojka, to je ona za koju si mislio..."
Klimnuh glavom.
„Više ne misliš tako?" Slegnuh ramenima. „Mora da si poludeo, stari
prijatelju. Svi su mrtvi. Boljševici su ih sve zatrli. Je li to ono što tražiš ovde?
Da li je ona za tebe još jedna priča? Ili je to zbog novca i slave?"
„Ništa od navedenog."
„Ovde više nikoga nije briga za Romanove."
„Nije reč o Romanovima."
On uzdahnu.
„Šta da kažem Fioni?"
„Ništa. Sam ću joj reći."
„Pazi na reči, prijatelju. Moja jadna sestra bila je zaljubljena u tebe."
Možda je u tome i bio problem. Nisam želeo da volim nikoga ko želi da
mi uzvrati ljubav. Prosta matematika.

Podzemnom železnicom otišao sam do stanice Hajgejt, a zatim uzeo taksi

do kuće Bomontovih. Doktor Bernard Sent Džon Bomont stanovao je u
Hajgejtu, u sumornoj gotskoj vili s nazubljenom kulom i prozorima sa zelenim
vitražom. Bila je okružena visokim zidom koji je odvraćao i provalnike i
sunce.
Bilo je tiho, to sam prvo primetio; u Kenzingtonu je uvek bilo bučno zbog
saobraćaja i uličnih prodavača, ali ovde ste mogli čuti šuštanje ve tra kroz gole
hrastove i brestove grane.
Fiona je još živela s ocem. To je bio idiličan život za dokoličara i Fiona je
njime bila zadovoljna. Bila je krajnje razmažena i zadovoljavala se da živi od
džeparca. Noću je ordinirala po klubovima u Mejferu i Sohou, a danju
spavala. Ostavljala je omote od čokolade po kući da ih skuplja posluga. Bila je
prava princeza.
Pozvonio sam. Čulo se škripanje gramofona iz kuće. Melodija za blek
botom ples. Fiona je ustala, a još nije bilo ni jedanaest sati.
Sluga me je odveo u dnevni boravak. Bio je mračan i pretećeg izgleda, kao
i ostatak kuće: na zidovima su visila ulja na platnu u pozlaćenim ramovima, a
na njima su britanski vojnici s velikim zulufima i crvenim kaputima kasapili
Zulu ratnike, sike, Pruse i Francuze. Salonom je dominirao okrugao sto od
mahagonija, s naslaganim knjigama u kožnom povezu i kineskom vazom.
Fiona se lenjo izležavala na ležaljci. Veliki Getsbi Skota Ficdžeralda ležao je
otvoren kraj nje, a primerak Uliksa bio je nemarno bačen na pod, kao da ga je

str. 118
upravo čitala.
Fiona pozva služavku da donese čajnik. U kaminu je goreo ugalj. Za
grejao sam ruke iznad vatre.
„Dugujem ti objašnjenje", rekoh.
Međutim, bilo je kasno. Ovo je već bila drugačija Fiona od one koju sam
iznenadio u kuhinji podrugljiva, pribrana i ogorčena.
„Ništa ti meni ne duguješ", rekla je.
„Endži, bila si poslednja osoba koju sam očekivao..."
„To je bilo očigledno."
„Nisam spavao s njom. Dozvolio sam joj da boravi kod mene, to je sve.
Nije imala kuda da ode."
„Hoćeš da verujem da dobija samo polupansion?" Stavila je cigaretu u
muštiklu od slonovače i zapalila. „To ne liči na tebe iako sam smatrala da si
vrlo gostoljubiv. Zaista vrlo gostoljubiv. Ko je ona, dragi?"
„Zove se Anastazija Romanova. Ona je izbeglica iz Rusije."
„Sada dovodišu kuću beskućnike. Pretpostavljam da je potrebno manje
truda kada ti je žrtva zahvalna." Prekrstila je ruke i prodorno me gledala.
„Nisam hteo da te povredim", rekoh. O, kako je to zvučalo jadno!
„Ne, sigurna sam da nisi nameravao. Želeo si da vodiš ljubav s drugom
ženom i izvučeš se. Mogu da razumem to. Kada si je upoznao?"
„Pre nekoliko godina, u Šangaju."
„Vas dvoje se onda baš dugo poznajete. Mora da ste isprljali mnogo
čaršava od tada." Fiona je imala sklonost da bude neverovatno surova.
Vulgarnost i otegnuti londonski akcenat predstavljaju veoma opasnu
kombinaciju. „Ona liči na školarca. Menjaš ukus?"
„To je duga priča. Stvarno ne mogu sad da govorim o tome."
„Sve sama misterija. Je li ubila nekoga?" Mora da me je nešto na mom licu
odalo. Kakav god izraz da je videla, ostavio je utisak. Na trenutak kao da je
splasnula. „Pa, s tim se već ne mogu takmičiti", rekla je.
„To niko i ne traži od tebe."
Služavka se vratila s čajnikom. Srebrni servis. Devojka poče da sipa, ali je
Fiona otera iz sobe i sama nasu. Fizički rad, odmah; bio je to Fionin hrabar
pokušaj da probije klasne barijere.
„Dakle, koliko ostaje?", upita dodavši mi šolju tamnog cejlonskog čaja.
„Ne znam."
Ona podiže svoj čaj, ali joj se ruka toliko tresla da je morala da je spusti
kako se ne bi odala.

str. 119
 „Voliš je, zar ne, Majkle?"
„Ne znam tačno šta osećam."
„Sve ti se vidi na licu. Tako je očigledno. A šta je sa mnom? Upropastio si
mi izglede za brak."
„Ma daj!"
„Hoću da kažem da sam te volela", reče s neočekivanom i izuzetnom
nežnošću. „Gde ću naći drugog muškarca koji će mi odgovarati?"
Bilo je neobično čuti je da govori tako ponizno. Kada bi to samo bila i
istina.
„Nisam znao da gajiš takva osećanja", promrmljah.
„Da li bi to imalo nekog uticaja?"
„Zaista mi je stalo do tebe, Endži."
Zažmurila je.
„Ali to nije isto, zar ne?"
„Pretpostavljam da nije."
„O, Majkle, ti si tako drag čovek. Znaš da će ti ona slomiti srce, a ja ću
stajati sa strane i veseliti se." Klimnuh glavom. Znao sam da je u pravu što se
toga tiče. „Seb mi je rekao sve o njoj. Šta jedna aristokratkinja hoće od nekoga
kao što si ti?"
„Baš ti hvala."
„Stvarno si se zagrejao za nju, jadniče, zar ne?"
„Nemoj me sažaljevati."
„Ne brini, neću."
Naravno, bila je u pravu da će mi Anastazija slomiti srce. Ona je žena, a
žene se razumeju u te svari.

Posle Berlina, gde je cena vekne hleba dostigla dve milijarde maraka,
London je izgledao kao raj. Pa ipak, i Engleska je bila zemlja u dubokoj krizi.
Mlađa generacija bila je u sukobu s viktorijanskom prošlošću, a nacionalna
privreda i dalje je posrtala zbog troškova u Velikom ratu. I posle pet godina,
muškarci u kaki uniformama prosili su na ulici s medaljama na grudima,
kapom na pločniku, podvrnutim rukavom ili nogavicom i znakom na kojem je
kredom pisalo:
Ranjen u Velikom ratu, izdržavam ženu i petoro dece.
Takva vremena uticala su i na mlade: pojavila se generacija devojaka koja
je odbacila sve vrednosti svojih roditelja i odlučila da se u životu samo
zabavlja. Ovakve devojke bile su uglavnom iz viših klasa, a zvali su ih

str. 120
avangardne ženske. Mnogo su pušile i pile odvaljivale su se, kako one to zovu i
igrale do sitnih sati s dekadentnim mladićima u klubovima Srebrna cipelica i
Kod rektora. Često ste ih viđali kako vrište iz otvorenih sportskih reno
automobila, ili prikolica trijumfa ili harlidejvidsona dok im kašmirski šalovi
vijore na vetru.
Promene u modi odražavale su i promene u njihovim stavovima.
Savremene devojke skraćivale su kosu i pravile bob frizure ili izvlačile valove.
U časopisu Panč video sam karikaturu s tekstom: Čoveče, puštaj kosu, izgledaš
kao devojka! Zvonasti šeširi bili su skoro kao uniforma, a takođe su pretresale
garderobu svoje braće zbog kravata, šalova, čak i pidžama. Nakon pronalaska
rajona, svilene čarape u boji kože postale su dostupne svakoj devojci koja radi.
Njihovi mladići nosili su vrećaste oksfordske pantalone, s toliko širokim
nogavicama da su se vukle po blatu, u kombinaciji s dugačkim i komotnim
vunenim džemperom. Imitirali su svoje filmske idole: zalizivali su kosu
unazad ili bi je delili po sredini, pokušavali da puštaju brkove tanke kao
olovka, sve po ugledu na Ronalda Kolmana. Svi su pušili; smatralo se da je to
šarmantno i obavezan uslov za opušteni razgovor. Međutim, bio je loš manir
ponuditi cigaretu iz kutije; morate ih prebaciti, kao i šeri, u srebrnu tabakeru,
turski duvan na jednu, a virdžiniju na drugu stranu.
Svi razgovori vrteli su se oko berze, novca i najnovijih koktela. Nekada
popularne plesne muzičke dvorane potisnuli su noćni klubovi u kojima se
svira diksilend, kao i bioskopi gde se prikazuju filmovi Čarlija Čaplina,
Bastera Kitona i Rudolfa Valentina. Najnovije ludosti bile su žvakaća guma,
saksofoni i gramofonske ploče.
Imao sam dvadeset šest godina, a među tim ljudima počeo sam da se
osećam matoro.
Srećom, tada su Amerikanci u Londonu i dalje smatrani vrlo modernim i
nikada mi nisu nedostajali pozivi za društvene događaje. Svako koga bih
upoznao želeo je da zna šta je najnoviji hit u Njujorku, i svi bi se strašno
razočarali kada im objasnim da tamo nisam bio skoro četiri godine.
Međutim, nije za sve ljude život bio samo mlaćenje prazne slame. U
vreme Lojda Džordža, nezaposlenost se popela na dva i po miliona. Bosonoga
deca skitala su ulicama Ist Enda, a bronhitis, rahitis i dečja paraliza
svakodnevno su uzimali svoj danak. Bar za polovinu zemlje, napredne
dvadesete uopšte nisu ublažile jade iz prošlog veka.
Meni se, kao strancu, činilo da Britanija, sa svojim ukorenjenim klasnim
sistemom i velikim jazom između aristokratije i siromašnih, umnogome liči na

str. 121
Rusiju iz 1917. Narod je bio zreo za revoluciju, a vladajuće klase su to dobro
znale. Imućni su bojažljivo mrmljali o boljševicima, a u klubovima, salonima i
čajdžinicama svi su se slagali da su komunisti bili iza poslednjih talasa
štrajkova. Socijalna pravda postala je nekako ne raskidivo povezana s
anarhijom, a crveni su bili krivi za sva zla u zemlji.
Ipak, za njih je Rusija, na neki čudan način, bila moderna. Njena izbledela
slava i nova radikalna politika imale su izvestan šarm, bar za srednju klasu.
Ponekad sam se pitao kako bi Anastazija to tumačila. Ali ona se nije sećala, i
ne bi imalo smisla pitati je.

U Hajd parku kasali su konji stazama za jahanje, žene su se šepurile na

damskim sedlima i nosile polucilindre s velom; muškarci su ih pratili u
sportskim sakoima od tvida i kratkim jahaćim čizmama. Hrastovi su se siveli i
ličili na skelete, a na travi su ostale male površine pokrivene snegom i ledom.
Bio je vedar dan, ali sa zubatim suncem. S naših se dišta na gornjem spratu
autobusa pružao se pogled preko parka sve do Kenzingtonske palate.
Pokazivao sam joj znamenitosti i uživao igrajući ulogu vodiča. Povukli
smo zaštitna platna preko kolena da se zaštitimo od hladnoće, a ispod njega
sam je uhvatio za ruku. S obzirom na našu istoriju, bio je to beznadežno
romantičan gest. Intimno sam poznavao njeno telo kao bilo koji muškarac, a
ipak, kada sam osetio potvrdan odgovor njenih prstiju, bio je to najintimniji
momenat koji smo dotad podelili. Protumačio sam ga kao prvi znak njenog
srca upućen meni.
Dakle, ponovo sam se osećao kao dečak. Posle svih ozloglašenih noćnih
klubova, barova i plesnih dvorana u Njujorku i Šangaju, povratio sam
nevinost.
Kasnije smo hranili patke u Sent Džejmsovom parku. Smešio sam se
drugim parovima i pekarskim pomoćnicima koji se udvaraju soba ricama.
Nekako smo pripadali istom bratstvu. Posle toga sam je odveo u Lajons korner
haus; pili smo čaj, sami, velika kneginja od Rusije i ja.
Kada smo se vratili u moj stan u Kenzingtonu, gasne svetiljke na ulici su
se upalile. Bilo je strašno hladno. U to vreme je i dalje bilo zabranjeno
otvoreno pokazivati osećanja na javnom mestu, ali nije bilo nikoga da nas vidi
pa sam je zagrlio.
Dok smo se penjali uz stepenice, širom su se otvorila vrata stana u
prizemlju. Susetka se zvala gospođa Stanton i s njom sam progovorio svega

str. 122
nekoliko reči tokom dve godine koliko sam tu stanovao: dobro jutro i dobro
veče, kako to inače rade Englezi.
Ali tog popodneva, ona je pogledala prema nama na odmorištu, uputila
Anastaziji otrovan pogled, prošištala
„Droljo!" i zatvorila vrata.
Sva magija se raspršila istog trena.
Šta bi učinio dobar Englez? Spremio bi šolju čaja, pretpostavljam. Ume
sto toga, ušavši u stan, ja sam prišao prozoru i zapalio cigaretu. Sumorna
navika; pušio sam kad god sam bio nervozan ili u nečemu osujećen.
Anastazija se zabavila paljenjem vatre u kaminu.
„Ne znam zašto bi mi to smetalo", reče. „Ali ona je u pravu, zar ne? Ja sam
baš to. Od Šangaja me neko izdržava. A verovatno sam najskuplja kurva koju
nikada nisi imao."
„Nemoj tako sebe da zoveš."
Ona ustade i priđe mi. Još je na sebi imala kaput i ruke su joj bile zabijene
duboko u džepove.
„Ako želiš, možemo u krevet. Nemam ništa protiv."
„Stanarina?", rekoh. Namerno sam bio okrutan. Rekao sam to jer sam
želeo da joj bude važno kada sa mnom legne. Želeo sam da joj bude veoma
važno.
„Ako želiš tako da gledaš."
„Da li ću i dalje morati da proveravam novčanik ujutro?"
Na trenutak su joj zasjale suze u očima, ali onda se povratila.
„Kad već dovodiš devojke s putovanja, moraš da budeš pažljiviji."
Drhtala je. Biće potrebno mnogo sati da vatra zagreje stan. Dah nam se
pretvarao u oblačiće, a na prozorima je bilo leda.
„Ne znam šta želiš", rekla je.
Nisam hteo da joj kažem. To bi sve upropastilo. Kad bi znala, možda bi
odglumila.
„Jednom si platio da spavaš sa mnom. Sada me možeš imati besplatno
kad god poželiš, a ti se ponašaš kao monah."
Pružih ruku ka njenom obrazu, ali ona ustuknu.
„Ne voliš da te dodiruju, ali ćeš mi dozvoliti da spavam sa tobom."
„To je ono što želiš, zar ne?"
„Ne, princezo, nije to ono što želim."
Gledali smo se s krajnjim nerazumevanjem. Na kraju je otišla u spavaću
sobu. Ostavila je vrata odškrinuta, ali ja sam te noći ponovo spavao na kauču.

str. 123
 Dvadeset deveto poglavlje
ANASTAZIJA

Zašto sam ustuknula kada je pokušao da me dodirne? Šta je toliko

zastrašujuće u malom znaku ljudske naklonosti? Kako to da objasnim? Bila
sam kao pretučeni pas. Nisam mogla da verujem nijednoj ruci koja posegne ka
meni.
Naravno, Majkl je na neki način želeo da me iskoristi. Tome sam se
nadala jer bih to razumela. Međutim, on je komplikovan čovek. Svi oni
neznanci u Šangaju, koji su se znojili i roptali na meni, nikad nisu želeli toliko
mnogo kao on.
Moja duša je nepovratno slomljena; gde god da sam se nalazila, nisam
bila prisutna. Ja sam, mislila sam, princeza Anastazija; ali sam i Anastazija,
igračica u taksi klubu i kurva. U jednom trenutku mislila sam da sam toliko
iznad njega, iznad svakoga; bacala sam im mrvice svoje ličnosti, osmeh ovde,
reč tamo. Ali onda bih se setila one druge Anastazije i survala bih se s tih
visina, postala bih samo prljavština na njegovim nogama.
Ako sam Anastazija, on me ne zaslužuje. Ali ako sam samo neka
prostitutka Ruskinja iz Šangaja, onda ja ne zaslužujem njega.
Majkl me je odveo u Mejfer, na zabavu koju je priredio Sebastijanov
prijatelj u studiju blizu Grovenorovog trga. Bila je gužva i svi su mi bili
nepoznati osim Fione i Sebastijana. Drugim rečima, nisam poznavala nikoga
osim dvoje ljudi iz Londona koji su me mrzeli iz dna duše. Čvrsto sam se
držala za Majklovu ruku. Međutim, on je svakoga poznavao i gomila ga je
neumoljivo odvukla. Stajala sam u uglu i po smatrala mladiće u ogromnim
pantalonama, tako širokim da im se nisu videle cipele; njihove devojke u
tesnim suknjama, skraćenim do polovine listova, igrale su čarlston i frenetično
mahale rukama, tako da su im ogrlice poskakivale.
Prošlo je mnogo vremena otkako sam pila pravi šampanjac, još od prvih
dana u Berlinu, pa sam zgrabila čašu sa stola i iskapila je. Volela bih da nikada
nisam pristala da dođem. Mislila sam da će to biti mala zabava s nekoliko
Majklovih prijatelja, pa sam zamišljala da ću upoznati neke ljude, da će se
razmetati mnome kao princezom.
Ugledah Fionu. Probijala se kroz gužvu pravo prema meni.
„Dakle, Majkl je doveo svoju izbeglicu sa sobom", rekla je.
Uzdržavala sam se.

str. 124
 „Nažalost, ponovo bez državljanstva. Da li ste ga videli?"
Ona pokaza prstom. Majkl je igrao s nekom mršavom devojkom golih
nogu i ruku. Neko mi je stavio drugu čašu šampanjca u ruku i ja sam i nju
odmah popila naiskap.
„Trebalo bi da vas mrzim", reče Fiona, „ali mislim da vi tu ništa niste
krivi."
Tu smo, dakle. Obe zurimo u njega. Nije baš bio nešto naročito zgodan, s
licem boksera i pramenom kose koji mu je padao preko desnog oka. Možda je
bio neodoljiv zbog tog pokvarenog keza. Izgleda da je, u najmanju ruku, svaka
druga žena u prostoriji tako mislila.
„Znate, on je beznadežno zaljubljen u vas", reče Fiona. „Vi ste srećna
zverka", dodala je, a onda ju je jedan mladić uhvatio za ruku i zamolio da igra
s njim.
Bilo da je beznadežno zaljubljen, ili ne, Majkl je te noći za mene bio
izgubljen. Poravnavao je račune sa mnom i ja ga nisam krivila. Završio je ples
s jednom devojkom i sada mu se druga obesila o ruku, moleći ga da igraju
čarlston. Sve te devojke bile su tako providne. Ja sam čak i u taksi klubu
mnogo bolje prikrivala svoje namere.
Srećnog li Majkla, toliko je željnih mladih žena, može da bira.
Jadnog li Majkla, izabrao je mene.

„Zdravo", reče neko. Osvrnuh se. Visok, plavokos mladić naginjao se

prema meni držeći dve čaše šampanjca. „Doneo sam vam šampanjac", reče
namigujući.
Uzeh čašu.
„Rodžer Vordington." On ispruži ruku. „Prijatelji me zovu... pa, u stvari,
zovu me baš po imenu, Rodžer. Vi ste jedno slatko stvorenjce. Jeste li ovde
sami?"
„Tu sam s Majklom Šeridanom."
Rodžer pogleda po prostoriji; Majkla su opkolile tri devojke, koje su se
previše napadno smejale njegovim šalama.
„Izgleda da je prilično zauzet. Zaista, kako se zovete?"
„Ana. Ana Romanova."
„Ruskinja, zar ne?"
„Da. Kako ste pogodili?"
„Pa, očigledno je, zar ne? Romanov je rusko prezime. Prilično je poznato."
Ovaj nema dara za ironiju.

str. 125
 „Izgleda da vas je Majkl napustio." Oslonio se desnim dlanom o zid
pored moje glave i nagnuo ka meni.
„Moram da nađem toalet", rekla sam i udaljila se.
Vrata toaleta bila su otvorena. Jedna mlada žena čučala je pored lavaboa i
ušmrkavala kokain s mermerne ploče. Podiže pogled i nasmeši se.
„Kakva bomba!", reče i izađe.
Zurila sam u svoj odraz u ogledalu i nije mi se dopalo ono što sam videla.
Trebalo bi da budem poznata ličnost, svečano dočekana gde god odem; bila
sam predodređena za nešto bolje od ovog. Kada uđem u neku prostoriju, sve
glave treba da se okrenu i gledaju u mene.
Da li sam zavaravala sebe? Da li sam izmislila taj osećaj sudbinske
predodređenosti, dočarala ga iz tuđih nada i obećanja? Da li je bilo koje
osećanje koje imam stvarno moje?
Pljusnuh se hladnom vodu po licu. Prostorija poče se okreće ukrug.
Previše šampanjca. Pokušah da se usredsredim na mršavu ženu u ogledalu,
neznanku kratke plave kose i zapanjujuće plavih očiju. Šta te čini posebnom?
Osetih mučninu. Morala sam da nađem malo svežeg vazduha. Međutim,
kada sam izašla iz toaleta, Rodžer Vordington me je čekao.
„Osećamo se dobro, stara, zar ne?"
„Samo mi treba... malo vazduha."
„Ja ću te povesti." Uhvatio me je podruku i poveo niz stepenice.
Neki mladić naginjao se preko ograde i povraćao. Neka devojka stajala je
malo dalje i posmatrala ga s gadljivom grimasom na licu. Mogli ste čuti zvuke
zabave i dole na ulici i videti siluete igrača kroz zastrte prozore stana.
Manevrišući, Rodžer me je doveo do vrata. Noć je bila hladna i brzo sam
se otreznila. Prstima me je toliko stezao da me je ruka bolela.
„Stvarno si mali slatkiš", reče i pokuša da me poljubi.
Odgurnuh ga i zateturah se. Odjednom mi je bilo teško da stojim, osećala
sam kao da ću se onesvestiti.
„Ma daj, samo mali poljubac", reče.
Sada sam bila uplašena. Setila sam se Baniševskog, kako ide prema meni
one noći; imao je isti izraz na licu.
Međutim, ovoga puta pojavio se Majkl, moj anđeo čuvar. Stajao je tu sa
onim lopovskim osmehom i uhvatio Rodžera Vordingtona za rame.
„Žao mi je, Rodžere, ona je moja", rekao je.
Ugledavši Majkla, Rodžer se plašljivo osmehnu i slegnu ramenima poput
nestašnog dečaka uhvaćenog u nekom malom nestašluku.

str. 126
 „Oprosti, stari", reče i ode. Tek tad sam shvatila da je Rodžer, u stvari,
potpuno bezopasan. Ponovo sam preterano reagovala.
„Moj pratilac me je napustio", rekoh Majklu. O, Bože, nerazgovetno sam
izgovarala reči.
„Koliko si popila?"
„Samo nekoliko čaša."
„Bolje bi bilo da te odvedem kući", rekao je. Skinuo je sako i prebacio mi
ga oko ramena, da me zaštiti od hladnoće. Zatim je zaustavio čeze i gurnuo
me unutra.
Ne sećam se puta do kuće. Dok mi se svet okretao, naslonila sam se na
njegovo rame i pokušala da sprečim mučninu. Sećam se jednog: u nekom
trenutku na putu protrljala sam nos o njegov obraz i šapnula:
„Volim te."
Čula sam sebe kako to izgovaram, i tada sam to mislila, ali bila sam pijana
i znala sam da ću do sutra verovatno sve zaboraviti.

Probudila sam se potpuno obučena, u njegovom krevetu. Pogledala sam

na sat pet ujutro. Nisam se sećala kako me je sproveo uz stepenice. Ležala
sam na čaršavu, u haljini koju sam sinoć nosila, pokrivena ćebe tom. Sela sam i
potražila ga pogledom. Na njegovoj strani kreveta niko nije spavao.
U dnevnoj sobi gorelo je svetlo.
Majkl je zaspao na kauču, s otvorenom knjigom na grudima i upaljenom
stonom lampom. Kleknula sam na tepih i posmatrala ga. Disao je plitko i
ujednačeno. Preko lica mu je pao pramen kose i izgledao je kao dečačić usnuo
s domaćim zadatkom.
Uzeh mu knjigu s krila i položih je na pod. Instinktivno se nagnuh i
poljubih ga nežno u usta.
On trepnu i otvori oči.
„Čekam četiri godine da to uradiš", reče.
„Zašto spavaš ovde?"
„Bila si pijana."
„Za jednog Amerikanca, pravi si gospodin."
Svukla sam haljinu i osetila toplotu vatre na golim leđima. Kleknula sam
da ga skinem. Svukla sam mu košulju s ramena. Nisam se sećala kakvo mu je
telo. Bilo je toliko muškaraca iz taksi kluba, a naš kratak susret desio se tako
davno. Bio je mršav i mišićav, kao što sam i očekivala.
A onda sam doživela novo i vrlo prijatno iskustvo: muškarac me ljubi u

str. 127
usta. Takođe sam osetila nepoznato širenje toplote, do stomaka i prepona.
Večeras ću pokušati da budem dobra prema njemu, pomislih. Naravno, znala sam
kako da zadovoljim muškarca. Međutim, nikada do sada nisam želela to da
radim besplatno.
Bio je nežan kao da sam devica. Dirnulo me je što želi da mi pruži
zadovoljstvo. Obuhvatio mi je grudi šakama, tako velikim, a zatim kleknuo
ispred mene, jezikom prateći konture mog stomaka. Znala sam šta će sledeće
uraditi, a to niko nikada nije učinio.
Pokušah da se povučem, neki nepoznati i potpuno neočekivani
puritanski nagon pobunio se pri pomisli na to. Ali on me je čvrsto držao i ja
sam se predala; bila sam suviše napeta da bih uživala u onome što je radio, ali
to je slomilo barijeru među nama. Kada sam ga na kraju opkoračila, spustila
sam glavu do njegovog lica i ponovo ga poljubila. Kada bih samo mogla da
zadržim taj osećaj, Majkla u sebi, njegovo lice u mojim rukama, njegov jezik u
mojim ustima, da budemo zauvek sjedinjeni u tom trenutku, telom i srcem.
Naravno, malo sam se pretvarala. Nije izgledalo da je to toliko bitno kada
se već u životu stalno pretvaramo.
„Volim te, princezo", prošaptao je.
„Volim te", slagah. Želela sam da to ozbiljno mislim. Pitala sam se šta će
uraditi ako mi poveruje.

Hladno februarsko jutro. Mraz na krovovima Kenzingtona. Bila sam

sama u stanu. Majkl je izgubio posao u Rojtersu i postao sudski izveštač za
Dejli telegraf. Bio je slabo plaćen i mrzeo je taj posao, ali rekao je da nema
izbora.
Čulo se kucanje na vratima. Otvorila sam i zatekla Fionu; delovala je lepo
i moderno u zvonastom šeširu i uskoj suknji. Ja sam bila u Majklovoj košulji, a
na nogama sam imala par starih papuća. Osećala sam se kao Pepeljuga.
,,Oh", rekoh gledajući je iznenađeno.
Ona me prilično hladno odmeri.
„Da li je Majkl tu?"
„Na poslu je."
Ona podiže obrvu kao da kaže:
„Ko bi njega zaposlio?" Zatim: „Mogu li ući?"
Sklonih se u stranu.
Išla je tamoamo po stanu i razgledala stvari, kao da je došla da ga kupi.
Izvadila je cigaretu iz srebrne tabakere, stavila je u dugačku muštiklu od

str. 128
slonovače i zapalila. Nakrenula je glavu na jednu stranu i proučavala me.
„Stvarno si se dočekala na noge, zar ne?"
„Molim?"
„On kaže da si Ruskinja."
„Je li to zločin?"
„Gde te je stvarno našao?"
Samo sam je netremice gledala.
„Neki muškarci vole da skupljaju skitnice. Zbog toga se osećaju
korisnim."
„Da li si došla čak ovamo samo da me vređaš?"
„Možda. Da, zašto da ne?"
„Čuj, o meni možeš da kažeš šta god hoćeš", odbrusih, „ali neću ti
dozvoliti da govoriš ružno o Majklu. Dosad mi je dvaput spasao život. On je
jedan od najljubaznijih i najhrabrijih muškaraca koje sam ikada upoznala."
Dobar govor, bez besa, bez glume. Bila sam ponosna na sebe, bar jednom.
Na trenutak je izgledalo da je Fiona ostala bez reči. Na kraju je rekla:
„Kako to misliš spasao ti život?"
,,U Šangaju nisam više znala šta ću, gladovala sam, bez igde ikoga, pa
sam se bacila s mosta. On je skočio i spasao me. Posle toga mi je dozvolio da
ostanem kod njega i pazio na mene."
„Zašto?"
„Ne znam."
„Šta je dobio u zamenu za svoju ljubaznost?"
„Ništa osim nevolja", rekoh. ,,U pravu si što se tiče mene, ali grdno grešiš
što se tiče njega."
Možda ju je moja iskrenost razoružala. Odmerila me je od glave do pete.
„Zar nemaš ništa drugo da obučeš?"
Odmahnuh glavom. Svu odeću ostavila sam u Berlinu. Majkl je rekao da
bi, ako nam pretresu prtljag, haljine i ženski veš mogli biti sumnjivi u koferu
navodnog muškarca.
„Imam samo ono što sam nosila na zabavi."
„Bilo bi bolje da vidimo šta možemo da učinimo", reče ona.
Toliko sam slušala o Engleskoj i videla toliko Britanaca u Šangaju da sam
očekivala da svi stanuju u mermernim palatama s čoporom posluge. Šokirala
sam se kada sam videla obične Engleze u radnim odelima, ume sto s panama
šeširima i belim lanenim odelima. Granitne i mermerne kupole i svodovi bili
su upečatljivi, ali na mene je najveći utisak ostavilo što ima toliko bede, čak i u

str. 129
Londonu.
Krenuli smo metroom do Čering krosa. Ispred stanice je svirao ver glaš s
majmunom, koji je žurno skupljao novčiće od prolaznika. Dala sam majmunu
peni iz novčanika, što je Fionu razljutilo.
„Ne treba da ohrabruješ te ljude", rekla je.
Išle smo Sent Martinovom, prošle pored putujućih muzičara i ljudi koji
nose panoe s reklamama. Policajac sa ogromnim brkovima prošao je pored
nas na biciklu.
„Prestani da buljiš, misliće da si sa sela", brecnu se Fiona kada sam zastala
da proučim dva kicoša tako ih je nazvala koji su žurno prolazili u cilindrima i
frakovima u pravcu Šaftsberijeve.
Fiona mi je posudila svoju odeću, pripijen kostim sa suknjom do kolena,
zvonasti šešir da sakrije moju dečačku frizuru, previše grubu čak i za
avangardnu žensku iz dvadesetih godina. Čak mi je pozajmila i šminku.
Nekoliko mladića okrenulo je glavu i napadno nas pogledali. Pomislih da
sigurno izgledamo kao prave avangardne ženske, kako ih je zvala Fiona, i
zastadoh da se divim svom odrazu u izlogu kafeterije Lajons.
Fiona reče da želi da me odvede na popodnevni čaj.
Odveli su nas do mesta pored prozora. Unutra je bila gužva, a ja, velika
kneginja, pomno sam gledala, kao neki skupljač krompira, u konobarice u
crnim haljinama i belim keceljama, kako žure da goste posluže kolačima s
kremom i čajem. Berlin mi je izgledao čitav vek daleko.
Fiona je brbljala o modi, plesnim klubovima, zabavama. Moja nova i
ničim izazvana prijateljica odlučila je da me uzme pod svoje okrilje i uveliko
mi je davala uputstva o londonskom društvu.
„Jednostavno moraš ići na zabavu kod Brisendenovih", reče.
„Brisendenovi?", rekoh igrajući svoju ulogu naivnog početnika.
„Zar ti Majkl nije pomenuo?"
„Možda ga nisu pozvali."
Ona me zbunjeno pogleda, kao da sam iznenada počela da govorim
ruski.
„Kada si Majkl Šeridan, ne moraš biti pozvan. On je Sebastijanov prijatelj
i poražavajuće zgodan. Jednostavno se očekuje da dođe."
„Onda ćemo valjda ići."
„Naravno, Majkl mrzi takve zabave. Verovatno ti je to rekao."
Nije rekao ništa slično.
Fiona nakrivi glavu na stranu. Cigareta joj je lebdela u vazduhu kao

str. 130
plamena baklja.
„Sigurno ga mnogo voliš", reče, a po njenom izrazu pomislili biste da sam
joj upravo rekla da će mi amputirati sve udove.
„Ne znam da li ga uopšte volim", rekoh. A mislila sam: ne znam da li
verujem sebi da ga volim koliko bi trebalo.
„Ja ga obožavam", reče Fiona i u njenom glasu odjeknu prekor. „Ali
dođavola s njim, on ima oči samo za tebe!"
Kako neko može da me voli? Nešto sigurno nije u redu s čovekom koji
sebi dozvoli da se zaljubi u prostitutku, pomislih, a da zatim rizikuje život i
karijeru zbog ubice.
Da li sam ga stvarno volela? Ako vam neko baci pojas za spasavanje u
ledeni okean, vi ćete pružiti ruku i zgrabiti ga, jer život vam zavisi od toga.
Međutim, da li bih osećala isto da sam ostala velika kneginja?
„Da imam hrabrosti, otišla bih i ostavila ga na miru", rekoh.
„Ako bi tako otišla, on bi pošao da te traži."
Fiona posegnu rukom u torbu da nađe maramicu i ljutito obrisa suzu.
„Majkl je imao mnogo devojaka. Volela bih da znam tvoju tajnu." Mešala
je čaj pažljivo, gledajući u mlečno smeđe vrtloge. „Ti nisi stvarno ruska
princeza, zar ne?" To nije bilo toliko pitanje koliko optužba za prevaru.
„Ne", odgovorih, „Izgleda da nisam."
Međutim, ako ja nisam Anastazija Romanova, ko bih mogla da budem?

str. 131
 Trideseto poglavlje
MAJKL

Stigao sam u London bez nekog plana, osim da izvučem Anastaziju iz

Berlina. Prespavala je kod mene jednu noć, zatim dve noći, pa nedelju, zatim i
mesec. London ju je promenio. London je razotkrio novu Anastaziju.
Sebastijan me je izbegavao, a ja nisam mogao da ga krivim za to. Izgubio
sam posao u Rojtersu, a izgledalo je da sam izgubio i dobrog prijatelja. Dobio
sam posao u Telegrafu, da pokrivam crnu hroniku, i provodio duge, dosadne
sate u Old Bejliju, izveštavajući o beskrajnim kolonama u krivičnim sudovima.
Noću sam dolazio kući Anastaziji. Satima smo vodili ljubav u mom
uskom krevetu i sva muka bila je i te kako vredna toga. Pohlepno smo se
grabili za tela, kao da će nas neko iznenada silom razdvojiti. Na neki način, to i
jeste bilo moguće. Bio sam siguran da to neće potrajati. Nije bilo ničega, koliko
sam ja mogao videti, što joj mogu dati a što ne može dobiti i negde drugde. Šta
sam imao da ponudim? Izgled i šarm su vrlo rasprostranjeni. Okrenuo sam
leđa životu koji se više vrednuje: odbacio sam uticaj, novac i moć. Na njih sam
imao pravo po rođenju, a ja sam ih odbio s prezrenjem radi običnog života.
Bio je to test i za svet i za sve žene. Želeo sam da vidim da li će me ipak voleti.
Dugovala mi je, to je bila činjenica. Međutim, ja nisam želeo da mi vrati
dug. Hteo sam da me želi. Igra je bila osvetoljubiva, a pravila koja sam
postavio garantovala su da nikad ne pobedim.
Digao sam ruke od pokušaja da otkrijem Anastazijin pravi identitet;
sumoran svet emigranata i politika u Berlinu izlečili su me od toga. Baniševski
je otkrio, na teži način, da nikoga ne zanima da li je Anastazija velika kneginja.
Što se mene tiče, Berlin je bio kraj princeze Anastazije Romanove. Njena
prošlost, stvarna ili izmišljena, ostaće misterija. Možda će moja enigma biti
srećna, i to ne kao supruga grofa ili vojvode, već kao žena Majkla Šeridana,
siromašnog talentovanog novinara i razbaštinjenog bogataša. Međutim,
sumnjao sam u to.

Jednog dana, došao sam kući i znao sam, po izrazu njenog lica, da je o
nečemu razmišljala. Bila je veličanstvena u svojoj ozlojeđenosti. Ma koliko da
sam je voleo, bilo je kod nje i ponešto što sam mrzeo: na primer, nikada nije
prilazila da me pozdravi kada uđem u prostoriju, već sam ja morao da priđem
str. 132
njoj; zatim, očekivala je da hrana stigne pred nju u tačno određeno vreme, a da
ona ne učestvuje u pripremi; ostavljala je odeću razbacanu po kupatilu, da je ja
skupljam.
Tog dana je čarolija prvih nekoliko zajedničkih nedelja počela da bledi.
„Kada ćeš me izbaciti?", pitala je.
„Zašto misliš da ću te izbaciti?"
„Šta onda hoćeš od mene? Zašto me držiš ovde?"
„Ne držim te ovde. Slobodna si da odeš kad god poželiš."
„Želiš da ti budem dužna."
„Ne daj bože da treba da mi pokažeš zahvalnost!"
„Vidiš?"
Usledila je duga tišina.
„Voliš li me?", upitala je na kraju.
„Znaš da te volim."
„Zašto?"
Ni sam nisam znao odgovor na to pitanje, ali onda sam čuo kako
govorim: ako se ljubav može objasniti, onda to nije ljubav, nego sračunato
provodadžisanje.
„Ne želim da me voliš", rekla je. „Ne zaslužujem te. Zaslužujem nekoga
poput Andreja, nekoga ko mi može pomoći da dobijem što želim i da postupa
sa mnom kao što ja postupam s njim." Plakala je i to je bilo prvi put da je vidim
kako plače. Ustadoh da je utešim, ali ona me od gurnu. Dok su joj suze klizile
niz lice, nastavila je: „Mrzim te. Ne želim nikoga pristojnog niti ljubaznog. Ne
zaslužujem to."
Zastade da uzme vazduh, a donja usna joj zadrhta.
Nisam znao šta da joj kažem. Žene su mi zamerale zbog mnogo čega, ali
nikada i zato što sam pristojan.
„Rasplakao si me", reče i obrisa lice gornjom stranom šake, razmazavši
maškaru po obrazu.
,,U redu je", rekoh da bih popunio tišinu besmislenom frazom.
„Bilo bi ti bolje bez mene."
„Na meni je da o tome odlučim."
„Upozorila sam te. Ne mogu imati poverenja u sebe. Ni ti ne bi trebalo da
imaš."
„Rizikovaću", rekoh.
Onda me je poljubila i počela da otkopčava haljinu. Za oboje je bilo lakše
da vodimo ljubav nego da je nateramo da funkcioniše. Oboje smo tražili sreću,

str. 133
rekli smo da to želimo, ali kada smo je našli, nismo mogli da je podnesemo.
Nismo imali poverenja u nju.
Nismo imali poverenja u svet pa nismo mogli ni sebi da verujemo.

Jedne noći čuo sam je kako govori u snu. Pružio sam ruku ka njoj, ali je
njena strana kreveta bila prazna. Obukao sam kućni ogrtač i izašao u dnevnu
sobu. Bilo je vrlo kasno, prestalo je kloparanje trolejbusa u Bejzvoterskoj.
Jedino se čulo blebetanje prostitutke u jednom ulazu niz ulicu, koja se
napadno nudila nekom prolazniku.
Anastazija se naslanjala na prozorsku dasku. Razgrnula je zavese, a lice
joj je bilo osvetljeno žutom svetlošću uličnih gasnih svetiljki. Na sebi je imala
dugačku belu spavaćicu pa je izgledala kao duh.
„Zaslužio je to", čuo sam je kako govori na ruskom. „Zaslužio je."
Glas joj je bio čudan, piskav. Svaki put kada bi progovorila, usledila bi
dugačka pauza, kao da čeka da joj neko odgovori.
„Pokušaću", rekla je.
Izgledalo je kao da slušam deo telefonskog razgovora, a osećaj je bio tako
neposredan i uznemirujući da sam se naježio. Pitao sam se, ne prvi put, da li je
moja Anastazija izgubila razum.
„Šta ću saznati, tata?", pitala je.
Treba li da prekinem ovo sanjarenje? Oči su joj bile otvorene, ali činilo se
da nije svesna mog prisustva. Oklevao sam. Čuo sam da buđenje mesečara
može biti opasno i zato sam samo stajao i posmatrao.
„Da li si i ti takav?", rekla je. „Milostiv?"
Uhvatio sam je nežno za ruku i poveo nazad u krevet. Sklupčala se pored
mene, a ja sam je zagrlio. Sledećeg jutra pitao sam je da li se seća sna, ali ona se
nije ničega sećala. Kao da joj je bilo neprijatno što sam to pomenuo. Šta ću
saznati, tata? Njene tajne bile su zaključane negde duboko. Međutim, izgleda
da je ipak bilo načina da se izvuku.

Jednog dana dao sam joj novčanicu od jedne funte da ode u prodavnicu i
donese namirnice. Došla je kući praznih ruku, bez novca; dobro, ne baš
praznih ruku sa sobom je dovela psa skitnicu. Šta je uradila s onom funtom?
„Na putu je sedeo neki čovek. Držao je natpis da je izgubio ruku u ratu,
da ima veliku porodicu i da je bez novca. Zato sam mu dala funtu. Mi
možemo to priuštiti, zar ne?"
Da, pretpostavljam da je u pravu, mi to možemo priuštiti ako te ili sledeće

str. 134
večeri ne jedemo.
Pas je bio mešanac, pun buva i očigledno nikad pre nije živeo u za-
tvorenom stanu. Rekao sam joj da će morati da mu nađe drugi dom. Međutim,
dva dana kasnije, i dalje je bio tu, a ja više nisam imao srca da ga izbacim na
ulicu, kao što nisam mogao ni nju.
Anastazija se menjala. Kao izgladnelo pseto koje je donela kući, počela je
da napreduje i ponovo stiče žudnju za životom. Jednom sam se vratio s posla,
a nje nije bilo u stanu. Konačno se pojavila u osam uveče i priznala mi da je
počela da radi u narodnoj kuhinji, da je sipala supu i delila pecivo londonskoj
sirotinji. Rukavi su joj bili zasukani kao u pra lje, a kosa lokne su joj ponovo
polako rasle skrivena ispod marame.
Dva meseca posle našeg bekstva iz Berlina, rekla mi je:
„Treba mi posao."
„Posao?"
„Ne mogu zauvek živeti od tvoje milostinje."
„Nemoguće je. Šta umeš da radiš?"
Ona zabaci glavu.
„Znaš ti šta ja umem da radim. Sam si video."
„Osim toga."
„Umem da igram. Govorim tri jezika. Umem da glumim da sam princeza.
I umem da sviram na klaviru."
Otišao sam do prozora da bih sebi dao vremena za razmišljanje. Hladna
magla spustila se nad gradom. Činilo se kao da drveće u Hajd parku čas tone
u maglu, čas izranja iz nje. Nije bilo moguće da dobije posao. Nije umela da
kuca na mašini niti da arhivira, nije imala nikakva znanja potrebna za
sekretaricu, a napolju je bilo dva miliona nezaposlenih.
Iz magle je izronila gomila od oko tri stotine muškaraca i žena koji su
marširali prema Govornikovom ćošku, okruženi policajcima na konjima.
„Hoćemo da radimo! Hoćemo da radimo!" Izbila je tuča između demon-
stranta i policajca. Masa je zagrajala i sve je zamirisalo na gadnu nevolju.
Čvrsto me je uhvatila za ruku.
„Šta se dešava?"
„Nisi jedina koja traži posao", rekoh.
Šokirao me je užas na njenom licu. To su bile samo male demonstracije,
jadnici su pokušavali da skrenu pažnju na sebe, da ih neko primeti. Međutim,
Anastazija je počela da drhti.
„Šta je bilo?", upitao sam.

str. 135
 Nije odgovorila. Nije prestala da se trese sve dok demonstranti nisu
prošli. Naš razgovor o poslu bio je zaboravljen i više nisam brinuo o tome.
Ali dok sam ja bio na poslu, Anastazija je izlazila da traži zaposlenje
predstavljajući se kao Ana Šeridan. Sigurno je zbunjivala potencijalne
poslodavce iako je njen engleski bio besprekoran, izgovor joj je i dalje bio
hibrid nemačkog i ruskog.
Kao što sam je i upozorio, nije bilo posla za devojke koje nisu vične
stenografiji ili poslu sekretarice. Nije čak mogla da se zaposli ni kao krojačka;
pošto nije umela s novcem, to je isključivalo i rad u prodavnici. Na kraju sam
odlučio da joj pomognem i obratio se očevom prijatelju, koji je vodio
advokatsku kancelariju u Templ Baru. Bila mu je potrebna sekretarica, čak je
pokazao spremnost da primi i neiskusnu pa daje obuči.
Anastazija je tako dobila svoj prvi posao.
I tako, s obzirom na to kakav je kameleon bila, bukvalno je procvetala u
novoj inkarnaciji kao mlada Engleskinja srednje klase, s poslom sekretarice u
gradu; jedino sam ja znao da je ona Anastazija Romanova, osoba bez
državljanstva i bivši pretendent na carski presto, da je u Nemačkoj traže kao
osumnjičenu za ubistvo raseljenog ruskog grofa i da joj je jedina identifikacija
falsifikovani pasoš na ime Jirgen Necer. Ipak, njeni novi poslodavci znali su je
samo kao Anu Šeridan.

Znao sam da Sebastijan ima nešto za mene. Pozvao me je u svoju kan

celariju, što je uvek dobar znak. Ovog puta nije pomenuo ni Fionu ni
Anastaziju. Još jedan dobar znak. Njegova sekretarica donela mi je kafu i onda
smo odmah prešli pravo na posao.
„Kako stoje stvari u Telegrafu?", pitao je.
„Poludeću. Mogli su da obuče i šimpanzu da radi moj posao."
„Pretpostavljam da su mislili da je Amerikanac adekvatna zamena",
rekao je uz blag osmeh. „Ti imaš kvalitet za mnogo bolje stvari, Majkle.
Mnogo bi postigao da si se malo potrudio."
„Sve bih uradio isto, Sebe. Ne kajem se."
„Možda nisi proveo dovoljno vremena u Old Bejliju. Možda je trebalo
malo duže da te ostavim u čistilištu.
„Mea culpa, mea maxima culpa."*
„To je bolje. Kako tvoj ruski?", upita me i ja osetih kako mi puls ubrzava.

____________________________________________
*Mojgreh, moj preveliki greh. (Prim. prev.)

str. 136
 „Zarđao, ali još je tu. U Šangaju sam jedva natucao, ali popravio sam se
malo u Berlinu."
„Imam predlog za tebe, ako trenutno možeš da se odvojiš od Londona."
„Zadatak ili pravi posao?"
„Zadatak. Samostalna narudžbina ako ti se više sviđa. Može dovesti do
pravog posla ako bude rezultata. Imamo novog glavnog urednika i želi prvo
da bude siguran što se tebe tiče. Ovo ti je prilika da se iskupiš."
„Da li sam te ikada izneverio?", rekoh i obojica se nasmejasmo.
„Želiš li da ideš u Rusiju?"
Ništa nisam rekao.
„Put je dug i nimalo prijatan. Bićeš odsutan iz Londona oko mesec
dana, možda i duže. Uzgred rečeno, kako stoje stvari kod kuće?"
„Srećniji sam nego ikada u životu."
„Čestitam!" Njegov ton nije izražavao sreću. Ispostavilo se da je to njegov
način da pokaže kako ne dozvoljava da Anastazija stane na put našem
prijateljstvu. Pogrešno sam ga procenio.
„Pa, hoćemo li dobiti gospođu Šeridan?"
„Trenutno ne mogu da priuštim ženidbu."
„Onda ne možeš priuštiti ni da odbiješ ovu priliku. Uostalom, ovo ima
izvesne veze i s tvojom damom", dodao je.
„Anastazijom?"
,,U Moskvi imamo jednog dopisnika, zove se Roper. Prošle nedelje poslao
je zanimljiv izveštaj. Čuo je da kolaju izvesne glasine u boljševičkim
krugovima. Neproverene, naravno. U Sverdlovsku se pojavio neki tip koji
tvrdi da je on lično ubio cara. Mislim da niko nije sasvim siguran šta bi s njim.
Kominterna još nije odlučila koji je njen stav o tome."
Tu priču znao sam bolje od ikoga. Neposredno posle careve smrti,
boljševici su sve zahteve za informacijama o carskoj porodici dočekivali
nemom tišinom.
Kada su 1918. Beli preuzeli Jekaterinburg doduše nakratko zadužili su
bivšeg policajca Sokolova da formira tim i istraži ubistvo Romanovih. Istraga
je bila opsežna i detaljna, ali nisu mogli da nađu nikoga ko je bio očevidac
pogubljenja. Izvesni Voronjin ispričao je svojoj porodici da je bio prisutan, ali
Sokolovu ništa nije mogao reći jer su ga monarhisti odmah pogubili. Našli su
njegovo telo u šumi kilometar i po van grada.
U svom izveštaju, Sokolov je zaključio da su car i njegova porodica
streljani u kući Ipatjevih, a njihova tela spaljena i pokopana u šumi. Čak je

str. 137
iskopao jedan prst, za koji je tvrdio da je caričin, i carevu kopču za kaiš, ali
njegovi zaključci zasnivali su se na glasinama i primitivnim fo renzičkim
dokazima. Nije pronašao nijedno telo i još se nije znalo kako su tačno car i
njegova porodica umrli.
Kada su boljševici ponovo otvorili granice prema Zapadu, nekoliko
novinara i diplomata otputovalo je u Sverdlovsk, kako su boljševici
preimenovali Jekaterinburg, ali, kao i Sokolov, ni oni nisu našli nikoga
spremnog da govori o onome što se te noći dogodilo.
A onda se pojavio neki momak.
„Zašto Roper sam ne ode tamo?", pitao sam.
„Ne plaćamo ga da trči po najvećem svetskom kontinentu i juri glasine i
duhove. Trebalo bi mu tri dana vozom samo da se stigne do Sverdlovska, a
tamo možda čak neće ni biti nikakve priče."
„Zašto onda ja da idem?"
„Ti si savršen za taj posao. Na raspolaganju si, govoriš jezik, imaš
iskustva, a i lično si zainteresovan za temu. Više nego bilo ko koga ja
poznajem."
„Sverdlovsk?", rekoh.
„Uzgred, kako tvoje finansije?"
„Imam malo ušteđevine."
„Šta je s taticom?"
Razdražila me je podsmešljiva reč tatica.
„Taj izvor je presušio."
Kada se posle godinu dana u Šangaju nisam vratio kući, čekovi su prestali
da stižu. Pretpostavljam da je mislio da će me tako proći buntovnost, ali ja sam
samo postao još odlučniji da preživim bez njegove darežljivosti.
„Rojters nije spreman da te pošalje na drugi kraj sveta u uzaludnu
potragu. Međutim, ako se nezavisan novinar vrati iz Sibira s verodostojnom
pričom, možda čak i s fotografijama kao dokazom, mi ćemo mu nadoknaditi
sve troškove i lepo mu platiti za tu priču. Verovatno bismo takvog novinara i
zaposlili."
„To je pogodba, zar ne?"
„To je pogodba, kako si ti to elegantno formulisao."
Za njega je to bio savršen dogovor; Rojters neće potrošiti ništa iz budžeta,
a znao je da ja ne mogu da odbijem taj mamac.
„Zašto misliš da će boljševici dozvoliti tom drugu da razgovara sa
mnom?"

str. 138
 Pijuckao je čaj. Čak je grickao i kolačić.
„Kao što sam rekao, to bi mogla biti uzaludna potraga." Sebastijan se
nagnu napred. „To je zlatna prilika. Nema nijednog novinara na svetu koji će
ovu priču juriti žešće od Majkla Šeridana. Uradi to dobro i tvoje ime stajaće
ispod članka u novinama širom sveta."
Odmahnuh glavom.
„Znaš dobro da to ne mogu da priuštim."
Nije bio ni impresioniran ni ubeđen.
„Prestani da se brineš oko sitnica, Majkle."
Put u Rusiju odneće mi svu ušteđevinu koju imam. A ako na kraju sve
bude uzalud, izgubiću stan i trenutni posao koji imam. Međutim, ako uspe,
moja karijera bi se ponovo pokrenula. Ipak, glavni mamac u tom bunaru bistre
vode bila je Anastazija. Mogao bih konačno otkriti istinu o misteriji koja me
opseda poslednje tri godine.
Razmislio sam i odmahnuo glavom.
„Nema šanse", rekoh. On slegnu ramenima.
„Pa, ako se predomisliš, znaš gde da dođeš." Reče i osmehnu se.
Naravno, predomislio sam se već sledećeg dana. Tačno je znao da neću
moći da odolim.

Anastazija je sedela za starim klavirom kraj prozora. Stigla je kući s posla

u šest, sat pre mene, i odmah sela da svira. Ona jednostavno nije razmišljala o
večeri. Uvek se ponašala kao princeza.
Bila je okrenuta leđima prema vratima i nije čula kad sam ušao. Svirala je
neku Bahovu etidu. Trebalo je da budem ljut. Umesto toga, stajao sam
upijajući sliku moje devojke iz snova. Kako će ona opstati dok ja budem odsutan?
pitao sam se. Uopšte nije bila praktična, a nismo imali novca za poslugu.
Iznenada je prestala da svira i okrenula se. Ispustila je mali uzdah.
„Nisam te čula", reče.
„Uživao sam gledajući te kako sviraš." Seo sam u fotelju pored gasnog
kamina i pitao se kako da joj saopštim vest. Toliko se promenila, pomislih; od
taksi devojke, preko kneginje koja čeka da... a sad pomalo izgledala kao
avangardna devojka, sve više nalik Fioni. Kosa joj je ponovo porasla pa je
nosila modernu frizuru. Mada nismo bogzna koliko zarađivali, uvek je
nalazila načina da kupuje stvari po najnovijoj modi.
„Danas sam išao kod Seba Bomonta", rekoh.
„Da li ti je ponudio neki posao?", upita me, a lice joj se razvedri.

str. 139
 „Da. Samo ne u Londonu. Biću odsutan neko vreme."
Usledila je duga tišina, kao da je odmah pogodila kuda razgovor vodi.
„Gde?"
,,U Rusiji. U Sverdlovsku."
Na ulici, čovek koji pali svetiljke polako je vozio bicikl između stu bova
svetiljki, s dugačkim štapom na desnom ramenu. Zaustavio se, podigao štap
da okrene ključ na dnu svetiljke ispred našeg stana i upalio gas. Svetiljka je
zasjala stvarajući mali svetleći krug u magli. Vratio je štap na rame i otišao
biciklom do sledećeg stuba.
„Ideš u potragu zbog mene", konačno reče Anastazija, sažetije nego što
bih ja to ikada mogao učiniti.
„Pretpostavljam da je to prevagnulo."
„Koliko ćeš biti odsutan?"
„Ne znam. Možda mesec dana."
Klekla je na pod kraj mojih nogu i stavila glavu u moje krilo. Pokušao sam
da joj kažem nešto o tome, ali ona nije pokazivala nikakva osećanja. Međutim,
te noći je vodila ljubav sa mnom s nekim divljačkim očajem. Možda je nekako
osećala šta će se dogoditi.
Posle toga, dok sam ležao u krevetu sa Anastazijinom glavom na
grudima, posmatrao sam senke na tavanici i pitao se da li i ona i ja uop šte
želimo odgovor iz Sverdlovska. Uvek postoji razočaranje prilikom rešavanja
neke misterije jer je nepoznato uvek slađe od istine. Kada se vratim iz
Sverdlovska, hoću li i dalje biti zanesen njome ako se ispostavi da je samo
kćerka sitnog plemića koji je propao u teškim vremenima? Možda se
Anastazija isto to pitala.

str. 140
 Trideset prvo poglavlje
ANASTAZIJA

Majkl se vratio kući umoran od posla i, podozrevala sam, umoran od

mene. Gde je sad Anastazija kada mu je potrebna? Zamenio ju je za
sekretaricu, romantiku šangajskih i berlinskih barova zamenio je za tihu ulicu
u Kenzingtonu, s gasnim svetiljkama i vonjem vlage koji lebdi u magli i
ledenoj sitnoj kiši.
Jedne noći uhvatila sam ga kako me posmatra iz fotelje kraj vatre i znala
sam o čemu razmišlja: Šta sam nam to učinila?
I eto, ukazala se prilika da zauvek otkloni sve sumnje. Podozrevala sam
da se boji šta će naći u Sverdlovsku. Nije imao drugog izbora nego da ide, to
mi je bilo jasno. Ali ako se iz Rusije vrati bez ruske princeze, šta će onda biti s
nama?
Gledala sam Majkla kako spava, ruku ispruženih iznad glave dok mu se
grudi podižu i spuštaju pri dubokom i ujednačenom disanju. Sutra ujutro
otputovaće za Rusiju, mitsko mesto mojih maštarija, sivi svet iz snova u kojem
sam se rodila, ali kojeg se uopšte ne sećam. Ići će tamo kuda ja ne mogu da
idem, kao hirurg koji istražuje moje srce ili utrobu.
Plašila sam se šta će naći.
A plašila sam se i zato što me ostavlja. Ostavio mi je nešto novca dok
bude odsutan, mada ne mnogo, a imala sam i krov nad glavom. Međutim,
biću sama i bojala sam se i same pomisli na usamljenost. Od one noći pre tri
godine, na mostu, uvek je bio neki muškarac koji me je čuvao.
Majkl će otputovati jutarnjim vozom za Dover. Nismo jedno drugom dali
nikakva obećanja, niti smo ih očekivali. Ja nisam mogla da govorim o
prošlosti, a Majkl nikada nije govorio o budućnosti. Međutim, budućnost je
nešto što više ne mogu da potiskujem iz misli. Više je ne mogu ignorisati, kao
što ne mogu ignorisati nežnost u grudima, koja nema nikakve veze s našim
vođenjem ljubavi. Pitala sam se da li treba da mu saopštim svoje sumnje.
Ali ne.
Majkl je, odlučila sam, muškarac predodređen za taksi devojke. Spasao je
princezu iz vrtloga kineske reke i nastavio dalje. Ako mu ponudim dar
stalnosti, mrzeće me do kraja života, sigurna sam.
Neka spava.

str. 141
 Možda ću mu reći sutra, pre nego što ode. Ako želi ovu posrnulu
princezu, znaću to po pogledu u njegovim očima. Ako je ne želi, i to ću znati, i
nestaću pre nego što se vrati.
Sačekaću do jutra i tada ću mu reći.

str. 142
 Trideset drugo poglavlje
MAJKL
Nošen svetinom koja se tiskala, stajao sam na stepenicama železničkog
vagona. Buka drugih oproštaja zagušila je moje poslednje reči Anastaziji.
Taj trenutak bio je određen onim što se nije dogodilo. Nije plakala; nije
mahala; nije trčala pored voza u pokretu, kao drugi zaljubljeni na peronu.
Stajala je i nije se pomerala.
Htela je nešto da mi kaže. Video sam to u njenim očima, ali što god da je
to bilo, nije mogla da kaže. Tog dana, dok sam odlazio od nje, ona je opet bila
Anastazija, van domašaja i van objašnjenja. Znao sam tada, kao što znam od
prvog trenutka, da još želim ono što ne mogu imati. Nije preostalo ništa drugo
do da stojim na pragu vagona i gledam kako nestaje kroz paru, izgubljena u
gužvi garavog Voterlua.

str. 143
 Trideset treće poglavlje
ANASTAZIJA

Kuća je bila hladna kad sam se probudila. Poštar je već isporučio

poštu. Čula sam zveket poštanskog sandučeta. Ustala sam iz kreveta i pod
nogama osetila hladne gole daske. Ušla sam u dnevnu sobu da upalim gasni
kamin i stavim nekoliko novčića u strujomer.
U kupatilu sam napunila lavabo toplom vodom i skinula spavaćicu da se
operem flanelskom krpom i sapunom. Grudi su mi bile nabrekle i bolne;
prošlog meseca nisam imala krvarenje. Bilo mi je neobično. Svih onih meseci u
Šangaju, sa svim onim muškarcima, uopšte nisam marila šta se događa mome
telu. Život ponekad ume da bude lep; čekao je da nađem muškarca koji će
ostati sa mnom, a onda mi je udelio dar.
Bila sam prestravljena; ne od porođaja, već od toga šta će to značiti za
mene. Pokušala sam da zamislim sebe u predstojećim godinama, kao ženu
novinara koji se probija i majku njegove dece. Bila sam ubeđena da će me
Majkl mrzeti što mu to činim. Nije mu trebalo gnezdo; morao je da ima
slobodu da leti.
A šta je to značilo za mene? Baniševski je nakratko uspeo da me uveri da
me je sudbina predodredila za velike stvari. Sada sam se pitala kako ću živeti
bez tog blistavog i sjajnog sna. Već sam žalila što ga gubim.
Obrisala sam se peškirom i brzo obukla. Majklova fotografija stajala je na
okviru kamina. Prstom sam povlačila po konturama njegovog lica.
Vrati se uskoro, šapnuh. Bila sam uplašena. Ne zbog njega, već od sebe.

str. 144
 Trideset četvrto poglavlje
MAJKL

Najpre sam se sastao s Roperom u Moskvi. Bio je itonski đak i čim je

čuo moj naglasak, počeo je da se ponaša prema meni kao da sam nešto u šta je
ugazio na ulici. Imao sam utisak da se duboko kaje što je izvestio o glasinama
o Sverdlovsku. Ličio je na muškarca koji gleda bivšu ženu kako igra s
neznancima; iako je ne želi za sebe, nervozan je i neprijateljski raspoložen kad
neko drugi pokaže zanimanje.
U njegovoj sumornoj i zakrčenoj kancelariji dobio sam kratka uputstva,
ako se uopšte mogu tako nazvati. Očekivao sam bar poziv na ručak, međutim,
nije ga bilo. Sledeće noći već sam bio u vozu za Petrograd i nikada ga više
nisam video.

Prozor hotelske sobe gledao je preko kupola i tornjeva radničkog grada.

Izgledao je sirovo i sivo u novembarsko jutro. Raj socijalističkih radnika,
govorili su, utopija običnog čoveka.
Lenjingrad, tako su preimenovali Petrograd, a izvorno se zvao Sankt
Peterburg. Podigao ga je Petar Veliki na močvarama Finskog zaliva, a u XVIII i
XIX veku bio je stecište najbogatije aristokratije na svetu, čiji pripadnici su se
utrkivali da nadmaše jedni druge sjajem svojih palata. Nekada se mogao
pohvaliti najraskošnijim trgovima u celoj Evropi, Ermitažom s najvećom
umetničkom kolekcijom posle Luvra i letnjim palatama koje su bile ravne
onima u Versaju. Ako zažmurite i zaboravite da je sve to izgrađeno na krvi
siromašnih i gladnih, ne možete a da ne osetite nostalgiju za tim Petrogradom
koji je nestao.
Obukao sam kaput i izašao u sumorno jutro.
Stari Nevski prospekt bio je jedna od najpoznatijih trgovačkih
saobraćajnica na svetu. Boljševici su i njega preimenovali u Prospekt 25.
oktobra, a poluprazne prodavnice sada prodaju prljavu robu koja se proizvodi
u državnim fabrikama. Ne znam, meni je izgledalo da je ta utopija malog
čoveka još veoma daleko. Krzna i Faberžeova jaja odavno su nestala iz izloga,
a verujem da novim radnicima ne nedostaje ono što nikada nisu imali.
Međutim, kao da Revolucija ništa nije promenila. Stara Rusija imala je i svoj
glamur i svoju bedu, a Lenjin kao da je samo zatro glamur.
Neobrijani radnici u kombinezonima žurili su na posao, a žene u

str. 145
vrećastim haljinama čekale su u redu ispred mesara i pekara, stežući bonove
za sledovanja kao gladna deca. Tog jutra u blizini nije bilo nijednog od onih
uzvišenih sovjetskih heroja.
Podigao sam kragnu da se zaštitim od izmaglice, zavukao smrznute ruke
u džepove i uputio se ka Isakijevskoj sabornoj crkvi.
Dok sam se penjao stepenicama, granitni stubovi dizali su se nada mnom
u olovno nebo. Staru crkvu pretvorili su u antireligijski muzej, pozlaćene
ikone na zidovima zamenili drečećim karikaturama koje prikazuju monahe u
pijanim orgijama i izbezumljene sveštenike kako pucaju iz mašinki sa zvonika
crkava i kose žene i decu u radničkim demonstracijama. Čak su i lepe drevne
mozaike sakrili iza grubo štampanih plakata koji najavljuju čuda nove
petoletke. Drugi su obznanjivali:
VERSKA UMETNOST ORUĐE JE KAPITALISTA
Nisam se tu dugo zadržao.
Svuda je bilo isto. Sjaj starog režima nije bio srušen, samo je zamaskiran i
prilagođen drugoj nameni. U carskom Zimskom dvorcu, gde je pre samo
trinaest godina Nikolaj II slavio tristogodišnjicu svoje dinastije, sada se uselila
armija aparatčika. U suvim mermernim fontanama nakupili su se otpaci, a
jedina literatura koja se mogla kupiti u knjižarama bila je o Lenjinu i
Oktobarskoj revoluciji.
Prešao sam most; ispod mene su plutale crne ledene sante, a ja sam
posmatrao Petropavlovsku tvrđavu na ostrvu u Nevi. Car je tamo nekada
zatvarao boljševike. Sad je verovatno to još jedan muzej, pretpostavio sam.
Nisam ni otišao tamo.
Prošao sam pored palate gde je Jusupov ubio Raspućina. Ona je postala
Dom kulture i odmora. Iza, na periferiji, dizao se autentični novi Lenjin grad,
narodni grad tmurni sivi beton polako je opkoljavao prezrene le pote
prošlosti. Građevinci su bili svuda; zvuči Revolucije bili su grmljavina i pisak
parnih valjaka, buldožera i ostalih građevinskih mašina.
Utopija je rasla.

Sutradan sam otišao do Carskog Sela, da vidim gde su car i njegova

porodica proveli poslednje dane. Ako sam se ikada približio Anastaziji, bilo je
to u Carskom Selu. Da biste istinski razumeli nečiji život, kažu, morate videti
mesto gde je odrastao, a za velikom kneginjom Anastazijom Romanovom
ostala je samo priča o detinjstvu.
Na moje olakšanje, nije bilo plakata koji proklamuju čuda nove

str. 146
Komunističke partije i njene traktore, kobasice i eksere. Palata je bila onakva
kakvu su je ostavili Romanovi, sačuvana kao spomenik dekadentnom životu
bivšeg cara.
Glavnu palatu pokazivala mi je devojka koja je na svakom koraku
negodovala, kao što i priliči, i prstom pokazivala na murale s takvom
odvratnošću da bi svako pomislio da su ti zidovi sagrađeni od ljudskih
lobanja. Na neki način, možda i jesu bili tako sagrađeni, pomislih. Budući da
su bili tako veličanstveni, pitao sam se koliko je ljudi umrlo od gladi zbog
nekoliko kopejki, dok je car ovde rasipao milione.
Međutim, setio sam se da je i Nikolaj II prezirao ovu palatu; on i njegova
porodica stanovali su u manjoj palati pored pa sam odmah tamo i otišao.
Na moj zahtev, moja pratilja pokazala mi je salu za bilijar, gde su Nikolaj i
generali razmatrali vojne karte, i skriveni balkon iznad, gde je carica
prisluškivala razgovore. Sve što bi čula, podelila bi s Grigorijem Raspućinom,
a kada bi dobila njegov savet, koristila je svoj uticaj na muža da podrži ili
blokira ratne planove, kako su ona i Raspućin smatrali da treba.
Uskoro sam stekao utisak da ovo nije bio dom carske porodice već
utočište dvoje neobičnih i ekscentričnih ljudi, posvećenog porodičnog čoveka
s detinjastim opsesijama i engleske domaćice s fanatičnom verskom
zanesenošću. Postojao je i mali povrtnjak, gde je najbogatiji čovek na svetu
lično uzgajao krompir; radna soba, gde je u dnevnik opsesivno beležio
vremenske prilike, čak i u jeku rata, dok je svakog dana umiralo na desetine
hiljada ljudi; soba, koju je carica celu ukrasila ljubičastim cvetnim cicem
poručenim iz londonskih kataloga; caričina spavaća soba, savršeno očuvana,
sa stotinama i stotinama verskih ikona koje su ispunjavale svaki delić prostora
na zidovima i noćnim ormarićima.
Careva spavaća soba takođe je pružala jasan uvid u Nikolajevo stanje
duha: bila je pretrpana, samo ne ikonama, već uramljenim porodičnim
fotografijama bilo ih je na stotine, na stolovima, zidovima i ormanima,
ponekad i u po četiri reda, poredane s vojničkom preciznošću, poput vojnika
na smotri.
To je bio čovek kog su boljševici proglasili čudovištem. Ipak, umesto
zveri, našao sam samo čudnog čoveka kog u najboljem slučaju možemo
optužiti za nemar ili nesposobnost, čoveka koji je više voleo da sadi krompir
nego da se bavi politikom, kojem su dosadni državni poslovi oduzimali vreme
koje bi radije provodio s porodicom.
I dalje sam tražio Anastaziju.

str. 147
 Našao sam je tek u svečanoj prijemnoj dvorani, gde su izložili dečje
igračke. Ispod kristalnih lustera stajali su drveni tobogan, na kojem se igrala
tokom kišnih popodneva, i minijaturni automobil s gumenim točkovima i
svetlima od brušenog stakla, u kojem se carević vozio po hodnicima palate.
Pokušao sam da zamislim sebe kako stojim tu pre deset godina, da
stvorim sliku Anastazije, da vidim svet koji je ona gledala, da nađem ključ
kojim bih otključao njeno sećanje. Međutim, zvuči, mirisi i iskustva bili su
nepovratno izgubljeni, a mašta je jadan i beznadežan instrument.

Stajao sam tri dana uzastopno u redu na lenjingradskoj železničkoj stanici

pokušavajući da kupim voznu kartu za Sverdlovsk prve ili druge klase. Na
kraju su se sažalili nada mnom i objasnili mi da su te karte unapred
rezervisane za partijske funkcionere. Tako sam naučio da privilegije nisu
odbačene ni u novoj Rusiji, samo su promenile korisnike.
Prosvetljen, kupio sam kartu treće klase i tri dana putovao noćnim
vozom. Putovanje je bilo prava noćna mora jer sam bio zbijen zajedno sa
sirotinjom na tvrdim drvenim klupama, pored njihovog prtljaga i stoke. Bili
smo stešnjeni do tačke gušenja, a nakon tri dana, naš vonj bi uvredio i mesara.
Nije bilo ni vode, ni hrane, ni električnog osvetljenja, ni šanse da se zaspi, čak
ni da se ubije vreme čitanjem. Istrpeo sam put, nekako, ali nisam mogao da
oponašam stoički fatalizam ruskog seljaka, kojem su te nedaće postale kao
disanje, jedina životna stvarnost.
U dugim i besanim noćima, kada su me mišići boleli zbog grčeva, a kosti
vapile za odmorom, zurio sam kroz prozor u ledenu tamu i mislio na
Anastaziju, njeno toplo telo i mirisnu kosu. Zamišljao sam da sam s njom i
govorio joj da će sve biti u redu.
Ali znao sam da neće biti u redu. Znao sam da će se posle Sverdlovska
sve promeniti.

str. 148
 Trideset peto poglavlje
ANASTAZIJA

Feliks Rifkin bio je krupan, debeo i visok preko sto osamdeset

centimetara. Bio je obučen s besprekornom preciznošću, u tamnosivo vuneno
odelo s dvorednim zakopčavanjem, krojeno u Sevil rouu, s dijamantskom
iglom za kravatu, zlatnim lancem za sat i homburg šeširom. Na malom prstu
leve ruke nosio je dijamantski pečatni prsten koji je rasipao svetlost dok se
kreće. Samo njegova odeća koštala je više nego što ja mogu da zaradim za
godinu dana.
Moj posao bio je da odgovaram na telefon, kuvam čaj, arhiviram
dokumente i ljubazno se smešim klijentima kad udu na vrata Renfrua
Banistera. Bilo je žena koje su u firmi bile dvadeset godina, radeći jedno isto
dan za danom. Ponekad sam zamišljala da vidim prašinu u njihovim borama.
Pitala sam se da li je to i moja sudbina.
A onda je naišao Feliks Rifkin.
Izašao je iz lifta s kožnom aktentašnom u desnoj ruci i prišao mojoj
recepciji. Skinuo je šešir i ja sam čekala da se predstavi i kaže kojim poslom je
došao. Umesto toga, samo je netremice gledao u mene.
„Dobro jutro i dobro došli kod Renfrua Banistera!", rekoh uz dobro
uvežban osmeh. „Mogu li vam pomoći?"
Feliks Rifkin nastavio je da zuri u mene uporno.
Nikada me niko nije tako gledao.
„Kako vam mogu pomoći, gospodine?", ponovih osećajući početak
panike.
„Anastazija?", reče on. A onda se povratio od šoka koji sam ja izazvala.
Nagnuo se preko stola. Koristio je skupu kolonjsku vodu. „Šta vi radite
ovde?", upita.
„Ja ovde radim", rekoh potpuno zbunjena.
„Zar vi ne znate ko sam ja?"
Odmahnuh glavom. Feliks je izgledao zbunjeno.
„Oprostite, izgleda da sam pogrešio", reče. A zatim na ruskom dodade:
„Staša, zar me se ne sećate?"
„Ne, nažalost, ne sećam se", odgovorih na engleskom.
On se osmehnu.
„Ali znate ruski."
str. 149
 Videla sam da druga Banisterova sekretarica bulji, posmatra naš razgovor
preko okvira naočara. Ona ustade i kucnu na vrata kancelarije mog
poslodavca i uđe unutra, verovatno da ga obavesti o neobičnom razgovoru
koji se odvija na recepciji.
„Govorim malo."
„Dakle, niste Engleskinja?"
Odmahnuh glavom.
„Roditelji su mi Nemci", slagala sam držeći se priče koju je Majkl osmislio
za mene.
„Da li ste ikada bili u Rusiji?"
Ugrizla sam se za usnu. Šta da mu kažem? Ako mu kažem istinu, mogla
bih da ostanem bez posla, a ako me moj poslodavac prijavi policiji, mogli bi
čak i da me uhapse i vrate u Nemačku.
Međutim, ako mu ne priznam istinu, a on očigledno nešto zna o meni,
mogla bih izgubiti priliku da otkrijem ko sam.
Moje oklevanje reklo mu je sve što je hteo da zna.
„Ma ti si!", zablista on od zadovoljstva. Na trenutak sam pomislila da će
pojuriti oko stola i zagrliti me. „Staša, zaboga, pa to sam ja, Feliks!"
Banister je izašao iz kancelarije namršten.
„Felikse, je li sve u redu?" Prišao je ozbiljnog lica. Možda se zabrinuo da
pravim probleme klijentima. „Šta se događa?", upita on.
„Mislim da sam poznajem ovu devojku iz Rusije", reče Feliks. Banister je
bio zapanjen. Pogledao me je kao da me vidi prvi put. A možda me i jeste
video prvi put. Do tada, za njega sam bila samo neka devojka koju je zaposlio
da učini uslugu starom prijatelju.
,,U Rusiji?", reče Banister. „Ali ona se preziva Šeridan."
Međutim, Feliks ga nije slušao.
„Moramo ručati zajedno, Staša!", reče mi. „Danas!"
„Ne mogu, imam samo pola sata pauze za ručak", odgovorih.
„Razgovaraću s vašim šefom", reče Feliks. „Siguran sam da će zbog mene
napraviti izuzetak" Osmehnuo mi se široko i ušao u Banisterovu kancelariju.
Svi su buljili u mene.
U toku sledećeg sata išla sam bar deset puta u toalet. Ni na šta nisam
mogla da se usredsredim, mogla sam samo da piškim. Kad god bih se javila
na telefon, zaboravljala sam i onaj mali pozdravni govor koji sam bar hiljadu
puta ponovila. Ruke su mi se toliko tresle da sam nekoliko puta ispustila i
slušalicu.

str. 150
 Nisam mogla da odvojim oči od Banisterovih vrata. Činilo mi se da je
prošla večnost dok se Feliks Rifkin konačno pojavio i rekao mi da uzmem šešir
i kaput.
I tako se to dogodilo. Došla sam na posao kao Ana Šeridan, u pocepanim
čarapama, u šestoj nedelji trudnoće, koja živi u grehu u malom stanu u
Kenzingtonu, a na ručak sam otišla kao velika kneginja Anastazija Romanova,
s prošlošću i budućnošću koje ranije nikad nisam imala.

Kao da je bilo juče.

Sedela sam u Kafeu Rojal na Pikadiliju, medu gospođama i gospođicama
iz visokog društva i njihovih muževa i mladića, koji su svi bili bankari ili
berzanski brokeri, trepćući zbunjeno, naoružana samo vedrim osmehom i
niskom lažnih bisera, nekako bezbojna i neodgovarajuće obučena. Mogla sam
biti i gola, pomislih.
Feliks Rifkin se pak tu osećao kao kod kuće i znao je većinu osoblja po
imenu. Čim smo se smestili za njegov sto, uzeo me je za obe ruke i nagnuo se
preko stola.
,,U redu. Vreme je za iskrenost. Vi niste Nemica, zar ne?"
„Ne želim da izgubim posao."
„Nećete, iako sumnjam da će vam više biti potreban. To će biti samo naša
tajna, u redu? Niste Nemica, već Ruskinja, zar ne?"
Klimnuh glavom gledajući u stolnjak. Majkle, oprosti mi. Ako mu kažem
istinu, sve će početi iznova.
„Kako se zaista zovete?"
„Anastazija Romanova."
On lupi pesnicom po stolu, zbog čega se nekoliko gostiju trglo.
„Znao sam!" viknu. Pozvao je šefa sale, rekao mu da slavi i naručio
francuski šampanjac i jastoga. „Ne mogu da verujem svojim očima!", reče.
„Mislio sam da ste mrtvi. Ovo je kao da vidim duha."
„Možda i vidite."
„Nema greške. Zar se ne sećate? Zajedno smo se igrali. Nije valjda da ste
me zaboravili!"
Ispričala sam mu priču, u izmenjenoj verziji, kao što sam priželjkivala da
je bilo, bez taksi kluba, Majkla koji me vadi iz reke i ubijenog muža
transvestita. U ovoj boljoj i srećnijoj verziji ja sam, naravno, takođe izgubila
pamćenje, ali me je sa ulice spasao jedan divan ruski grof, koji me je voleo i bio
ljubazan prema meni, ali je tragično umro od zapaljenja pluća jedne oštre

str. 151
pruske zime.
Kada sam postala tako vešt lažov.
„Ne sećate se ničega? Baš ničega?", pitao je Feliks, zbunjen.
„Ne pre Harbina. Tamo sam preživljavala na ulici. Nejasno se sećam da
sam došla nekim vozom, ali ništa..." Ispružih ruke u dobro uvežba nom
pokretu bespomoćnosti i osujećenosti. „Posle sam otišla u Šangaj."
„Taj čovek u Šangaju, onaj za koga ste se udali. Kako se zvao?"
„Ljudmilov", rekoh još jednu laž. Idu lako kada su u nizu. „Grof Andrej
Sergejevič Ljudmilov."
Feliks se namršti.
„Ne sećam ga se." Pružio mi je ruku preko stola i ponovo me uhvatio.
„Ali vas sam se setio odmah. Vi ste moja Staša." A onda se skromno
osmehnuo. „Ako smem tako da vas zovem, vaše visočanstvo?"
Nekako sam dopustila da nada umre, a on mi je ponovo udahnuo život i
podstakao me da opet poželim tu izgubljenu Anastaziju. Kada je carica majka
rekla svetu da sam varalica, svi su digli ruke od mene. Sada sam, gledajući u
oči ovog čoveka, opet videla istinu.
Ipak je istina. Ja jesam princeza. Ja jesam velika kneginja Anastazija.
„Kako samo se upoznali?", upitah ga.
„Moj otac bio je caričin lekar. Ponekad me je vodio sa sobom u dvorac u
Carskom Selu. Bili smo istih godina i postali smo najbolji prijatelji. Imali smo
običaj da se igramo na toboganu u velikoj dvorani; ponekad bi nam se po
kišnim danima pridružio i Aleksej, ali uglavnom smo se igrali sami jer se
Demedenko bojao da će se carević povrediti. Ponekad smo se igrali i žmurki u
hodnicima."
Čekao je da kažem nešto; sigurno mu je bilo teško da prihvati kako su sva
ta lepa i dragocena sećanja nestala.
A ja? Jednostavno mi nije izgledalo stvarno.
Stigao je šampanjac. Nazdravio je neopisivoj sreći koja nas je ponovo
spojila. Pijuckala sam iz čaše. Šampanjac. To me je nagnalo da pomislim na
Majkla, na noć kada sam se napila na onoj zabavi u Najtsbridžu.
Feliks Rifkin, moj stari ali nepoznati prijatelj, zurio je u mene u čudu.
„Ne mogu da verujem da sam te našao", reče. ,,I to u Londonu, kako
odgovaraš na telefonske pozive, kao sekretarica!"
Čula sam kako se Anastazija smeje dok se igra u ogromnim i praznim
hodnicima. U mislima sam je pojurila mermernim koridorima koji odjekuju,
vičući: „Da li je istina? Da li si znala ovog čoveka kada je bio dečak?" Ali ona otrča

str. 152
bez odgovora, smejući se.
Stiglo je predjelo: supa od kornjače. Izgubila sam apetit. Ni Feliks nije bio
gladan: grickao je mrve od zemičke, a supa mu se, zaboravljena, ohladila.
Želeo je da sazna svaku pojedinost mog života. Pazila sam da ne popijem
previše šampanjca jer sam morala pažljivo da izmenim sve. Ponovila sam mu
svoju kratku istoriju, prikrila malo ovde, doterala malo onde, tako da je na
kraju zvučala prihvatljivo čak i meni. Majkl, najuticajnija ličnost u mom
životu, bio je uredno isečen i izbačen iz rekonstrukcije prošlosti. Bilo je to kao
da sam ispričala priču o Ruskoj revoluciji a da nijednom ne pomenem Lenjina.
„Šta je s tvojom porodicom?", protestovao je. „Šta je s velikom kneginjom
Marijom? Šta je s tvojim stricem, vojvodom od Hesena, i tetkama u Danskoj.
Sigurno te nisu napustili?"
„Carica majka proglasila me je varalicom a da me prethodno nije ni
pogledala. Šta ja tu mogu? Iskreno, poverovala sam im."
„Ali ti jesi Anastazija!", uzviknu opet, a nekoliko gostiju okrenulo je glave
i pogledalo nas iznenađeno.
„Kneginja Olga došla je u Berlin i ona..."
„Olga te nije prepoznala? Tvoja rođena tetka?"
„Nije me videla godinama i rekla je da nije sigurna, ili tako nešto. Je li to
uopšte moguće?"
„Pretpostavljam da jeste", rekao je ali nije izgledao uvereno. „Carica je
bila svojevrstan pustinjak. Bilo nas je malo kojima je bilo dozvoljeno da dolaze
u Carsko Selo tih poslednjih nekoliko godina, a ona i carica majka su se
mrzele." Klimnuo je glavom konobaru da odnese tanjire s netaknutom supom.
„Ja sam ipak odmah video da to jesi ti! Kako su mogli da budu tako slepi? Ovo
je sramota! Jadna moja Staša. Šta li si sve morala da pretrpiš zbog njih?"
Bio je istinski ožalošćen i to me je dirnulo.
„Jesi li čula za onu devojku Anu Anderson?", upita me. „Ona tvrdi da je
ti."
„Mnoge žene su tvrdile ili još tvrde da su Anastazija."
„Video sam fotografije te Andersonove. Uopšte ne liči."
Popio je šampanjac i iskoristila sam priliku da mu odvratim pažnju s mog
nesrećnog položaja.
„Čime se baviš u Njujorku?", upitah ga.
„Imam brokersku firmu u Vol Stritu", rekao je i slegnuo ramenima kao da
posedovanje brokerske firme u dvadeset četvrtoj godini nije ništa. „Moja
porodica imala je sreće. Otac je izvukao novac iz Rusije pre nego što su

str. 153
boljševici preuzeli vlast. Otišli smo u Njujork i on je pokrenuo kurirsku službu
u Vol Stritu. Išlo mu je prilično dobro. Prošle godine je umro, a ja sam proširio
posao, počeo trgovanje akcijama i hartijama od vrednosti. Tu leži novac u
današnje vreme."
„Da li si ti, onda, bogat?"
Uputio mi je osmeh koji je istovremeno bio i stidljiv i hvalisav.
„Ide mi prilično dobro."
„Živiš u Njujorku?"
„Naravno."
„Šta te dovodi u London?"
„Moja tetka otišla je iz Rusije istovremeno kad i mi. Umrla je pre mesec
dana pa smo majka i ja došli da sredimo njene poslove. Ovde smo samo
kratko." Opet mi je stisnuo ruku. „Pravo je čudo što sam te našao. Kao da je
suđeno da se ovo dogodi."
„Felikse", obratih mu se po imenu prvi put, „da li bi ovo mogla biti neka
greška? Možda samo ličim na osobu koje se sećaš."
On odmahnu glavom.
„Nema greške", rekao je i to je bilo to.
Gledala sam istinskog vernika. Za vreme ručka, dozvolila sam mu da me
nagovori i, priznajem, da me zavede. U Kafeu Rojal. Tako otmenom i tako
prikladnom za damu visokog porekla.
Izgledalo je da se svet ipak ogrešio o mene, a onda je Feliks Rifkin ušao u
moj život da sve nadoknadi, da otključa prošlost baš kada sam odustala od
nje. On će ispraviti sve nepravde, bez obzira na to šta Majkl nađe u
Jekaterinburgu.

str. 154
 Trideset šesto poglavlje
MAJKL

U Sverdlovsku nije bilo ničega što bi nagovestilo da se tu ikada nešto

dogodilo. Bio je zapušten i sumoran kao i bezbroj drugih gradova, od Tomska
do Vladivostoka. Konji su pasli pored reke u sivoj izmaglici, koju je vetar
donosio iz topionica, fabrika i toplana. Izvan grada, tundra i šuma stapale su
se u jednoličan horizont.
Gacao sam kroz blato s koferima. Razmišljao sam o tome kako su car i
njegova porodica stigli ovamo pre pet godina i pitao sam se da li su i oni
osetili olakšanje, kao što ga ja osećam, kada su došli do kraja puta. Ispred
stanice nije bilo taksija pa sam otpešačio do hotela. Želeo sam da se odmah
latim posla. Pre nego što upoznam carevog dželata, hteo sam prvo da vidim
mesto gde su car i njegova porodica umrli.

Kuća je sada bila javni muzej, otvoren za ljubopitljive Ruse od devet pre
podne do četiri po podne.
Osvrtao sam se na trgu. Da li je moja Anastazija nekada bila zatvorena
ovde? Samo sam maštom mogao da dočaram godine koje nedostaju, a novinar
je ne sme imati previše. Kuća Ipatjevih izgledala mi je samo kao još jedna stara
i zapuštena vila u starom i zapuštenom gradu. Teško je pove rovati da se
jedan tako slavan i monstruozan čin dogodio u njoj.
Dugo sam stajao na trgu i ćutke vodio razgovor s Anom: Da li si stvarno
bila ovde? Da li ti se ovde to desilo? Da li sve izgleda kao i tada?
Želeo sam da sve što vidim sačuvam u sećanju, jer može postojati neka
pojedinost koja će, ma kako beznačajno izgledala, otključati riznicu njenog
sećanja.
Ili će to možda biti, kako se Sebastijan izrazio, beskorisno traganje.
Ćirilički natpis označavao je kuću kao Muzej Zatvora Ipatjev. Unutra je
vonjalo na vlagu i buđ i bilo je hladno kao u grobnici. Dobio sam opet
boljševičkog vodiča, mladu i snažnu drugaricu Ivanovu nije htela da mi kaže
ime koja je imala ozbiljno i svečano držanje komunističkog konzervativca.
Kuća je bila ispunjena revolucionarnim relikvijama, uglavnom fotografijama
lokalnih boljševičkih vođa, fabričkih radnika koji su napredovali daleko iznad
svojih mogućnosti. S dugačkim brkovima, šubarama i medaljama, izgledali su
jednako uobraženo kao i generali i vojvode koje su razvlastili. Drugarica

str. 155
Ivanova tu ironiju dočekala je hladno.
Bilo je još plakata koje sam već video u crkvama i adaptiranim palatama
Petrograda: radnici heroji mašu crvenim zastavama; žene svetlo plave kose i
snažnih tela žanju na pšeničnim poljima; dobro uhranjeni i obrijani mišićavi
mladići mašu s traktora u polju. To je bila samo fantazija, u žestokom sukobu
sa stvarnošću koju sam video iz voza, s pravom Rusijom babuški sivih lica i
neuhranjenih ljudi beživotnih očiju i pohabane odeće.
„Pod novom boljševičkom vlašću", govorila mi je drugarica vodič,
„proizvodnja aviona povećala se za sedamdeset osam procenata, proizvodnja
traktora..."
Očekivala je da svu tu propagandu zapišem, kako bih je verno
reprodukovao za neprosvetljeni kapitalistički Zapad. Jednako me je i prezirala
i želela moje odobravanje.
„Gde su bili car i carica?", pitao sam.
Bila je nesrećna što sam joj prekinuo monolog.
„Tamo", brecnu se ona, pokazujući dve najbliže sobe. Shvatio sam da ona
verovatno ne zna ništa i da je baš briga za jedinu stvar koja mene zaista
zanima.
Ali nastavih:
„Jesu li tu samo spavali, ili su tu i živeli?"
Ona me pogleda s gnušanjem.
„Car je mrtav. Car je bio ubica. Zbog njega su milioni ljudi živeli u
siromaštvu, ugnjeteni. Zašto se svet toliko zanima za cara?"
Vratila se svojoj litaniji o herojskim sovjetskim dostignućima. Ignorisao
sam je i nastavio da razgledam. Pokušao sam da zamislim kako Nikolaj silazi
tim stepenicama pod bezdušnim pogledom straže; kako caričina kolica škripe
dok je Botkin gura po hodniku; čak sam pokušao da zamislim Anastaziju i
njene sestre u bašti, ali ona je sada bila obrasla korovom i puna svakojake
starudije, zarđalih delova kamiona i praznih drvenih gajbi bio je tu i zarđao
krevetski okvir.
Cena za razgledanje bila je da odslušam odu komunizmu. Nisam
saosećao sa Romanovima kao i svaki Amerikanac, uopšte ne verujem u
monarhije i autokratije ali zato prepoznam gluposti čim ih čujem.
Do kraja obilaska našao sam samo dva odeljka u celoj zgradi posvećena
Romanovima. Na jednom zidu na spratu, boljševički umetnik naslikao je
mural u prirodnoj veličini, koji prikazuje dolazak cara i carice u Sverdlovsk;
car i carica su preplašeni pred trojicom namrgođenih komesara, koji čekaju da

str. 156
ih, u ime naroda, odvedu u pritvor.
Na suprotnom zidu našao sam nekoliko staklenih kutija s fotografijama,
pismima i dokumentima iz perioda zatočeništva Romanovih. Bile su tu i
stranice iz carevog dnevnika.
Ivanova se namrštila kada sam pokazao zanimanje za ove eksponate i nije
pokušala da sakrije nestrpljenje. Da bih je razljutio, zadržao sam se na njima
mnogo duže nego što je trebalo. Na kraju sam pošao za njom niz usko
stepenište u baštu. Odvela me je u podrum. Odmah iza vrata, na zidovima su
bile uramljene novine pa sam zastao da razgledam. Već su požutele od
starosti.
Bila je tu naslovna strana nekog lista iz Jekaterinburga od 19. jula 1918.
Moje znanje ćirilice bilo je malo zarđalo, ali na kraju sam uspeo da sročim
tekst uz nevoljnu pomoć drage drugarice Ivanove:
POGUBLJENJE NIKOLAJA, KRVAVOG KRUNISANOG UBICE
UBIJEN BEZ BURŽOASKIH FORMALNOSTI I U SKLADU S NAŠIM NOVIM
DEMOKRATSKIM PRINCIPIMA.
Podrum je bio tačno onakav kao i 1918, tako mi je bar rekla Ivanova. Bila
je to malena prostorija, bez prozora, i izgledalo je da je jedva dovoljno velika
da u nju stane i jedanaest pogubljenih osoba, a kamoli i dželati. Sokolovljevi
istražitelji uklonili su velike delove zida. Delovi podnih dasaka takođe su
nestali; krvave mrlje sačuvane su kao dokaz, ali i kao važni simboli. Prostorija
se sada koristila za skladištenje starih kutija za pakovanje, koje su bile
nagomilane skoro do tavanice, prkoseći mašti i njenom tužnom pokušaju da
rekonstruiše prošle događaje.
Pitao sam se šta bi moja zagonetna ljubavnica pomislila da je sada ovde sa
mnom. Da li bi ovo probudilo uspavane uspomene? Ili jednostavno nije bilo
ničega za pamćenje? Da li je moja Anastazija samo traumatizovana kćerka iz
nižeg plemstva, nevažna bilo kome osim meni?
Obilazak je bio završen. Ivanova i ja bili smo iscrpljeni obostranom
nepopustljivošću. Otišao sam sa osećajem da sam prevaren. Nisam našao
nikakav trag o Anastaziji u kući Ipatjevih i pitao sam se da li će me, kada
nađem čoveka koji tvrdi da je ubio cara, dočekati samo još jedno razočaranje.

str. 157
 Trideset sedmo poglavlje
ANASTAZIJA

Na Grovenorovom trgu, guvernante s visokim okovratnicima i belim

mašnama oko šešira gurale su dečja kolica ili sedele zajedno na klupama i
ogovarale. Otmena atmosfera Belgrejvije i smerna tišina strogih fasada bile su
šok posle trolejbusa i uličnih prodavača na Bejzvoterskom putu. Izašla sam za
Feliksom iz pokrivene čeze i pratila ga uz stepenice bele kolonade iz
regentskog perioda.
Pošto nam je batler uzeo kapute, ušli smo u mračnu dvoranu, slabo
osvetljenu lusterom na vrhu stepeništa. Jedan oklop stražario je u podnožju
stepenica. Lamperija od orahovine sijala je na žutoj svetlosti gasnih svetiljki. U
kući je bila tišina; čulo se samo kucanje velikog sata dalje niz hodnik.
Feliks me je uveo u salon. Gospođa Rifkin sedela je u fotelji od crvene
kože. Na sebi je imala dugačku ravnu satensku haljinu u boji žada i nisku
bisera oko vrata. S prosedom kosom savijenom u punđu i malim podmuklim
očima, malo je ličila na kraljicu Viktoriju s fotografija. Nije mogla imati više od
šezdeset godina, ali joj je ponašanje bilo kao u mnogo starije žene.
„Majko, ovo je ona. Ovo je Anastazija Romanov."
Osećala sam se kao izložen predmet, a ne kao gost. Madam Rifkin me je
dugo odmeravala, a zatim rekla:
„Morate mi oprostiti, ne vidim baš najbolje, ali sin mi kaže da
razgovaram s velikom kneginjom."
„Zovem se Anastazija Romanova, madam Rifkin. Više od toga ne znam."
Izgledalo je da ju je taj odgovor zadovoljio, bar zasad.
„Da li je istina da ste izgubili pamćenje?"
„Istina je."
„Kćerka carice majke sastala se s vama u Berlinu. Ona je rekla da ste
varalica."
„Onda ću morati da joj verujem na reč. Što se mene tiče, ja nikada nisam
polagala pravo na bilo kakvu titulu. A i kako bih? Uopšte ne mogu da se setim
ničega iz svoje prošlosti."
U tom trenutku, Feliks se setio lepih manira i poveo me do stolice
presvučene brokatom. Na licu je imao bolan osmeh, koji je zadržao sve vreme
dok me je njegova majka saslušavala. Gospođa Rifkin nastavila je da ispaljuje

str. 158
pitanja kao sudija koji ispituje kriminalca.
„Vi govorite ruski?", reče gđa Rifkin prelazeći lako na naš maternji jezik
„Negde sam ga naučila", odgovorih na istom jeziku.
„Pogledaj kako sedi, kako govori", reče Feliks, i ja shvatih koliko snažno
želi majčinu potvrdu svog otkrića. „To nije mogla da stekne vadeći krompire."
Gđa Rifkin mi se sladunjavo nasmeši.
„Moj sin je već ubeđen u vaš identitet."
„Kao što rekoh, gospodo Rifkin, ja ništa ne tražim."
„Veoma mudro." Ona me još jednom odmeri od glave do pete.
„Šta se desilo onom vašem mužu u Berlinu?" Shvatila sam da sam sebi
postavila zamku. Sigurno su proverili šta se stvarno dogodilo Baniševskom;
tome se naširoko izveštavalo u svim nemačkim novinama. Više nisam mogla
da se držim izmišljotine da je umro od upale pluća.
Pogledah gospodu Rifkin u oči.
„Lagala sam Feliksa. Ali vi to već znate."
Krajičkom oka videla sam da je Feliks odahnuo. Izraz gospođe Rifkin bio
je nečitljiv.
„Slagala sam jer to nije nešto što se bi se reklo čoveku koga prvi put
vidite." Pogledah Feliksa, a zatim njegovu majku. „Moj suprug je bio
homoseksualac. Možda ste čuli glasine o njemu. Ne znam zašto se uopšte
oženio mnome, osim možda iz lične koristi. Jednog dana došla sam kući našla
ga mrtvog na podu našeg stana, a mimoišla sam se s njegovim ljubavnikom na
stepenicama. Uspaničila sam se i pobegla."
To je, naravno, bila laž, ali odgovarala je činjenicama onoliko koliko su
svi, osim Majkla i mene, znali. Ako sve krene naopako, ne želim da završim na
vešalima.
„Vi znate da vas policija u Berlinu traži", reče ona.
„Naravno."
„Oni misle da ste ga vi ubili."
„Stvorila sam mnogo neprijatelja u Berlinu. Mislim da bi im odgovaralo
da me strpaju u zatvor."
Ona klimnu glavom, spremna da mi poveruje. Prošla sam prvi test.
Dlanovi su mi bili vlažni.
Gospođa Rifkin uzdahnu, a zatim pogleda sina koji se navalio na ivicu
moje stolice, očekujući majčinu presudu.
„Moje oči nisu ono što su bile", rekla mu je. „Ne mogu reći da li je to ona
ili nije."

str. 159
 „Ona je, majko", reče Feliks. „Siguran sam u to."
Gospođa Rifkin skoro neprimetno klimnu glavom i ponovo se okrenu
prema meni.
„Ja nikada nisam bila dovoljno važna da bi me pozvali u Carsko Selo.
Srela sam caricu samo jednom, a ona me je tad pitala ko sam. Kada sam joj
rekla, čestitala mi je što imam tako dobrog supruga i otišla. Zato ja ne mogu
reći da sam bila bliska s carskom porodicom. Međutim, moj sin je bio
princezin drug u igri i on je uveren da ste vi ona."
„Je li to uopšte bitno?"
,,Oh, bitno je, mlada damo. Sledeće godine, ili možda za dve, kada
boljševici budu zbačeni s vlasti, postaće i te kako važno."

Kada sam sutradan otišla na posao, tamo me je čekalo desetak ruža. Bile
su od Feliksa. Pročitavši poruku, otrčala sam u toalet i plakala. Možda me je
poremetilo što sam dobila cveće, ali mislim daje glavni razlog trudnoća;
svakog jutra bih se rasplakala ili ispovraćala zbog svakakvih sitnica.

Otišli smo u Ganterovu čajdžinicu, jednu od najotmenijih i najskupljih

čajdžinica u Londonu. Još mu nisam pomenula Majkla i nisam znala kako će
se završiti ovo neprikladno flertovanje.
Naručio je čajnik erlgrej čaja i činiju malina sa šlagom. Bio je u puloveru sa
ostrva Fer, a kosa mu je mirisala na makasarsko ulje. Iako smo bili istih
godina, on je nekako uspevao da izgleda mnogo stariji. Bio je bogat, otmen i
prijatan. Pomislila sam na Majkla, uvek do guše u dugovima, uvek
olabavljene kravate, nalik glumačkom idolu koji je naprasno počeo da se bavi
boksom.
Pomisao na njega prizvala je osmeh.
„Čemu se smeješ?", upita Feliks.
„Ničemu."
Osetio se nelagodno.
Pogledala sam kroz prozor preko ulice. Dve prostitutke stajale su na uglu
Kerzonove ulice i veselo se nudile mušterijama:
„Tražiš devojku, dragi?"
Setila sam se Šangaja i taksi kluba. Nije dalek put od učtivog razgovora i
uniformisanih konobarica do oralnog seksa za dva šilinga. Pogledajte mene.
Feliks ih popreko pogleda.
„Sramota, zar ne?", reče.

str. 160
 „One samo pokušavaju da prežive."
Pogledao me je; pretpostavljam da ga je šokiralo moje saosećanje.
Pretpostavljam da svakom ko pred sobom ima kolačiće s džemom i šlagom i
salvetu na krilu, prodaja tela izgleda prilično neukusna.
Posle toga je insistirao da me kočijama vrati u moj stan u Kenzingtonu.
Primetila sam njegov snishodljiv pogled kada je video gde stanujem. Dok smo
izlazili iz kola, nagnuo se prema meni i pokušao da me poljubi. Okrenula sam
glavu. Nikako nisam smatrala da je odbojan; uvek je lepo mirisao i bio je
prijatan za oko. Međutim, u grudima sam osećala krivicu veliku kao pesnica.
Pocrveneo je i povukao se, pometen.
„Oprosti", rekao je. „Nije trebalo da..."
„Ne, nije o tome reč."
„Ne, oprosti", ponovio je, a onda smo stajali i gledali se, izgubljeni svako
u svojoj sumnji.
„Oprosti mi", rekao je i vratio se u kočiju. Konj je udarao kopitom kao da
je i ta glupa životinja bila zapanjena mojim ponašanjem koliko i ja sama.
Odvezao se.

Feliks mi je pokazao London koji nikada nisam videla. Pretpostavljam da

je bio potreban samo novac. Želela sam da živim kao princeza, a on mi je
pokazao kako se to radi.
Jedne večeri odveo me je u Savoj, pa smo igrali pod novim električnim
lusterima uz džez orkestar Nika Laroka. Posle toga smo otišli u džez klub u
Ulici Half mun, a rani jutarnji sati zatekli su nas kako jedemo kajganu u
Gargojlu, klubu Dejvida Tenanta. Izlazili smo uveče i radnim danima.
Vodio me je i u Klub 43, jedan od noćnih klubova u Mejferu čija je
vlasnica Ma Majrik. Pokazao mi je glumicu Talulu Benkhed i upoznao me s
rumunskim kraljem. Saznanje da bi policija mogla upasti svakog trenutka još
više je začinilo to blistavo veče, a nešto od tog uzbuđenja i smelosti prenelo se
i na Feliksa.
Međutim, osećala sam krivicu sve vreme dok sam bila s njim. Stanovala
sam pod Majklovim krovom, a iza njegovih leđa izlazila s drugim muškarcem
kao obična drolja.
Ali nisam mogla da se uzdržim. Bio je to život za kojim sam čeznula i ja
sam ga ščepala pohlepnim rukama princeze. London nije bio jeftin kao Šangaj
ili Berlin, gde čak i novinar može da živi kao vojvoda, a Majklov novi posao
nije bio dobro plaćen. Iako sam sebe smatrala vrlo važnom i pametnom kada

str. 161
sam dobila prvi posao kod Renfrua Banistera, na kraju nedelje, moja plata nije
bila veća od milostinje.
Žudela sam da budem daleko od sumornog kenzingtonskog stana. Želela
sam da se vozim ulicama dok mi skupoceni šal leprša na vetru; želela sam da
nosim svilu i dijamante; želela sam najnoviju modu; želela sam da ceo svet
čuje ko sam.
I znala sam koliko će me to koštati koštaće me Majkla. Pokušala sam da
ubedim sebe da ga u stvari ne volim, počela sam dugačko sumiranje svog
slučaja pred skeptičnom savešću. Govorila sam sebi da i ionako ne verujem u
ljubav. Nema ničega čarobnog u njoj, zar ne? Možete naterati sebe da volite
bilo koga, samo treba da potražite njegove dobre osobine. Svako ima poneku.
Osim toga, Majkl će se uskoro umoriti od mene. Kada se nađe s trudnom
emigrantkinjom umesto s misterioznom princezom, moja privlačnost počeće
da gubi sjaj. Uvek je bolje pobeći pre nego što vas povrede.
Zar ne?

str. 162
 Trideset osmo poglavlje
MAJKL

Posle godina ćutanja, jedan od dželata prekinuo je tišinu. I više od

toga, glasno se hvalisao:
Ja sam lično ubio cara.
Nije bilo teško ući mu u trag; bio je šef smene u lokalnoj topionici bakra i
svi su ga poznavali. Pitao sam se da li njegovo junačenje može da izdrži
intervju s kapitalističkim novinarom. Jedno je govoriti mesnoj omladinskoj
brigadi Radničkog komiteta da si heroj, ali pričanje takvih priča strancima
može da se pretvori u smrtonosnu bolest.
Pokušao sam da pozovem fabriku, ali telefonski sistem bio je toliko loš da
sam odustao i platio jednom čoveku s konjem i čezama da me odveze do
topionice, oko pet kilometara izvan grada.
Vazduh je tamo mirisao na sumpor. Otišao sam preko ulice u bezličnu
kancelariju od cigala, gde sam zastrašujućoj ženi u seljačkoj radnoj odeći rekao
da tražim druga Petra Zaharoviča Jermakova. Rekla mi je da on više ne radi
tu. Ima rak pluća. Umire. Praktično me je izbacila.
Obmotao sam šal oko lica da mi posluži kao filter za smog. Dakle, smrt je
već sustigla carevog ubicu. Bar je postalo jasno zašto je drug Jermakov počeo
da govori bez straha.
Vlasti više ne mogu ni da ga ubiju.

Zazvonio je telefon pored kreveta. Probudio sam se, zaprepašćen. Bio

sam uveren da prokleta sprava ne radi. Pogledah na sat: šest i trideset ujutro,
po lokalnom vremenu. U hotelskoj sobi bilo je ledeno, a napolju još mračno.
„Da?"
„Da li vi tražite mog muža?", reče ženski glas.
„Ko je to?"
„Ovde drugarica Tatjana Jermakova. Išli ste danas u fabriku. Rekli ste
drugarici Bulgarini da želite da razgovarate s mojim mužem."
Istog trena sam se probudio.
„Da, zovem se Šeridan, pišem za..."
„On želi da dođete kod njega, danas po podne, u dva."
Tražio sam olovku i papir po stolu pored kreveta.
„Adresa?"

str. 163
 Dala mi je uputstva kako da nađem kuću nalazi se s druge strane reke,
oko kilometar i po izvan grada i zatim spustila slušalicu. Sedeo sam buljeći u
telefon. Ponovo sam proverio sat. Predstoji mi sedam i po sati čekanja.
Biće to najduže čekanje u mom životu.

str. 164
 Trideset deveto poglavlje
ANASTAZIJA

Bilo je hladno u stanu kad sam se probudila. Upalila sam sveću i

bosonoga otrčala u kupatilo. Nisam imala novčiće za gasni merač pa nisam
mogla da priuštim grejanje više od nekoliko sati dnevno.
Brzo sam se oprala i obukla, drhteći na hladnim pločicama. Obukla sam
istu haljinu koju sam nosila juče. Podigla sam vunene čarape, osigurala ih
elastičnim podvezicama i proverila u velikom ogledalu kako stoje. Jutros ne
ličim mnogo na princezu. Stavila sam novi zvonasti šešir koji mi je kupio
Feliks. Nije trebalo da ga prihvatim. Pogrešila sam.
Na vratima se čulo kucanje. Otrčala sam do prozora i pogledala dole na
ulicu. Videla sam zatvorene čeze ispred vrata. Feliks.
Pogledah po sobi: istopljene sveće na porcelanskim tanjirićima, mokre
čarape koje vise na neupaljenom gasnom kaminu. I sve tako očigledno
pripada muškarcu; žena koja živi sama neće držati boce s viskijem i brendijem
na policama s knjigama. Majklov homburg visio je na čiviluku pored vrata.
Feliks ponovo pokuca.
Duboko sam udahnula, poprimila izgled dostojanstva, koje nisam imala, i
otvorila vrata.
„Anastazija", reče on. Nosio je kaput od kamilje dlake iz Sevil roua, a prsti
su mu se nervozno poigravali rukavicama od sive jareće kože, koje je držao u
rukama. Stidljivo se osmehnu. „Znam da je ovo neočekivano. Morao sam da
vas vidim. Sinoć nisam mogao da spavam. Oprostite mi."
Sklonih se u stranu da ga propustim unutra. Videla sam gospođu Stanton
kako viri iz svog stana u prizemlju. Svakog časa bi iz sveg glasa mogla da
vikne:
„Droljo!"
Feliks je stajao nasred sobe i gledao oko sebe sa izrazom sažaljenja i šoka,
kao da je svedok razornog zemljotresa.
„Hladno je ovde", bilo je sve što je rekao.
„Spremala sam se da krenem na posao."
„Znam. Oprosti."
„Rekao si da nisi mogao da spavaš."
Videla sam kako gleda Majklov šešir. Međutim, nije rekao ništa.
„Razmišljao sam o nama."

str. 165
 „Nama?"
„Majka i ja moramo uskoro da se vratimo u Njujork. Možda već sledeće
nedelje."
Srce mi je klonulo, kao da sam doživela talas olakšanja. Dve Ane zaratile
su u meni.
„Došao sam", rekao je, „jer želim da pođeš sa mnom u Njujork."
I tu, baš u tom trenutku, videla sam kako se moj život razdvaja, kao ušće
reke. Oklevala sam, gledajući daleko niz oba toka, i ukočila se, ne znajući ni
šta da kažem ni šta da radim. Deo mene zalagao se za Majkla; međutim,
princeza me je preklinjala da krenem s Feliksom.
„Ali ti me jedva poznaješ", rekla sam.
„Naprotiv, poznajem te celog života. Otkako sam bio dete. Nisam mislio
ni o čemu drugom poslednjih deset godina."
„Ima toliko žena na svetu, Felikse, koje bi bile bolje za tebe."
On odmahnu glavom.
„Nema." Uhvatio me je za ruku.
„Ne mogu", čula sam sebe kako govorim.
„Zbog Majkla?"
To me je potreslo. A onda pomislih: naravno, čovek poput Feliksa staviće
sebi u zadatak sa sazna sve o meni. Trebalo je samo da pita u kancelariji. Posao
sam dobila samo zbog Majkla.
„Voliš li tog čoveka?", pitao je.
Malo oklevanja. Šta je ljubav? pomislih. Da li biste odbacili životnu priliku
zbog nečeg prolaznog? Ljudi se stalno zaljubljuju i odljubljuju.
„Majkl je bio dobar prema meni", odgovorila sam i potpuno ga izdala sa
samo tih nekoliko reči.
„Gde je on sada?"
„On je novinar. Mnogo putuje po inostranstvu."
Osmehnuo mi se zamišljeno.
„Kada bi samo mogla da se setiš obećanja koja smo nekada dali jedno
drugom."
„Bili smo samo deca. Sam si to rekao."
„Za mene se ništa nije promenilo. Nikada nije moglo." Spustio mi je ruke
na ramena i privukao me. „Neću odustati od tebe. Želim da se udaš za mene i
pođeš u Njujork sa mnom."
Udaj se za njega, govorio mi je unutrašnji glas. Udaj se za njega, a kada dođe
dete, pa, znaće da nije njegovo, ali tad će biti kasno. Tako bi uradio svako ko preživljava.

str. 166
A ti si preživljavač, Anastazija. Ako ništa drugo, ko god da si i šta god da si, moraš da
preživiš.
„Moram da razmislim", rekla sam.
„Neću prihvatiti negativan odgovor. Ne posle toliko vremena."
Nisam čula kako odlazi, čulo se samo lagano škljocanje vrata, koja su se
zatvorila za njim. S prozora sam gledala kako na ulici ulazi u čeze. Ne valja
dozvoliti srcu da upravlja glavom, pomislih. Tako i nastaju budale. Svet je
opasno mesto. Ne mogu verovati Majklu, ne mogu verovati nikome. Treba
raditi ono što se mora raditi.

Te večeri Feliks me je izveo na večeru u Savoj; jeli smo pohovane filete

lista, lubina u testu i palačinke u likeru od narandže. Feliks je naručio bocu
belog vina kortonšarlemanj. Posle toga smo šetali Viktorijom. Ga sne svetiljke
uz reku ličile su na niske bisera.
Feliks mi je pričao o izgnanstvu posle Revolucije.
„Još se sećam dana kada nam je otac rekao da moramo otići iz Rusije. Na
ulici je bilo nereda svakog dana, a jedan čovek umro je na stepeništu ispred
naše kuće. Ubili su ga vojnici. Mislim da smo mi bili srećnici jer smo uspeli da
izađemo na vreme. Imali smo rođake u Njujorku i stigli smo u Ameriku baš
onog dana kada su boljševici preuzeli vlast. Otac i stric osnovali su firmu,
kurirsku službu u Vol Stritu, u samom srcu finansijske četvrti. Počeli su s
dvoje zaposlenih, a danas ih ima više od dve hiljade. Otac mi je u nasledstvo
ostavio oko dvesta hiljada dolara. Uložio sam sve to u kompaniju, trgujući
akcijama i hartijama od vrednosti. Uspeo sam da udesetostručim taj novac."
Bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji, tako kaže pesma.
Svet je napravio pun krug za pet godina, za one koji su ga preživeli.
Zastao je i okrenuo se ka meni.
„Da li si razmišljala o onome što sam ti rekao danas?"
Kroz maglu sam čula kako Big Ben otkucava.
„Znaš da ti mogu pomoći, Staša. Nečuveno je to što ti se dogodilo.
Moramo se boriti da se prizna tvoje pravo."
„Mi, Felikse?"
„Potreban ti je novac i potrebni su ti moćni prijatelji. Sama nećeš ništa
moći."
Gledala sam kako se Majklovo lice gubi u magli.
„Imam određeni uticaj u ruskoj zajednici u Njujorku, kao i novac da
platim advokate. Možemo podneti tvoj zahtev nemačkim sudovima. To se
može uraditi, znam kako to da uradim."
str. 167
 „Zaboravljaš da me tamo traži policija."
„Novac rešava sve", rekao je, a ja sam želela da mu verujem. Primakao se.
„Čak i kada sam imao trinaest godina i kada samo se igrali na toboganu, bio
sam zaljubljen u tebe. Tada nisam mogao ništa da kažem jer sam bio samo
doktorov sin, a ti velika kneginja."
,,A sada sam siromašna devojka koja kuva čaj u advokatskoj kancelariji, a
ti si milioner. Kako se svet okreće."
Znala sam da bi me poljubio kad bih podigla lice prema njemu; i pakt bi
bio zapečaćen. Umesto toga, usredsredila sam se na njegovu iglu za kravatu,
dijamant, znamenje tog drugog sveta bogatstva i povlastica na koju imam
pravo po rođenju.
„Pođi sa mnom u Njujork", prošaptao je.
Slušala sam kako voda zapljuskuje nasip i pokušala da saberem misli.
Želela sam da Majkl bude ovde, da prekine sve ovo. Stajala sam glave
naslonjene na grudi svog prosca i pustila da me nosi struja.
„Ti me ne poznaješ", šapnula sam.
„Znam više o tebi nego ti. Znam za tvoje napade besa, znam kako si vukla
za kosu svoju rođaku kad bi ti smetala, a i kako si podmetala nogu posluzi
kada ti je bilo dosadno. Znam da si bila nepažljiva na časovima i da imaš
mladež na desnoj lopatici."
Ali sada postoje dve Ane, pomislih. Ja sam se rodila dva puta: jednom u carskoj
palati i drugi put u prljavom kineskom gradu dvadeset jednu godinu kasnije. Ti sada
poznaješ samo jednu polovinu.
Što god da odlučim, moraću zauvek da ostavim deo sebe.
„Znam da ti je svet naneo nepravdu i da si nepotrebno patila. Znam da
imaš pravo po rođenju i da će ti samo novac i uticaj omogućiti da vratiš svoje
mesto u svetu, ono koje ti s pravom pripada. Znam da imam moć da ti to dam,
i hteo bih to da ti dam čak i da me ne želiš. Ali takođe znam da ćeš biti jedina
žena koju ću ikada želeti."
Ne postoji sudbina, rekao mi je jednom Majkl. Život nam stvara prepreke, ali
uvek ostavi i mogućnost da izaberemo šta ćemo s njima da radimo. Imamo jednu
sekundu da odlučimo i ceo život da to sprovodimo.
Preko Temze odjeknu sirena sa šlepera.
Iskoračila sam iz sebe, pokušala da ne gledam kako mlada žena sa
zvonastim šeširom podiže glavu i dopušta muškarcu u skupom kaputu da je
poljubi u usta. Kada ju je ponovo pitao da li će se udati za njega, mislim da je
rekla da.

str. 168
 Sledećeg jutra probudila sam se u Feliksovoj spavaćoj sobi u Mejferu.
Njegovo teško telo ležalo je kraj mene u krevetu, veliko kao planina. Sinoć
smo vodili ljubav kao slučajni prolaznici. To me je podsetilo na one noći u
Šangaju, s anonimnim mušterijama. Transakcija je izvršena: nešto materijalno
je obećano, nešto materijalno je dobijeno.
Skliznula sam u sobni ogrtač od teškog brokata, koji mi je on ostavio
pored kreveta, i otišla do prozora da posmatram grad koji se polako budi. Sa
ulice se čulo zvono prodavca čajnih kolačića.
Jutro je najbolje vreme za samooptuživanje. Kako sam mogla ovo da
uradim Majklu? U životu koji pamtim, on je uvek bio tu za mene: one noći u
Šangaju, kada sam popustila pred crnilom očajanja; pa u Berlinu, kada sam ga
pozvala iz vile, uplašena da ću ići u zatvor zbog Baniševskog. Oba puta došao
je da me spase.
A ipak, razmišljala sam, šta sam mu ja sada, osim teret njegovom
raspusnom životu? Kao i svi drugi, on me želi jedino zato što sam možda
Anastazija. Jednog dana, sutra, sledećeg meseca, sledeće godine, izgubiće
zanimanje za mene i postaću mu teret. Tako je to s muškarcima kao što je on.
Ne može ostati u Londonu zauvek. On ima planove, a oni ne uključuju ženu i
decu. Biće i drugih žena posle mene, kao što ih je bilo mnogo i pre mene.
Možda će osetiti olakšanje kada vidi da sam otišla.
Pokušala sam da zamislim kakvo bi mu bilo lice da sam mu rekla da
nosim njegovo dete. Ma koliko pokušavala, nisam mogla da zamislim osmeh.
Svaki put kada sam to izvodila u mislima, videla sam jedino da izgleda kao da
je uhvaćen u zamku. Jednog dana bi me sigurno mrzeo zbog toga.
Morao je da bude slobodan i da sledi vlastite snove, kao što sam ja morala
biti slobodna da sledim svoje.
Eto. Uradila sam i to. Ubedila sam se.

str. 169
 Četrdeseto poglavlje
MAJKL

Straćara je bila sklepana od starog drveta posivelog od vremena; jedna

polovina se nagnula kao da će se cela građevina prepoloviti svakog časa. Pitao
sam se koliko godina već stoji tako. Zamislio sam beskonačnu smenu
smrzavanja i topljenja i stalno pomeranje tla ispod temelja.
Kuća je čučala među crnim senkama smreka i borova, s pogledom na
sverdlovske fabrike i topionice. Pramen crnog dima izvijao se iz odžaka u
hladno plavo nebo.
Nije bilo ograde, a dvorište je potonulo ispod starih mašina i zarđalog
lima. Jedna koza vezana je za stub, a na bujnoj dlaci svetlucao je led. Gledala
me je s ratobornom radoznalošću. Cvokotao sam, a u stomaku sam osećao
težinu kao od hladnog, masnog jela.
Životinja iznenada zameketa i adrenalin mi jurnu venama. Opsovao sam
životinju i popeo se na verandu. Daske uznemirujuće zaškripaše pod nogama.
Ulazna vrata behu otvorena, a kuća mračna, bez bilo kakvog izvora
svetla. Trebalo mi je malo da mi se oči naviknu na tamu. Onda ugledah par
očiju, kako zure u mene sa ulaza, i ustuknuh užasnut.
Bila je to starica, ogrnuta šalom, u dugačkoj crnoj haljini i muškim
čizmama. Na haljini i vunenom šalu zjapile su rupe, a čizme su joj bile
blatnjave. Imala je samo tri zuba u ustima, a koža joj je visila na lobanji kao
stare bisage, istrošene od upotrebe i godina. Vonjala je na nagorelo drvo i
kuvani kupus.
Iako sam znao da me je očekivala, buljila je u mene kao da sam pao s
neba. Počeo sam da se predstavljam, ali ona se samo okrenu i odgega u kuću
ne pozvavši me.
Ušao sam za njom. Nije bilo mnogo nameštaja, kao što se moglo i
očekivati: pretrpana fotelja, šporet na drva i par ogromnih čizama ispred
vratanca. Zid je krasila uramljena Lenjinova fotografija i još jednog čoveka,
obučenog u crno, s nakostrešenim brkovima i pištoljem u desnoj ruci. To je
sigurno on, pomislih.
Čovek koji je ubio cara.
Petar Zaharovič Jermakov više nije bio div Revolucije. Jedina sličnost
između njega i muškarca na fotografiji bili su nakostrešeni crni brkovi. Ležao
je na krevetu od grubog drveta na drugom kraju sobe, s pamučnim jorganima

str. 170
naslaganim preko sebe. Nije imao više od četrdeset kilograma. Na njemu nije
bilo ni trunke mesa pa sam mu video oblik lobanje kroz kožu poput
pergamenta. U uglu usana sasušila mu se krv, na jastuku su bile tamne mrlje,
a dah mu je neprijatno bazdeo.
„Vi ste novinar", rekao je hrapavim glasom.
Klimnuh glavom. Po mom iskustvu, smrt plaši ljude. Ali ne i Jermakova.
Možda mu se telo smanjilo, ali oči su mu gorele kao ugljevlje, a na licu mu se
videla samo mržnja.
Njegova žena pokaza mi na drvenu stolicu pored kreveta i ja sedoh. Kraj
mojih nogu stajala je posuda s mrljama žuči.
„Umirem. Rekli su vam to?"
Klimnuh glavom.
„To je rak. Moja pluća... raspadaju se."
Izbliza je izgledao kao starac, ali Roper mi je rekao da ima četrdesetak
godina. Posmatrao me je tim užasnim očima.
„Kažu da želite da čujete o... caru."
„Bili ste tamo."
On se osmehnu. Zubi su mu bili smeđi i propali od cigareta. Prsti su mu
dobili boju govana. Na zglobovima, na beloj koži, redali su se neravni, modri
ožiljci.
„To je uradio car", rekao je.
„Car?"
„Devet godina u logorima. Ta jebena kopilad!"
„Imali ste sreće da preživite", rekoh da bih uspostavio neki odnos s tim
stvorenjem. Odlučio sam da iz njega izvučem sve što mogu.
„Nije to bila sreća. Tada sam bio mlad i žilav. Zarekao sam se da ću
preživeti da bih ih naterao da... plate." Ispružio je mršav zglob. „Nosio sam
lisice bez prekida celu godinu. Rane na zglobovima gnojile su se mesecima,
čak i posle... kad su ih skinuli. Rekli su da ću... izgubiti obe ruke. Ali nisam. Iz
inata. Ovom rukom... ovom rukom sam prosvirao seronji glavu."
„Vi ste ubili cara?", upitah.
„Da. Ja lično! Ja!"
Nisam mu verovao ni tada, i još mu ne verujem. Iako se najveći deo
onoga što je rekao kasnije pokazalo kao istina, ipak verujem da je presudni
metak ispalio Jurovski. U međuvremenu se još petšest ljudi prijavilo da su oni
ispalili taj metak u cara. Svako je želeo da bude baš taj.
Cerio mi se, gledajući moju reakciju, zadovoljan što je izjavio da je ubica,

str. 171
čak i na samrtnoj postelji. Njega, komunistu i ateistu, na drugoj strani nije
čekao Bog, zar je onda važno?
„Bili ste stražar u kući Ipatjevih?"
„Ne samo stražar. Jurovski i ja bili smo glavni. To kopile prigrabilo je sve
zasluge. Međutim, ja sam bio taj koji je obavio najteži posao. Zato... Zato me je
Sverdlov i postavio za poslovođu u fabrici. Međutim, to je bila sva nagrada
koju sam dobio... a obavio sam sav prljav posao... to je bilo sve..."
Glas mu je utihnuo od napada kašlja. Lice mu poprimi boju cvekle i žena
pritrča, zgrabi posudu i stavi mu je pod bradu. Gušio se i pijuckao da dođe do
vazduha. Pomislio sam da će u tom trenutku umreti. Ustadoh uplašen tom
malom grotesknom scenom. Na kraju je Jermakov došao do vazduha; krv i
žuč curile su mu iz usta.
Iz njegovih grudi čulo se krčanje. Mogli su ga čuti na Trgu revolucije.
Napad ga je iscrpio pa je ležao, činilo se, čitavu večnost, otvarajući i
zatvarajući usta poput ribe na obali. ωωω.cяσωαяεz.σяg
Na kraju klimnu glavom ženi, kao znak da se povratio, a ona ode da
isprazni posudu u dvorištu. Gozba za piliće. Ponovo sam seo, potresen.
Jermakov ispruži koščatu ruku i lupnu prstom po mom notesu, da mi stavi do
znanja da želi da sve zapišem.
„Bio sam tamo... onog dana kada su car i carica stigli u Sverdlovsk. Mislio
sam da će on biti neki veliki Ivan... crvenih očiju i guste brade, jak i krupan, ali
on je bio jadno stvorenje, samo što ga vetar ne oduva." Ponovo se zakašljao, ali
uspeo je da se obuzda. „ A ona prava debela ne mačka, krava. Tražila je da je
guramo okolo u kolicima. Naterali smo kučku da hoda. O, mogla je ta i da
trči!"
Nežno se osmehnuo pri sećanju na ove pakosti, kao da se priseća dana u
parku sa omiljenim unučetom.
„Prvog dana nemačka kučka napisala je jelovnike na onim malim zlatnim
kartama, tražila je da joj donesemo... svu tu skupu hranu. Kao da smo mi
njena posluga. Brzo smo je sredili. Dobijala je isto što i mi. Čaj i... suvi hleb."
Pitao sam se koliko će trajati razgovor. Bio sam siguran da će se, ako se
zakašlje, onesvestiti ili dobiti napad. Bio sam nestrpljiv. Nisam želeo da
slušam o caru; jedino sam hteo da čujem o Anastaziji.
„Sećate li se kada su došli ostali?"
„Da. Bio je tu onaj mornar koji je nosio carevića, kako li se beše zvao..."
„Sećate li se najmlađe princeze, Anastazije?"
Morao je da razmisli o tome.

str. 172
 „Slatka mala. Predložio sam da svako izabere, ali Jurovski... sada nikada
neću saznati kako izgleda tucati kneginju."
Nikada nisam mislio da ću bilo kada poželeti drugom ljudskom biću da
pati. Ali dok sam sedeo tamo, poslušno zapisujući nepovezani govor pun
otrova, deo mene uživao je u njegovom gušenju. Zamislio sam kesicu žuči, rak
izazvan njegovim otrovom, kako ga izjeda iznutra kao gomila crva.
„Ne sećate se Anastazije?"
Počela su da ga ljute moja pitanja.
„Sve su bile iste! Uostalom, koga je briga?"
„Pričali ste mi... o noći kada su umrli."
Ponovo se osmehnuo. Sećanje na carevu smrt bukvalno ga je razdragalo.
„Našli smo one jame, petnaestak kilometara izvan grada... napuštene
rudnike... Jurovski je izabrao to mesto. Mi... skupili smo neke velike kante s
benzinom, drva i kiselinu i sve to poslali tamo. U noći pogubljenja... dobili
smo kamion i desetak ćebadi i odvezli to na Crkveni trg. Rekli smo vozaču...
da vozi unazad do ulaza u podrum, da ostavi upaljen motor i da pravi... da
pravi što veću buku."
„Gde ste vi bili?"
,,U kući. A šta mislite, gde sam bio? Nikako nisam hteo da propustim
pogubljenje." Moj leš bivao je sve umorniji. Žena mu je donela čašu hladnog
crnog čaja. Pohlepno ga je popio, a zatim odgurnuo čašu bez reči. Ona se
vratila da sedne u senku. Pitao sam se zašto je tako privržena. Možda je bio
nežniji muž nego tamničar.
Ili ga se možda bojala, čak i sada.
„Sve je te noći pošlo naopako", reče Jermakov. Glas mu je bio hrapav, pa
sam morao da se nagnem bliže, praveći grimasu zbog njegovog groznog daha.
„Jurovski je sve zabrljao."
Nešto je zastrugalo iz njegovih grudi.
„Trebalo im je skoro sat vremena da se spreme. Devojke... ponele su
jastuke... da sede na njima u kolima. Pomislio sam da je to prokleto smešno...
Skupili smo ih... sve dole u podrum, rekli smo da će biti evakuisani... da
dolaze Beli... Sećam se da je car rekao: Pa, najzad ćemo... ćemo izaći odavde. Onda
smo čuli kamion."
Stao je da se odmori, iscrpljen. Još jedan gutljaj čaja.
„Jurovski je ušao i pročitao presudu. Stajao sam odmah iza njega... video
sam lice nitkova... nije mogao da veruje." Nasmejao se i ponovo se zakašljao.
Ali uživao je; odlučio je da sve ispriča. „Car nije mogao ni da ga čuje od...

str. 173
kamiona... a Jurovski je morao da ponovi... da ponovi što je pročitao. Znao
sam da želi da on bude onaj ko će povući okidač... ali ja sam tu privilegiju...
obećao sebi... Izvukao sam revolver i ja... nagnuo sam se preko njegovog
ramena i pucao mu u lice." Ponovio je reči, kao oproštaj. „Ubio sam cara... ja...
reći ćete novinama, to, u redu?"
Klimnuo sam glavom osećajući mučninu u stomaku.
„Pao je, on... nije se više pomerio. Onda je Jurovski... pucao iz mauzera...
nemačkoj kučki u usta. Pomahnitali smo... svi smo pucali, preko ramena
drugih, nije bilo dovoljno prostora na vratima... bio sam posle nedelju dana...
potpuno gluv. Prostorija se ispunila dimom, nismo mogli da ih vidimo... neki
su se i uplašili..."
A onda je ponovo počelo; pričao je predugo i prebrzo pa se zakašljao; oči
su mu praktično iskočile iz glave. Uhvatio se za Jermakovu koščatim rukama i
ja pomislih: To je to. Glava mu pade unazad na jastuk i ja poskočih jer sam
mislio da je završio. Ali onda se te crne oči okrenuše ka meni i on se naceri,
užasnim osmehom od kojeg osetih hladnu jezu.
Posle kratkog vremena, nastavio je tamo gde je stao.
„Tek kasnije smo otkrili... da su žene... korsete napunile dijamantima...
meci su se odbijali od njih... prava je sreća da niko... od nas nije stradao." On se
nasmeja toj maloj šali. „Niko od nas. Na kraju je nestalo metaka... čekisti su
morali da ih dokrajče... bajonetima."
Isuse Hriste! čuo sam sebe kako mrmljam.
„Znate li vi koliko je teško... ubiti jedanaestoro ljudi?"
„Nadam se da ćeš trunuti u paklu", rekoh na engleskom.
„Zlo i naopako, svi u gradu čuli su pucnjavu... otrčao sam da vidim šta se
događa... nije se moglo proći hodnikom od dima jer vozač kamiona sve
vreme... pustio da radi motor... Konačno je bilo gotovo. Jurovski je svima
rekao... da skinu šešire i kapute s tela... da skupe sve prstenje, i narukvice, i
satove... da sve stave u ugao. Bio je tipičan... aparatčik, sve... sve po propisima.
Osim što je bio... idiot... naravno, kao i sva ta kopilad... stvarno je zabrljao te...
noći." Zasmejao se, a u uglu usana pojavila mu se ružičasta pena.
„Umotali smo tela u ćebad i utovarili ih... u kamion. Jastuci i torbe i
papuče... sve je bilo krvavo... krv je bila svuda. Baš ono što je Jurovski rekao da
ne... želi. Ali to dobiješ... kada ljude bodeš dok... ne umru."
Ponovo isprekidano disanje.
„Krenuli smo ka... rudnicima. Dva ujutro... kada smo krenuli. Putevi su
bili golo blato... trebalo nam je dva sata da pređemo petnaest kilometara,

str. 174
točkovi su tonuli... u blato, glavili smo se. Počelo je da sviće... kada smo
konačno stigli."
„Onda ste spalili tela?"
On odmahnu glavom.
„Nije bilo vremena."
Video sam da ga ovaj deo priče ne zanima.
„Zašto nije bilo?"
„Nismo hteli da to radimo po danu... ljudi bi videli... dim. Znali smo da
Beli nisu... daleko. Nismo želeli da im neko... kaže gde su tela..."
„Pa šta se dogodilo?"
Jermakov je bio iscrpljen. On slegnu ramenima.
„Anastazija je preživela", rekoh kako bih ga isprovocirao da nastavi.
„Niko nije preživeo."
„Anastazija je živa", ponovih.
On pokuša da sedne, sada već uzbuđen.
„Svi su mrtvi!"
„Ostavili ste tela tamo celog dana. Jurovski je napravio potpunu zbrku od
svega. Ona je još bila živa i neko ju je našao."
„Ostavio sam stražara pored tela! Sledeće noći sam se vratio... prebrajao
sam! Svi su bili... tamo! Video sam Anastaziju!"
„Videli ste je?"
„Jedanaest tela! Sledeće noći... vratili smo se i spalili lice svakom
ponaosob... kiselinom... a zatim smo ih polili benzinom. Ništa nije ostalo ni od
jedne princeze, ni od... koga. Svi! Mrtvi! A ja... Petar Zaharovič Jermakov... ja
sam ubio..."
Još jedan napad kašlja, ali ovog puta nije prestao. Uhvatio je Jermakovu
za ramena kao da je pod vodom i pokušava da se odbaci ka površini. Davio se
u sopstvenoj krvi. Odgovarajući kraj, činilo mi se.
Grč je prošao, ali on je nekako i dalje bio živ. Međutim, Jermakova me
pogleda i odmahnu glavom. Razgovor je bio završen. Jermakov je ležao na
krevetu, očiju prevrnutih unazad, a u grudima mu se čulo zviždanje dok je
disao. Užasan zvuk.
Izašao sam.
Napolju, u dvorištu, daleko sunce grejalo mi je kožu, ali samo malo.
Tamna borova šuma protezala se u daljini pod izbledelim plavim nebom.
Konačno sam saznao istinu. Anastazija, kako je on rekao, bila je mrtva. Nije
mogla da preživi metke, a posle i bajonete. Prebrajao ih je pre nego što su ih

str. 175
spalili. Jedanaest tela.
Moja Anastazija ipak nije bila princeza.
Ali nije mi bilo važno, nikada me nije bilo briga. Samo sam hteo da me
svake noći, kada dođem kući u svoj mali stan u Najtsbridžu, dočeka voljena
žena.
To će mi biti dovoljno ako njoj bude dovoljno.

str. 176
 Četrdeset prvo poglavlje
ANASTAZIJA

Koferi su me čekali pored vrata. Stavila sam koverat na kamin i otišla

do prozora da vidim da li je kočija stigla. Feliks je rekao da će doći po mene u
jedanaest, da zajedno odemo do stanice Voterlu, da odatle uhvatimo voz za
Sauthempton i ukrcamo se u brod za Njujork.
Osvrnula sam se po stanu poslednji put i osetila iznenadnu tugu. Ponovo
sam se opomenula da nemam izbora.
Zatvorena kočija zaustavila se napolju na ulici i ja sam se spremila da
snesem kofere, a onda sam ugledala čoveka koji je izašao i shvatila da to nije
Feliks. Srce u grudima stisnulo mi se kao pesnica.
Želela sam da pobegnem. Ne mogu da se suočim s njim, pomislih.
Ali nisam imala gde da pobegnem, a nisam mogla da učinim ništa osim
da stojim tu, leđima okrenuta prozoru i čekam da se vrata otvore. Čula sam
odjek njegovih koraka na stepenicama i okretanje ključa u bravi. A onda je
Majkl ušao s pohabanim koferom i jednodnevnom bradom na licu. Osmehnuo
se, pomalo nesigurno.
Osmeh se polako izgubio kada je ugledao moja dva kofera pored vrata.
Pogledao me je, moj novi šešir i kaput. Nikada neću zaboraviti taj izraz
neopisivog bola koji sam videla na njemu. Mrzela sam tada sebe više nego što
je trebalo.
„Ovo nije doček kakav sam očekivao", rekao je.
Zažmurih. Nisam mogla da podnesem da ga gledam. Bog neka mi
oprosti!
„Šta se desilo?", pitao je.
„Odlazim."
„Kuda?"
,,U Njujork. Upoznala sam nekog."
„Nekog?"
„Žao mi je."
„Žao ti je? To je to?" Čekao je da to nekako opravdam, ali pošto nisam,
rekao je: „Bio sam odsutan samo mesec dana."
„To nema veze s tobom."
„O čemu govoriš?"
„Nikada te neću zaboraviti."

str. 177
 „Stvarno? E to je stvarno utešno!"
„Majkle. Ja jesam ona, ja jesam kneginja Anastazija. Istina je. Srela sam
nekoga ko me je poznavao i odmah prepoznao."
„Još jedan Baniševski?" Teško se uzdržavao. „Nadam se da ima životno
osiguranje."
„Seća me se iz Carskog Sela. Zove se Feliks Rifkin, njegov otac bio je..."
,,I ja sam upoznao nekoga ko te se seća odranije. U Sverdlovsku. Po
znavao te je vrlo dobro jer je bio tamo one noći kada si umrla. Pomogao je
čekistima da te izbodu bajonetima, a zatim te je polio kiselinom i benzinom,
spalio i sahranio u šumi petnaest kilometara od grada."
Mislila sam da ću povratiti.
„Izmišljaš!"
„Ne znam šta ti je taj Rifkin rekao, ali on je lažov. Velika kneginja
Anastazija je mrtva. Ne znam ko si ti, ali ti nisi ta Anastazija. Slušaš li me?"
Ne, nisam slušala. Dotad je ceo moj život bio dvorana s ogledalima, a
Feliks mi je konačno doneo sigurnost. Nisam želela da verujem Majklu, ne
tada. Prosto nisam mogla.
„Majkle, on se čak seća mladeža na mom desnom ramenu."
„To ne dokazuje ništa."
„Zaista? Kako znaš da taj Rus nije lagao? Da li bi on stvarno želeo da svet
sazna da su zabrljali? I boljševici lažu! Svi lažu!"
„Da, čak i ti. Rekla si da me voliš."
Feliksova kočija zaustavila se napolju.
„Oprosti mi", rekla sam, „ne mogu ovo da podnesem", i pokupila torbe.
Mislila sam da će možda pokušati da me zaustavi, ali nije. To se i moglo
očekivati od njega, da se samo povuče i jednostavno me pusti da odem.
„Kada jednom budeš imala sve što poželiš, biće ti žao", rekao je umesto
oproštaja.
Izašla sam. Gospođa Stanton izvirila je dok sam prolazila pored njenih
vrata.
„Droljo!", odjeknulo je za mnom.
Pogledala sam nakratko nagore dok sam ulazila u kočiju. Nadala sam se
da ću možda videti Majklovo lice na prozoru. Ali nije ga bilo.
Eto, i to je gotovo. Anastazija Romanova ušla je u kočiju s Feliksom
Rifkinom i otišla u potragu za svojom sudbinom u Njujorku.

str. 178
 ČETVRTI DEO
Njujork i Šangaj, 1929.
Četrdeset drugo poglavlje
ANASTAZIJA

Probudio me je budilnik, jedan od onih fabričkih časovnika koji su se

mogli kupiti u svakoj robnoj kući u svakom gradu Sjedinjenih Država. Tih
dana bilo je u modi da vas umesto sluge budi takav uređaj. Sat je čak imao i
svetleći brojčanik, da možete da vidite koliko je sati i u mraku. Svet se od
Velikog rata toliko promenio. Bilo je teško držati korak.
Služavka mi je već napunila kadu. Posle toga sam se obukla i otišla u
trpezariju gde je doručak čekao postavljen. Gospođa Rifkin već je bila tamo i
pila jutarnju kafu. Sofi, Feliksova sestra, još nije ustala. Bilo je malo verovatno
da ćemo je videti pre podneva.
Feliks je već bio u kancelariji. Svakog dana odlazio je u cik zore i nije se
vraćao pre sedam ili osam uveče.
Stanovali smo u Gornjem Istočnom Menhetnu, na najpomodnijoj
njujorškoj adresi, s jedanaest soba uređenih u najnovijem art deko stilu. Osim
nas troje, bilo je tu i troje slugu, koji su takođe stanovali s nama, kao i krojačka,
pralja i vozač našeg linkolna. Održao je obećanje da ću imati život koji mi po
pravu pripada. Čiji je to život? pitala sam se ponekad. Nekog ko je vaspitavan
da bude naviknut na sve ovo, ali to nisam bila ja.
Promrmljala sam dobro jutro gospođi Rifkin i sela za sto. Služavka mi je
sipala kafu. Čak i ovde, u našem gnezdu, kroz vrata terase, čuo se žamor
saobraćaja na Petoj aveniji.
Uzela sam Njujork tajms i okretala stranice tražeći nešto zanimljivo; opet
nestašica hrane u Rusiji. Bila je peta godina nove privredne politike Josifa
Staljina, a proizvodnja hrane se još nije vratila ni na nivo pre Revolucije.
Toliko o hrani za narodne mase. Bilo je tako lako kriviti Nikolaja za sve što nije
bilo dobro u Rusiji. Sada imaju svoju utopiju za sirotinju, ali sirotinja je i dalje
sirotinja i nema šta da jede.
Svi naslovi odnosili su se na skok cena na berzi. U Njujorku su svi nešto
mešetarili na berzi; u Tajmsu ste svakog dana mogli pročitati svakakve ludosti:

str. 179
starija gospođa s Park avenije žalila se što ju je njena kuvarica napustila jer joj
nije dozvolila da ima lični berzanski telegraf u kuhinji; udovica iz Kvinsa
žalila se da se njen šofer ne pojavljuje na poslu dok se berza ne zatvori. Čak je i
krojačica Rifkinovih jednog jutra zapre pastila Feliksa kada ga je pitala da li
misli da je najnoviji krah na berzi kraj perioda rasta cena ili samo tehnička
preraspodela. Zar je normalno da posluga zna takve stvari!?
Bilo je to ludilo koje je zahvatilo čitavu zemlju. Pozorišta i bioskopi
najavljivali su da će za posetioce postaviti berzanske telegrafe u foajee.
Naravno, Feliks je bio veliki igrač. Njegova brokerska kuća nije mogla da
se meri sa starom gardom poput Dž. P. Morgana, ali bio je na tržištu sa oko
pet miliona dolara i beležio je zavidan uspeh u trgovanju akcijama na Vol
Stritu.
Okrenula sam stanicu. U Engleskoj formirana laburistička vlada pod
vodstvom Remzija Makdonalda; Lav Trocki traži od njega azil. U
međuvremenu, Amerika, Britanija i Francuska potpisale su Jangov plan, koji
će Nemcima omogućiti da isplate ratnu odštetu do 1988. To me je navelo da se
setim svog boravka u Berlinu, gde sam bila grofica Baniševski dok su se ljudi
nasmrt smrzavali u parkovima i pili surogat kafu od repe. Mogu da se raduju
jer ih čeka još šezdeset godina takvog života. Srećnici!
Jedna reklama privukla mi je pogled. Poznato lice, italijanski grof,
Feliksov prijatelj, objašnjava vrednost nove emisije akcija, tvrdeći da je ona
osigurala bezbednost njegovih poseda kraj Milana. Na sledećoj strani neka
francuska princeza rekla je da će svojim prijateljima berzanskim posrednicima
služiti samo jednu vrstu bezalkoholnog pića s aromom đumbira.
Bezalkoholno piće s aromom đumbira! Nijedan berzanski po srednik kog
poznajem neće biti tako glup da služi bezalkoholna pića svojim gostima.
Prohibicija važi samo za sirotinju.
Novac. Svuda se vrteo novac. Pitala sam se šta će se dogoditi ako na sudu
zaista dokažem da sam velika kneginja Rusije i jedina naslednica poslednjeg
ruskog cara. Hoće li i mene preplaviti ponudama da reklamiram sapune i
cigarete?
„Šta ćete raditi danas?", upita me gospoda Rifkin.
„Dogovorila sam se da idem na kafu kod Metrevelijevih u jedanaest."
„Mislim da ću i ja poći s vama."
Oči su nam se na trenutak srele; pred nama je bio još jedan dug i
iscrpljujući dan, bez ikakvih obaveza. Najvažnija odluka biće nam koje cipele
da obujemo uz koju haljinu. Posle Metrevelijevih, ručaćemo u ValdorfAstoriji

str. 180
ili u Ricu, pogledaćemo umetničku izložbu zatvorenog tipa u tri po podne,
prisustvovaćemo sastanku Glavnog odbora Fonda Sirotišta Svete Katarine u
četiri i još jedan iscrpljujući dan biće gotov. Vratićemo se kući na koktel i
kasnu večeru s mojim mužem, koji je uglavnom umoran i rastrojen od posla.
Eto, to je moj život princeze.
Zavidela sam Feliksu. Imao je kuda da ode i gde svima nedostaje ako se
ne pojavi. Dotle sam se ja, zarobljena u svom art deko dvorcu, vukla kroz još
jedan beskonačan, čaroban dan.

Zamislite malo ljubavno gnezdo,

dole gde penju se ruže,
zamislite slatko ljubavno gnezdo,
i šta godina doneti može.

Škripav zvuk Sofinog gramofona dopirao je iz salona, gde je naša mlada

princeza ležala na polusofi s hladnim oblogom na bolnoj glavi, oporavljajući
se posle još jedne noći u ilegalnom baru. Jadna, bleda Sofi, tako hrabro
nastavlja da pati.
Rejčel utrča, a za njom se dogega i njena dadilja Megi. Rejčel je vrištala jer
je otkinula lutki glavu. Bila je to jedna od onih novih gizdavih igračaka, koja je
govorila mama kada se povuče vrpca na leđima. Imala je plastično lice umesto
porcelanskog; prodavač u robnoj kući Mejsi tvrdio je da su nesalomive, ali u
rukama malog deteta ne postoji nesalomiva stvar.
„Rejčel, draga, nemoj vrištati, budi dobra devojčica", prostenja Sofi.
„Tvoja tetka Sofi ima strašnu glavobolju."

... posuđe pere,

i odeću bebinu
tako je ambiciozan,
da čak i šije...

Podigla sam Rejčel u naručje i klimnula glavom Megi, koja se nemo

izvinjavala zbog uznemiravanja. Odnela sam svog anđela u kuhinju i poslala
Megi da nađe lepak, da vidimo možemo li same da popravimo lutku.

... ne zaboravi, narode,

to je ono što dobiješ, narode,
kada voliš hopacupa.
str. 181
 Pošto sam utešila Rejčel, prionula sam na lutku. Najzad sam mogla da
radim nešto korisno. Dok sam radila, razmišljala sam o onome što su u kući
Rifkinovih zvali slučaj. Čudno, ali u poslednje vreme, ne sećam se kada je
tačno počelo, počela sam da se pitam da li je to zaista važno. Ako sudija odluči
da sam ja Anastazija, da li će mi to stvarno pružiti zadovoljstvo? Da li ću se
osećati drugačije ako postanem Anastazija?
Zaista nisam bila sigurna da u ovom trenutku znam odgovor na to.
Carica majka umrla je prošle godine, a njene kćeri preselile su se u
Vindzor, kod svog rođaka kralja Džordža. Romanovi su se raštrkali u
izgnanstvu, svuda uljezi, preživljavajući u izbledelom sjaju u Berlinu,
Francuskoj i Njujorku. Bili su sramota svojih evropskih rođaka, ali nisu mogli
da ih izbace na ulicu? Staljin u Sovjetskom Savezu nije pokazivao bilo kakve
znake da mu vlast klizi iz ruku, uprkos teškoj gladi i međunarodnoj izolaciji
zemlje.
Velika kneginja zaista više nikome nije bila važna.
Feliks je pak bio rešen da ne odustane od nje. Angažovao je advokata
Martina Lahtera, da podnese zahtev nemačkim sudovima da utvrde moj
identitet i otvore put za pravo na nasledstvo Romanovih. Biće to dugačak i
težak put jer moja molba nije bila jedina. Ona poljska seljanka, kako ju je Feliks
nazivao, odnosno Ana Anderson, takođe je bila u Njujorku, na Long Ajlandu,
i takođe je angažovala advokata. Feliks mi je našao i psihijatra, svog prijatelja
Mervina Šulmana, pa sam mnoga popodneva provela ležeći na kauču dok se
on poigravao rečima, pokušavajući da otključa skrivene brave moje psihe. Da
bih ga zadovoljila i umirila svog muža, prepričavala sam maštarije inspirisane
fotografskim albumima i anegdotama kojima me je bombardovao Baniševski.
Šulman je Feliksu rekao da zaista napredujem, a ruskom zajednicom pronela
se vest da je ugledni doktor voljan da i na sudu posvedoči da sam ja
Anastazija Romanova.
Stvarno? Nije ubedio čak ni mene.
Feliks me je odveo i kod drugog prijatelja psihijatra, koji je
eksperimentisao s hipnozom. On me je uveo u stanje transa, kako bi otključao
moju podsvest i otkrio sećanja za koja je tvrdio da su tamo zaključana. On je,
takođe, tvrdio da je načinio vidan napredak, ali bio je varalica, a ja sam to
najbolje znala. Shvatila sam da je i tim doktorima preko potrebna velika
kneginja Anastazija, mnogo više nego meni.
Na Lahterov zahtev, Feliks me je odveo i u Bolnicu Sinajska gora, radi
kompletnog fizičkog pregleda. Rezultati su bili ohrabrujući. Uvek sam bila

str. 182
svesna svojih stopala; palac na mojoj desnoj nozi bio je savijen u zglobu,
stvarajući prilično ružan čukalj. Postoji i dijagnoza za to hallux valgus, a srećna
okolnost bila je što su taj fizički deformitet imale i careve kćerke, baš kao što
mi je Baniševski jednom i rekao.
Takođe su našli mali, beli ožiljak na levoj lopatici, kakav ostaje posle
spaljivanja mladeža, tačno na mestu gde je i Anastazija imala takav mladež.
Još važnije, po Feliksovim i Lahterovim rečima, doktori su takođe otkrili
brazdu od dva i po centimetra iza desnog uva, za koju su se složili da je mogla
nastati samo od metka. Trouglasti ožiljak na desnom stopalu očigledno je u
dlaku odgovarao konturama ruskog bajoneta.
Takođe su uradili i rendgenski snimak glave, koji je otkrio da sam
svojevremeno doživela ozbiljan prelom kosti desne slepoočnice. Doktori su
rekli Feliksu da upravo takve povrede izazivaju traumatičku psihičku
amneziju, što je značilo da bi, osim psihičkog i emocionalnog, mogao da
postoji i fizički uzrok gubitka memorije. Oštećenje desnog slepoočnog dela
moždane kore, rekli su, moglo je dovesti do potpunog kraha pamćenja.
Moj muž i Lahter bili su oduševljeni ovim nalazima. Možda je čudno, ali
ja sam prestala da marim za to. Budućnost mi je bez ljubavi izgledala dosadna
i prazna, praznija nego što sam mogla da zamislim.

str. 183
 Četrdeset treće poglavlje
MAJKL

Dok je brod plovio uz reku Hadson prema neboderima Menhetna,

snažne elise putničkog broda uskomešale su tamne vode pored Staten Ajlanda
i Kipa slobode. Dim je kuljao iz tri plava dimnjaka šarajući bezbojno nebo.
Stajao sam pored ograde i posmatrao kako se grad diže iz vode. Odavde je za
ceo svet izgledao kao tvrđava od betonskih kula, sve spojene u jednu. Nisam
često viđao svoj rodni grad iz ove perspektive. Kada živite u njemu, on se
uglavnom obavije oko vas.
Sunce se odbijalo od mora prozora; toliko je bleštalo da su me oči bolele i
morao sam da se okrenem. Prošlo je devet godina otkako sam bio ovde. Bilo je
trenutaka kada sam mislio da se nikada više neću doći.
Vrativši se iz Sverdlovska, stekao sam izvesnu slavu tekstom o ubistvu
cara. Kao što su i obećali, potpisali su ga mojim punim imenom. On mi je
vratio posao u Rojtersu. Najpre su me poslali u Pariz, pa opet u Berlin i na
kraju sam zamenio Ropera kao šef odeljenja u Moskvi. Međutim, jedna godina
u tom jednoličnom i paranoičnom gradu bila mi je sasvim dovoljna. Čim sam
dobio ponudu od Njujork tajmsa, odmah sam prihvatio.
Brod se kretao uz Hadson, a silueta Njujorka se menjala: izdvojili su se
dimnjaci Džersija, kristalna kula Krajslerove zgrade, impozantna zgrada
Empajer stejta; neboderi su se polako izdizali iznad zbijenih visokih zgrada,
simbola američke moći i bogatstva. Govorkalo se daje Njujork najveći grad na
svetu. Možda i nije, ali je sasvim sigurno najbogatiji.
Iza sebe, na drugoj strani Atlantika, ostavio sam kraljeve, zamkove i
dvorove u raspadanju. Oni su bili prošlost; a ovo je budućnost.

Dok smo pristajali uz kej, shvatio sam koliko se Njujork promenio otkako
sam otišao. Kada sam isplovio, obala je bila pretrpana kočijama i konjima;
osam godina kasnije, nije bilo ni jednog jedinog konja, samo beskrajan niz
sjajnih automobila. I Njujorčani su se preobrazili; žene su nosile kostime do
kolena i šešire nalik šlemovima, sve elegantnih pravih linija, dečački i drsko.
Neke su čak nosile podvezice ispod kolena; takav stil bi sedobrade građane iz
moje mladosti naterao da smesta odjure po policiju.
Čak su i muškarci odbacili svoje konzervativne okove. Uspešni poslovni
ljudi sada su oblačili laka pamučna odela, plava ili siva. I tempo grada se

str. 184
promenio, u vazduhu se osećalo neko brujanje.
Moj stari poslao je po mene pakard. Prepoznao sam našeg starog vozača
Dejvisa u tamnoj uniformi, koji već devetnaest godina otvara automobilska
vrata porodici Šeridan. Pozdravio me je dodirnuvši kapu, kao da nikada
nisam ni bio odsutan.
„Dobar dan, gospodine. Gospodin Šeridan zamolio je da dođem i
odvezem vas."
„Lepo od njega", rekoh. Nisam nameravao da uđem. Pakard je bio samo
prvi potez u partiji koju ćemo igrati sledećih nekoliko nedelja. Čim se budemo
videli, razljutiću ga.
„Rekao mi je da vam kažem da je za vas spremljena soba. Osim ako
nemate druge planove."
Ispred carine, gomila se svađala za svega nekoliko šarenih čeza. Oklevao
sam, ali samo trenutak.
„Pozdravite ga, Dejvise. Recite mu da ću se uskoro javiti."
Uzeo sam kofere i priključio se gunguli na ulici; još sam bio čovek iz
naroda, jedan od onih jadnih naivčina koje moj otac prezire.
Dobro došao u Njujork!

str. 185
 Četrdeset četvrto poglavlje
ANASTAZIJA

Otišli smo na Long Ajland da gledamo polo utakmicu. Feliksova firma

iz Vol Strita igrala je protiv lokalnog poni kluba. Posle dva perioda, moj
zanosni muž, Jevrejin koji igra polo, mahnu mi kao pravi student Lige
bršljana. Na poluvremenu smo izašli da prošetamo. Naša draga Sofi pošla je s
nama i nema sumnje da je koketirala s jednim ili sa svima iz polo tima.
Sunce je bilo veliko, žuto i lenjo na vrelom nebu. Još jedan dan u mom
divnom životu.
„Ana", reče jedan glas i ja se prenuh kao da me je neko dodirnuo
električnom žicom. Osetih kako mi se dižu dlačice na vratu, a krv dobuje u
ušima. Okrenuh se.
Uopšte se nije promenio; kosa mu je možda bila kraća, pramen je nestao,
ali još je to bio isti onaj Majkl, moj Majkl, kakvog sam se i sećala. Stajao je s
rukama u džepovima sivog odela, s lenjim podrugljivim smeškom na licu,
dok sunce treperi na zlatnom lancu u džepu njegovog prsluka.
Osetila sam prazninu. Napokon sam čula sebe kako govorim:
„Otkud ti ovde?"
On podiže obrvu.
„Ovo je moj rodni grad. Ti si ta koja treba da po kaže pozivnicu."
Želela sam da mi kaže da sam mu mnogo nedostajala, da dobro izgledam,
ali ništa od toga nije rekao.
Samo:
„Feliks dobro jaše."
„Mislila sam da si u Londonu."
„Srce, otada sam video pola Evrope. Čak je i moj otac bio u toku. Imam
novi posao u Tajmsu."
„O, mora da ti dobro ide."
„Ne baš. Preživljavam. Samo bankari i brokeri danas zarađuju, ali ti to
već znaš."
„Kako si?", pitala sam ga ne znajući šta drugo da mu kažem.
„Dobro. A ti?"
„Dobro."
Gledao me je netremice, a ja sam uzvratila pogled. Tako nas je zatekla Sofi
kada je prišla; Sofi s proždrljivim izrazom na licu i očima bludnice.

str. 186
 „Ana, vidim da si upoznala nekog zanimljivog. Ko je to?"
Prokleta bila, Sofi! Odlazi!
„Ovo je Majkl Šeridan, moj stari prijatelj iz Londona. Majkle, ovo je Sofi
Rifkin, Feliksova sestra."
„Gospođice", rekao je i osmehnuo joj se lenjo.
„Iz Londona? Ne delujete mi kao Englez. Niti zvučite britanski."
,,A kako izgledaju Englezi?"
„Malo otmenije", reče Sofi, ,,i nimalo privlačno."
„Ja sam Njujorčanin. Bio sam u inostranstvu i pokupio malo kulture."
„Imali ste sreće da budete u inostranstvu. Pretpostavljam da ste pokupili
dosta."
„Trudio sam se. Uživate li u igri, gospođice Rifkin?"
„Uvek uživam u igri", reče ona bez srama.
Osetila sam kako mi lice gori. Mala drolja! Majkl mi se nasmeši.
„Želite li da popijete čašu šampanjca s nama?", upita Sofi. Pokazala je na
naše malo društvo koje je sedelo na ležaljkama na rasklapanje blizu
hispanosuize, na čijem je nogostupu balansirala izletnička pletena korpa.
Ugledao je Rejčel koja je jurila po travi za kučićima. Izraz na licu mu se
promenio.
„Je li ono tvoja kćerka?", upitao me je.
Klimnuh glavom.
„Da. To je Rejčel."
„Lepa je", reče.
„Hvala."
Ponovo se okrenuo prema Sofi.
„Voleo bih da imam zadovoljstvo da uživam u vašem gostoprimstvu",
rekao je, „ali, nažalost, trenutno ne mogu. Ali svakako neki drugi put. Bilo mi
je drago što sam te ponovo video, Ana. Veoma mi je milo što sam vas
upoznao, gospođice Rifkin."
On skinu šešir i lako se nakloni. Umeo je da bude šarmantan kada je hteo.
Kada se okrenuo, osetila sam paniku.
„Hoću li te ponovo videti?" skoro da sam povikala.
„Ko zna?" Osmehnuo se poluzadovoljno i otišao, bez reči. Za tren, zamalo
da potrčim za njim. Nestade u gužvi.
„Dakle", reče Sofi, ,,ko je to stvarno bio?"
„Niko", odbrusih i vratih se da se pridružim Rejčel i gospođi Rifkin pod
drvećem. Ostatak popodneva tražila sam njegovo lice u gužvi, ali nestao je.

str. 187
Vrpoljila sam se u automobilu na povratku kući i nisam mo gla da spavam
cele te noći. Feliks se, sigurna sam, pitao šta nije u redu, a ja sam mislila da će
mu draga mala Sofi sigurno reći. Međutim, ljudi stalno iznenađuju. Nije rekla
ni reč.

Zgrada ValdorfAstorije izgrađena je 1893, od crvene opeke i peščara, u

stilu nemačke renesanse. Pre nego što je srušena, stajala je na uglu Pete avenije
i 33. ulice, okrenuta širokom i drvećem oivičenom trotoaru, u kojem su uvek
bila dva ili tri reda crnobelih čeza.
Uprava je držala privatan apartman gde su Njujorčanke mogle na miru
da varaju muževe. Draperije su bile stalno zatvorene, a nijednom muškarcu
nije bio dozvoljen pristup. Od deset pre podne do tri po podne, bogate žene s
previše slobodnog vremena, mlade plavuše s previše ruža na usnama i
sredovečne udovice s grlenim nemačkim akcentom leškarile su na divanima s
olovkama i beležnicama, posmatrajući dve devojke u plavim uniformama
kako menjaju brojke na tablama. Prostorija je bila bučna, ispunjena brbljanjem
desetina žena i kloparanjem nekoliko berzanskih telegrafa u uglu. Tu smo se
skupljale. Bile su moje saputnice špekulantkinje u tom neviđenom američkom
čudu berzi.
Bar teme tračeva nisu bile neverstva, skandali, ko se kako obukao i
bezobrazna posluga. Umesto toga, razmenjivale smo glasine o železnici i
industrijalcima, prodavcima uglja i farmerima, motociklima i šećeru. Varale
smo muževe na najbesramniji i najsuštinskiji način: bile smo uspešne i same
smo plaćale svoje troškove i račune. Većina njih više bi volela da se
jednostavno tucamo sa šoferom.
U toj prostoriji sam i izgubila iz vida sudbinu koje sam se tako uporno
držala, jer tu sam, konačno, umesto nepriznate princeze, postala uspešan
trgovac akcijama.
Bilo je dovoljno da shvatim da mi nisu potrebni očevi milioni. Mogla sam
i sama da ih zaradim.

str. 188
 Četrdeset peto poglavlje
MAJKL

Unajmio sam mali stan u Grinič Vilidžu, u blizini Junion trga. Budući
da sam tek došao iz Moskve, tu sam se osećao kao kod kuće. Vilidž je tada bio
prepun komunista. Svakog dana marširali su ulicom s transparentima na
jidišu, ruskom i engleskom, pevajući Internacionalu. Većina njih radila je u
fabrikama odeće koje su nikle u obližnjem stambenom kvartu. Jednog dana
video sam da ih napada policija na konjima i da neke demonstrante odvode u
policijskim vozilima.
Nikada nije bilo dosadno.
Veliki rat promenio je ceo svet, a ne samo geografiju Evrope. Kada su i
Francuska i Nemačka osiromašile, Amerika je prvi put u svojoj istoriji postala
zajmodavac. Rusija je imala radničku revoluciju, ali i Amerika je preživljavala
svoju revoluciju, samo što je američkim ulicama zagospodario Gospodin
Marketing.
Novi poredak prenosio je svoje poruke na uličnim oglasnim tablama i
novim šarenim časopisima, gramofonima koji su odjednom mogli da puštaju
dvanaest ploča, frižiderima koji su zatrli prodavce leda. Novu ideologiju
proklamovao je čak i električni toster.
Nova moda i drska muzika bile su skandalozne. Širom Sjedinjenih
Država, sveštenici su držali propovedi protiv čarlstona i blek botoma, koje su
proglasili za uvredu ženskoj čednosti. Međutim, savremenim ženama uzor
nije bila Bogorodica već Klara Bou; čupale su obrve, iscrtavale oči olovkom,
pušile, pile i bukvalno utrčavale u ljubavne avanture.
Kada sam otišao iz Amerike, ženske haljine su se završavale tik iznad
nožnih zglobova; a kada sam se vratio, videli su se halteri na čarapama i
čipkane podvezice kad bi sele, niste čak morali ni da se saginjete da biste sve
lepo videli.
A ja bih se vala često i sagnuo.
Ništa nije bolje odražavalo ovaj novi liberalizam od promena u mom
poslu. Starim novinskim kućama s velikim tiražima, kao što je i Njujork tajms,
ozbiljni konkurenti postali su neozbiljni mali dnevni listovi koje smo nazvali
tabloidima. Oni su više bili po ukusu lascivnom apetitu modernog čoveka.
Ivninggrafik Bernarda Makfadena obeležio je revoluciju u štampi naslovima
poput: DVE NAGE DEVOJKE PRETUČENE U POPRAVNOM DOMU.

str. 189
 Konzervativna Amerika je po noći i dalje vodila odavno izgubljenu
borbu. Kao i u ostatku Sjedinjenih Država, u Njujorku je od 1920. bila na snazi
prohibicija. Međutim, samo što sam sišao s broda, već su mi preporučili
tridesetak ilegalnih barova u Njujorku. To dovoljno jasno govori šta su
Njujorčani mislili o trezvenosti.
Koliko sam ja mogao da vidim, samo su Sicilijanci s mitraljezima imali
koristi od prohibicije. Novi noćni klubovi bili su kao bordeli: svi su znali da
postoje, ali su se pretvarali da ne znaju. Jedina razlika između javne kuće i
ilegalnog bara bila je što ste u bar mogli dovesti i svoju devojku.
Bilo ih je svuda: nalazili su se u podrumima u Petoj aveniji i Grinič Vi
lidžu, u potkrovljima Park avenije, u tajnim sobama iza zida salona za točenje
bezalkoholnih pića i restorana, ili na spratu iznad berbernice. Preko, u
Harlemu, u Koton klubu ste mogli da vidite prelepe igračice meleskinje
svetložute kako igraju koton klub stomp uz džez orkestar Djuka Elingtona, a u
Sanset klubu da igrate uz muziku Luja Armstronga. Indijanci su išli u klub Kod
Džeka i Čarlija, gde su se prodavala prava uvozna vina i alkoholna pića.
Međutim, najekskluzivnije mesto u gradu bilo je Klub El Fej u Zapadnoj 40.
ulici, gde je domaćica Teksas Gvinan pozdravljala svoje goste sa: „Zdravo,
naivčine!" I uopšte se nije šalila. Razvodnjen škotski viski koštao je jedan i po
dolar po čaši, a za gaziranu jabukovaču, koju su prodavali kao šampanjac,
naplaćivala je dvadeset pet dolara.
Osim alkoholnog pića, drugo važno obeležje ilegalnih barova bila je
muzika. Zvuk dvadesetih bio je džez. Jednom sam video Luja Armstronga
kako svira; kada stigne do visokih nota, rastrčao bi se po podijumu izvodeći
trijumfalni gest pesnicom, a publika bi jednostavno otkačila. Niko od nas
nikada nije video tako nešto. To je izazivalo samo duboko gnušanje kod ljudi
kao što je moj otac, ali zato ga je moja generacija još više volela.
Ilegalni barovi bili su puni i devojaka sa šeširima s perjem i oskudnim,
uzanim haljinama, koje tresu golim rukama i nogama u crnačkom ritmu truba
i drugih duvačkih instrumenata. Dok su se one tresle i vrtele na plesnim
podijumima, njihovi bogati momci pušili su cigarete na dugačke muštikle od
slonovače i trudili se da se ne uguše.

Sofi sam ponovo video u jednom jeftinom restoranu u podrumu na Do

njem Istočnom Menhetnu. Bilo je dva ujutro, a mesto je bilo prepuno;
duvanski dim bio je gust kao magla. Razdragane devojke u oskudnim
haljinama s resama, vlažnim od znoja, gurale su se rame uz rame s mla dićima

str. 190
koji su se razmetali novcem i cigarama. Crnački džez orkestar svirao je
frenetično na uzanom podijumu. Bilo je to poslednje mesto na kojem bih
očekivao da vidim sestru Feliksa Rifkina, mada to možda nije bilo poslednje
mesto na kojem je ona očekivala da vidi mene.
Odmah sam je prepoznao. Ličila je na azijsku princezu, maslinastog tena i
kukastog nosa; njen egzotičan izgled bio je naglašen trakom za kosu, s perjem
crnog orla. Nosila je dijamante. Uhvatila je moj pogled i držala ga je prilično
dugo. Anastazija je rekla da ona može da flertuje s muškarcem sa udaljenosti
od sto koraka, i to dok je još sanjiva. Uopšte nije preterivala.
Priđoh joj.
„Sofi, zar ne?"
Pogledala me je i čudno se nasmešila, kao da ne može da me se seti.
„Majkl, zar ne?", reče oponašajući me.
„Tačno."
„Iz Engleske."
„Iz Njujorka. Malo sam lutao okolo poslednjih nekoliko godina."
„Baš mi je drago zbog tebe." reče Sofi. „I ja sam lutala."
Kupio sam joj piće, zapalio cigaretu pa smo počeli da razgovaramo.
Naravno, prvo je želela da zna kako sam se tačno upoznao sa ženom njenog
brata. Malo sam oklevao s odgovorom.
„Upoznali smo se u Šangaju", rekoh joj. „Tamo sam radio za jedan mali
časopis."
„Da li ste bili ljubavnici?" Vrtela je tu poslednju reč po jeziku, raz vlačeći
je.
„Ne", rekoh, ali nije mi poverovala. Bezobraznica.
Moram da priznam, Sofi je bila veoma privlačna. Kosa crna kao ugalj,
moderno ošišana, divne oči i tamnocrvene usne. Haljina joj je otkrivala veći
deo dugih i preplanulih ruku. Mogla je da ima svakog muškarca u prostoriji.
Njen način govora odavao je utisak kao da ih već ima.
Jedna svetla meleskinja igrala je na stolu. Sofi se nagnu.
„Zna li moj brat za tebe?", šapnu.
„Nema šta da se zna."
„Videla sam kako te gleda na terenu za polo. Pojela bi te i pokupila i
mrvice."
„Imaš veoma bujnu maštu."
„Da, ali to nekada pomaže. Dakle, hoćeš da kažeš da nisi od onih
muškaraca koji ljube i posle pričaju."

str. 191
 „Ne."
„Dakle, ako me poljubiš, nećeš nikome reći?"
„Hoćeš li ti?"
Ona se ugrize za usnu.
„Zašto? Brineš za svoju reputaciju?"
,,U Njujorku je još nemam."
„Da li bi voleo da je stekneš?"
Bila je više od male pijanice. Pomislih da bih je nepošteno iskoristio, mada
to njoj uopšte ne bi smetalo.
„Zna li Feliks da si noćas ovde?", pitao sam je.
„Imam dovoljno godina da mogu da radim šta hoću", rekla je. U njenim
nedokučivim crnim očima bilo je i izazova i poziva. I šta je trebalo da učinim?
Kako kaže izreka, prilika kuca, ali iskušenje zalegne svom težinom na zvono.
Sledećeg jutra probudio sam se sa Sofinim tamnim uvojcima na mom
jastuku. Poljubih krivinu njenih ramena, a ona tiho promrmlja nešto u snu. Još
nisam bio siguran kako se osećam zbog toga. Nije prvi put da je na mom
jastuku glava neke neznanke, a pritom to nije bila privilegija samo neženja.
Kao da sam ovim činom hteo nešto da poručim.
Ona otvori oči.
„Razmišljaš", reče.
Prstom sam pratio konturu njene kičme.
„Razmišljam o tebi."
„Razmišljaš kako da me izbaciš odavde bez obećanja da ćeš se oženit
mnome." Okrenula se ka meni, provukla prstima kroz malje na mojim
grudima i dugačkim ružičastim noktom sledila liniju mišića niz stomak do
prepona. Uglovi njenih usana izviše se u nimalo damski osmeh.
„O, ti si se probudio", rekla je.
Prevrnula se na leđa i čaršav spade, otkrivajući nežnu krivinu njenih
grudi. Ona se ponovo pokri, brzo, kao da je to bila slučajnost.
Pokušao sam da je poljubim, ali ona me odgurnu. Ustade noseći sa sobom
čaršav obmotan oko tela. Razgrnula je zavese. Težak i vedar dan u Njujorku.
Osećao sam se nago zbog otvorenih zavesa; možda zbog toga što i jesam bio
go. Ustao sam i našao kućni ogrtač na zadnjoj strani vrata od kupatila.
„Izgleda boemski", reče ona gledajući po sobi stari orman, izbledele
zavese i pohabani tepih.
„Nije Ric."
Ona ispusti kratak uzvik.

str. 192
 „Bože", reče upirući prstom, „šta je to?"
„Samo buba."
„Meni liči na psa. Kako možeš da živiš ovako?"
„Najveći deo Njujorka živi ovako. Zar nisi to znala?"
„Najveći deo Njujorka nema ni manira ni vaspitanja." Ona pronađe ku
tiju cigareta de reške na stolu i uze jednu. Na meni je bilo da stvorim vatru.
„Da li ikad pušiš kad si sama?", pitao sam je.
„Ponekad. Zašto?"
„Čini mi se da ne umeš sama da je upališ", nađoh kutiju šibica na stolu
pored kreveta.
O, draga Sofi. Držala je cigaretu dostojanstveno, kao tamjan. Stai sam iza
nje, pored prozora. Više nije pokušavala da se izmigolji. U sobi je bilo hladno i
ona se naježila. Zagrlio sam je, poljubio krivinu vrata, mali brežuljak na vrhu
kičme i udahnuo topao miris kose, zaostale tragove sinoćnjeg vođenja ljubavi.
Sirene i vreva Grinič Vilidža s druge strane prozora odjednom su bili
daleki. Uvukao sam ruke pod krevetski čaršav i osetio kako joj se bradavice
ukrućuju pod mojim rukama. Ona uzdahnu.
„Majkle, zašto si me doveo ovamo?"
Kada muškarac želi da vodi ljubav, a žena da razgovara, nevolja nije
daleko. S rukama na ženskom telu, muškarac ne može lepo da razmišlja i tad
ga iskoriste. Sofi nije spadala u devojke koje žele da čuju od mene da ih volim.
Ipak, nikada ne možete biti sigurni u to.
„Da li ti je žao?"
„Ne znam. Zavisi od tvojih razloga. Da li se prošla noć desila zbog mene
ili zbog Anastazije?" Ona se odmaknu i sede na krevet.
„Koliko ti je rekla o meni?"
„Uopšte neće da govori o tebi, što znači da ima tu svašta da se kaže."
„Je li ti rekla kako je upoznala tvoga brata?"
Ona odmahnu glavom.
„On je otišao u London da sredi neke porodične poslove i vratio se s
velikom kneginjom. Očigledno se štošta dogodilo."
„Veruješ u to?"
„Naravno da ne verujem. Mislim da je ona samo sitna i pohlepna duša. U
mom bratu našla je bogatu zlatnu žilu, zar ne?" Moja lepa Sofi probudila se s
napetim i zlobnim izrazom, a možda je to i varka svetla. „Šta je radila u
Šangaju?"
„Bila je izbeglica. Nije imala novca. Neko vreme vodio sam računa o njoj."

str. 193
 „Ona se uvek dočeka na noge, zar ne?"
„Izgleda da je tako."
„Još je voliš, zar ne?"
Ona prekrsti noge. Muškarcu je teško da pravilno misli kada žena to
uradi.
„Sve je to bilo veoma davno."
„Trebalo bi da je zaboraviš."
,,I jesam. Draga, ti si ta koja stalno govori o njoj."
„Zato što znam kakva je. Mog brata drži na uzici, a ti je i posle toliko
vremena još gledaš širom otvorenih očiju. Muškarci su stvarno glupi, zar ne?"
„Ne mogu da raspravljam o tome." Ona se okrenu da nađe pepeljaru i
čaršav joj pade sa ramena.
„Znaš li koliko godina ima Rejčel?"
Ovo je stiglo iznenada. Sofi vide izraz na mom licu i zlobno se na smeja.
Bog, očigledno, ne daje savršene grudi samo anđelima.
„Rejčel?"
„Njena kćerka", reče ona podsećajući me. Prisetih se devojčice koju sam
video na polo terenu. Pokušah da se vratim tamo, da je zamislim jasnije.
„Imaće pet godina u oktobru", reče Sofi.
„Ne razumem."
„Razmisli pa ćeš razumeti."
Pet godina u oktobru. Rođena je, dakle, oktobra 1924. Devet meseci
unazad januar. Ana i ja tad smo još bili zajedno u stanu u Kenzingtonu.
Odjednom sam osetio vrtoglavicu i mučninu. Devojčica koju sam video
kako trči preko terena za polo možda je moja kćerka.
„Zar nemaš ništa da kažeš?"
Odmahnuo sam glavom. Grlo mi se steglo i nisam mogao da govorim.
„Žao mi je", reče Sofi. „Trebalo bi da se obučem." Ona pokupi odeću i ode
u kupatilo. Kroz vrata sam čuo da plače.
Stajao sam u sredini sobe i pokušavao da zamislim šta je prolazilo kroz
Anastazijinu glavu kada mi je to uradila. Sigurno je znala da čeka moje dete, a
nije rekla ni reč. Možda je mislila da neću hteti da znam. Ali to nije nikakav
izgovor. Imao sam pravo da znam.
Brzo sam se obukao i izašao. Satima sam hodao kroz Vilidž, ali ni danas
ne mogu reći kuda sam išao i šta sam radio. Samo sam razmišljao o Anastaziji,
pokušavajući da shvatim zašto je tako nešto učinila. Kada sam se vratio, Sofi
više nije bilo.

str. 194
 Četrdeset šesto poglavlje
ANASTAZIJA

Sofi se izvukla iz kreveta pred samo podne i pojavila u trpezariji u

svetloplavoj svilenoj kućnoj haljini s kineskim zmajem izvezenim na leđima.
Kretala se kao utvara, pušeći cigaretu na muštiklu od slonovače. Ispod očiju je
imala tamne kolutove.
„Gde si bila noćas? Kod Morgana7. U Koton klubu?"
„Ko zna gde sam bila? Sve mi je mutno, draga."
„Zna li Feliks?"
„Samo ako mu ti kažeš." Ona ispusti dugačak dim. „Pogodi koga sam
videla?", reče sipavši čašu suvog martinija. Tek je podne, za boga miloga!
„Koga?"
„Majkla Šeridana."
Želela sam da joj iskopam oči. Umesto toga, pretvarala sam se da čitam
časopis.
„Mogu da razumem zašto te je privukao", rekla je.
„Stvarno?"
„Nikada me nijedan muškarac nije tako poljubio." Osetih kako mi se
nokti zarivaju u dlanove. „Međutim, ne razumem zašto si ga ostavila", reče
Sofi.
„Šta ti je rekao? O meni?"
„Ne mnogo. On je neki žešće ćutljiv tip. Ipak, kako si ga gledala pre neki
dan, očigledno je da je među vama nečega bilo."
„Kloni ga se, Sofi!" Nisam mogla da se uzdržim, reći su jednostavno
izletele.
,,A zašto, moliću lepo?"
„On nije dobar za tebe."
„O, a ja baš mislim da bi mogao biti."
„Samo ga se kloni!"
Sofi me pogleda na poseban način.
„Žao mi je, dušo. Mislim da to više nije moguće. On je baš muškarčina,
ako razumeš na šta mislim. I prava je životinja u krevetu. Pastuv. Ne znam
zašto ti ovo uopšte govorim? Ti to sigurno već znaš."
„Zabavljaš se, Sofi?"
„Da, ali ne kao noćas. Vidi, naravno da nemam ništa protiv dragog

str. 195
Feliksa, on mi je brat i ja ga ludo volim. Ali kada ih uporediš, Feliks mu dođe
kao smrznuta riba. Ne mogu ga zamisliti da upražnjava oralni seks s tako
nepromišljenom strašću, znaš već na šta mislim."
„Imaš prljava mala usta!"
„I Majkl je to rekao. Samo zahvalnijim tonom."
Htela sam da je udarim, a možda je i želela baš to da uradim. Odlučila
sam da joj ne pružim to zadovoljstvo.
Zaista mi je nedostajao. Nisam znala šta imam dok ga nisam odbacila, a to
mi je doprlo do svesti tek tad. Bila sam previše zaslepljena novim životom. Šta
ono reče Oskar Vajld? U životu postoje dve tragedije: jedna je kada ne dobijete
ono što želite, a druga je kada dobijete baš ono što želite.
Dok bih razmišljala o Majklu u krevetu sa Sofi, mrzela sam je, a i njega. To
nije imalo nikakvog smisla. Mogla sam ga imati da sam želela. Imam li zato
pravo da budem ljubomorna? Shvatila sam, prekasno, da mi nedostaje
središnji deo iz cele proklete slagalice.
Sofi je zamišljeno grickala nokat:
„Obožavam njegove ruke. Ima velike šake čak i za muškarca."
„Za boga miloga, Sofi!"
„Ja samo skupljam ostatke. Ne bi trebalo nikog da kriviš, osim sebe."
„Hvala, savršeno sam zadovoljna svojim životom."
„Pa, dušo, nastavi da govoriš to sebi, možda ti i pomogne. Ipak, ja mislim
da ti uopšte nisi srećna. Mislim da si ti samo jedna pohlepna žena. Oduvek si
samo koristila mog brata, a ono što osećaš za Majkla to samo dokazuje, zar
ne?"
Ništa ne može da vas povredi kao istina. Mogla sam samo da besnim.
Znala sam da je u pravo što se mene tiče. I da je ošamarim, i da je na licu mesta
zadavim, što bih baš volela, neće ništa promeniti.
Ipak sam je ošamarila. Na kraju krajeva, ona je to i želela, a i ja sam se
zbog toga bolje osećala. Svi su bili na dobitku.
Pogledala me je podrugljivo i izjurila iz sobe. Znala sam da sam upravo
napravila potpunu budalu od sebe. Pretpostavljam da bi Majkl rekao da sam
to i zaslužila.

str. 196
 Četrdeset sedmo poglavlje
MAJKL

Pratio sam ih od njihovog stana u Gornjem Istočnom Menhetnu, do

Central parka. Ona je skakutala, držeći za ruku dadilju u sivoj uniformi, vitku
i kratko podšišanu, koja nimalo nije ličila na dadilje koje su čuvale moju
generaciju. Moja je bila punačka Irkinja s ravnom bradom i naglaskom koji je
sekao staklo. Rejčel je imala sreće.
Bar je imala pristojan početak života.
Održavao sam odstojanje dok su prelazile Park aveniju i zatim išle
olistalim stazama u parku. Mlada dadilja sedela je na klupi dok je Rejčel jurila
patke oko jezerceta. Stajao sam na mostu, pušio cigaretu i posmatrao.
Moja kćerka bila je bucmasta, plave tršave kose, s rupicama na kolenima i
licem kao u anđela. Na njoj ništa nije ličilo na mene. Baš je imala sreće. U
stvari, postojala je neverovatna sličnost s fotografijama male princeze
Anastazije, ali možda je to bila i moja maštarija.
Nikada nisam nameravao da dozvolim da me Rejčel vidi. Samo sam želeo
da dobro pogledam svoju kćerku. Udaljio sam se posle izvesnog vremena.
Sunčeva svetlost i prigušen gradski žagor probijali su se kroz krošnje.
Prolaznici su jedino mogli da vide čoveka kako hoda pognute glave, sa
ubilačkim pogledom na licu.

Sofi je prenoćila u mom stanu u Grinič Vilidžu. Sigurno joj je bilo teško
što nema nikoga da joj ispolira nokte niti da joj prinese hladne obloge za
mamurluk. Ipak mislim da je sve to podnosila sa uživanjem. Bilo je to kao
novo iskustvo za nju. I rekao bih da odavno nije doživela ništa slično.
Ustala je posle ručka, kao i obično. Jedva da sam je ikada video da jede.
Jedino što je ta devojka na moje oči stavila u usta bile su masline iz martinija.
Kada se konačno okupala, obukla, namirisala i oporavila od pića i igranja
prethodne noći bilo je već oko tri po podne uzeli smo taksi do Gornjeg
Istočnog Menhetna. Nisam joj čak ni rekao kuda idemo.
Došlo je vreme da pozdravim svog starog.
U Njujorku sam bio skoro nedelju dana, a još im se nisam ni javio nakon
što sam odbio da me Dejvis vozi. Nisam ih video čitavu deceniju i trebalo daje
da to bude naše veliko i svečano porodično okupljanje. A ja sam se pojavio

str. 197
nenajavljen u četiri po podne, s tamo nekom profuknjačom iz ilegalnih
barova.
Trebalo je da odem sam, ali znao sam da ću oca isterati iz mozga ako
dovedem i svoju nemoralnu bogatu Jevrejku. I dandanas se pitam zašto se
tako ponašamo. Mislim da sam se i dalje trudio da uradim isto kao i kada sam
imao sedam godina.
„Rekao sam da ću svratiti da vidim tatu", rekao sam izvlačeći je na
trotoar.
„Sa mnom?"
„Što da ne?"
Sofi se zbunila. Podigla je pogled ka kitnjastim balkonima, visokim
prozorima i čitavih četiri sprata porodične kuće i ugrizla se za usnu.
„Pa, dobro, neka ide dođavola!", reče i ja osetih talas prave ljubavi prema
njoj. Pravi je vojnik, moja draga Sofi.
Na vratima nas je dočekao očev novi batler i uveo nas u mermerom
popločan hol. Služavka u sivoj uniformi prihvatila je moj kaput i Sofin ogrtač.
Batler Filips povede nas uz stepenice. Uzeh Sofi za ruku; bila je vlažna.
Uveo nas je u salon na spratu, s tamnocrvenim somotskim zavesama
navučenim na prozore visine četiri čoveka. Zidovi su bili prepuni Rafaelovih
slika i renesansnih tapiserija, a žute ruže pažljivo raspoređene u kristalnoj vazi
na starinskom stolu. Međutim, njihov miris nije u potpunosti mogao da
potisne miris sredstva za poliranje nameštaja.
Video sam tu sobu bezbroj puta, ali tek sad, posle decenije skitnje po
svetu, mogao sam da kažem na šta liči na venecijanski bordel.
Otac je bio kod kuće.
Nije se mnogo promenio; malo više sedih i to je sve. Srebrna Lisica, tako
su ga zvali u Vol Stritu. Verovatno je sam sebi nadenuo to ime i zadužio
udvorice da ga razglase. Nosio je belu košulju s dvostrukim manžetnama i
masivnim dugmetima i prugastu svilenu kravatu. Na malom prstu leve ruke
sjajio se zlatni pečatni prsten. Izgledao je bogato, impozantno i preteće.
Posle devet godina, dobio sam hladan, suv stisak ruke i brz ispitivački
pogled. Da li sam očekivao više?
Majka je bila u svom najboljem ledenom izdanju, u Šanelinoj haljini, a
francuski parfem stizao je do nas u olujnim talasima. Seli smo, a po sluga nam
je donela čaj i minisendviče.
Trebalo nam je oko pet minuta da i oni i ja prepričamo devet godina. Nisu
želeli da znaju pojedinosti o Šangaju, Berlinu, Moskvi ili mojoj karijeri, ništa o

str. 198
nečemu toliko vulgarnom kao što je novinarski posao.
Imao sam utisak da pogledom traže mrlje od štamparske boje na mojim
prstima. Što se mene tiče, nije me mnogo zanimalo koliko se otac u
međuvremenu obogatio, niti kako se moj brat uklopio u firmu.
Sve je bilo vrlo učtivo. Pitali su me gde boravim, a kada sam im rekao,
pomislio sam da će se stari zadaviti čajem. Zar da jedan Šeridan stanuje u
Grinič Vilidžu! Ne znam da li se zbog toga smrtno uvredio, ili se iskreno
zabrinuo za mene.
Tokom celog sata koji smo podelili, ništa važno nismo saopštili. Nije bilo
plakanja niti zagrljaja, pa ni pravog razgovora. Dobro ime Šeridanovih nije se
smelo ukaljati pred primerkom niže vrste, kakav je i Sofi Rifkin. Pili smo čaj i
učtivo razgovarali, a zatim otišli s obećanjem da ću uskoro opet svratiti.
Nadmudrio sam starog lisca tako što sam doveo uljeza na zajednički susret.
Žestoko sam nasamario Srebrnu Lisicu!

„Nisam mogla ni da pretpostavim da si od njujorških Šeridanovih", reče

Sofi.
„Pa nije baš da je uobičajeno prezime."
„Feliks govori o tvom ocu kao da je bog."
„O, matori bi i voleo da jeste."
Dok je taksi ubrzavao, bacio sam pogled na očev svet Pete avenije: lažni
francuski zamak u 45. ulici; nazubljene kule od cigle i uske prozore na
Karnegijevoj srednjovekovnoj tvrđavi; elegantne palate barona Novog sveta.
Išli smo kroz centar prema prostijim delovima grada, gde je novinar Majkl
Šeridan još branio svoju nezavisnost.
„Šta se desilo između vas, Majkle?", pitala je Sofi. „Jesu li te izbacili?"
„Ne, ja sam otišao."
„Zašto?"
„Možda zvuči previše pompezno, ali želeo sam da živim svoj život kako
ja hoću."
Neko vreme je čutala. Tada reče:
„Sada bi bio strašno bogat."
„Novac ne može da zameni slobodu."
„Ali zar ti ne nedostaje?"
„A šta da mi nedostaje?"
„Život bi ti mogao biti mnogo lakši, Majkle."
„Da li je tebi život lak?"

str. 199
 „Naravno da jeste", reče ona. Ako neko misli da je u životu najvažnije da
sve dobijete lako, nikada ga nećete ubediti u nešto drugo. „Stvarno te ne
razumem", dodade.
„Ne razumeš zašto sam novinar, a ne broker sa Vol Strita?"
Sofin izraz me je nervirao. Jevreji, protestanti, katolici svi su oni isti;
jedini bog koga zaista obožavaju zove se Dolar. Zato moj otac i dobija sve što
poželi; on je prorok jedinog božanstva koje većina ljudi poštuje. Što se mene
tiče, mrzeo sam sve ljude koji mu se ulaguju; on je obična svinja, koja pritom
voli da bude svinja; samo što je on to zapakovao u umetničku formu i niko mu
to neće reći u lice jer je prokleto bogat. On je samo još jedan neizlečivi slučaj
carevog novog odela.
Gledao sam kroz prozor taksija u novi Njujork. Svuda su šljaštele
reklamne table: pušite laki štrajk, jedite ovsene pahuljice HO, kupujte u
Blumingdejlu...
„Prezirem ga", rekoh.
„Stvarno? A kako samo on tebe gleda! On ti se divi!"
„Ne bih rekao."
„Ma jesi li slep? Naravno da ti se divi!"
Ne, to ne može biti istina, pomislih. Da jeste, valjda bih primetio.
„Čuj, Sofi, moj otac trguje akcijama, obveznicama i hipotekama. Onog
dana kada sam se rodio, on je za mene imao samo ograničenja. Uvek mi je
govorio da ću jednog dana biti partner u firmi, kao da je to gotova stvar. Ja
sam samo hteo slobodu da biram."
„Nije trebalo da ideš na drugi kraj sveta da bi stekao slobodu."
„Zar nije? Ne znaš ti mog oca." Mislim da Sofi to jednostavno nije mogla
da razume. A i kako bi? Ona nije imala drugih ambicija osim da nađe sledeću
dobru zabavu.
„To im prilično teško pada, Majkle."
„On pokušava da upravlja mojim životom otkako sam bio dečak. Sve što
imam sada, stekao sam samsamcat. Imam karijeru, stan u Londonu i nešto
ušteđevine, ne mnogo, ali moja je. U žurnalističkim krugovima smatraju me
dobrim novinarom. Meni se to dopada jer ja nisam Džejms Barington Šeridan
Drugi, to je sigurno."
„Šta će se desiti kada on umre?"
„Moj brat će dobiti novac i firmu."
„Ma pitala sam se hoćeš li biti toliko ogorčen i kada umre."
„Čovek se oseća kako se oseća."
Sofi ućuta. Posle nekog vremena, primetio sam da plače.
str. 200
 „Samo sam pokušavala da pomognem", rekla je.
Osetio sam se kao gad. Nisam mislio da budem grub, ali razgovor o ocu
bi me uvek razljutio. Izvinio sam se, dao joj moju maramicu i zagrlio je.
Spustila mi je glavu na grudi i razmazala maškaru po košulji.
„Isti si kao ona", promrmljala je.
„Kako to misliš?"
„Kao slika u ogledalu. Ona je izgubila sve i dala bi sve da joj se to vrati. Ti
si dobio sve i odbacio." Ona okrenu moje lice prema sebi. „On te voli. Samo
mu moraš dati priliku. To je lažni rat, Majkle, bez pobednika. Vreme je da
izađete iz rovova." Snažno me je poljubila u usta. „Sada me odvedi kući i tucaj
me. Miris sveg tog novca napalio me je kao đavola."

Popili smo previše šampanjca. Sofi mi je sedela na krilu, a njena kratka

kosa golicala me po obrazu; prostorija je vonjala na dim i alkohol. Crnački
džez orkestar dizao je galamu na podijumu. Odavno smo potrošili sav novac
koji sam imao, pa je Sofi samo gurala hrpu računa u moju košulju i naređivala
konobaru da donese još pića, vičući:
„Večeras Feliks časti!"
Dobri i pijani, plovimo kroz još jednu izgubljenu noć ka još pijanijem
seksu. Dobro došli u život Majkla Šeridana, nezavisnog čoveka, koji se sam
probio kroz život, a piće plaća novcem brata svoje ljubavnice.
„Zna li ona da si sa mnom?", viknuh u Sofino uvo da nadjačam buku
orkestra.
Sofi slegnu ramenima i još jedna čaša šampanjca nestade.
„Da li je srećna?"
Sofi je odbila da odgovori. Obgrlila me je rukama oko vrata, a njen jezik
poče dugo i lagano istraživanje mojih usta. Razmišljajući o Anastaziji, najveći
licemer na svetu posegnu za još jednom čašom šampanjca, grleći Sofi Rifkin
dok su mu se njene meke grudi trljale o ruku.

Anastazija me je iznenadila, što je, siguran sam, i nameravala. Nisam bio

baš u najboljem izdanju u to doba jutra, ne posle noći provedene u ilegalnim
barovima. Bio sam bos, neobrijan, tek ustao iz kreveta, u otrcanom kućnom
ogrtaču. Otvorio sam vrata, a ona je stajala kao priviđenje u poluprovidnoj
crnoj haljini, peri rukavicama i slamnatom milanskom turbanu, iz kojeg je
virila jedna plava kovrdža, provokativno se spuštajući između obraza i
okovratnika. Imala je i hermelinski ogrtač, a na usnama joj je blistao ruž crven

str. 201
kao sveža krv.
Odmerila me je od glave do pete ledenoplavim očima; nikada se nisam
osećao tako nag ili bedan. Usne joj se blago oklembesiše.
„Hoćeš li me pozvati da uđem?", reče.
Stadoh u stranu.
„Posećuješ Vilidž u dobrotvorne svrhe?"
„Potreban ti je otirač i sa unutrašnje strane vrata", reče, „kako bi ljudi
mogli da obrišu noge pri izlasku."
„Ne možemo svi stanovati na Petoj aveniji."
„Iznenađuje me što ti uopšte dopuštaju da prođeš njome." Skidala je
rukavice, prst po prst, kao hirurg posle krvave operacije. Držala ih je u
manikiranoj ruci i osvrtala se tražeći gde će da sedne.
Posmatrao sam je s rukama u džepovima kućnog ogrtača. Prokleta bila,
nisam imao nameru da trčkaram oko nje kao batler.
„Da nismo postali preterano fini?", rekoh. „Živela si i u gorim svinjcima."
„Možda kada sam spavala na ulici. Zar ti nikada ne čistiš?"
„Izgleda da nema svrhe."
„Imaš li kafe?"
„Da, molim."
„Mogu li dobiti kafu?"
Ušao sam u kuhinju, sipao kafu u mlin i stavio lonče na šporet. Bilo je
rano, ali već se čuo žagor u gradu; Njujork se budio i počinjao da radi.
Anastazija je stajala pored prozora i gledala na ulicu. Odatle joj se kroz
poluotvorena vrata takođe pružao pogled i na moju spavaću sobu. Nadala se
da će tamo zateći Sofi i oboje nas zbuniti, ali Rifkinova se iskrala čim je
svanulo.
„Šta te je vratilo u Njujork, Majkle?"
„Rekao sam ti. Posao. Dobio sam ponudu od Njujork tajmsa."
„Ostavio si Rojters?
„Tajms mi je ponudio više novca, ali nije to presudilo. Prokleti Rojters po
slao me je u Moskvu. To je najbedniji prokleti grad u kojem sam ikada bio."
„Radnička utopija još nije zaživela?"
„Nešto mi se čini da je mrtvorođenče."
„Govore li još o mom ocu kao da je bio đavo?"
O mom ocu?! Zar se ona još drži te proklete izmišljotine?
„Mislim da ne čeznu za njim, niti su više ogorčeni na njega. Za većinu
Rusa ništa se nije promenilo. Osim što su boljševici, naravno, upropastili

str. 202
privredu. Zato je potrebna velika genijalnost u zemlji sa onoliko prirodnih
resursa. Ali ti nisi došla ovamo da razgovaramo o Rusiji."
„Ne, nisam. Došla sam da razgovaramo o Sofi."
„Sofi! A šta se to tebe tiče?"
„Pokušavaš li da me napraviš ljubomornom, Majkle?"
„Ne misliš li da je to malo drska tvrdnja?"
,,U Njujorku ima mnogo žena. Zašto baš ona?"
„Misliš da ovo ima veze s tobom? Izgleda da si s Pete avenije, zajedno s
tim mrtvim tvorovima koje nosiš, pokupila i malo arogancije."
„To je hermelin."
„I, kakav je život na sunčanoj strani ulice?"
Nagoveštaj nežnosti na njenom licu, ili samo sumnja.
„Majkle, mrzeo bi me da sam ostala. Nema dana kada ne pomislim na
tebe."
„Stvarno? Jer ja poslednje četiri godine nijednom nisam pomislio na tebe."
„Zašto onda ovo radiš?"
„Kao što sam ti i rekao, ovo nema veze sa tobom, princezo. Ovo nije tvoja
domovina. Poslednji put kada sam ovde bio, ovo je bila slobodna zemlja i još
je. Mogu da izlazim s kim hoću."
„Nemoj me tako zvati. Ne zovi me princezom."
Bila je u pravu. Nekada sam je zvao tako iz ljubavi. Tada je to zvučalo kao
podsmeh.
„Kako stoje stvari na tom planu? Sofi mi kaže da je tvoj muž najmio
advokata za taj posao. Možda će ti se najzad posrećiti na sudu."
Ona slegnu ramenima kao da je, posle svega što se dogodilo, nije briga.
„Da li Feliks misli da možete pobediti?"
„Nije reč samo o pobedi. Tražim ono što je s pravom moje."
„Šta je to? Šta tu ima da se traži? Presto carstva koje više ne postoji?
Novac i dragulje verovatno su već razvukli i potrošili."
„Nije reč ni o novcu."
„Je li ti Feliks tako rekao?"
„Njemu novac ne treba."
„Nikada nisam sreo bogataša koji ne želi još. To je prirodno. Znam to iz
prve ruke."
„Ti si sve ovo započeo, Majkle. Tamo u Šangaju. Da li ti je sada žao zbog
toga?"
„Možda. Ali ništa nije moralo da bude ovako." Prišao sam joj za pola

str. 203
koraka. „Zar ti nije bilo dovoljno da te volim?"
Ona odmahnu glavom.
„Nisam mogla biti samo gospođa Šeridan."
,,U tom slučaju, želja ti se ispunila."
Ona navuče rukavice.
„Moram da idem."
„Nećeš da popiješ kafu?"
„Nadala sam se da ću moći da razgovaram s tobom, Majkle. Jasno je da se
još ljutiš na mene, ali ne krivim te. Neoprostivo je ono što sam učinila. Ipak,
imala sam svoje razloge."
Nisam ništa rekao.
„Molim te da mi učiniš uslugu i kloniš se moje zaove."
„A ja ti kažem, kao stari prijatelj, da gledaš svoja prokleta posla!"
Ona se ponosno uspravi.
„Sama ću izaći", reče.
Nakon što je otišla, dugo sam stajao zureći u vrata. Ponekad zažalim što
ne umem na vreme da se ujedem za jezik, ali Anastazija je znala kako da me
razljuti. Da li je stvarno oduvek bila tako pragmatična? Da li sam ja samo
uobrazio ono što nam se dogodilo u Londonu?
Ili je tu bilo još nešto?
Mogao sam da zamislim da se udala za nekog koga ne voli kako bi stekla
neku sigurnost. Takvi je ničim ne mogu povrediti, a pride ima mermernu
kadu i svilene čaršave, da nadoknade sve ono što je ostavila i što se na kraju
dana ne može ni opipati. Možda sam i ja bio pokvaren.
Voleti nekoga ko ne može da uzvrati ljubav bio je najbolji način da se
izbegne obaveza.

str. 204
 Četrdeset osmo poglavlje
ANASTAZIJA

„ ta nije u redu?", upita Feliks.

„Kako to misliš?"
„Neraspoložena si cele večeri."
Cele večeri? Skoro nedelju dana krećem se po kući kao avet. Zar mu je
toliko trebalo da primeti? Bili smo u našoj modernoj spavaćoj sobi u art deko
stilu, sa žutim svećnjacima i egipatskim statuetama. On je tek izašao iz
kupatila u svilenoj pidžami, s rukama u džepovima ogrtača od grimiznog
brokata. Ja sam češljala kosu moderno kratko podšišanu, tik ispod ušiju pred
ogledalom na toaletnom stočiću.
„Reč je o Majklu", rekoh. „Vratio se u Njujork."
On preblede. Tokom pet godina našeg braka, nijednom ga nismo
pomenuli. Sigurna sam da je Feliks znao da Rejčel nije njegovo dete, ali kao da
smo imali prećutni sporazum da očuvamo privid.
„Jesi li ga videla?"
Klimnuh glavom.
„Kada?"
„Bio je na polo utakmici prošlog meseca."
„Zašto mi to ranije nisi rekla?"
„Nisam htela da te uznemirim."
„Baš uviđavno."
„On mi više ništa ne znači", rekla sam i iznenadila se kako mi je laž lako
sišla sa usana. Tokom proteklih godina bilo je mnogo takvih ubedljivih
nastupa.
„Da li te proganja?"
„Ne, odnosno ne mene lično", uzvratih.
Odjednom mu se boja vratila u obraze.
„Kako to misliš?"
„Sofi", rekla sam i pustila da ta jedna reč odradi sve. Posmatrala sam kako
mu se lice preobražava dok pravi neophodne mentalne skokove, zamišljajući
Majklove namere. Možda je Majkl to radio samo da me povredi. To je svakako
bio Sofin jedini razlog. Nikada mi nije palo na pamet da on možda zaista oseća
nešto prema mojoj zaovi.
„Hoćeš da kažeš da se viđaju?"

str. 205
 Klimnuh glavom.
„Kako znaš sve ovo?"
„Ona me redovno obaveštava o detaljima."
„Ne misliš valjda... da ona... da se nešto događa?"
Bio je to senzacionalni eufemizam za životinjski seks koji je Sofi opisala.
„Pa, znaš kakva je Sofi", rekoh.
„Kopile!"
„Izvini, Felikse. Mislila sam da je najbolje da znaš", rekoh tako preterano
slatkim glasom da mi je bilo muka od toga. I to je bilo to, stvarno. Bilo je to sve
što sam morala da učinim. Posle sam mrzela sebe. Ne znam šta je ušlo u mene.
Bila sam udata za drugog čoveka, ali još sam smatrala da je nezamislivo da
Sofi bude srećna s muškarcem kog volim.

Feliks je sutradan došao kući ranije iz kancelarije samo da bi izgrdio

sestru. Nije mogao jasnije najaviti razmere svog nezadovoljstva nego
dolaskom kući u šest sati.
Hodao je oštrim korakom po dnevnoj sobi, s martinijem u ruci, dok je Sofi
sedela na kauču. Ona se doterala za još jednu noć u ilegalnim klubovima i
prosto je blistala.
„Viđaš se s Majklom Šeridanom?", bile su Feliksove prve reči.
„Kakve to veze ima s tobom?", reče ona.
Feliks prestade da hoda i zagleda se u nju.
„Znaš li ti ko je taj čovek?"
„On je sin jednog od najuticajnijih berzanskih posrednika u Njujorku."
„On je pijanica, ženskaroš i rasipnik! Zabranjujem ti da se viđaš s njim!"
„Radiću šta mi se sviđa", reče Sofi, a ja sam poželela da joj aplaudiram,
ma koliko da sam je mrzela. Možda sam joj zavidela na duhu; moj je ispario
poslednjih pet godina, prodala sam ga najboljem ponuđaču.
„Naprotiv!", zareža Feliks. „Uradićeš onako kako ja kažem ako misliš da
nastaviš svoj dosadašnji način života. Ovde živiš lagodno, Sofi. Meni to ne
smeta, dao sam ti veliku slobodu, radila si šta si htela, ali što se tiče ovoga,
nema rasprave!"
Stajao je nad njom uveren da će ona odmah popustiti. Mislila sam da je
njegovo samopouzdanje opravdano. Svi smo znali šta Sofi želi. Ona će vrištati
i besneti, ali učiniće sve što joj se kaže, samo da ne ugrozi svoju kreditnu liniju.
Možda ju je taj deo njenog ograničenja naljutio. Ustala je i pogledala brata
u oči.

str. 206
 „Volim ga", rekla je.
„Ljubav?", podsmehnu se Feliks „Koliko dugo ga poznaješ? Dve nedelje?"
„Pa?"
„Iskoristiće te kao prljavu krpu i vratiće se u London kada završi."
„Jesi li zbog toga zabrinut?"
„Znaš ti dobro o čemu je reč", reče Feliks. Na licu mu se ogledala
nepokolebljiva odlučnost. „Trošiš novac na haljine, šešire, cipele i šampanjac.
Dobro se provodiš, zar ne, a ja plaćam te račune."
Tad se malo i uplašila. Nikada nije ni pomislila da će joj zapretiti život
izvan kruga pobednika. Ipak, nije se povukla.
„Ti me ne poseduješ, Felikse", reče i zagrcnu se.
„Dok ja plaćam tvoje račune, to je, po mom mišljenju, isto!"
Sofi mi uputi pogled čiste mržnje. Nikada ga nisam zaboravila.
„Jesi li sad srećna?", rekla je.
Feliks je zgrabi i okrenu licem prema sebi.
„Ovo nema veze sa Stašom. Koliko dugo si mislila da ćeš moći to da radiš
bez kazne. Govorim ti poslednji put! Zabranjujem ti da ga viđaš! Ako nastaviš
da prkosiš, izbaciću te pravo na ulicu! Jesi li razumela?"
Sofi nikada ranije nije videla tu stranu njegovog karaktera; iskreno, nisam
ni ja. Oduvek je izgledao kao blag čovek, ali ni on nije bio bez crte
bezobzirnosti.
„Majka ti to ne bi dopustila!", reče ona.
„Samo izazivaj!", odvrati Feliks.
I to je bilo sve.

Feliks je često pozivao klijente i poslovne saradnike kući na večere. Bila je

to najgrublja strana društvenog uspona: mešanje posla s onim što se u nekim
krugovima smatralo zadovoljstvom. Moja dužnost na tim večerama bila je da
izgledam čarobno i ljubazno razgovaram sa ženama o najnovijoj modi,
prikupljanju dobrotvornih priloga ili tračevima s društvene scene. Ukratko,
bile su užasno dosadne.
Do tada u Njujorku nisam bila slavna kao Ana Anderson; mene su više
smatrali šarmantnom varalicom, a mnogo manje društvenim problemom, za
razliku od gospođice Anderson. Razlog je bio što je Feliks imao svoju poziciju
u ekskluzivnom njujorškom društvu pa su oni bili spremni da me štite.
Iskreno rečeno, i moj izgled je pomagao da budem opšte prihvaćena. Feliksovi
prijatelji, koji nimalo nisu bili zaintereso vani za dinastičku sukcesiju ruske

str. 207
carske kuće, tu i tamo pokušavali su da me odvuku u krevet, zbog čega su se
njihove žene prema meni ponašale malo ledenije.
Feliksova odanost prema meni i sudskom slučaju, u koji je ulagao mnogo
novca, smatrali se prilično zabavnom ekscentričnošću.
Te noći na večeru su došla tri para. Jedan od njih bio je Džejkob Geler,
Feliksov poslovni partner, i njegova tmurna žena Vivijan, zatim naš advokat
Martin Lahter, sa ženom, naravno, a treći par nikada pre nisam . Gospodin se
zvao Piter Bird, a Feliks ga je pozvao jer se Lahter nadao da bi nam Bird
mogao nekako pomoći u procesu. Nije mi baš bilo jasno kako će to postići, a
iskreno, ni zašto.
On nije bio čovek kojeg bi bilo koja domaćica poželela za gosta na večeri.
On i njegova žena bili su tihi, čak nemi. Imao je duboko usađene crne oči,
kojima odmah uopšte nisam verovala, i razdeljak precizan kao da je koristio
šubler. Pokazalo se da je on još jedan od onih pristojnih bankara s kojima se
Feliks upoznao na poslu: urban, besprekorno doteran i krut kao hladna mast.
Kada je govorio, reči su mu bile kratke i precizne, kao da daje izjavu policiji.
Pomislila sam da je on samo još jedan od dosadnih poznanika mog muža.
Nisam imala pojma ni koliko je bogat ni koliko je moćan.
Njegova žena odmah me je podsetila na Majklov opis engleske baronice
koju je upoznao u Šangaju: „Namrštena sa oba kraja." Povremeno bi prozborila
neku primedbu, ali inače se potpuno pokoravala mužu.
Osećala sam kako me Bird cele večeri posmatra, ali ja sam odavno navikla
na tako ispitivačko posmatranje. Uprkos prividnom ugledu koji mi je Feliks
obezbedio, i dalje sam za njujorško društvo bila neobičan slučaj, pristojna
pretendentkinja koja je sklopila neočekivan brak.
Uostalom, kao i pola Njujorka.
Pred kraj večere, Lahter je, neizbežno, lukavo okrenuo razgovor na
posao: moje pravo na presto Romanovih.
„Dostavili smo dokumente u Hanover", reče Lahter, „ali se datum
saslušanja stalno odlaže. Vojvoda od Hesena koristi sva moguća sredstva da
nas zaustavi. Njegovi postupci su zasnovani, naravno, na ličnom interesu, a
ima mnogo prijatelja u Nemačkoj."
Bird je klimnuo glavom, ali je izgledalo kao da ne želi da bude uvučen u
razgovor. Lahter je monotono govorio o finesama međunarodnog prava pre
nego što je konačno pogledao Birda i rekao:
„Gospodine, pitali smo se da li biste mogli da se obratite velikoj kneginji
Olgi u naše ime. Verujem da vi imate veze u Vindzoru i u Savetu ruskih

str. 208
monarhista. Vidite da veoma loše postupaju s našom Anastazijom, a vreme je
da pravda bude zadovoljena."
Bird je samo na trenutak bio iznenađen Lahterovim grubim pristupom,
ali je brzo povratio staloženost.
„Svakako ću razgovarati s njom", rekao je, a ja mu odmah nisam
poverovala, „ali ne mogu ništa da obećam. Velika kneginja Olga je dama koja
sama donosi odluke."
„Vi poznajete veliku kneginju?", upitah ga iznenađena.
„Bio sam njen finansijski savetnik dok sam radio u Banci Engleske."
Feliks me pogleda: on je uvek više voleo da budem uzdržana pri takvim
razgovorima, ali ja nisam bila od te vrste.
„Oprostite, nisam znala da ste imali tako važan položaj", rekla sam, a on
mi je uputio osmeh koji je trebalo da bude skroman. „Međutim", nastavila
sam, „ja bih pomislila da bi ona izabrala nekoga iz svog najbližeg okruženja."
Lahter trepnu iznenađeno.
„Vi ne znate?", reče on.
„Šta?"
„Gospodin Bird je neko vreme bio i u službi Nikolajevog kabineta vašeg
oca kao ministar finansija."
„Vi ste Rus?" upitah ga.
„Da. Naravno, morao sam da anglicizujem ime. Ako u Engleskoj imate
strano ime, ljudi se prema vama ponašaju kao da ste najgora budala."
Svi se učtivo nasmejaše na ovo.
„Kada ste otišli iz Rusije?"
„Godinu dana pre Revolucije."
„To je bilo vrlo pametno s vaše strane", rekoh. Bila sam odvratna što sam
to tako rekla jer je zvučalo kao da je kukavica.
„Car me je poslao u London poslom", rekao je kruto. „Posle više nisam
mogao da se vratim."
Prisutni su saosećajno klimali glavama. Zašto mu se ulizuju? Bilo je
očigledno zašto je otišao iz Rusije, a to nije bilo po carevom naređenju.
„Imam veliko razumevanje za vaš slučaj, vaše visočanstvo", reče mi on.
„Svakako ću vam pomoći koliko god mogu."
Nasmešila sam se, koliko zbog njegove preterane neiskrenosti, toliko i
zbog svega drugog. On, naravno, neće ni prstom mrdnuti, ali pretpostavljam
da ne vidi smisla da me odbije dok ima i najmanje šanse da se nešto postigne
tužbom.

str. 209
 „Rekli ste da ste uzeli englesko ime", rekoh, mada sam osećala Feliksov
pogled na meni, koji mi je poručivao da budem mirna. „Kako glasi vaše rusko
ime?"
„Bardenov", reče on, uz škrt osmeh i klimanje glavom kao da se još
jednom predstavlja. „Petar Bardenov."
„Otma!"
Osvrnula sam se da vidim ko je to rekao, a onda sam shvatila da sam to
bila ja. Nisam imala pojma šta to znači, niti šta me je navelo da to kažem. Svi
su me pomno pogledali, ali za Birda je ta reč bila i iznenađujuća i dramatična.
Prebledeo je, a po čelu mu je izbio znoj. Odglumio je najbljutaviji osmeh koji
sam ikada videla na nekom čoveku koji želi da prikrije nelagodnost.
„Jeste li dobro, gospodine?" upita ga Lahter.
„Sasvim", odgovori on.
„Šta si to rekla?", upita me Feliks.
Otma reč mi nije ništa značila, ali znala sam da nije ruska.
Izvinila sam se i otišla u kupatilo. Osetila sam vrtoglavicu i na trenutak
sam pomislila da ću povratiti. Nisam se vratila na večeru i rekla sam služavki
da prenese izvinjenje mužu i gostima i da im kaže da se ne osećam dobro.
Očigledno su se Bird i njegova žena ubrzo posle toga izvinili i otišli, a za
njima i Džejkobs. Lahter je, naravno, ostao, ali ga je Feliks, po rečima naše
služavke, izbacio odmah posle jedanaest sati.

Probudila sam se usred noći, uspravila se i shvatila da sam se setila šta reč
znači. Bio je to akronim od Olga, Tatjana, Marija i Anastazija, prva slova
imena carevih četiri kćeri. Sigurno sam čula da je to negde pomenuto. Ali
zašto sam to rekla Bardenovu i zašto je ta reč tako delovala na njega?
Prvi put sam neočekivano otkrila jedan fragment prošlosti koji sam
izgubila. Birdova reakcija uverila me je u to. Međutim, ko bi mi mogao pomoći
da saznam više?
Jedina osoba koje sam mogla da se setim jeste čovek koji me mrzi najviše
na svetu.
Niko drugi me ne bi shvatio ozbiljno; sigurno ne Feliks, koji se udvara
Birdu zbog posla i pokušava da ga iskoristiti da pogura sudski procesu
Hanoveru; a ni Lahter, koji očigledno gubi tlo pod nogama i koji je, uostalom,
samo upravnik cirkuske predstave. On poznaje poslovno pravo bolje od bilo
koga u Vol Stritu, ali podnošenje tužbe u stranoj zemlji protiv ruske carske
porodice u egzilu previše je i za čitavu armiju njujorških advokata, a kamoli za

str. 210
Lahtera.
Majkl će mi pomoći, sigurna sam u to. Čak i da mu je preko glave
Anastazija za ceo ljudski vek, dobrom novinaru nikada nije dosta skandala i
zato neće odbiti Petra Birda i akronim OTMA.

Dogovorili smo se da se sastanemo u Central parku. Bio je olujni jesenji

dan; vetar je duvao sa severoistoka, podižući talasiće na jezeru.
Majkl je stigao s okovratnikom kaputa podignutim oko lica i šeširom
spuštenim preko ušiju. Došao je i stao pored mene, ne prozborivši ni reči.
„Ovde je kao na Severnom polu", reče on. „Zar se nismo mogli sresti u
nekoj kafeteriji?"
„Nisam znala da će biti ovakvo vreme."
On se nasloni na ogradu mosta.
„Dakle, šta hoćeš?"
„Tvoju pomoć." On se kratko i promuklo nasmeja. „Ozbiljna sam."
„Ma jesi li poludela?"
„Ne bih te molila kad to ne bi pomoglo i tebi."
,,E sad sam ostao bez daha."
„Pre neko veče, Feliks je doveo jednog svog prijatelja kući", rekoh
ignorišući ga. „Sad se zove Bird, ali pravo ime mu je Petar Bardinov i bio je
kod mog oca... bio je carev ministar finansija za vreme rata. Promenio je ime u
Bird, Piter Bird. Do prošle godine bio je guverner Banke Engleske."
„I?"
„Želim da ga upoznaš i da mu kažeš jednu reč."
On uzdahnu.
„Moraš da zaboraviš više na to, Ana. Niko više ne mari za ovo..."
„Samo mu reci OTMA."
„Šta je OTMA?"
„Mislim da je to akronim od Olga, Tatjana, Marija i Anastazija. Ne znam
kako to znam. Ali kada sam to rekla, uplašio se. Mnogo se uplašio."
,,O čemu, dođavola, govoriš?"
Ispričala sam mu šta se dogodilo kada je došao na večeru u naš stan.
„To je ludost."
„Majkle, ja..."
„Znaš onu ženu na Long Ajlandu", rekao je. „Kako se beše zove?
Anderson? Kažu da je ćaknuta. Čini mi se da i ti ideš u tom smeru jer nećeš da
pustiš to. Rekao sam ti, bio sam tamo, u Jekaterinburgu, u Sverdlovsku kako

str. 211
ga danas zovu. Upoznao sam jednog od čuvara koji su pucali. Anastazija je
mrtva, Ana! Svi su mrtvi!" Pogledao me je nežno i bez sa žaljenja. „Feliks bez
veze baca pare u Hanoveru. Kada ćeš mu to reći?"
„Znam šta misliš o meni. Ah ovo je i tvoja priča. Ti si napisao priču o
Jermakovu. Ako nećeš da učiniš to radi mene, učini zato što si dobar novinar."
Gledao je kako nalet kiše mreška jezero. Mislila sam da razmišlja o mom
predlogu. Umesto toga, iznenadio me je rekavši,
„Koliko godina ima tvoja kćerka?"
„Skoro četiri. Zašto?"
„Rođendan joj je 29. oktobra. Sofi kaže da joj je skoro pet."
Nisam znala šta da kažem. Još jedan nalet vetra bacio nam je kišu u lice;
bockao nas je kao nalet peska.
„Nikada nisi nameravala da mi kažeš, zar ne?"
„Ne, nisam."
„Zašto? Zar nemam prava bar da znam?"
Posmatrala sam kako se patke kriju u zavetrini ostrva. Šta je trebalo da
kažem? Nisam mogla da podnesem da ga gledam i osećala sam kako mi
obrazi gore od stida.
„Izvini", rekla sam.
„Da sam dobio bar dolar svaki put kada si mi se izvinila, sad bih mogao
da kupim svog oca."
Zaćutasmo.
On se okrenuo da ode.
„Znaš, našao sam jednu malu knjižaru na Donjem Istočnom Menhetnu,
poput onih prodavnica u ruskom kvartu u Šangaju, sečaš se? Prodavnicu vodi
jedan sitan starac; prodaje samo knjige o caru i ostatku carske porodice. Ušao
sam i kupio jednu. Počeo sam da čitam koji je nadimak Aleksandra dala
ljubimici Anastaziji kada je bila mala. Zvala ju je Schwibsik. To je nemačka reč
koja znači đavolak. Navodno, tako ju je zvala jer je stalno upadala u nevolje,
podvaljivala ljudima i pravila razne nestašluke. U knjizi se takođe kaže da je
ponekad bila i neverovatno okrutna."
Čekala sam da završi.
„Šta je tvoja poenta?"
„Upravo sam je izneo", rekao je i otišao.

str. 212
 Četrdeset deveto poglavlje
MAJKL

Matori je izgledao baš onako kako ja zamišljam Boga: sed, uglađen,

preplanuo i strog. Kancelarija mu je bila obložena orahovinom, a pod zastrt
plavozlatnim persijskim tepihom. Razdvajao nas je masivan heplvajt sto čija se
gornja površina presvučena zelenom kožom s vremenom usijala. Na polici iza
njegove glave stajali su tomovi knjiga povezani u zlatnu kožu. U desnoj ruci
držao je šoljicu za čaj i tacnu od drezdenskog porcelana.
„Pa, kako stoje stvari kod tebe, sine?"
„Dobro."
Osećao sam se kao da sam došao da mu objasnim loše ocene. Zato sam
samo sedeo i ćutao.
„Da li si dobio ono što si želeo?", rekao je. Mišići na vilici su mu
poigravali i ja sam shvatio da ćemo, posle onih devet godina, voditi pravi
razgovor.
„Da. Većinu."
„Uživaš što stanuješ u onoj oronuloj zgradi u Vilidžu?"
„Milijarde ljudi nemaju batlera pa su živi, Džej Bi."
On trepnu na to. Prvi put sam ga nazvao imenom koje koriste njegovi
prijatelji. Mrmljao je. Ne znam da li je to bio znak odobravanja ili gađenja.
,,I, šta te dovodi u Njujork?"
„Posao."
„Ti nazivaš poslom to što radiš?" Bio je to njegov način vođenja
razgovora. Pustio sam ga. „Devet godina. Znaš li ti šta je sve pretrpela tvoja
majka?"
„Morao sam da odrastem."
„Još uvek moraš."
Kao što sam rekao, to je njegov način. Voleo je da izaziva ljude, da vidi
kako će prihvatiti njegove napade; to mu je omogućavalo da ih proceni. Moja
odbrana sastojala se od toga da ne reagujem na te udarce, da ga pustim da se
istroši, a'zatim da ga zveknem i dokrajčim.
„Ona devojka, ona koju si pre neki dan doveo, da li je to s njom ozbiljno?"
Očekivao sam od starog bar još jednu antisemitsku tiradu, pa sam, da bih
ga podbo, rekao:
„Možda."

str. 213
 On zavrte glavom.
„Znaš li njenog brata?"
Klimnuh glavom.
„Verujem da vredi nešto novca."
„Ima kurirsku službu u Vol Stritu; ima skoro dve hiljade momaka koji
trčkaraju gore-dole po okrugu. Razmetljivac."
Dve hiljade momaka. Je li to rekao? Većina tih momaka su sedokosi fosili
koji su prestari da bi bili službenici i blagajnici.
„Rifkin zaradi oko dvadeset pet nedeljno. Većinu toga vrati na tržište.
Uspešan je."
„Odlično za njega."
„Da, odlično za njega, ali to ne znači da je njegova sestra osoba podesna
za Šeridanove."
Ja sam još imao morsku bolest od putovanja, a stari je opet pokušavao da
kormilari mojim životom. Pitao sam se šta bi rekao da zna da sam zaljubljen u
Rifkinovu ženu, kao i da je Rejčel Rifkin njegova unuka. Ima stvari koje je bolje
prećutati.
„Koji je tvoj problem s Rifkinom?", upitah. „Ne voliš ga zato što je
Jevrejin?"
„To što je Jevrejin samo je šlag na tortu", reče sa zapanjujućom iskre
nošću, kao da je to najlogičnija stvar na svetu. On ispruži ruke, kao da bi
mogao da drži celu zgradu u svojim savršeno manikiranim rukama. „Još bi
mogao biti deo svega ovoga."
I tako smo sledeći sat razgovarali o tome: o svim razlozima zašto bih
mogao biti deo toga i svim razlozima zašto ne bih mogao. Nismo postigli bolje
međusobno razumevanje, ali mi je rekao sve što mu je ležalo na srcu. Kada
smo završili, mislim da je konačno zaista shvatio da sam za njega izgubljen.
Nadam se da ga je to donekle umirilo.
„Dakle, ako ne želiš deo firme Šeridan, šta zaista želiš?", zarežao je.
„Tvoju pomoć", rekoh.
„Konačno!"
„Reč je o maloj usluzi. Ne moraš ako ne želiš, razumeću ako nećeš."
„Šta?"
„Da mi kažeš sve što znaš, ili sve što možeš da saznaš, o izvesnom Piteru
Birdu."
„Bird? Znam ga. Poslujemo povremeno. Ima dobre veze i nema smisla za
humor."

str. 214
 „Znaš li zašto je otišao iz Engleske?"
„Jesi li zato ovde? Kopaš po prljavom vešu?"
„Ima li prljavog veša?"
Razmišljao je o tome. Svako nešto krije, samo je pitanje u kojoj meri.
Mislim da je bio rastrzan između gnušanja prema razgovoru s novinarom i
pomaganja sinu, toj tananoj niti mogućnosti za pomirenje. Rekao bih da sam
tada ja bio pravi manipulator.
„Kolaju određene glasine." Čekao sam. „On ima izvanredno dobre veze,
Majkle. Neko vreme bio je u upravnom odboru Banke Engleske. Pravo ime
mu je Bardenov i bio je sa radnik ruskog cara. Posle Revolucije, careva majka
zamolila ga je da upravlja njenim finansijskim poslovima i postavila ga za
poverenika svoje imovine. Priča se da je čitavih deset godina izgnanstva
držala sanduk s draguljima pod krevetom. Kada je umrla, trebalo je da
dragulji pripadnu njenim kćerkama, Olgi i Kseniji. Bird je otišao na sahranu, u
Kopenhagen, i ubedio Olgu da pošalje dragulje u diplomatskoj torbi u
Bakingamsku palatu na čuvanje, radi zaštite od nesavesnih trgovaca." On
kucnu nalivperom po ivici stola i podiže obrvu.
„Mislim da znam šta sledi."
„To su samo glasine, Majkle. Niko ne može nikada ništa dokazati jer je
carica majka dragulje držala u tajnosti."
„Stare cure nikada više nisu videle dragulje."
„Priča se da su najvredniji primerci otišli u privatnu kolekciju kraljice
Meri, za delić svoje prave vrednosti. Kralj Engleske, u svojoj dobroti, uzeo je
Olgu i Kseniju pod svoje i smestio ih u Vindzor pošto više nemaju svog
imetka."
„Lepo. A kažu da je Vol Strit nemilosrdan."
„Sve što znamo naučili smo od tih momaka."
„Kako znaš sve ovo?"
„Posao mi je da znam."
Bila je to primamljiva priča. Naravno, nijedne novine u Britaniji ne bi je ni
takle.
„Da li je Bird imao koristi od toga?"
„Mislim da ne, ali zato je pobegao zbog izvesne pronevere u Banci
Engleske."
Nisam mogao da verujem svojim ušima.
„On je proneverio novac u Banci Engleske?"
„Pazi, ne smeš to da objaviš jer ništa nije dokazano."

str. 215
 „Znam."
On slegnu ramenima.
„Romanovi su bili najbogatija porodica na svetu, Majkle. Njihovo ukupno
bogatstvo bilo je oko sto dvadeset miliona dolara. Car je ulagao u železnicu,
parne brodove i drvnu građu. Mnogo novca uložio je i u Banku Engleske.
Dakle, gde su ti milioni nestali?"
„Bird?"
On klimnu glavom.
„Britanska vlada ništa nije uradila?"
„Ko zna kakve su pogodbe napravili ispod žita? Ako je Bird pomogao
kralju s koferom punim najskupljih dragulja na svetu, verovatno je stekao
neke vrlo uticajne prijatelje i garancije. Čak i da je uzeo samo procenat i
raspodelio ostatak, bogami se prilično obogatio. Nekoliko meseci posle smrti
carice majke, ponudio je ostavku na mesto u Banci Engleske i uzeo produženi
odmor u inostranstvu. Pojavio se na Vol Stritu pre oko šest meseci, sa znatnim
sredstvima za ulaganje. Rekao bih da vredi između deset i dvadeset."
Miliona, molim lepo. Između deset i dvadeset miliona dolara. Dakle,
mnogo.
,,S kim bih još mogao da razgovaram o ovome?"
„Pažljivo, Majkle. Gde god ima mnogo novca, ima i opasnih ljudi." On
gurnu pero u stranu. „Čuj, da li ti stvarno želiš time da se baviš u životu?"
„Da razjasnimo prvo ovo. Engleski kralj i ruski car bili su rođaci, tačno?
Dakle, prvo kralj odbija da ga pusti u Englesku i Nikolaj završava tako što ga
ubiju. Zatim mu ukrade sav novac."
„Da, to se zove kapitalizam. Vidi, sine, s njima ne možeš da se boriš niti ih
možeš pobediti. Jedino možeš da im se pridružiš. Razumeš li šta pokušavam
da ti kažem."
Uzeh svoj šešir.
„Hvala ti na pomoći. Zaista je cenim."
„Nijedne novine u svetu neće to štampati. Ne možeš promeniti svet,
Majkle. Tako stvari funkcionišu, oduvek su tako funkcionisale i zauvek će
tako biti."

Bird je imao apartman u Dakstonovoj zgradi na Petoj aveniji.

Obezbeđenje je proverilo moje ime na spisku, a lift me je brzo odneo na
jedanaesti sprat u njegovo gnezdo. Krupan Irac pretresao me je kada sam
izašao iz lifta i uveo kroz nenumerisana vrata.

str. 216
 Primio me je prvo sekretar i uveo me kod Birda. On je sedeo za ogromnim
stolom od mahagonija s rukama iza glave. Nije ustao niti mi ponudio da se
rukujemo. Gledao me je niz svoj patricijski nos i smešio se. Da vam kažem
odmah, osmeh nije bio topao. Oči su mu bile prodorne i oštre.
Izdvojio je nekoliko minuta u svom pretrpanom rasporedu da baci koju
mrvicu javnosti. Nema sumnje da mu je neki njegov pomoćnik rekao da je
intervju s velikim dnevnim novinama dobar za odnose s javnošću. Verovatno
je očekivao uobičajeni niz ulagivačkih pitanja: Kako ste zaradili novac? Koja je
tajna vašeg uspeha? Mislite li da će se oscilacije na Vol Stritu nastaviti? I, nezvanično,
imate li neke poverljive informacije?
„Za koje novine ste rekli da radite?", pitao je brišući naočare.
„Njujork tajms."
On se namršti i ponovo proveri svoj rokovnik.
„Nisam vas ranije sretao. Vaš uobičajen resor?"
„Spoljna politika. Bio sam donedavno u Rojtersu, na čelu kancelarije u
Moskvi."
,,U Moskvi", reče, a sićušne bore u uglovima njegovih očiju malo se
produbiše. Oči postadoše oprezne. „Pa, šta mogu da učinim za vas?" On
ponovo proveri svoj džepni sat. „Imate tačno deset minuta."
I tako smo prešli na intervju, prošavši ceo očekivani program. Pitao sam
ga zašto, po njegovom mišljenju, padaju cene akcija, a on mi je održao dobro
uvežbano predavanje o trenutnom stanju na berzi, kako su se do pre nekoliko
meseci neke akcije prodavale po smešno visokim cenama, pa sada tržište
prolazi kroz period stagnacije. Rekao je kako želi da uveri moje čitaoce da
Amerika ima jednu od najvećih privreda u savremenoj istoriji i da je potencijal
za rast neograničen. Predvideo je još veće dobiti za svakoga ko je dovoljno
hrabar da uloži u budućnost nacionalne industrije i rudarstvo.
„Još nešto?", upita kada je završio.
Na krilu sam držao otvorenu beležnicu.
„Još jedno pitanje. Nekada ste bili direktor Banke Engleske. Da li je to
tačno?"
On spusti ruke koje su bile iza glave i prekrsti ih na svom prilično
širokom struku. Nije rekao ništa.
„Veruje se da je porodica Romanov imala privatne račune u toj banci."
Njegov osmeh nestade.
„O čemu se ovde radi?"
„Radi se o glasinama da ste proneverili skoro milion funti sterlinga s
carevog privatnog bankovnog računa. Imate li šta da izjavite na to?"
str. 217
 Dugačak muk. Mislim da je hteo da me zaplaši, ali to zaista nije delovalo.
Zabavljao sam se.
„Ko ste vi?", reče on konačno.
Znao sam da ga imam u šaci. Neće me izbaciti dok ne otkrije koliko tačno
znam i od koga sam saznao.
„Lepa kancelarija", rekoh, gledajući okolo. „Priča se da ste stekli
bogatstvo na Vol Stritu. Verujem da pomaže kada imate dobar kapital za
početak. Da li je to tačno?"
On se nagnu i šapnu,
„Ne zajebavaj se sa mnom!"
Nisam očekivao takav jezik od jednog Engleza, ali Bird nije ni bio pravi
Englez. Jedina britanska karakteristika koju je posedovao bila je sklonost da
krade novac od drugih vlada.
„Znači li ovo da je naš razgovor gotov", rekoh posežući za šeširom.
„To je neosnovana tvrdnja", rekao je. „Nadam se da to nećete štampati.
Na obe strane Atlantika postoje vrlo strogi zakoni za klevetu."
„Vi, dakle, poričete?"
„Poričem šta?"
„Proneveru novca iz Banke Engleske."
„Ako je vaša smešna i uvredljiva tvrdnja istinita, zašto ne postoji nalog za
moje hapšenje?"
„Zato što ste pomogli kraljici Engleske da se domogne dragulja
Romanovih. Uostalom, kome će taj novac nedostajati? Svi korisnici su mrtvi,
odnosno vi se nadate da su mrtvi."
„Napolje!"
„Znate li šta znači OTMA?"
Nikada nisam bio dobar na takmičenjima u zurenju, pa sam pokupio svoj
šešir i otišao. Nisam imao pojma kuda ću s ovim. Ponekad vredi džarnuti
štapom u osinjak pa da vidite šta će se desiti. Na neki način, ja sam iskušavao
sreću.
Ako se to može nazvati srećom.

Bila je poslednja osoba koju sam očekivao da vidim.

Kada sam čuo kucanje na vratima, pomislio sam da je Sofi. Ona je
okončala našu kratku ljubavnu vezu nedelju dana ranije, pa sam se pitao da li
je to ona, da li se vratila na kolenima, kako kaže izreka. Ali trebalo je da znam
bolje. Devojke kao Sofi ne puze i nikada se ne vraćaju.

str. 218
 To je bila Anastazija.
Ovoga puta barem nisam izgledao kao da sam upravo izašao iz
opijumske jazbine. Bilo je četiri po podne, a ja obrijan, obučen po poslednjoj
modi piskarala, kako bi rekao moj otac stan je izgledao mnogo bolje nego
prošli put, sunce je sijalo kroz prozor na zapadnoj strani i mirisala je kafa sa
šporeta u kuhinji.
„Ti", rekoh, što nije bio ni najsjajniji ni najpametniji početni potez.
„Mogu li da uđem?", pitala je.
Iskliznula je iz bunde od lisičjeg krzna, a od mene se očekivalo da budem
tamo i uhvatim ga. Odvezala je svileni šal i on se pridružio bundi i
elegantnom šeširu na čiviluku pored vrata, kraj mog otrcanog kaputa i
pohabanog šešira.
Ona je stajala u sredini sobe prekrštenih ruku. Kako te mrzim, kako reče
pesnik, i to: zbog načina na koji si otišla od mene u Londonu; zato što mi nisi rekla da
imam kćerku; zato što i dalje dobro izgledaš, tako bolno lepa u toj lanven uzanoj haljini
bez rukava i crnim cipelama s vi sokim potpeticama, pa te još želim kao i kada sam te
prvi put video. To nije u redu i nije pošteno.
„Šta ti radiš ovde?"
„Želela sam da znam da li si još nešto saznao o Birdu."
„Možda."
„Zar nemam pravo da znam?"
„Pravo da znaš? Oprosti, ali nisam stekao utisak da ti je blizak taj način
razmišljanja."
„Ovo je nešto drugo."
„Da li je? Hoćeš kafu? Gotova je."
Skoro neprimetno je slegnula ramenima pa sam to shvatio kao slaganje i
otišao u kuhinju. Pratila me je. Osećao sam njen pogled na sebi.
„Pa?", najzad je rekla.
„Šta da ti kažem? On je prevarant, ali ne mogu to da dokažem. Ako ikada
budem uspeo, biće to najveća priča u mojoj karijeri."
„I moraćeš meni da zahvališ za to."
„Pa, krajnje je vreme da dobijem razlog da ti za nešto zahvalim. Šećer?"
„Da li piješ iz ovih?"
„Izvinjavam se, sav drezdenski porcelan mi je u sudoperi."
,,S puno šećera."
„Trebalo je da se setim." Izneo sam kafu u dnevnu sobu. Sela je na onaj
svoj predivan kraljevski način, uspravnih leđa, ispravljajući suknju jednim
pokretom dok seda s jednom nogom malo isturenom ispred druge.
str. 219
 „Ko je on?"
„On je čovek koji je ukrao carev novac. A bilo ga je dosta za krađu.
Verovatno nikada neće naći sve."
„Šta je sa akronimom OTMA?"
„Ne znam. Zvuči kao lozinka za jedan od računa." Rekao sam joj sve što
sam otkrio o Birdu Bardenovu. Nije bilo mnogo, a ona je sve mirno saslušala.
„Ti i dalje misliš da ja nisam ona, zar ne?"
„Zato što si se setila akronima OTMA? To je prilično očigledna šifra, zar
ne?"
„Samo da si video njegovo lice kada sam to rekla."
„Moglo je biti i od lošeg varenja."
Ona skrenu pogled. Šta je tražila od mene? Potvrdu?
„Je li to jedini razlog zašto si došla ovamo?"
„Koji drugi razlog bi mogao da postoji?"
„Pa, znaš, pre nedelju dana Sofi mi je rekla da više ne može da se viđa sa
mnom. Jesi li ti imala neke veze s tim?"
„Nije moja stvar s kim ti spavaš."
„Stvarno? Rekla mi je da joj je Feliks postavio ultimatum, a ona misli da ti
stojiš iza toga."
Srknula je kafu i fiksirala me očima preko ivice šolje.
,,U pravu si, nisam došla ovamo da razgovaramo o Birdu. Ne znam čak ni
da li me je još briga za Anastaziju. Došla sam ovamo jer ne mogu da živim bez
tebe. Pokušala sam i ne ide. Volim te, Majkle. Mislim da sam te uvek volela, a
poslednjih pet godina pokušavam da ubedim sebe da te ne volim."
Bila je to veličanstvena izjava. Želeo sam da je čujem od nje od samog
početka. Podigao sam je na noge. Poljubio sam je mnogo puta, ali nikada
ovako. Uzvratila mi je poljupce s očajem koji me je preplavio, povređujući mi
usne i pripijajući se tako jako uz mene da je bilo skoro bolno. Uplela mi je prste
u kosu i obavila jednu nogu oko moje. Na kraju se bacila na mene. Nisam
ljubio princezu, niti taksi devojku.
Konačno sam dobio Anastaziju.
Otvorila je patentzatvarač na haljini i ona joj pade oko gležnjeva.
Nosila je jednostavan kratak kombinezon i grudnjak, novotariju sa kojom
ranije nisam morao da se patim. Bila mi je potrebna mala pomoć za to. Da bih
povratio svoj povređeni muški ponos, namerno sam joj pocepao gaćice dok
sam ih skidao.
Sećao sam se njenog tela, šta je volela, šta nije volela, kao da nije prošlo

str. 220
pet godina; međutim, nisam se sećao da sam tako vodio ljubav s njom, ne u
Londonu i svakako ne u Šangaju. Kada smo završili, imao sam dugačke
crvene ogrebotine po leđima i modricu na vratu. Bilo je divlje. Posle toga smo
ležali na podu i slušali kako moji susedi lupaju po zidu.
Silovanje princeze, pomislih. Bajron bi od ovoga napravio nešto. Ili možda
Botičeli.
„Nije trebalo to da uradim", rekla je.
„Jesi li zabrinuta da te neću poštovati ujutro?"
Ona pogleda sat jedino su on i cipele ostali na njoj.
„Tek je pola šest. Nećeš me poštovati ni do večere."
Ona ustade i pokupi odeću. Napravili smo priličan nered. Otrča u
kupatilo. Kada je izašla, bila je pomalo razbarušena, ali ponovo dama.
Međutim, promenila se na neki neopisiv način. Obukao sam se i sedeo na
prozorskoj dasci, pušeći cigaretu. Ponudio sam joj jednu, ali ona odmahnu
glavom.
„Bolje da idem."
Pridržao sam joj kaput. Proverila je svoj izgled u ogledalu u hodniku.
„Voliš li me ponovo?", upita gledajući me u ogledalu.
„Nikada nisam ni prestajao", odgovorio sam. Gledao sam je kako ulazi u
taksi i pitao se kako ovo, dođavola, uopšte može da se završi dobro.

Kada sam ušao u dvoranu Koloni kluba na Park aveniji, preplavio me je

miris stotina komada sveže rezanog cveća. Krem Društvenog registra* bio je
tu: žene u šanel, lanven, poare i skjapareli odeći; sve su svetlucale od dijamanata,
a muškarci su bili ozbiljni i besprekorno doterani u crnim večernjim odelima.
Čak sam video i jednu ili dve leptirmašne. Na sve strane blistao je zlatni
šampanjac. Šta ti radiš ovde, Majkle? Bez obzira na moje uzvišene principe,
činilo mi se da neke ljude samo koristim kao veze, i to tek kad mi zatrebaju.
Otac se pobrinuo da dobijem pozivnicu, na moj izričit zahtev. Hteo sam da me
Bird vidi među pripadnicima svoje klase. Možda će u šoku uraditi nešto
nepromišljeno. Ili je možda to bio samo izgovor da ponovo vidim Anastaziju.
Oko mene se, neminovno, vodio razgovor o tržištu. Cele nedelje vrednost
hartija je naglo padala. Samo prethodnog dana, Vestinghaus je pao za petnaest
dolara po akciji, a Dženeral motors za trinaest. Međutim, na sam dan bala
___________________________________________
* Društveni registar imenik s adresama istaknutih američkih porodica koje čine društvenu elitu. (Prim.
prev.)

str. 221
tržište je ostvarilo skromnu dobit. Čuo sam jednog brokera kako nekome
govori da su cene dotakle dno i da je sada pravo vreme za pametnog čoveka
da investira i zaradi mnogo novca. Nikada niste videli ni čuli tako
optimističnu grupu ljudi.
Naravno, lako je biti general posle bitke. Činjenica je bila da je ludilo
zahvatilo Ameriku i da niko nije želeo da vidi krvoproliće koje se spremalo,
niti je mogao da nasluti njegove razmere, a do njega je ostalo još samo mesec
dana.
Tu sam poznavao samo šačicu ljudi, iz nekih starih vremena, ali oni su
me ignorisali. Znali su za rat između oca i mene pa nisu hteli da ulaze u
unakrsnu vatru.
A onda sam ugledao Birda: razgovarao je sa španskim konzulom, Dž. P.
Morganom i jednim izvršnim direktorom Dženeral motorsa. Voleo bih da je
neko fotografisao izraz njegovog lica kada me je video. Bio je savršen glumac
pa je masku brzo vratio, ali na trenutak se izbečio na mene kao da sam naga
horistkinja u crkvi.
Stajao sam, pio francuski šampanjac, posmatrao bogate i slavne
Njujorčane i pretvarao se da se dobro zabavljam. A onda se stvorio kraj mene.
„Šta vi radite ovde?"
„Zar ne znate ko sam ja?" Ceo život sam čekao da to kažem. Kakav sam
samo licemer bio! Bez obzira na to što sam pokušao to da negiram, ipak sam
bio sin Srebrne Lisice.
„Ne! Govori! Ko si ti, dođavola?"
Klimnuo sam glavom ka ocu na drugoj strani prostorije, sedokosom i
uzvišenom, okruženom armijom gizdavaca i ulizica.
„Džej Bi je moj otac."
„Besmislica!"
„Zar porodična sličnost nije očigledna?"
„Sigurno ga upropašćujete. Zašto ne nađete sebi pravi posao?"
„Ne mogu, rodio sam se pošten."
„Niste ako ste zaista Šeridan!"
„Baš duhovito s obzirom na to od kog dolazi."
Prišao je bliže, sa sladunjavim osmehom na licu; sigurno smo ljudima
oko nas ličili na dobre stare prijatelje koji se podsečaju školskih dana.
„Mislio sam ono što sam rekao. Ne mešajte se u moje poslove."
„Koje poslove?"
„Ovo je poslednje upozorenje."

str. 222
 „Propisno primljeno."
Udaljio sam se i ostavio ga da mrmlja pretnje srebrnom posudu. Video
sam svog brata Džejmsa na drugoj strani prostorije. Bilo je vreme da uhvatim
korak s prošlošću.
Džejms je bio dve godine stariji od mene i ljudi su često komentarisali da
smo različiti i po izgledu i po karakteru. Palo mi je na pamet, doduše kasnije,
da to nije posledica samo slučajnosti i urođenih osobina. Džejms je bio
poslušan, a ja buntovan; Džejms se isticao u školi, a ja sam imao sve same loše
ocene; Džejms je bio vredan, marljiv i savestan, a ja lenj, nemaran i jogunast.
Džejms je imao odličan posao, a ja sam znao kako da uživam.
Moj život bio je oblikovan kao Džejmsova suprotnost: on je ovo, ja ću biti
ono. Nisam čak ni znao da to radim, a kada sam shvatio, već mi je prešlo u
naviku i nisam mogao da prestanem.
Iako stariji, bio je niži od mene, što ga je oduvek nerviralo. Obojica smo
bili crnomanjasti, ali on nikada nije imao uspeha kod žena kao ja. Dok smo
živeli u istoj kući, nisam imao pojma šta misli o meni. Nikada ga nisam pitao.
Nisam mu čak ni pisao sve vreme dok sam bio odsutan, a on je uzvratio istom
merom.
Nije se mnogo promenio. Možda je bio malo puniji oko stomaka
uostalom, kao i ja i više ga nije krasilo mladalačko lice. Postao je do-
stojanstveni muškarac i mislim da je osetio prilično zadovoljstvo kada je video
šta je od mene ispalo.
Razmenili smo nekoliko ljubaznih fraza, kao da sam bio odsutan devet
dana, a ne devet godina. Ćaskanje mi je baš odgovaralo.
„Kako je živeti ponovo u Njujorku?", rekao je posle nekog vremena.
„Stari grad se promenio."
„Bićemo svetska prestonica kapitala", rekao je kao da je samo to važno.
„Tako je." Nastala je mučna tišina. Već nismo imali šta da kažemo. „Kako
posao u novinama?", pitao je, pokušavajući da izbegne snishodljivost.
„Dobro."
„Mislim da se tata pita da li bi te mogli ubediti da se vratiš u firmu, pošto
si video malo sveta i izludirao se."
Izludirao se... Sigurno se zabrinuo kada je čuo kako tata kaže da želi da
dođem u firmu; verovatno se nadao da sam zauvek otišao. Kao bludni sin u
Bibliji, valjda; uvek sam mislio da je savestan sin u stvari zavideo na hrabrosti
svom bratu. Džejms je bio radni konj; mene je poistovetio, nimalo pogrešno, s
paradnim ponijem.

str. 223
 „Nemam smisla za brojke, znaš i sam."
On klimnu glavom, malo umiren, mislim, ali ne ubeđen. I onda samo
obojica tako stajali, očajnički pokušavajući da smislimo šta još da kažemo.

Anastazija je bila lepa kao i uvek. Palo mi je na pamet da bi bila prava

sramota da nije princeza jer je baš tako izgledala. Kretala se kao da je od žive.
Oči su joj bile poput safira, a kada me je gledala, ostajao sam bez daha.
Pogledala me je nekoliko puta tokom večeri, ali nismo prilazili. Feliks je
sve budno posmatrao; njegove oči slale su jasnu poruku.
Ali najzad se odvojila od muža i izašla na balkon, sama. Pratio sam je.
Čuo sam Feliksa kako govori o moći i terminskim ugovorima s nekim novim
bogatim članom visokog društva u večernjem odelu.
Stajala je u senci, leđima okrenuta ka meni. Haljina bez leđa otkrivala je
savršenu liniju kičme. Razdvajao nas je snop svetlosti. Na vratu, koji je vapio
za vrelim dahom muškarca, svetlucalo je zlato.
„Dakle", rekla je ne okrećući se, „igraš dvostruku igru."
„To sam naučio od tebe."
Držala je čašu sa šampanjcem i prinela je usnama.
„Izgledaš divno", rekoh potom.
„Hvala."
Prešao sam svetlu traku između nas, naslonio se na kamenu ogradu i
pogledao preko parka. Mesečina je poigravala po jezeru.
„Kako je Rejčel?"
„Šta hoćeš da znaš?"
„Šta god ima da se kaže?"
„Ona je kao i svaka druga petogodišnja devojčica, Majkle. Voli da se igra
lutkama, veruje u uskršnjeg zeca i mrzi mrak. Voli ponije."
„Nema svaka petogodišnja devojčica ponija."
„Svaka petogodišnja devojčica bi volela da ga ima, a ona ima sreće."
„Da, ona je bogata."
I ja sam joj mogao sve to dati, sve što poželi, i više. Okrenuo sam leđa
očevom svetlucavom svetu, svetu za koji je ona mislila da joj po rođenju
pripada. Ako sam izgubio jedino što želim, mogu kriviti samo sebe. Čovek bi
trebalo da bude u stanju da pravi kompromise. To ne boli.
„Majkle", poče ona i ja sam po njenom glasu znao šta sledi. „Majkle, ono
što smo uradili pre neki dan. To se nikada više ne sme ponoviti."
„Rekla si mi da me voliš, princezo. Rekla si mi da više ne možeš da živiš

str. 224
bez mene."
„Zaista te volim, Majkle, i ne znam kako ću živeti bez tebe, ali nije u tome
stvar." Čudno je kako sam znao da će to reći. „Da sam drugačija žena, odustala
bih od svega da budem sa tobom. Ali ja nisam takva žena. Sada moram da
mislim i na Rejčel."
„Da, Rejčel. Hoćeš li joj ikada reći za mene?"
„Kakvo dobro bi to donelo?"
„Da li ti tako meriš istinu? Koliko je korisna?"
„Želiš li da je vidiš?"
„A kako bismo to uradili? Evo tvog pravog tate, Rejčel, idi i igraj se s njim
na ljuljašci, a kada završiš, pozdravi se jer ga nikada više nećeš videti."
„Ne mora da bude tako."
„Ona nije moja kćerka. Ona pripada Feliksu. On je taj koji je noću
ušuškava u krevetu, on se preoblači u Deda Mraza za Božić. Radi to, zar ne?"
„On radi prekovremeno. Međutim, kada je kod kuće, prosto se
obožavaju. Ne znam šta bi radio bez nje."
„Dakle, eto. Osim toga, ja ne verujem u biologiju, verujem da ljudi treba
da budu tu zbog ličnosti."
„Oprosti mi, Majkle."
Usledio je dug muk. Orkestar je svirao blek botom. Čuo sam galamu i
viku mlađih članova društva. Svuda je prodirala izopačenost; moj otac je za to
krivio crnce.
„Sećaš li se onog vremena u Šangaju, kada sam došao kući i zatekao te
kako sviraš na klaviru?"
„Sećam se."
„Da li i dalje sviraš?"
Ona odmahnu glavom.
„Ne znam šta ću raditi bez tebe do kraja života", rekoh.
Nagnuo sam se ka njoj i poljubio je u obraz.
Okrenula je glavu u poslednjem trenutku i podmetnula mi usta.
Gorkoslatki trenutak za mene, uzbuđenje zbog njenog jezika u mojim ustima,
kratko ali uzbudljivo. Još se sećam ukusa, poput jagoda, i mirisa njenog
parfema.
Prva je prekinula poljubac i povukla se.
„Pomozi mi da ne dolazim u kontakt s tobom."
,,U redu", rekoh.
„Moram da se vratim unutra", rekla je.

str. 225
 Ona je otišla, a ja sam ostao pušeći cigaretu. Njen miris zadržao se neko
vreme u svežem letnjem vazduhu, a onda ga je njujorški povetarac odneo
uvis.

Za osvetu se kaže da je jelo koje je najbolje servirati hladno, pa sam ja

ostavio svoju da se neko vreme rashladi. Patio sam zbog njene ravnodušnosti i
ako želim, sada je vreme da izravnam račune s tom porodicom. Kada me je
napustila u Londonu, zanemeo sam i bio utučen. Rizikovao sam karijeru zbog
nje. Spasao sam joj život.
To bi se moglo uraditi jednostavno i slatko: Oh, uzgred rečeno, Felikse, tucao
sam ti ženu juče popodne. Šta mislite o orkestru? Vratio sam se unutra i video ga
kako ide po prostoriji s nezgrapnom gracioznošću, a zatim je ščepao mog oca.
Pa, svi su želeli da razgovaraju sa Džej Bijem. On je kao vojvoda koji lako i
graciozno deli drangulije i feudalna imanja.
Smestio sam se kraj njega i pretvarao se da slušam njihov razgovor: posle
priče o tržištima, usledio je nepovezan razgovor o zabavi, a onda se moj otac
udaljio jer je njegovu pažnju privukao neko važniji. Nastao je neprijatan
trenutak kad smo se Feliks i ja našli sami. Gledao je po prostoriji, tražeći gde
da pobegne.
„Nikada se nismo zvanično upoznali", rekoh i ispružih ruku.
Srećom, on je nije prihvatio.
„Nemojmo se pretvarati da želimo da budemo pristojni."
„To je istina. Bio je jedan period kada sam vas toliko mrzeo da su mi zubi
brideli."
„Savršeno razumem. Ali ona je sada moja žena i za sve nas najbolje je da
zakopamo prošlost, kao što sam ja učinio."
„Vama je lako to da kažete kada nemate šta da zakopate."
To je bio moj signal. On je čekao da učinim najgori potez. Znao je,
sigurno, da ga nisam doveo u ovako nezgodan položaj samo da bismo
razmenili nevažne neprijatnosti. Bio je to trenutak koji sam čekao. Ako sam ga
dobro procenio, to bi moglo da uništi njihov brak. Anastazija bi se ponovo
našla na ulici, a njen dug prema meni bio bi potpuno isplaćen.
Čekao je; i ja sam čekao. Trenutak je prošao. Nisam mogao to da uradim.
Najzad se izvinio i udaljio. Propustio sam priliku, ako se to može nazvati
prilikom. Nisam se osvetio, ali sam se rasteretio. Osećao sam se bolje nego
ikada.
Osmehnuo sam se i iskapio šampanjac, osećajući se neobično bezbrižno.

str. 226
Shvatio sam da ne mogu da je povredim bez obzira na to šta mi je sve učinila.
Stari mi je jednom rekao da sam suviše mek da budem Šeridan. Još osećam
veliko zadovoljstvo zbog takvog njegovog zaključka o mom karakteru.

Dva dana kasnije, začulo se kucanje na vratima mog stana i ja ih širom

otvorih misleći da je to Anastazija. Umesto nje, bio je to neki primiti vac u
tamnom odelu. Gurnuo me je u sobu i zatvorio vrata za sobom.
„Majkl Šeridan?"
Uplašio sam se, ali potrudio sam se da pružim utisak čoveka koji ume da
se zaštiti.
„Ko ga traži?"
Te reči nikog ne bi prevarile, a ponajmanje tog grubijana, koji je stvarno
znao kako da se zaštiti. On me gurnu u stolicu.
„Samo sedi tu i slušaj", reče.
Ionako sam sedeo i slušao, kao da sam imao izbora.
Moj posetilac posegnu rukom u svoju jaknu i ja u jednom ludom trenutku
pomislih da će izvući revolver i ubiti me. Međutim, ono čime je on mahnuo u
desnoj šaci bio je smeđi koverat debeo kao hamburger.
„Evo", reče, „ovo je za tebe."
„Šta je to?"
„Najlakše zarađeni novac u tvom životu, druškane." Nagnuo se prema
meni s jednim stopalom među mojim nogama na stolici, tako da sam u
njegovom dahu osetio miris belog luka od ručka.
„Za šta je to?"
„Znaš ti dobro." Pokušao sam da mu ga vratim, ali on nije hteo da ga
uzme. Bio je umoran i razočaran. „Rekao mi je da se možda nećeš razumno
ponašati."
„Ko?"
„Obojica dobro znamo o čemu je reč."
„Nisam na prodaju."
Nisam očekivao da će me udariti, ne bez najave, što pokazuje kolika sam
naivčina. Inače, nisam mogao učiniti bogzna šta. Kasnije sam shvatio da nije ni
nameravao da me muški udari jer bi onda gađao nos ili zube, i verovatno bi ih
izlomio. Kakogod, udario me je u jagodicu, i to tako da mi je glava poletela
unazad i ja sam u luku pao sa stolice. Udario sam snažno o pod i ostao da
ležim zureći u tavanicu, zapanjen. Primitivac se nagnu nada mnom sa
izrazom na licu koji mi je govorio da je mnogo više uživao u tom doživljaju od

str. 227
mene.
„Mogao bi da budeš malo pametniji", rekao je. „Uštedećeš sebi mnogo
bola. Uzmi novac i idi kući. Budeš li pravio još nevolja, biće mnogo gore.
Razumeš?"
Nije mogao biti jasniji. On se uspravi, baci koverat na mene i izađe.
Bio sam ubeđen da mi je slomio jagodičnu kost. Osećao sam kako mi bol
ritmički bubnja u lobanji, a kada sam konačno seo, zamalo da povratim.
Prošlo je neko vreme pre nego što sam smogao snage da ustanem. Kada
sam pregledao povredu u ogledalu u kupatilu, video sam da mi je jedna
strana lica veličine lubenice, a levo oko otečeno i zatvoreno. Tip je to učinio
jednim udarcem. Zamislite da je stvarno hteo da me izlema.
Uzeo sam led, stavio ga u krpu i legao na kauč. Savršen način da se
provede vrelo letnje popodne u Njujorku, dok slab povetarac pomiče zavese, a
glava mi bubnja kao da mi neko buši lobanju bušilicom.
Zurio sam u delić plavog neba i pitao se šta da radim. Moj karakter bunio
se protiv uzmicanja. Bird je povukao svoj potez, a sada je moj red da uzvratim
loptu.

Vol Strit dobio je ime po zidu koji je Piter Stojvesant, poslednji holandski
guverner, podigao s jedne strane puta, danas poznatog kao Brodvej, da bi
sprečio stoku da tumara po njemu. Ulica je dugačka samo šest blokova zgrada
i pruža se od obale Hadsona do tornja Crkve Svete Trojice.
Zatvorena je betonskim zamkovima koje su bankari i finansijeri podigli
sebi u čast. Kratka je, uzana i mračna, a takva je bila i tada; kažu da sunce tu
neke delove trotoara osvetljava samo dvadeset sati godišnje.
Imena okolnih ulica jedini su tragovi prošlosti Vol Strita: Maiden Lane
Devičanski sokak, Old Slip Stari rukavac, Liberti Street Ulica slobode. Tu su se
u XVIII veku održavale aukcije robova; crnci su imali čast da budu prva roba
kojom se tu trgovalo. Ovde je, takođe, Džordž Vašington položio zakletvu kao
prvi predsednik nacije 1789.
Godine 1929, ulica je više ličila na cirkus, a berza najveća predstava na
svetu. U njoj su se čuli zujanje i buka kao na vašarištu. Bila je prepuna ljudi:
drvoseča iz Montane, kauboja iz Teksasa, prodavača iz Milvokija, domaćica iz
Pensilvanije. Stizali su autobusom ili podzemnom železnicom, a neki su noću
spavali na groblju Crkve Svetog Trojstva. Dolazili su iz cele Amerike da kupe
komad najvećeg tržišta akcija u istoriji sveta, i jedinog čije cene neprestano
rastu. Ljudi su svuda nadahnuto govorili kako će cene novih akcija otići u

str. 228
nebesa. Svi su želeli da ulože svoje životne ušteđevine u bilo šta.
Službenici, stenografi, bankari i brokeri probijali su se kroz gužvu. Niz
kurira, ljudski lanac od dvadeset ljudi, provlačio se kao crna zmija; svaki od
njih nosio je zaključanu metalnu kutiju punu hartija od vred nosti i spreda i
otpozadi zaštićen naoružanim stražarima.
Buku gomile nadjačavali su buka bušilica na novim građevinama, koje su
neprestano nicale, povici uličnih prodavača koji prodaju viršle i bezalkoholna
pića, prodavci novina koji raznose Tajms, automobilske i kamionske sirene,
tutnjava brodova koji polaze Ist Riverom.
Samozvani prorok, umotan u američku zastavu, podbunjivao je gomilu s
podijuma na trotoaru, proričući kraj sveta dok je muzika orgulja dopirala kroz
vrata Crkve Svetog Trojstva na kraju ulice.
Bio je utorak, 3. septembar i vremenske prognoze obećavale su najtopliji
dan u godini. Živa će uskoro dosegnuti trideset pet stepeni. U podne, kada
sam stigao, Vol Strit je bio bez daha i vreo. Osećao sam kako mi prljava kap
znoja mili niz leđa ispod košulje. Proverio sam oglasne table; bar jednom su
glavni novinski naslovi posvećeni ljudima, a ne berzi. Berza je bila zatvorena
za Dan rada, a grof Cepelin, koji je završio let oko sveta i krenuo iz Lejkvuda u
Nemačku, potisnuo je s naslovnih strana Vol Strit.
Kupio sam primerak Tajmsa. Ekonomist po imenu Babson prognozirao je
pad indeksa Dau Džouns za 68 poena. Novine su ga već nazivale Prorokom
gubitka.
Prorok gubitka! Ponekad se stidim svoje profesije.
Našao sam se sa ocem da ručamo u Berzanskom klubu, velikoj skrovitoj
trpezariji na sedmom spratu zgrade. Mesto na Berzi bio je obavezni uslov za
članstvo pa se pretpostavljalo da su svi gosti gospoda. Stari je za svoje mesto
pre pet godina platio sto pedeset hiljada dolara, a pristupnina je tako naglo
rasla da je on to sada smatrao bagatelom.
Jeli smo jagnjeće odreske a la Cussy, srca od artičoka s holandskim sosom i
popili bocu bolinžea. Bolje od moje uobičajene usoljene govedine na ražanom
hlebu iz jevrejske delikatesne radnje na uglu.
Rekao sam mu za razgovor sa Piterom Birdom. Dok sam govorio, njegovi
prsti su dobovali po stolu, što je bio znak da je uznemiren.
„Igraš prljavu igru", progunđao je kada sam završio.
„Pretpostavljam da ti nikada nisi igrao prljavo."
„To je drugačije", rekao je ne objašnjavajući kako je drugačije. Još jednom
me je pogledao u lice. „Šta ti se dogodilo?"

str. 229
 „Potukao sam se u baru", rekoh. „Trebalo bi da vidiš onog drugog."
Da, trebalo bi da ga vidiš. Da čovek umre od straha.
„Jesi li bio kod doktora?"
„Dobro sam", rekoh.
„Hoćeš li provesti tako i ostatak života? Tukući se po barovima?"
„Da li si saznao ono što sam tražio?"
On slegnu ramenima i spusti glas.
„Zove se Goldfinč, Leonard Martin Goldfinč, ima trideset osam godina,
oženjen je i ima dve kćerke, od dvanaest i deset godina. Žena mu se zove
Margaret. Rodio se u Krojdonu u Londonu 1891. Počeo je da radi u Banci
Engleske po završetku Gilfordske gimnazije 1909, a kada je Bird postao
direktor banke 1926, bio je njegov lični pomoćnik. Kada je Bird prošle godine
otišao, Goldfinč je pošao s njim u Njujork i pomogao mu da osnuje kancelariju
za prodaju obveznica i hartija od vrednosti u Nasauu. To su činjenice do kojih
nije teško doći. Ono što je manje poznato jeste da voli maloletne prostitutke;
verujem da neke od devojaka imaju jedva jedanaest-dvanaest godina."
„Isuse! Kako saznaješ takve stvari?"
„Moj posao je da znam sve što se dešava na ulici."
„Jesi li siguran da je ovo istina?"
„Ja ne odajem svoje izvore. Odaješ li ti svoje?"
„Trebalo bi da budeš trgovac akcijama, a ne tajna policija."
„Tražio si da ti pribavim informaciju; stekao sam utisak da si bio pri
lično siguran da ću je i naći."
„Zna li Bird za ovo?"
„Ne znam. Ako zna, onda je budala; nijedan čovek nije nezamenjiv."
„Ako ti možeš da dobiješ ovakvu informaciju, sigurno može i on."
„To funkcioniše ovako. Postoji izvesna osoba u Vol Stritu koja pruža
posebne usluge elitnim klijentima. Prostitutke, muške ili ženske. Kokain. Piće.
Devojčice. Dečake. Sve. On zarađuje mnogo novca. Takođe zarađuje đavolski
mnogo novca i od mene. Zato povremeno dobij am usluge od njega. Kao što je
ova."
„On zarađuje novac od tebe?"
Pogledao me je s gađenjem kada je shvatio na šta sam mislio.
„Plaćam ga za informacije. Vodim računa da niko u mojoj kancelariji ne
radi ništa što bi ukaljalo ugled firme. To je sve. Ja sam oprezan čovek, a Bird je
očigledno aljkav."
„Kako da ga nađem?"

str. 230
 On udahnu duboko.
„Pretpostavimo da ti kažem. Šta ako ne dobiješ ono što želiš? Hoćeš li
uništiti život tom čoveku?"
„Nije valjda da imaš napad savesti?"
„Ne brinem se mnogo za Goldfinča. Hoću da znam kakvog sam sina
odgojio."
Ućutao sam. On uzdahnu.
„Hotel Junion u Donjem Istočnom Menhetnu, u Klintonovoj ulici. Ne
znam kada odlazi i dolazi, niti koliko često. To je sve što mogu da ti kažem. Ne
znam čak ni zašto sam pristao na ovo; ovakva informacija vredi više nego što
ćeš ti zaraditi na svom bednom poslu za godinu dana."
„Hvala", rekoh. Praktično mi je zastalo u grlu. Godinama sam se svojski
trudio da starom tutnem pod nos svoju nezavisnost, ali on je, pretpostavljam,
znao da ću se pre ili kasnije vratiti da tražim uslugu. Prokleti grad!
„Šta ćeš uraditi?"
„Stisnuću ga", rekoh, „da vidim šta mogu da iscedim iz njega."
Stari mi se čudno nasmeši.
„Smešno je, znaš, što svih ovih godina nisam odobravao to što radiš, kao
što znaš. Međutim, mislio sam, dobro, ima on svoj ponos i pokušava da uradi
nešto na svoj način. Poštovao sam to. Ali samo da znaš, nimalo se ne razlikuješ
od mene."
„Samo tražim istinu."
„Ne postoji istina, samo mnoge verzije istine." On izvadi džepni sat. „Eto,
to je to. Moram da zarađujem novac, a ti moraš da spasavaš svet od đavola."
Odveo me je do stepenica držeći me s dva prsta za ruku, neposredno
iznad lakta. Nagnuo se ka meni.
„Nemilosrdan si i imaš muda. Baš kao ja. Džejms bi mogao da nauči
ponešto od tebe."
Nasmešio se zbog mog zaprepašćenog izgleda i vratio se poslu, da malo
šeta od stola do stola i pozdravi prijatelje pre nego što se vrati na berzu sat pre
zatvaranja.

Hotel Juniori nije bio smeštaj koji se za klijente takmiči sa Ricem i

ValdorfAstorijom. Bila je to šestospratnica od mrkog peščara, koja se za prostor
gurala medu pretrpanim stambenim zgradama Donjeg Istočnog Menhetna.
Ulice su vrvele od hasida*, Italijana i Poljaka, a hotel su posećivali i mornari i
___________________________________________
*Hasid sledbenik hasidizma, jevrejskog mističkog pokreta. (Prim. prev.)

str. 231
siromasi koji su došli u grad s poslednjih nekoliko dolara da traže posao. I
kurve, naravno, koje su tu uzimale sobe na sat.
Vlasnik čije ime nisam uspeo da razumem bio je Poljak. Imao je oči kao u
lasice i nosio crninu oko koje se širio kiseo miris znoja. Odveo sam ga u stranu
i rekao mu šta želim. Iako mislim da se, u principu, nije protivio, brinuo je da
bi hotel zbog toga mogao izači na loš glas. Njegovi klijenti koristili su to mesto
jer su mogli da rade šta god požele, bez uznemiravanja, a ono što sam ja
predlagao predstavljalo je problem.
Predložio je cenu koja bi mogla da mu nadoknadi štetu koju će pretrpi
njegov poslovni ugled. Mada sam cenu spustio na polovinu, i dalje je bila viša
nego što moji troškovi dopuštaju, a još sam morao da platim i honorarnog
fotografa. Nadao sam se da će vredeti.

Moj novi prijatelj vlasnik dao mi je broj sobe i rekao mi kada će Goldfinč
biti tu. U isto vreme, istog dana svake nedelje. Unajmio sam Džimija Kolinsa,
fotografa koji je već obavljao slične poslove za Hersta i imao iskustva u takvim
prepadima. Bio je strastan pušač, s mekim irskim izgovorom engleskog i
vučjim osmehom.
Četvrtak po podne, ulice Donjeg Istočnog Menhetna behu vrele i lepljive
kao parno kupatilo. Izašli smo iz taksija i ušli u hotel. Predvorje je bilo mračno
kao pećina. Moj novi prijatelj vlasnik izašao je vukući noge, predao mi
rezervni ključ, a zatim se vratio u malu kancelariju iza recepcije i zaključao
vrata.
Popeli smo se uz tri niza stepenica. Na stepeništu je bio otrcan neučvršćen
tepih, a tapeti su visili u dronjcima kao odrana koža. Vonjalo je na vlagu, buđ i
nepouzdane njujorške vodovodne instalacije. Čuli smo vriske iz jedne sobe;
uvežbane ili stvarne, nikada nisam saznao.
Bio je u sobi 308. Stavio sam uvo na vrata. Akcija je već bila u toku.
Klimnuo sam glavom Kolinsu, duboko udahnuo, stavio ključ u vrata i širom
ih otvorio. Zatim sam se povukao.
Čuo sam devojčin vrisak, a potom su usledila tri bleska kad je Kolins
fotografisao. Kada je završio, otrčao je niz hodnik bez reči. Bio mi je potreban
trenutak da se smirim, a onda sam ušao i zatvorio vrata.
Žene izgledaju divno u donjem vešu, bar po mom mišljenju. Muškarci
pak jednostavno izgledaju smešno. Što se tiče previše mladih devojaka, kao
što je bila ova u Goldfinčovoj sobi pa, zbog sebe, više volim da mišljenje
zadržim za sebe.

str. 232
 Nisam imao pojma šta su radili kada ih je Kolins slikao i ne želim to da
znam. Goldfinč je bio u donjem vešu majici, gaćama, čarapama i držačima za
čarape i unezvereno je pipao tražeći na podu svoje pantalone. Bio je visok i
uopšte nije ličio na grabljivca sa svojom crvenkastom proredenom kosom i
finim crvenkastim brkovima. Telo mu je bilo pokriveno nekom vrstom
crvenkastosmeđih malja, što sam smatrao odbojnim; previše me je podsećalo
na šargarepu.
Devojka je delovala kao da je nije briga sedela je na krevetu u beloj majici,
sa izrazom dosade na licu, kao da joj se to stalno događa.
Bilo je vreme da preuzmem kontrolu.
Tražio sam gde ću sesti. Nameštaj se sastojao od kreveta sa sivkastim
čaršavima, starog ormana, čija su jedna vrata visila na šarci, prljavih mre
žastih zavesa koje su skrivale pogled na požarne stepenice i jedne stolice gde
je Goldfinč bacio sako i pantalone.
Bacio sam ih na pod i seo.
„Ko ste, dođavola, vi?", rekao je s britanskim akcentom.
„Nije bitno ko sam ja."
Pogledao sam devojku. Žvakala je žvakaću gumu; u stvari, ličila mi je na
jednu od onih što je nikada ne vadi iz usta. Nije mogla imati više od dvanaest,
po mojoj proceni. Trebalo bi da ga zadavim, a ne da ga ucenjujem.
Posrćući, Goldfinč nabode nogu u pantalone; ne, ipak pogrešna nogavica.
Počeo je da skakuće pokušavajući da se sredi.
„Želite li da vaša verenica bude ovde dok razgovaramo, gospodine
Goldfinču?"
„Kako, dođavola, znate ko sam?"
Pantalone je zakopčao tek iz trećeg pokušaja.
„Imam fotografije, a vi imate ženu i dve kćerke. Saberite dva i dva i
dobijate vrlo eksplozivnu mešavinu. Hoćemo li da razgovaramo, da ne bi
došlo do detonacije?"
On je podigao košulju i samo je držao zgužvanu u desnoj šaci. Drugu
ruku je stezao i otpuštao uz sebe. Razmišljao je o nasilju.
„Ako mi se išta desi, fotografije će biti napravljene i poslate svim
novinama u gradu. Vaš poslodavac, gospodin Bird, ne bi imao mnogo
razumevanja za to, zar ne? Zato i ne pomišljajte na to."
Njegov raspad bio je neočekivan i veoma dramatičan. Počele su da mu se
tresu ruke, a lice se zgrčilo. Pao je na kolena i zario lice u košulju.
„O, Bože! Moj Bože! Moj Bože! Moj Bože!"

str. 233
 Muškarci često u ovakvim trenucima otkriju religiju.
Pogledao sam devojku. Nije se pomerala, niti je pokazivala znak da je
dirnuta onim što se događalo.
Goldfinčevo lice bilo je mokro: iskoristio je košulju kao krpu, da obriše
lice.
„Znao sam da će se ovo desiti", rekao je.
„Hoćete li da devojka bude ovde?"
„U redu je, ne govori engleski", reče i pogledi nam se sretoše. Bez sumnje
je želeo da me ubije.
Nagnuo sam se napred, oslonjen laktovima na kolena.
„Potrebna mi je vaša pomoć, gospodine Goldfinču", rekoh. „Ako mi
pomognete, videćemo da li ćemo moći da sredimo da se sve ovo zaboravi."

str. 234
 Pedeseto poglavlje
ANASTAZIJA

Prvi put kada sam otišla u Majklov stan u Grinič Vilidžu, trebalo je da
bude i poslednji. Obećala sam sebi da će biti; to sam mu jasno rekla one noći i
u Koloni klubu. Ali bila sam kao alkoholičar koji se vraća i nagrađuje sebe
jednim malim pićem nakon godina trezvenosti. Posle toga sam samo o njemu
razmišljala.
Mrzela sam sebe što mu i drugi put bacam ostatke ponosa pred noge.
Popela sam se do njegovog stana u škripavom liftu. Prošla sam mračnim
hodnikom i dok sam lagano kucala na njegova vrata, osećala sam se ponovo
kao taksi devojka. Kada je otvorio, lice mu se razvuklo u osmeh.
„Znao sam da ćeš doći", rekao je.

Pretpostavljam da sam odavno mogla ostaviti Feliksa. Imala sam

dovoljno novca, dovoljno za vlastitu nezavisnost, ako je to ono što sam želela.
Mogla sam da živim onako kako sam navikla. Međutim, nije u tome poenta.
Feliks je bio ljubazan prema meni, a osim toga, tu je i Rejčel; ona nije prtljag
koji mogu da vučem kud god da krenem.
Ležali smo na Majklovom krevetu, a popodnevne senke bile su sve duže.
Rukom sam pratila čvrste mišiće na njegovim grudima, toliko drugačije nego
Feliksovo bledo, mermerno telo. Majkl i ja odgovarali smo jedno drugom kao
delovi slagalice koji se savršeno uklapaju. Osim što završna slika nije imala
smisla, ama baš nikakvog smisla.
„Je li ovo sve?", prošaptao je.
„Ne znam."
„Ne mogu ti dati ono što želiš."
,,A šta je to?"
„Stan na Gornjem Istočnom Menhetnu, linkoln i tužbu u Hanoveru."
Okrenuo se na leđa i zažmurio da ne mora da me gleda. „Nije ti bilo dovoljno
u Londonu, zašto bi ti bilo dovoljno u Njujorku?"
„Dolaziću ovamo dokle god mi budeš otvarao vrata. Ne mogu ti obećati
više od toga."
I tako je i bilo. Glad, zasićenje i ništa više. Bila je to ljubav bez posledica, a
posle toga nismo imali šta da kažemo jedno drugom.
Ako je to prava Anastazija, bilo bi mi bolje da nisam ona.

str. 235
 Izdala sam oba muškarca u svom životu, prvog zbog drugog, a drugog
opet zbog prvog. Jesu li moji razlozi stvarno bitni? Da li je napuštanje Majkla
imalo gore od varanja muža? Znala sam da ne mogu tako dalje.
Bilo bi lakše da sam ona Anastazija, razmažena mala princeza koja nikada
nije stvarno brinula ni za koga osim za sebe. Ali ona nije živela na ulici, niti su
joj neverovatnu nežnost pružali muškarci poput Majkla i Feliksa. Jer Feliks je
bio nežan; možda jeste bio opsednut sobom, ali uvek mi je bio veran i uvek me
je obasipao samo dobrotom.

Svakog dana sam ga pažljivo posmatrala tražeći znake sumnje. Pitala sam
se da li i sam izgled može da me oda. Uveče, kada je dolazio kući, prvo je na
prstima ulazio u Rejčelinu spavaću sobu i nežno je ljubio u čelo dok spava.
Povukao bi pokrivač makar dva centimetra, što je uvek bio izraz nežnosti,
nikad potreba. Onda bi se iskrao da bi jeo sam u trpezariji i čitao novine uz
čašu crnog vina.
Posle toga bih slušala radio ili bezvoljno prelistavala stranice modnog
časopisa dok je on s čašom brendija u ruci sedeo pored prozora u kožnoj fotelji
i vredno čitao Vol Strit žurnal. Pre Majkla nisam mu posvećivala ni najmanje
pažnje, ali sada bi me ponekad uhvatio kako ga posmatram i čudio se mojim
pogledima iskosa. I ja sam se čudila njegovim.
U deset svake večeri sedala sam za toaletni sto i pratila njegov odraz kad
izlazi iz kupatila u svilenom ogrtaču, kose brižljivo doterane za krevet. Čekala
sam da ugasi svetlo pored kreveta, pa da mu se pridružim u tom masivnom
ledenom zdanju koje dominira našom spavaćom sobom. Plašio me je dodir
njegove ruke po ramenu.
Majkl mi je, u strasti, pravio i modrice, ali slabe i male promene boje na
mom mekom vratu prolazile su neopaženo, zbog, pretpostavljam, marama
koje sam nosila čak i po najtoplijem vremenu. Nije primetio ni rumenilo na
mojoj koži, koje žena dobije od ljubavi, iako je Sofi to odmah primetila i
prokomentarisala. Znala sam da ona sumnja. Ali ne i Feliks. Nikada nismo bili
mnogo fizički prisni i zato mislim da nije ni primećivao da izbegavam njegov
dodir.
Međutim, nikada nisam bila potpuno sigurna u to.

str. 236
 Pedeset prvo poglavlje
MAJKL

Jednog jutra, otprilike nedelju dana pošto smo Kolins i ja snimili one
fotografije u hotelu Junion, Goldfinč me je pozvao i rekao da želi da
razgovaramo. Dogovorili smo se da se sretnemo sledećeg dana, u kafeteriji u
Grinič Vilidžu.
On je, naravno, brinuo da će ga neko videti sa mnom. Za nekoga kao što
je Goldfinč, Vilidž je bio loš izbor za tajni sastanak. Odskakao je tamo kao
pudlica na farmi svinja. U to vreme, Vilidž je bio veoma daleko od Vol Strita,
možda ne geografski, ali u društvenom pogledu daleko koliko i Pariz. Tada je
to bila boemska četvrt, puna dadaista, komunista i drugih ekstremista. Bilo je i
mnogo intelektualaca, ali to je samo naziv za ljude koji vole da piju mnogo
kafe i pričaju, ali koji, u stvari, samo nemaju posao.
Goldfinč se pojavio s homburgom i leptirmašnom, plašljiv kao sveštenik
u ilegalnom baru, a bio je najgore pokvareno činovničko đubre koje sam ikada
u životu upoznao, a upoznao sam nekoliko, uglavnom očeve prijatelje.
Seli smo u separe u uglu i odmah prešli na posao.
„Mislim da ne mogu da uradim to što tražite", rekao je.
Naručio sam dve kafe i zavalio se ne govoreći ništa. Taj mali trik naučio
sam od starog. Koristio ga je uvek kada ljudi pokušavaju u nečemu da ga
osujete.
„Ne razumete kakav rizik preuzimam ako odlučim da vam pomo gnem",
konačno je rekao pošto je tišina potrajala. Posegnuo sam u džep sakoa i bacio
tri crnobele fotografije na sto. Zgrabio ih je sa stola kao da su njegov donji veš.
„Za boga miloga!", prosiktao je na mene.
„Vi, izgleda, ne razumete kakav rizik preuzimate ako mi ne pomognete."
Lice mu se orosilo kapljicama znoja, kao oznojeno testo. Mogao sam da
namirišem strah koji dolazi od njega.
„Ne znam kako se zovete", reče.
„Smit. Džon Smit."
„Ako vam pomognem, želim negative."
„Uradićete kako vam kažem da uradite i dobićete negative kada ja
budem zadovoljan."
Bio sam iznenađen. Stvarno sam to dobro radio. Goldfinč je grizao usnu

str. 237
toliko jako da ju je raskrvario. On odgurnu solju s kafom. Kao otrovanu čašu,
pomislih.
„Računi Romanovih", podsetio sam ga.
„Pet miliona funti sterlinga", reče. „Jedan milion za svako dete. Ukrao je
sve."
„Možete li da nabavite pisani dokaz."
On provuče prst kroz proređenu kosu. Adamova jabučica poskakivala
mu je u grlu kao plovak.
,,U Birdovom su sefu. Kopije pisama o deblokiranju finansijskih
sredstava Romanovih, kao i kopije pisama ministra unutrašnjih poslova. Ako
to ikada izađe na videlo, moglo bi da obori britansku vladu. Čak bi moglo da
sruši i monarhiju. Je li o tome reč? Vi ste iz novina, zar ne? Znate, nijedna od
ovih informacija neće vam koristiti. Nikada ih neće štampati nijedne novine."
„Neće u Engleskoj", rekoh.
„Neće nigde!" Žestoko je protrljao čelo rukama. Njegova uznemirenost
privukla je poglede čak i gostiju koji su navikli na ekscentrično ponašanje.
„Ako neko otkrije da sam dirao dokumenta..." Nije završio rečenicu.
„Šta je s prodajom nakita carice majke?!"
„Mislim da je sve u vezi s tim spalio."
„Proklet neka sam ako jeste, Goldfinču! Oni su njegovo osiguranje protiv
odlaska u zatvor."
„Ne znate šta tražite!"
Netremice smo se gledali. On je prvi skrenuo pogled jer je i dalje video
Džimija Kolinsa kako škljoca blicem u hotelu Junion dok on stavlja šape na
gaćice dvanaestogodišnje devojčice. To nije bila slika po kojoj bi bilo ko voleo
da ga zapamte, da formulišem to tako.
„Treba da budete oprezni, gospodine Smite. Nemate pojma kakvi su ljudi
s kojima imate posla."
„Dozvolite da ja brinem o tome."
„Ne brinem ja samo zbog vas, verujte mi."
„Umem da brinem o sebi."
„Tih pet reči će veoma dobro izgledati na spomeniku." On ustade tako
brzo da je prosuo kafu. Masna smeđa tečnost raširi se po stolu i poče da kaplje
na pod.
„Četvrtak, u isto vreme", viknuh za njim. On brzo podiže ruku da mi da
do znanja da je čuo i zatim ode.

str. 238
 Kada sam stigao u stan, izvukao sam treću dasku u desnom uglu spavaće
sobe. U prostoru ispod poda bila je mala zaključana metalna kutija veličine
petnaest sa petnaest centimetara. Otključao sam je i izvadio rolnu filma,
negative koje mi je dao Džimi Kolins. Odneo sam ih do gasne peći, izvadio
jednu posudu i bacio ih unutra. Zapalio sam ih upaljačem i pustio da izgore.
Imao sam dovoljno hrabrosti da napravim fotografije, ali nisam bio
dovoljno Šeridan da ih upotrebim. Da je Goldfinč nastupio drsko, verovatno
bih odustao. To je bila samo strateška prednost, što bi rekao moj otac; muka mi
je od tipova poput Goldfinča, ali nisam želeo da imam na savesti stvarno
uništavanje jednog čoveka i njegove porodice.
Od istopljenog filma, na dnu šerpe ostala je lepljiva masa koju ni jedno
sredstvo za čišćenje neće moći da skine. Bacio sam je u smeće i nasuo sebi jak
viski, osećajući se čistiji otkad proklete slike više nikoga ne mogu povrediti.
Ili će me Goldfinč naterati da otvorim svoje karte, ili ću konačno doći do
odgovora o Anastaziji jednom zauvek. Za sada imam Anastaziju i nekoliko
ukradenih popodneva. Da li bi nešto promenilo bilo šta što bi mi Goldfinč
rekao? Da li bi nam to donelo budućnost, meni i njoj?

str. 239
 Pedeset drugo poglavlje
ANASTAZIJA

Te subote ujutro otišli smo u sinagogu, a zatim odveli Rejčel u Central

park. Bio je vedar i vetrovit dan, pa je Feliks pomogao maloj Rejčel da pusti
zmaja, dok je Džemi, njen ljubimac španijel, skakao i lajao prateći ih.
Sela sam na klupu da ih gledam, a gospođa Rifkin pored mene. Među
nama je vladala mučna tišina, znala sam da joj je nešto na umu. Konačno je
rekla:
„Ne bih volela da svog sina vidim povređenog."
Osetila sam kako mi obrazi gore.
„Zašto bi ga bilo šta povredilo?"
„On se kreće u opasnom svetu i samo nas novac čuva od vukova. Ipak,
ponekad čak ni novac nije dovoljan." Ona popravi ćebe na kolenima. „Znaš da
te on očajnički voli."
Pretpostavljala sam da ova očigledna nelogičnost nije u vezi s onim od
ranije.
„Kao što i ja volim njega", rekoh.
Gospoda Rifkin se osmehnu.
„Ljubav je nešto što sve manje vredi kako vreme prolazi."
Vetar je podigao zmaja i Rejčel se smejala trčeći za njim. Feliks je jednom
rukom smirio kanap i ohrabrivao je da preuzme kontrolu.
„Ovde vodimo veoma lagodan život", uzdahnu madam Rifkin. „Ljudi se
lako naviknu na blagostanje i brzo zaborave da je to privilegija."
Zmaj se spusti i Feliks potrča preko trave hukćući i držeći Rejčel visoko u
vazduhu. Pretvarao se da će je ispustiti, a ona se još glasnije kikotala. Kako da
ih razdvojim? Iako je znao da nije njegova krv, bio joj je potpuno posvećen.
„Hoću da jašem ponija!", vikala je Rejčel pružajući ruke. On se pre
znojavao, lice mu se rumenelo, a dva potočića znoja slivala niz obraze.
„Umorila si oca!", grdila sam je.
„Onda samo do kapije", reče Feliks, ignorišući me dok je podizao Rejčel
na ramena i kretao u trk. Bilo je neobično videti tog debelog muškarca u
skupom trodelnom odelu i jevrejskoj kipi kako trči pešačkom stazom s
detetom na ramenima, praveći povremeno dugačke korake da bi imitirao
konjski galop.
Madam Rifkin me pogleda. Zašto nam to radiš? prekorevala me je.

str. 240
 Osmehnula sam joj se blago i nevino i otišla za kćerkom i njenim
poslušnim konjem iz parka. Šta sam ja izabrala?

Nikada nisam bila potpuno naga s Feliksom. Ako smo uopšte i vodili
ljubav, bilo je to u mraku anonimno sparivanje, bez poljubaca, kao i kada sam
bila taksi devojka. Sve više sam razmišljala o Šangaju.
S Majklom je bilo toliko drugačije; u Šangaju nikada nisam klečala na
krevetu nekog muškarca, niti mu dopuštala da me posmatra, kao što to čini
Majkl. Uživala sam kako me gleda i volela sam da ga gledam; njegovo telo
poznavala sam kao svoje; mali beli ožiljak iznad levog kolena, koji je zaradio
na vozu igrački kada je bio dete; mali mladež u obliku duda pri dnu kičme;
dugačak beo ožiljak na stomaku, gde mu je hirurg odstranio slepo crevo kada
je imao osam godina.
Bird je bio povod moje prve posete, ali Majkl ga više nije ni pomenuo.
Možda se, kao i ja, umorio od jurnjave za duhovima Romanovih.
Ležali smo na krevetu; znoj se hladio na našim telima.
„Kako možeš da ostaneš s njim?", pitao je.
„Nemoj tražiti više od ovoga. Znaš da ne mogu ništa da obećam."
„Ali kako možeš da živiš s muškarcem kojeg ne voliš?"
„Nemojmo sad o tome."
Nagnuh se da ga poljubim, ali on se povuče.
„Ponuđen mi je drugi posao" rekao je.
Znala sam da će se to dogoditi pre ili kasnije.
„Gde?"
,,BJP. Britiš junajted pres. Žele da budem šef njihovog dopisništva za
Daleki istok, u Šangaju. Dobra zarada. Dobro, biće kada sam u Kini. Devetsto
funti sterlinga. Tri puta više od onoga što sam zarađivao u Moskvi kod
Rojtersa."
„Time možeš kupiti mnogo taksi devojaka."
„Ne želim taksi devojku. Želim tebe. Želim da pođeš sa mnom."
Bilo bi tako jednostavno bez Rejčel. Međutim, da bih pošla s Majklom u
Šangaj, morala bih da je odvedem od Feliksa ili da je ostavim u Njujorku.
Jedno je bilo užasno surovo, a drugo jednostavno nemoguće.
„Ne mogu."
„Zbog Rejčel?"
„Da."
„Ona je i moja ćerka, sećaš se?"

str. 241
 „Ti si joj udahnuo život, kao i ja, ali ona sada ima drugog oca. Feliks je
obožava i ona obožava Feliksa."
On skrenu pogled.
„Ne mogu da živim ovako, da tu i tamo ukradem popodne s tuđom
ženom."
„Sigurna sam da si to radio i ranije", rekla sam, što je bilo nepotrebno
grubo, ali u tom trenutku mrzela sam ga što nas gura u propast.
„Znaš da ću uvek voleti samo tebe", rekao je
Osećala sam se kao da me neko steže za gušu i na trenutak nisam mogla
da govorim.
„Devetsto funti sterlinga. Mogli bismo da živimo tamo kao kraljevi."
„Ne radi se o novcu."
„Nisam stekao takav utisak. Ti si samo preskupa, princezo."
„Nemoj me tako zvati. Uostalom, imam svoj novac. Trgujem na berzi."
„Zar ne trguju svi?"
„Ne mislim samo poslednjih nekoliko nedelja. Na berzi sam već četiri
godine. Znaš li šta su grejndžeri?"
On odmahnu glavom.
„To su železničke kompanije koje opslužuju područja gde se gaji pšenica.
Jesi li čuo za Sibord erlajns?"
„Je li to aviokompanija?"
„Ne, i to je železnička kompanija. To su podaci koje moraš da znaš ako
hoćeš da kupuješ i prodaješ na berzi. Ja nisam jedina žena u Americi koja to
radi, Majkle. Više od trećine akcionara US Stila su žene."
„Koliko novca zarađuješ?"
„Ako bih sada prodala na tržištu, imala bih 173.943 dolara čistog novca,
čiste dobiti, sa odbijenim porezom, Feliks o tome ništa ne zna."
Izraz na licu promenio mu se od neverice do potpunog zaprepašćenja.
Htela sam da skačem po krevetu i smejem se. Dugo sam čekala da to nekome
kažem.
„Koristila si njegov novac kao početni kapital?"
„To se zove finansijska poluga, takozvani beskamatni zajam."
Razmišljao je o tome.
„Dakle, ti si bogata?"
„Da, ja jesam princeza. Samo što je ova sama iskovala svoju krunu."

Prozor je bio otvoren, pa je vreo i vlažan dah grada nadirao kroz mreža

str. 242
ste zavese. Kada sam izašla iz kupatila, našla sam Majkla kako stoji izgubljen
u mislima. U bajkama koje sam čitala Rejčel pred spavanje, princ se oženio
princezom i oni su posle živeli zauvek srećno. Ali to je bila bajka, a u bajkama
lepa princeza nikada nije bila bludnica niti je gladovala na ulicama. U njima
postoji i samo jedan lepi princ.
Razmišljala sam o tome, ali samo na trenutak: ako bih sada prodala,
mogli bismo zaista udobno da živimo u Šangaju. Zamislila sam tjudor sku
vilu u Francuskoj koncesiji, večere u hotelu Kitaj, duge noći u kojima vodimo
ljubav na krevetu s baldahinom na četiri stuba od mahagonija, monsunska
kiša dobuje po krovu.
„Šta je sa Anastazijom?", pitao je.
„Nestala je, Majkle. Ovde više nije reč o prošlosti. Reč je o sadašnjosti."
Završila sam odevanje. Otišla sam do ogledala i proverila izgled, ali
nisam videla Anastaziju, lažljivicu, prevarantkinju, bludnicu i preljubnicu, već
samo prilično dobro obučenu bogatu mladu damu s elegantnim šeširom i
pomalo crvenim očima.
„Postoji i treća mogućnost", rekoh. „Možeš ostati ovde. Možeš se pomiriti
sa ocem i živeti prilično bogatim i zadovoljnim životom. Mi bismo se viđali tri
popodneva nedeljno. To nije ono o čemu si sanjao, ali je bolje nego ništa."
Nije mi odgovorio.
Odvezla sam se škripavim liftom do ulaza i zapuštenih ulica Grinič
Vilidža. Mislila sam da bih još mogla da ga ubedim da stvari sagleda na moj
način. Tada nisam znala, ali to je bilo poslednji put da sam se upustila u taj
izdajnički čin. Naši životi če se zauvek promeniti.

Počeli smo da izlazimo na večeru kada se Feliks vrati s posla, jer to je ušlo
u modu. Igrali smo među palmama u Šeriju s članovima Kluba četiri stotine,
koji su se prema nama ponašali s prefinjenom snishodljivošću rezervisanom
za Jevreje skorojeviće i razbaštinjene princeze. Ili bismo posetili Ruski orao, da
gledamo kako se oko ponoći zvezde i zvezdice s Brodveja mešaju s visokim
društvom.
Feliks se zabrinjavajuće promenio za samo nekoliko meseci. Nekada je
tokom nedelje mislio samo na posao, a njegov razgovor je retko skretao s cene
akcija Vestinghausa ili Dženeral motorsa. Za pet godina, koliko sam ga
poznavala, nikada nije ostajao posle deset sati, osim subotom uveče, ili kad bi
radio do kasno. Šta je dovelo do ovakvog preobražaja? Moglo je biti samo
jedno: saznao je za Majkla.

str. 243
 Jedne noći, dok smo u jednom klubu na Brodveju večerali francusku
krem supu i lososa, rekao je:
„Moram da razgovaram o nečemu s tobom."
Osetila sam kako sam pocrvenela do korena kose, ali trudila sam se da
ostanem staložena.
„Danas mi je telefonirao Lahter", rekao je i ja sam se skoro nasmejala od
olakšanja. Lahter je otišao u Nemačku naravno, na Feliksov račun zbog našeg
slučaja. „On misli da smo blizu. Veruje da će za manje od dvanaest meseci biti
utvrđen datum suđenja."
Teško da je to novost, pomislih. Lahter je to isto govorio već godinama,
maltene otkad ga je Feliks unajmio. Želela sam da mu kažem: Prestani s tim,
Felikse! Dosta je! Međutim, znala sam da to sada više znači njemu nego meni;
ako bih ikada bila priznata kao titulama glava porodice Romanov, to bi ga
odmah uzdiglo pravo u Klub četiri stotine, kako nazivaju najpoznatije
njujorške porodice. Bila bi to najslađa osveta svima onima koji mu se
podsmevaju iza leđa kao Jevrejčiću skorojeviću.
Osim toga, to nas je i spajalo. Kad god bi osetio da mu izmičem, on bi me
bezobzirno privukao nasleđem Romanovih kao što mladić saleće devicu
pomoću pića. Ponovo mi je ponudio tu sjajnu i blistavu laž, uvijenu u tanak
papir, da me zadrži kraj sebe. Izraz na njegovom licu bio je kao u ljubavnika
punog nade.
„Hvala ti", rekla sam i nasmešila mu se.
„Stvoriću od tebe princezu", rekao je držeći me za ruku i široko se
osmehujući.
I tad sam postala sasvim sigurna da je znao za Majkla.

str. 244
 Pedeset treće poglavlje
MAJKL

Pogledao sam na sat. Goldfinč je kasnio čitav sat pa sam konačno

shvatio da neće ni doći. Stavio sam kašičicu pored šoljice za kafu; mleko se
zgrušalo na površini kao ulje na Ist Riveru. Ionako mi se nije pila.
Dakle, to je bilo to. Prozreo me je. Nisam imao kuda dalje. Misterija o
Anastaziji ponovo mi je izmakla. Platio sam račun i izašao.
Kada se sada osvrnem na to, pitam se šta li sam uopšte mislio. Izgleda da
sam slepo verovao da me istina i pravda štite, da me čine nevidljivim. Neki
novinari i dalje gaje tu iluziju. Zato novinarstvo i jeste opasno zanimanje.

U vazduhu se osećao dah jeseni, grad je bio hladan i zlatan. Ulični

prodavci nudili su vruće perece, a u siromašnijim kvartovima, kolicima sa
ugljem pridružila su se i kolica s ledom. Bio je to i početak nove društvene
sezone pa su ispred elegantnih hotela na Petoj aveniji čekale limuzine.
Išao sam kući. Ljudi na ulici su se šetali, smejali i razgovarali. Nisam imao
nikakav predosećaj. Mnoštvo je čekalo u redu za karte za Raspe vanu budalu*,
novi film Ala Džolsona posle vrlo uspešnog Džezpevača**.
Bio je to prvi dugometražni zvučni film snimljen u Holivudu. Gde god da
ste išli, neko je zviždao ili pevao Sonny Boy.
Skrenuo sam s Brodveja, pognute glave, s rukama u džepovima. Raz-
mišljao sam šta da radim s Anastazijom. Nisam mogao ostati u Njujorku, a
nisam mogao ni da odem bez nje. U međuvremenu, BJP je navaljivao da im
dam svoj konačni odgovor u vezi s poslom u Šangaju.
Do današnjeg dana nemam pojma odakle su došli; da li su čekali u
automobilu ili u mračnom prolazu niz ulicu. Ne mogu reći da sam se uplašio;
pre će biti da je preovlađujuće osećanje bilo neverica. Sve je bilo tako
nestvarno.
Dvojica s bejzbol palicama.
Šok od užasnog bola oduzme vam dah. Ne možete da mislite, ne možete
ništa da uradite. Telo pokušava da ga se oslobodi i obuzme vas panika. Nisu
ciljali glavu, koja je manja i teža meta za udarce. Ne. Bili su profesionalci. Ko
_______________________________________________
* Orig. The Singing Fool.
** Orig. The Jazz Singer.

str. 245
god da im je platio za to, nije želeo da me ubiju. Jedan me je opalio po leđima i
polomio mi rebra, a drugi me je udario po potkolenici, polomivši mi kost kao
suvu granu. Potpuno su me onesposobili za tren oka.
Činilo mi se da se prebijanje proteže čitavu večnost, ali verovatno je
trajalo manje od dva minuta, inače bih bio mrtav. Sećam se da sam pokušao da
otpuzim od njih, što ih je zabavilo pa su me pratili smejući se. Čuo sam krik
koji nije zvučao kao ljudski, a mislim da je bio moj. Svaki put kada bi me
udarili, bol je bio toliko jak da mi se činilo da mi kroz telo prolazi električni
udar. Najzad sam čuo da jedan kaže:
„Mislim da mu je dosta."
Onda sam video, ili možda uobrazio, da se palica ponovo podigla. Zatim
je sve pocrnelo.

str. 246
 Pedeset četvrto poglavlje
ANASTAZIJA

Kada sam stigla u bolnicu, prva osoba koju sam ugledala bila je Sofi. Bila
sam šokirana. Mislila sam da je nije briga ni za šta osim za lanven haljine i
menhetn koktele. Međutim, bila je u hodniku, lica zamazanog maškarom;
izgledala je kao da je upravo izašla iz olupine voza.
„Pa", rekla je kada me je videla. „Nadam se da si zadovoljna."
„Misliš da je to moja krivica?"
,,A šta ti misliš?"
Nisam znala da joj je toliko stalo do njega.
„Da li je dobro?", upitala sam.
„Nećeš ga prepoznati."
Htela sam da je zagrlim, ali ona se izmače od mene.
„Šta se desilo, Sofi?"
Nije htela da mi kaže.
Majklov otac izašao je iz privatne sobe na kraju hodnika. Ispred njega je
išla grupa pratilaca i telohranitelja. Potrčala sam ka njemu. Naravno,
poznavao je Feliksa i znao je ko sam.
„Šta vi radite ovde?", pitao je.
Mislim da je znao odgovor na to; tuđa žena prebledelog lica trči bol
ničkim hodnikom do kreveta njegovog sina ne mora da bude genije s Vol
Strita da sve odmah shvati. Pogledala sam preko njegovog ramena u sobu:
neko telo ležalo je na krevetu, a sestra se naginjala nad gomilu zavoja, mereći
puls. Sofi je bila u pravu, nisam ga prepoznala. Glava mu je bila kao lubenica
pretvorena u kašu, dvaput veća od normalne, sva u zavojima. Jedna noga u
gipsu, kao i desna ruka.
To ne može biti Majkl!
„Šta, dođavola, radite ovde?", ponovio je Šeridan.
„Hoće li biti dobro?"
„Da li vam izgleda da će biti dobro?"
Progurala sam se pored njega u sobu. Majkl se okrenuo ka meni: jedno
oko mu je bilo otečeno i zatvoreno. Čekala sam da nešto kaže. Ali nije bilo
nikakvog znaka prepoznavanja. Baš nikakvog.

Kada sam stigla u stan kasnije te večeri, Feliks me je čekao u salonu. Noge
u papučama udobno je naslonio na stolicu, a čaša s viskijem stajala je na

str. 247
stolu pored fotelje. Čitao je Vol Strit žurnal. Stona lampa bacala je mlaz žute
svetlosti preko novina. Izgledao je tako mirno.
„Kako je on?", pitao je.
„Čuo si šta se dogodilo?"
Nastavio je da čita novine.
„Čuo sam, zvuči loše", rekao je. „Pitam se u šta se upetljao."
Otišla sam do frižidera, usitnila malo leda iz gornjeg pregratka i spustila
komadiće u kristalnu čašu. Iz boce sam usula dva prsta viskija u čašu. Brzo
sam ga ispila, kao lek. Pekao me je dok je silazio, imao je odvratan ukus.
Verovatno jedan od najskupljih viskija, a imao je ukus kao voda iz slivnika.
Feliks podiže obrvu.
„Hoće li ostati u životu?"
„Ima frakturu lobanje, slomljenu vilicu, zdrobljeno desno koleno i
cevanicu. Takođe mu je polomljena jedna ruka, a možda će trajno izgubiti vid
na desnom oku. Slomili su mu i deset rebara."
Činilo se da ovo nabrajanje povreda nije ostavilo utisak na Feliksa.
„Iznenađuje me što ne sediš tamo i bdiš", rekao je.
Bio je u pravu. Jedino o čemu sam u tom trenutku mogla da mislim bilo
je: Bože, ne daj da Majkl umre! Učiniću sve što hoćeš, ali ne dozvoli da umre!
„Još ga voliš, zar ne?"
„Volim i tebe, Felikse."
„O, kad bi to bilo istina."
Izašla sam iz sobe misleći da će me pratiti, ali nije pošao za mnom. Oboje
smo se izgubili u razmišljanju o, pretpostavljam, zasluženoj kazni zbog naših
životnih izbora. Možda je mislio da će svi njegovi problemi biti rešeni ako
Majkl bude toliko pristojan da umre. Ali nije bio u pravu. Njegov pravi
problem bio je udaljen samo nekoliko dana, a mislim da ga niko nije video
kako nailazi.

str. 248
 Pedeset peto poglavlje
MAJKL

Lebdeo sam ka površini iz ružičastog sveta toplog želatina. Kao da sam

se budio iz divnog sna, borio sam se protiv toga. Na tom drugom mestu nije
bilo bola. Počeo bi ponovo čim popusti vazdušasti zagrljaj uspavljujućeg
sredstva.
Video sam obrise u beloj prostoriji. Neko se nagnuo nada mnom.
Osetio sam oštar miris sredstva za dezinfekciju na odeći. Dobio sam
gutljaj vode. Pokušao sam da se setim gde sam i kako sam tu dospeo.
Sigurno sam ponovo zaspao jer je sledeće čega se sećam bio otac koji stoji
kraj kreveta: kaput od kamilje dlake, besprekorna seda kosa i sulka kravata.
Mislio sam da sam mrtav jer je u svakom pogledu ličio na Boga, ili možda, što
je verovatnije, na Đavola.
Nisam mogao da govorim jer mi je vilica bila vezana žicom. Sve je bilo
zamagljeno.
„Reci mi ko ti je to uradio", prošaptao je. „Reci mi ko je ovo uradio i
nateraću ih da proklinju majke što su ih uopšte rodile."
Bile su to njegove prve nežne reči. Pomislih: Šta su mi uradili? Nisam se
ničega sećao.
Sećam se da je Sofi došla da me vidi, jednom. Kada me je videla, jedna
sestra je morala da je pridrži. Po tome kako je vrisnula i skoro pala na kolena,
rekao bih da nisam izgledao baš dobro.
Sve je bilo suviše bučno i uznemirujuće. Odlučio sam da se vratim snu.
Sviđao mi se morfijum. Pomagao mi je i još mi pomaže; volim da ga uzimam
po vlažnom danu, kada me koleno zaboli. Kada je čovek ceo život proveo
ogrezao u poroke, lako je prihvatiti još jedan.
Mora biti da je stari živeo u bolnici sledećih nekoliko dana. Bio je tu i jutra
kada sam se prvi put potpuno probudio i kada je konačno bilo jasno da neću
zauzeti mesto u porodičnoj grobnici na Long Ajlandu. Još sam jeo na cevčicu,
ali bar sam mogao da se setim svog imena dvaput iz tri pokušaja.
„Ko je to bio, Majkle? Samo mi daj ime."
Zamalo da kažem Džoi Moreti. Konačno sam pridobio očevu pažnju,
spustio je novine. Dobar dečko, nemoj biti nastran. Da li je ovde reč o
Anastaziji ili želji da navedem oca da kaže da me voli iako samo radim za
novine?

str. 249
 Daj mi ime, Majkle. Šta sam mu mogao reći?
„Je li to bio Bird?"
Trebalo je samo da klimnem glavom. Međutim, ako bi otac ušao u rat s
čovekom koji zna tajne engleskog kralja, ko zna kuda bi to moglo odvesti?
Pretpostavljao sam daje to mogao biti on. Pomislio sam na velikog Irca s
pesnicama kao lopatama, koji me je posetio u stanu u Grinič Vilidžu. Pa onda
momak koji ume da zamahne bejzbol palicom.
Ali nisam bio siguran.
Nejasno sam se sećao da je Sofi došla u moju sobu i vrištala. Tada nisam
mogao da razumem ništa što je rekla. Ali kada sam razmislio o tome, izgledalo
je da su sva ta vika i plakanje bili preterani. Bili smo ljubavnici, ali nikada
nisam pomislio da me voli. Da li ju je nešto drugo razdiralo. Možda krivica?
Da li je rekla Feliksu za Anastaziju i mene, čisto iz zlobe? Da li je Feliks, a ne
Bird, platio batinaše?
„Hteli su moj novčanik", rekao sam. Naravno, stari mi nije poverovao. Ali
nije mogao ništa da učini bez imena.

Anastaziju sam video još samo dvaput. Prvi put je bilo neposredno pre
nego što su me otpustili iz bolnice. Tada sam već sedeo u krevetu i jeo čvrstu
hranu tako su nazivali kašu, malo sladoleda i kompot od rasku vanih jabuka.
Hrana za bebe.
Bila je kao priviđenje s hermelinom, biserima i dijamantskim
narukvicama oko oba zgloba. Nežno je onjušila bolničke mirise, jako
dezinfekciono sredstvo i jedva primetan miris mokraće. Donela mi je cveće i
voće. Nije mi bilo potrebno nijedno.
„Izgledaš užasno", rekla je.
„Hvala. Baš mi je bilo potrebno ohrabrenje."
„Izgledaš kao prebijen jastog." Gledala je cevi i bočice i u jednom trenutku
pomislih da će se onesvestiti. Sada je tako nežna, nikada ne biste pomislili da
sam je nekada vadio iz prljave kineske reke. „Privatna soba?"
„Stari je platio."
„Mislila sam da je to protiv tvojih principa."
„Bio sam u nesvesti pa je radio na svoju ruku."
„To je jadan izgovor." Posmatrao sam njeno lice i pitao se šta se događa
iza tih blistavih plavih očiju. „Mislila sam da si izgubio pamćenje."
„To je bio samo potres mozga, tako su bar rekli. Zar bi bilo važno ako ne
mogu da se setim Šangaja i Berlina ili bilo čega drugog?"

str. 250
 „Da li bi to bilo tako loše?"
„Ne, mislim da mi uopšte ne bi smetalo." Nisam to rekao da je povredim,
bila je to istina. Ali ona je zaćutala i video sam kako briše oči. „Ponovo ću te
izgubiti, zar ne?"
„Valjda nije suđeno da tako bude. Ne mogu ga ostaviti. To bi mu slomilo
srce."
„Zašto ne možeš? Meni si to učinila."
Htela je da me uhvati za ruku, ali odmakao sam je, što je u mom stanju
bio strašan napor. Svaki mali pokret bio je kao da mi neko zabija šiljak za led u
grudi. Ali nisam mogao da podnesem da je dodirujem.
Zurio sam u tavanicu, u beli gips koji se ljuštio. Po hodniku se čulo
kloparanje kolica raznosili su ručak, a u čekaonici je neko tiho plakao. Nisam
zaista verovao da ću je naposletku izgubiti.
„Majkle, nastavi da živiš. Ti to uvek uspeš. Pomisli samo na sve one taksi
devojke."
„Molim te, idi."
„On me voli, Majkle. Ne mogu da ga povredim, ne mogu da povredim
Rejčel."
„Moram li da pozovem sestru?"
Ona ustade.
„Kada stigneš u Šangaj, zahvaljivaćeš Bogu što si srećno pobegao. Mi
bismo se na kraju uništili. Jednog dana ćeš me zaboraviti."
,,A ti? Hoćeš li ti zaboraviti mene?" Zastala je kod vrata.
„Naravno da hoću", rekla je.
Zurio sam u prazan mlečnobeli hodnik. Naravno da će me zaboraviti.
Jedino joj je to zaista dobro išlo od ruke.

Sledećih šest nedelja proveo sam u invalidskim kolicima. Otac me je

doveo kući, a majka je samo molila da joj dozvolim da me neguje dok ne
ozdravim. Neko vreme će ponovo imati svog malog dečaka, bespomoćnog i
jadnog, baš kao što voli.
Nisu mi mogli dati moju staru sobu jer je ona bila na četvrtom spratu.
Ispraznili su jedan salon u prizemlju i tu me smestili. Posluga mi je donosila
hranu na tacni i menjala mi čaršave svakog dana. Plaćali su sve moje bolničke
račune. Trebalo je samo da ležim u krevetu i da ne zaboravim da dišem.

Svakog dana sam malo duže provodio van kreveta. Vukao sam se po

str. 251
salonu i zabavljao brojeći koliko ima kočija medu automobilima koji tutnje i
trube po Petoj aveniji. Jednog dana sedeo sam tako čitav sat i nisam video
nijednu.
Služavke su mi donosile limunadu i stavljale na sto pored moje stolice.
Činilo se kao da je posluga dobila zadatak da bludnog sina navede da shvati
čega se sve odrekao, pa su neprestano donosili ledene limunade i sendviče s
ćuretinom i raspitivali se o mom zdravlju i potrebama. Sedeo sam tako,
prejedao se i čitao novi Hemingvejev roman, pitajući se da li će i moja starost
biti takva. Čeznuo sam da izađem iz te stolice, iz te kuće. Noga me je pakleno
svrbela ispod gipsa.
Jednog popodneva otac se vratio kasno s posla i bacio se u fotelju sa
širokim naslonom. Spremio sam se za težak razgovor jer on nije majstor za
ćaskanje.
„Sećaš li se Goldfinča?", rekao je bez uvoda.
„Naravno da se sećam Goldfinča."
„Pa, nadam se da si zadovoljan."
„Zadovoljan?"
„Dok si bio u bolnici, policija je izvadila njegovo telo iz Ist Rivera.
Samoubistvo, odmah su tako zaključili."
Napolju je na ulici prošao konj; kloparao je i mlatio tamoamo glavom s
naočnjacima dok je iza njega ljutito trubio crni ford. Bio je prvi tog dana. Nisam
hteo da plačem za Goldfinčem, ali pitao sam se šta će se sada dogoditi
njegovoj udovici i dvema kćerima.
„Pa reci nešto!", brecnu se otac.
„Šta želiš da kažem?"
„Nešto, prokletstvo! Ti si odgovoran! U izvesnoj meri i ja."
„Kako znaš za to?"
„Bilo je u svim novinama. Kažu da se bacio s Bruklinskog mosta. Sigurno
je udario o nosače prilikom pada. Lice mu je bilo kao kaša."
„Isuse!"
„Nije trebalo da ti dozvolim to da radiš."
„Šta da radim?"
„Sine, zinuo si na više nego što možeš da progutaš. Ti zaista ne razumeš
ovaj grad, zar ne?"
Dakle, ni on nije mislio da je to samoubistvo. Ali nikada nećemo saznati
istinu. Moguće je da se lice pretvori u kašu prilikom pada sa mosta, iako nije
lako.

str. 252
 „Nadam se da si naučio lekciju", reče i izađe ukočeno iz sobe.
Sedeo sam i gledao kako se zlatno popodne postepeno pretvara u veče.
Zrnca prašine lebdela su u vazduhu, osvetljena zracima sunca koji su prolazili
kroz visoke prozore. Na aveniji više nije bilo konja.
Leonard Goldfinč pojavio se u sumrak, seo je u istu fotelju kao i moj otac i
izgrdio me zbog moje uloge u njegovoj smrti. S njim je bila neka mlada
devojka. Možda je bila njegova kćerka, ili je možda moj povređeni mozak
prizvao dete prostitutku kao adut moje savesti. Rekao mi je da sam ja kriv i da
nisam ništa postigao. Carev novac je nestao, otišao je u ruke bogatih i
korumpiranih, gde i pripada. Rekao mi je da sam budala, što sam već znao, i
da su ga gurnuli s mosta, da nije skočio. Ali možda je to govorio samo da bih
se ja osećao loše.
„Ne zajebavaj se s onima iz centra grada", rekao je.
Mislim da je bio u pravu. Koga sam ja zavaravao pokušavajući da
popravim svet? Dovoljno je teško i samo biti dobar čovek.

str. 253
 Pedeset šesto poglavlje
ANASTAZIJA

Sećam se kao da je bilo juče. Petak, 4. oktobar, a naslovi u Njujork tajmsu

urlali su:
BERZU POGODIO NAJGORI PAD U GODINI
Trgovanje s 1.500.000 akcija
u poslednjem satu progutalocelu listu
ČELIK PAO 10 POENA
Mesecima posle toga svi su govorili samo o berzi. Padala je i oporavljala
se nebrojeno puta, dok su grad i cela zemlja svaki čas zadržavali dah.
Ubrzo pošto je Majkl izašao iz bolnice, US Stil pao je na 209. Ljudi su
govorili da je tržište dotaklo dno. Zašto su istoričari uvek tako samo
zadovoljni? Oni već znaju kako će se stvari odvijati.

Počelo je u ponedeljak.
Feliks te noći nije došao kući. Telefonirao mi je rano tog jutra da kaže da
će, izgleda, biti loš dan i da će spavati u kancelariji. Slušala sam vesti na radiju.
Cene su počele da se sunovraćuju odmah posle podneva; Otis elevejtors pao je
43 dolara po akciji, Vestinghaus 35. Radio korporacija je sa 114 skliznula na 45.
Nastala je panika.
Na Vol Stritu su se okupili policijski odredi za razbijanje nereda. Čula
sam Tomasa Lamonta, starijeg partnera Dž. R Morgana, kako da je izjavu na
radiju: „Bilo je malih nevolja s prodajom na berzi", rekao je. Dodao je kako misli da
je tržište tehnički zdravo i da samo prolazi kroz mali period prilagođavanja.
Komentator je bio daleko manje uzdržan. Bez daha je izveštavao o
dugačkim redovima ispred prostora za kupce u svim brokerskim kućama i
bankama u Vol Stritu. Vikao je u mikrofon da se predsednik Huver sprema da
reaguje, da Raskob i Miler imaju planove za spasavanje privrede, da je tržište
u opštem metežu, da je pod berze do članaka pokriven trakama s berzanskim
izveštajima.
Međutim, do večeri je kriza bila gotova. Veliki špekulanti sačuvali su
nerve i zadržali se na minimalnoj dobiti umesto da sve rasprodaju. Tržište je
reagovalo na organizovanu podršku Dž. R Morgana za nastavak kupovine
akcija. Trebalo je sve da bude u redu. Jutarnji gubici od šest milijardi
prepolovili su se tokom popodneva. Najgore je prošlo.

str. 254
 Razmišljala sam o revoluciji koja se dogodila u mojoj zemlji pre samo
dvanaest godina. Svet je, izgleda, stalno na rubu haosa.
Nisam videla Feliksa do srede ujutro. Nije došao kući iz kancelarije do
posle ponoći u utorak. Još nije bilo ni šest sati ujutru, a on se već obukao i
spremio da se vrati na posao. Stajala sam u sredini spavaće sobe u spavaćici
dok je on manevrisao oko mene: uzeo je ručni sat s noćnog stočića i kravatu iz
komode. Imao je užasno tamne podočnjake.
„Da li treba da brinemo?", pitala sam ga.
Umorno mi se osmehnuo.
„Naravno da ne."
„Ako tržište nastavi da pada..."
„Tržište će se oporaviti."
„Ali ako nas uhvati..."
„Slušaj, ti ne znaš ništa o tržištu! Na berzi je važna prisebnost. Tako se
zarađuje veliki novac. Nemam nameru sad da izgubim prisebnost."
„Koliko loše može biti?"
„Držimo mnogo akcija na najnižoj dobiti, to znači..."
„Znam šta to znači. Koliko bismo mogli da izgubimo?" On uzdahnu i
prođe pored mene.
„Felikse!"
„Sve!", reče on i izađe.
Bacila sam novine na zid. Nisam mogla da ih gledam. Ovoga puta
nisam bila zabrinuta zbog sebe. Mislila sam samo na Rejčel.

str. 255
 Pedeset sedmo poglavlje
MAJKL

Otac mi ništa nije govorio dok smo se vozili centrom grada. Zaustavili
smo se ispred zgrade od mrkog peščara na uglu 14. Ulice i Pete avenije. Dejvis
je parkirao pakard iza crvenog renoa i požurio da nam otvori vrata. Stari je prvi
izašao, a ja sam ušao za njim u zgradu. U tišini smo se popeli liftom do drugog
sprata. Kada smo izašli, izvadio je iz džepa ključeve i otvorio vrata jednog
stana.
Čekao je dok sam gledao okolo. Bio je neuobičajeno nervozan.
Stan se sastojao od spavaće sobe, velikog dnevnog boravka, kuhinje i
trpezarije. U spavaćoj i dnevnoj sobi bili su kamini i turski tepisi na svim
podovima, a u trpezariji luster od brušenog kristala.
„Šta je ovo?" pitao sam ga.
„Tvoj je ako ga želiš."
„Imam gde da stanujem."
„To je sranje", rekao je, a ja sam trepnuo jer oca nikad nisam čuo da je
izgovorio reč koja se ne može ponoviti i u elitnom društvu.
„Pokušavaš da me kupiš?"
Žestok izraz.
„Pokušavam", izgovorio je kroz zube, „da te ubedim da nema potrebe da
živiš kao siromah ceo život."
„Ne živim kao prosjak. Živim kao što živi većina ljudi."
„Ovo je tvoje. Bez obaveza. Neću da živiš kao neki Poljak."
„Radim s jednim momkom iz Varšave. Mislim da bi on tvoju primedbu
smatrao uvredljivom."
„Majkle, bar jednom poslušaj razum. Ne moraš da radiš za firmu kao tvoj
brat, ali ne vidim šta je loše u tome da imaš novac, ugled i mesto u savremenoj
Americi." Kad mu nisam odgovorio, rekao je: „Jesi li video onaj sportski
automobil dole, reno?"
Klimnuo sam glavom.
„Je li i to moje?"
„To je poklon. Uzmi ili ostavi."
„Hvala", rekao sam.
„Uzećeš ga?"
„Ne, ostaviću ga."

str. 256
 „Pobogu, zašto? Ne tražim ništa od tebe, Majkle, ali zbog mene, zbog
tvoje majke, dozvoli nam da bar nešto učinimo za tebe."
Nisam osetio zadovoljstvo što ga odbijam, ali lagao je bilo je tu i obaveza.
Naravno, ne odmah, ne sledeče nedelje, ali pojaviće se posle izvesnog
vremena. Nisam želeo ništa što nisam zaradio. Ako se zanimanje koje sam
odabrao ne plaća dobro kao njegovo, to je samo moj problem.
„Hvala za ponudu", rekoh.
„Ti si ništarija!" rekao je i besno izašao. Poslednji put sam pogledao po
prostoriji. Priznajem, na trenutak sam zažalio. Ali onda sam zatvorio vrata,
naslonio se na štake i othramao do lifta. Otac je sedeo u automobilu i besneo.
Dejvis me je pogledao mračno. Vidi šta si uradio mom gazdi!

Sledećeg dana skinuli su mi gips s noge, vratio sam štake i izašao na ulicu
samo sa štapom. Hramanje je bilo izraženo, ali doktori su rekli da će se i to
popraviti, iako će mi štap možda uvek biti potreban. Slomljene kosti u nozi i
ruci srašće, ali ne i koleno. To će mi biti doživotna uspomena na Njujork.
Dejvis me je odvezao kući u pakardu i prvo što sam uradio bilo je da
spakujem svoje torbe i pozovem taksi. Nisam dozvolio Dejvisu čak ni da me
odveze u Grinič Vilidž. Šest nedelja bio je dug period i sasvim sam se
oporavio. Dok sam sedeo u stolici, čitao Hemingveja i brojao konje, razmišljao
sam i odlučio.
Bilo je vreme da nastavim sa životom. Nije bilo dobro vreme za okretanje
novog lista. Dok sam sedeo u stolici, čekajući da mi zarastu polomljene kosti,
američka privreda otela se kontroli i iskliznula iz šina.

„Majkle."
Prvi put sam se našao u Feliksovom stanu. Služavka me je pustila unutra
pa sam čekao u predvorju, razgledajući pomodne egipatske kipove, hrom i
staklo inspirisano dekoracijama Siri Mom i belozlatni telefon na stalku u
hodniku. Kroz lučna vrata video sam salon, primerke Vašara taštine i Voga
razbacane po kauču kao odbačeni donji veš. Sofi i madam Rifkin gledale su
me zaprepašćene, a onda se pojavila Anastazija i brzo zatvorila vrata za
sobom.
„Zdravo, Ana."
„Šta ti radiš ovde? Stvarno nije trebalo da dolaziš ovamo."
„Došao sam da se pozdravim."
Ona zažmuri.

str. 257
 ,,Oh." Zatim trepnu ponovo i otvori oči. „Dobro si?"
„Pa, kao što vidiš, skinut sam sa spiska olimpijske ekipe dugoprugaša, ali
preživeću."
Video sam kako me pažljivo gleda: ožiljak na mom desnom oku, ružičast
i zapaljen, i moj nos, koji je postao još, pa, zanimljiviji nego što je bio ranije. I,
naravno, štap; štap uvek privlači pažnju ljudi.
„Telo koje je mnogo toga okusilo", rekoh i nasmeših se.
„Šta ćeš da radiš?"
„Prihvatio sam posao u Šangaju. A ti?"
Ona pogleda prema salonu gde su svekrva i zaova bez sumnje pritiskale
uši uz vrata. Onda slegnu ramenima, što je značilo da ostaje.
„Siguran sam da ćeš preživeti", rekoh.
„Volim te." Usnama je nemo oblikovala reči da ne mogu da je čuju.
Nisam želeo to da čujem. Kakve koristi ima ako vas neko voli na drugoj
strani sveta? Za mene nikakve.
Otišla je do ogledala u hodniku, izvadila maramicu i pokušala da spase
šminku, tapkajući po crnim mrljama ispod očiju. Stao sam iza nje i oči nam se
sretoše u ogledalu.
„Vidiš li Anastaziju Romanovu u ogledalu?", upitao sam.
„Ponekad."
„Uostalom, ko je bila ona? Neka mala razmažena ruska princeza koju si ti
oživela. Samo, da li je stvarno vredelo da se ona oživljava?"
Bio sam joj dovoljno blizu da osetim miris parfema. Odreći se nje bilo je
kao da odsecam deo vlastitog tela; čak i tokom onih pet godina koje smo živeli
daleko jedno od drugog, uvek mi je bila u glavi, davala smisao i smernice.
U trenutku kada sam odlazio, rekla je:
„Ali šta ću da radim bez tebe?"
Šapnula je to tako tiho da sam je jedva čuo. Zastao sam na vratima.
„Ne znam. Više mi nije stalo."
I to je bilo sve.

str. 258
 Pedeset osmo poglavlje
ANASTAZIJA

Uvek sam mislila da ću naći način da ga navedem da se predomisli, ili

da će on naći način da navede mene da promenim mišljenje. Kada sam čula da
su se vrata zatvorila, morala sam da se borim protiv želje da potrčim za njim,
da ga vratim. Znala sam da sam postupila ispravno, iako je to bila teška
odluka. Nisam plakala; nisam imala suza. Da sam zaplakala, bilo bi to pre
svega zbog one užasne odluke koju sam donela pre pet godina, kada sam ga
pustila da ode.

I tako se to završilo.
Nedelju dana kasnije, Feliks je došao rano kući. Prvi put tokom pet
godina našeg braka, došao je kući radnog dana pre šest.
Celog dana sam sedela sama u stanu i slušala izveštaje s radija. Jedne od
najjačih akcija, US Stila, probile su granicu od dve stotine. Bio je to najveći pad
cena koji je ikada pre zabeležen na Berzi.
Dok su senke u sobi postajale sve duže, slušala sam najnovije izveštaje s
Vol Strita. Reporter je povišenim glasom opisivao ulicu kao naoružani logor,
četiristo policajaca hitno je izvedeno na ulice da održava red. Rekao je da je
upravo došao iz zgrade Berze i da je video brokere kojima se reke znoja slivaju
s lica, a košulje im vise u dronjcima; izgledaju, rekao je, kao da su učestvovali
u kafanskoj tuči. Trake sa izveštajima i iscepani berzanski tiketi ponovo su
prekrili pod do visine članaka.
Tržište je doživljavalo još jedan slom.
Tada sam slučajno podigla glavu i ugledala Feliksa na vratima. Uplašilo
me je koliko je normalno izgledao; jedino mu oči nisu bile fokusirane; nije
gledao u mene, nego u nešto u daljini. Možda u našu sumornu budućnost.
Spustio je aktentašnu i zbacio sa sebe kaput pre nego što je služavka
uspela da ga prihvati. Kaput je pao na tepih. Ušao je salon, otišao do or mana s
pićem i sipao veliki viski. Ruke su mu se tresle, a čaša je zveckala o bocu dok je
sipao. Čekala sam da nešto kaže. Umesto toga, on je otišao do prozora i
zagledao se u senke parka.
„Felikse?"
„Gotovi smo", rekao je. „Sve smo izgubili. Nemamo čak dovoljno ni da
isplatimo kredit. Nije ostalo baš ništa." Ispio je čašu. „Tržište je propalo.

str. 259
Zbrisalo nas je i od ovog momenta imam jedino ogromne dugove. Moraćemo
da prodamo automobil i stan, a posluga će, naravno, morati da ode."
„Zar nema nade?"
„Nikakve."
Sećam se kako sam pomislila: dobro, jednostavno ćemo morati da počnemo sve
iz početka. Pre deset godina bila sam taksi devojka u Šangaju. Tada sam
preživela, preživeću ponovo. Zar Anastazija ne bi to uradila preživela?
Stajala sam tako, na XII spratu, i gledala Menhetn, sve tamnije obrise
drveća u Central parku i žmirkava svetla na kulama čudovišnog grada.
Večeras se širom Menhetna iznova i iznova reprizirala ova naša mala drama.
Za Feliksa je to bilo nešto drugo. Otac ga je izvukao iz Rusije i ostavio mu
bogatstvo. Ovo mu je bilo prvo iskušenje, a on nije imao snage za njega.
„Danas sam izgubio dva miliona dolara", rekao je. „A dugujem skoro tri."
Bilo je vreme da mu kažem za svoj pohod na berzu. Pretpostavljala sam
da će u početku biti ljut jer je smatrao da su novac i posao rezervi sani za
muškarce. To će ga koštati njegovog ponosa. Izgleda da je to bila mala cena u
tim okolnostima.
Svoju dobit sračunala sam u crvenoj knjižici koju sam držala u tajnoj fioci
u mom pisaćem stolu. Neće biti ni približno dovoljna za otplatu dugova. I ja
sam pretrpela teške gubitke, ali sve sam prodala na berzi pre dve nedelje, tako
da sam bila slobodna da odem u Šangaj ako se predomislim. Izgubila sam sto
hiljada dolara na maržnim depozitima; moji brokeri su mi savetovali da
zadržim prisebnost. Ali postoje trenuci kada je zadržavanje prisebnosti samo
drugi izraz za pohlepu. Prekinula sam s gubicima i izvukla se. Povredilo bi ga
da je znao da sam uspela tamo gde on nije. To bi takođe nešto dokazalo Sofi i
njegovoj majci. Konačno bih imala svoje mesto u ovoj porodici. Ne bih bila
njihova mala lakoma izbeglica, beskućnica koja se samo grebe.
Postala sam hranilac porodice.
„Uđi, Felikse. Moram nešto da ti kažem."
„Mislim da ću ostati malo ovde", rekao je. „Uđi ti. Neću ja dugo."
Bilo je hladno i ja sam otišla po džemper. Kada sam se vratila, više ga nije
bilo. Gomila ljudi već se skupljala oko njegovog tela na ulici.

Sahrana je bila plaćena. Feliks je uvek bio tako pažljiv; zato je i imao
hrabrosti da skoči. Bilo je to jedino za šta je još imao finansijsku
podršku.Ispred grobljanske kapije bio je dugačak red hispanosuiza, većina ih je
pripadala Feliksovim prijateljima. Ali ne još dugo. Skoro sva vozila bili su na

str. 260
prodaju; na sahranu su svi došli s oglasom na prozoru.
Čudno je što to kažem, ali pogreb je bio grozan. Na Feliksovom sprovodu
u vazduhu nije bilo tuge, već samo strah. Bivši prijatelji i saradnici stajali su
pored groba u dugačkim crnim kaputima, a na njihovim licima moglo se
pročitati samo: Jesam li ja sledeći?
Posle toga sam polako krenula s gospođom Rifkin tužnom stazom
između grobova. Bila je krhka i povijena, s crnim velom i rukavicama. Bol
stare slomi vrlo brzo. Nije bila samo ucveljena, već i osiromašena. Možda je
zato izabrala taj trenutak da mi kaže sve što joj je na srcu. Ostala je bez ičega i
želela je da se i ja osećam isto. Valjda joj je jedino to izgledalo pošteno.
„Šta ćeš sada?", upitala me je.
„Ne znam."
„Život bez novca uopšte nije život, zar ne?"
„Naći ću način da preživim."
„Naravno da ćeš naći", rekla je kao da je upravo zagrizla limun. „Ali
moraćeš da odustaneš od spora u Nemačkoj, zar ne?"
Anastazija, tako efemerno stvorenje, ostaće nedostižna, kao i uvek. Jedino
je to bilo ispravno. Na kraju krajeva, poslednjih godina samo je Feliks
održavao njen plamen.
„Moram ti nešto reći", rekla je kada samo stigle do kapije.
Čekala sam i neka joj Bog oprosti zbog onoga što je rekla dok se oslanjala
na moju ruku.
„Feliks ti je jednom rekao da je siguran da si ti Anastazija."
„To je bilo prvo što mi je rekao."
Vlažne plave oči su joj zasvetlucale.
„Bilo je to prvo što je govorio i drugim devojkama."
„Kojim drugim devojkama?"
Ona uzdahnu.
„Jednu je upoznao u Parizu, a još dve ovde u Njujorku. Valjda je to bila
neka vrsta bolesti. Ona je bila prva devojka koju je voleo, ali nije joj nikada
rekao, nije se usudio. Tek posle njene smrti postala je dostižna. Razumeš? Ti si
bila mala izgubljena princeza, a on je hteo da te spase. Pošto si bila izgubljena,
Feliks Rifkin imao je priliku da bude zgodan princ." Odmahnula je glavom.
„Bio mi je sin i volela sam ga. Ali uvek je bio tako tužan mali dečak."
Nikada nisam osetila tako snažnu mržnju prema nekome kao tada prema
njoj. Stajala sam i pridržavala je. Upitah:
„Ko su bile te tri devojke?"

str. 261
 „Samo beskućnice, kao i ti, plave kose i plavih očiju. Prva je bila baš za
ludaru, gde je, mislim, i završila. Druge dve bile su male ruske Jevrejke sa
težnjama daleko iznad njihovog nivoa. Brzo sam mu dokazala da su lažljivice,
sve tri. Međutim, ti si bila pametnija. Pretvarala si se da si izgubila pamćenje i
ništa nisam mogla da učinim? Ipak, mislim da je Feliks na kraju dobio ono što
je želeo. Imao je Anastaziju i od tada je živeo srećno. Skoro. Priznajem, usrećila
si ga neko vreme."
Rejčel je plakala. Htela je da ide kući. Megi, dadilja, držala ju je za ruku; to
je bilo ljubazno s njene strane jer je znala da joj više ne možemo plaćati, ali
ipak je došla na sprovod da brine o našoj devojčici. Poslednja usluga za nas.
Čin milosrđa.
Majkl je bio u pravu sve vreme. Anastazija Romanova umrla je one noći
pod kišom metaka, a njenu lobanju razbili su stražari kundacima. Ja sam bila
samo izmišljotina Feliksa Rifkina, koji je posegnuo za carskim dostojanstvom.
„Žao mi je, ali istina je najbolja", reče pakosna starica.
Pomogla sam joj da uđe u hispanosuizu i popela se posle nje. Držala sam
Rejčel na krilu dok smo se polako vozili kroz grobljansku kapiju. Počela je da
pada kiša. Tada sam imala samo deset godina sećanja i još nisam bila blizu
otkrića šta se dogodilo sa ostatkom mog života.

Moje potpetice udarale su po parketu i odjekivale ogromnim praznim

salonom. Pružao se pogled na Central park, ali u novembru 1929. mogli ste da
birate stanove kao što je naš, u paketu s hispanosuizom kao bonusom. Ali ko je
u to doba imao novca da plati za mermer i panoramu? Samo krijumčari
alkohola i gangsteri.
Nameštaj sam prodala da namirim poverioce, ostali su samo pozlaćeno
ogledalo, jedna lampa u egipatskom stilu i nekoliko sanduka za pakovanje.
Gospođa Rifkin je takođe otišla. Spakovala se i otišla kod rođake u Donjem
Istočnom Menhetnu. Nisam znala gde je Sofi. Majka joj je rekla da će morati da
nađe posao, na šta je ona prebledela i skoro se onesvestila.
Čak i sa znatnim gubicima, još sam imala 38.000 dolara u gotovini, što
nije bila loša svota kad ste na ulici mogli da kupite rolsrojs za sto dolara.
Stavila sam nešto u stranu, da obezbedim starost gospođe Rifkin. To je bilo
najmanje što sam mogla da učinim za Feliksa. Što se tiče Sofi, pa, uverila sam
sebe da će već i sama naći neko rešenje.
U stanu su ostali samo duhovi. Čvrsto sam držala Rejčel za ruku i pitala
se da li još imam neku šansu kod Majkla.

str. 262
 Pedeset deveto poglavlje
MAJKL

Moj prozor gleda na kineske krovove od sivih crepova, sa izuvijanim

strehama. Početak je sezone monsuna i dobovanje kiše skoro zaglušuje zvuk
abakusa iz prodavnice preko puta ulice.
Sivi mlazevi kiše kuljaju kroz oluke. Čujem buku sirena s parobroda
kompanije Blufanel dok pristaju blizu Banda.
Ovog popodneva posmatram kišu i bezvoljno lunjam po sobama kao
usamljeni kustos svojih uspomena. Sam biram koji predmeti su dragoceni, koji
su za izlaganje, a koji će skupljati prašinu u zamračenom skladištu ispod
stepeništa. Hodam s duhovima kroz svoj privatni muzej: ovde je krivina
njenih grudi; onde je njen osmeh; a pogledajte, tamo, eno doba kada smo išli
Hajd parkom, gledali kako patke marširaju preko staze ka jezercetu i smejali
im se; a onamo je noć kada smo vodili ljubav na krevetu i zajedno dostigli
vrhunac.
Ovog popodneva sam hodam odzvanjajućim hodnicima i pregledam sve
male dragocenosti, kao vrstan poznavalac tuge. Konačno stižem do zvezde
izložbe: zaštićena pod staklom leži uspomena na pogled koji mi je uputila one
prve večeri u taksi klubu, kada sam je prvi put sreo. Savršena simetrija, sve
žene u jednoj, uzana haljina, tajanstven osmeh i ruž crven kao krv; gledam i
čudim se kako je ušla u moj život hodajući iz kukova, ispruženih ruku i
malaksala.
A šta je ostalo? Nekoliko crnobelih fotografija Potsdamskog trga i
Belgrejvije u starom albumu s fotografijama.
Što se tiče ostalih, nikada nisam saznao šta se dogodilo Birdu. Te godine
ga je, kao i sve mešetare, teško pogodio slom berze. Priča se da se vratio u
Evropu. Ili je otišao u Južnu Ameriku? Nikada više nisam čuo za njega.
I moj otac je pretrpeo teške udarce, ali je, naravno, ostao na nogama, kao i
Dž. P. Morgan i ostali iz stare garde. Bogatstvo im je preko noći isparilo
izgubili su mnogo, ali ne sve. Oni su zadržali svoje palate, limuzine i poslugu.
Staro nasleđeno bogatstvo uvek trijumfuje nad novcem bogataša skorojevića.
Feliks je bio takav, jedan o onih koji nisu mogli da podnesu krah krah,
tako to sad nazivaju. Čuo sam da je sleteo na beton nedelju dana nakon što
sam otišao iz Njujorka. Vatrogasci su morali da isperu pločnik mlazom pa je
veći deo Feliksa Rifkina završio u slivniku nego na groblju. Jadnik.

str. 263
 Maki se dokopao nekih pisama nekog carevog rođaka i prosledio mi ih.
Nikada nisam saznao kako je uspeo da dođe do njih.

O, Anastazija! Olga i Tatjana bile su tako ozbiljne, tako odgovorne. Visoke i

dostojanstvene, one bi bile prelepe princeze. A Marija, nežno i srećno dete, ona se uvek
osmehivala. Tu je zatim i Anastazija. Kakvo obesno malo derište. Toliko se razlikovala
od sestara! Uvek je bila malo zdepasta, ali se u adolescenciji baš ugojila. Bila je prava
sramota za sve nas!

Uopšte nije ličila na moju Anastaziju.

Anastazija je bila mali đavo. Niko je nije krotio. Njena majka provodila je vreme
moleći se i sedeći sa svojom bebom, tako je zvala Alekseja, i zatvarala se s onim
propovednikom luđakom. Deca su jednostavno podivljala i radila šta su htela.
Anastazija je bila siledžija; ako nije po njenom, lupala bi nogama, grebla i vukla ljude
za kosu. U njoj nije bilo ni trunke dobrote. Po mom mišljenju, svet je bolji bez nje.

Moja Anastazija nije bila careva kćerka, siguran sam u to. Međutim, meni
to više nije bilo važno. Ko god da je bila, na kraju sam je se oslobodio. Svako
želi princezu u svom životu, a ja sam nakratko imao svoju. Na kraju, ne znam
da li je to ispalo dobro ili loše.
Prosudite sami.

str. 264
 O autoru
Kolin Falkoner je rođen u Londonu 1953. godine. Nakon završenog
školovanja preselio se u Australiju, gde je radio kao novinar za najvažnije
štampane medije, kao i za najveće australijske radio i TV stanice. Poslednje
dve decenije u potpunosti se posvetio pisanju, a njegova dela prevedena su na
više od dvadeset jezika.

str. 265