01

Naslov originala

Andrea Frediani
300 Guerrieri

02
 Andrea Fredijani

300 ratnika
Bitka kod Termopila

S italijanskog prevela
Gordana Subotić

03
04
 Čitaocu

Odlučio sam da dužinu i razdaljinu izrazim u metrima i kilometrima

da bih olakšao čitanje i poštedeo čitaoce komplikovanog
preračunavanja. Takođe sam preveo izraze koji se odnose na dužinu
i razdaljinu, a koji su se u Grčkoj koristili u V veku pre nove ere.
Jedino sam u slučajevima uopštenog pominjanja razdaljina koristio
jedinicu mere stadij, što iznosi 600 pedalja, u zavisnosti od regije u
kojoj se ta mera koristila, oko 177-193 metra. Takođe sam koristio i
savremene jedinice mera za težinu.
Smatram da će čitaocima koristiti i ovaj mali pojmovnik grčkih
reči koje se najčešće javljaju.

Agoga – obrazovanje i vojno obučavanje mladih Spartanaca

Amentum – kožni remen koji se, radi lakšeg držanja, obmotava oko
lakog koplja
Bakterion – zapovednički štap pentekontarha
Balbis – početna linija trke
Bater – linija odskoka prilikom skoka uvis
Efori – nadzornici, petorica najviših spartanskih magistrata
Enomotarh – zapovednik enomotije
Enomotija – vojna jedinica koja se satojala od 24 do 30 vojnika
Eunomija – „skladan poredak“ spartanske države
Fobos – bog straha
Geruzija – Veće staraca u Sparti
Haltere – tegovi za skok udalj
Helot – spartanski rob
Himation – ogrtač, toga
Hipeis – telesna straža spartanskog kralja
Hoplit – težak helenski pešadinac
Hoplitodromos – trka atletičara u panopliji
Ipagreti – magistrati zaduženi za izbor kraljevih telesnih stražara
Kanon – daščica za merenje dužine skokova

05
Kiton – tunika
Lakedemonija – naziv koji su Spartanci koristili za Spartu
Lokag – zapovednik bataljona
Lokos – bataljon
Mora – jedinica koja se sastojala od dve stotine vojnika
Oba – jedno od pet sela/oblasti koje su činile Spartu
Oragos – enomotarhov zamenik
Panoplija – hoplitova oprema koja se sastojala od šlema, oklopa,
štitnika za noge, štita, koplja i mača
Pentekontarh – zapovednik pentekosta
Pentekost – jedinica koja se sastojala od 48 do 60 vojnika
Perijek – slobodan čovek u Lakoniji koji, međutim, nije imao prava i
povlastice Spartanaca
Polemarh – zapovednik regimente ili divizije
Porpaks – drška, rukohvat na unutrašnjoj strani štita
Pterugi – kožne trake kojima se štitio karlični pojas
Riptaspis – doslovno: onaj koji ostavlja štit, kukavica
Satrapija – persijska vladavina
Skinijeri – bronzani štitnici za noge
Sisicija – zajednica spartanskih ratnika
Skama – borilište
Spara – persijski štit od pruća
Sparabar – persijski štitonoša
Spartijat – pripadnik kaste „jednakih“, to jest vladajuće spartanske
klase
Stafilodrom – Staza/borilište za nadmetanja koja su se održavala za
vreme Karnejskih svetkovina
Stiraks – zadnji kraj koplja
Strigil – lopatica za mazanje uljem
Stromata – mala prostirka za spavanje pod otvorenim nebom
Tribon – crveni ogrtač koji su Spartanci nosili u gotovo svim
godišnjim dobima i prilikama osim u borbi
Tihi – sreća

06
U Termopilima nije poginulo svih tri stotine Spartanaca koje je kralj
Leonida poveo protiv Kserksa. Jedan, po imenu Aristodem, spasao se i
zauvek ostao proklet.
Ovo je priča o epskoj bici ali i o sudbini junakâ i o usudu jednog
čoveka koji je poražen u borbi između dužnosti i ličnih uverenja.

07
08
 Uvod

Sparta

Ž ena ravnodušno ustade s ležaja, kao da pored nje nema nikog.

Zašto bi, uostalom, marila za Aristodemovo prisustvo? Za
vreme svih tih sati bliskosti koja se pretvorila u dremež, Spartanac
ništa nije uradio.
Pogledao je robinju dok je, i dalja naga, skupljala kosu i vezivala je
maramom iznad levog uveta, ostavljajući otkriveno čelo i gornji deo
potiljka. Nastavio je da je posmatra kad se ogrnula kitonom prkosno
mu okrenuvši leđa. Učinilo mu se da ga izaziva tim jedva primetnim
pokretom bokova i njihanjem zadnjice koje je načinila dok se
oblačila. Nije umeo da stisne tu zadnjicu silovito i snažno kako se
očekuje od muškarca.
Glupa helotkinja, pomisli Arostodem. Morala bi da bude zahvalna
zbog pažnje koju joj je ukazao jedan jednaki. Neka zahvali Apolonu
što je ne kaznim jer nije umela da me uzbudi. Možda ne zna da
uzbudi ni one životinje s kojima se svakodnevno pari. Ne ume da
koristi ruke, usta joj služe samo da bi se hranila i kako će ti se od
takve dići? Osim toga... osim toga, s tim zdepastim telom kao u
tegleće životinje nimalo nije privlačna, naročito nekom ko je navikao
na uživanja sa Spartankama.
Zanet izmišljanjem izgovora za svoj mršav učinak, nije bio svestan
da više ne zuri u zadnjicu svoje ljubavnice već u neku neodređenu
tačku na zidu. Devojka je otišla, ostavljajući mu istu nedoumicu koja
ga je mučila prethodnih dana. Kako da provede ostatak dana?
Ozdravio je, ako se izuzmu povremeni bolovi u desnom oku koji
su ga, sve u svemu, manje mučili od duševnog bola. Ozdravio je, ali
i dalje je vreme uglavnom provodio ležeći i razmišljajući. Nikada
nije toliko razmišljao za trideset četiri godine života. Oduvek su mu
drugi govorili šta treba da radi, smatrajući da treba da se ponosi

09
time što to čini, zato što on pripada jednakima. A on je izvršavao
naređenja, dičeći se što je deo povlašćene klase, spartijat i
Lakedemonac, jer Lakedemonci pripadaju privilegovanoj helenskoj
kulturi.
Nikad nije posumnjao u pravila spartanskog društva. Od sedme
godine, rame uz rame s vršnjacima, navikavao se na strogu
spartansku disciplinu, na život u zajednici daleko od devojaka, na
oskudnu hranu u sisicijama, na kažnjavanje u slučaju da budu tako
nesmotreni pa da nešto ukradu. Napadali su helote, učestvovali u
kratkim borbama u Lakoniji i Meseniji. Rastao je zadojen kultom
Homerovih junaka, osećanjem nadmoći Lakedemonije u odnosu na
ostale helenske polise i pomalo zavišću prema Atinjanima, koji su se
celu deceniju dičili time da su sami zaustavili velikog persijskog cara
Darija.
Kolektivni duh nije ga napuštao još od detinjstva, ni pod kakvim
okolnostima, niti je iko mogao ukazati na njega kao na osobu
nedostojnu kaste jednakih. Više puta istakao se na olimpijadama,
kao i na drugim atletskim nadmetanjima helenskih polisa. Iako ga
ipagreti nikad nisu uvrstili u hipeise – među tri stotine vojnika koji su
činili kraljevu telesnu gardu – u borbi je uvek izvršavao svoju
dužnost. Leonida mu je kod Termopila poveravao najteže zadatke,
uvek ga je slao u prve redove, a on nikad nije tražio da ga neko
zameni, izdržao je sve dok nije izgubio oko, iako niko nije preživeo
da bi to mogao i da potvrdi.
Zašto ga je, onda, sramota, da se pojavi na gradskim ulicama?
S naporom je ustao, umoran od bezvoljnosti, ne znajući da li joj
robuje ili gospodari njome. Najveći deo dana provodio je sâm, ne
radeći ništa, zbog čega su ga mučile nedoumice s kojima se već
suočio kod Termopila. Da li je on zaista spartijat? Eurit je,
nesumnjivo, pokazao da pripada jednakima, ali šta je s njim samim?
Istina je, oduvek je zastupao stavove spartijata, ali prilikom
poslednjih događaja odlučio je da učinu po svome. Da li je bio u
pravu ili je pogrešio? Ako je ispravno postupio, znači li to da
uređenje nije dobro ili da to uređenje njemu ne odgovara? Možda

10
nije mogao da ispuni zahteve tog uređenja?
Da je reč o uobičajenoj situaciji kao što je neka pobuna u Meseniji
ili beznačajan mali sukob na granici Peloponeza, ni on niti ostali ne
bi pridavali značaj njegovom ponašanju.
Ali to je bila situacija s velikim „s“, događaj koji svaki spartijat
čeka da bi dokazao da zaslužuje privilegiju da živi kao ratnik. Onaj
ko živi kao ratnik, mora i umreti kao ratnik. Nevolja je upravo u
tome: da li se poneo drugačije od ostalih ili gore od ostalih?
Osim toga, da li je zaista privilegija živeti kao spartijat? Zar nisu
srećniji perijeci koji imaju samo kratkotrajne dnevne obaveze, a
potom mogu da biraju kako će da se zabave? Ako žele, svako veče
mogu da provedu s nekom ženom ili da, jednostavno, budu sami.
Sad mu se čini da su oni povlašćeni.
Ipak, možda tako razmišlja samo zato što mu je jasno da se nije
poneo kao spartijat, da nije bio u stanju da se ponaša kao spartijat.
Vrlo je poučna Ezopova priča o lisici i grožđu. Tek sad ume da
proceni ono što je oduvek omalovažavao ili odbacivao kao odraz
slabosti i nagona svojstvenog manje vrednima.
Otišao je da se umije, kao da želi da spere nečiste misli. Pomislio je
kako je prošlo već dvadeset četiri sata otkad se okupao. Osećao je
ustajao zadah znoja koji mu se uvukao u malje pod miškama, na
grudima i među preponama, s kojih je obrisao znoj nakon što je dan
proveo u dokolici, ali ne i posle odnosa s helotkinjom, koji je bio
previše blag da bi ga preznojio. Pomislio je da mu, verovatno, i dah
neprijatno vonja. Vino koje je pio i hleb s lukom koji je pojeo pre
nego što je devojka došla, sigurno su mu ostavili gadan trag u
ustima.
Sigurno ne izgledam privlačno, pomislio je. Oslabio je od
jednomesečnog lenčarenja, mišići koji su doskora ličili na mišiće
statue nekog boga, opustili su mu se. Duga kosa mu se umrsila i
osećao je kako mu se lepi za vrat i ramena, poput korena drveta.
Kraći pramenovi padali su mu na oči, zamagljujući mu vid. Duga
neuredna brada, koja mu se na više mesta skorela od vina,
nepravilno mu je padala i pokrivala mu gušu; u toj crnoj šumi

11
prošaranoj sedim vlasima ležale su skorele mrvice hleba.
Da li zato žena ne želi da me vidi?, zapitao se, pomalo naivno.
Zvali su me kalos Aristodem, lepi Aristodem, ali sad sigurno nisam
najlepši prizor. Po povratku ju je zatekao ćutljivu i sve vreme je
očajnički izbegavala njegov pogled. Bar mu se činilo da je tako otkad
je progledao, iako sad može da vidi samo na desno oko.
Na sreću, to je kratko trajalo. Ima nedelju dana kako je natovarila
svoje stvari na kola i odselila se; odvela je dete, koje je previše malo
da bi moglo da ga prezire, poput ostalih u gradu.
Možda je otišla zato što je saznala?
Pomislio je da je možda, na neki način, saznala. Nemoguće je da
sudi o njemu na osnovu onog što se dogodilo u bici a da nije
razgovarala s njim o tome. Dakle, verovatno je nekako saznala za
njega i za Gorgu.
Gorgo.
Nije mu došla.
Ako je njegova žena zaista saznala nešto, i bolje je što nije došla.
Nije mu došla.
Jasno, imala je razloga što nije došla. Ipak... ipak...
Nije mu došla.
Ni pismo mu nije napisala! Ni jednu jedinu poruku mu nije
poslala!
Nije mu došla.
Nije želeo ni da pomisli na to da se nije oglasila iz istog razloga
zbog kojeg ga svi izbegavaju. Ipak... prošlo je više od mesec dana od
njegovog povratka, a od nje ni glasa... Zevsa mu, nekada se
ponašala kao da ne može da živi bez njega!
Nije mu došla.
Setio se reči koje mu je uputila nekoliko dana pre nego što je
krenuo na sever. „Volela bih da se brinem o tebi kao tvoja supruga“,
rekla mu je, „da te negujem ako budeš ranjen, da te lečim ako se
razboliš.“
Ali nije mu došla.
E pa, eto, sad je bolestan. Bio je ranjen, iako ga nije ranio

12
neprijatelj. Mogla je bar dušu da mu razgali stavivši mu do znanja
da misli na njega, da nije s njim samo zato što ne može...
Tizija je iznenada ušao i on se trgnu. Smešno, pomisli. Nije ni
zadrhtao pred besmrtnicima velikog cara, a sad se prepao jednog
helota. Bio je to njegov rob kog je vodio na sever. U borbi nije
mogao da se osloni na njega, čak ni kao na lakog pešadinca. Bio je
nizak i zdepast, spor i nespretan, prilično ružnog lica: vrh orlovskog
nosa gotovo mu je padao na usta. Ponašao se udvorički, ali bio je
razborit i tačan, uvek na raspolaganju i zadovoljan što može da
udovolji Aristodemovim potrebama, ukratko, savršen sluga ako se
izuzme činjenica da ne ume da ratuje.
Tizija je bio neoubičajeno uznemiren, takvog ga nije viđao ni u
borbi. Čak je dozvolio sebi da ga uhvati za ručni članak i da ga
protrese, dok ga je obasipao rečima, najpre nerazgovetnim.
– Euribijad je pobedio u Salamini – učini se Aristodemu da je čuo
pošto mu je sluga nekoliko puta ponovio reči unoseći mu se u lice. –
Saterali su ih između ostrva i obale pa su se ovi, na kraju, sudarili
jedni s drugima. Veliki car je s Kinosaura posmatrao propast svoje
flote!
Možda je Tizija očekivao da će ga Aristodem podstaći nekim
pitanjem te je zastao da udahne, odmakao se od njega i pažljivo ga
pogledao. Tek tada mu se učini da njegovog gospodara ne zanimaju
zemaljski događaji.
Spartijat ništa nije rekao niti je promenio izraz lica. Okrenuo se i
ponovo se zaputio prema ležaju, a zatim seo nalaktivši se na kolena
i zagnjurio lice u šake. Odsutno je zurio.
Tizija je, ipak, s oduševljenjem nastavio, kao da mu je ovaj
postavio pitanje. – Našli smo se u obruču Egipćana na severozapadu
Salamine i Feničana s jugozapada, upravo onako kako su naši
stratezi hteli. Euribijad je sa svojih sedamnaest brodova bio u zalivu
naspram Jonaca, Atinjani su im bili zdesna, naspram Feničana.
Umesto da sačekaju Helene na otvorenom moru, zapovednici
Kserksove flote su, nakon naglog povlačenja naših, uplovili u zaliv,
sve dok zvuk trube nije najavio kontranapad. Tako su se Persijanci

13
zatekli okruženi obalama s boka, naši su bili ispred njih, a njihovi
brodovi iza. Nisu mogli ni da nastave ni da se povuku a da se pri
tome ne sudare s nekim od sopstvenih brodova. Nisu mogli čak ni
da manevrišu. Štaviše, ono malo plovila uspeli su da izvuku tek kad
su potopili nekoliko svojih lađa da bi napravili izlaz prema
otvorenom moru. U tom malom zalivu ostavili su, naočigled
Kserksu, više od dve stotine uništenih brodova!
Aristodem je najpre morao da se priseti da se i dalje vodi rat. U
Termopilima i kod Artemizija ništa nije odlučeno. Persijanci su
prodrli na Atiku i u centralnu Heladu, preteći da će preći preko
Korintskog prolaza i prodreti u Peloponez. Osvojili su Atinu i
zapalili je, ni Akropolj nisu poštedeli. Dovoljno je poznavao vojno-
političke prilike u Heladi da bi shvatio da pobedničku strategiju nije
smislio vrhovni zapovednik Euribijad, već Temistokle. Jedino je on
mogao da odluči da se saveznička flota drži obale kod Salamine,
umesto da se povuče do Korintskog prolaza. S druge strane, atinske
trireme čine dve trećine ukupnog helenskog brodovlja i strateg iz
Atine svakako je iskoristio tu činjenicu da bi sproveo svoj plan.
Da su pobedili kod Artemizija, ne bi se samo on vratio iz bitke...
U mislima je razmatrao pobedničku strategiju. Vojno obrazovanje
previše je odredilo njegovu prirodu, iako se u duši borio da potisne
misli o svom životu ratnika. Zaključio je da bez dominacije na moru
Kserks može malo toga da učini, iako su njegove trupe uzduž i
popreko zauzele helensko poluostrvo. Peloponez je zaštićen
utvrđenjima duž Korintskog prolaza koje je podigao spartanski kralj
i ne postoji opasnost od invazije s juga. Možda bi veliki Kserks
mogao da se dokopa prevlasti u izvesnim delovima poluostrva ali,
kako god bilo, najvažnije je da Spartanci mogu biti mirni jer su ta
područja daleko od Lakonije.
Nešto mu pade na pamet. Možda ga sugrađani neće više prezirati
sad kad se ispostavilo da je žrtvovanje trista ratnika i Leonide u
Termopilima bilo odlučujuće za ishod potonjih ratnih operacija!
Pa naravno, reče u sebi, ne mareći za Tiziju koji je i dalje pričao.
Strah od invazije izazvao je malodušnost i naveo ljude da od njega

14
načine žrtvenog jarca. Njegovi sugrađani strahovali su da bi
Persijanci uskoro mogli osvanuti i u Sparti i bili su ozlojeđeni što ih
Aristodem nije branio do smrti.
Sad će se Ona oglasiti. Možda će ga čak i zvanično posetiti, da bi
pozdravila jedinog preživelog iz Termopila i od njega čula izveštaj o
vladarevoj smrti. Ko bi, pod takvim okolnostima, mogao ružno
protumačiti tu posetu? A onda će sve biti kao nekad, pre njegovog
odlaska...
Živnuo je, prvi put za mesec dana. Naredio je Tiziji da mu
pripremi vodu za kupanje i odlučio je da sredi kosu i bradu da bi
izgledao uljudno. Uklonio je višak malja, pre svega sa obraza, isprao
je bradu, a onda se očešljao s takvom žestinom da je počupao
nekoliko pramenova.
Nije se mnogo doterivao. Ne sređuje se za posetu njoj, već onoliko
koliko je dovoljno da može da izađe na ulicu i da stigne do Pantitove
kuće. Posle bitke sreli su se samo jednom, nakratko, u Sparti, i to u
prisustvu drugih ljudi, tako da nisu mogli da razmene utiske.
Zapravo, Pantit je ugledao njega, a on nije mogao da vidi ništa osim
obrisa svog saborca, jer ga je i dalje mučila infekcija očiju koja mu je
spasla i uništila život.
Nije bio veseliji nego dotad, ali je povratio odlučnost i volju.
Izašao je iz kade, obrisao se i poslao Tiziju da mu donese kiton.
Helot mu je pomogao da se obuče, prebacio mu je ogrtač preko
ramena, ali ne crveni spartijatski tribon u kojem bi bio previše
upadljiv, već himation. Tizija mu je provukao rub ogrtača ispod
desne miške, vezao ga na levom ramenu i pustio drugi rub da mu
visi preko leve nadlaktice. Kosa mu je još bila mokra kad je na glavu
stavio petasos, kapu širokog oboda, i čilo izašao.
Brzo je iza sebe ostavio četvrt Kinosaur u kojoj je živeo, pošto je
pre toga samo površno pogledao svetilište Stine Aleje. Dugo nije
video taj hram, iako se nalazi u neposrednoj blizini njegove kuće.
Pošao je na sever, prema četvrti Limne, gde živi Pantit, prolazeći
zaobilaznim putem levo od Eurita. Uživao je u jutarnjem povetarcu
koji je duvao s reke, u tom prijatnom danu na izmaku septembra,

15
budeći se iz obamrlosti koja ga je obuzimala poslednjih mesec dana.
Zaobilazni put pružao je još jednu prednost: izbegao je gradsku
vrevu koja je vladala na ulicama iako još nije bilo vreme za otvaranje
tržnice. Uprkos tome što je povratio volju, i dalje je strepeo od
ljudskih pogleda i osude.
Možda Pantit i on i nemaju više mnogo toga zajedničkog, pomisli.
On je učestvovao u bici, bar prva dva dana, ali trećeg, nije se borio
trećeg, kobnog dana. Pantita su, međutim, poslali po pojačanje i
vratio se tek kad je sve bilo gotovo. Dobio je jasno naređenje i
svakako nije svojevoljno odlučio da ne učestvuje u bici. Ukratko,
tom momku niko ništa ne može da zameri.
Kad se sve uzme u obzir, teško da će razumeti stanje njegove
duše. Pantita niko ne bi mogao optužiti da nije izvršio svoju dužnost
niti bi on sâm mogao osetiti krivicu. Možda ga samo muči griža
savesti iz solidarnosti prema saborcima, kao što muči ponekog
hoplitu koji nije podelio sudbinu ostalih. Aristodem ga nije dovoljno
poznavao da bi zaključio koliko je na njega uticalo to prisilno
napuštanje bojišta, ali bio je siguran da se ne može osećati gore od
njega i možda neće ni shvatiti muku koja ga razdire od dana kad su
njegovi saborci poginuli.
Produžio je Euritom ostavljajući s leve strane hram Artemide
Ortije na istočnom obodu grada. Na zapadu je ugledao poznate
obrise Akropolja i skrenuo je desno, prema reci, prateći tok misli
koje je želeo da podeli s Pantitom i potiskujući one koje još nije
podelio s Gorgom.
Ušao je u naselje Limne. Na ulici ljudi nimalo nisu obraćali pažnju
na njega. Razmenjivali su mišljenja o nedavnoj pobedi kod
Salamine, a do ušiju mu je dopro čak i žamor grupe žena koje su
pričale o tome. Naravno, ljudi nemaju pravi uvid u događaje niti su
stručni kao on; ne shvataju da je persijska vojska, izgubivši prevlast
nad morem, postala koplje bez vrha, pa je većina i dalje strahovala.
To pomalo komplikuje situaciju.
Odlučno je produžio prema Pantitivoj kući. Ako se nešto i
promenilo u njemu, svakako se nije primećivalo. Znao je gde je

16
Pantitova kuća još u vreme kad su živeli u zajednici. Zahvaljujući
zajedničkom životu, gotovo svi spartijati poznavali su se među
sobom. Pantitova kuća je, kao i njegova, bila prilično skromna,
onako kako i dolikuje pripadniku jednakih. U Atini bi takva kuća
pripadala nekom zanatliji. Zaštitni zid nešto viši od visine čoveka
razdvajao je unutrašnje dvorište od ulice i ujedno je predstavljao
pročelje jednog od tri dela niske kuće. Na suprotnoj strani dvorišta
uzdizala se jedina dvospratna građevina. Gornji sprat pročelja
krasila su dva prozora, a na donjem spratu nalazio se samo uzan
otvor. Krov na dve vode bio je pokriven pečenim crepom, za razliku
od krova ostalih zgrada naslonjenih na glavnu, koje su imale
jednovodni krov. Svi zidovi su, osim zadnjih, kamenih, bili
malterisani.
Kapija natkrivena nadstrešnicom u obliku izlomljenog luka nije
bila zatvorena. Aristodem uđe i produži prema glavnoj zgradi. U
dvorištu nije bilo nikog, niti se iko odazvao kad je pokucao na vrata.
Ipak se, pod njegovim udarcima, sama otvoriše, kao da je kuća
živela sopstvenim životom i odlučila da ga pusti unutra. Spartijat je
neodlučno prešao preko praga, obuzet iznenadnom željom da se
vrati i da nastavi da sažaljeva sebe opružen na ležaju.
Ali bilo je previše kasno. Pogled mu je već pao na beživotno telo
saborca Pantita, koji je poput vreće visio obešen o tavansku gredu,
vrata stisnutog užetom koje ga je zadavilo.
Mrtav. I on.
I on, kao i Leonida, Alfej, Maron, Dijenek, Eurit, Ditiramb. Sad je
zaista jedini preživeli.
Sad je zaista sâm.

17
 Odabrani

N ajzad! – uzviknu Dijenek, kad ga je rob obavestio o odluci

efora. Stasiti spartijat podigao je ruke u znak pobede, a
gledaoci su taj teatralni gest pripisali njegovim zadovoljstvom
poduhvatom na stafilodromu na kojem je upravo sustigao trkača
ispred sebe.
Nadmetanja u čast Karnejskih svetkovina bila su u punom jeku.
Činjenica da je neki trkač sustigao najbržeg smatrala se povoljnim
znakom i publika je izražavala zadovoljstvo. Dijenek je, međutim,
bio zadovoljan zbog mogućnosti da ode na bojište. Nedeljama su
Spartanci razmatrali kad će se uključiti u rat protiv persijskih
napadača. Odugovlačeći, dočekali su i nadmetanja kojima su
građani podredili sve ostalo.1
Nadmetanja su trajala svega devet dana, od sedmog do šesnaestog
avgusta, ali varvarske trupe toliko su se približile da su
Lakedemonci morali što pre doneti odluku. To je zahtevala situacija,
ali i cela Helada, koja je iščekivala spartanski doprinos. Spartanci su
morali da se iskupe i za loš utisak koji su ostavili deset godina ranije,
prilikom invazije trupa cara Darija. I tada se bitka odvijala upravo u
vreme lakedemonskih nadmetanja, te su zasluge za pobedu nad
Persijancima pripale Atinjanima i Platejcima. Spartanske trupe
pristigle su na Maratonsko polje tek po završetku bitke i mogle su
samo da pohvale doprinos Atinjana i Beoćana.
Ako se tako nešto ponovi, neće biti nepopravljivo ugrožen samo
ugled Sparte već će i sama Lakonija biti u opasnosti. Pričalo se da je
udružena vojska Darijevog sina Kserksa ogromna i da je flota koja je
prati jednako moćna. Heleni su nemoćno posmatrali njeno
napredovanje u Trakiji i Makedoniji, gubeći se u višemesečnim
neplodnim raspravama o strategiji koju bi trebalo da primene.
Spartanci su predlagali strategiju zasnovanu na zatvaranju
Korintskog prolaza, strahujući da će im Persijanci prići s leđa ako
liniju odbrane postave severnije. Naravno, Atinjani su u tom

18
predlogu videli potvrdu uskogrudog lakedemonskog
lokalpatriotizma i na skupu u Korintu potvrdili su da Peloponeskom
savezu svakako nisu pristupili da bi bili prepušteni gnevu
Persijanaca. I ostali članovi Peloponeskog saveza izražavali su
negodovanje. Neki su tvrdili da će, ako bez borbe puste Persijance
da dođu do Korintskog prolaza, ovi biti sveži i odmorni za
odlučujuću bitku.
Ukratko, na kraju su se nametnuli Atinjani i njihov strateg
Temistokle, koji je ispoljio zadivljujuću mudrost i karakter.
Posedovali su značajnu flotu i smatrali da postoji veća verovatnoća
da Heleni poraze varvare na moru a ne na kopnu. Temistokle je
smatrao da bi što severnije trebalo zaustaviti persijsku vojsku i tako
primorati Kserksa da pokuša proboj morskim putem.
Na kraju su i Spartanci pristali na tu strategiju zato što je njome
bilo predviđeno da glavnina helenskih snaga bude koncentrisana
oko Korintske prevlake kao pojačanje u slučaju potrebe. Trebalo je,
dakle, na severu ostaviti na raspolaganju najmanji mogući deo
kopnenih trupa za kopnenu borbu.
Nije bilo lako postići dogovor oko toga gde će se rasporediti
vojska, u kom delu će postaviti liniju odbrane. U severnoj i
centralnoj Heladi postoji dovoljno klanaca, prevoja i prolaza da
Heleni mesecima raspravljaju o položaju. Zbog nepouzdanosti
Tesalaca propao je prvi pokušaj postavljanja linije odbrane na
prevoju Tempa na obroncima Olimpa, gde se rasporedila jedinica od
deset hiljada hoplita pod zajedničkim zapovedništvom Temistokla i
spartanskog polemarha Eujanita.
Novi odbrambeni zid postavljen je u klancu kod Termopila,
između Ftiotide i Malide, iznad same obale, odakle se, desno,
pružao direktan pogled na najseverniji istureni deo ostrva Eubeja.
Upravo tu, kod Eubeje, raspoređena je flota koja će u visini rta
Artemizij sprečiti Persijance da prodru u kanal između obale i
Eubeje.
Dve linije odbrane, kopnena i morska, gotovo su se stopile, što je
prvoj omogućavalo da preuzme ulogu podrške. Osim toga,

19
Termopilski klanac je, širok petnaest metara na najužem delu,
predstavljao jedan od najužih prolaza na celom Peloponeskom
poluostrvu i činilo se da nije potreban veliki broj vojnika da bi se
zatvorio. Dovoljno je bilo držati ga toliko dugo da veliki car pokuša
prodor sa svojom flotom.
Trebalo je brzo delovati. Kserkosovi vojnici umeli su da marširaju
neverovatno brzo uprkos tolikoj brojnosti.
Međutim, bio je mesec Karnejskih svetkovina, tokom kojih su
Spartanci obuzdavali ratnički nagon zarad verskih obaveza. Ipak,
Sparta je bila vodeća sila u savezu, kojem se postepeno pridružio
veliki broj helenskih polisa i ovog puta nisu mogli da se povuku. S
druge strane, nepoštovanje verskih običaja izazvaće nezadovoljstvo
bogova, što može biti jednako štetno za sudbinu grada.
Naposletku su efori našli srednje rešenje i u borbu su poslali kralja
Leonidu s trista hoplita, koji su dobili naročito razrešenje u pogledu
verskih obaveza. Suveren je na putu prema Malidi trebalo da okupi
trupe savezničkih polisa i ta vojska trebalo je da bude dovoljna da
izdrži nalet Persijanaca do isteka svetog meseca.
Dijenek je bio upoznat s ratnim planovima i strategijom vrhovne
komande, kao što su s time bili upoznati svi jednaki koji su se
nadmetali na stadionu: Eurit, Pantit, Ditiramb i braća Alfej i Maron.
Spartijata doraslih u godine za borbu bilo je manje od devet
hiljada i uglavnom su se svi međusobno poznavali. Od malih nogu
odrastali su zajedno i gotovo da nije bilo onog ko nije podelio neku
pustolovinu s nekim vršnjakom. Ipak, bilo je i onih koji su razvili još
bliskije odnose, stvarajući takozvane sisicije u kojima su spartijati,
uključujući i one oženjene, provodili veliki deo vremena, bar dok ne
napune trideset godina.
Spartijati su negovali pravo muško prijateljstvo vodeći duge
razgovore o ratničkim vrednostima, o hrabrosti u borbi, o nadmoći
jednakih u odnosu na ostale građane Lakonije i helenskog
poluostrva. Njihove razgovore pratili su potoci pića i neobično
smenjivanje izliva nežnosti i ispoljavanja snage. Gotovo svake večeri
njihovi ratni razgovori započinjali su nakon večere i nastavljali se u

20
Euroti, izvan stambenog dela četvrti, gde su se nadmetali u gađanju
strelom i u rvanju, pa čak i u silovanju devojaka helotkinja koje bi se
zatekle na ulici. Ako bi ih vino nadvladalo, završavali su jedan s
drugim u postelji, ispoljavajući fizičku bliskost koja je neposredno
proisticala iz njihove duhovne i intelektualne bliskosti.
Svaki mikrokosmos ima svog vođu, a vođa ove grupe ratnih
drugova bio je Dijenek. Njegovo čuveno prijateljstvo s Pauzanijem,
Leonidinim mlađim bratom, koga je, kao dečak, spasao u lovu od
divlje svinje, stvaralo mu je izvestan ugled u očima prijatelja.
Razmetljiv, sklon preterivanju u ponašanju, nije bio najkrupniji u
družini, ali nije bilo izazova u kojem se nije pokazao najsnažnijim.
Nije bio ni najprivlačniji, a ipak su žene uvek bile blagonaklone
prema njemu, čak i kad ih je uzimao ne tražeći dozvolu. Nije imao
naročito osetljivu dušu, no uprkos tome ostali su se uvek najpre
njemu poveravali. U osnovi, Dijenek je svojom mešavinom drskosti i
smelosti bio otelotvorenje ideala spartanskog ratnika koji je
lakedemonsko društvo vekovima stvaralo; svi su pokušavali da ga
oponašaju, iako su često morali priznati da nisu dovoljno snažni,
odlučni, nemilosrdni i besramni da bi se poredili s njim.
Najviše su se trudili braća Alfej i Maron, čiji je otac, Orsifant,
nekadašnji učesnik u mnogim ratnim pohodima, sinovima usadio
priličnu veru u nadmoć njihove loze. Međutim, njihova tupavost to
saznanje pretvorila je u krajnju netrpeljivost prema svima koji ne
pripadaju njihovoj kasti. Alfeju još ne beše trideset godina i visinom
je premašivao sve svoje saborce. Kad bi se trupe postrojile, njegov
šlem štrčao je usamljen iznad mnoštva šlemova ispod kojih se
skrivala čitava falanga. Zahvaljujući redovnim fizičkim vežbama
kojih su se pridržavali svi spartijati, njegovo moćno telo bilo je
očuvano, ali nije bilo teško zamisliti ga kako, kao starac, s naporom
vuče krupno telo, otežalo više od poroka i opuštenosti nego od
starosti.
Ništa na njegovom licu nije se moglo opisati kao pravilno, u
njegovim rečima malo toga je ostavljalo utisak čoveka vaspitanog u
duhu klasične kulture. Kad bi se napio, ponašao se neprilagođeno i

21
nedisciplinovano. Ipak, pristojno se borio i bio je nezamenljiv
saborac, spreman da se uhvati u koštac sa svim opasnostima ne bi li
izvukao prijatelja iz nevolje.
Njegovog gotovo deset godina starijeg brata bogovi su obdarili
zrncem pameti, ali nije je najbolje koristio. Ratnici su se, u slučaju
opasnosti, radije oslanjali na Alfeja, i to ne zato što je on snažniji;
niko nije bio siguran da bi se Maron žrtvovao za njih onako odlučno
kao njegov brat. Za Marona je postojao samo Maron i sopstveni
poslovi i uglavnom je govorio samo o sebi. Istina je da se njegove
priče nisu mnogo razlikovale u odnosu na priče njegovih saboraca; i
on je kao i ostali žudeo za ratničkom slavom, ali je u svojim
izveštajima često zaboravljao da navede doprinos ostalih iz falange,
sablažnjavajući time saborce naučene na zajedništvo i solidarnost na
bojnom polju.
Istini na volju, Maron se nikad nije isticao u borbi i delovao je u
savršenom saglasju s ostalima u jedinici kojoj je dodeljen. Međutim,
sudeći po onome što je pričao posle borbe, upravo je on rasterao
neprijatelja. Do iznemoglosti je ponavljao to prijateljima koji su ga
slušali saučesnički se podsmehujući. Maron je bio toliko zanet
sobom da bi to primetio i nastavljao je da se hvali ne pitajući ostale
ni za mišljenje ni za njihov doprinos u borbi.
Budući da nije voleo da ga prekidaju niti da sluša tuđe priče,
Maron je najradije birao društvo Ditiramba, najćutljivijeg u grupi.
Ditiramb je bio i najstariji u družini, ali upravo zbog svoje
povučenosti nikad nije imenovan za komandanta iako je bio dobar
vojnik. Vrlo rano izgubio je gotovo sve zube, zato nije voleo da
otvara usta. Njegovi saborci smatrali su da je previše popustljiv i nije
im se uvek pridruživao u šaljivim poduhvatima i nepodopštinama.
Ponekad ih je posmatrao kako se zabavljaju s nekom helotkinjom i
najviše što bi učinio bilo je da im pomogne da je zadrže ako bi se
pobunila. Niko ga nije krivio. Njegovi prijatelji znali su da im ne
zamera zbog ponašanja; jednostavno, bio je manje preduzimljiv i
imao je manje srčanosti u odnosu na njih.
– Ovde nema više ništa zanimljivo – izjavi Dijenek pošto je helot

22
otišao. – Zašto ne odemo do Aristodema da mu javimo vest?
– Što da ne? Možda ćemo ovog puta uspeti da provedemo malo
vremena s njim – brzo odgovori Eurit, koji je, pri pomenu
Aristodema, uvek pokušavao da promeni temu. Spartijat je bio
duboko naklonjen jedinom iz družine koji tog dana nije došao na
stadion i njegovim osećanjima nije bila strana činjenica da je
Aristodem najlepši u grupi. Bio je tako lep da su brojni vajari tražili
da im pozira za statue bogova koje su pravili po porudžbini.
Aristodem je uvek odbijao te ponude izbegavajući da se prepusti
taštini; bilo kako bilo, u blizini Akropolja isticala se Hermesova
statua, koja je izuzetno ličila na njega, čak i u crtama lica. Pričalo se
da ga je umetnik krišom posmatrao dok je vežbao s prijateljima i da
je zapamtio njegove obrise i crte lica. Aristodem se nije potrudio da
traži objašnjenje od umetnika zbog onog što je učinio i nije pokazao
nimalo zanimanja za taj događaj, ali većina je verovala da je on
zadovoljan zbog toga.
S druge strane, i Eurit se sviđao ljudima. I ženama i muškarcima.
Ipak, zbog potčinjenosti i kompleksa niže vrednosti koji je oduvek
osećao u odnosu na prijatelja, delovao je manje privlačno, naročito
kad je bio u njegovom društvu. Iako mu je iz očiju i držanja izbijalo
dovoljno samopouzdanja, pogled mu je bio manje ponosan, a
ponašanje ponizno u odnosu na prijatelja pored koga se nagonski
povlačio u drugi plan. Nikad nije učinio ništa pre Aristodema ili na
njegovu štetu.
– Ako budemo među izabranima, provešćemo čak i previše
vremena s njim – primeti Pantit, poslednji iz družine. Pantit se zaista
poslednji pridružio grupi; bio je najmlađi i jedini koji još nije
učestvovao u bici, čak ni u onim najmanjim. Međutim, u sportskim
takmičenjima i nadmetanjima s oružjem bio je među najboljima i bilo
je sasvim izvesno da će ga prvom prilikom pozvati u boj. Osim toga,
žudeo je da se dokaže. Ditiramb ga je podigao i obučio, bio je njegov
„izvor nadahnuća“, a to je značajna uloga u spartanskoj agogi.
– Odlazak s prvom jedinicom samo je pitanje časti. Dok ne stigne
ostatak vojske, verovatno se nećemo ni boriti – primeti Dijenek,

23
izvodeći ostale sa stadiona i vodeći ih prema Aristodemovoj kući.
– Kako možeš to da kažeš? – usprotivi se Maron. – Persijanci će
želeti da se probiju i radije će to pokušati dok prolaz bude čuvao
skroman broj vojnika, nego kad se pojave moćne trupe...
– Zaboravljaš da je našom strategijom – dodade Dijenek –
predviđeno da se ishod bitke odluči na moru. Kserks će povesti
bitku sa svojom flotom što će mu omogućiti da brže dopre do Atike;
ako pobedi, mogao bi da stavi između dve vatre trupe na
Termopilima, bez obzira na to koliko brojne one bile. Ali, ako
pobedimo, što će se verovatno i dogoditi, kopneni front neće biti
poprište ratnih dejstava.
– Znači tako, ni ovog puta mi Spartanci nećemo moći da sredimo
persijske neprijatelje, do đavola! – ljutito uzviknu Alfej.
– Ne mora da znači – zagonetno odvrati Dijenek i odmah zatim
dodade: – Zaboravljaš da flotom zapoveda i jedan Lakedemonac.
Pobeda će u svakom slučaju biti pripisana nama.
– Nije isto pobediti na moru. Pravi ratnici na kopnu dokazuju
koliko vrede, borbom prsa u prsa, bez ljuljuškanja brodova i talasa.
Da nisu Herakle, Ahil i Ajant dosegli ratnu slavu izigravajući
pomorce? – primeti Eurit. Njegova upadica je izgleda označila kraj
rasprave, a zatim su se bavili manje važnim temama, sve dok nisu
stigli do Kinosaura, gde je živeo njihov prijatelj.
Kad su stigli pred kuću, ugledaše Aristodemovog helota Tiziju.
Bio je uzbuđen i očigledno nestrpljiv da uđe u kuću. Dijenek ga
pozva pre nego što je ovaj uspeo da pređe prag.
– Ej, ti, ideš svom gospodaru? – brzo mu doviknu.
– Naravno, gospodine – uslužno odvrati helot. – Možda i vi želite
da saznate novosti u vezi s odlukama efora.
– Već su nam poznate. I želimo lično da ih prenesemo tvom
gospodaru, da vidimo kako će ih primiti – objasni Dijenek.
– Poznata vam je i odluka kralja Leonide da povede sa sobom
samo one ljude koji već imaju decu? – uzvrati rob. – To je odlučio
tek kasnije, kad su glasnici već bili otišli da prošire novost na
stadionu.

24
 Dijenek ga uhvati za mišicu i stegnu ga dovoljno jako da ovaj
zaječa. Helotu je bilo jasno da ni po koju cenu ne sme preći taj prag
pre njih.
– Vojnici s decom? A kako to? – razdraženo uzviknu Alfej, koji
dece nije imao.
– Da bi loza preživela, jasno – objasni Dijenek, puštajući
pomodrelu mišicu sirotog roba.
– To onda znači da taj pohod smatra opasnim? – reče Maron. –
Izgleda da na sever nećemo ići da bismo radili gimnastiku...
– Ti ćeš možda i otići na sever! – ljutito mu odvrati brat. – Mene
neće ni uzeti u obzir te ćeš biti u velikoj prednosti u odnosu na
mene kad je reč o sticanju slave!
– Videćeš da će se naš otac poslužiti svojim uticajem i urediti da
obojica pođemo. Ne misliš valjda da će propustiti priliku da pošalje
dvojicu starijih sinova u bitku koja izdaleka miriše na slavu... na
kraju krajeva, ima on još dvojicu sinova i ne postoji opasnost da nam
se seme zatre.
Njegovo objašnjenje izazvalo je salve smeha koji Dijenek, po svom
običaju, nadmeno prekinu. – Dobro. Čujmo sada Aristodemovo
mišljenje. Uđi i najavi da mu donosimo dobre vesti. I ništa više ne
govori – reče obraćajući se Tiziji.
Već nekoliko minuta helot nije ni nameravao da učini ništa više,
već požuri da uđe u kuću. Ubrzo zatim ponovo se pojavi na pragu
pozivajući ih da uđu. Spartijati su čekali samo nekoliko sekundi da
Aristodem izađe iz kuće. Eurita bi preplavila navala osećanja kad
god bi ga ugledao, a ostali su u najskrivenijim uglovima svesti
osećali blagi ubod zavisti zbog njegove privlačnosti.
Spartijat je bio visok, skladno građen, nabreklih mišića koji su se
tog letnjeg dana još više isticali onako oznojeni. Na sebi je imao
samo kratak komad tkanine vezan oko struka i kretao se
promišljeno sporo, kao čovek koji je svestan svoje lepote, dugim
ritmičnim koracima i pokretima ramena koji su pratili pokrete
bokova. Duga kosa kao u svakog spartijata bila mu je toliko crna da
je odvlačila pažnju sagovornika čak i s njegovog kao izvajanog tela.

25
 – Kao da ste nestrpljivi da mi nešto saopštite, prijatelji, ili grešim?
– izjavi domaćin pozdravljajući se s njima.
Niko se nije usudio da kaže o čemu je reč pre nego što je Dijenek
progovorio. Jednaki zastade nekoliko sekundi, zadovoljan što uživa
toliki ugled, a onda saopšti novosti, motreći ih ispitivačkim
pogledom. Pecnuo je prijatelja. – To bi trebalo da podstakne tvoje
zanimanje za ratna pitanja koja ti izvesno vreme nisu na prvom
mestu...
Aristodem nije delovao zadovoljno.
Uveče su se svi okupili na večeri u sisiciji, kao gotovo svakog
dana, iako mnogi od njih koji su napunili trideset godina nisu više
imali obavezu da društvo saboraca pretpostave porodici. Vinom su
zalivali jednostavan obrok koji se sastojao od ječmenog hleba maza i
crne supe od svinjske krvi i mesa, da bi završili poslasticom od sira i
smokava.
Upravo dok su obedovali sedeći jedan pored drugog, objavljena
su imena trista ratnika koje su odabrali ipagreti. Svi su bili na spisku
odabranih, što je izazvalo pobedničke usklike, pre svega Alfejev, jer
premda se nadao, nije mnogo verovao da će biti izabran. Izgleda da
je njegov otac uspeo da pošalje oba sina u klanicu, pomisli
Aristodem, dok ih je gledao kako čestitaju jedan drugom, grle se i
maštaju o budućim poduhvatima. Nema sumnje da će posle večere
slaviti, na ovaj ili onaj način...
– Ni danas, kad smo ti to rekli, nisi se obradovao – obrati mu se
Eurit, izgovarajući ono što je prećutao Dijenek, previše ponosan da
bi pitao prijatelja zašto je tako smrknut.
Aristodem ga pogleda s visine. Uvek ga je tako gledao, svestan da
je Euritov idol iako su bili vršnjaci. – Idemo u smrt, zar vam to nije
jasno? – odvrati.
– Apolona mi, ti si spartijat! – uzviknu Dijenek. Ovoga puta on je
izgovorio ono što nije rekao Eurit, koji nije želeo da kritikuje
prijatelja. – Mogućnost da umreš, štaviše, da umreš u borbi, trebalo
bi da bude vrhunac tvojih težnji!
– Istina je, trebalo bi da je tako – odgovori Aristodem – da

26
umiremo za otadžbinu.
– A zar nije tako? – osmeli se Eurit da se uključi.
– Nije. Tamo ćemo umirati isključivo zarad Leonidine lične
ambicije i nezadovoljstva – presudi njegov sagovornik.
– Objasni to malo bolje... – izazva ga Dijenek.
– Budimo iskreni: kralj se dokopao trona zahvaljujući preranoj
smrti dvojice starije braće. Niko nije očekivao da će postati vladar
Lakedemonije, što ne doprinosi njegovom ugledu.
– I onda?
– Onda? Šta je potrebno jednom kralju da bi stekao poverenje
građana koji ga ne poštuju? Potrebna mu je neka akcija, po
mogućstvu vojna – dodade Aristodem.
– Podsetiću te – primeti Eurit uobičajeno nesigurno – da smo mi
spartijati u svakom slučaju predodređeni da pođemo u boj, pre ili
kasnije. Njegov pohod, a verovatno i bitka, neminovni su.
– Ali će stati na čelo panhelenske vojske, deleći komandu s
ostalim stratezima i verovatno će pružiti samo beznačajnu podršku
pomorskoj bici. To ne donosi naročitu slavu, zar ne? – umeša se
Dijenek.
– Upravo tako – potvrdi Aristodem, nimalo iznenađen
Dijenekovom pronicljivošću. – Ako sad krene sa šačicom ljudi, kralj
će obezbediti sebi veću slavu nego što zaslužuje. I videćete da će
pokušati da započne bitku pre dolaska saveznika.
– E, tu grešiš – primeti Dijenek – jer je jasno da je reč o
proračunatom riziku. Kserks će napasti na moru ili onda kad i ostale
vojske stignu u Termopile. Leonidi nimalo ne ide u prilog da traži
nevolje, dovoljno mu je što će steći ugled kad povede malu vojsku
protiv varvara.
– Ipak, ostavio bi bolji utisak ako bi došlo do borbe, a još bolji ako
bi u našim redovima bilo mnogo žrtava i malo preživelih, računajući
i kralja... – odvrati Aristodem.
– Pa, naći se među preživelima tog herojskog poduhvata svakako
je najbolji način da se zadobije večna slava – primeti Eurit, trudeći se
da dâ za pravo prijatelju.

27
 – Tačno! – Preživeti herojski poduhvat sigurno je najbolji način da
se osvoji neprolazna slava! – žustro uzviknu Aristodem. – Ali zar ne
shvatate da smo već osuđeni, kakav god da bude ishod? Razmislite:
od trista ljudi koje su izabrali ipagreti, nema nijednog koji je ikad bio
me đu hipejima; nisu ih birali ni na osnovu godina. Leonida nije
tražio najbolje, što bi bilo razumno budući da je u pitanju veoma
osetljiv zadatak. Tražio je da izaberu one koji imaju decu, ali nemaju
naročito uspešnu vojnu karijeru. U suštini, potrudio se da izaberu
one koje će moći da žrtvuje... one koji nisu više toliko mladi da tek
treba da sazru u vojnom smislu. Tražio je one koje posle nekoliko
godina vojnih pohoda niko nije primetio. Sparta ne može dozvoliti
sebi da izgubi najbolje ratnike... ali može dozvoliti da izgubi nas...
– Pa, dobro – reče Eurit, nimalo obeshrabren – to će biti dobar
razlog da samo jednom bitkom steknemo ugled koji su drugi sticali
mnogo dužim vojevanjem!
– U ime kralja koji te nimalo ne poštuje? Videćeš da će nam
komandovati najnesposobniji Spartanci. Najbolje zapovednike će
sačuvati. A nikad ništa ne može ispasti dobro s lošim
zapovednicima.
– Pa, u tom slučaju, biće to dobra prilika za brzo napredovanje.
Od dvadesetogodišnjaka se ne očekuje da se istaknu, što ne znači da
mi nismo dobri... samo još nismo dobili priliku, to je sve.
– Ali zar još nisi shvatio da će tvoja karijera biti zauvek prekinuta
čim stignemo u Termopile? Leonidi treba mnogo mrtvih da bi stekao
slavu i neće oklevati da nas pošalje u klanicu! – preseče Aristodem,
udarajući dlanovima o sto.
– Ima smisla u tome što govoriš – odvrati Dijenek. – Međutim,
Leonidi nije dovoljno da samo preživi bitku; moraće i da postupi
herojski da bi razvejao sve sumnje u svoje sposobnosti. Jedino će mu
se tako isplatiti...
– A šta treba da uradi jedan kralj? Mnogo je teže vojniku koji
mora da izvršava naređenja, ali kralj... kralj izdaje naređenja. Koliko
se ja razumem u to, mogao bi i da se dogovori s varvarima da nas
pobiju, ne bi li izvukao ličnu korist... – primeti Aristodem.

28
 – Jesi li ti svestan šta govoriš? – odvrati Dijenek. – Pričaš o našem
kralju. O kralju Lakedemonije! Zauvek bi bio proklet! Ubeđen sam
da je on samo lukav političar koji želi da dostigne ratnu slavu po
skromnoj ceni.
– Lukav političar? On je beskrupulozan čovek, ja da ti kažem!
Zbog njega će nas pobiti! – odgovori Aristodem tako besno da su se
njegovi sagovornici trgli, a ostali spartijati koji su sedeli za stolom
okrenuli su se prema njemu.
– Otkud tolika netrpeljivost prema Leonidi? – upita Dijenek,
gledajući prijatelja pravo u oči.
– Netrpeljivost? Ma kakva netrpeljivost? – odvrati Aristodem,
naglo se smirivši. – Samo mi... samo mi ne deluje kao kralj koji može
da zadovolji zahteve naše tradicije, eto! Nije moćan, nije
harizmatičan, nije autoritativan i da mu sudbina nije podarila jednog
maloumnog brata i drugog koji je toliko ambiciozan da je potražio
sebi drugo kraljevstvo, ne bi bio nimalo značajniji od nas.
– Upravo zato hoće jeftino da stekne slavu... Čak i ako je istina
ono što kažeš, moramo se uveriti u to, zar ne? – odgovori mu
Dijenek, ustajući i ostavljajući ga da završi raspravu s Euritom koji,
međutim, nikad nije bio u stanju da se suprotstavi Aristodemovom
mišljenju. Više bi voleo da provede veče zajedno s prijateljem, ali
Aristodem mu, zamišljen i smrknut, nije pružio priliku da mu to i
predloži. Zato je ustao, odsečnim pokretom glave se pozdravio i
otišao svojim putem.

29
 Poslednja noć u Sparti

A ristodem je upravo napustio prijatelje, uzaludno se nadajući

da će se pored Eurote malo rashladiti jer u Lakoniji ni noć ne
donosi osveženje, kad ga pozva neki ženski glas. Kao svaki spartijat,
navikao je da hoda noću ulicama bez baklje, kako bi pokazao da je
dovoljno trezan da nađe put do kuće. Ipak, prepoznao je njen glas i
pre nego što je video njene obrise. Bila je to Gorgina lična robinja.
Očekivao je da će svakog trenutka iskrsnuti pred njega, kao da tim
očekivanjem može da je materijalizuje.
U svakom slučaju, bila je tu i izgovorila je reči koje je očekivao da
čuje od trenutka kad su im najavili pohod: Gorgo želi da se još
jednom sastanu. Robinja ga je vodila duž rečne obale u
severoistočnom delu grada, gde žene visokog roda ponekad dolaze
da se kupaju, čak i s večeri ili da se igraju loptom na obali.
Žena potom skrenu na zapad, prateći tok pritoke Musge koja se
na mestu gde se ulivala u Eurotu razlila u nekoliko krakova između
kojih se prostirao trougaoni tvrd teren. Kad su stigli na mesto gde se
reka račva, helotkinja zastade, pokazujući Aristodemu da pregazi
vodu, koje za letnjih meseci nije bilo više nego u kakvom potočiću.
Spartijat zagazi bos u vodu, koja mu je jedva doprla do sredine
listova. Prešao je svega nekoliko koraka kad u mraku koji se nadvio
nad severom primeti sitnu priliku koja je izgledala još tamnije stojeći
na sredini zemljišta između rečnih krakova. Brzo je prešao nekoliko
koraka koji su ga delili od tla i kad se popeo na obalu, shvatio je da
se pred njima nalazi šćućurena žena, do glave umotana u himation.
Čim joj je prišao otkrila je kosu skupljenu u konjski rep. – Nadam
se da nisi sumnjao da ću sve učiniti da te vidim pre nego što odeš –
reče mu, ne ustajući, glasom tako dubokim da se Aristodemu učini
da mu se zatreslo tlo pod nogama.
Trebalo mu je malo vremena da joj odgovori. Toliko koliko je
uspeo da je vidi u mraku bilo je dovoljno da mu na nekoliko
trenutaka zaokupi pažnju, barem dok mu do svesti nije doprlo da to

30
lice nije delo nekog uzvišenog umetnika koji izuzetno vešto rukuje
mermerom i bojama, već lice žene od krvi i mesa.
– Zapravo sam očekivao. Ali znam da lepa žena tvog položaja
možda ima i drugih obaveza koje mora da izvrši pa sam strahovao
da nećeš uspeti – odgovori pa i sâm kleknu kao da želi da ukaže
poštovanje njenoj lepoti.
– Tja! Upravo večeras su mnogi ratnici zaboravili svoje žene,
kujući ratne planove – primeti ona, a usne su im bile toliko blizu da
je spartijat osetio kako mu njen slatkasti dah blago miluje nos.
– A ti, šta ti planiraš? – reče Aristodem samo tren pre nego što
ona pritisnu meke i tople usne, vlažne od pljuvačke i znoja, uz
njegove.
Nije se odmah odvojila od njega da bi mu odgovorila. Štaviše,
privukla ga je sebi malim šakama i razdvojila usne da bi doprla do
njegovog jezika.
– Posle ćemo o tome. Sad samo želim da misliš na mene –
zapovednički odvrati, ustajući znalačkim laganim pokretom, tako da
su mu pred očima prošli najpre njeno lice, vrat, potom grudi, trbuh,
međunožje, bedra, kolena, pa čak i stopala kad ih je podigla jedno
po jedno, da bi se sasvim oslobodila himationa.
Ispod himationa nije imala tuniku na sebi. Nije imala ništa. Ali to
ništa bilo je sve što je Aristodem želeo.
Nije je samo gledao. Da ju je jednostavno video nagu, mogao bi da
se obuzda, uživajući u viziji koja se poklapala s njegovim idealom
ženske lepote i samo bi njegov um uživao. Međutim, on ju je osećao.
Osećao je njen miris, mešavinu mirisnih ulja koja bi na nekoj drugoj
ženi bila običan spoljašnji dodatak, nešto što svačiju kožu čini
prijatnom na dodir. Na njoj se, međutim, taj miris pretvarao u dar
čulu mirisa, koji podstiče i sva ostala čula, toliko da više nije bio
svestan onoga što ga okružuje.
Ona odveza tanku traku kojom je vezala kosu, traku koja je bila
jedino što je imala na sebi. Zatresla je glavom i duga smeđa kosa
rasu joj se po nežno oblikovanim ramenima, veličanstvenim poput
ramena neke sportistkinje. Onda načini nekoliko koraka prema

31
mestu gde se Musga račva, u hodu dodirujući bokove tankim
rukama.
Leđa su joj se sužavala u visini struka, kao da žele da naprave
mesta guzovima u obliku dva polukruga spojena pri dnu linijom
tako naglašenom da je pružala nagoveštaj dubine. Obrisi te savršene
zadnjice bili su presečeni na dva dela tankim prorezom koji se, jedva
primetan, spuštao od krsta i blago se širio između dugih nogu nalik
laticama cveta koji čeka da ga Aristodem ubere.
– Zar nećeš da se okupaš sa mnom? – upita ga, pošto se osvrnula i
pogledala ga kao da se sva svetlost zvezda nad njima slila u njene
oči.
Ustao je, odjednom se postidevši što je obučen. Skinuo je tuniku, i
dalje je posmatrajući kako ulazi u vodu i spušta se na kolena dok joj
se slaba mesečeva svetlost odbija o nabubrele grudi koje zablistaše
kad je vlažnom rukom prešla preko njih. Aristodem joj se približi,
sve jasnije razaznajući njihov veličanstven oblik i jamicu koja ih je
razdvajala na dve simetrične kapi, gotovo spojene na sredini da bi se
pri kraju opet razdvojile.
I sâm je ušao u vodu, pružajući ženi pogled koji je i ona njemu
podarila nekoliko trenutaka ranije, samo što se njoj najpre ukazalo
njegovo međunožje, zatim trbuh, prsa i na kraju vrat. Blago joj je
dotakao usne svojim, a zatim je spustio glavu uz desnu ruku koja
mu je već počivala na njenoj dojki. Nežno joj je, vrhom kažiprsta,
pritisnuo bradavicu prelazeći jezikom preko velikog kruga koji se
širio oko nje, nabreklog i hrapavog od dodira hladne vode.
Levom rukom je skliznuo preko njenih leđa prateći ispupčenje uz
kičmu, dlanom joj milujući meku kožu. Pomerio joj je pramenove
kose koji su joj se zalepili za leđa i dopro rukom do njenog struka;
nastavio je, zaranjajući u vodu. Potom je dlanom prešao njene
zadnjice, sve do bedara, a onda zavukao ruku u prorez između
guzova; blago ju je pritisnuo prstima, tek toliko da joj neznatno
podigne karlicu, a žena je jače zastenjala i prigušila svoje uzdahe
pritiskajući mu usne uz uvo.
Aristodem načas oseti bol kad ga je ugrizla za usnu školjku, jako,

32
dok joj on sve snažnije zarivao prste između guzova. Od njenog
vriska zabrujala mu je bubna opna. Znao je da to nije samo uzvik od
uzbuđenja, već i poziv da joj pruži još veće zadovoljstvo. Prestao je
da joj stiska dojku i uhvatio je za bradavicu. Stiskao ju je snažno sve
dok ga njeni uzvici, koji su mu odjekivali u uvu, nisu naterali da se
odmakne od nje; u ustima joj je ostao komadić njegove ušne školjke.
Preteći ga je pogledala, kao da mu naređuje da se ne buni i da se
ne žali; onda mu je ispljunula u lice komadić uva. Potom sama poče
da stiska bradavice gledajući ga pravo u oči, pa iskezi u okrutan
osmeh usne, tamnocrvene od krvi koja joj je curila niz bradu.
I u takvoj prilici Aristodem je znao šta zahteva ženska priroda.
Zgrabio ju je za ručne zglobove i povukao njene ruke prema sebi, ali
ona se otimala i dalje stiskajući bradavice prstima, sve dok je nije
nadvladao. Međutim, kad ju je naglo povukao, Gorgo je noktima
raskrvarila bradavice i kad ju je privukao prema sebi, krv mu umrlja
prsa. Ponovo ju je poljubio, brišući joj jezikom krv oko usana, a onda
je sputio njene ruke na svoju zadnjicu, u koju mu je snažno zarila
nokte.
Kad su im se usne razdvojile, sagla se i olizala krv kojom mu je
umrljala grudi. Osetila je ukus znoja i vode iz reke i prenela tu
mešavinu ukusa na njegove usne. Nokte je sve snažnije zarivala u
njegovu zadnjicu, terajući ga da priljubi međunožje uz njenu karlicu
i izazivajući u njemu razornu mešavinu bola i zadovoljstva.
Voda oko njih bila je crvena od krvi kad se žena odvojila od njega.
Odvojila je ruke od njegovih guzova kao što se vadi nož iz rane,
odmakla je karlicu i sagnula se, zaranjajući glavu i ruke u vodu.
Samo joj je potiljak virio iz vode, ritmično se pomerajući neko vreme
pre nego što je Gorgo izvukla glavu iz vode i udahnula.
Odmah ga obuze želja da prodre u nju. Zgrabio ju je za kosu da bi
je okrenuo prema sebi, ali Gorgo naglo skoči na noge i opkorači mu
ramena stiskajući mu lice između svojih bedara i primoravajući ga
da se izvija dok nije pao nauznak u vodu. Žena onda pritisnu
ljubavnikovu glavu uz svoju karlicu, a on, dahćući i upirući se
laktovima o dno, otvori usta i zavuče jezik u njeno međunožje. Usta

33
mu se pri tome napuniše vodom i žena pridignu karlicu, uhvati ga
za kosu i podignu mu glavu puštajući ga da ispljune. Pošto je
sačekala da se iskašlje, ponovo ga je gurnula u vodu; ponovo mu je
bedrima stisnula glavu gurajući je prema dnu i izvijajući telo, a onda
ga uhvati za ud.
Aristodem je nastavio da se opire kako bi joj učinio zadovoljstvo,
iako mu je voda prodirala u pluća; onda ponovo oseti kako ga žena
podiže snažnim stiskom bedara i kako se baca unazad u vodu. Dok
je kašljao izbacujući vodu, pogleda zamagljenog od vode, spartijat ju
je nejasno video kako se okreće oslanjajući se kolenima i rukama o
dno, tako da su joj samo voda i leđa izvirivali iz vode. Vrh njene
zadnjice osvetljen mesečinom zaslepi mu još zamagljen pogled, ali
ona brzo sakri rukom tu tako glatku površinu na kojoj se svetlost
gotovo prelamala. Zatim je zavukla ruke između guzova, kao da
pokazuje ljubavniku put koji treba da sledi.
Aristodem posluša i mada je i dalje iskašljavao vodu, pomeri
njenu ruku – koju ona odmah zavuče između bedara – i prodre
udom u nju. Znao je da ona voli snažne pokrete i nastavio je svom
snagom koju je uspeo da oslobodi, dok joj je zapljuskivao leđa
vodom. Kad ju je čuo kako urla od zadovoljstva, nije se zaustavio
niti se i sâm prepustio uživanju, jer je znao da će njegova ljubavnica
ponovo urlati, i to još nekoliko puta. Tek kad ju je video kako izvija
leđa i kad se i četvrti put zgrčila, i sâm se prepustio, ispuštajući
životinjske krike s kojima su mu iz pluća izašli i poslednji ostaci
vode.
Stigli su na obalu vukući se po dnu rečice, a onda su se opružili na
leđa, s donjim delom tela još u vodi. Ležala je s njegove leve strane i
primetila da mu ušna školjka koju je ugrizla i dalje obilno krvari.
Primakla je lice i obuhvatila mu uvo usnama da bi zaustavila
krvarenje i dezinfikovala ranu.
Aristodem se prepustio umirujućem ritmu njenog disanja i toploti
njenog tela, natopljen mirisima seksualne borbe koju su upravo
okončali. Osećajući kako mu miluje mišićave grudi, iznenadi ga
pomisao da ta žena može biti toliko nežna, iako je samo trenutak

34
ranije bila spremna da ga ubije samo da bi osetila zadovoljstvo.
Gorgo je prava kraljica, zadovoljno zaključi, kraljica ratnica kakvu
Sparta zaslužuje, a istovremeno i vladarka sposobna da se stara o
svojim podanicima.
– Sad me neguješ? – upita je, ne okrećući glavu da je pogleda; nije
bio u stanju da podnese još jedan ugriz.
Ona se polako odvoji od njega i pre nego što mu je odgovorila,
proverila je da li je uspela da zaustavi krvarenje. – Naravno. Ti si
Lakedemonac koga bih najradije negovala. Štaviše, volela bih da si
vladar, kako bi i ti mogao da brineš o meni...
– Da li te je Leonida opet kinjio? – upita.
– Ma! Šta može da promeni jedno poniženje manje ili više? –
odvrati ona, gotovo nemarno.
– Zašto? Ponovilo se nakon onog poslednjeg?
– Naravno. Nikad ne propusti da izrazi prezir prema mom ocu i
prema poreklu moje majke – odgovori ona krajnje uzdržanim
tonom.
– Kleomen je bio kralj sumnjivih vrlina, ali to ne opravdava zadrt
stav tvog muža prema uspomeni na polubrata. Ispričaj mi – ohrabri
je, stežući je za mišicu koja je, ako se izuzme njena snaga izazvana
seksualnom žudnjom, delovala vrlo krhko.
Ona se načas zamisli. Onda duboko uzdahnu i odgovori. –
Dogodilo se pre tri dana. Postao je još nervozniji pred polazak...
– I onda? – Učini mu se da joj se suze skupljaju u prelepim očima.
– Poželeo je da mi ostavi poslednju uspomenu na svoju oholost, a
samo bogovi znaju šta će mi tek noćas uraditi... – s naporom je
nastavila.
Privio ju je uza se. Znao je da je ona u pravu. Leonida će se
verovatno, svestan da se možda neće vratiti, iskaliti na njoj kao
nikad dotad. Biće to duga noć za oboje.
– Naterao me je da uzmem očevu ratnu opremu – nastavi Gorgo.
– Onda mi je naredio da skinem sve sa sebe. Uzeo je šlem i oklop i
pomokrio se u njih, a potom me je primorao da ih stavim na sebe i
da trčim sve dok se nisam srušila od napora.

35
 Ponovo je zaćutala. Izgledala je kao da s mukom uobličava reči.
Ali Aristodem je sačekao da ona ponovo progovori, ne požurujući
je.
– Prisilio me je da ustanem i da nastavim da trčim... a kad sam
ponovo pala... podigao me je, a onda me je vukao dok se i sâm nije
umorio... – Jecaji joj prigušiše reči, sprečavajući je da nastavi.
Aristodem je drhtao od gneva. Naglo se uspravio i zagledao se
pravo preda se. – Na taj način ne samo da obeščašćuje tebe već
pokazuje da nije dostojan krune koju nosi. Golim rukama bih mogao
da ga ubijem!
– Da je samo Kleomen imao muške dece – dodade Gorgo nakon
kratke ćutnje – ili da je Dorijej umeo da sačeka, efori me ne bi
primorali da se udam za Kleomenovog polubrata – kukala je žena,
obraza izbrazdanih suzama.
– Da je, da je... – odvrati on – Leonida je upravo zahvaljujući tom
’da je’ izgradio svoju sreću. Ali ako umre na Termopilima, biće to
znak da ga je sreća zauvek napustila...
– Ako umre... ali i ti bi mogao tamo umreti – reče mu ona – a ja ne
znam kako bih preživela bez tebe, bez obzira na to da li će on
umreti ili preživeti. Meni se svakako ne poverava, ali verujem da je
naumio da stigne na bojište pre svih ostalih i da sačeka da se
zapodene bitka na moru.
– Nisi jedina koja to misli. Ja, međutim, mislim da će nas on
odvesti u smrt da bi ga večno pamtili. U tome i jeste problem. Neću
samo ja umreti tamo. Voleo bih da izbegnem to, ali nemoguće je.
– Pa... mora se priznati da će na kraju svakako doći do bitke. Ako
mu se tada nešto dogodi – smelo nastavi Gorgo – onaj ko preuzme
komandu, mogao bi da naredi povlačenje. Niko neće moći da kaže
da su se Spartanci povukli bez borbe...
– A šta će biti ako mu se ništa ne dogodi? Pre nego što on umre,
svi ćemo morati da umremo!
– Mogao bi... mogao bi da se postaraš da mu se nešto dogodi, zar
ne? – oprezno reče ona.
Aristodem je pogleda kao da je prvi put vidi. Teško mu je bilo da

36
prizna da čak i najsavršenije biće koje su bogovi stvorili može imati
podle misli. Onda pomisli da možda i nisu toliko podle ako mogu da
se začnu u takvom biću. U svakom slučaju, znao je da on nije čovek
koji je sposoban da je prati na tom putu. Ustao je i zaputio se prema
mestu gde su ostavili odeću.
– Oprosti mi, nije trebalo to da ti kažem... ti si častan i odan
spartijat, a ja sam žena koju su okolnosti iskvarile – čuo je njen glas
iza sebe.
Okrenuo se pre nego što je pokupio odeću i rekao: – Ne mari.
Nećemo više razgovarati o tome – a onda joj je ponovo prišao,
pružio joj ruku i pomogao joj da ustane.
– Ma, da, nećemo to više pominjati to. Sigurno ne mogu očekivati
da se ti spustiš na njegov bedan nivo i da ubiješ kralja, kao što je on
učinio... – ledeno reče ustajući.
Ponovo su stajali licem u lice. – Ubio kralja? Šta to znači?
– Nikad nisam imala hrabrosti da ti kažem. Ali prevelika je to
tajna da bih je sama čuvala, a ti si jedini čovek s kojim mogu da je
podelim...
– Šta hoćeš da kažeš? – uhvatio ju je za ručni zglob, podstičući je
da nastavi.
– On je nabavio napitak koji su mom ocu Kleomenu nekoliko puta
sipali u vino dok nije poludeo od toga. Kad je saznao da je Dorijej
skončao na Siciliji, Leonida je shvatio da mu se put ka tronu sasvim
raskrčio i da će mu dovoljan biti samo još jedan korak.
– Kleomen je poludeo zato što je bio budala koja ne može bez
vina. Svi to znaju – odvrati Aristodem.
– Veruješ u to zato što želiš da veruješ. Od vina se ne gubi pamet.
Ali to nije sve.
– To je samo tvoja pretpostavka. Ne možeš biti sigurna da je tako
– nije se predavao Aristodem.
– Ništa nije sigurno, osim činjenice da mi je to ispričao upravo
Leonida tokom jedne od svojih izopačenih zabava. Ali, kao što
rekoh, to nije sve.
– Nastavi.

37
 – Šta znaš o Kleomenovoj smrti? – upita ga žena, prodorno ga
gledajući u oči.
– Ono što svi znaju – odvrati spartijat, šireći ruke. – Kad je dopao
tamnice, Kleomen je uspeo da pribavi nož, zahvaljujući helotu koji
ga je čuvao i zatim se u napadu ludila osakatio i umro u strašnim
mukama.
Gorgo odmahnu glavom. – E pa, dobro, Leonida mi je ispričao šta
se zaista dogodilo. Pre izvesnog vremena, zatekla sam ga kako se
iživljava nad statuom koja prikazuje mog oca. Razbio ju je u
paramparčad i gađao me krhotinama, a onda je počeo da urla kako
je upravo on uzeo nož od helota, ušao u tamnicu i ubio kralja. Ali
nije mu bilo dovoljno što ga je ubio. Doslovno ga je iskasapio nožem
i ostavio ga da umre u najstrašnijim mukama. Potom je naredio da
ubiju helota, optužujući ga da je dopustio Kleomenu da se ubije...
Ništa nije moglo više uznemiriti Aristodema. Odmakao se od nje i
provukao prste kroz kosu. – Zašto mi to ranije nisi ispričala? –
uzviknuo je, pokrivajući lice rukama.
– Da li sam mogla da ti nametnem takav teret? Dobro znam šta to
znači za jednu kraljicu i za jednog spartijata. Sad sam ti to otkrila
samo u nadi da će čovek koga volim blagonaklonije suditi o meni –
reče mu i ponovo se svetlost svih zvezda nebeskog svoda slila u
njene oči.
– Ja ne prosuđujem o svojoj kraljici. Ako i činim to, nikad je ne bih
prosudio kao lošu – reče pre nego što ju je ponovo poljubio.
Još dugo su se ljubili i milovali, a onda su se obukli. Rastali su se
bez reči, oprostivši se pogledom.
– Pokušaj da se vratiš bez njega – doviknu, međutim, Gorgo za
njim kad se već udaljio desetak metara. – Ako se vratiš, biću srećna.
Ako se vratiš bez njega, bićemo srećni zajedno.

Aristodem nije mogao oka da sklopi te noći uoči odlaska na bojište.

Bila je to noć kada su svi morali da se zabavljaju i opuste. Barem je
država tako odlučila. Država koja je upravljala životom spartijata od
njegove sedme godine, ispunjavajući mu svaki trenutak u toku dana,

38
cele godine, određujući svaku njegovu aktivnost. Država, zaključi
Aristodem, koja je odlučivala i kad će morati da umre.
Do svitanja je razmišljao otvorenih očiju, opružen na krevetu da bi
se odmorio od napora kojima ga je izložila Gorgo, i ne pomišljajući
da zadovolji svoju suprugu. Rekao joj je da je uvo povredio u tuči
pijanih ratnika, dok su terevenčili nakon vesti o odlasku u boj, a
onda se brzo oprostio s njom i zavukao se u postelju.
Nekoliko puta rizikovao je život boreći se za cilj koji je smatrao
ispravnim: nije branio samo državu, već pre svega saborce uz koje je
ratovao. Država je apstraktan pojam, dok su njegovi prijatelji ljudi
od krvi i mesa, formirane ličnosti sa sopstvenim mislima. A njihovu
ličnost je, zapravo, više odredila sama njihova priroda nego država.
Da li su ih zato zvali „jednakima“? Zato što ih je država sve
oblikovala na isti način, kao beznačajne glumce predodređene da
prikazuju zaplet koji su osmislili efori, kralj i Geruzija, koji su i sami
zavisili od kraljevih odluka?
Na kraju, koga je, naime, branio? Nemilosrdnog gospodara koji je
od njega napravio roba, zarobivši mu i misli, i saborce koji nisu ni
imali pravi život, već su glumili ulogu odavno napisanu za njih,
ulogu koja se ponavlja iz generacije u generaciju, koja ne dozvoljava
da se istaknu razlike između dva čoveka, između oca i sina.
Zašto bi spasavao život Alfeju kad će on ponovo živeti kroz
hiljade drugih spartijata?
Još od vremena agoge, njegovog mladalačkog vojnog obučavanja,
punili su mu glavu idejama o značaju i nadmoći spartijata; stalno su
mu govorili da je privilegovan, predodređen za sudbinu uzvišeniju
od usuda većine ljudi. Ali možda to i nije tako ako sâm ne sme da
donosi odluke...
Pomislio je da su, verovatno, slične misli oduvek postojale u
njegovom umu, ali su bile potisnute osećanjem ponosa koji ga je
ispunjavao zato što pripada kasti i polisu nadmoćnih u odnosu na
ostatak sveta. Nešto se probudilo u njemu otkad je započeo vezu s
Gorgom, i to ga je sve više obuzimalo sve dok se naposletku nije
zapitao, prvi put u životu, da li je ispravno živeti samo da bi se na

39
bojnom polju doprinelo slavi sopstvene države.
Ali ono što mu je nekoliko sati ranije poverila ljubavnica urušilo je
i ono malo poštovanja koje je još imao prema institucijama. Ako
eumonija, „skladno lakedemonsko uređenje“, dozvoljava nekome
kao što je Leonida da zloupotrebi moć, da se oženi ženom koja bi
bila mnogo srećnija s nekim drugim, da povede u smrt stotine ljudi
samo da bi zadovoljio lično samoljublje, onda je to znak da je nešto
trulo u uređenju.
Sve dok je država oličena u nekom kao što je Leonida, opravdano
je pitati se da li ta država zaslužuje najveće žrtvovanje.
– Gospodaru, vreme je da se spremite. – Tizija je ušao u sobu i
Aristodem je tek tada primetio da slabašna zorna svetlost prodire
kroz prozore. Ustao je iz kreveta, zastao i pomislio da je od trista
odabranih jedini koji polazi bez i malo oduševljenja.
Znao je da protokol zahteva da ritualu žrtvovanja prisustvuju pod
punom ratnom opremom, iako će marširati u tribonima. Tizija je
prethodne večeri spremio opremu i sad mu je pružio bočicu s uljem.
Aristodem je ispraznio sadržaj na dlan i lenjim pokretima mazao
grudi i mišice, kako bi uklonio znoj. Njegov rob se pomeri prema
zidu na kojem je bila okačena spartijatova oprema. Najpre je uzeo
oklop, polako ga skidajući sa zida i pažljivo je, gotovo s
poštovanjem, skinuo zaštitni omotač.
Četiri glavna dela od kojih se sastojao oklop bila su složena jedan
preko drugog. Helot uze štitnike za ramena i pažljivo ih ispravi,
proveravajući da li je sve na mestu. Onda je podigao štitnike za
noge, šlem, štit, mač i koplje i još jednom ih pregledao, a zatim
skrenuo pažnju Aristodemu na to da su se duž unutrašnje strane
štita olabavile dve nitne koje pričvršćuju uže za stabilnije držanje
štita.
– Ja sam ih pričvrstila sinoć dok si bio napolju – umeša se njegova
žena, to jest žena koju je odabrao da mu rodi decu jer je država
spartijatima nametala obavezu da dobiju decu do tridesete godine.
A nije mu bila ni prva. Prvi put oženio se kad mu je bilo dvadeset
pet godina, lepom devojkom koju je smatrao pravom

40
spartijatkinjom. Sâm ju je izabrao, iako je morao da dobije odobrenje
staraca iz obe kojoj je pripadala oblast Kinosaur. Pre nego što navrši
trideset godina, muškarac u Sparti veoma retko je u prilici da bude
sa svojom ženom. Deca koju je država očekivala od tog braka nisu
se rodila i posle dve godine Aristodem je bio prisiljen da odbaci tu
ženu, iako mu je bilo žao zbog toga. Nakon toga je izgubio
zanimanje za pitanje braka i prepustio je starcima zadatak da mu
nađu drugu ženu. Bilo mu je svejedno kojom će se oženiti, dovoljno
je da je plodna, što će mu omogućiti da dobije teknopoju, nagradu za
spartijate čije žene rađaju.
Starci su mu izabrali takvu ženu. Čvrsta i snažna, i sama je bila
strogo vaspitana, navikla da se bavi fizičkim vežbama; bila je
besprekorna gospodarica kuće i obzirno je upravljala njihovom
imovinom. Povrh svega, ubrzo mu je rodila sina i nikad nije stvarala
probleme.
Ali nije bilo ničeg u njoj što je Aristodem smatrao vrednim pažnje.
Osim toga, u poslednje vreme, veza s Gorgom navela ga je da u toj
ženi blage naravi i pune poštovanja vidi još jednu potvrdu mešanja
države u njegov život. Na nevolju, na kraju ju je omrznuo, a pošto
mu je rodila i drugo dete, nije joj više prilazio. Štaviše, jedva da joj se
i obraćao. Iako se toj ženi ništa nije moglo zameriti, nije mogao da
oseti naklonost prema njoj.
– Dobro si uradila – to je bilo jedino što je Aristodem uspeo da
prozbori. Njena očajnička potreba za pažnjom budila je u njemu
nelagodu, u tom trenutku više nego ikad. Ne bi osećao toliku krivicu
kad bi se ona ponašala bar odbojno.
– Pomoći ću ti da namažeš ramena i leđa – reče mu, sipajući ulje
na dlanove. Aristodem je bio svestan koliko ga ona želi i dopustio joj
je da mu pomogne. Žena stade iza njega i poče da mu masira
ramena tako nežno da gotovo nije ni osetio, sasvim drugačije u
poređenju s nasilnim pokretima kojima mu je Gorgo izgrebala kožu
svega nekoliko sati ranije. Ruke njegove žene, čak previše nežne,
klizile su kružnim pokretima niz njegovo izduženo privlačno telo.
Budući da joj je odavno nedostupno, navikla je da se prema njemu

41
odnosi kao prema nečemu svetom, da posvećeno postupa s njim.
Kad su joj se prsti spustili do njegove zadnjice, nije se trgao on nego
ona, jer je pod jagodicama osetila ogrebotine od kraljičinih noktiju i
u te brazgotine ulje prodre bez otpora.
Nije oklevala pred tim prizorom, već se sagnula da mu namaže
butine i listove koji su, uz mišice, jedini delovi tela nepokriveni
odećom i ratnom opremom. Kad je trebalo da mu namaže gležnjeve,
čučnula je ispred njega, ali kad je shvatio da joj je lice u visini
njegovog obnaženog međunožja, Aristodem hitro uzmaknu.
– Spreda sam se već namazao. Donesi mi češagiju – reče joj,
grublje nego što je želeo.
Žena naglo skoči na noge, uvređena, i dodade mu metalnu alatku
s kukom koja je služila za uklanjanje viška ulja s kože. Načini pokret
kao da će sama to učiniti, ali Aristodem je uhvati za ručni zglob i
polako joj uze češagiju iz ruke gledajući ženu jednako strogo i
stavljajući joj do znanja da sâm želi to da uradi.
Ona ode da mu donese hiton2 pa strpljivo sačeka da Aristodem
ukloni višak ulja s kože, posmatrajući ga s beskrajnom setom u
pogledu. Onda mu pruži odoru, koju on na brzinu navuče, ne
mogavši, međutim da je spreči da mu veže uzicu oko pasa. S
nestrpljenjem je otrpeo njen zagrljaj, a onda se izmakao i otišao da
uzme opremu, dok je Tizija i dalje proveravao dva bronzana štitnika
za noge.
Potom je podigao nogu na stolicu i namestio štitnik preko
cevanice, pokrivajući njime deo noge od gležnja do kolena. Onda ga
je zatezao da bi ga što čvršće pritegao uz list. Spustio je nogu na pod
da bi proverio je li dobro zategao štitnik koji mu je savršeno prianjao
uz nogu. Ponovio je isti postupak i s drugom nogom, a zatim se
uspravio i tražio od Tizije da mu donese oklop.
Žena je bez reči pomogla helotu da podigne opremu i da je
prinese ratniku koji je raširio ruke kako bi mu lakše navukli oklop.
Ona mu je namestila prednji deo i zatim ga podesila na muževljevim
grudima. Nije nosio krut bronzani oklop koji su koristili mnogi
istaknuti vojnici i zapovednici, već onaj savitljiviji, načinjen od

42
nekoliko slojeva lana zalepljenih jedan za drugi, koji nije bio deblji
od pet milimetara i prilagođavao se obliku tela. Dok je nameštala
oklop, žena je iskoristila priliku da oseti pod prstima moćne,
savršeno oblikovane mišiće ratnika koga su smatrali najlepšim
muškarcem u Sparti, čiji je dodir njegovoj ženi bio gotovo nepoznat.
Trudila se i da upije njegov miris približavajući lice njegovom, ali
Aristodem je, ne mogavši da podnese njen dah – ne stoga što je bio
neprijatan već zato što ga je podsećao na dah ljubavnice – okrenuo
glavu koliko god je mogao, prateći Tizijine pokrete. Rob je kružio
oko njegovog moćnog tela opasujući mu bokove i leđa. Spartijat je i
dalje pratio pogledom helota koji mu je spajao grudni i bočni oklop
pričvršćujući ih kopčama.
Žena pokuša na drugi način da mu se približi. Kleknula je i počela
da mu namešta završetak oklopa u vidu kožnih traka koje su se
spuštale od struka do međunožja. Iza spoljnih traka postavljen je i
unutrašnji niz koji je popunjavao šupljine između spoljnih, ali sve te
trake zapravo nisu pružale nikakvu zaštitu tako da je žena,
odvajajući one koje su pale jedna na drugu, nekoliko puta dodirnula
muževljev ud.
Kad su njeni dodiri postali previše nametljivi, Aristodem nagonski
izmaknu karlicu. Njegov pokret ugasi i poslednje ostatke ženine
želje, koja tužno ustade i ode da donese šlem koji je izvadila iz kutije
i spustila na sto. Načas je zastala da osmotri taj deo opreme koji je
predstavljao poslednji deo opreme njenog muža: metalni oklop sa
širokim štitnicima za obraze koji su se na sredini gotovo spajali i
štitnik za nos u obliku oštrog vrha koplja ostavljali su otkrivene
samo oči i usta. Tri prstena, dva u visini temena i jedan na potiljku,
služila su za pričvršćivanje grive.
Izvadila je iz šlema zamotuljak s pamučnom kapuljačom kojom su
hopliti štitili glavu od dodira s bronzanim šlemom. Raširila ju je i
spustila pored šlema, a onda se sagnula i podigla s poda još jedan
mali zavežljaj. Iz njega je izvadila crvenu grivu od konjske dlake i
prošla prstima kroz nju, dok je u drugoj ruci stezala čvrst držač.
Onda je uzela šlem, okrenula ga i namestila grivu snažno gurajući

43
cevaste šarke kroz prstenove.
Pošto je pričvrstio oklop, Tizija je namestio gospodaru oko vrata
štitnike za ramena. Zatim je stavio štitnik za potiljak spajajući ga s
leđnim oklopom u visini plećki i spojio dva dela štitnika vezujući
uzice na grudima. Onda je krpom izglancao zaptivke i ceo oklop na
kojem blesnuše ukrasi i pozorišna maska prikovana za samo središte
grudne kosti.
Na kraju helot izvuče uzicu zadenutu za pojas kojom priveza
gospodaru kosu, a nekoliko dugih pramenova zadenu mu iza ušiju
ostavljajući ih da mu padnu na štitnike za ramena.
– Da odsečem? – upita hoplit pošto je uzeo nož.
S obzirom na okolnosti pod kojima će se odvijati ovaj pohod,
podsmešljivo pomisli spartijat, trebalo bi da se ošišam do glave i da
žrtvujem bogovima dovoljno kose ne bi li mi jamčili da ću se vratiti
u otadžbinu. Ali ako je sve ovo samo predstava, moraću da odigram
svoju ulogu, nadajući se da svojom ohološću neću previše razljutiti
bogove.
– Seci – odgovori i slegnu ramenima.
U skladu s običajem, Tizija mu odseče pramen kose i ubaci ga u
spiralnu kutijicu koju će ratnik ostaviti u Artemidinom hramu, kao
zavet da će se hrabro boriti i kao molbu za dobar ishod poduhvata.
Odmah zatim, helot iz gospodaričinih ruku uze pamučnu
kapuljaču, pokri Aristodemu kosu pružajući svom dužinom ruke da
bi mu dohvatio teme. Ratnik blago savi vrat kako bi mu pomogao, a
zatim savi i kolena dok mu je ovaj nameštao šlem. Znajući koliko je
hoplitima vruće pod korintskim šlemom, Tizija mu ga samo blago
natuče na glavu ostavljajući mu lice otkriveno.
Rob se onda okrenu i zaputi se da donese mač, ali žena mu ga je
već pružala, držeći ga u ruci, zajedno s koricama i remenom, kao da
je svetinja. Tizija ga okači hoplitu preko desnog ramena nameštajući
dršku mača u visini Aristodemovog levog boka. Ratnik odmah isuče
mač, zamahnu njime nekoliko puta, potom osmotri pravo dvoseklo
sečivo od sedamdeset centimetara, a onda ga, zadovoljan, vrati u
korice.

44
 Ostali su još samo koplje i štit. Aristodem uze glavno hoplitsko
oružje stežući sredinu čvrste drške od jasena obloženu komadićem
kože i poče vešto da ga okreće u vazduhu; onda se zaustavi i
osmotri oba kraja koplja dugačkog dva i pô metra. Vrh je bio zašiljen
u obliku lista, a donji deo završavao se običnim šiljkom koji su
ratnici zabadali u zemlju, zbog čega je taj deo koplja prozvan stiraks,
„ubica guštera“.
Na kraju osmotri i štit koji mu je rob pružio, zadovoljan odličnim
poslom koji je Tizija obavio nakon poslednjeg pohoda. Zamenio je
tanak sloj bronze – koji zadržava neprijateljske udarce – zakovan za
kostur štita od orahovine. Bronza je ponovo sinula, a veliko slovo
lambda,3 znak njegove pripadnosti lakedemonskoj vojsci, ponovo je
blistalo na sredini štita.
Tizija mu je zatim pomogao da navuče na podlakticu porpaks,
bronzanu prstenastu dršku prikovanu za sredinu poleđine štita.
Povukao je uzice koje su se spuštale duž ivica štita. Helot je tek
prethodne večeri prikovao dršku koju su ratnici čuvali odvojeno od
štita, kako onaj ko ga ukrade ne bi mogao da ga koristi.
Na kraju, Tizija ode da uzme togu prebačenu preko naslona
stolice, raširi je i prebaci mu je preko ramena, a zatim mu je pričvrsti
kopčom za levo rame. Zaudarala je na vino, na znoj, na prašinu i
zemlju, na travu i na krv, ali spartijat ne pere svoju togu. Nikad.
Požurujući Tiziju, Aristodem mu naredi da spremi sve što je
neophodno za pohod i dovoljno namirnica za dve nedelje, u skladu
s naredbama efora. Nakon ceremonija ratnici će se sastati na obali
Eurote, na drugoj strani mosta, koja predstavlja severoistočnu
granicu grada. Ratnik opomenu roba da ne sme ništa da zaboravi.
Naime, prvog dana vojska maršira sporim korakom kako bi onaj ko
je nešto zaboravio imao vremena da se vrati i da ih zatim stigne.
Međutim, nije se nadao da će se ovoga puta taj običaj poštovati.
Aristodem ode u drugu sobu da pogleda svoje dete, koje je
Leonidi poslužilo kao izgovor da ga povede u smrt. Drugog dečaka
uzela je država pre nekoliko godina i viđao ga je vrlo retko,
uglavnom prilikom javnih okupljanja, kad je gledao nadmetanja

45
između dečaka koje su agoge često priređivale. Dečak je spavao u
postelji. Aristodem pomisli da će za četiri godine i on izaći iz te kuće
i da će se vratiti mnogo godina kasnije, obučen da bude otupela
ratna mašina sposobna samo da se nadmeće, da ubija i da izvršava
naređenja, koliko god da su nerazumna.
Kad se vratio u glavnu prostoriju, pogled mu pade na ženu, i to
ga podseti da treba da se pozdravi s njom. Jedva je naterao sebe da
to učini; na kraju krajeva, od tog trenutka čeka ga nešto mnogo
gore. Ipak, smogao je snage samo da joj kaže: – Brini se o našem
sinu, barem još onoliko vremena koliko je to tvoja dužnost. – A onda
je odvratio pogled od nje i odlučno se zaputio prema vratima i ne
primetivši da mu je ona pružila ruku, misleći da je pošao prema njoj.

46
 Ritual žrtvovanja

N iko od odabranih ne bi se odrekao prolaska kroz grad na putu

do Akropolja, gde će se održati svetkovina. Država je uživala
dok su prolazili ulicama, sami ili u malim grupama, u punoj opremi,
kako bi se narod ohrabrio gledajući veličanstvene hoplite koji se
spremaju za ratni pohod. S druge strane, ohrabrenje naroda ulivalo
je snagu i odlučnost ratnicima.
Ništa nije prepušteno slučaju. Država zna šta radi kad je reč o
uticaju na narod, reče Aristodem u sebi, dok je izlazio iz kuće i
spuštao šlem na lice, zato što je tako morao da se prikaže ljudima
hoplit koji želi da izazove strahopoštovanje.
Želeo je sâm da pređe taj put, kako saborci ne bi primetili njegovu
nelagodu. Međutim, posle samo nekoliko koraka, pred njim se
pojavi neizbežni Eurit.
– Evo ih! Dvojica od trista! – uzviknu jedan prolaznik.
Dvojica prijatelja nisu stigla ni da se pozdrave kad ljudi nagrnuše
na njih sa svih strana. – Ubijte što više varvara u naše ime! – reče
jedan starac.
– Pokažite ostatku Grčke ko su najbolji ratnici! – dobaci jedan
dečkić.
– Ja sam bio u vojsci koja je krenula na Maratonsko polje, ali
nisam stigao ni da vidim te persijske kukavice. Razbežali su se čim
su ugledali Atinjane, nisu ni sačekali da vide prave vojnike.
Donesite mi nešto od ratnog plena koji ćete skinuti s mrtvih
Persijanaca! – dodade neki čovek bez ruke.
U mnoštvu ljudi koji su ih okružili zatekla su se i dva dečaka.
Jedan je nosio na ramenima drugog, koji se obisnu Aristodemu oko
vrata i iščupa mu jedan pramen iz grive na šlemu. Hoplit se naglo
okrenu prisilivši ga da popusti stisak i dečak pade. Ali mališan je već
dobio šta je hteo i brzo je pobegao sa svojim malim prijateljem. Ova
dvojica su već uzela ratni plen, pomisli s gorčinom.
Eurit se grohotom nasmeja, a za njim se nasmeja i okupljeni

47
narod. Ponosan, želeo je što duže da ostane u centru pažnje, ali
Aristodem nije cenio takvu pažnju i probio se kroz mnoštvo
odbijajući ih štitom i povremeno se okrećući da bi se uverio da ga
Eurit prati.
A Eurit ga je pratio, iako teška srca. Aristodem je čuo kako je
jedan čovek koga je odgurnuo dobacio: – Sačuvaj te udarce štitom
za Persijance, junačino! – i odlučnim korakom produžio je prema
severu, prema agori.4 Usput je slušao povike ljudi, ali šlem koji mu
je pokrivao uši, otežavajući mu da jasno čuje naređenja u bici, ovoga
puta mu je koristio jer ga je izolovao od svega što se oko njega
događalo.
Ipak, nije ga poštedeo Euritovih primedbi: – Jesi li čuo? Postali
smo heroji a još nismo ni krenuli – razmetao se njegov prijatelj,
presrećan što se našao među odabranima. Nekoga ko nije toliko
obuzet razočaranjem kao Aristodem zarazio bi svojim ushićenjem.
Stigli su na trg, koji je već vrveo od radoznalaca koji su željno
očekivali da otpočne ritual žrtvovanja. Svađali su se rešeni da
zauzmu najbolja mesta, najbliža oltaru koju je za tu priliku
pripremljen na trgu. S obe strane oltara stajao je po jedan hoplit u
punoj ratnoj opremi praveći prolaz učesnicima rituala. Bočni zidovi
oltara bili su isprskani krvlju. Iza oltara nazirao se plamenik pored
kojeg je jedan helot podsticao vatru da se ne bi ugasila, a malo dalje
stajale su dve robinje pored dva velika kazana ispod kojih je takođe
gorela vatra. Na središnjem delu agore, naspram oltara, već su se
bili okupili najnestrpljiviji vojnici, koji su se izmešali s narodom.
Otoplilo je i mnogi su skinuli šlemove te ih je bilo lakše
prepoznati. Eurit ugleda Pantita i pozva Aristodema da mu se
pridruže. Mladić je razgovarao s Ditirambom o borbenoj formaciji
trista ratnika. – Zdravo, drugovi – reče pridošlicama. – Izgleda da su
izabrali šezdesetoricu iz svih pet oba i da će nas podeliti na pet
posebnih pentekosta...
– Šta to znači? Da će svaki vod rasporediti u tri niza od po deset
ljudi, umesto uobičajena tri niza od po osam ljudi? – upita Eurit,
obraćajući se, međutim, Ditirambu, koga je s uživanjem izazivao, i

48
zato ga je sad naterao da progovori.
– Pretpostavljam da je tako. Ne vidim drugi način. – Bilo je
očigledno da se raduje pohodu: izgovorio je čak osam reči u nizu.
– Ah! Za tako neuobičajen poredak trebaće nam sposobni
pentekontarsi! – primeti Aristodem, koji se uznemireno osvrtao oko
sebe, proučavajući i procenjujući ostale vojnike.
Odgovorio mu je Dijenek, koji im se u međuvremenu pridružio u
društvu Alfeja i Marona. – Pa, istini na volju, i nisu mnogo sposobni.
Već su ih izabrali. Znaš li ko je Kleopomp?
– Onaj neodlučni? – uzviknu Ditiramb.
– Upravo taj – potvrdi Alfej, vrteći glavom.
– Neeee! – pobuni se Aristodem. – Taj je u stanju da se predomisli
svaki put kad sunce promeni položaj na nebu...
– ... A u borbi je nevešt poput neke žene, svaki put izlažeš se
opasnosti da te ubiju... – Maron oseti potrebu da objasni.
– Ali Anerist je možda još gori, zar ne? I on je u igri. Teško onom
kome on bude zapovedao... – reče Dijenek.
– Taj je okrutan poput varvarina – nadovezao se Maron, mada ni
sâm nije spadao u blage osobe.
– Da to nije onaj kome su oduzeli zapovedništvo nad pentekostom
posle pohare koju je sproveo u selu naših saveznika Arkađana? –
upita Aristodem.
– Lakedemonci nikad dotad nisu tako postupali ni s najgorim
neprijateljem. Nije bilo žene u Arkadiji kojoj nisu stavili ostatke
nekog deteta u trbuh pošto su je ubili i izvadili joj utrobu. Gotovo je
besmisleno što su ga samo ražalovali – podseti ih Eurit.
– Možda zato što je ispoljavanje sile odgovaralo vođama koji su
zbog toga kasnije uživali u potpunoj potčinjenosti saveznika –
dodade Aristodem.
– Ali nisam vam pomenuo najgoreg od svih – prekinu ga Dijenek
– najnesposobnijeg, najnaprasitijeg, najprokletijeg među bogovima:
Dijeneka!
U prvom trenutku obuzeti čuđenjem, saborci zatim počeše da ga
tapšu po oklopu uz usklike odobravanja. Pantit se prvi pribrao: –

49
Dobro si to izveo! Ali kako si uspeo, Aplona mu? – upita ga.
– Pa, vreme je da izvučem neku korist iz prijateljstva s
Pauzanijem... – odvrati Dijenek pa izvuče ispod toge šlem na kojem
se isticala griva postavljena popreko, oznaka zapovednika.
– Eto zašto si tako dobro obavešten... Blizak si s visokim
krugovima... – zadirkivao ga je Alfej.
– I to nije sve – dodade Dijenek, s očiglednim zadovoljstvom. –
Mom pentekostu poverena je kraljeva bezbednost. U ovom pohodu
mi smo hipeji, Leonidina telesna garda!
– Lepo – lakonski odvrati Ditiramb.
– To svakako predstavlja stepenik više u hijerarhiji za Kastora i
Poluksa! – dodade Maron, koji je po prirodi bio pomalo zavidljiv.
– Pa, nadajmo se da će u tom slučaju biti dodeljeni tvom
pentekostu... – primeti Pantit.
– Uskoro ćemo saznati – reče Aristodem, dok se u međuvremenu
oglasiše trube i privukoše pažnju okupljenih. Svi se okrenuše prema
pozornici s oltarom kojoj su se približavali muzičari i glasnik. Čim su
trube utihnule, glasnik pročita proglas o rasporedu trupa. Dijenek se
malo izdvoji iz grupe i stade pored oltara. Pored njega su se, na
međusobnom razmaku od deset metara, rasporedili i ostali
pentekontarsi sa šlemovima ukrašenim poprečno postavljenom
grivom, koja im se spuštala do korena vilice. U levoj ruci, na kojoj
im je bio navučen štit, držali su koplje, a u desnoj bakterion,
zapovednički štap s kukom na vrhu, na koju su se oslanjali ne bi li se
odmorili. Kad je glasnik objavio raspored vojnika na osnovu
pripadnosti određenom puku, nisu se mogla videti lica skrivena iza
zapovedničkih šlemova.
Iza njih su se rasporedili njihovi zamenici, dvojica enomotarha i
oragoji. Zatim je došao red na obične vojnike, koji su disciplinovano
zauzimali svoja mesta sve dok se ceo puk nije rasporedio u trideset
nizova od po deset vojnika. Tek tada su oragoji stali iza njih,
zatvarajući formaciju. Hopliti spustiše štitove na pod, uz štitnik leve
noge i čvrsto zabiše u pod donju oštricu koplja, ruke blago
ispružene napred.

50
 Niko od Aristodemovih prijatelja nije bio dodeljen Dijenekovom
pentekostu. Za uzvrat, Aristodem je raspoređen s Euritom i
Pantitom, dok je u pentekostu pored svog ugledao Alfeja, Marona i
Ditiramba. Prilika je bila previše svečana da bi se bilo ko usudio da
progovori, ali Aristodem je pokretom glave pokazao Euritu
zapovednika njihovog pentekosta, pitajući se ko se krije iza šlema
pentekontarha.
Tek kada se spartanska vojska rasporedila – premda je delovala
skromno po broju vojnika – pozornica je dostojno mogla da sačeka
dolazak kralja, dostojanstvenika, sveštenika, svih onih koji su
učestvovali u ritualu žrtvovanja. Povorku su najavili svirači flauta,
dok su se učesnici obreda okupljali oko oltara. Zatim im se pridružio
sveštenik po imenu Megista, čija je duga kosa bila vezana trakom
ukrašenom venčićem. Odora mu je bila bela i jarkocrvena, u struku
pritegnuta širokim pojasom. U ruci je držao štap. Iza njega su
koračale tri sluškinje u kitonima koji su im dosezali do gležnjeva;
jedna je nosila korpu sa žrtvenim nožem, uronjenim u zrnevlje
ječma. Druga je nosila krčag s vodom, a treća je, s izvesnim
naporom, nosila plamenik s tamjanom, držeći ga za dugačku dršku.
Potom se pojavio Leonida; na sebi je imao samo himation i venac
od maslinove grančice na glavi. Iza kralja, dvojica muškaraca vodili
su žrtvenu životinju, ogromnog vola ukrašenog trakama, rogova
premazanih zlatnom bojom. Iza glavnih učesnika ceremonije kretali
su se članovi kraljevskih porodica, drugi kralj Leotikida, Leonidin
brat, Pauzanija i dve kraljice.
Čak i tokom zvaničnih ceremonija, dve prve žene Sparte nisu se
smele isticati u odnosu na sugrađanke. Ipak, u Aristodemovim
očima Gorgo se isticala skladnom figurom i načinom na koji je nosila
odeću. Žena s kojom je proveo noć koja je vredela čitavu večnost
nosila je belu tuniku preko koje je ogrnula himation, nedovoljno
širok da prikrije ženine obline, a na mišice je poređala nekoliko
narukvica. Dugu kosu skupila je trakama u vidu spirale koja se
blago uzdizala iznad potiljka, dok su se trake završavale upravo na
potiljku, vezane u okrugli čvor. Izraz njenog lica nimalo nije odavao

51
nelagodu koju je osećala dok mu se poveravala nekoliko sati ranije.
Štaviše, zračila je ponosom i gordošću, koji su bili u potpunom
saglasju s njenim položajem u državi.
Gorgino prisustvo ne samo da je Aristodemu odvuklo pažnju od
obreda već je pojačalo njegovu sumnjičavost u odnosu na ceo taj
događaj. Šlem je sakrio njegov zajedljiv osmeh i grimasu koju je
napravio kad je ugledao oficijante raspoređene oko oltara kako peru
ruke u svetom vrču. Osetio je još veću netrpeljivost kad je sveštenik,
pošto je poprskao volujsku njušku vodom, zadovoljno gledao
životinju kako pomera glavu; to je uobičajen znak koji se tumači kao
prihvatanje životinje da je žrtvuju, ali Aristodem pomisli da je to
samo nagonska reakcija uznemirenog vola.
U tom trenutku flaute utihnuše, a žene raspoređene oko oltara
zapevaše svečanu pesmu koja je uvodila u ritual i sve vreme ga
pratila. Aristodem se sažali nad sveštenikom, koji je okrenuo leđa
žrtvi i, pokušavajući da sakrije pokret ruke, nemarno zavukao nož u
korpu i tako skrivenog ga podigao. I dalje se trudeći da ga vo ne
vidi, on odseče pramen kose i baci ga na plamenik koji je goreo na
oltaru. Potom je dodao nož jednom od dvojice muškaraca koji su
doveli životinju, dok se drugi približavao volu i udarao ga palicom
po njušci.
Ošamućen i izmučen, vo nesvesno poturi vrat krvniku, koja ga
prereza s kraja na kraj, dok su sluškinje pevale sve glasnije. Onaj
koji je mlatio vola sad ga je držao za rogove visoko mu podižući
glavu, sve dok krv nije snažno šiknula. Za nekoliko trenutaka oltar i
svi koji su ga okruživali bili su poprskani krvlju, a jedan snažan mlaz
izli se po podu.
Upravo to će uraditi i nama. Najpre nas ošamute gomilom
gluposti o zahtevima otadžbine, a onda bez i malo zazora pošalju u
smrt... razmišljao je Aristodem, dok su na pozornici kasapili vola.
Ona dvojica vešto i brzinom iskusnih dželata isekoše životinju, a
meso odmah staviše na ražanj. Ispeklo se vrlo brzo i prvi komad
ponuđen je Leonidi, dok je sveštenik zapevao molitvu.
Širokim i naglašenim pokretima kralj otkinu jedan zalogaj, pa još

52
jedan, a onda dade komad mesa svešteniku, koji ga podeli ostalima
okupljenim oko oltara. Dok su učesnici rituala ispijali vino, kasapini
su nastavljali svoj posao, odvajajući kožu od mesa koje su zatim sekli
na manje komade. Odvojili su kosti i premazali ih masnoćom, a
onda ih je sveštenik okadio tamjanom i spustio ih na plamenik da
izgore. Podsticao je plamen sipajući na njega vino i pucketanje vatre
nadjača litaniju upućenu bogovima.
Sunce je već bilo visoko na nebu i hopliti, stisnuti u svojoj ratnoj
opremi i ogrnuti togama, mučili su se na vrućini. Premeštali su se s
noge na nogu i jedino je to nervozno tupkanje nogama o tlo odavalo
njihovo nestrpljenje, praćeno jedva primetnim pokretom ruke u
kojoj su držali koplje zabodeno u zemlju i blagim izvijanjem vrata.
Pod šlemom se zbivalo nešto sasvim drugačije. Aristodem je bio
uveren da nije jedini koji se podsmeva ceremoniji i da je najmanje
poštuju upravo oni koji je obavljaju. Leonida je svakako s prezirom
ukazivao čast bogovima i ljudima koji su ga gledali, ali je i te kako
bio svestan kakvu sliku o njemu ostavlja ta lakrdija. S druge strane, i
to je deo njegove žudnje da dostigne večnu slavu, pomisli hoplit.
Kraj ceremonije još se nije nazirao. Ostatke vola baciše u kazan i
skuvaše ih, dok je plamen na oltaru polako gasnuo. Kad je ostao
samo žar, meso koje se peklo podeljeno je onima koji su bili najbliži
oltaru, to jest dostojanstvenicima, zapovednicima i njihovim
zamenicima, ponekom vojniku i ponekom građaninu. Ritualno
deljenje žrtvovane hrane izazvalo je među narodom oduševljene
uzvike, koji se pretvoriše u pokliče ohrabrenja vojnicima. Tek tada je
glasnik proglasio završetak ceremonije i naložio vojnicima da pođu
ka Euroti gde će se sastati sa svojim robovima i sačekati kralja, čiji će
dolazak biti znak za polazak.
Hopliti se napokon opustiše i brzo poskidaše šlemove. Lica su im
se caklila od znoja, brade natopljene, usta širom otvorena kao da
pokušavaju da dođu do daha.
– Po mom mišljenju – osmehujući se obrati se Pantit Aristodemu i
Euritu – ovo je najteže iskušenje koje smo morali da podnesemo.
Odgovorio mu je Eurit. – Pa, ako smo ovo izdržali, spremni smo

53
za Kserksa i njegovu rulju. – Potom se pridružio Pantitu, koji je
pošao da potraži ostale saborce, dok je Aristodem zurio prema
oltaru zagledan u Gorgo koja se udaljavala s ostalim članovima
kraljevske porodice. Drago bi mu bilo da je i ona njega potražila
pogledom, sad kad je skinuo šlem, ali onda pomisli kako je to
detinjasta želja i udalji se.
Maron, Alfej i Ditiramb već su se probijali do ostalih vojnika. – Od
ovoliko krvi poželeo sam da i sâm prolijem nečiju u bici – doviknu
im Maron kad im se približio na nekoliko metara.
– Dug je put do Malide. Sačuvaj snagu za marš, pošto si se jutros
prilično izmorio – odvrati mu Eurit, prilazeći vojnicima.
– Kuda ste se vi to zaputili? – Naredbodavan ali piskav glas natera
ih da se odmah zaustave. Pantit, koji je koračao iza Aristodema i
Eurita, oseti kako mu se nešto spušta na rame. Bio je to
pentekontarhov bakterion.
– Da se sastanemo s našim saborcima, a onda idemo na Eurotu.
Šta nije u redu? – odvrati Pantit, osvrnuvši se.
Pridošlica je i dalje nosio šlem na glavi, i ništa ne reče. Umesto
toga, snažno je štapom udario mladića po desnoj butini, jedinom
otkrivenom delu noge. – Šta nije u redu? To što vas vaš
pentekontarh nije ovlastio da napustite poredak – odgovori, dok se
Pantit, presamićen, obema rukama držao za povređenu nogu,
ispustivši prethodno koplje i štit. Kad se trgao od udarca, pao mu je
i šlem koji mu je labavo stajao na glavi.
Aristodem potisnu ljutit pokret. – Još nismo krenuli, ne moramo
da se pridržavamo naređenja za marš! – podseti ga.
Otvori na šlemu omogućili su mu da vidi stisnute usne i sitne zle
oči koje su se sužavale dok su zurile u sagovornika. Prošlo je
nekoliko sekundi pre nego što im zapovednik odgovori. – Pohod
počinje u trenutku kad se obred završi. Disciplinovano ćete
marširati do Eurote, gde ćemo sačekati robove. To su naređenja.
Hoću da se odmah postrojite – tim rečima završio je razgovor i
zaputio se prema koloni koju su predvodili njegovi zamenici.
Pošto je načinio dva koraka, predomislio se. – Jedan hoplita stoji

54
pravo s oružjem u ruci, budalo! Hajde, pokupi svoje stvari i polazi! –
reče Pantitu i štapom mu podiže bradu. Onda sačeka da momak
podigne šlem i koplje i da se ispravi. Pantit je teško hramao.
Zapovednik udari štapom o štit koji je Pantit s naporom podigao s
tla i samo prislonio uz neozleđenu nogu. Momak je bio prisiljen da
podigne osam kilograma drveta i bronze i da provuče podlakticu
kroz porpaks.
Tek tada se pentekontarh udaljio.
Niko od sedmorice prijatelja nije morao da se zapita ko se krije
ispod šlema s poprečnom grivom.
– Anerist! Dodeljeni ste tom kopiletu – uzviknu Maron.
– Ako ništa drugo, pošto sam otrpeo njegovo kinjenje, Persijanci
će biti dečja igra... – primeti Aristodem, trudeći se da sakrije
zabrinutost iza prividno nehajnog ponašanja.
– A vi, kome ste vi zapali? – upita Eurit.
– Nismo prošli ništa bolje od vas. Mi smo dodeljeni Kleopompu...
– Ah, to znači – reče Aristodem smejući se – da postoji velika
verovatnoća da ćete izginuti, a još veća da ćemo i mi izginuti.
– Blago Dijeneku! – dodade Pantit, i dalje hramljući. – On barem
nikom nije direktno podređen...
– To samo znači da će lično snositi odgovornost za svoju smrt –
zaključi Aristodem. – Najgora smo spartanska vojska koja je dosad
ratovala. Ali ipak smo Spartanci.

Okupili su se na obali Eurote. Prvi je stigao Aristodemov pentekost,

a onda su, u malim grupama, pristigli i ostali. Došli su i heloti, svaki
je vodio mazgu natovarenu ličnim stvarima vojnika; o drveno sedlo
bile su zakačene dve korpe od pruća. Bilo je i kola natovarenih
opremom pukova.
Kao i ostali saborci, Aristodem je proverio tovar. Naredio je Tiziji
da otvori korpu s namirnicama iz koje se širio prodoran miris luka.
U korpi je bilo zobenih pahuljica, raži, sira i usoljenog mesa. U
drugoj korpi nalazili su se stromata, prostirka na kojoj će ratnik
spavati, i rezervni kiton. Ratnik je proverio i da li je Tizija spakovao

55
mali nož i turpiju za glačanje metalnih delova oružja i rezervne
oštrice koplja.
Tizija mu je pomogao da se najzad oslobodi opreme. Zabio je
koplje u tlo, skinuo šlem, otkopčao togu i skinuo oklop i kiton
natopljen znojem, mač u koricama i štitnike za noge. Osvežio se u
Euroti, a potom mu je Tizija doneo drugu tuniku, preko koje je
Aristodem prebacio togu, a onda je stavio šlem na glavu. Posmatrao
je helota kako stavlja oklop i štitnike u korpu i kako vraća stromatu u
vreću. Rob je potom završio posao pošto je zatvorio vreću i zakačio
je za štit koji će njegov gospodar nositi na leđima za vreme marša.
Primetio je i da je i Pantit proverio tovar, ali opazio je i da mu
prilazi pentekontarh, čije lice još nije imao zadovoljstvo da vidi bez
šlema. – Ti što si se maločas pravio duhovit, kako se zoveš? – upita
Anerist momka.
– Pantit, gospodine – podozrivo odvrati mladić.
– Idi da proveriš da li je natovarena sva oprema na kola. Ako
tokom borbe nešto bude nedostajalo, ti ćeš mi odgovarati za to!
– To je zaduženje enomotarha. Ostavi ga na miru! – reče
Aristodem.
– Enomotarsi sad imaju druga posla. Idi, vojniče, ako nećeš da te
još jednom odalamim! I podnesi mi izveštaj o tovaru kola, i jednih i
drugih.
Pantit pogleda Aristodema, koji mu dade znak da pođe. – Anerist
ga je uzeo na zub, samo bogovi znaju zašto – primeti Eurit.
Pantit se pope na bliža kola i zaključi da su natovareni kožno
remenje, drvene table i štapovi, lopata, motika, desetak bradvi i
srpova i jedan mlin za žito. Činilo se da je natovareno sve što je
neophodno. Proverio je i tovar drugih kola, a onda bojažljivo prišao
zapovedniku i sačekao da se ovaj okrene da bi mu podneo izveštaj.
Ali on kao da ga nije ni slušao i otpustio ga je pokretom ruke, ne
obraćajući pažnju na ono što je momak rekao.
– Samo je hteo da me podseti da je on glavni – reče Pantit s
olakšanjem kad je prišao prijateljima. – On je običan nezadovoljan
čovek kome je potrebno da se razmeće svojim položajem.

56
 – Nadajmo se da si u pravu – odvrati mu Aristodem, koji je bio
bolje obavešten o podlostima na koje je spreman taj neprijatan
čovek.
Leonida se pojavio na belom konju, u punoj ratnoj opremi, sa
šlemom nemarno nataknutim do čela. Pratila su ga petorica helota,
mazge i jedna kola, polemarh Knem i trojica hoplita, njegova telesna
straža. S njim su došla i dvojica proroka, Apolonovih sveštenika
zaduženih za proricanje i za žrtvene rituale – jedan od njih bio je
Megista – zatim petorica lekara, isto toliko kovača i stolara čiji je alat
bio natovaren na kola kraljeve telesne garde.
Aristodem s prezirom osmotri vladara. Ipak, morao mu je odati
priznanje za ponosito i dostojanstveno kraljevsko držanje. Da mi
Gorgo nije otkrila njegova zlodela, smatrao bih ga samo kraljem koji
se previše uživeo u svoju ulogu, pomisli.
Leonida je bio viši od muškaraca srednje visine, ali niži od
Aristodema. Imao je dugu zašiljenu bradu, jedva primetno
prošaranu sedima, a kosa mu je, kao i svim spartijatima, padala u
dugim pramenovima na ramena, zadenuta iza ušiju. Imao je
oprezan pogled, zenice su mu se stalno pokretale, a nos, pljosnat i
nedovoljno naglašen, kao da je želeo da napravi više mesta očima.
Prilično istaknuta usta davala su njegovom licu blag, gotovo prijatan
i dobronameran izraz, koji je Aristodemu izgledao kao krajnja
suprotnost njegovoj prirodi.
Kralj naredi Dijeneku da okupi vojnike. Došlo je vreme da pođu.
Najpre ih je, međutim, postrojio i obratio im se. Pentekosti se
postrojiše s urođenom spretnošću. Naređeno im je da se rasporede
duž rečne obale, jedna jedinica iza druge. Ličili su na vrlo kratku
zmiju sastavljenu od pedeset zglobova, dok je uz svaki stajalo još pet
ratnika. Nakon novog naređenja pentekontarha, vojnici, koji više
nisu nosili oklope okrenuše se nadesno i pripremiše se da saslušaju
kraljev govor.
Kad je sišao s konja, Leonida je najpre nekoliko puta prošao pored
celog puka, zastajući povremeno da bi potapšao po ramenu nekog
vojnika u prvom redu. Onda je zastao ispred dvadeset petog čoveka

57
u nizu i počeo da govori.
– Vojnici! Idemo da se suočimo s milion varvara. Milion stranaca
dolazi da nam nametne ne samo svog kralja već i svoj poredak i
običaje, a taj poredak će svakog čoveka pretvoriti u roba. Ali činimo
to svesni da svaki od nas vredi kao desetorica, možda kao stotinu
njih; imamo najjače oružje i umemo da se odbranimo od njihovih
kukavičkih strela, koje im dozvoljavaju da napadaju neprijatelja iz
daljine, umesto da se bore prsa u prsa, kao pravi ljudi. A to je
najbolja potvrda njihove vojne slabosti.
– Znamo i da će nam pomoći teren na kojem ćemo se boriti.
Branićemo prolaz toliko uzan da kroz njega jedva može da se
provuče prva linija puka. Zato sam podelio našu malu vojsku na
zbijenije pukove, to jest, umesto dvadeset četvorice, svaki će imati
po tridesetoricu ljudi. Udvostručio sam prvu liniju u kojoj ćemo
imati dvanaest hoplita, što će nam omogućiti više izmena u istom
pentekostu, dok budemo čekali da stigne druga jedinica. Praktično,
svaki vojnik moći će da ispolji svu snagu kad se nađe u prvoj liniji,
jer će kasnije imati dovoljno vremena da se odmori. Osim toga, dok
budemo marširali, pridružiće nam se dodatne jedinice naših
saveznika; kao što znate, olimpijade se završavaju, tako da i ostali
mogu da pošalju svoju prethodnicu. U svakom slučaju biće nas
sasvim dovoljno za odbranu tog prolaza: možda i više nego što je
neophodno.
– Dakle, to nije veliki poduhvat za nas Spartance. Veliki je za sve
ostale i slaviće nas cela Grčka, a ne samo Sparta i Peloponeski savez.
Zauvek će nas pamtiti, kakav god da bude ishod ovog pohoda i
kakva god da bude naša sudbina.
– Osim toga, zapravo nećemo biti sami. Admiral Euribijad biće
udaljen nekoliko nautičkih milja od nas, u visini rta Artemizija, gde
će čekati Kserksov napad s mora. Jer pored nas Persijanci neće
proći, to vam jamčim. To znači da će veliki car pokušati da dopre do
središnje Grčke svojom flotom, a Euribijad će se postarati za to da
zada odlučujući udarac varvarima. Mi smo, dakle, samo levo krilo
odbrambenog fronta koji se završava na Eubeji, ali naš zadatak

58
veoma je osetljiv: ako bi Persijanci uspeli da prođu, a pre svega ako
prerano prođu, pre nego što se savezničke snage potpuno mobilišu i
zauzmu Korintski prolaz, cela strategija saveza bi se srušila i izgubili
bismo Grčku. Izgubili bismo Peloponez. Izgubili bismo Spartu.
– Da ne želite, možda, da se na čelu Lakedemonije nađe jedan
persijski despot kome će jedino biti važno da nas izmuze kao krave
kako bi slao naša blaga u Vavilon ili, još gore, da bi živeo kao Krez?
Hoćete li da se mlitavi i slabi varvari žene našim ponosnim
spartijatskim ženama i da s njima prave izrode? Hoćete da zavlada
korupcija, da se uruši uređenje koje je od Lakedemonije napravilo
savršeno društvo jednakih ljudi, ponosnih na svoju solidarnost i
kolegijalnost? Da ne želite, možda, da vojnike zamene sumnjivi
špekulanti, izrabljivači i trgovci najgore vrste?
– Sparta je stvorila uređenje u kojem živimo i napredujemo kroz
vekove ratova, žrtvovanja i herojskih dela. Mi ne želimo da
nametnemo to uređenje izvan našeg područja uticaja. Međutim, taj
car dolazi u Grčku s namerom da nam nametne pravila i dogme
nazadne civilizacije. Ja kažem da ga moramo oterati iz našeg mora,
moramo ga naterati da se vrati odakle je došao, da se tamo zamajava
u svom carstvu robova, uljuljkan u iluziji da je veliki car. Ja mislim
da je veliki kralj onaj koji čvrstom rukom vodi svoj narod, svestan
svog značaja i spreman da se odbrani. Veliki kralj sam, dakle, ja, ali
samo zahvaljujući vama!
Poslednja rečenica izazvala je toliko snažne ovacije da na drugoj
obali Eurote niko ne bi poverovao da tu vojsku čine svega trista
ratnika. Ipak, radosnim pokličima nije se pridružio Aristodem, koga
je obuzimao sve veći gnev kad je shvatio da kralj osvaja poštovanje i
naklonost svojih podanika.
– Ne budite previše sigurni u to – nastavi kralj pošto je ponovo
zavladala tišina – da će biti borbe. To uopšte nije izvesno.
Najverovatnije je da će do sukoba doći na Artemiziju. Osim toga,
moglo bi se dogoditi i da Persijanci pokušaju da prodru kopnenim
putem u središnju Grčku, ali tek kad iza nas ili čak uz nas bude
većina savezničkih snaga. Ako, međutim, Kserks pokuša da probije

59
našu odbranu čim stigne, to ćemo svakako moći sami da rešimo.
Kasnije, kad varvare najurimo u Aziju, cela Grčka biće nam
zahvalna što smo joj omogućili da odnese odlučujuću pobedu.
– Svi će – zaključi podižući glas – pamtiti Leonidu i njegovih trista
ratnika koji su zaustavili ogromnu vojsku sina Darija Velikog,
naslednika loze Kira, osvajača četiri carstva. I neće biti važno da li
smo se borili ili nismo: buduća pokolenja pamtiće da smo se mi,
samo nas tri stotine, suočili s celom Azijom! Ako se budemo borili,
postaćemo besmrtni čak i ako budemo ležali u grobu, kako kaže
uzvišeni pesnik Tirtej!
Osim Aristodema, nije bilo čoveka koji nije podigao koplje i
uskliknuo u znak odobravanja, glasno izvikujući Leonidino ime i
ime svoje države.
Eurit primeti smrknuto lice prijateljevo i glasno, da bi ovaj mogao
da ga čuje od pokliča, reče mu: – Ovo je kralj za koga zaista vredi
umreti, zar ne?
Aristodem se prezrivo osmehnu. – Ako moraš da umreš, umri za
Spartu, budalo, a ne za jednog čoveka. I to za čoveka koji je
spreman da žrtvuje trista i više ljudi da bi zadovoljio svoje
samoljublje.
– Ako umremo, umrećemo u borbi, uz ostale savezničke snage.
Zar nisi čuo? Verovatno nećemo ni ratovati, barem dok tamo
budemo sami... – odvrati Eurit, uznemiren njegovim prezrivim
stavom.
– Upravo ti je u lice rekao, a ti i dalje ne shvataš! – uzviknu
Aristodem. – On želi da se bori pre nego što pristignu ostali. Nada se
tome i ne bi me začudilo da pokuša da izazove neprijateljsku vojsku
na borbu, umesto da se drži položaja; čak i po cenu da time dovede
u opasnost celu Grčku...
– Nisi objektivan... Kakve razloge imaš da tako sudiš o njemu? –
odgovori mu prijatelj u trenutku kad je pentekontarh naredio
vojnicima da se okrenu nalevo i da se postroje u kolonu.
– Znam da je tako i tačka – preseče Aristodem. Onda uze svoj štit,
stavi ga na leđa i okrenu se nalevo, spreman za polazak.

60
 Marš

O d Sparte do Termopila trebalo je prevaliti preko pet stotina

kilometara i visoka komanda izračunala je da će tako spremna
vojska poput Leonidine taj put preći za nešto više od deset dana.
Kako god bilo, ritam marša zavisiće i od spremnosti saveznika koji
će pripremiti svoje trupe kad im glasnici jave da se Spartanci
približavaju njihovoj oblasti.
Tog dana vojnici su marširali svega nekoliko sati. Leonida nije
odmah zahtevao da se propisno rasporede, već je dozvolio da svaki
pentekost, počevši od onog koji je izabrao za svoju telesnu gardu,
maršira uz svoja kola s opremom. Ipak, pre nego što se spustila noć,
vojska je stigla do severne granice Lakonije, gde ih je sačekala grupa
Skirita u ratnoj opremi. Naime, efori su zahtevali od planinskih
zajednica da dodele Leonidi tridesetak lakih pešadinaca, čiji je
zadatak bio da izviđaju i obaveštavaju. Izabrani Skiriti nosili su po
tri-četiri laka koplja, ali nisu imali odbrambeno oružje. Njihova
jedina odeća bio je kožni pojas oko struka i karlice i kratak kožni
plašt. Neki su nosili i zašiljenu kapuljaču od filca.
Kralj poveri polemarhu zadatak da ih rasporedi i da im objasni
njihova zaduženja, dok je Dijeneku davao uputstva za postavljanje
kraljevskih šatora u kojima će njegovi ljudi provesti noć. Hopliti iz
ostala četiri pentekosta čekali su da im zapovednici pokažu sektore
na kojima će se rasporediti. Potom su postavili prostirke i čekajući
da im robovi spreme večeru razmenjivali su utiske o proteklom
danu.
– A ti si govorio da su izabrali najlošije spartanske hoplite! – reče
Maron Aristodemu kad mu se približio. – Danas nam je Leonida
govorio kao da se obraća najboljim vojnicima koji su kročili na tlo
Helade otkad su je bogovi stvorili!
Čak je i Ditiramb izrazio svoje mišljenje: – U svakom slučaju, ne bi
stavljao na kocku svoj ugled predvodeći nesposobne vojnike!
– Nikad nisam rekao da smo loši i nesposobni – naglasi

61
Aristodem. – Samo sam rekao da nas niko u Sparti ne poznaje na
osnovu naših ratnih poduhvata.
– Gluposti! – nije odustajao Maron. – Jedino merilo kojeg su se
držali jeste da izabrani ratnici imaju sinove.
– Potrebni smo mi Leonidi, ali ne onako kako ti misliš da jesmo –
odgovori Aristodem. – U najboljem slučaju, spreman sam da
priznam da je poveo vojnike koji nisu stekli slavu, kako mu ne bi
pomračili slavu u borbi. Rekao je da će nas ljudi pamtiti, ali zapravo
mu je važno da pamte njega.
– Pa šta i ako je tako? – umeša se Eurit. – Ako se ne izvrgne u
iubris, ambicija nije neminovno loša. Mi treba da pokažemo koliko
vredimo. Dosad smo učestvovali samo u manje važnim bitkama.
Vrednost vojnika meri se u bitkama s velikim neprijateljem, a mi
ćemo svakako dokazati da vredimo.
– Ako je istina da je jedino merilo pri izboru bila činjenica da
imamo sinove – tvrdoglavo odvrati Aristodem – da li ste se zapitali
kako to da s nama nije nijedan vojnik koji je odlikovan? Eurilej,
sećate ga se, onaj koji je odlikovan za zasluge u ratu protiv Arinjana.
On ima sinove, ali nije ovde. Isto važi i za Klearidu. Sećate li se kad
je, davno, sam zadržao falangu u Argolidi? I njega su odlikovali, a
zatim još jednom, pre dve godine, posle borbe protiv Mesenaca. I
kako to da je Knem izabran za polemarha koji je samo jednom bio u
ratu, a nije izabran, na primer, iskusni Eujanit koji je nedavno bio na
severu? S nama su čak i degradirani zapovednici...
Zavladala je neprijatna tišina, a prijatelji su se zgledali. Ali Maron
nije navikao da se predaje: – Pa, sad ćemo imati mnogo prilika da
zaslužimo odlikovanja, a ja nameravam da ih iskoristim.
– Da, posmrtna... – odvrati Aristodem, ali ga prekinuše povici koji
su dopirali iza njega. Svi se okrenuše i ugledaše kako Anerist gura
Pantita prema kolima.
Pentekontarh je najzad skinuo šlem: bio je odvratan i bilo je jasno
da je potpuno svestan toga, toliko da je to preokrenuo u svoju korist.
Guste obrve bile su mu spojene iznad prenaglašenog nosa
izbrazdanog dubokim ožiljkom koji mu se protezao od čela do

62
brade. Ožiljak mu je izobličio gornju usnu te je izgledao kao da
večito ima grimasu. Pričalo se da je sâm izazvao povredu od koje
mu je ostao ožiljak kad je još dublje razrezao posekotinu od
neprijateljskog mača, kako bi svoju ružnoću pretvorio u odvratnost i
tako ulio strah i svojim vojnicima i neprijatelju, ali i ženama i
muškarcima s kojima je bio intiman, jer mu je milije bilo da izaziva
strah nego saosećanje.
Bez obzira na to da li je ta priča istinita, činjenica je da je Anerist
bio jedan od retkih ružnih ljudi u društvu koje nije trpelo
nesavršenost i kažnjavalo je decu koja se nisu uklapala u merila
lepote, od samog njihovog rođenja.
– Ti si budala! – vikao je na mladića. – Je l’ se tako proveravaju
kola? Ako ni to nisi u stanju da uradiš, kako ćeš se boriti protiv
neprijatelja?
Pantitovi prijatelji okupiše se oko njih. Euriz je hteo da zaustavi
zapovednika koji se ponovo ustremio na mladića, ali Aristodem ga
je zaustavio da mu prijatelj ne bi navukao na sebe pentekontarhov
gnev. – Šta se dogodilo? – upitao je, trudeći se da se obuzda.
– Ovaj kreten je – odgovori mu Anerist pošto je još jednom
gurnuo Pantita – dobio zaduženje da pregleda tovar i nije primetio
da smo poneli jedan polomljeni pijuk. – Onda je pokazao alatku s
odlomljenim vrhom, koja je ležala na zemlji.
– Bio je čitav kad sam proveravao – pobuni se Pantit, obraćajući se
prijateljima. – Možda je bio malo oštećen pa se od truckanja sasvim
odvojio!
– A, je li? – odvrati zapovednik. – Još ćeš mi reći da je Ares sišao
među nas i da je to uradio tebi u inat...
Ares nije, ali neko ko je možda vrlo blizak Aneristu jeste... pomisli
Aristodem, kome misli načas odlutaše. Nije primetio kad je
zapovednik podigao pijuk sa zemlje.
– Je l’ vidiš? Sad više ničemu ne služi – reče pentekontarh držeći
alatku obema rukama. – Kladim se da ne bi mogao poslužiti ni da te
ubijem njime – dodade spremajući se da udari Pantita.
Aristodem je primetio njegov pokret tek u poslednjem trenutku.

63
Ipak, nagonski se bacio između pentekontarha i njegove žrtve i na
vreme zaustavio direktan udarac, ali nije mogao sasvim da ga
izbegne; ipak, nabori toge ublažili su udarac. Pošto je pijuk bio bez
vrha, svakako nije mogao ozbiljno da ga povredi, ali da je
pentekontarh iz punog zamaha udario Pantita, posledice bi sigurno
bile teže.
Pentekontarh s mržnjom pogleda Aristodema. Nekoliko trenutaka
niko nije progovorio osim onih u zadnjim redovima, koji su upravo
dotrčali kad su čuli komešanje.
Tišinu je prekinuo zapovednik, ne odvajajući pogled od
Aristodema koji mu je uzvratio istom merom. – Videćemo da li ćeš
biti jednako hrabar u borbi, gde ćeš svakako želeti da budeš u prvoj
liniji... – reče, odbaci pijuk na zemlju i okrenu se, spreman da ode. –
A ti ćeš – dodade, obraćajući se Pantitu – noćas stražariti sve do
polaska; hoću da sutra marširaš u prvom redu, kako bih se uverio
da se nećeš odmarati...
Stigao je i Kleopomp. Uvek je delovao izgubljeno i nikad nije
gledao sagovornika u oči, niti mu se pogled više od jednog trenutka
zadržavao na bilo kojoj tački. – Šta se ovde događa? Jeste li se upleli
u nešto što bi trebalo da znam? – reče, a izraz njegovog lica jasno je
govorio kako se nada da je reč o nečemu što ne mora da zna.
Udovoljili su mu. – Ne brini – odgovori mu Maron – samo su
gledali prepirku između dvojice u ovom pentekostu. Ali nisu se
uključili niti su pravili gužvu.
– A, dobro – odvrati Kleopomp s očiglednim olakšanjem i ode da
jede.
– Nadam se da nisam vojnik koji zaslužuje ovakve zapovednike.
Sva sreća što je glavni zapovednik sposoban... – izjavi Ditiramb.
– Što se toga tiče, to će tek morati da dokaže – doviknu Aristodem
za njim i ode s Euritom i Pantitom.
– Kunem vam se – požuri mladić da se opravda, mlatarajući
rukama od uzbuđenja – da je jutros, kad sam ga video, bio čitav!
– Nimalo ne sumnjam u to – odvrati mu Aristodem. – Bojim se da
će sâm naći razlog da te kinji, čak i ako mu ne daš povoda za to.

64
 – Trebalo bi da razgovaramo s Dijenekom, s polemarhom ili čak s
kraljem, ne bismo li ga naterali da se smiri ili te premesti u drugu
jedinicu – predloži Eurit.
– Jesi li ti lud? Hoćeš li da me proglase plačljivom ženom? – skoči
Pantit. – Ne dolazi u obzir. Sâm ću se izboriti s njim. Upravo smo
rekli kako moramo dokazati da smo dostojni naših najboljih ratnika,
a ti hoćeš da idem da kukam i pre nego što se sukobimo s
Persijancima?
– Kako god hoćeš. Ali za tebe ovo neće biti obična šetnja –
odgovori mu Aristodem i ode da večera.
Kakav je ovo skladan poredak, razmišljao je dok je, šćućuren, jeo
komad usoljenog mesa i luk, ako trpi kralja koji je ubio svog
prethodnika i divlja nad kraljicom, a jedan zapovednik se zabavlja
zlostavljajući podređene? Eurit je zaista naivan ako misli da ćemo
sve rešiti time što ćemo kralju ispričati šta radi Anerist. Leonidu ne
samo da ne zanima kako se neko ponaša prema Pantitu nego možda
i odobrava takve metode. Možda je Pantit stvarno u pravu: možda
bi kralj pomislio da se ponaša kao kakva žena. A možda je upravo
kralj podstakao Anerista da očvrsne one manje ratoborne i
nedovoljno vešte...
Da li bi trebalo da ubijem Leonidu? Sad smo već krenuli u rat i
njegovo mesto jednostavno bi zauzeo polemarh. Sistem se ne bi
promenio. Došao bi neki drugi Leonida, drugi Anerist, a ljudi bi u
svakom slučaju morali da ih slušaju. Kad bih odlučio da ga ubijem,
učinio bih to samo zbog Gorgo. Ali i to bi mogao biti dovoljan
motiv...
Pažnju mu odvuče žagor koji je dopirao iza njega. Osvrnuo se i
ugledao upravo Leonidu kako razgovara s nekim vojnikom. Vladar
primeti Aristodemov pogled i kad je završio razgovor s hoplitom,
zaputi se prema njemu. Aristodem oseti blagi grč u stomaku, i kao i
svi koji su se nalazili u njegovoj blizini, ustade ukazujući poštovanje
kralju.
– Samo vi sedite, Lakedemonci – reče im Leonida, obraćajući se
upravo Aristodemu: – Kako se zoveš, vojniče? – Na sebi je imao

65
jednostavan kiton; njegovo kraljevsko dostojanstvo ogledalo se u
njegovom držanju i odmerenom ponašanju i nije mu trebao lažni
sjaj.
– Aristodem, veličanstvo – odgovori upitani, koji je osetio obavezu
da i dalje stoji, a pored njega je stajao i njegov helot.
– Onda, Aristodeme, plašiš li se Persijanaca? – upita ga blago
zapovedničkim tonom.
Aristodem se načas zamislio pre nego što mu je odgovorio.
Leonida nije delovao kao čovek koji voli razmetljivce. – Pa... ono što
bi moglo... – pažljivo je birao reči – da izazove zabrinutost, jeste
njihova brojnost. Ne poznajem bojno polje na kojem ćemo se suočiti,
ali ako ih uistinu ima toliko kao što se priča, jednostavno nas mogu
pritisnuti i prisiliti da popustimo.
Hoplit je grickao usnu pitajući se da nije preterao, da ne rizikuje
da ga kralj lično proglasi defetistom.
– Dobro si zaključio. Ti si čovek koji ume da razmišlja, vojniče. I to
je dobro. Možda nije dobro kad se čovek nađe u prvim borbenim
redovima, ali može da bude dobro kad treba da komanduje ljudima.
Zreo si i prilično snažan muškarac. Posle ovog što nas čeka, setiću te
se ako se budeš poneo onako kako se nadam da hoćeš kad dođe do
borbe, ako dođe do nje.
– Što se tiče tvoje zabrinutosti – nastavi – nisi pogrešio, načelno
gledano. Ali kada budeš video Termopile, shvatićeš da je dovoljna
šačica ljudi da odbrani prolaz, čak i ako pred sobom ima celu Aziju.
Ako je uz to ta šačica sastavljena od Spartanaca, možemo biti više
nego sigurni da kroz taj klanac neće proći. Važno je da budemo
brzi, da stignemo da na vreme učvrstimo odbrambeni zid koji su
Fokejci podigli pre nekoliko godina. Iza te prepreke možemo
izdržati duže nego što je neophodno. Mirno spavaj noćas, vojniče, a
mirno ćeš spavati i kad budeš video kako se naša vojska uvećava.
Želim ti laku noć.
Pošto je to izgovorio, Leonida se oprosti i ode u svoj šator.
Aristodem nastavi da večera. Iskrene i smislene kraljeve reči navele
su ga na neka druga razmišljanja. Nema sumnje, reče u sebi, da je

66
kralj izuzetno harizmatičan i privlačan čovek. Naizgled mu ništa ne
nedostaje da bude vladar Sparte. Ne bi trebalo da popusti pred
iskušenjem i da postane blagonaklon prema njemu; on zna kakav je
zaista spartanski vladar i šta je sve u stanju da uradi. Štaviše, sad mu
deluje još opasnije pošto se uverio da kralj svojim ljubaznim
ponašanjem može da očara ljude i da ih podredi svojoj ambiciji.
Sumnje mu se raspršiše. Postalo mu potpuno očigledno koliku
pretnju predstavlja Leonida. U njegovom umu ne beše više nimalo
straha pred Persijancima: činilo mu se da je za Spartu daleko
opasniji njen kralj. Kserksove horde još su samo vojska utvara koje
lebde nad Lakedemoncima, savršen neprijatelj s kojim se treba
sukobiti da bi se dokazala sopstvena vrednost, ali neprijatelj koji i
dalje postoji samo u maglovitim delovima uma. S druge strane,
Leonida je za njega predstavljao stvarnog, određenog neprijatelja,
otelotvorenje licemerja spartanskog „skladnog uređenja“.
Leonidu je dosad video samo tokom marša u Sparti i razmišljao je
o njemu kao o uzroku nesreće žene koju voli. Ipak, kad mu je Gorgo
nagovestila mogućnost da ga ukloni, nagonski je to odbio, iz straha
da bi to to bio čin izazvan isključivo ličnom korišću. Plašio se da u
Leonidi može da vidi samo osobu čijim će uklanjanjem nadomestiti
ono što mu nedostaje: poverenje u uređenje koje u njemu izaziva
sve dublje osećanje nemoći i Gorgo.
A jedan Spartanac nikad ne deluje zbog lične koristi, već zbog koristi
zajednice.
Da se ponašao samo u skladu sa sopstvenim interesima, ne bi bio
ništa bolji od Leonide.
Ali sad je sve drugačije. Već su mu i Gorgina otkrića bila dovoljna
da shvati koliku pretnju Leonida predstavlja za zajednicu. Njegova
želja da osvoji naklonost ljudi, u šta se uverio već prvog dana,
učvrstila mu je uverenje da nešto mora preduzeti ne bi li sprečio
Leonidu da naudi Sparti.
Učiniće to. Ne zato što je Leonida ubio Kleomena, što se iživljava
nad ženom koju on voli niti zato što je poveo u smrt trista
Spartanaca. Ubiće ga da se Sparta ne bi survala u ponor iz kojeg se

67
možda nikad neće izvući.
Leonida je naumio da postane heroj na njihov račun? E, pa, on će
ga, Aristodem, ubiti i postaće pravi heroj, iako možda niko neće
saznati šta je učinio. Žrtvovaće se za zajednicu premda nikad neće
moći da se podiči time. Postoji li išta što je više u skladu sa
spartanskim duhom?
Nije ga zanimalo odlikovanje, već samo Gorgino priznanje i
mogućnost da ona bude njegova.
Sad može da se odmori. Emotivne i mentalne muke kroz koje je
prolazio nakon Gorginog predloga iščezle su. Sad nastaju drugačije
muke, jer valja smisliti kako da sprovede svoju odluku. Ali o tome će
sutra razmišljati.
Persijanci? Na njih će misliti kad se suoče s njima; nadao se da će
dotad privesti kraju svoju borbu s pravim neprijateljem.

Vojska je sutradan krenula u zoru. Zahvaljujući Skiritima, Leonida je

mogao lakše da se kreće po neprijateljskom i nepristupačnom
terenu. Gorštaci iz severne Lakonije prvi su se probijali šireći se po
terenu s krila formacije kako bi otvorili put teškoj pešadiji i otkrili
prepreke. Ipak, kralj nije imao dovoljno ljudi da bi mogao da formira
klasične kvadrate hoplita u okviru kojih se kreću kola s vojnom
opremom.
Zato je morao da se osloni na način marširanja koji dotad nije
primenjivao, koristeći Dijenekov pentekost za formiranje kvadrata:
na krila je rasporedio po petnaestoricu ljudi između kojih su se
kretala kola, on sâm i polemarh. Ostatak vojske pratio ih je u
poretku većeg kvadrata, iako su u toj formaciji činili samo četvrtinu
kvadrata koji bi mogao napraviti jedan puk. Po šezdesetak ljudi
odabranih iz svih pentekosta raspoređeno je na oba boka, a
sredinom su se kretala kola s opremom svih jedinica. Vojnici koji su
marširali ispred i iza bili su raspoređeni u falange, što bi se moglo
pokazati kao vrlo koristan potez kad se domognu centralne Grčke
budući da tamo mogu naleteti na bande naklonjene Persijancima.
Već od sledećeg dana počeli su da im se pridružuju jedinice

68
Peloponeskog saveza. Kolona je nastavila da se kreće duž granice
između Arkadije i Argolide, izbegavajući da se približi ovoj drugoj
zemlji; Arg je bio jedini centar u Sredozemlju koji se suprotstavio
spartanskoj prevlasti, a Leonida nije hteo da traži nevolje pre nego
što stigne na bojište, utoliko pre što se pričalo da bi Argolida mogla
da se udruži s Persijancima samo da bi se suprotstavila Sparti.
Spartancima se u Tegeji pridružilo pet stotina hoplita i isto toliko
njihovih helota iz tog arkadijskog grada-države, a isti broj vojnika
pridružio im se i u Mantineji, petnaestak kilometara severnije.
Orkomen, koji se nalazio malo dalje, stavio im je na raspolaganje sto
dvadeset vojnika. Još nekoliko stotina priključilo im se u grupama
dok su napuštali Arkadiju. Na teritoriji Korinta pridružile su im se
četiri stotine hoplita, onda su prošli preko prevlake u umarširali u
centralnu Grčku, nad koju se nadvila sablast invazije.
I zaista, već u Megaridi, poviše suženja koje deli Grčku na dva
dela, vojnici su svuda oko sebe primećivali napetost: lica seljaka koji
su radili u polju odavala su strah. Spartanci su imali tu privilegiju da
ne moraju da rade ništa što nije povezano s vojnim aktivnostima i u
čudu su posmatrali ljude kako mahnito sakupljaju letinu obavijeni
zloslutnom tišinom. Pažnju su im na to skrenuli saborci iz drugih
gradova koji su i sami, kad ne ratuju, radili u poljima te su i sami
poznavali ritam i način seljačkog života.
Retko se događalo da ceo letnji period prođe bez upada trupa
nekog grada na teritoriju neprijateljskog polisa. Uništavanje useva
neprijateljskog grada predstavljalo je gotovo ustaljenu praksu u
stalnim ratovima između grčkih država. Zato je nad radom težaka
stalno lebdela pretnja da će ih neko napasti, iako je neprijatelj tim
upadima nanosio samo ograničenu štetu.
Ali sada, svega dve stotine kilometara dalje, nalazi se najveća
vojska koja je dotad viđena na helenskom tlu, vojska sastavljena od
varvara, od ljudi koje dotad niko osim ponekog Atinjanina ili
Platejca nije video u tim krajevima, vojska koja se nije mogla
prebrojati. Svaki Grk naučio je da se za kratko vreme povrati nakon
uništenja koja je prouzrokovala vojska nekog grada-države; ali

69
pitanje je na kakva su sve uništenja spremni Persijanci i u skladu s
kojima načelima deluju. Tolikoj vojsci potrebno je mnogo više izvora
snabdevanja nego što je to uobičajeno u Heladi. Toliko varvara
opustošiće polja i seoske kuće, pa čak i gradove.
Upravo to je najviše brinulo ljude. Pod uobičajenim okolnostima,
polis predstavlja sigurno pribežište u koje se narod sklanja pred
napadima. Unutar zidova polisa ljudi su bezbedni dok se ne okonča
divljanje napadača. Međutim, da li će ti zidovi izdržati pred
napadom milion ljudi? Pred tim pitanjem, pred saznanjem da
nemaju gde da se sklone od te beskrajne reke varvara, ljude je
obuzimalo osećanje nemoći.
Aristodema i njegove saborce Spartance nije zanimala sudbina
seljaka na koje su usput nailazili. Nisu pošli da ratuju zbog njih, već
u ime spasavanja Sparte i ratne slave. Leonida se, međutim,
povremeno nakratko zaustavljao i razgovarao s ljudima u polju,
kako bi ih ohrabrio i podstakao njihovu veru u njegovu vojsku i u
flotu.
Neki Spartanci, kao, recimo Maron, čak su im se bezobzirno
podsmevali: – Ne brinite, kukavice! Spartanci će vam spasiti guzice!
– doviknuo je nekoliko puta. Njegova dobacivanja nisu bila dobro
prihvaćena među vojnicima ostalih jedinica koji su smatrali da su
jednako značajni za predstojeći poduhvat i tako su izbile čarke
među saveznicima.
Siroti Pantit prvi je platio danak. On je više od svih ostalih osećao
potrebu da se dokaže nadređenima i saborcima i dok su se odmarali
ispod Kiterona, pridružio se Maronu, Alfeju i Ditirambu, koji su se
svađali s Arkađanima.
Mala grupa Tegejaca prišla je Kleopompovom pentekostu da bi se
obračunala s Maronom zbog njegovih pošalica. Glasno su se svađali,
ali nije bilo većih sukoba osim pomalo koškanja. – Šačica
proždrljivaca luka umislila je da može da spase celu Grčku. A kad
smo ih pre deset godina zvali da se bore na Atici, odugovlačili su da
bi izbegli varvare... – čuo je Pantit jednog kavgadžiju krupnog kao
Alfej, kako se obraća nekom Tegejcu izazivački odmeravajući

70
Marona.
Ovaj nije sačekao da ga mole. – Šačica proždrljivaca luka? Ta
šačica žderača luka – odvrati – u stanju je tako da satera koplje u
guzicu tegejskog sodomite kao što si ti, da će mu vrh izaći kroz
pupak i zabiti se u varvarina koji se tu zatekne...
Tegejac se zajapurio od besa i tako se isprsio da je izgledao još
krupniji. Saborci stadoše da ga huškaju govoreći mu kako treba da
nauči pameti tog spartanskog razmetljivca. Ali upravo u tom
trenutku naišao je pentekontarh Kleopomp. – Šta se ovde događa? –
upita, bez i malo autoriteta, ne obraćajući se onoj dvojici koja su se
svađala, već jednom posmatraču.
– Ništa ozbiljno, pentekontarhu – odvrati mu Alfej, dok su Maron
i Tegejac jedan drugog streljali pogledima.
– Pa onda im kaži da ne prave gužvu – izjavi Kleopomp i već
sledećeg trenutka ode za svojim poslom.
– Izgleda da tvom zapovedniku ne pada na pamet da te odbrani –
podrugljivo reče Tegejac Maronu i zakorači prema njemu, spreman
da ga napadne.
I Maron zakorači prema njemu kad se Pantit postavi između njih
dvojice. Bio je čvrsto odlučio da se istakne, ali shvatio je da se ne
može suprotstaviti toj grdosiji i zato je rešio da preuzme ulogu
pomiritelja. – Stanite! Ako počnemo međusobno da se bijemo –
obrati se dvojici zavađenih – nećemo imati dovoljno snage da
potučemo silnu vojsku velikog Kserksa!
– Šta hoće ovaj? – nadmoćno se smeškajući upita krupni Tegejac,
obraćajući se svojim saborcima. – S lakoćom se mogu obračunati s
dvojicom tih proždrljivaca luka.
– Ako si zaista tako vešt – nastavi Pantit – bićeš veoma koristan
savezu kad se budemo sukobili s neprijateljem. Pokušajmo bar
jednom da budemo jedinstveni, mi iz Helade. Sad smo deo iste
vojske, Aresa mu!
Po izrazu Lica Tegejca i njegovih saboraca reklo bi se da te reči
nisu ostavile nikakav utisak na njih. Ali Pantit nije dobio priliku da
pokuša da bude uverljiviji, jer upravo u tom trenutku oseti kako ga

71
neko snažno vuče za uvo. To nije bio Tegejac, niti Maron, Alfej ili
Ditiramb.
To je bio Anerist.
– Šta da radim s tobom? – prodera se pentekontarh na njega, u
isto uvo koje je i dalje vukao, sve jače. – Sad unosiš neslogu i u
druge jedinice? I stvaraš nevolje sa saveznicima?
– Ali samo je pokušao da nas razdvoji! – uzviknu Alfej, dok se
Tegejac smejuljio, zadovoljan što je Spartanac izvukao deblji kraj.
– Zatekao se tamo gde nije smeo i to mi je dovoljno – odvrati
Anerist i zaputi se prema svojoj jedinici, vodeći Pantita sa sobom.
Maron je pustio brata da govori umesto njega; pažnja mu je i dalje
bila usmerena na kavgadžiju koji je napregao mišiće, očigledno se
spremajući da ga napadne. Čim se pentekontarh udaljio, iz njega
provali bes i on se poput bika koji pognute glave juriša da natakne
žrtvu na rogove, ustremi na protivnika iznenadivši ga brzinom
napada. Maron pade na tlo, gotovo oduzet od udarca i pada.
Protivnik ga zaskoči pritiskajući ga svom težinom, ne ostavljajući mu
mogućnost da povrati dah i snagu.
Tegejac zgrabi Marona za gušu i činilo se da Spartanac ni na koji
način ne može da mu uzvrati. Alfej ne izdrža. Bacio se na krupnog
Arkađanina, zgrabio ga za kosu i povukao prema sebi. Njegov
postupak izazva negodovanje među Tegejcima i nekolicina nasrnu
na njega. Jedan je snažno stezao podlakticom Alfeja za gušu kad se
začu poznat glas: – Imaćete dovoljno vremena da pokažete koliko
vredite na bojnom polju. Nema potrebe da mi sad to dokazujete.
Oni koji su nameravali da se umešaju u tuču odustali su i namah
zaćutali. Četvorica učesnika u tuči ništa nisu čuli i nastavili su da se
gušaju. Leonida odlučno uhvati za mišicu Tegejca koji je davio Alfeja
i snažno je iskrenu, a ovaj vrisnu i popusti stisak.
Arkađanin se naglo okrenu: zamahnuo je drugom rukom u
nameri da udari napadača, ali ovaj ga zaustavi na pola puta
uhvativši ga za ručni zglob i bez reči ga pogleda u oči.
Tek tada je peloponeski ratnik prepoznao Leonidu i spustio je
pogled obuzet stidom i nelagodom; u međuvremenu, jedan od

72
njegovih saboraca prišao je Maronovom protivniku i pomogao mu
da ustane. Alfejev brat je i dalje bio ošamućen i jedva je uspeo da
razabere šta se događa, dok je njegov protivnik stajao pravo ispred
Leonide, ali je ovog puta delovao poniznije.
– Dakle, vojniče? Toliko si besan da bi mogao da napadneš i svog
vrhovnog zapovednika ili si u stanju da se uzdržiš i da sav bes
uperiš na borbu protiv vrhovnog zapovednika persijske vojske? –
reče mu kralj, gledajući ga u oči.
Arkađanin pognu glavu i ne odgovori. – To je bila obična razmena
mišljenja, veličanstvo – reče mu Ditiramb.
– Da, razmena mišljenja u kojoj ste vi Spartanci izvukli deblji kraj
– osmeli se da kaže Tegejac, i dalje trljajući ruku koju mu je Leonida
iskrenuo.
– Drago mi je što moji vojnici razmenjuju mišljenja o onome što
nas čeka – odgovori kralj, nimalo uznemiren Tegejčevim drskim
odgovorom – ali očekujem da to činite po uzoru na nas
zapovednike, razgovarajući o strategiji i taktici, o tome kako da
svoju nesumnjivu snagu stavite u službu helenskog cilja – dodade.
Njegov miran i autoritativan nastup umirio je uzbuđene duhove
vojnika. Kralj potom ode uveren da ih je dovoljno postideo da im
više ne padne ma pamet da se tuku.

Međutim, Leonida nije mogao da vidi šta se događa malo dalje.

Jedan od njegovih pentekontarha iživljavao se nad hoplitom, čija je
jedina krivica bila što je mlad i lep. Među njima dvojicom nije bilo ni
izazivanja ni borbe, i to ne samo zbog hijerarhijske razlike koja je
sprečavala mladića da reaguje. Previše je naglašena bila razlika
između njihovih naravi, iskustva, snage i fizičke konstitucije da se taj
sukob ne bi izrodio u okrutno životinjsko iživljavanje.
Kad su stigli do jedne padine, Anerist gurnu svoju žrtvu; momak
izgubi ravnotežu i pade kotrljajući se niz kratku kosinu. Stigao je
samo da se pridigne na kolena kad se Anerist ustremio na njega,
zgrabio ga za kosu i kolenom ga udario u bradu, izbivši mu dva
zuba.

73
 U tom trenutku mladić se pretvorio u vreću za vežbanje na kojoj
je zapovednik mogao da iskali sav svoj bes a da mu mladić ne pruži
nikakav otpor. Anerist ga je proračunato tukao, pazeći da mu ne
povredi nijedan vitalni organ ili donji deo tela, a da pri tome što više
izobliči njegovo lepo lice. Kako su minuti prolazili, tako je i razlika u
fizičkom izgledu ove dvojice postajala sve manja, dok se nije gotovo
sasvim izgubila. Pantitovo lice pretvorilo se u tragičnu pozorišnu
masku prenaglašenih jagodica i podočnjaka; podbule usne delovale
su mu nestvarno i smešno, a nos mu se toliko iskrivio da mu je
pokrivao deo obraza.
Kad je pomislio da je dovršio svoje delo, Anerist zadade mladiću
završni udarac pesnicom u slepoočnicu, ne propustivši da mu zakači
i uvo za koje ga je pre toga vukao. Do tog trenutka Pantit je uspevao
da ostane pri svesti i odjednom je shvatio da više ne čuje, nakon
čega je usledio dug zvižduk praćen mučninom i vrtoglavicom.
Mladić je ležao na zemlji slušajući taj neprirodan zvuk sve dok nije
zauvek utihnuo.
Shvatio je da je njegov progonitelj otišao. Šteta, pomislio je; voleo
bi da je krvnik video kako se uspravlja na noge. Kad je uspeo da
ustane, iako iskrivljen zbog naprslih kostiju, zadovoljno je zaključio
da je pravi spartijat, sposoban da izvuče životne sokove iz bola, kao
da njime hrani sopstvenu snagu.
Ako je ikad i sumnjao u sebe, sad je prevazišao te sumnje. Bio je
siguran da će bez straha i oklevanja ući u borbu s Persijancima.

74
 Izvori tople vode

I za Kiterona, u Beotiji, vladalo je drugačije raspoloženje. Tamo su

svi delovali kao da su se pomirili sa sudbinom. Štaviše, činilo se
da su neke zajednice već bile poslale svoje predstavnike Kserksu da
bi ga obavestile o svojoj spremnosti da postanu njegovi podanici,
kao što je veliki car zahtevao. Ipak, nije se cela regija priklonila
Persijancima, tako da je Leonida prikupio još jedinica sastavljenih od
izvrsnih vojnika. Kao polis koji je uživao najveći ugled, Teba je
najodlučnije pristupila Persijancima, ali uprkos tome, izvesni
Leontijad pridružio se Peloponeskom savezu s četiri stotine hoplita i
stavio ih na raspolaganje spartanskom kralju. Leonida ih je
oduševljeno dočekao, dok su ih mnogi vojnici, i to ne samo
Spartanci, posmatrali vrlo nepoverljivo, čak neprijateljski.
– Ne možemo se mnogo pouzdati u takve ljude ako ih postavimo
na krila ili na začelje – reče Maron bratu. – U odlučujućim
trenucima moraće da se suoče sa svojom braćom koja se bore za
Kserksa, a onda se moramo zapitati kako će tada postupiti. Mislim
da nije dobro što ih vodimo sa sobom.
Maronovo mišljenje zapravo je izražavalo brigu većine njegovih
saboraca. U Aristodemovom pentekostu vodili su se isti razgovori. –
Boriš se na znajući da li možeš da se osloniš na saborca koji je
raspoređen svega nekoliko metara od tebe? – pitao se Eurit,
gledajući pred sobom četiri stotine štitova s klasičnim tebanskim
simbolom, buzdovanom. – Kao da zaustavljanje stotina hiljada
Persijanaca nije već dovoljno težak poduhvat...
– Ako ništa drugo, poslužiće kao odličan izgovor Leonidi, u
slučaju da pođe po zlu... – zlobno primeti Aristodem. – U svakom
slučaju – dodao je, objašnjavajući tebanski običaj da ne nose oklop –
uvek sam se pitao kako im uspeva da formiraju dobru falangu kad
nisu propisno opremljeni. Videćete da ćemo na kraju mi morati da
im pomognemo...
– Što se toga tiče – odvrati Eurit – šta kažeš na ove koji su pošli

75
nagi u bitku? Ti Beoćani su obični egzibicionisti... – Naime, upravo
je pristizala jedinica vojnika sa zapada; ako se izuzme klamida,
ogrtač koji im je dosezao do gležnjeva, bili su potpuno obnaženi.
Nosili su korintski šlem, štit i mač okačen preko ramena. Zanimljivo
je bilo to što su na nogama imali kratke čizme, za razliku od svih
ostalih hoplita koji su se borili bosi ili u kožnim sandalama.
Njihov zapovednik predstavio se Leonidinoj vrhovnoj komandi.
Zvao se Demofil i predvodio je sedam stotina hoplita iz Tespije,
nestrpljivih, kako je rekao, da doprinesu borbi protiv osvajača.
Spartanski kralj srdačno se rukovao s njim, ispoljavajući i tom
prilikom izuzetnu ljubaznost, veću od one koju su ispoljavali vojnici
koji su ga okruživali. Demofil je delovao oduševljeno i nije ga
zbunilo hladno držanje ostalih, naprotiv, podsticao je svoje vojnike
da se sprijatelje s peloponeskim hoplitima i sâm je pokušao da
zapodene razgovor s ponekim Spartancem. Zaputio se prema
Aristodemovom pentekostu i, na nevolju, za sagovornika izabrao
pentekontarha: – Onda, prijatelju – reče i potapša ga po ramenu uz
širok iskren osmeh – ne događa se često da se Beoćani i Spartanci
zajedno bore. To treba proslaviti, zar ne? Dođi da popiješ vino s
nama!
– Po mom mišljenju, ti ćeš biti previše zauzet braneći svoju
stvarčicu da bi mogao da se boriš... – odgovori Anerist, nastojeći da
okrene na šalu svoju primedbu i da prikrije gađenje koje je osećao
prema tom čoveku i prema onome što on predstavlja. Ali njegovo
ružno lice potisnulo je svaku klicu humora u njegovim rečima.
– Ja ću rado piti s vama – brzo se uključi Eurit, ne bi li ublažio
napetost. I Pantit je zaustio da kaže nešto, ali onda se uplašio da će
ga Anerist naterati da se zbog toga pokaje pa zaćuta. S druge strane,
posle batinanja koje je pretrpeo prethodne noći, shvatio je da
predahe između marševa mora da iskoristi da se odmori.
– O, evo jednog prijatelja koji se ne ustručava – odvrati Demofil,
okrećući se prema onoj dvojici i nimalo ne mareći za Anerista. –
Naravno, prijatelju! Hajde da popijemo nešto pre nego što pođemo!
– Eurit pozva i Aristodema da im se pridruži i on, posle kraćeg

76
oklevanja, pođe za njima.
Tebanski zapovednik Leontijad bio je mnogo uzdržaniji. Odmah je
osetio podozrivost s kojom je vojska dočekala njegovu jedinicu i
odlučio je da se ne zbližava ni sa kim osim s Leonidom i
polemarhom. Zato je poveo svoje pravo do Dijenekovog pentekosta
čiji su vojnici, marširajući i odmarajući se uz kralja, bili krajnje
disciplinovani. Ipak, njegova uzdržanost izazvala je podozrenje i
među vojnicima ostalih jedinica, koji su nastavili da ogovaraju
Tebance čak i kad se marš nastavio.
Kolona u kojoj je bilo već tri hiljade hoplita i najmanje još toliko
helota napredovala je preko Beotije u pravcu severozapada,
ostavljajući s desne strane jezero Kopaidu. Prateći tok Cefisa, ušli su
u Fokidu provlačeći se između dva planinska venca, Helikona na
zapadu i Anargirona na istoku. U Keroneji, u podnožju Parnasa,
Leonida je zaustavio vojsku i ostavio ju je ceo jedan dan, otišavši
nekud s Dijenekom i nekolicinom hoplita. Nije ni pomenuo razloge
svog odsustva, ali niko nije ni posumnjao u to da kralj nije mogao
odoleti iskušenju da se ne posavetuje s Apolonovim prorokom u
Delfima, gde je Sparta uvek držala četvoricu izaslanika-proroka. U
svakom slučaju, kad se vratio, ništa se nije čulo o toj poseti i niko se
nije usudio da ga upita za objašnjenje, u strahu da se iza njegovog
ćutanja krije loš predznak.
Nastavili su da marširaju, ovog puta između Parnasa, s leve
strane, i Kalidroma, s desne. Na kraju, nadomak izvora Cefisa, tamo
gde je nizija uzmakla pred brdovitim predelima, vojska je skrenula
prema severu, ulazeći u Doridu, s ciljem da planinskim putem
stigne do Trakisa. Mnogi vojnici su se već neko vreme pitali zašto
Leonida nije odabrao ravniji i širi priobalni put, koji bi ih preko
Opuntijske Lokride odveo pravo do Termopilskog klanca, nadomak
Malijskog zaliva. Dijenek je objasnio prijateljima razloge za takvu
odluku.
– Naš vladar mora da se uveri – reče on Aristodemu, Euritu i
Pantitu – do koje mere može da računa s Trakisom. To je jedini
alternativni put koji vodi iz centralne Grčke i pre nego što stignemo

77
u Termopile, namerava da proveri i, ako bude potrebno, ojača
odbranu kod Trakisa. Osim toga, dogovorio se sa saveznicima sa
severa, Fokejcima i Lokriđanima, da se sastanu u Trakisu.
– Kakav je kralj, ti si stalno uz njega? – upita ga Pantit.
Dijenek ga zbunjeno pogleda, primećujući samo bledi trag lepote
kojom se njegovo lice isticalo svega nekoliko dana ranije. – Kakav je
čovek? On je izuzetan čovek, jedan od najboljih vladara koje je
Lakedemonija ikad imala, ako mogu da zaključim na osnovu ovih
nekoliko dana koje sam proveo s njim... Naravno, tek treba da izdrži
najveća iskušenja, ali upravo je on čovek uz koga želim da se suočim
s tim iskušenjima...
Evo još jednog koga je taj uspeo da zavede, pomisli Aristodem, a
Eurit odvrati: – I ja osećam sigurnost pod njegovim vođstvom. Čini
mi se kao da me vodi sâm Ares. – Ljut zbog tolikih hvalospeva na
račun kralja, Aristodem odluči da ode pre nego što i njega ne
upitaju za mišljenje.

Vojska je stigla u Trakis u jutro dvanaestog dana marširanja. Grad se

prostirao na najnižim obroncima planine Eta, na položaju koji je
omogućavao nadgledanje i blokadu puta koji vodi od Tesalije do
Doride. S planinom iza leđa, predstavljao je kotu koju bi svaki
iskusan i razuman vojskovođa proglasio neosvojivom.
Iako je Termopilski klanac, udaljen svega osam kilometara istočno
od grada, bio toliko uzan da su kroz njega naporedo mogla proći
samo dvoja kola, svako ko se razume u vojnu veštinu smatrao ga je
jednako odbranjivim koliko je to bio i sâm grad. Štaviše, stratezi
Peloponeskog saveza smatrali su prolaz ka Doridi praktično
zatvorenim zbog postojećih utvrđenja i jedinu brigu predstavljala je
mogućnost da se stanovnici grada pridruže Persijancima. I to je bio
razlog što je Leonida odlučio da prođe kroz grad. Hteo je da se
uveri u raspoloženje njegovih žitelja, koji ga veoma radosno
dočekaše. U ravnici ispod grada zatekao je i ulogorene jedinice
Fokejaca i vojnike iz Opuntijske Lokride, po hiljadu hoplita iz obeju
država.

78
 Od gradskih starešina saznao je da Kserks napreduje bez ikakvog
otpora i da, povrh toga, makedonske zajednice sarađuju s njim. S
druge strane, ta saradnja se i očekivala. Kralj Aleksandar nikad nije
krio svoju naklonost prema Persijskom carstvu, čije je vojno
prisustvo u Trakiji prilično ograničilo upade Skita unutar
makedonskih granica. Zato je Kserksova vojska dočekana sa svim
počastima gde god da se zaustavila, iako je svako njeno
zaustavljanje prouzrokovalo ekonomsku propast oblasti koje su im
pružale gostoprimstvo.
Pričalo se da je persijska vojska toliko velika da prazni rečna
korita kad car pusti konje i ljude da se napoje. Pričalo se da je veliki
car za sebe i svoju svitu zahtevao srebrno i zlatno posuđe i da se
niko nikad nije usudio da mu ih uskrati. Pričalo se da je neka
zajednica potrošila četiristo talenata za ishranu i smeštaj Persijanaca.
Na osnovu najnovijih vesti, neprijateljska vojska i flota upravo su
napustile Terme u istoimenom zalivu, gde su se kopnene i
pomorske snage prvi put spojile otkad su prešle Helespont. Kserks
se nije pomerio odatle dok se nije uverio da će i Tesalija stati na
njegovu stranu. Bilo je, dakle, opravdano pretpostaviti da će i
preostali put do Malide biti obična šetnja i da će se Persijanci pojaviti
za nekoliko dana, dok je njihova flota svakog trenutka mogla
osvanuti na jugu poluostrva Magnezija.
– O, kralju, dozvoli nam da tebe i tvoju vrhovnu komandu
ugostimo ručkom dostojnim jednog vladara – reče Leonidi jedan od
predstavnika gradskog saveta. – Oprostićeš nam ako taj ručak ne
bude na visini onih koje, kako se priča, nude Kserksu, ali mi tebe ne
gostimo iz straha, kao Makedonci, već iz zahvalnosti i želje našeg
polisa da podrži tvoj poduhvat.
Pokazali su mu trpezu punu izuzetno raznovrsne hrane, uz veliki
izbor ribe i mesa, sira, hleba, smokava, maslina, čorbi od pasulja i
sočiva i mnogo vina. Leonida ih pogleda pomalo prezrivo, a onda
reče ljubazno ali odlučno: – Sačuvajte svoje ulagivanje za Persijance
ili, možda, za nekog drugog Grka. Ja sam spartanski vladar i nikad
nisam ništa više ni bolje nego poslednji od mojih podanika. Ipak,

79
zahvaljujem vam što ste ponudili mojoj vojsci, umornoj od napornog
marša i nenaviknutoj na odricanja poput Lakedemonaca, priliku da
se osveži i okrepi.
Onda kralj pozva Dijeneka i naredi mu da podeli svu hranu s
trpeze vojnicima iz svih jedinica osim spartanskih. Vojnici s veseljem
i izrazima poštovanja prema Leonidi prihvatiše hranu. Zapravo, ako
je sva ta hrana predstavljala raskošnu gozbu za nekoliko ljudi, za
dve hiljade sedamsto vojnika bio je to prilično mršav obrok. Ali
Leonidin gest ostavio je takav utisak na saveznike da je to malo
hrane uspelo da nahrani duh svima koji su se pridružili
Spartancima. S druge strane, Spartanci su bili ponosni što njihov
kralj smatra da njegovi vojnici mogu i bez tog ustupka, tako da su i
oni bili zadovoljni jer je Leonida time potvrdio njihovu nadmoć.
Leonidi se žurilo. Zadovoljno je zaključio da se oko hiljadu
muškaraca u gradu može suprotstaviti Persijancima. Oprostio se od
svojih domaćina i nastavio marš prema moru s vojskom povećanom
Fokejcima i Lokriđanima. Dijeneku je poverio zadatak da sačini
malu jedinicu meštana Malijaca, birajući one koji poznaju teren kako
bi mogli da im pokažu put i da izviđaju.
Pošto je tražio dopuštenje od gradskih starešina da mu ustupe
ljude, pentekontarhu poslaše tridesetak mladića s lakim
naoružanjem. – Većina njih su pastiri – rekoše mu – koji odlično
poznaju teren. Istini na volju, samo jedan ima iskustva u ratovanju, a
njega smo odredili da predvodi grupu.
Njihov vođa bio je nizak i zdepast Malijac, ali jak i nabijen. Širok
pljosnat nos isticao mu se na licu na kojem nije ostalo mnogo mesta
za bilo šta drugo. – Kako se zoveš? – upita ga Dijenek.
– Efijalt, gospodine – odgovori ovaj nazalnim glasom.
– Kažu mi da imaš malo ratničkog iskustva... – prekinu ga
zapovednik.
– Pa... predvodio sam, pre izvesnog vremena, nekoliko odmazdi
protiv tesalskih razbojnika. Jednom smo vodili pravu bitku na
bojnom polju: na obe strane bilo nas je po četrdesetak, a ja sam onda
rasporedio svoje u nizove i poveo sam ih u poretku falange i...

80
 – Shvatio sam, shvatio sam – nestrpljivo ga prekinu Dijenek. – I to
je sve?
– Pa... u ovim krajevima bilo je prilično mirno u poslednje vreme,
dok se ovo nije dogodilo... U svakom slučaju, prilikom te bitke
polovinu te kopiladi ostavili smo na bojnom polju, a ja sam lično
ubio...
– Dobro, možemo da pođemo. Kralj želi što pre da stigne do
Termopila. Povedite nas – prekinu ga Dijenek, okrenu se i ode.
– Verujem. Ne može da sačeka da se pošteno iskupa u sumpornoj
vodi, a? Da se odmori od napornog putovanja! – čuo je Dijenek iza
sebe.
Naglo se okrenuo. Efijalt se neodoljivo osmehivao; u njegovom
pogledu zapovednik nije primetio zlobu, već samo nedužno
zadovoljstvo. Kako god bilo, šale na račun kralja Sparte, i to šale
nekog stranca, bile su nedopustive. – Budalo! Pravi se duhovit pred
svojim čobanima! Stani na čelo kolone i odmah nas povedi prema
klancu! – reče Dijenek najstrožeg izraza lica koji je mogao da
napravi. Učini mu se da je to dovoljno jer Efijalt istog trena krenu
pokazujući pokretima ruku svojim podređenima da ga prate.
Mala jedinica napredovala je prema istoku prolazeći pored
uzvišenja i vodeći vojsku duž rubova nizije koja se s njihove leve
strane pružala u nedogled, sve do mora. Činilo se da je istok oivičen
planinama, ali to su bila samo uzvišenja na obližnjem ostrvu Eubeja.
Posle nekoliko kilometara, na planini koja se uzdizala iznad Trakisa,
ugledaše pukotinu iz koje je tekla reka. Efijalt im objasni da je to
izvor Azopa, a onda nastavi prema mestu na kojem se u reku ulivala
jedna pritoka i gde se preko mosta moglo preći na drugu stranu,
prema jugoistoku.
– Vidite li onaj grimizni krug u pritoci? – upita pričljivi Efijalt
Dijeneka i Leonidu, koji su hodali pored njega. – Zato se reka zove
Feniks. A imaće još jedan razlog više da se tako zove kad je
poplavimo krvlju Persijanaca!
Leonida i Dijenek ga pogledaše popreko.
– Sad ćemo preći obe reke i ući ćemo u klanac – brzo dodade

81
Efijalt, trudeći se da napravi ozbiljan izraz lica.
Neposredno iza rečnih tokova beše smešteno jedno selo na
dugačkoj blagoj padini koja se spuštala do obale mora. Efijalt objasni
da je to Antela i pokaza svojim saputnicima svetilište podignuto u
slavu Demetre Anfizionidijske, a potom i sedišta koja su pripadala
članovima saveza.
– Ali mi smo ovde imali i jednog kralja, kao što možda znate –
dodade, pokazujući drugo svetilište. – To je upravo hram Anfiziona,
koji je bio kralj Termopila, pre nego što je otišao u Atinu da se oženi
kćerkom kralja Kranaja i da zauzme njegovo mesto.
Dijenek huknu prekidajući objašnjavanje, a Leonida ga uhvati za
mišicu. – Gledaj koliko je ovde uzan – reče mu, pokazujući mu put
koji se protezao desetak metara ispred njih. S leve strane, more i
kopno su se izmešali stvorivši močvarno zemljište nejasnih obrisa; s
desne strane poslednji obronci planina obrazovali su dijagonalni zid.
– Nije širi od petnaestak metara – primeti Dijenek pošto je
iskusnim pogledom procenio širinu prolaza.
Leonida klimnu glavom. Ali Efijalt nije bio čovek koji ume da ćuti:
– Da, da, uzan je; možda je čak uži od prevoja. Ali čekajte da vidite
ostala dva. Možda su zgodniji za odbranu. Videćete, onaj srednji...
– Radije bismo sami odlučili, ako nemaš ništa protiv – pokuša
Dijenek da ga ućutka.
Čvrst ravan teren uskoro se ponovo širio pred njima, a duž
šumovitih padina primetiše paru koja se podizala iz zemlje. Neki
neuki momak iz kolone reče: – Hej! Tamo dole pale pruće u našu
čast!
Dijenek spremno stavi dlan Efijaltu na usta. – Rekao bih da je reč
o izvorima tople vode, zar ne? – reče smejuljeći se.
Efijalt se nije uvredio. Čim mu je zapovednik oslobodio usta,
spremno je nastavio: – Naravno! To su naša topla kupatila, koja mi
zovemo kade, pravo uživanje tokom zime, ali prava neprilika tokom
ostatka godine! A ni to nije slučajno, izgleda da su nastala upravo da
bi osvajačima stvarala nevolje. Priča se da su se u drevno doba, kad
su Tesalci pokušali da osvoje zemlju, naši preci postarali da ispod

82
zemljine površine izbiju izvori tople vode kako bi zemljište bilo
neupotrebljivo i kako bi se još teže prolazilo ovuda. Kako god bilo,
veličanstvo – reče obraćajući se Leonidi – vidiš li ono tamo, u ravni s
najvišim stubom pare? Tamo je izvor s malim vodopadom, a pored
njega nalazi se oltar, podignut u slavu tvog pretka Herakla.
Vojnici su, iza njih, počeli da se useknjuju pokušavajući da
prepoznaju neobičan zadah koji se širio iz vode; ali još su bili
previše blizu mora i zapahnuli su ih zadah vlage koji se širio iz
močvare i miris slane vode. Jedan hoplit je čak izašao iz kolone da bi
prišao što bliže, ali ga je pentekontarh odmah vratio. Na njegovu
nesreću, taj pentekontarh bio je Anerist. Urlao je unoseći mu se
ulice i naredio mu je da će za kaznu, umesto da se odmori posle
marša, stajati sa štitom na podlaktici dok njegovi saborci budu
večerali. A svaki put kad spusti podlakticu ispod struka – dodao je –
stajaće još jedan sat duže.
Vojnici su uskoro mogli da zadovolje radoznalost ne izlazeći iz
kolone. Naime, malo napred, dolina se sužavala prema stubovima
pare, a zadah sumpora prodirao je vojnicima u nozdrve, što je
izazvalo talase negodovanja, koji su se uglavnom svodili na
poređenje zadaha sumpora s vonjom gasova najbližeg saborca. U
međuvremenu, vodiči su stigli do drugog suženja.
– Jedva da je širi od prethodnog... – primeti Knem, polemarh.
– Da, ali pogledaj obronke planine: najmanje trideset metara
gotovo su uspravni. Drugi klanac može da se pređe i s jugoistočne
strane – reče mu Leonida.
– Rekao bih da možemo biti spokojni što se tiče prilaza s kopna –
dodade Dijenek.
– A šta je ovo? – upita polemarh, pokazujući ostatke suvo
slaganog zida s otvorom na sredini, dovoljno širokim da kroz njega
prođu jedna kola.
Efijalt revnosno odgovori: – To je zaštitni zid koji su davno, davno
podigli Fokejci da bi zatvorili prolaz tesalskim osvajačima. Naravno,
nije mnogo ostalo...
– Da, ali popraviće se, popraviće se – reče Leonida i posle kraćeg

83
razmišljanja dodade: – Neka se trupe ulogore ovde. Mi ćemo
produžiti prema koti na krajnjem istoku. Hoću i nju da vidim.
Efijalt odmah stade pored njega, a za njim pohrli i njegova grupa.
Pošto su prešli otprilike dvesta pedeset metara, obišli su usamljeno
uzvišenje koje se spuštalo u more i Leonida odluči da se popne da bi
mogao da sagleda ceo teren. Sedamdesetak dugih koraka i već je bio
na vrhu. Obronak je bio toliko gladak i pravilan da je izgledao kao
da je to uzvišenje napravio čovek. Na vrhu, tridesetak metara iznad
nivoa mora, prostirao se ravan teren od stotinak kvadratnih metara.
Kralj se pažljivo zagleda preda se. Najpre je osmotrio svoju
vojsku, koja se poput mestimično crvenog tepiha prostirala po niziji
u obliku peščanog sata suženog u ravni sa zidom koji su podigli
Fokejci. Onda pogleda desno, prema moru i zaključi da mu
uzvišenja zapadno od Eubeje zaklanjaju pogled na rt Artemizij, gde
se okuplja grčka flota. Onda pogleda prema planini obrasloj
šumama, vrlo strmih, gotovo uspravnih obronaka. Na kraju se
okrenu i pogleda u pravcu sledećeg klanca, a onda pođe nazad niz
brežuljak koji je ličio na savršen tron za njegovo kraljevsko
dostojanstvo.
Nije ni sišao a Efijalt ga je već obavestio o imenu uzvišenja:
Kolonos, tako ga zovu u tim krajevima, a deca koriste padinu kao
tobogan niz koji se spuštaju u more.
Posle gotovo tri kilometra kroz zaravan jedva nešto širu od
prethodnog prolaza teren se ponovo sužavao. Planine i more delilo
je svega nekoliko metara, ne više od razdaljine u Anteli. Malo dalje
naziralo se neko selo.
– Zove se Alpenos – objasni Efijalt – i to je prvo naseljeno mesto u
Lokridi. Posle njega, otvara se put. Sad ti treba da odlučiš,
veličanstvo, gde ćeš da rasporediš vojsku. – I prvi put ućuta i sačeka
odgovor.
Leonida se zamislio, a onda upitao: – Ova tri klanca... postoji li
mogućnost da se zaobiđu planinskim putem? Hoću da kažem,
postoje li staze koje vode od Trakisa?
– Zapravo postoje, ali treba ih poznavati – naglasi Efijalt. – Od

84
Trakisa, na primer, izvesni deo puta može se preći uz tok Azopa,
onda se treba popeti na planinu Anopaju, dugom uskom i vrletnom
stazom koja se spušta prema moru upravo tamo, u visini onih
stenovitih venaca. Vidiš li ih? Mi ih zovemo Crni guzovi, zato što
podsećaju na kerkope, dvojicu kepeca koje je tvoj predak Herakle
obesio naglavačke. – Efijalt pokaza tačku o kojoj je govorio.
– A za koliko vremena se može preći? – upita Knem.
– Vojska koja poznaje teren ili je vodi lokalni vodič može da je
pređe za četiri do pet sati. Rekao bih da je nemoguće obići je s celom
vojskom... – odvrati Efijalt.
– Ali ne možemo isključiti mogućnost da će neki žitelj Trakisa
pasti u iskušenje da se proda za persijsko zlato – primeti Leonida. –
Dakle, treba i to imati u vidu, čak i ako se posluže time samo da bi
sproveli sporadične upade. Odlučio sam. Najbolje mesto za
zauzimanje položaja jeste središnji deo klanca, gde ćemo popraviti
fokejski zid. Ali ovde ćemo ostaviti deo snaga s delom opreme da
čuvaju položaj, i to upravo Fokejce, budući da su nadomak svojih
kuća.
Vratili su se do mesta gde su ostavili vojsku i uskoro je uska traka
zemljišta između planina i mora, između Kolonosa i Antele, brujala
od pokreta. Dve grupe helota zadužene su da poprave zid; jedna je
dovlačila kamenje, a druga ga je postavljala. Leonida je naredio da
se zid podigne u visini dva čoveka i da se produži prema moru, do
mesta gde močvare dopiru do kolena. S druge strane, zid je
produžen do stenovitog obronka i nastavljao se pod pravim uglom,
pružajući se uporedo s uzvišenjem. Na sredini je ostavljen prolaz
koji će kasnije biti zatvoren pokretnom drvenom zaprekom. Od
drveta su napravili i skele koje su postavili duž unutrašnje strane
zida kako bi im poslužile kao bedemi, a krampovima su, između
naslaganog kamenja, probili otvore u visini očiju.
Dijenek je odvojio još nekoliko grupa helota i zadužio ih da ulove
divljač, a ostale je poslao da uzmu zalihe žita i ostalih namirnica od
lokalnog stanovništva, pre svega iz sela smeštenih u dolini ispod
Trakisa. Na taj način je obezbedio neophodne zalihe hrane, a

85
istovremeno ih uskratio osvajačkoj vojsci, koja će morati da se
ulogori u niziji podno Trakisa.
Osim toga, Leonida je, pošto je oduzeo čamce ribarima iz Antele i
Alpenosa, poslao glasnike na Eubeju da ga izveste o položaju flote i
prenesu mu Euribijadov izveštaj. Persijska flota kretala se brže i
samim tim njen položaj nije se mogao predvideti, za razliku od
sporih kopnenih trupa, čiji se položaj može unapred predvideti. Na
osnovu onoga što su Grci u Termopilima znali, varvarski brodovi
možda su već stigli do Artemizija i pomorska bitka možda je već
započela. Kako god bilo, svestan da je samo ispomoć pomorskim
snagama, Leonida je čekao Euribijadova naređenja. Ratne okolnosti
stvorile su neobičan paradoks: kralj je primao naređenja od
zapovednika flote.
– Kad se sve uzme u obzir, radije razmišljam o floti kao o šarki na
vratima koja će, kad se otvore, oterati neprijatelja. Ako mi ne
zaustavimo persijsku vojsku, naši na moru neće moći da se suoče s
varvarima bez straha da će, kakav god da bude ishod pomorske
bitke, Persijanci prodreti u središnji deo Grčke – poverio je kralj
Knemu i Dijeneku. – Ako uništimo njihovu flotu, uskratićemo im
podršku s mora i onemogućićemo im da napreduju prema jugu;
međutim, ako im mi ovde dozvolimo da prođu pre nego što
pomorska bitka zadobije presudan tok, naša flota će se naći između
dve vatre: između persijske flote na moru i njihovih trupa na kopnu.
– Pa, ako u Grčkoj postoji idealno mesto za zaustavljanje osvajača,
onda je to upravo ovo – odvrati mu polemarh. – Ne verujem da na
helenskom poluostrvu ima još mnogo mesta koja braniocima
pružaju mogućnost da se zaklone morem i planinom...
Dok se u kraljevom šatoru raspravljalo o strategiji, do večeri su svi
pripadnici teške pešadije pregledali svoju opremu. Svi osim vojnika
koga je Anerist kaznio; on je do odlaska na počinak stajao držeći štit
u visini gornjeg dela tela. Ipak, nije bio sâm; zapovednik je našao
izgovor da mu pridruži Pantita. Izgovor je bio tako beznačajan da su
ga već sledećeg trenutka zaboravili i krvnik i žrtva. Mladić je uspeo
da izdrži kaznu zahvaljujući konveksnom obliku štita čiju je gornju

86
ivicu povremeno prislanjao na rame i na taj način prebacivao na telo
deo tereta od osam kilograma.

87
 Kao Argonauti

S ledećeg jutra, kao što je običaj, zapovednici okupiše svoje

jedinice da bi izvršili smotru. Posle obaveznih jutarnjih
gimnastičkih vežbi, vojnici su se okupili zadihani i oznojeni, iako
sunce još ne beše izašlo. Osim toga, Alfej i Maron smislili su nešto
ne naročito pametno: odlučili su da plivaju u močvarnom
priobalnom pojasu jer će im, po njihovom mišljenju, plivanje u vodi
veće gustine dodatno ojačati muskulaturu. Zato su se nevoljno
odazvali pozivu za smotru i pojavili su se pred svojim
pentekontarhom pokriveni blatom, šireći neprijatan zadah koji je
naterao njihove saborce da se postroje podalje od njih. Da ih
Kleopomp ne bi video u takvom stanju, braća su stala na začelje,
iako grdosiji kao što je Alfej to nije mnogo pomoglo.
– Spartanski ratnici! – obrati im se Kleopomp, koji nije primetio
braću. – Upravo sam bio na sastanku vrhovne komande. Da bismo
podigli moral vojnicima, održali zdrav takmičarski duh i obezbedili
stalno fizičko vežbanje, kralj je odlučio da se posvetite sportskim
nadmetanjima, barem dok ne dobijemo vesti o napredovanju
neprijatelja. Zato smo odlučili da sledimo primer Argonauta i da
održimo pentatlon, koji će biti glavno nadmetanje u toku dana. U
pentatlonu će se nadmetati po šest predstavnika iz svake jedinice.
Zapovednik sačeka da vojnici prihvate saopštenje i među
hoplitima nastade vreva kroz koju su dopirali uglavnom uzvici
odobravanja.
Raspoloženje vojnika namah se popravi. Zapljuštaše pitanja i šale:
– A kako ćete nas nagraditi? – doviknu jedan iz poslednjih redova,
izazvavši salve smeha i glupavih odgovora: – Ja hoću venac od
maslinove grančice, kao na olimpijadama! – ili: – Da! I povez za
mišicu i levu nogu. To si zaboravio? Ali ne brini, posle susreta s
Persijancima poveze će ti svakako staviti!
– Ja hoću lovorov venac, kao na Pitijskim igrama! Ali gde da
nađemo nekog dečkića kome su živi i otac i majka da nam, u skladu

88
s tradicijom, odseče lovorovu grančicu? Ovde smo svi matori!
Ratnici stariji od Sparte!
– Po mom mišljenju, prikladniji bi bio Hiposelmov pogrebni venac
kakav se dodeljuje na Nemejskim igrama, s obzirom na ono što nas
čeka...
– Neka bude kao na Istmijskim igrama, nagradite nas novcem!
– A šta će ti novac kad ćeš za nekoliko dana umreti?
– Onda neka pobednik dobije ženu, štaviše, dve žene, da nas
uvesele ljubavnim veštinama, pre nego što stignu varvari!
Poslednji predlog dočekan je povicima opšteg odobravanja.
Zapovednika, kome nije bilo po volji to šaljivo raspoloženje,
očigledno je obuzela nelagoda. S druge strane, nije se usudio da ih
prekine, jer mu je rečeno da treba podsticati dobro raspoloženje
vojnika. Na kraju natera sebe da nešto preduzme i pokuša da ih
smiri. – Tišina, sad, tišina! – uzviknu. – Kralj je rekao da će vam
nagrada biti borba u prvim redovima, a to bi, vama Spartancima,
trebalo da pričinjava čast! Osim toga, jedinica koja bude imala
najviše pobednika u sportskim nadmetanjima biće raspoređena u
prvu, isturenu liniju odbrane!
Među vojnicima se razlegnuše još glasniji uzvici oduševljenja,
sprečavajući Kleopompa da nastavi. Raširio je ruke, ali njegova
publika se smirila tek kad se umorila.
– Sad – nestrpljivo nastavi zapovednik – moramo da izaberemo
šestoricu najboljih među vama. Počećemo od onih koji su
učestvovali na Panhelenskim igrama.
– Ako je neko od nas i učestvovao, to je bilo pre sto godina –
glasno primeti Alfej, koji je bio najmlađi u jedinici.
– Ti, što se praviš duhovit. Rekao bih da si najkrupniji – odgovori
mu Kleopomp. – Tebe ćemo svakako izabrati, a s tobom i još
petoricu krupnih i okretnih. – Pokazao mu je da priđe i da stane
pored njega.
– Pentekontarhu, ja za drugog učesnika, predstavnika naše
jedinice, predlažem mog brata Marona! – reče Alfej dok je izlazio iz
stroja, prekriven blatom.

89
 – Da vidimo, onda, tog Marona – reče Kleopomp i sačeka da
prozvani izađe iz stroja. – Nadajmo se da izgleda pristojnije od
tebe...
Naravno, nada mu se izjalovila. Praćen salvama smeha, Maron
iskorači. Potom je pentekontarh sačekao da izaberu još četvoricu.
Neki su se samo prijavili, neke su podstakli saborci i ubrzo je tim bio
kompletan. Niko nije podržao Ditiramba koji je, s druge strane, bio
najstariji u jedinici.

U Aneristovoj jedinici izbor je protekao disciplinovanije. Niko nije ni

posumnjao u to da je Aristodem, zahvaljujući savršenoj muskulaturi,
dostojan da predstavlja jedinicu. Potom izabraše Eurita; s godinama,
njegovo beskrajno divljenje prema Aristodemu pretvorilo ga je u
bledu kopiju prijateljevu, neznatno nižu, manje mišićavu, manje
skladnih proporcija između trupa i udova, manje pravilnih crta lica.
Među trojicom preostalih izabranih najviše odobravanja dobio je
Pantit, koga su smatrali favoritom u trci.
– Lično ću se postarati da budeš kažnjen ako izgubiš... i da te
nagradim ako pobediš – reče mu Anerist uz izopačen osmeh dok je
prolazio pored njega. Ali mladić je bio toliko oduševljen da nije
pridavao nikakav značaj njegovim rečima, već je samo slegnuo
ramenima i pridružio se prijateljima.
– Dobili smo priliku da se istaknemo pred kraljem i pre nego što
počne bitka! Ko se tome mogao nadati? – poveri Pantit Aristodemu.
– Da se istaknemo? Pre će biti da je ovo samo jedan od načina da
prekratimo vreme koje nas deli od sukoba s varvarima... – s
gorčinom zaključi njegov prijatelj.
– Meni se, međutim, čini da je ovo dobra zamisao – primeti Eurit.
– očuvaćemo kondiciju, zabavljaćemo se, međusobno ćemo se
nadmetati. Rekao bih da ne postoji ništa bolje što bi moglo učvrstiti
kolektivni duh.
– Jesi li ti umislio da si na Olimpijskim igrama? – negodovao je
Aristodem. – A možda misliš da si jedan od Argonauta! Ovo je
obična lakrdija. Ne umišljaj da si sportista; ti si samo luda koja će

90
narednih nekoliko dana zabavljati Leonidu. Samo si sredstvo, i u
ovom slučaju, kao što ćeš to biti i u borbi, kad budeš umro zarad
njegove slave. Zato te je doveo ovamo, da te iskoristi.
Eurit ga pogleda zbunjeno, bez reči. Očajnički je želeo da se složi s
njim, ali osećao je da je takav način pomalo neprikladan.
Pantit je bio određeniji. – Ne zanima me da li je tako ili nije.
Leonida mi pruža mogućnost da se istaknem u sportskom
nadmetanju i u borbi da bih mogao da zaslužim poštovanje
saboraca. A ja sam mu za to zahvalan, kakve god da su njegove
pobude. Ako je istina to što kažeš, istina je i da svi mi služimo jedan
drugom, što naš odnos čini savršenom vezom između vladara i
podanika.
Aristodem odmahnu glavom i zaputi se prema mestu gde je
trebalo da se održi prvo nadmetanje, stadion, to jest trka na kratkoj
stazi. Video je Dijeneka kako svojim helotima pokazuje kako da
obeleže stazu dužine šest stotina stopa, to jest sto devedeset dva
metra i dvadeset sedam centimetara ili stadion duž kojeg će se
odvijati trka.
– O, tu ste! Jeste li spremni? Ja nisam – veselo uzviknu
pentekontarh kad je ugledao trojicu prijatelja. – Kralj me je zadužio
da pripremim stazu i prilično sam se namučio dok nisam našao
ravan i prav teren. – Neki robovi, opremljeni pijukom i lopatom,
zarivali su lopatu u tlo da bi označili ivicu staze, dok su ostali
uklanjali kamenje sa staze.
Nekoliko helota označavalo je balbis, startnu liniju koja se sastojala
od dva uporedna plitka i uska kanala, međusobno udaljena
tridesetak centimetara. U te kanale će trkači uglaviti stopalo pre
nego što trka počne. Da bi ograničili pojedinačne staze, robovi su na
pravilnim razmacima kopali male kanale u koje su zatim zabadali
lopate da takmičari ne bi prelazili iz staze u stazu.
Dijenek je objasnio kako će se odvijati nadmetanja u pentatlonu.
Prvog dana održaće se trka, zatim bacanje diska, bacanje koplja,
skok udalj i borba. Kralj je odlučio da učestvuje najviše trideset
takmičara iz svake vojske saveza. Prisutno je bilo devet vojski:

91
spartanska, tebanska, tespijska, korintska, orkomenska, tegejska,
mantinejska, lokridska i fokejska, iz kojih je odabrano dvesta
sedamdeset takmičara. Bilo je to mnogo sportista za jedan dan
nadmetanja, ali Leonida je želeo da uključi što više vojnika u igre.
Pravila i procedura pojednostavljeni su u odnosu na pravila
Panhelenskih igara, pa čak i odnosu na pravila Karnejskih
svetkovina. U prvom delu međusobno će se nadmetati sportisti iz
istog grada; zato će svaka vojska imati tri tima čiji pobednici,
ukupno dvadeset sedmorica, ulaze u polufinale sa po devetoricom
takmičara. Prvoplasirani i drugoplasirani iz svakog nadmetanja
ulaze u finale.
Dijenek je objasnio da će uglavnom ista pravila važiti i za bacanje
koplja i za skok udalj, dok će za borbu, koja će se odvijati poslednjeg
dana nadmetanja – ako budu imali vremena da ih privedu kraju –
svaka vojska odabrati samo po trojicu predstavnika, i to među
favoritima, pobednicima prethodnih nadmetanja. Rvanje će, kao po
običaju, doneti odlučujuće bodove ukupnom zbiru bodova koje je
svaki tim osvojio u prethodnim disciplinama.
Posle nekoliko sati oglasile su se trube pozivajući takmičare da se
okupe, dok su ostali potrčali da zauzmu najbolja mesta odakle će
pratiti trku. Oni koji su stigli prvi stali su uz same lopate za
razgraničenje, dok su se ostali popeli na obronke brežuljaka južno
od klanca, gde neki posedaše, dok su drugi ostali na nogama.
Obronci se pretvoriše u tribine stadiona. Određena mesta duž staze
bila su rezervisana za sudije i zvaničnike iz gotovo svih vojski. Na
kraju se i takmičari poređaše ispred startne linije mažući se uljem;
bili su podeljeni u deset grupa, na osnovu pripadnosti određenoj
državi, to jest vojsci.
Pre početka nadmetanja sveštenici koji su se pridružili vojsci
obaviše kratak verski obred. Nije bilo prinošenja žrtava božanstvima
zato što igre nisu bile svetog karaktera, ali Leonida je zahtevao da
takmičari barem polože zajedničku zakletvu. Sve je bilo spremno i
prvi tim Korinćana zauze startnu poziciju. Pošto su postavili stopala
u balbis, takmičari se sagnuše, blago saviše desno koleno, desnu

92
ruku povukoše unazad, a levu ispružiše preda se i okrenuše nadole
dlanove obeju ruku. Posle nekoliko trenutaka potpune tišine, sudija
uzviknu: – Primakni stopalo uz stopalo! – zatim ispusti uzicu koju je
držao u ruci, dajući time znak za početak trke. Takmičari potrčaše
istovremeno, dok su ih saborci bodrili narednih tridesetak sekundi,
koliko im je trebalo da pretrče stazu.
Dok su se timovi smenjivali, Aristodem se rasejano zagrevao, kao
i svi ostali koji su se spremali da trče i obeshrabreno je razmišljao o
tome kako će ove igre delovati na trupe: Leonida je još jednom
izazvao opšte odobravanje, što je značilo da mu se ne može uputiti
nikakva primedba. Ako se usudi da mu naudi ili barem samo da ga
kritikuje, neće imati ničiju podršku.
Eurit je nekoliko puta morao da ga pozove da bi mu skrenuo
pažnju na to da je red na njih. Bili su u istom timu, a Pantit je trebalo
da trči posle njih, s Ditirambom. Zauzeli su startnu poziciju, jedan
pored drugog, a Aristodem je na licima ostalih takmičara primetio
izraz velike odlučnosti da pobede. Nekada je i njega, pomislio je pre
nego što je sudija dao znak za početak trke, gonila želja da se
istakne i u svakom nadmetanju učestvovao je s jednakim žarom koji
je sad primetio u pogledu ostalih takmičara.
Ali čim je trka počela, u njemu se probudio urođeni takmičarski
duh koji je negovao od malih nogu. Pružao je noge najbrže što je
mogao i snažno je zamahivao rukama da bi pojačao odražaj. Kad je
prešao polovinu stadiona, osetio je zamor i pomislio je da će izgubiti
još dok je bio daleko od cilja. Ipak, malo je okrenuo glavu udesno i
shvatio da pored njega nema nikog. To ga je ohrabrilo, a ohrabrenje
je preraslo u zadovoljstvo kad je, pošto je pogledao i ulevo, shvatio
da je samo Eurit brži od njega.
Pomirio se s tim da će osvojiti drugo mesto, ali bilo mu je drago
što će njegov prijatelj biti prvi. Ostalo je još nekoliko metara do cilja
kad je Eurit primetno usporio, kao da mu je odjednom ponestalo
snage. Trenutak kasnije sudije proglasiše Aristodema za pobednika,
dok je Eurit zauzeo drugo mesto.
Pognut, držeći se za kolena i teško dišući od napora, Aristodem

93
pogleda u oči prijatelja i uhvati njegov pogled pun nade. Tad je
shvatio.
Eurit ga je pustio da pobedi. Još jednom je poželeo da skrene
pažnju Aristodemu na sebe i da ga uveri u svoju blagonaklonost.
Načas pomisli da bi trebalo da mu prenese sve što mu je Gorgo
ispričala, ali ponovni povici bodrenja skrenuše mu pažnju na
početak sledeće trke u kojoj je učestvovao Pantit. I dalje zadihani,
Aristodem i Eurit ostali su na cilju da gledaju svog prijatelja, koji je
neverovatno ubedljivo prednjačio. Kad je stigao na cilj, nije delovao
umorno, već je blistavim pogledom potražio prijatelje tražeći
njihovo odobravanje, dok su ostali takmičari pristizali za njim i
tapšali ga po ramenu.
– Ne verujem da me iko može pobediti! – uzviknu Pantit prilazeći
prijateljima.
– Pa, iako smo prošli tek prvi krug – popustljivo primeti
Aristodem – rekao bih da nemam nikakvih izgleda pored tebe.
– Trčanje je moja specijalnost – zadovoljno odvrati mladić,
okrećući se prema stazi. – Ali sâm hoću da vidim s kim ću morati da
se nadmećem – dodade i približi se cilju. Ditiramb, i dalje zadihan
od napora, krotko pođe za njim.
Aristodem uhvati Eurita za mišicu i pokaza mu da siđe s njim u
jarak pored staze. – Zašto si to uradio? – upita ga, čim su se povukli
na mirno mesto.
– Ma, ne znam... Da bih te podstakao, možda. U poslednje vreme
deluješ kao da ti jenjava podstrek – odvrati Eurit.
– Jenjava mi podstrek? Ja sam spartanski ratnik, ne zaboravi to! –
uzvrati mu Aristodem.
– Onda ti, možda, ja više nisam po volji... – promrmlja Eurit i
pognu glavu.
– Ma šta pričaš? Kad bi samo... kad bi samo znao ono što ja
znam... – odgovori i ugrize se za usnu.
– Šta treba da znam? – prkosno mu odvrati Eurit. – Ima li to neke
veze s tim povređenim uvom?
Aristodem se nagonski uhvati za levu ušnu školjku pokrivenu

94
kosom vlažnom od znoja i prljavom od prašine. Možda, pomisli,
može da mu poveri Leonidina zlodela, ali ne može mu otkriti svoju
vezu s Gorgom. Kako god bilo, rekao je sebi, morao bi da mu
objasni kako je saznao sve to, a onda bi se sve zamrsilo. – Pusti.
Ovako je bolje za tebe – hladno mu reče.
Dolazak Alfeja i Marona izvuče ga iz neprilike. – Gde ste vas
dvojica? Još dve trke, a onda smo mi na redu. Zar nećete da nas
gledate? – upita Maron.
Prijatelji se pogledaše, a onda s naporom napraviše veseo izraz
lica i stadoše da posmatraju trke. Gledali su i braću, smejući se
nezgrapnom Alfeju, koji je onako krupan jedva držao korak s
ostalima. Stigao je nekoliko trenutaka posle pretposlednjeg. On će se
bolje pokazati u ostalim disciplinama, niko nije sumnjao u to. Maron
se, međutim, dobro držao. Iako je trčao prilično lošim stilom,
prikupio je svu snagu i domogao se trećeg mesta, što mu ipak nije
bilo dovoljno da prođe u sledeći krug nadmetanja.
Sunce je bilo u zenitu kad je počelo polufinale. Takmičari su bili
oznojeni i pre nego što su započeli nadmetanje, koža bi im se caklila
da se nisu namazali uljem. Pantit je bio u prvoj grupi. Skakutao je,
pljuvao, opuštao mišiće, gledao naokolo u potrazi za podrškom
spartanskih saboraca koji su ga već smatrali favoritom i pokušao da
usredsredi pažnju na njih.
Prvi je potrčao sa starta i prvi je stigao na cilj s neznatno manjom
prednošću nad drugoplasiranim, u odnosu na onu koju je ostvario u
prvoj trci. U finale je ušao i jedan Tespijac, koji je za zamah ruke
prestigao trećeplasiranog Spartanca. Uzbuđen, Pantit je izazvao
oduševljene uzvike saboraca, koji ga podigoše uvis kao da je već
pobednik.
Došao je red i na Aristodema. U njegovoj polufinalnoj grupi nije
bilo Spartanaca, ali mu je takmac bio Korinćanin koji se u
prethodnoj trci istakao skoro koliko i Pantit. Silovito je krenuo i
odmah izbio na čelo, a zatim ubedljivo vodio čitave tri četvrtine
staze kad mu se približio jedan Tebanac koji je, međutim, stigao
drugi. Kad je stigao na cilj kao trećeplasirani, Aristodem je pogledao

95
Eurita odmahujući glavom, siguran da bi njegov prijatelj bio bolji.
Treća polufinalna trka bila je najneizvesnija, jer je nekoliko trkača
gotovo istovremeno stiglo na cilj. Sudije su se namučile da utvrde
redosled prolaska kroz cilj, a bili su izloženi i dodatnom pritisku
navijača. Na kraju je ustanovljeno da je prvi stigao Spartanac –
Pantit, zatim Korinćanin, Tebanac, Tespijac, Mantinejac i Tegejac.
Dijenek odluči da ostavi finaliste da se odmore nekoliko sati i
objavi da će završnoj trci prisustvovati i kralj, a zatim se povuče u
hladovinu, što za njim učiniše i mnogi drugi. Ostali su prešli preko
močvare i osvežili se u moru, nagađajući ko će biti pobednik i
kladeći se. Neki su, međutim, osmatrali obzorje ne bi li primetili
Euribijadovu i Temistoklovu flotu; ipak, premda je nebo bilo vedro a
vazduh prozračan, zaslepljujući sunčevi zraci onemogućavali su
jasan pogled.
Pantit je proveo vreme u društvu prijatelja, kako bi do kraja
uživao u tim trenucima slave. Znao je da se u ostalim disciplinama
pentatlona neće toliko istaći i svim srcem se nadao da će trenuci
slave potrajati barem još sledećeg dana.
Trube su označile nastavak nadmetanja, a gledaoci ponovo
potrčaše u potrazi za najboljim mestima. Aristodem dopusti da ga
Eurit i ostali prijatelji odvuku, i pridruži se opštem metežu. Video je
Pantita i Korinćanina u dvema središnjim stazama, rezervisanim za
favorite i samog je sebe iznenadio kad je naglas počeo da bodri
prijatelja. Međutim, Maron i Alfej koji su stajali pored njega, jedan s
desne, a drugi s leve strane, uspeli su da ga nadjačaju.
Aristodem je gledao čas start, čas cilj iza kojeg je sedeo Leonida u
ulozi sudije u poslednjoj trci. Kralj je zadovoljno posmatrao svoje
ljude koji su pratili trku, ali nije mu promakla ni napetost koja je
vladala među šestoricom finalista, spremnih da ulože svu svoju
snagu u odlučujuću trku. Niko nije sumnjao da je vladar, duboko u
srcu, navijao za Spartanca, ali svi su mu bili zahvalni što im je
omogućio da na taj način provedu tih nekoliko dana koji ih, možda,
dele od smrti.
Takmičari su prestali da gledaju naokolo i usredsredili su se na

96
liniju cilja, nastojeći da izvuku i poslednji atom snage iz tela.
Ovo je upravo kao pred početak bitke, pomisli Aristodem, koji je
tek tada shvatio da je kralj pronašao najbolji način da mentalno i
fizički pripremi ratnike za sukob. Lica i držanje potpuno nagih
takmičara odavala su ista osećanja i jednaku napetost koji bi obuzeli
šestoricu hoplita spremnih da se suprotstave protivničkoj falangi.
Jedinu razliku predstavljala je činjenica da se zapravo protivnik
nalazi pored njih, a ne ispred njih.
Kad su potrčali, izgledali su kao da ih je ogroman morski talas
iznenada gurnuo napred, sve zajedno. Ali taj talas najsnažnije je
odgurnuo Pantita i Korinćanina, koji su ubrzo izbili ispred ostalih,
praćeni pokličima i topotom stopala o tlo, sličnim zveckanju oružja i
jaucima ranjenih u borbi.
Na polovini staze Korinćanin je ubrzao i prestigao takmaca, koji
je, međutim, trčao ujednačenije, trošeći manje snage. Korinćanin je
mahnito pokretao glavu i ramena, nastojeći da stigne do cilja dok ga
snaga sasvim ne izda, dok je Pantit trčao jednako kao i na početku
trke i zaista, kad im je preostalo još svega nekoliko metara do cilja,
stigao je protivnika.
Iako je jedva disao, Korinćanin se borio da ostane na čelu. Ali
pred samim ciljem Spartanac se odvoji i izvi se napred rizikujući da
padne i da protraći trud. Prijatelji su ga gledali kako sklapa oči i
stiska šake u pesnicu, a zatim je gotovo doskočio na cilj. Nekoliko
sekundi kasnije Pantit je ugledao najbliže gledaoce kako mu prilaze,
a zatim su ga podigli s tla, slaveći ga kao pobednika.
Alfej je gotovo srušio Aristodema kad je skočio i potrčao prema
prijatelju. Aristodem, Eurit i Ditiramb mogli su da mu čestitaju samo
iz daljine jer je mnoštvo navijača odvuklo njihovog prijatelja pred
Leonidu.
Pantita obuze snažno uzbuđenje kad je stao pred kralja. Leonida
mu najpre spusti ruku na rame, onda ga privuče k sebi i snažno ga
zagrli, pa ga odvoji od sebe i okrenu ga prema mnoštvu podižući
njegovu ruku u znak pobede. – Ovo je naš prvi heroj; prvi iz, nadam
se, dugog niza heroja. Iako sam ovde u ulozi zapovednika svih

97
Grka, i dalje sam kralj Spartanaca. Zato mi dopustite da se radujem
pobedi svog sugrađanina! – izjavi vladar i podignu ruke podstičući
ostale da slave pobednika.
Pantitu se oči napuniše suzama. Ošamućeno je posmatrao vojnike
koji su pevali u njegovu čast, tapšali mu, izvikivali njegovo ime i
činilo mu se da se sve okreće oko njega neverovatnom brzinom i
nestaje u vrtlogu glasova i lica koje je jedva uspevao da vidi.
Osetio je da nikad nije bio toliko srećan.
Osetio je da će smrt u borbi, pored tih ljudi čije je poštovanje već
zadobio, biti najbolji način da okonča život.
Osetio je i da će se, sad kad je postigao svoj cilj, boriti takvim
žarom i hrabrošću kakve nije ni znao da poseduje.

Nakon toga prepustiše se slavlju, a Leonida im dopusti da piju više

nego obično. Pantit je bio okružen najdražim prijateljima i s njima je
podelio snove o slavi koje je blago pijanstvo pretvorilo u čudesne i
nemoguće poduhvate.
– Mogli bismo da rasporedimo svih sedam falangi na planinski
obronak i da priđemo Persijancima s boka dok budu napadali naš
centar... – reče Alfej, glasom nesigurnim od vina.
– Takvim napadom začas bismo ih sve saterali u more i ne bismo
ni morali da se borimo s njima – dodade njegov brat, jednako
„veseo“.
– Ja, međutim, želim da se borim, i te kako! Zato ćemo ih napasti
u ravnici, probićemo njihovu odbranu, stići ćemo do centra poretka
i izaći boreći se kopljima, mačem i štitom! – uzbuđeno uzviknu
Pantit.
Aristodem ih je posmatrao tronuto, ne učestvujući u njihovom
oduševljenju. Voleo je tu šestoricu ljudi s kojima je više puta
učestvovao u borbi, poveravajući im sopstveni život, svestan da su
se i oni oslanjali na njega da bi izvukli živu glavu. Ne bi poželeo
druge vojnike pored sebe u borbi. Nisu bili najbolji u Sparti, ali
nijedan vojnik nije imao bolje uza se. Svako će, od mladog
neiskusnog vojnika do veterana, uvek odabrati da se bori uz

98
prijatelja, ljubavnika ili bliskog rođaka da bi sa sigurnošću mogao da
računa na njihovu saradnju i spremnost da se žrtvuju.
Ipak, osećao je da su mu oni beskrajno daleki, potpuno
ukalupljeni u uređenje koje je njemu postalo odbojno. Život bi dao
za njih, ali dati život za uređenje u koje ne veruje, nešto je sasvim
drugo.
Pantit ga prekinu u razmišljanju. – Aristodeme, hoćeš li da mi
praviš društvo, idem do toplih izvora da se okupam? – upita ga.
Aristodemu je trebalo nekoliko trenutaka da usmeri pažnju na
ono što se događa oko njega, ali je stigao da primeti ljubomoru u
Euritovom pogledu. Zato je odgovorio na jedini moguć način: –
Hvala ti, ali ostaću još malo ovde.
– Dobro. Onda ja idem da se odmorim – odvrati Pantit, s naporom
se uspravljajući na noge. – Mislim da sam zaslužio. Dosta mi je
gužve, a danas će verovatno, ko god me sretne, poželeti da popriča
sa mnom. Zato idem na reku umesto u kupatila, na neko mračno
mesto gde ću moći da budem sâm. – Još nekoliko sekundi stajao je
trudeći se da uspostavi ravnotežu, a onda je otišao.
Kad se odmakao od vatre oko koje su sedeli, mladić se s naporom
privikao na mrak, još tamniji od crnih obrisa planine. Vodilo ga je
čulo mirisa; pratio je zadah sumpora koji je ukazivao na blizinu
rečice sa sumpornom vodom. Iako je često slušao o tome, nikad nije
uronio u takvo čudo prirode i prišao je oprezno, kvaseći najpre
samo prste, onda šaku, pa podlakticu. Tek kad mu se koža
prilagodila toploti i kad se navikao na miris, skinuo je kiton i ceo
uronio u vodu, a zatim seo na plitko dno, dok mu je voda dopirala
do ramena.
Zažmurio je i nastavio da sanja o slavi. Sanjario je da je Pantit
pentekontarh, veteran iz hiljadu bitaka, prekriven ožiljcima, koji
predvodi svoje ljude u bitku protiv Persijanaca, u ratu koji se, poput
Trojanskog, pretvorio u desetogodišnji. Pantit je bio polemarh, lični
Leonidin savetnik, zadužen da smišlja strategije i taktike koje je kralj
odobravao sa slepim poverenjem.
– Vidi, vidi ko je to ovde!

99
 Neprijatan, isuviše poznat glas natera ga da otvori oči, a osećaj
potpune opuštenosti istog trena zamenila je krajnja napetost.
Pogledao je nalevo i ugledao dve krupne tamne prilike koje su se
jasno isticale na pozadini osvetljenoj vatrama, zvezdama i slabašnom
mesečevom svetlošću. Pokušao je da prepozna čoveka koji je imao
dovoljno jak želudac da šeta s Aneristom.
Bio je to Kleopomp, što ga je donekle umirilo.
Nema čega da se plaši, rekao je sebi. Ovo je njegov dan. On je
heroj i niko mu ne može ni dlaku s glave skinuti a da ne izazove
osudu svih ostalih, pa čak i samog kralja. Osim toga, Aneristom je,
na sreću, još jedan zapovednik.
Moraće da otrpi još neku uvredu, možda, koja nije ništa drugo do
izraz ljubomore, i to je sve. Danas je dovoljno jak da to istrpi.
– Evo jednog koji se uobrazio, dragi Kleopompe – reče Anerist, pa
kleknu uz reku i primaknu odbojno lice Pantitovom. Mladić je
shvatio da je zapovednik pijan. – Ovaj se sad oseća nadmoćnijim od
nas samo zato što je pobedio u trci. A onda će se, možda, kad bude
morao da se suoči s neprijateljem, unerediti od straha, terajući nas
da udišemo miris njegovog izmeta...
Eto, znao sam. Uživa da mi se podsmeva. Dovoljno je da ostanem
miran.
– Video sam ja mnogo žutokljunaca kao što si ti, koji upravo tako
postupaju u borbi. Ne samo da su potpuno beskorisni već nanose
štetu. Iako se ne razbeže odmah, usporavaju napredovanje falange i
umanjuju pritisak na neprijatelja. Zbog takvih kao što si ti gubimo
bitke – nastavi Anerist, približavajući usta iz kojih se širio zadah
zdravom mladićevom uvu.
Dovoljno je da ostanem miran...
– Gle kakvo vitko telo, bela, nežna koža. Da sam imao takvog
sina, odveo bih ga na Tajget i ostavio bih ga tamo da umre. Šta će
Sparti jedan takav? Ti ženskasti momci dobri su samo da se malo
zabaviš s njima, zar ne, Kleopompe?
– Ma, ne znam... – odvrati ovaj, obuzet nelagodom.
Sad će mu reći da se mane toga, da ne upada u nevolje. Da, da,

100
sigurno će mu reći, razmišljao je Pantit.
– Kako god bilo – nastavio je Anerist – barem ti danas moramo
odati počast. Popravio si ugled jedinice, a s druge strane, obećao
sam ti da ću te nagraditi ako se dobro pokažeš. A ti si čak i
pobedio... – Način na koji je to rekao nije dopustio Pantitu da
odahne s olakšanjem.
I Kleopomp je postao podozriv: – E, pa, odoh ja da spavam... –
reče, spreman da pođe.
– Ne, ne, ne, kakvo spavanje! – zaustavi ga Anerist. – Ti ćeš ostati
ovde da se postaraš da dečko dobije zasluženu nagradu. Nikad se
ne zna, čudne su te male barabe; ne mora da znači da će mu se
svideti, čak i ako ga nagrađuješ iz najboljih namera...
I Kleopomp poslušno ostade, bez reči, nervozno se osvrćući levo i
desno kako bi se uverio da u blizini nema nikoga.
Pantit se skamenio. Ali odmah zatim čuđenje ustuknu pred
zabrinutošću kad je video da Anerist skida kiton i ulazi u vodu.
Zabrinutost je prerasla u strah kad je osetio Aneristove snažne ruke
na ramenima, koje ga gurnuše prema kamenitoj obali reke. Onda ga
je jednom rukom stisnuo za gušu, prisiljavajući ga da okrene glavu,
a potom i celo telo, da bi mu na kraju pritisnuo glavu o tlo, dok su
mu kolena, na kojima je klečao, i dalje bila u vodi. Istog trenutka
zapovednik ga zajaha kako bi ga sprečio da pobegne.
Tek tad je, konačno, nagon za preživljavanje naterao Pantita da
reaguje, istina nespretno, ali dovoljno da se otrgne od stiska
napadača. Zapovednik ponovo pokuša da ga zaustavi, ali nije ga
udarao i mladić shvati da ovaj ne namerava da mu nanese vidljive
povrede. Pomislio je da iskoristi to, ali zapovednik je bio mnogo jači
od njega i borba se pretvori u očajnički pokušaj da se protivnik
onesposobi.
– Brzo, Kleopompe, pokreni se! – reče Anerist, kao da se obraća
podređenom. – Stani s druge strane i sedi mu na glavu ili ga stisni
butinama čim ga namestim kako treba. – Sledećeg trenutka Pantit se
ponovo zatekao u početnom položaju, lica pritisnutog o tlo, kolena
uprtih o dno rečice, dok su mu leđa izvirivala iznad vode.

101
 Kleopomp promrmlja nešto što Pantit nije mogao da razume od
hučanja vode. Ali dobro je čuo Anerista kada je dodao: – Hajde! Šta
čekaš?
Mladić je ponovo pokušao da se oslobodi kad je odjednom osetio
neki teret na glavi, kojem se pridruži pritisak Aneristove ruke na
potiljku. Shvatio je da je Kleopomp seo na njega, a zadah skorelog
izmeta nadvladao je miris sumpora. Anerist ustade s leđa svoje
žrtve, ali je nastavio da mu pritiska kičmu rukama. Odmah potom
Pantit oseti kako ovaj životinjski nasilno prodire u njega, iako je
stenjanje njegovog silovatelja doprlo do njega prigušeno. Sa svakim
trzajem Aneristovog tela, praćenog pritiskom Kleopompovog tela na
pluća, gubio je dah.
Posle izvesnog vremena, čiju dužinu nije mogao da odredi, Pantit
je shvatio da mu težina Kleopompovog tela na glavi postaje
nepodnošljivija od Aneristovog iživljavanja i da jedva diše. Anerist
je, međutim, shvatio da njegovom životinjskom uživanju nešto
nedostaje, da mu nedostaje patnja žrtve i naglo se odvojio od
Pantita. Naredio je Kleopompu da ga i dalje čvrsto drži i izašao iz
vode.
Pantit je samo nakratko mogao da odahne. – Možda si čak i
uživao. Ko zna koliko puta si to radio. Sad ćemo da se postaramo da
ti se ovaj događaj ureže u pamćenje dublje od svih ostalih... – čuo je
Anerista iz daljine.
Onda je osetio razdirući bol u guzovima pre nego što je krvnik
ponovo prodro u njega. Nastavio je da gura sve silovitije, mrcvareći
mu zadnjicu i struk. Priklešten Kleopompovim telom, Pantit je
uspeo samo da ispusti prigušen krik, dok su mu od očajanja suze
tekle iz očiju.
Konačno, Anerist pobedničkim pokretom odbaci trnovitu granu
kupine koju je držao u ruci, pošto je prethodno raskrvario njome i
odrao kožu svoje žrtve, dok mu je Pantitova krv kapala s lica poput
trofeja iz lova. Pantitov bol i strah dovoljno su mu podstakli
uzbuđenje i odveli su ga do vrhunca. Zapovednik ispusti životinjski
krik, odvoji se od Pantita i sruči se u vodu leđa naslonjenih uz ivicu,

102
opušteno dahćući.
– Obezbedio sam sebi lepo mesto u tvom pamćenju, dečko. Imam
utisak da izvesno vreme nećeš moći to ni sa kim da radiš... a ako
umreš u borbi, tvoje poslednje misli biće upućene meni, poslednjem
koji te je uzeo... – reče on Pantitu, a onda se obrati drugom
zapovedniku: – Šta radiš tu? Sad možeš da ustaneš...
Kleopomp ga krotko posluša, ustade, okrenu se i u tišini osmotri
mladića koji je još nekoliko trenutaka ležao u istom položaju, obuzet
napadima kašlja dok je pokušavao da povrati normalan ritam
disanja. Onda je Pantit i sâm pokušao da se spusti u reku, ali bol koji
je osetio pri dodiru kože s rečnim dnom natera ga da se ponovo
spusti na ruke i kolena, što Anerista natera na gromoglasan smeh.
– Je l’ vidiš? Još je voljan za upotrebu. Ako hoćeš, možeš i ti da ga
iskoristiš, Kleopompe – reče pentakontarh.
– Skoro da bih i mogao... njemu je sad ionako svejedno –
oklevajući odgovori drugi zapovednik i zakorači u vodu spreman da
zauzme isti položaj u kojem je do maločas Anerist silovao svoju
žrtvu.
– Kad malo bolje razmislim, rekao sam da hoću da mu budem
poslednji i biću mu poslednji. Pusti ga – naredi mu Anerist, glasom
koji nije dopuštao pogovor.
– Ali... pomogao sam ti... i to mimo svoje volje. Mislim da sam
zaslužio, zar ne? – neuverljivo se pobuni Kleopomp.
– Logor je pun raspoloživih guzica. Idi da uzmeš nekog drugog –
ovog puta ni Aneristov pogled nije dopuštao prigovor.
Kleopomp pognu glavu i uroni u vodu do vrata, pokušavajući da
ugasi uzbuđenje, prepuštajući se blagodetima sumporne vode.
Pantit shvati da je slobodan i s mukom se izvuče iz vode,
pokušavajući da se osovi na noge. Ali one ga izdadoše i mladić pade
na zemlju, a zatim se okrenu na bok u travi, dok ga je mučitelj
posmatrao veselim pogledom.
– Siguran sam da si previše ponosan da bi ispričao šta ti se
dogodilo, dečko – reče mu Anerist. – Međutim, ako si dovoljno glup
da to učiniš, zapamti da Persijancima treba još nekoliko dana da

103
stignu i da bi mogao poželeti da umreš pre nego što ugledaš prvog
Persijanca... – upozorio ga je.
Pantit mu ne odgovori niti ga pogleda. Umesto toga, svu snagu je
usredsredio na pokušaj da se udalji odatle, ali morao je da zaključi,
krajnje ponižen, da je puzanje jedini način da se kreće. Čuo je
Anerista kako mu dovikuje da mu je dosadilo da stalno gleda
njegovu guzicu, čuo ga je kako se smeje njegovim naporima, ali je
nastavio da puzi oslanjajući se na podlaktice ne bi li makar stomak
pridigao sa zemlje. Oprezno je savio jedno pa drugo koleno i uspeo
je da pređe nekoliko metara, dovoljno da žubor vode priguši
Aneristove reči.
Pogleda i dalje zamagljenog od suza, jedva je razaznao u daljini
sektor u logoru do kojeg je hteo da stigne. Vodila ga je samo
slabašna svetlost plamičaka koji su goreli negde u moru. Iako je bila
noć, ličili su mu na titravi plamen vatre koja se razbuktala pod
užarenim suncem. Znao je da treba da pođe u tom smeru, ali kuda,
nije znao. Međutim, čvrsto je odlučio da stigne hodajući, uprkos
strašnim bolovima.
I dalje je bio na kolenima kad su do njega doprli nejasni glasovi i
obrisi, tačnije tri obrisa. Koračali su prema njemu, ne primećujući
ga, ali nisu ni mogli da ga primete kad je gotovo puzio po zemlji.
– Rekao je da će poći uz reku. Pokušajmo da nastavimo pravo
odavde, a onda ćemo hodati uz reku, dok ne naiđemo na kade. –
Bio je to Dijenekov glas.
– Ako zatreba, tamo ćemo se razdvojiti. Jedan neka pođe desno,
dvojica levo; onaj ko naiđe na njega neka da znak – odgovori onaj
najbliži, u kome Pantit prepozna Aristodema. Treći je sigurno bio
Eurit.
Mladić je bio previše ponižen da bi poželeo da ga vide. Primirio se
tu gde se zatekao pokušavajući da se što više priljubi uz zemlju i da
se izmeša s rastinjem. Ipak, odmah je shvatio da su se ona trojica
zaputila pravo prema njemu. Ako ostane tu, zgaziće ga ili će se
saplesti o njega. Zato se pridigao na ruke i kolena pokušavajući da
se pomeri što tiše, ali pridošlice primetiše njegov pokret.

104
 – Tamo se nešto pomera. Kakva je to životinja, a? – upita Eurit,
pokazujući rukom.
Dijenek se zagleda, a onda priđe nekoliko koraka. – Kakva
životinja. To je čovek. I rekao bih da je povređen.
– Ko je? Je l’ neko od naših? – upita Aristodem.
– Naš, i te kako je naš. To je Pantit – odgovori Dijenek.

Samo nekoliko sati ranije Pantit je bio ispunjen ponosom kakav

nikad dotad nije osetio. Sad je izložen najstrašnijem poniženju. I sve
se dogodilo u kratkom vremenskom razmaku. Najdraži prijatelji
zatekli su ga kako puzi krijući se u travi poput pacova, potpuno nag,
okrvavljene zadnjice. Bio je to težak udarac njegovom ponosu, koji
će teško zaboraviti.
– Šta ti se dogodilo? – upita ga Dijenek, pokušavajući da ga
podigne. Pokuša da mu pomogne da sedne, ali mladić mu stavi do
znanja da bi se radije opružio na bok, a ostali odmah primetiše
razlog.
– Nezgoda... – pokuša mladić da objasni. – Samo sam hreo da
skočim u reku, ali previše sam popio i nisam dobro procenio daljinu,
tako da sam završio u trnju...
Trojica prijatelja ga pogledaše, zadržavajući pogled na njegovoj
unakaženoj zadnjici. Onda se zgledaše. – Je l’ on i dalje ovde? –
upita ga Aristodem.
– Ko, on? – odvrati mu Pantit.
– Znaš ti dobro o kome govorim. O onom kopiletu! Vreme je da
plati zbog onog što ti radi!
– Grešiš. Sâm sam kriv. A s njim ću se ja obračunati. Znam kako
da ga držim podalje.
– Ma šta pričaš? Kožu ćeš ostaviti ovde ako ne uradimo nešto s
tom ništarijom – srdito odvrati Aristodem. – Sad ću ga naterati da se
zauvek pokaje. Dođi, Eurite. Ti, Dijeneku, nemoj da se izlažeš
opasnosti, zauzimaš vrlo osetljiv položaj. Načini pokret kao da će
ustati, ali Dijenek ga zgrabi za mišicu.
– Jesi li ti lud? Hoćeš da napadneš svog pretpostavljenog? To bi

105
bio tvoj kraj – reče zapovednik. – Ja ću vam reći šta ćemo da
uradimo. Vi odvedite momka u logor i predajte ga Ditirambu da ga
neguje. On je njegov zaštitnik, a Pantit je njegov štićenik; budući da
je momak njemu dodeljen i da on treba da brine o njegovom
ratničkom razvoju, on treba i da se pobrine da se Pantit oporavi.
Sutra ćemo reći da Pantit ne može da učestvuje u nadmetanjima jer
je previše slavio, ali lekara ne zovite.
– Da barem pođem s tobom. Ne mogu da trpim da se događa tako
nešto – razjareno odvrati Aristodem.
– Zaboravi. Ne budi lud. Hoćeš da natovariš sebi na vrat takvog
neprijatelja? – opomenu ga Dijenek. – Odmah idite Ditirambu. To je
naređenje – preseče, obraćajući mu se zapovedničkim tonom prvog
Leonidinog starešine, a potom ustade i zaputi se prema toploj reci.
Zatekao je Anerista uronjenog u vodu, i dalje u Kleopompovom
društvu.
– Hej, Dijeneku! Došao si da nam se pridružiš? Dobra zamisao! –
prijateljski ga dočeka pentekontarh.
Umesto odgovora, Dijenek ga zgrabi za dugu kosu, podignu mu
glavu i tresnu je o ivicu, pre nego što je Anerist mogao da shvati šta
se događa. Kleopomp je naglo iskočio iz vode, u strahu da se
Dijenek ne ustremi i na njega.
– Hmmm... – tvoja reakcija navodi me na pomisao da si se i ti
zabavljao s onim momkom, Kleopompe... – primeti Dijenek dok je
krajičkom oka posmatrao Aneristove pokrete.
– Ja... ne, ne... ništa mu loše nisam učinio. Samo sam se zatekao i
posmatrao – uzviknu Kleopomp i sâm gledajući Anerista, u nadi da
ovaj to neće poreći.
Anerist se u međuvremenu povratio i njegovo zlo cerekanje
ponovo se razlegnu nad površinom vode. – Kako vidim, ta mala
usrana kukavica odmah je otrčala da se požali najvažnijem od svojih
prijatelja, onom koji ljube moćnike u dupe, pa preko noći postane
zapovednik prvog pentekosta... – bez oklevanja ga je izazivao.
Dijenek mu još jednom uzvrati svojim borilačkim veštinama.
Šutnuo je Anerista posred vilice. – Govno kao što si ti – dodade – ne

106
bi smelo da prosuđuje druge. Ako još jednom naudiš tom momku,
neću biti ovako nežan, a neće biti ni Leonida, uveravam te. Ima on
drugih briga i ne bavi se ovakvim neugodnostima, ali neko bi mogao
da mu skrene pažnju na tebe...
Anerist mu nije pružio zadovoljstvo da mu uzvrati. Samo je
ispljunuo krv iz usta, a onda mu odgovorio: – I onda? Šta sam to
tako neobično uradio? Podučavam tog momka, trudim se da
napravim od njega pravog ratnika, obuzetog mržnjom i besom, što
će mu pomoći da se bolje bori. To je ono što Sparti treba: ratnici.
Osim toga, nisam mu učinio ništa što Pauzanija nije uradio tebi
toliko puta, zar ne? To svi znaju... je li tako Kleopompe?
Ali Kleopomp je nestao, očigledno smatrajući da je pametnije da
se vrati u logor. Anerist nije stigao da iznese još neke zaključke, jer
ga Dijenek udari laktom u jagodicu. Kad je otvorio oči, video je kako
mu se nadređeni zapovednik smeje. – Odsad budi dobar, Aneriste.
Svojim metodama obučavanja rizikuješ da desetkuješ našu ionako
malu vojsku – reče mu podrugljivo, pre nego što je ustao i pošao
nazad.
– Dijeneku! Dijeneku! – dozivao ga je Anerist, nateravši ga da se
osvrne.
– Ubiću te u ovoj borbi. Neću čekati da te Persijanci ubiju.
Pauzanija ionako nije ovde da te zaštiti... – vikao je za njim i sâm
pokušavajući da se osmehne, iako ga je bolela jagodica.
Dijenek nije smatrao da treba da mu odgovori.

107
 Kavga

S ledećeg dana trebalo je da se nadmeću u skoku udalj. Kada su

se probudili, svi su se upustili u prognoziranje i opklade, a onda
su počeli da istežu mišiće i da vežbaju skokove. Takmičari su se
rastrčali duž reke i po morskoj obali da bi sakupili kamenje istog
oblika i veličine kao haltere, tegovi koji se koriste za tu disciplinu.
Sastojali su se od dva kamena polukruga s ručicama, a sportisti su ih
koristili držeći ih u rukama ispruženim preda se, kako bi prebacili
težinu napred. Efijalt i njegovi gledali su kako se stotine nagih
muškaraca zabavljaju skačući po četiri puta u svim smerovima jer se
na zvaničnim takmičenjima izvode četiri skoka udalj.
Glavni vodič išao je od takmičara do takmičara ispitujući ih o
njihovom umeću i očekivanjima, a onda je prišao Dijeneku i
ponudio da bude sudija. Pentekontarh mu je odmah izašao u susret,
zaključujući kako je tom čoveku potrebno zaista malo da bude
zadovoljan. S druge strane, Efijalta su, zbog njegove blagorodnosti,
koja je često bila naporna, svi zavoleli i već je stekao nekoliko
prijatelja u raznim pentekostima i među vojnicima savezničkih
jedinica. Bilo je i onih koji su huktali kad ga ugledaju ili su izmišljali
izgovore da se udalje od njega, ali većina je cenila njegovo društvo.
Zahvaljujući njegovoj želji da udovolji sagovorniku i da bude
koristan, mnogi su ga smatrali zabavnim i prijatnim.
Utvrđeno je da će se, kao i u prethodnom nadmetanju, održati
prvi krug skokova u kojem će učestvovati takmičari iz istog grada.
Svaki od tridesetorice izabranih iz svake jedinice, i ovog puta
podeljeni u grupe od po deset, skočiće samo jednom. Trojica
pobednika nastaviće takmičenje da bi se odlučilo ko će ući u
panhelensko finale. U finalu će oba takmičara izvesti po tri skoka.
Efijalt je s oduševljenjem prihvatio zadatak da pronađe devet
mesta na ravnom i glatkom terenu da bi svi takmičari mogli
istovremeno da skoče. Uz pomoć svojih vodiča, pokazao je ta mesta,
jedno za drugim, i ostalim sudijama, a heloti počupaše busene trave

108
i ukloniše kamenje sa staze. Potom je poslednjih dvadeset metara u
svakom sektoru odvojeno od ostatka staze linijom obeleženom
umesto odskočne daske, zvane bater, a onda je na terenu ispred tih
linija plitko iskopana zemlja. To je bila takozvana skama, mesto za
doskok takmičara.
Pantitovo odustajanje izazvalo je veliko razočaranje, naročito
među Spartancima, jer je zahvaljujući brzini i okretnosti koje je
ispoljio prethodnog dana važio za favorita i u skoku udalj. Mnogi su
se kladili na njega pre nego što se proneo glas da se neće takmičiti.
Efijalt je poneo iz Trakisa nekoliko parova haltera i podelio je po tri
para svakom timu da bi se takmičenje što brže odvijalo. Onda ih je
Dijenek dodelio Spartancima, smatrajući da će se oni najbolje
pokazati. Efijaltov zadatak bio je da obavi merenje kanonom,
štapićem koji se koristi u te svrhe. U skoku udalj predviđeno je bilo i
ocenjivanje stila, a za to su bila zadužena još dvojica za svaku
jedinicu. Ako obojica loše ocene stil skakanja nekog takmičara, taj će
biti diskvalifikovan.
Od tri lakedemonska tima prvi je na stazu izašao Alfej, koji je
diskvalifikovan zbog nezgrapnog skoka; utešila ga je činjenica da se
to događa i na olimpijadama, i to daleko veštijim sportistima. U
drugoj grupi Maron je prebacio trinaest metara, što je bio dobar
rezultat, ali nedovoljan da mu obezbedi prvo mesto.
Došao je red na Aristodema i Eurita. Zahvaljujući izduženim i
moćnim mišićima, ovaj prvi je bio predodređen za tu disciplinu i
zaista, napravio je seriju skokova bolju od svih ostalih takmičara i
zauzeo prvo mesto. Ovog puta Eurit je morao više da se potrudi, što
mu je donelo treće mesto.
Kad je došao trenutak da se među trojicom takmičara izaberu
dvojica finalista, Aristodem poče da skakuće da bi pripremio mišiće.
Pokušao je da obuzda svu energiju koja je hranila njegovu mržnju
prena vladaru i da je preusmeri u mišiće nogu. Njegovi rivali skakali
su pre njega i jedan je doskočio čak trinaest i pô metara. Kad su mu
dali tegove, Aristodem energično odmahnu glavom da bi oslobodio
um i usredsredio se na takmičenje, a onda stade na početak staze za

109
skok.
Jedva je čuo Eurita i ostale prijatelje koji su ga bodrili. Kad je
Efijalt dao znak da može da potrči, najpre se sagnuo, a onda je
potrčao svom snagom. Malo ispred batera pružio je ruke ispred tela i
skočio jednom, drugi put, treći put i na kraju i četvrti put, izvijajući
leđa da bi što dalje dopro nogama, u ravni s pruženim rukama u
kojima je držao tegove.
Efijalt se odmah dogega noseći kanon kako bi izmerio razdaljinu
do tačke na kojoj je Aristodem dotakao tlo. Onda je naglas objavio
da je takmičar skočio gotovo četrnaest metara, što znači da će on
predstavljati Spartu u finalu.
Prijatelji odmah dotrčaše da mu čestitaju. Eurit ga je srdačno
zagrlio, dok je Maron već pravio neumerene prognoze u vezi s
finalnim skokovima. Aristodem se osmehnu, ali ne od radosti, već
zbog osećanja nadmoći u odnosu na prijatelje i njihovo oduševljenje,
koje mu je delovalo krajnje detinjasto. Telo ga je odvelo na prvo
mesto, barem među Spartancima, pomislio je. Da je zavisilo od
njegovog uma, dalekog i gotovo izgubljenog, samo bi se obrukao.
Njegova uzdržanost prema zajednici u kojoj je živeo i netrpeljivost
koja mu je opsedala misli još nisu uslovile sposobnosti tela koje je
reagovalo na osnovu davno usađenih, isključivo mehaničkih
impulsa. Dijenek ga je veselo gledao. Taj momak mu, pomislio je,
mnogo olakšava posao.
Pre Aristodema već su skakala petorica takmičara. Jedan
Lokriđanin sve je iznenadio zadivljujućim skokom, za koji se posle
Efijaltovog merenja ispostavilo da je dostojan olimpijskog
pobednika. Spartanac je potrčao opušteno, uveren da ne može
nadmašiti takvog protivnika i odskočio je nehajno, puštajući da ga
tegovi vuku prilikom sledećih skokova. Kad je Efijalt objavio da je za
pola stope – petnaestak centimetara – premašio Lokriđaninov skok,
među njegovim saborcima prolomiše se pobednički usklici, koji
nadjačaše ljutite povike protivnikovih prijatelja.
U drugoj seriji skokova niko nije dostigao dužinu prvoplasiranog i
drugoplasiranog, niko osim Lokriđanina koji je preskočio istu

110
dužinu kao i prvi put. Efijalt sačeka malo pre nego što objavi
rezultat, uživajući što svi čekaju njegovu reč. I ponovo su se oglasili
Spartanci i Lokriđani, prvi radosnim pokličima, drugi ljutitim
uzvicima. Štaviše, Spartanci su ovog puta pravili grube šale na
račun Lokriđana, kojima se to očigledno nije svidelo. Aristodem,
međutim, nakon što je prethodni rezultat postigao krajnje
opuštenim skokom, ovog puta bio je pomalo napet i ukočen i
postigao je prosečan rezultat.
Kad je došao red na Lokriđanina da skoči treći i poslednji put, na
skučenu niziju punu ljudi spustila se nestvarna tišina. Pošto se dugo
usredsređivao, takmičar se snažno zalete i odskoči zadivljujuće
daleko ali i prilično nespretno, tako da se prilikom sledećih skokova
nezgrapno zanosio levo i desno, ali početni zalet omogućio mu je da
na kraju doskoči daleko.
Vrlo daleko.
Svi pogledaše Efijalta, koji nikad dotad nije osetio kako je to biti u
centru pažnje. Još više nego prethodni put odužio je merenje i
oklevao da saopšti rezultat, sve dok iz publike ne dopreše ne baš
pohvalna dobacivanja na njegov račun. Onda je uzviknuo iz sveg
glasa, kako bi ga čuli i oni najdalji gledaoci, da je Lokriđanin za pola
stope premašio dotad najveću dužinu.
Pokliči koji se prolomiše posle njegove objave nadjačaše sve zvuke
koji su dopirali sa staze, a pre svega nadjačali su reči druge dvojice
sudija koji su objavili da se skok poništava zbog neprikladnog stila.
Izvesno vreme niko nije shvatao šta se događa, a Lokriđani istom
merom uzvratiše Spartancima podrugivanja. Tek kada su primetili
da se njihov takmičar prepire sa sudijama, izražavajući
nezadovoljstvo širokim pokretima ruku, posumnjali su da nešto nije
u redu. Njihovi pobednički usklici polako se pretvoriše u mrmljanje,
nadjačano glasom jednog sudije koji je najzad mogao da objavi šta se
dogodilo.
Za nekoliko trenutaka napetost je dostigla vrhunac, a iz redova
Lokriđana poleteše psovke. Aristodem je u neverici gledao Alfeja,
koji je skočio prema mestu na kojem su se okupili protivnički

111
navijači i silovito se bacio među njih. Za njim potrčaše Maron i još
nekoliko kavgadžija. Grdosija je pao na dvojicu lokridskih vojnika i
oborio ih svojom težinom. Kako god bilo, on se dočekao na mekano,
ali njegove žrtve svom silinom udariše o tlo. Maron pojuri pognute
glave, ciljajući stomak trećeg vojnika, koji pade na zemlju, ali pri
padu zakači stopalom zadnjicu svog napadača. Maron od tog udarca
pade na jednog Lokriđanina i začas se u kavgu uključiše desetine
ljudi iz obeju vojski.
Dok su se Lokriđani i Spartanci tukli, Aristodem je sedeo na
zemlji ruku naslonjenih na savijena kolena i s podrugljivim
osmehom na usnama. S druge strane, drugačije nije ni mogao:
gledajući oko sebe, primetio je da se vojnici iz ostalih jedinica
grohotom smeju gledajući one koji se vređaju i tuku i da kude način
borbe i jednog i drugog kavgadžije. Komičnu sliku upotpunilo je
Efijaltovo držanje.
Vodič se, kao po običaju, isticao dobrom voljom. Stajao je pored
zavađenih i pokušavao da razdvoji one najbliže svaki čas pružajući
ruke između njih, ali vodeći računa da i sâm ne dobije neki udarac.
Aristodem ga je gledao zabavljajući se; imao je utisak da posmatra
čoveka koji pokušava da izvuče nešto iz vatre, pazeći da se ne
opeče.
U međuvremenu, Dijenek je otrčao da pozove Leonidu, kome je u
tom trenutku stigao glasnik s Artemizija. Kad je shvatio da neće
moći svojim autoritetom da prekine tuču, pentekontarh se oslonio
na kralja, koji je stigao na poprište i pokušao da ih dovede u red.
Međutim, poslušali su ga samo oni vojnici koji su uživali u prizoru.
Lokriđani i Spartanci previše su bili zaneti tučom da bi mogli da
primete bilo šta što se događa izvan borilišta.
Leonida naredi Dijeneku da naoruža kopljem i štitom svoj
pentekost i da rasporedi hoplite u male grupe oko mesta gde su se
tukli Lokriđani i Spartanci. Ubrzo se šezdesetak vojnika rasporedilo
oko zavađenih i počelo da ih potiskuje štitovima. Većina ih je
primetila i istog trenutka se zaustavila, ali neke su morali i da
podbodu kopljima da bi prestali da se tuku. Bilo je i onih koje su

112
jedva razdvojili, udarajaću ih drškama koplja po glavi.
Alfeju se toliko razbesneo da se naglo okrenuo kad ga je jedan
hoplit udario po potiljku i zgrabio koplje koje je hoplit držao u ruci.
Morala su da se uključe još dvojica vojnika i da ga bocnu kopljima u
grudni koš, da bi mu žar splasnuo, a u pogledu blesnuo zračak
razuma.
Malo-pomalo, ugasili su se i poslednji plamičci nasilja koje je
zamenila nelagoda u trenutku kad im se Leonida obratio.
– Čini mi se da ste zaboravili da ste pre svega vojnici, a ne publika
– ukorio ih je vladar uobičajenim dubokim i mirnim glasom – i da
ovo nije stadion već ratno poprište. Može se navijati, ali se disciplina
mora poštovati; ako su ova nadmetanja način da se pripremite za
bitku, da li to znači da ćete i u borbi biti nedisciplinovani? Da li
mogu da se oslonim na ljude koji planu i zbog najmanje
provokacije? Meni i savezu, kao i floti koja se nalazi nedaleko od
nas, potrebni su ratnici koji stupaju u pravom trenutku, u saglasju sa
saborcima i poštujući naređenja nadređenih, zapamtite to!
Svi su slušali pognutih glava.
– Hoću da razmislite o svom ponašanju. Sutra se – nastavio je –
Spartanci i Lokriđani neće nadmetati. Disk će bacati samo pripadnici
ostalih vojski, a današnje nadmetanje se prekida uz rezultat o kojem
su se izjasnile sudije; one su, naravno, neprikosnovene, kao i
zapovednici u ratu. Neka priđe pobednik da bih mogao da mu
čestitam.
Svi se okrenuše prema Aristodemu, koji je jednostavno ustao i
prišao Leonidi. Nijedan Spartanac nije se usudio da glasno pozdravi
njegovu pobedu, tako da ga je pratilo samo prigušeno mrmljanje.
Pobednik je koračao sporo, pognute glave, da ne bi morao da gleda
Leonidu u oči; čak je stigao i da se zapita da li izbegava da ga
pogleda zato što ga prezire ili zato što strahuje da će mu kralj
pročitati prezir na licu.
Leonida potraži njegov pogled, ali Aristodem je šarao zenicama
na sve strane, samo da ne bi morao da pogleda Leonidu.
– O, Aristodem, je li tako? Kako mi se čini – primeti Leonida

113
pažljivo ga odmeravajući – nisi samo oštrouman već si i odličan
sportista. Koliko vidim, bio si čak toliko razuman da se ne umešaš u
tuču. Ostaje ti samo još da pokažeš da si i odličan vojnik i bićeš
savršen spartijat, onakav kakve je naše društvo vekovima stvaralo
posvećenošću, odricanjima i žrtvovanjem, kako bi napravilo najbolje
ljude u Heladi. Ne sumnjam da će za nekoliko dana helenski cilj u
tebi naći valjanog branioca i siguran sam da ćeš se istaći u mnogim
bitkama.
– Počašćen sam tvojim mišljenjem, veličanstvo. Nadam se da ću
ispuniti tvoja očekivanja – bilo je sve što je Aristodem rekao,
gledajući nekud neodređeno preko sagovornikovog ramena.
– Iako ti ničim nisi zaslužio da budeš kažnjen – nastavi Leonida
tišim glasom – ne mogu ti dopustiti da se sutra nadmećeš, da mi ne
bi zamerili da si privilegovan. Ali želim da na neki način ipak
učestvuješ i zato ćeš biti sudija u nadmetanju bacanja diska.
– Na raspolaganju sam ti, gospodine – odgovori Aristodem
ravnodušno ali nepoverljivo i pognu glavu u znak poštovanja i
zahvalnosti koje nimalo nije osećao. Činjenica da ga je kralj opisao
kao najbolji primer uređenja koje mrzi, načas izazva radost u njemu;
jednostavno nije mogao da se odupre duhu u kojem je odgajan.
Leonida ga stegnu za mišice, a onda dopusti spartanskim
vojnicima da se raduju, pre nego što je pošao u svoj šator gde ga je
čekao glasnik flote. Naredio je Dijeneku da pođe za njim i otišao je
ispraćen pobedničkim usklicima svojih sugrađana, koji su jednako
slavili i Aristodemovu pobedu i mudrost svog vladara.

Nedugo zatim grčka vrhovna komanda sastala se s glasnikom koji je

čamcem stigao s Artemizija. Glasnik ih je izvestio da je Euribijad
glavninu flote rasporedio na ulaz u kanal kod Eubeje i da je
spreman za bitku. Osim toga, da bi sprečili izmeštanje bitke ka
istoku, pedeset tri atinska broda poređana su duž južnog rta ostrva,
zatvarajući pristup Atici. Isti glasnik izvestio ih je da je varvarska
flota još u Termajskom zalivu,5 a kopnena vojska napreduje prema
Termopilima. Euribijad se, rekao je na kraju glasnik, nada da

114
Leonida čini sve što je u njegovoj moći da zatvori sve kopnene
puteve pred neprijateljskom vojskom, a pošto su Persijanci ušli u
Tesaliju pre opšte mobilizacije helenskih snaga, poželeo je kralju da
svojoj vojsci što pre pridruži trupe s pograničnih teritorija.
Leonida otpusti glasnika i sede, zamišljen, na jednu stenu na plaži,
dok mu je voda zapljuskivala gležnjeve. – Reklo bi se da imamo još
nekoliko dana na raspolaganju; ovo nije vojska koja se kreće brzo
poput Hermesa, iako je realno očekivati da u Tesaliji neće naići na
značajniji otpor. Kako god bilo, pojačanje bi trebalo da stigne pre
Persijanaca, ali moramo sakupiti još vojnika. Ima li neko neki
predlog u tom smislu? – upita Dijeneka i Knema.
Ovaj poslednji odmah odvrati: – Pa, u tom slučaju flota bi mogla
da nam pošalje malo ljudi; ovo je najslabiji sektor fronta i mogli bi da
se odreknu nekih snaga da bismo ga ojačali...
– Za postizanje helenskog cilja daleko su korisniji jedan jak i jedan
slab sektor. Najjači udarac mi Grci moramo zadati flotom, ne smemo
to zaboraviti. A moraćemo i navesti Kserksa na zaključak da će moći
da se probije ovde, na Termopilima, da bismo ga zadržali. Iz
strateških razloga, kao što sam vam rekao, moramo navesti
neprijatelja da poveruje da će moći da se probije, ali postoji i taktički
razlog, možda još važniji. Da li pogađate?
– Shvatam! – uzviknu Dijenek. – Bojno polje je usko i ako nas
bude previše, nanećemo štetu jedni drugima!
– Tačno! – odvrati Leonida. – Upravo je brojnost sopstvene vojske
ono što će Persijancima stvoriti neprilike na ovom terenu, a mi treba
da upadnemo u istu zamku? Izabrali smo Termopile baš zato što
uzan prostor obesmišljava brojnu nadmoć i glupo bi bilo da
umanjimo svoju delotvornost natrpavajući vojnike u klanac.
Smatram da imamo dovoljno sredstava da se odbranimo na najbolji
način.
– Ipak... ipak – predloži Dijenek – ne bi nam smetalo da tražimo
podršku upravo u Tesaliji. Sigurno i tamo ima onih koji ne žele
Persijance i ko će se radije boriti s nama umesto da ponizno prihvati
njihovu vlast. Imaju pristojne konjanike koji bi nam mogli biti

115
korisni. Možda pokušavaju da organizuju neki vid otpora a i ne
znaju da smo mi ovde. Pružimo im priliku da se bore i imaćemo još
jedno taktičko sredstvo više.
Leonida se načas zamislio nad Dijenekovim rečima, a onda je
rekao: – U svakom slučaju, nešto svakako moramo učiniti da bismo
pokazali da smo preduzeli korake u skladu sa zahtevima flote. Ne
poričem da bi nam doprinos konjice mogao koristiti. Dakle,
poslaćemo glasnika na sever i videćemo šta će se dogoditi. Koga
predlažeš?
Dijenek je već bio odlučio, ali napravi izraz lica kao da se zamislio.
– Hmm... treba nam neko brz i bistar – na kraju reče. – Ko bi bio
bolji od pobednika trke? Pantit, sećaš li ga se? Ne spada među
najjače, pa njegovim odlaskom nećemo ugroziti snagu falange. Osim
toga, nema dece, ako ne računamo jedno koje je na putu, što znači
da ne možemo biti sigurni da će ostaviti naslednika...
– Čini mi se da je to dobar izbor. Ako se povratio – nastavi
Leonida – pošalji ga već sutra ujutru i neka se vrati tek pošto stupi u
kontakt s najmanje desetak zajednica. Idi da ga obavestiš.
Dijenek nije čekao da mu dvaput kaže. Odmah se zaputio na
zapad, prema glavnom logoru, smeštenom uz fokejski zid. Kad je
stigao u lakedemonski sektor, potražio je Pantitov ležaj. Ugledao je
Aristodema kako vežba, pozvao ga i pokretom ruke pokazao mu da
mu priđe.
– Znaš li gde je Pantit? – upita ga, pošto mu je prijatelj prišao.
– S Ditirambom je, naravno. Šta se dogodilo? – reče.
– Kralj nije naročito raspoložen da okupi još vojske ovde na
Termopilima, kao što zahtevaju ovi iz flote. Ali ubedio sam ga da
traži pojačanje barem u Tesaliji, a to je dobra prilika da sklonimo
Pantita od Anerista. Odvedi me k njemu.
Aristodema je više pogodila prva nego druga vest. – Ne želi
pojačanje, a? Znao sam da hoće sve da nas pobije – jetko primeti.
– Ne pričaj gluposti! – odvrati Dijenek. – Ta odluka potkrepljena je
valjanim razlozima vojnog karaktera.
– U svakom slučaju – uporan je bio Aristodem – videćeš da Pantit

116
neće biti zadovoljan time.
– Ne mora da bude zadovoljan. Mora da preživi, barem dok se ne
suočimo s Persijancima – odbrusi mu Dijenek kad upravo primeti
Ditiramba i Pantita.
Zatekli su ih ćutljive, prvi je utonuo u misli koje nikome nije
otkrivao, a drugi je oprezno radio gimnastiku. – Dakle? Kako si? –
upita Dijenek da bi, pre svega, proverio njegovo zdravstveno stanje.
– Mislim da sam dobro, osim što me stalno peče ovde – reče Pantit
savijajući se u krstima – prilično sam dobro. Sutra bih, možda,
mogao i da bacam disk kad bi mi Spartanci mogli da se
nadmećemo...
– Onda ćeš sutra učestvovati u drugačijoj vrsti nadmetanja.
Zahvaljujući svojoj brzini, potreban si kralju, da mu nađeš pojačanje
u Tesaliji. Polaziš sutra u zoru i požuri jer Persijanci stižu – objasni
Dijenek.
Zavlada duga tišina. Aristodem je ćutao posmatrajući mladićevu
reakciju, Ditiramb je pogledao Dijeneka i odmahnuo glavom, a
Pantit utučeno reče: – Pa zar me baš sad kad stižu Persijanci
udaljavate od bitke? Upravo sad kad treba da se borimo, šaljete me
u šetnju po poluostrvu?
– Veliki poduhvati mogu se napraviti i prenošenjem poruka,
naročito u ovakvim, izuzetnim oklonostima – objasnio mu je
Dijenek. – Sećaš li se onog Atinjanina Filipida, koji je umro pošto je
za izuzetno kratko vreme stigao od Maratona do Atine, pre desetak
godina? Više pamte njega nego bilo kog hoplitu koji se na Maratonu
borio protiv Persijanaca...
– Toliko ga pamte da ni sâm nisi zapamtio da se zvao Eukle –
jetko primeti Ditiramb. – Taj Filipid koga pominješ došao je u Spartu
iz Atine da bi preneo zahtev da se uključimo u rat. I stigao je za
samo dva dana.
Ditirambova reakcija bila je više nego očekivana. Barem nije
iznenadila Aristodema. Država mu je poverila Pantita još dok je ovaj
bio dečkić, postao je njegov zaštitnik, i niko više od samog
Ditiramba nije želeo da mu štićenik u borbi pokaže ono čemu ga je

117
on naučio. Svaki Pantitov hrabar i valjan gest u borbi učinio bi
Ditiramba ponosnim kao da ga je lično napravio i učvrstio bi njegov
ugled ratnika. U svakom slučaju, država bi bila veoma zadovoljna
njegovim delom i poverila bi mu nove štićenike. Aristodem je
shvatio razlod njegovog razočaranja, iako se odnekud pomaljala
pomisao na to kako je besmisleno poželeti da pošalješ u gotovo
sigurnu smrt nekog kome si naklonjen.
To je još čudnije, pomislio je, kad se zna da je nekoliko godina
ranije Ditiramb spasao život Pantitu, a sad želi da ga pošalje u smrt.
To se dogodilo kad je Pantit još bio dečkić. Pošao je s grupom
vršnjaka u krađu pilića na jedno imanje perijeka nadomak Sparte.
Kad su se vraćali, u gluvo doba noći, petao kog je nosio u naručju
kljucnuo ga je za grudi upravo u trenutku kad su prolazili uz ivicu
ogromne pukotine u zemlji i dečak je izgubio ravnotežu. Propao je
nekoliko metara i zadržao se na rubu mnogo dublje raseline.
Njegovi drugovi otrčali su da pozovu Ditiramba, koji je došao do
pukotine, legao uz uvicu i protegao ruku koliko god je mogao,
uhvatio dečaka za šaku i izvukao ga. Pantit je prošao s nekoliko
ogrebotina, a događaj je zataškan jer bi dečak izašao na loš glas
budući da nije uspešno priveo kraju svoj mali poduhvat.
– Šta me briga za Eukla! Šta me briga za Filipida! Oni su Atinjani,
a ne Spartanci! – pobunio se Pantit. – Atinjane ili žitelje bilo kog
helenskog grada cene zbog doprinosa otadžbini čak i ako se ne
bore; dovoljno je da budu trgovci. Ali jedan Lakedemonac jedino u
ratu može zaslužiti poštovanje svojih sugrađana!
– A ti se onda potrudi da se vratiš na vreme – odvrati mu Dijenek,
gubeći strpljenje.
– Šta ti zamišljaš, ko sam ja? Hermes lično?
– Radije bi umro pod udarcima svog zapovednika? Ako ostaneš,
nikome nećeš biti od koristi, a možda nećeš ni preživeti do bitke.
Ako i preživiš, bićeš u tako jadnom stanju da ćeš se obrukati u borbi.
A pošto niko nikad neće saznati zašto si u takvom stanju, smatraće
te vrlo lošim vojnikom. Je li to ono što želiš?
– Naravno da nije! – ljutito odgovori Pantit. – Ali sad kad je dobio

118
ono što je hteo, ostaviće me na miru, videćeš. Čak i ako me se
okane, naučiću da se odbranim, kao svaki pravi Spartanac.
Spartanac nikad ne beži pred opasnošću. Tako su me naučili i tako
nameravam da postupim.
– Ti zapravo ne bežiš. Samo sprovodiš naređenje – odgovori
Dijenek, potpuno mirno. – Kralj zahteva da pođeš u svitanje i ne
verujem da si speman da se protiviš njegovim odlukama. Spremi se;
neću da te vidim ovde sutra ujutru. I vrati se kad obiđeš sve najbliže
zajednice, ne zalazeći previše na sever, gde bi mogao da naletiš na
persijsku prethodnicu. Pozdravljam te, Pantite. – Sledećeg trenutka
je otišao.

119
 Leonidina uhoda

A ristodem se probudi proklinjući Leonidu što ga je odredio za

sudiju u nadmetanju u bacanju diska. To zaduženje ni na koji
način ne može pobuditi njegovo zanimanje. Ne može da se nadmeće
niti da navija za svoje prijatelje i sugrađane. Povrh svega, ceo dan će
provesti pored Efijalta, čija ga nevina i neumorna revnost prilično
nerviraju.
Nije imao nikakvu nameru da se nadmeće s vodičem u
pripremanju takmičenja i povukao se do trenutka kad je trebalo
rasporediti sedam postolja za bacanje diska za sedmoricu
predstavnika vojski koje su se nadmetale. Heloti su samo nagomilali
izvrnuto grumenje zemlje iskopano za skamu prilikom skokova
udalj, oivičili ga spreda i sa strane drvenim letvicama, a zatim
utabali i poravnali površinu. Zadnji deo ostao je slobodan da bi
takmičari mogli iz trka da skoče na postolje.
Iz Trakisa su stigli diskovi, okrugle pločice prečnika tridesetak
centimetara, nešto deblje u sredini, teške dva kilograma. U okviru
nacionalnih timova, svaki sportista imao je pravo na tri bacanja, a u
daljem toku takmičenja, u kojima će bacači imati pravo na pet
pokušaja, Aristodemu je dodeljen tebanski tim.
Efijalt mu gurnu u ruku pijuk i kočiće. Aristodem je trebalo da
iskopa rupu na mestu gde padne disk i da u nju zabode kočić, a
zatim izmeri daljinu. Spartanac je mehanički prihvatio alat, i ne
razmišljajući. U tom trenutku pažnju mu je privukao Leontijad,
tebanski zapovednik u čiju su lojalnost mnogi sumnjali. Taj čovek je
od prvog trenutka ostavio povoljan utisak na njega. Aristodem ga je
smatrao iskrenim i neposrednim, uvek je delovao raspoloženo i
imao je izuzetno prijateljski odnos sa svojim potčinjenima, prema
kojima se ponašao u krajnje drugarskom duhu. Ipak, prijateljski
odnos s vojnicima nije ugrožavao njegov autoritet i bilo je jasno da
niko ne dovodi u sumnju njegove odluke. Aristodem odluči da ga
malo ispita, kako bi zadovoljio radoznalost.

120
 – Vidim da ste vrlo jedinstveni, ti i tvoji ljudi... – iznebuha mu se
obrati, dok je zabadao kočić obeležavajući mesto gde je pao prvi
disk.
– Silom prilika. Odbacio nas je naš grad u kojem se većina
otvoreno izjasnila za podršku Persijancima. Nas su proterali iz Tebe,
iako bismo se svojevoljno pridružili svakom ko hoće da se bori
protiv osvajača. To je među nama stvorilo neraskidivu vezu. Postali
smo drugovi u pravom smislu reči, jedinstveniji od svih ostalih
jedinica. Osim toga, oni su me izabrali za svog zapovednika, što
znači da moram da zaslužim njihovo poštovanje, iz dana u dan... –
odgovori mu Leontijad izuzetno mirno.
– I posle svega što ste prošli – izazva ga Aristodem – ne smeta ti
što vas ostali Grci koji su došli ovde na Termopile smatraju
nepouzdanim?
– Slagao bih ako bih rekao da mi to nije nimalo važno – odvrati
Tebanac posle kraćeg razmišljanja. – Mogu i da ih razumem. Možda
bih se i sâm tako ponašao. Ali jedini način da razvejemo sumnje u
nas jeste da se dokažemo na bojnom polju i zahvalan sam tvom
kralju što mi je pružio tu mogućnost ne postavljajući mi, pri tome,
nikakve uslove.
I ovaj je očaran Leonidom... reče Aristodem u sebi. Da li ću ikad
naići na nekog ko gaji i najmanju sumnju u njega, nekog ko će
barem pomisliti da nije zlato sve što sija? Da li ću sresti nekog ko je
spreman da mi pruži makar moralnu podršku ako već nije spreman
za konkretnu pomoć?
Obeshrabren, nastavio je da prati nadmetanje, između ostalog i
zato što Leontijad nije više obraćao pažnju na njega, jer se potpuno
usredsredio na takmičenje. Aristodem oseti obavezu da se i sâm
posveti zadatom poslu da ne bi ostavio utisak nekog ko površno
obavlja svoju dužnost i da Tebanci, poučeni iskustvom, ne bi
pomislili da je i on neprijateljski raspoložen prema njima. Izuzetno
pažljivo je pratio nadmetanje i razgovore između takmičara koji su
ga zanimali više od samog takmičenja i saznao je da je jedan iz
tebanskog tima četiri godine ranije osvojio venčić od maslinove

121
grančice za bacanje diska na Pitijskim igrama, na kojima su
Spartanci samo s vremena na vreme učestvovali.
Kad je došao red na tog takmičara, posmatrao ga je s krajnje
profesionalnim zanimanjem. Bacač diska uze pločicu i posu je
peskom da bi mu bolje prianjala uz ruku, onda se pope na postolje i
odsečnim pokretima ga podignu obema rukama iznad glave. Uverio
se da mu disk savršeno prianja uz desnu podlakticu, onda je
zaokretom levog ramena desnu ruku postavio iza sebe, kako bi
postigao najjači zamah. Glava i grudni koš savršeno skladno su mu
pratili pokret desne ruke, levom rukom je dotakao desno koleno, a
onda se, premeštajući svu težinu tela na desno stopalo, odrazio i
bacio disk. Bacio ga je tako daleko da je Aristodem zabo kočić na
rastojanju tek nešto manjem od šezdeset metara, što je daleko
premašilo rezultat prethodnih takmičara.
Taj hitac ostao je nenadmašen sve do kraja treće serije kad ga je
nadmašio isti bacač hicem od preko šezdeset metara i tako stekao
zlatnu rezervu za sledeću seriju bacanja. Finalno nadmetanje
između pobednika sedam timova odvijalo se u jednoj seriji sa po pet
bacanja i održano je posle pauze za ariston, prepodnevni obrok.
Pošto je prošlo i vreme koje im je bilo potrebno da svare hranu,
takmičari se okupiše oko postolja koje je moglo da vidi najviše
okupljenih gledalaca. Naravno, odabrao ga je Efijalt još u prethodnoj
fazi nadmetanja, dok je nadgledao takmičenje Tegejaca.
Iako je nastavio da zabada kočiće i da meri razdaljinu, Spartanac
nije više pratio nadmetanje, ali ga iz otupelosti prenuše uzvici
gledalaca. Tebanac je opet bacio najdalje, što je izazvalo radost samo
u jednom malom delu gledališta u kojem su stajali njegovi saborci.
Svi ostali su, uključujući i prisutne Spartance, zviždali i vređali
takmičara kad god bi zakoračio na postolje.
Pred poslednje bacanje postalo je jasno da samo dvojica takmičara
mogu ugroziti Tebanca: Orkomenjanin, koji je bacio samo metar
kraće, i Fokejac, čiji je hitac bio nešto malo kraći. Za njih je navijala
publika pošto je Tebanac, kao prvi takmičar u tom krugu, završio
nadmetanje, ali nije uspeo ponovo da nadmaši sebe. Kad je došao

122
red na Fokejca, iz opšteg bodrenja, ali iz neodređenog pravca,
izdvoji se usamljen uzvik: – Pokaži tim tebanskim uhodama! – Na te
reči mnogi Tebanci uzdrhtaše od besa.
Aristodem u tom trenutku pogleda Leontijada kako hvata za
mišicu nekoliko svojih sugrađana ne bi li ih smirio, tako da nije
video putanju diska. Pre nego što se Efijalt zaustavio da zabode
kočić, uzvici razočarane publike uverili su ga da Fokejčev pokušaj
ne može ugroziti rezultat najboljeg takmičara.
Protivnici Tebanaca mogli su da se oslone još jedino na
Orkomenjanina. Počeli su da ga bodre još dok je Efijalt merio
rezultat prethodnog bacača. Njihovi povici nadjačali su Efijaltovu
objavu koja, uostalom, nikog nije ni zanimala, ali i navijanje četiri
stotine Tebanaca. Ali čim je drugi favorit zakoračio na postolje,
odjednom zavlada tišina. Njegovo pripremanje pratili su šum mora i
slabog vetra, koji je donosio blago osveženje ljudima zbijenim jedni
uz druge.
Potom se jasno začulo stenjanje takmičarevo u trenutku kad je
bacio disk; kao da je to bio znak za novi talas navijanja, kao da su
uzvici iz publike mogli odbaciti disk dalje, kao da su povici
tebanskog dela gledališta mogli zaustaviti pločicu. Kad je disk
dotakao tlo, ponovo svi utihnuše.
Hitac je bio dugačak.
Veoma dugačak.
Sad je Efijalt bio u centru pažnje. Mnogi su, počevši od Alfeja i
Marona, mrmljali kao da mu predlažu da namesti rezultat, da
odmeri više, u slučaju da je poslednji takmičar bacio kraće od
Tebanca.
Nosati sudija delovao je ozbiljno i usredsređeno. Takav je bio i kad
je objavio rezultat, naglašavajući svaku reč pod užarenim suncem,
okružen sablasnom tišinom koja je, u zavisnosti od sudijinih reči,
svakog trenutka mogla da bude narušena.
Gužva nije izbila samo zato što je prethodnog dana Leonida
kaznio kavgadžije. Tebanci su pobedonosno klicali, dok se među
ostalim gledaocima, koji su i dalje ostali na svojim mestima, čuo tek

123
slabi žamor. Leontijad je očigledno strogo naredio svojima da ne
uzvraćaju na provokacije, pomislio je Aristodem, jer su njegovi
vojnici odustali od uobičajenog izrugivanja kojem pobednici izlažu
poražene nakon tesne pobede.
A Tebanac je pobedio za dlaku, preciznije, za pedalj, to jest za
sedam centimetara.
Leonida se iznenada pojavi pored postolja a da ga niko nije
primetio i pozva pobednika da mu priđe. Rukovao se s njim, a
potom se okrenuo prema gledaocima. – Vojnici! – uzviknuo je. – S
nama je četiri stotine vojnika koji su imali toliko snage da odbace
odluku većine svojih sugrađana, da odbiju persijsku vlast i da se
ujedine s nama u odbrani slobode Helade.
Kralj zastade posmatrajući reakciju gledalaca, a onda nastavi s još
većim žarom.
– Neko bi mogao reći da nije u duhu demokratije ne prikloniti se
odluci većine, ali ako ta odluka predstavlja priklanjanje tiranskom
režimu, onda je neposlušnost oblik demokratije, i to najčistiji, jer se
njome rizikuje život! Kažem vam da moramo zahvaliti tim ljudima,
među kojima je jedan danas dokazao da je i te kako zaslužan da
bude ovde s nama. Siguran sam da će se svih četiri stotine tih
ratnika istaći u borbi, onako kako se danas istakao njihov
predstavnik u nadmetanju. Jednako sam uveren da će svako od nas
moći, bez i malo oklevanja, da im poveri sopstveni život! Čestitajmo
im, dakle, na današnjoj pobedi, koja je i najnepoverljivijima dokazala
da su uz nas valjani ljudi!
Završetak govora Tebanci su dočekali podizanjem ruku u znak
zahvalnosti Leonidi, dok su ostali ćutali, postiđeni. Tek posle
nekoliko trenutaka prolomio se poneki usamljeni uzvik odobravanja
u redovima ostalih vojski, kojem se zatim pridružiše i ostali sve dok
cela publika nije zakopala nepoverenje prema Tebancima, onako
kako im je kralj savetovao.
Aristodemu se, zapravo, učinilo da ljudi samo žele da izraze
poštovanje prema Leonidi i da su i dalje nepoverljivi prema
Tebancima. U svakom slučaju, pomislio je da tako treba protumačiti

124
ponašanje vojnika pošto je osmotrio Alfeja i Marona kako podižu
ruke i kliču, ali istovremeno odmahuju glavom, ne ispoljavajući
nimalo radosti, kao što je kralj to od njih tražio.
Nije imao vremena za dalja razmatranja. U metežu koji je
zavladao, osetio je kako ga neko kucka po ramenu. Bio je to Dijenek,
koji mu šapnu na uvo da se pridruži Leonidi u kraljevom šatoru.
Mogu da se kladim, pomisli Aristodem, da hoće da sazna nešto o
Tebancima. Samo još treba da postanem i njegova uhoda. Ko zna
koliko ih već ima u spartanskoj vojsci... Sva sreća što nemam ništa
važno da mu kažem, zaključi uz olakšanje dok je klimao glavom
prema prijatelju, a zatim se zaputio za njim.
Ispred šatora zatekao je dvojicu hoplita koji su čuvali stražu,
držeći u ruci koplje zabodeno u zemlju. Jadnici su stajali na suncu u
kompletnoj opremi, a Aristodem je mogao samo da saoseća s njima
zbog napora da istrpe paklenu žegu pod teretom šlema, oklopa i
plašta.
Dijenek kao da je naslutio njegove misli: – Ne brini – reče,
osmehujući se – smenjujem ih na dva sata. U suprotnom bih mogao
da se oprostim od svojih vojnika... – onda mu pokaza da uđe,
zastajući ispred otvora.
Aristodem zakorači u šator, dok su mu se oči sporo privikavale na
iznenadnu tamu u kojoj je, na jednoj stolici, primetio Leonidine
obrise. Kralj polako podignu glavu gledajući prema Aristodemu, kao
da i sâm treba da privikne oči.
Verovatno je samo bio zadremao, pomisli Aristodem, i osmotri ga
bez snebivanja. Nije izgledao kao čovek kog je navikao da gleda na
javnim skupovima, stasit i ponosan, blistav pod suncem, uzdignut
na podijumu. Tu, u polutami, dok je posmatrao kralja kako polako
ustaje sa stolice, vojnik je gledao čoveka na kome se jasno vidi da je
dvadeset godina stariji od njega, gledao je zapovednika koji je
umoran od težine tereta događaja s kojima mora da se suoči, vladara
istrošenog od ispoljavanja moći.
Sad bih tako lako mogao da ga ubijem, pomisli. Tu je, u njegovoj
milosti, potpuno bespomoćan, bez ikog ko bi mu mogao pomoći;

125
starac toliko slabiji od njega da bi mogao da ga zadavi bez većeg
otpora. Gorgo bi bila slobodna. Sparta bi bila slobodna. I on bi bio
slobodan... da se vrati Gorgi i da ne umre u tom prokletom klancu.
Tek kad je Leonida progovorio, ponovo je pokazao svoje
kraljevsko dostojanstvo. Njegov glas bio je dovoljan da kod svog
podanika zaustavi navalu misli i izazove njegovu potpunu pažnju. –
Onda, vojniče, kako ocenjuješ današnji dan? – upita ga.
Aristodem je dugo razmišljao pre nego što mu je odgovorio. Bio je
svestan da je to neka vrsta ispitivanja. – Pa, eto, bio je to događaj...
koji ste mi omogućili da posmatram. Eto, da, da posmatram –
odgovori, odugovlačeći.
– A šta si posmatrao? – podstaknu ga kralj da nastavi.
Aristodem zaključi da je najbolje da mu odgovara onako kako bi
mu odgovarao da mu Gorgo ništa nije rekla. – Video sam da vojnici
veruju svom zapovedniku, veličanstvo, što je dobro, zbog bitke,
zbog Sparte i zbog slobode Grčke – reče, naglašavajući reči.
– I prava je sreća što je tako – složio se Leonida. – Kserks
zapoveda stotinama hiljada ljudi, ali niko zaista ne veruje u njega.
Prate ga samo zato što su prisiljeni na to, a njihova situacija neće se
promeniti bez obzira na to da li će pobediti ili izgubiti. Zauvek će
ostati robovi. Mi se, međutim, borimo da bismo sačuvali svoju
slobodu i naša situacija će se iz korena promeniti ako izgubimo. A
vi, vi vojnici, možete izabrati da li ćete pokloniti poverenje onom ko
vas vodi ili nećete; ja vas ne bih poveo u gotovo neostvariv
poduhvat da zapravo i sami to niste želeli, što je uistinu dobro, jer to
znači da imamo zajednički cilj. Zato imamo ogromnu prednost nad
njima, iako njih ima mnogo više.
Nema potrebe da na meni primenjuješ svoju veštinu ubeđivanja,
ništarijo odvratna, požele Aristodem da mu kaže. Poželeo je da ga
ubije i da pri tome uzvikne da će svoju slobodu sačuvati ako ga ubije
i tako Spartu oslobodi čoveka čija tiranija ostalima nije poznata.
Leonida je, u međuvremenu, došao do suštine izlaganja. – Kad
već pominjem zajedničke ciljeve, kakav si utisak stekao o
Tebancima? Verujem da si ti u stanju da proceniš da li se možemo

126
pouzdati u njih – reče.
– Pa, ti si javno izjavio da ih smatraš jednakim svim ostalim
vojskama, zar ne? – odvrati mu Aristodem, i dalje izbegavajući
odgovor.
– Ja sam javno izjavio ono čemu se nadam da će se dogoditi – objasni
Leonida – zato što ne mogu biti siguran šta će se dogoditi. Potrebno
mi je mišljenje odozdo, mišljenje vojnika koji ne zauzima istaknut
položaj u vojsci. Pred tobom su se sigurno ponašali spontanije pa si
mogao da izvučeš neki zaključak, zar ne? Šta misliš o Leontijadu?
– Šta mislim o njemu? Pa... Ostavio je odličan utisak na mene –
odgovori hoplit. – Sposoban je, autoritativan i razuman, video sam
ga kad je jednostavnim gestom zaustavio svoje dok su ih izazivali za
vreme nadmetanja. Čak sam pomalo i razgovarao s njim i rekao bih
da mu je zaista stalo da pokaže njihovu veru u naš cilj. Naravno...
ljudi nisu uvek onakvi kao što izgledaju... – nije mogao odoleti da ne
doda, ali nije imao hrabrosti da pri tome pogleda sagovornika u oči.
– U izvesnom smislu možda je čak i dobro što oseća obavezu da se
dokaže – odvrati Leonida, koji ničim nije pokazao da je shvatio
provokaciju. – Tebanci će se zalagati do krajnjih granica, pa čak i
preko toga; a ja hoću motivisane ljude, bez obzira na to šta ih
motiviše.
– Svi smo se okupili ovde da bismo nešto dokazali, zar ne? –
odvrati Aristodem žustrije.
Leonida primeti njegov odlučan izraz lica i zagleda se nekud
neodređeno. – Svaki čovek želi nešto da dokaže, u bilo kom
razdoblju svog života. Samom sebi, da bi se osećao živim, otadžbini,
da bi pokazao da ju je dostojan; bogovima, da bi im zahvalio što su
mu dopustili da živi. Uskoro ćemo, možda, svi dati neki smisao
svom životu. Ti, na primer, šta želiš da dokažeš?
– Ja sam vojnik – primeti Aristodem – nisam kralj ili zapovednik
niti onaj ko odlučuje o sudbinama ljudi, kako su ga bogovi ovlastili.
Nije važno šta ja želim da dokažem, već samo ono što moram da
dokažem. A verujem da moram dokazati da sam na visini
očekivanja moje otadžbine. Svako iole razuman zna da nisi izabrao

127
trista najboljih spartanskih ratnika; dakle, naš cilj je, sada, da
demantujemo tebe, efore i Geruziju i da pokažemo da smo upravo
mi najbolji ratnici Sparte; zbog nas samih, za otadžbinu i za bogove,
kao što si ti rekao.
– Dobar odgovor – reče Leonida – ali nisi mi rekao šta ti zaista
želiš da dokažeš...
Ali Aristodem je već imao spreman odgovor. – Svaki čovek ima
lične razloge koji ostaju samo njegovi. Čak i da ništa ne želim da
dokažem, način je da nešto dokažem, ali to je nešto što se ne deli s
drugima. Ja tebe nisam pitao koji su tvoji lični razlozi. Svako od nas,
ovde, važan je zbog onoga što predstavlja, a ne zbog onoga što on
jeste. A mi bismo ovde mogli mnogo toga da predstavljamo:
kolektivne žrtve na oltaru slobode Grčke? Sredstvo nečije ambicije?
Živi primer tradicije zasnovane na preziranju opasnosti? Izaberi
sâm.
– Ja samo znam da se nikad niko neće pitati ko je zaista bio
Aristodem; niko se nikad neće pitati u čemu se jedan hoplit razlikuje
od onog pored sebe. Mi vojnici nemamo ličnost, mi smo samo delovi
koji se mogu međusobno zameniti i koje nadređeni mogu zameniti
po sopstvenom nahođenju, jer oni mogu da promene tok događaja.
Štaviše, reći ću ti još nešto: mi smo poslednja karika u lancu koji se
nizanjem svakog pojedinačnog vojnika pretvara u jedinicu, potom u
falangu, u državu i na kraju, u ovom slučaju, u celu Grčku.
Rekao je to vrlo blago, bez i malo žustrine, i to je bio jedini razlog
zbog kojeg ga kralj nije prekinuo. – Reklo bi se da nisi zadovoljan
što je tako. Mnogi su svesni toga, ali su i ponosni što je tako... –
primeti Leonida.
– Uvek sam obavljao svoju vojničku dužnost, u svim okolnostima i
svakako ću to učiniti i u najvažnijoj prilici. Ali, s druge strane, na
znači mnogo ono što sam dosad učinio. Važno je ono što ću sad
učiniti, zar ne? – odvrati Aristodem, nimalo se više ne uzdržavajući.
– Ne mogu reći da nisi u pravu – odgovori mu Leonida. – U
životu svakog čoveka postoje rane koje vrede koliko i ceo jedan
život. To su rane koje određuju koliko čovek vredi. Ponekad ih sami

128
izazovemo, ispaštajući zbog nečega ili bežeći od nečega; ponekad ih
izazovu bogovi i njih ne možemo izbeći, čak i ako želimo. Svi smo
deo jednog mehanizma, od helota do vladara, nemoj misliti da je
nekom drugačije.
– Činjenica da kralj ima više privilegija u odnosu na svog
podanika, ne znači da on može da radi šta god mu padne na pamet.
Nismo u Persiji, štaviše, ovde smo upravo zato da ne bismo završili
pod Persijom. Ovde smo da bismo dokazali da je svako od nas važan
zbog doprinosa koji može da pruži u borbi za očuvanje slobode, dok
Persijanci dolaze ovamo da bi omogućili Kserksu da pokaže da je
najveći i najmoćniji car na zemlji i ni zbog čega više. Oni svakako
jesu obična zrna peska po kojem njihov vladar gazi. U tome je
razlika i zbog te razlike ćemo, ako bude neophodno, dati život.
Dakle, u pravu si: ti si zamenjiv, ali na kraju ipak grešiš jer, kakve
god da su okolnosti koje su te dovele u Termopile, upravo si ti sad
ovde, a ne neko drugi i ne treba da žališ ni zbog čijeg odsustva.
Šta odgovoriti na takve argumente? Aristodem bi ćutao i da nije
stajao pred kraljem. Leonida iskoristi priliku da se oprosti od njega:
– Bio sam u pravu, oštrouman si. Ne znam koliko će ti to koristiti da
postaneš dobar vojnik, ali svakako doprinosi tome da budeš prijatan
sagovornik. Nadam se da ću imati vremena i prilike da ponovo
popričam s tobom, Aristodeme, i da iskoristim tvoju oštroumnost u
drugačijim okolnostima. Zdravo.
Aristodem se zbunjen vratio u svoj sektor. Kralj je delovao kao
razuman ali i odlučan čovek. Nekoliko puta je tokom razgovora
došao u iskušenje da popusti i da izrazi divljenje prema njemu;
međutim, u mislima bi video sliku Leonide kako kinji i ponižava
Gorgo ili se iživljava nad Kleomenom i ponovo bi osetio
nepoverljivost. Ako je čak i na njega, koji mu je toliko nesklon,
pomisli Aristodem, Leonida uspeo da ostavi takav utisak, jasno mu
je zašto su svi ostali doslovno zaslepljeni. Zaista će ih povesti na
klanicu, a oni će čak biti zadovoljni zbog toga.
Gorgo.
Nikad nije proteklo toliko vremena da je ne vidi, pa makar

129
izdaleka. Događalo se da mora dugo da čeka da mu se ukaže prilika
da je dodirne, da oseti njen miris, ali njihovi susreti uvek su
nadoknađivali to dugo čekanje.
Da li će se ikad ponovo videti? Da je Leonida pravedan kralj,
njegove reči imale bi smisla i sve što se ne odnosi na borbu koja ih
čeka i na potpuno žrtvovanje bilo bi nevažno, bez uticaja i značaja.
Ali Leonida je beskrupulozni licemer, zar ne? I zato je samo
prisvojio plemenita načela i podredio ih svojoj ambiciji, koristeći
dobru volju onih koji su mu poverili svoj život da bi postali deo
plemenitog poduhvata. Ima li, dakle, smisla, žrtvovati se za njega
iako to, naizgled, predstavlja žrtvovanje za državu i za celu Grčku?
Gorgo.
Šta je, u tom smislu, Aristodemova obaveza? Da se žrtvuje za
kralja koga prezire ili da se vrati ženi koju voli?
Da Gorgo nikad nije ušla u njegov život, da mu nije ispričala sve
ono o Leonidi, ne bi imao sumnji; previše je poštovao sebe da bi
izneverio saborce u falangi koji su mu ujedno i najbolji prijatelji. Zar
nije to i dokazao prethodnih dana, tokom nadmetanja, trudeći se iz
petnih žila? Ali sad je u pitanju život, zapravo mogućnost ili
nemogućnost da i dalje viđa Gorgo i, pre svega, prilika da je
oslobodi.
Gorgo.
Leonida mu je neprekidno govorio o slobodi. O slobodi Grka u
poređenju s ropstvom varvara. O obavezi da umreš za odbranu
slobode. Ali šta je za njega, Aristodema, najvažnija sloboda?
Slobodna Grčka ili slobodna Gorgo? I za koju se vredi žrtvovati? Za
onu koja mu izgleda kao nešto apstraktno, to jest za slobodu Grka ili
za onu opipljivu, stvarnu, za slobodu Gorgo zbog koje je bio
spreman da se odrekne i samopoštovanja ako bi mu to pomoglo da
je spase.
Gorgo.
Da li je i sâm sebičan ako želi da je spase samo da bi mogao da
bude s njom? Posumnjao je da je zapravo samo nestrpljivi ljubavnik
koji jedva čeka da se vrati ženi koju voli, koji plemenitim idealima

130
licemerno pokušava da prikrije sopstvene nedostojne želje. Možda
je, pomislio je, čak i želja da se vrati Gorgo samo izgovor kojim krije
svoj kukavičluk i slabost.
Gorgo.
Kraljica Sparte. Čudno, pomisli Aristodem. Postala je kraljica
Sparte zato što se udala za strica, očevog polubrata. Kad se udala za
Leonidu i rodila mu naslednika, stekla je privilegiju da postane
najznačajnija žena u Lakedemoniji, a možda i u celoj Grčkoj.
Istovremeno, udajom za Leonidu postala je najnesrećnija žena u
Sparti, a možda i u celoj Grčkoj.
Gorgo.
Aristodem bi je usrećio kad god bi se sastali tokom poslednje dve
godine. Zar nije njegova obaveza da je oslobodi nesreće koju joj je
nametnuo njen bračni status? Kome bi taj zadatak mogao biti
poveren ako ne njemu?
Gorgo.
Ona je njegov životni orijentir, a ne Leonida. Na kraju krajeva, i
ona je vladarka. Njegova vladarka.
Gorgo.
Setio se njihovog prvog susreta, trenutka kad je postala njegova
kraljica, kad nije više bila samo još jedan predstavnik lakedemonskih
institucija. Dugo nije razmišljao o tome što je, sigurno, predstavljalo
jednu od rana njegovog života – da se posluži Leonidim rečima.
Dugo nije mislio na taj dan kad je dohvatio loptu koja joj je ispala iz
ruku i otkotrljala se u Eurotu.
Žena koja ga je čekala na obali bila je nešto najlepše što je dotad
video. Viđao ju je i ranije, izdaleka, tokom zvaničnih proslava ili u
grupi žena koje su šetale po Sparti, ali tad bi je pogledao samo
površno. Nikad im se nisu sreli pogledi, niti je bio tako blizu nje da
bi primetio njen prodoran pogled. Tada, kada je izašao iz vode s
loptom u ruci, s mokrim crvenim kitonom koji mu se zalepio za telo
naglašavajući muskulaturu, njene crne zenice odmerile su ga od
glave do pete, kao da procenjuju gde bi trebalo da ga pogode; onda
ga je pogledala u oči, bez osmeha, ne pomerajući nijedan mišić na

131
licu.
A on je ugledao boginju koja je samo jednim pogledom mogla
uzdići smrtnika do svojih visina. Gledala ga ja dugo kao da mu
stavlja do znanja da nema nameru da odvrati pogled od njegovih
očiju i što je dublje prodirala pogledom, to se on više osećao kao
bog. Gorgo nije skrenula pogled s njegovog, niti se pomerila sve dok
joj Aristodem nije prišao toliko blizu da je osetio sva sečiva koja mu
prodiru u nozdrve u koje se miris boginje probio tako silovito da se
gotovo zateturao.
Onda je prvi put čuo njen glas, dubok i raskošan, dok mu je
uzimala loptu iz ruku, polako klizeći prstima preko njegovih. –
Sutra uveče, posle proslave, ovde, ti i ja. Sami. – Tek tad je odvratila
pogled kojim je dotad kao kopljem prodirala u njegove oči i
iskoristila ga da mu probode srce, trenutak pre nego što se, ne
osvrćući se, pridružila svojim robinjama.
A on je sledeće večeri otišao na Eurotu. Otišao je pošto je u
mislima otišao već mnogo puta tog dana, razmišljajući o tom
pogledu koji ga je otrgnuo od običnih smrtnika i odneo ga njoj, na
Olimp. Na obali reke zatekao je senu, nepomičnu poput stena koje
su štrčale iz močvara u podnožju Taugeta. Kad joj je prišao na
nekoliko desetina metara, primetio je da je od glave do pete
umotana u himation. Senka izmaknu pre nego što je stigao da je
dotakne i nastavi da trči i ne osvrćući se kako bi se uverila da je on
prati. Nije ni morala; koplje koje mu je prethodnog dana pogledom
zarila u srce imalo je konopac kojim ga je vukla prema sebi.
Pratio ju je nekoliko stadija, ne približavajući joj se ni za jedan
korak, svestan da mora sačekati i da će mu ona staviti do znanja kad
bude poželela da joj priđe. Tek kad su se baklje u gradu pretvorile u
slabašne iskre svetla u tami, ona je zastala i spustila se na tlo, ničim
ne pokazujući da se umorila. On je usporio korak i na kraju je
hodao, sve sporije, dok nije stigao do nje. Kleknuo je pored nje, a
Gorgo je onda iznenada razdvojila rubove himationa pokazujući mu
nago telo koje je blistalo pod zvezdama i mesečinom. I ponovo je
podigla glavu prepuštajući pogledu da izraze njene želje.

132
 Aristodem pomisli da taj pogled kazuje njenu želju da je on
poljubi ili je možda samo bio obuzet sopstvenom željom da je
poljubi. Nagnuo se prema njenom licu, ali ona začas otpuza dalje od
njega i ponudi njegovim usnama središte vasione kojim mu pritisnu
glavu ukrštajući listove oko njegovog potiljka i stežući mu
slepoočnice bedrima. Celim licem se zario ka njoj i uhvatio je za
guzove kako bi mogao da je pridigne, ali kraljica, nezadovoljna
pritiskom njegovog lica, uhvatila ga je za teme, pomažući mu da
prodre.
U tom trenutku iz grla su joj doprli dugi duboki uzdasi, a on
pomisli da su to gotovo prvi zvuci koji su doprli iz njenih usta otkad
su se prethodnog dana sreli.
Prestala je da stenje tek kad je uspeo da je poljubi i da prodre u
nju. Gorgo se – kasnije je to naučio – rado ljubi samo posle, gotovo
nikad tokom. Ali zbog onog što je pružala dok su vodili ljubav
nimalo nije zažalio za onim što nije pružala.
Posle je postala gotovo pričljiva. Dugo su razgovarali, već te prve
večeri, pre nego što su se ponovo prepustili jedno drugom još
jednom, dvaput, tri puta. A posle svakog propadanja u vrtlog čula,
nastavljali su da razgovaraju, da se miluju, da se ljube, skladno
kombinujući beskrajnu nežnost s pomamnom strašću, u kojima je
bilo sve ono što je jednom muškarcu potrebno. Gorgo mu je pričala
o svom odnosu s ocem, počevši od slučaja zahvaljujući kojem je
postala poznata u Sparti, dvadeset godina ranije. Svi u Lakedemoniji
znali su tu priču, ali on ju je sad slušao upravo od glavne junakinje.
Bilo je to kad je Gorgo imala samo osam godina i kad je odvratila
Kleomena od odluke da prihvati savez s velikim persijskim carem
Darijem, ocem sadašnjeg osvajača Grčke.
Što ju je više slušao i odgovarao na njena pitanja, sve češće se
pitao kako to da mu niko od njegovih „zaštitnika“, nijedan Likurgov
zakon, nijedan prijatelj, ukratko – kako to da mu niko nikad nije
objasnio da se sreća može dosegnuti na način drugačiji nego što su
sedenje u sisicijama, marširanje po neprijateljskim zemljama, borbe
na bojnim poljima.

133
 Tada se, po povratku kući, Aristodem prvi put upitao da li su
uistinu vojna i sportska zadovojstva ono čemu muškarac treba da
teži da bi se potpuno ostvario. S druge strane, tako su ga učili od
malih nogu, tako je pisalo u knjigama o ratnim veštinama kojima je
od detinjstva bio zadojen.
Da li je ovo što mu se događa ono što zovu ljubav? Ta obuzetost
čula pored koje je površno sve što nije povezano s voljenom
osobom? Da li je moguće da postoji neki Tirtej koji peva o lepoti
vojničkog života, a ne postoji pesnik sposoban da slavi radosti kakve
pruža odnos poput njegovog s Gorgom?
Jedino objašnjenje koje je mogao da smisli te večeri bilo je da niko
dotad nije osetio ono što je on osetio sa svojom ljubavnicom. Dakle,
smatrao je sebe srećnim čovekom, štaviše, povlašćenim; tu sreću i
privilegiju želeo je po svaku cenu da zadrži.

134
 Nova pobeda

O d ranog jutra svi su se uskomešali pred bacanje lakog koplja.

Takmičari su vežbali svugde gde nije pretila opasnost da
kopljem povrede nekog vojnika. Ispočetka, tehnika im je bila
prilično loša. Navikli na teška koplja od jasena i ne naročito vični
rukovanju lakim kopljima koja su koristili drugi rodovi vojske i
sportisti, hoplitima je trebalo nekoliko pokušaja da povrate spretnost
s kojom su u detinjstvu i ranoj mladosti bacali laka koplja. Nekoliko
kopalja izgubilo se u močvari na koju se nastavljalo more, neka su se
zarila u previše strme i nepristupačne planinske obronke, a jedan
broj završio je u žbunju.
Aristodem i Eurit nisu mnogo vežbali, ali ne zato što nisu imali
volje. Pažnju su im sve vreme odvlačili nespretni pokušaji Alfeja i
Marona. Braća su pokazala nestručnost još od trenutka kad je
trebalo da provuku prste u amentum, kožni remen zakačen duž
drške, koji učvršćuje putanju koplja i pojačava pritisak.
– Ovaj prokleti remen jednostavno ne može da se prilagodi mojim
prstima – ljutito je uzviknuo Alfej dok je pokušavao da proturi
kažiprst i srednji prst i da ih raširi duž drške, previše tanke za
njegovu ručerdu.
– Onda pitaj da li možeš da koristiš dorsko hoplitsko koplje! –
izazivao ga je Maron kroz smeh, iako je i on imao poteškoća s
kopljem. Naime, ispostavilo se da rukovanje lakim kopljem nije
nimalo jednostavno. Svaki laki pešadinac obmotavao je remen oko
drške u visini koja je odgovarala njegovoj tehnici bacanja, što znači
da je reč o oružju koje mora biti krajnje prilagođeno onom ko ga
koristi.
Neki su bili dovoljno razumni ali i skromni te se nisu ustezali da
ponove lekciju zajedno sa svojim robom, koji su ih podsećali na to
kako se pravilno rukuje lakim kopljem. I sâm Aristodem je, pošto je
osmotrio obeshrabrujuće Alfejeve i Maronove rezultate, odlučio da
vežba s Tizijom, da bi se bolje pripremio za nadmetanje.

135
 U međuvremenu, Malijac Efijalt je pripremao teren. Ispostavilo se
da je daleko teže napraviti devet polja za bacanje koplja i liniju
postolja označiti kočićem koji će deliti zonu bacanja od mnogo duže
zone u koju će koplja padati. Moglo se dogoditi da neki takmičar
prebaci koplje preko polovine stadiona, a nije nimalo lako naći tako
dugačko polje u toliko skučenoj dolini.
Međutim, Efijalt je uvek imao neku maštovitu zamisao i ubedio je
Dijeneka da se prvi krug takmičenja održi u dva dela, tako da se
takmičari smenjuju na samo četiri polja za bacanje. Na taj način
ostalo je više prostora i za publiku koja se od prethodne večeri
uvećala za hiljadu vojnika što behu pristigli iz raznih gradova
Arkadije.
Bili su previše umorni od forsiranog marširanja, pa nisu mogli da
učestvuju u nadmetanju, zbog čega su neki među njima žalili i
dosađivali nadređenima tražeći da se nadmeću barem međusobno,
van konkurencije. Nisu dobili dozvolu, između ostalog i zbog
nedostatka prostora. U skladu s tim, Efijalt i Dijenek odredili su da
svaki takmičar baca koplje samo dvaput u prvom krugu takmičenja i
pet puta u završnom.
Spartanci su posle Fokejaca izašli na teren najbliži moru, gde je
graničnu liniju iza koje se rezultat poništava predstavljao početak
močvare. U močvari su završila tri koplja od četiri koliko su bacili
Alfej i Maron, a jedino koje su sačuvali završilo je u zoni u kojoj su
se takmičili Mantinejci. Tako se ispostavilo da je bilo mnogo više
poništenih rezultata od važećih. Takmičarima je bilo prilično teško
da pravilno bace koplje koristeći se pri tome remenom da bi pojačali
pritisak.
U drugom krugu, nakon loših rezultata u prvom, neki čak nisu ni
pokušali da proture prste kroz amentum, već su jednostavno bacali
koplje držeći ga na polovini drške. Tako bačena koplja letela su
kratko, za razliku od koplja nekolicine takmičara koji su, koristeći
remen, uspeli skladno da izvedu različite faze, od zamaha do
bacanja.
Aristodem je prvo bacanje iskoristio da poboljša tehniku kojoj ga

136
je Tizija naučio i nije se mnogo trudio da postigne daljinu, ali je
nakon drugog udarca, kad je spojio snagu i tehniku, postigao
najbolji razultat. Na kraju se ispostavilo da je vrlo malo Spartanaca
ostvarilo dobar rezultat. Od tridesetorice takmičara, samo su
osmorica imala pristojan rezultat. Takmičari ostalih vojski bili su
uspešniji jer je svaki drugi uspešno bacio koplje.
Tako su se Spartanci našli u prilici da krive svoj život savršenog
ratnika koji nikad nije radio ništa drugo osim što se kao hoplita
pripremao za borbu. Ostalima, među kojima je bilo seljaka, radnika,
zanatlija, bilo je lakše da se prilagode nečem što za njih nije bilo
toliko novo i nepoznato. Ne računajući mladalačka nadmetanja,
nijedan spartijat ne bi se spustio tako nisko da ubije nekog čoveka ili
životinju, gađajući ih iz daljine. To su radile kukavice poput
Persijanaca, koji su se gotovo isključivo borili lukom i strelom, ili
robovi koji su zbog nepoznavanja ratničkih veština držali
neprijatelja podalje upravo zahvaljujući lakom koplju.
Dakle, ko god se obrukao prilikom bacanja koplja, imao je dobar
izgovor: to, na kraju krajeva, nije oružje za prave muškarce.
Drugačije su razmišljala samo devetorica pobednika, koji su tvrdili
da svestrani ratnik mora da se snađe i prilikom manje važnih
zadataka.
Publika se već tiskala da bi zauzela najbolja mesta za praćenje
finala kad se logorom prolomi snažna tutnjava. Približavao im se
odred konjanika, prljavih, oznojenih i prašnjavih. Posmatrajući
njihove prepoznatljive kape od kravlje kože sa štitnicima za uši,
karakterističan kratak plašt s belim rubovima koji su na vetru ličili
na krila, najiskusniji vojnici shvatiše da je reč o Tesalcima.
Svi im potrčaše u susret pokušavajući da se probiju do nekog
konjanika i da mu postave neko pitanje, u nadi da su im
novopridošli doneli vesti o napredovanju varvara. Ali konjanici su
hteli da sačekaju dolazak članova vrhovne komande. Posle meteža
koji Aristodema ostavi prilično ravnodušnim, okupljeni se
razmakoše da propuste četvoricu hoplita u punoj ratnoj opremi, koji
su koračali ispred Dijeneka, Knema i samog Leonide. Za

137
zapovednicima su koračala još četvorica naoružanih vojnika.
Vesti su se širile, ali nedovoljno brzo. Tesalci su saznali da Grci
nameravaju da blokiraju Termopilski klanac, ali nisu znali ko će
komandovati poduhvatom niti su poznavali Leonidu. Tek kad su im
rekli da pred njima stoji spartanski kralj, sjahali su u znak
poštovanja i pozdravili se s Leonidom, a on ih pozva pod svoj šator.
Članovi vrhovne komande odoše za njima praćeni zapovednicima
svih ostalih vojski i radoznalim pogledima stotina vojnika.
Leonida je tek nakon sat vremena izašao iz šatora. Vojnici su
pokušali da protumače izraze lica svojih nadređenih, kako bi
naslutili ton vesti koje su Tesalci doneli. Nema sumnje da na
kraljevom licu niko nije video ništa osim ponosa i odlučnosti, izraz
na koji je Leonida već bio navikao svoje vojnike.
Vođa se pope na uzvišenje Kolonos, malo iznad nivoa mora, da bi
mogli da ga čuju i najdalji pripadnici vojske.
– Vojnici Helade! – uzviknuo je. – Vrli konjanici iz Tesalije donose
nam vest da varvarin napreduje! Konjanici su došli sa severa gde su
se najpre, kao i mnogi njihovi zemljaci, pridružili osvajaču. Ali
učinili su to samo da bi procenili njihove snage i zatim podneli
izveštaj braniocima slobode! Dakle, obavili su dragocen zadatak iako
niko od njih nije zahtevao da rizikuju život. Eto, dakle, primera koji
treba da sledimo.
Leonida zastade, a onda nastavi: – Ako ste mislili da su vesti o
brojnosti trupa kojima Kserks raspolaže preterane, pa... prevarili ste
se! Pred nama je zaista najveća vojska koja je dosad kročila na prag
Grčke. Na svakog od vas dolazi hiljadu Persijanaca, čiji je broj još
veći zahvaljujući grčkim izdajnicima ili kukavicama koje se ne
usuđuju da se suprotstave velikom caru. Ali koliko Persijanaca vredi
svaki od vas? To se, pre svega, zapitajte. Nemojte se pitati koliko
njih ima, nego koliko vi vredite!
– Zapitajte se za šta se vi borite, a za šta se oni bore! Shvatićete da
oni marširaju za Kserksom zato što im je tako naređeno i mnogi od
njih godinama nisu držali oružje u rukama. Kad zarijete svoja koplja
u njihova tela, s lakoćom koja će vas iznenaditi, shvatićete da u ratu

138
brojnost malo znači, a motivacija znači mnogo. A vi ste i te kako
motivisani. Vaša zemlja, vaše porodice, vaša sloboda, sve je to ono
što persijski robovi nemaju ili imaju tek ponešto...
– Govorim vam to zato što sad znamo da su se zaputili pravo
ovamo i da zaista nameravaju da se probiju. Dosad smo
pretpostavljali da će car radije pokušati da prokrči put svojoj vojsci
uz pomoć flote i naša generalna strategija prilično se oslanjala na
odlučujući sukob na moru. Ali sad je jasno da je Kserks uveren da
može proći i preko kopna i pokušaće da se probije ovde, na
Termopilima, ako proceni da smo toliko slabi da nećemo moći da
odbijemo napad. A pošto nas ne poznaje, ne poznaje vrednost
grčkih ratnika i oslanja se isključivo na svoju brojčanu nadmoć i na
strateška uverenja, verovatno će napasti. Da li će napasti samo nas
ili će istovremeno napasti i flotu, to ne možemo znati. Ono što sad
možemo očekivati, jeste da nećemo biti samo sredstvo za
zastrašivanje, kao što se možda neko među vama nadao, već
sastavni deo bitke koja će se odigrati za nekoliko dana.
– Zato znajte da će oni uskoro biti ovde. Naši prijatelji Tesalci rekli
su nam da varvarske trupe napreduju brzinom nezamislivom za
tako veliku vojsku. Imaju zavidnu logističku organizaciju, ali
istočnjaci su uvek bili dobri organizatori. Ipak, kad je reč o samoj
ratnoj veštini, mi smo nadmoćni. Još jednom ću vam reći: ne
dozvolite da vas uplaši brojnost snaga koje će se ulogoriti u niziji na
zapadu; po mom mišljenju, sâm Kserks je svestan nespremnosti
svojih ljudi: on se oslanja na brojčanu nadmoć kako bi ostavio utisak
na neprijatelja. Posmatrajte njegovu vojsku kao paradne trupe i ništa
više.
Začuše se prvi oduševljeni pokliči među onima koji su jedva čekali
da se suoče s Persijancima. Maron je, na primer, hteo da stavi do
znanja da jedva čeka da odjednom naniže dvojicu-trojicu na svoje
koplje. Alfej pak nije smatrao da treba da ćuti dok njegov brat
govori, te je dodao da se veća slava može dostići u borbi protiv
Mesenaca nego u ratu protiv takvih vojnika. Ali Leonida nije
završio.

139
 – Hoćete prave neprijatelje koji će oplemeniti vaš poduhvat? –
nastavio je. – U svakom slučaju ćete ih imati. Ta plima neobučenih
vojnika izbaciće barem deset hiljada iskusnih i obučenih za
ratovanje koliko i Spartanci. Zovu ih Besmrtni i predstavljaju ono
najbolje što Azija može da napravi. Sve u svemu, i njih će biti više
od nas. Vešti su s lukom i strelom i po rečima naših prijatelja, imaju
lake oklope. Da li će ti oklopi izdržati udar naših dorskih kopalja u
bliskoj borbi? Može biti da su veliki ratnici, ali u Aziji. Ovde, u
Evropi, mogli bi da otkriju da vrede koliko i svaka laka pešadija...
– Ne pitam vas da li želite da se suočite s varvarima. Već znam
vaš odgovor. U suprotnom ne biste ni bili ovde. Ja vas, međutim,
pitam jeste li dovoljno hladnokrvni da sad nastavite nadmetanje koje
ste započeli ili biste se radije usredsredili na čekanje neprijatelja, koji
u svakom slučaju ne bi trebalo da stigne još nekoliko dana. Da li
želite danas da završite nadmetanje u bacanju koplja i da sutra
nastavite borbu prsa u prsa?
Umesto odgovora, dolinom se prolomi jednoglasan horski uzvik
odobravanja i mnoštvo ruku diže se iznad glava prisutnih poput
hiljadu kopalja koja se pre napada nadvijaju nad falangu. Efijalt je
delovao najsrećnije jer je obezbedio još nekoliko dana pažnje i
odgovornosti. Odmah se uputio prema terenu koji je odabrao za
završno nadmetanje – jedno od polja okrenutih prema istoku, kako
popodnevno sunce ne bi smetalo takmičarima – probijajući se kroz
mnoštvo ljudi koji su klicali svom zapovedniku i pokušavajući da ih
skloni da bi oslobodili teren za nadmetanje.
Efijaltovo zadovoljstvo dostiglo je vrhunac kad mu se pridružio
Dijenek i ovlastio ga da samostalno vodi finale. Pentakotarh je otišao
na sastanak vrhovne komande; trebalo je da uspostave vezu s
Artemizijom da bi ih obavestili o novostima koje su dobili sa severa i
da se dogovore s Euribijadom i Temistoklom o sledećim koracima.
Svako je znao svoju ulogu. Gledaoci se rasporediše da bi pratili
finale, sudije stadoše na svoja mesta, a devetorica takmičara okupiše
se ispred postolja s kojeg će bacati koplje.
Prilikom prvog bacanja takmičari su, znajući da imaju još četiri

140
pokušaja, išli na sve ili ništa, što je uglavnom imalo za posledicu
poništavanje rezultata: čak četiri hica proglašena su nevažećim,
među kojima i Aristodemov jer je Spartanac bio prilično uznemiren
najnovijim vestima. Činjenica da će se uskoro boriti, razmišljao je,
zahteva od njega da zauzme dosledan stav umesto da dopusti da ga
događaji nose. Ali još ga je mučilo previše sumnji da bi mogao
potpuno da se oslobodi spartijatskog nasleđa i da pomogne Gorgi ili
da bi se jednostavno priklonio tradiciji i pomogao pre svega svojim
saborcima, a ne Leonidi.
Tespijski takmičar sve je začudio hicem od gotovo devedeset
metara, kojim bi se istakao na bilo kom panhelenskom takmičenju.
Aristodem je čuo kako ga podstiču saborci okupljeni u blizini
postolja, a onda je primetio i ohrabrujući pogled prilično
nezainteresovanog Ditiramba. Potisnuo je u mislima sve ono što ga
je obeshrabrivalo i odlučio da ne razočara prijatelje. Kad je došao
red na njega, zagledao se u daleku tačku u kojoj se zaustavilo koplje
tespijskog takmičara; dok je uzimao zalet, odvratio je pogled sa svog
zamišljenog cilja samo da ne bi prestupio.
Zahvaljujući odlučujućem pritisku amentuma i snažnom zamahu
bacača, koplje polete mahnito se vrteći oko sebe i dugo se uzdizalo u
nebo pre nego što je počelo da se spušta, dugo, čitavu večnost.
Povici gledalaca raspoređenih daleko od postolja, u blizini mesta
gde su se spuštala najdalje bačena koplja, uveriše Spartanca da je
hitac bio više nego dobar. I zaista, Efijalt mu je dodelio prvo mesto,
ali Alfejevi i Maronovi uzvici utihnuše nekoliko trenutaka kasnije
kad je sudija objavio da je hitac sledećeg takmičara, jednog
Lokriđanina, još bolji.
Posle drugog kruga bacanja Aristodem je bio tek treći. U sledećem
krugu bacio je dalje od protivnika, ali uspeo je da se popne samo za
jedno mesto, jer je bio neznatno bolji od Tespijca.
Da li zato što su ga obavestili da je takmičenje vrlo neizvesno ili
zato što je želeo da pokaže kako ni on nije mnogo zabrinut zbog
dolaska Persijanaca, Leonida se pojavio među gledaocima zajedno
sa zapovednicima najvišeg ranga, upravo na vreme da vidi

141
poslednja dva kruga bacanja. Tespijac je pred kraljem izveo
zadivljujuće bacanje, koje je oduzelo dah svima koji su se spremali
da uzviknu. Ponovo je izbio na prvo mesto, kako je objavio Malijac
Efijalt, i to uz prednost od gotovo jedne stope nad Aristodemom.
Spartanac je poslednji uhvatio zalet pošto je pogledao Leonidu,
koji je zurio u njega. Pogledi im se načas sretoše i vojnik se zapita
želi li da pobedi da bi ugodio kralju ili da bi ga izazivao. Pogledao je
Eurita i ostale i razrešio nedoumicu odlučivši da se bori za pobedu
da bi se oni radovali. Bacio je snažno, veoma snažno, ali kad je
koplje palo, svi su videli da se vrh zario u deo terena koji se
prostirao malo iza linije u okviru koje se pogodak smatrao važećim.
Razočarani uzvici spartanske grupe izmešani s uzvicima
zadovoljstva Tespijaca i Lokriđana pridružili su se nezadovoljstvu
koje je obuzelo Aristodema kad je sudija poništio hitac. Svakako ga
nije oraspoložio ni hitac Lokriđanina koji je, prateći režanjem svoj
zamah, uspeo da premaši čak i rezultat tespijskog takmičara.
Šta god da je hteo time da dokaže, Aristodem je želeo da ih
nadmaši, a umesto toga ponovo se našao na trećem mestu pred
poslednje bacanje. Još jednom je, gotovo krišom, pogledao Leonidu i
još jednom mu je kralj uzvratio pogled; štaviše, nabrao je čelo i
klimnuo glavom jedva primetno stisnuvši usne, kao da želi da mu
ukaže poverenje i ulije samopouzdanje.
Aristodem je bio iznenađen. To jedva primetno ohrabrenje
potisnulo je obeshrabrenost i ulilo mu snagu da se napregne do
krajnih granica. Kad je došao red na Tespijca, Aristodem se već
približavao postolju, spreman da zauzme njegovo mesto. Tespijac je
neubedljivo uhvatio zalet, razočaran i obeshrabren činjenicom da ga
je Lokriđanin nadmašio posle hica koji je smatrao nedostižnim, i
poslednje bacanje donelo mu je prosečan rezultat.
Alfejevi i Maronovi uzvici ohrabrenja najavili su i propratili
Aristodemovu pripremu i zalet. Pošto je provukao kažiprst i srednji
prst kroz kožni remen, Spartanac je stao na liniju praveći široke
zamahe rukom da bi opustio rameni pojas, presudan za pritisak
prilikom bacanja. Za razliku od prethodnih dana, pred kraj

142
takmičenja sunce je već zalazilo; duga serija nadmetanja, a pre svega
prekidi koji su nastali zbog dolaska Tesalaca i Leonidinog govora,
barem ovog puta poštedeli su finaliste borbe protiv iscrpljujuće
vreline.
Aristodem je potrčao dugim koracima, najpre polako, a onda
brže, dok je desnu ruku sve više povlačio unazad, izvijajući koplje
čiji se vrh uzdigao pod pravim uglom prema nebu. Kad je stigao
nadomak postolja, koraci su mu bili odsečniji i snažniji, a stopala su
mu se sve više odvajala od tla. Gledaocima se činilo da će svakog
trenutka poleteti, ali put neba je, trenutak kasnije, poletelo samo
koplje.
Nijedan usklik nije propratio hitac. Kao da su se svi dogovorili da
ćute u strahu da bi i najmanji zvuk mogao da poremeti let koplja.
Koplje je pre ili kasnije moralo pasti i palo je. Najbliži gledaoci
primetiše da se zarilo u ravni s kočićem kojim je bio označen najbolji
Lokriđaninov hitac. Ubrzo svi upreše pogled u Efijalta i zurili su u
njega dok se nisu umorili, jer je ovaj dugo baratao kočićima i
daščicama, nekoliko puta ponavljajući merenje, sve dok nije bio
siguran da može da objavi pouzdan rezultat.
Jedan prst.
Rekao je da je razlika samo jedan prst.
Dotadašnje čekanje proisticalo je iz Efijaltove revnosti i osećanja
odgovornosti. Od tog trenutka, vreme koje je proteklo pre nego što
je izgovorio u čiju korist je razlika dužine jednog prsta, Efijalt je
koristio da bi se naslađivao njihovim iščekivanjem.
Spartanac je izbio na čelo.
***
– Kako izgleda, ti si čovek pun iznenađenja – primeti Leonida čim
mu je Aristodem prišao da bi mu kralj čestitao.
Nakon Aristodemovog hica ponovo je došlo do prekida koji su
izazvali njegovi najvatreniji navijači kad su upali u polje. Maron je
potrčao odmah nakon Efijaltove objave, a brat je krenuo odmah za
njim. Aristodem se u trenu obreo u dvostrukom zagrljaju dok je,

143
metar dalje, Malijac širio ruke i urlao pozivajući Spartance na red i
podsećajući ih da nadmetanje još nije završeno. Odmah zatim,
Lokriđani su potvrdili njegovu opomenu, ali na određeniji način;
jednostavno su izneli Marona i Alfeja s polja da bi njihov takmičar
mogao da se usredsredi da izvede hitac.
Ali Lokriđanin nije mogao da se usredsredi na bacanje. Barem nije
mogao dovoljno da se usredredi; poslednjim naporom morao je da
prikupi svi snagu koju je, međutim, izgubio tokom prethodnih
krugova bacanja.
– Ni u jednom trenutku nisi odustao, čak ni onda kad je izgledalo
da si već dao sve od sebe – reče Leonida pobedniku, ali obraćajući
se i publici, barem onim najbližim gledaocima. – To je duh koji želim
od svojih ljudi. Još jednom moram reći da ti, Aristodeme,
otelotvoruješ duh pravog spartijata, duh koji će, nadam se, svi Grci
koji su sada ovde, na Termopilima, umeti da ispolje kad dođe
trenutak za to.
Aristodem se sramežljivo osmehnu, a onda odgovori na ovacije
gledalaca. Jedan deo njega bio je zadovoljan zbog kraljevih reči što
su ga uzdizale kao model uređenja koji je on prezirao; ali smatrao je
da je uistinu ironično, paradoksalno pa čak i neukusno što je upravo
on sredstvo Leonidine slave. Upitao se da li je pobedio upravo zato
što više ne razmišlja kao spartijat. Ta pobeda, pomislio je, nije
zasluga veštine, već stava. Želeo je da pobedi, ali ne toliko kao
ostali, i snazi je, za razliku od drugih, mogao da pridruži opušteniji
emotivni pristup, što je njegovim mišićima dozvolilo da se napregnu
do kraja, bez ikakvih kočnica.
Znači tako, Leonida bi voleo da svi budu kao on? Aristodem je
sumnjao da bi kralj to poželeo da je prozreo njegova unutrašnja
previranja. Da li će i u borbi biti ovako? Da li će i s Persijancima
odmeriti snage opuštenog uma i mišića? Ne, svakako neće. U borbi
se umire, pomislio je spartijat; a kad umreš, više ne možeš videti
Gorgo; u borbu nije moguće ući bez emotivnog naboja. Još nijednom
nije bio u ratu otkad su prve pukotine prošarale mentalni monolit
zahvaljujući kojem je, poput hiljade drugih ljudi, postao produkt

144
krutog obrazovnog sistema. Nije znao kako će se ovog puta ponašati
kad stane pred neprijatelja; ipak, bio je siguran da neće biti u stanju
da mu se suprotstavi laka srca, jednako nehajno kao kad je bacio to
koplje.

145
 Rvači

S ledećeg dana ljudi se razbudiše razmišljajući o rvanju a ne o

Persijancima. Leonida i Knem smatrali su da je to dobar znak,
ali njih je više zanimao Euribijadov odgovor na poruku koju mu je
poslao kralj. I zaista, glasnik koji je otišao prethodnog popodneva iz
Alpenosa, stigao je već u prvim jutarnjim satima. Nije doneo
odgovor, izvestio je Dijenek svoje prijatelje, već najavu skorog
dolaska Temistokla, zapovednika atinske flote, koga je Euribijad
poslao da se posavetuje s Leonidom.
Aristodema je to začudilo. Temistokle se borio na Maratonu deset
godina ranije i pričalo se da je veštiji političar nego ratnik. On je od
Atine stvorio pomorsku silu, snagom volje odlučujuće je uticao na
korenite promene u atinskom državnom uređenju. Ipak, mogao je to
da učini – i to je ono što je zanimalo Aristodema – zato što je
delovao u društvenim i institucionalnim uslovima daleko manje
krutim od lakedemonskih. Vladao je u sredini u kojoj čovek jake
ličnosti može da promeni i popravi, ako je potrebno, otupele
zahteve tradicije. Mogao je to da uradi i zato što, u Atini, pojedinac
može da se izdigne iz mnoštva jednakih, barem tokom perioda koji
su ograničile institucije, i da izrazi sopstveno mišljenje.
Alfeja i Marona, međutim, nimalo nije zanimao Temistokle.
Obojica su bili veoma uzbuđeni zato što su ih saborci izabrali za
svoje predstavnike za borbu prsa u prsa. Niko nije ni sumnjao da će
se Alfej nadmetati u poslednjoj disciplini: toliko krupnog čoveka
svako bi poželeo u timu. Izbor Marona, međutim, neposredno je
proistekao iz njegovog hvalisanja i namere da uzvrati divovskom
Tegejcu s kojim se potukao tokom marša. Treći predstavnik,
Aristodem, određen je zahvaljujući rezultatima koje je postigao:
pobednik u dve discipline od četiri održane, svakako je bio favorit
za pobednika igara.
Efijalt je još prethodne večeri pripremio teren. Dijenek se već više
puta uverio u njegovu delotvornost i rado mu je prepustio celu

146
organizaciju sportskih događaja, utoliko pre što su oni ratni
zahtevali njegovo prisustvo. Dvadeset sedmorica takmičara – trojica
iz svake vojske – videli su da je dalekovidi Efijalt pripremio tri
skame, veće od onih koje su korišćene za skok udalj i, pre svega,
bliže jedna drugoj, da bi u prvom krugu moglo da se odvija nekoliko
borbi istovremeno.
Istini na volju, trajanje borbi teško je bilo vremenski ograničiti.
Dvojica protivnika mogla su beskrajno da produžavaju nadmetanje
jednostavnim pasivnim postavljanjem u borbi, kako bi izbegli da ih
protivnik obori na tlo. Da bi ograničio vreme, Malijac je zaključio da
će u prvom krugu nadmetanja biti dovoljno jedno obaranje na tlo da
bi se proglasio kraj borbe. U sledećem krugu nadmetanja, međutim,
svaki sportista moraće dvaput da dovede protivnika u položaj da ne
može da se pomeri, a u finalu će morati da ga onesposobi triput, kao
na Panhelenskim igrama. Ipak, i uz ta ograničenja, opravdano je
očekivati da bi se nadmetanja mogla nastaviti i sutradan.
Ovoga puta nije bilo predviđeno nadmetanje u okviru istih timova
kako bi se odredili njihovi dalji predstavnici. Efijalt je pripremio
dvadeset osam kamenčića u koje je urezao prvih četrnaest slova
alfabeta, tako da su ista slova bila urezana na dva kamena. Onda je
sve kamenčiće stavio u ćup da bi njihovim nasumičnim vađenjem
sami takmičari odredili tok nadmetanja. Pošto je proverio da je
zemlja u tri borilišta iskopana, izvrnuta i dovoljno omekšana da se
takmičari ne mogu povrediti, pozvao ih je da se okupe.
Oni su, sa svoje strane, sve učinili da otežaju jedni drugima da ih
čvrsto uhvate tokom borbe i koristili su se uistinu očajničkim
metodama. Gotovo svi su utrljali ulje u kožu, puštajući robove da im
pomognu. Osim toga, mnogi su grebali tlo sakupljajući prašinu i
nanoseći je na telo da bi im koža bila još klizavija; ili su se kotrljali
po tlu bez trave i rastinja da bi pokrili telo slojem prašine i postali
neuhvatljivi. Samo se dvojica takmičara nisu namazala uljem za koje
se pričalo da leti oštećuje kožu i oslonili su se isključivo na upotrebu
prašine. Alfej je pak našao treće rešenje; kotrljao se u žitkom blatu u
močvari iz koje se pojavio nalik morskom čudovištu s kojeg se sliva

147
blato. Smrdeo je zastrašujuće i nekoliko njegovih saboraca sažalilo
se nad Alfejevim robom, koji je morao da razmaže taj mulj po
gospodarevom ogromnom telu.
Sve u svemu, obuzeti smehom, svi takmičari ponadaše se da neće
morati da se susretnu s njim. Još jedan takmičar koji je predstavljao
pravi bauk za ostale bio je Tegejac koji se tukao s Maronom.
Grdosija je prošao tik pored ovog i uznemirujuće se cerekajući,
šapnuo mu na uvo: – Nadaj se da ćeš izgubiti pre nego što stigneš
do mene... tako ćeš barem ostati čitav... – Spartanac je na te reči
zadrhtao od besa i doviknuo za njima: – Nije ti bilo dovoljno, a?
Čarka nije promakla nijednom od Spartanaca koji su pratili
njihove pokrete. Upućeni u njihovu prethodnu tuču, nestrpljivo su
čekali nastavak. Grdosija primeti da ga gledaju i, stiskajući pesnice
od gneva, doviknu im: – Nadam se da ću se sukobiti sa svom
trojicom Spartanaca da bih opovrgao ono što taj lakrdijaš priča
okolo!
Zato su takmičari pomalo zabrinuto prolazili, jedan po jedan,
ispred Efijalta da bi zavukli ruku u ćup i izvadili kamen koji
određuje takmičarski par. Ostali vojnici rasporedili su se uz rubove
triju skama, praveći veću gužvu nego prethodnih dana. Borba je
oduvek bila disciplina koja izaziva najveće zanimanje i najviše
muškaraca hvalilo se da su joj dorasli.
Izvlačenje je odredilo da se Tegejac moćnih mišica bori s jednim
Tespijcem. Aristodemu je pripao Fokejac, Alfeju Tebanac, a njegov
brat je imao sreće da preskoči prvi krug. To je izazvalo zadovoljstvo
Tegejca, koji je shvatio da se na taj način povećava mogućnost da se
njih dvojica sastanu u borbi; gledao ga je pružajući ruke preda se i
snažno preplićući prste, oponašajući stisak kojem će ga izložiti.
Maron je samo progutao pljuvačku, a onda je usredsredio pažnju na
brata. Alfej je, naime, izvukao slovo beta,6 što znači da će se boriti u
prvom krugu.
Njegovu borbu pratilo je najviše neopredeljenih gledalaca.
Zanimalo ih je kako se bori taj div, krupan gotovo koliko i kršni
Tegejac i mnogi su se, i dalje nepoverljivi prema Leontijadinovoj

148
vojsci, nadali da će Alfej dati dobru lekciju Tebancu, koji je i sâm bio
krupan, ali nije se mogao porediti s protivnikom.
Borba nije dugo trajala. Posle početne faze tokom koje su prislonili
čela jedan drugom i počeli da se guraju upirući glavama, Alfej je
uspeo da poremeti ravnotežu Tebancu prisilivši ga da primakne
karlicu. To mu je omogućilo da ga stegne oko pasa, da ga podigne i
tresne o tlo, ali nije bio dovoljno brz da sedne na njega i spreči ga da
ustane.
Ali to nije značajno uticalo na tok borbe. Tebanac je samo uspeo
da se izvesno vreme drži van Spartančevog domašaja, dok ga
nezadovoljni povici gledalaca ne primoraše da se bori. To je
odredilo kraj borbe. Naime, čim je uspeo da ga dohvati, Alfej ga
ponovo stegnu oko pasa i obori ga na tlo sopstvenom težinom, a
zatim ga pritisnu svom snagom. Tebanac se malo opirao, a onda je
odustao i podigao ruku, koju mu je Alfej namerno ostavio slobodnu
da bi mogao da pokaže da je poražen.
Aristodemu nije išlo tako glatko. Fokejac koji mu je zapao
nasumičnim izvlačenjem bio je sitan i spretan. To znači da je, za
razliku od krupnih rvača koji su se oslanjali isključivo na snagu,
morao da se bori služeći se inteligencijom i lukavošću. Ispostavilo se
da je težak protivnik, iako se i Spartanac spretno kretao, osim toga
što je bio i jači. Posle dugog međusobnog procenjivanja tokom kojeg
su rvači pokretali ruke uglavnom nastojeći da zaustave jedan
drugog, Aristodem je propustio da stegne protivnika oko pasa, ali
uspeo je da ga saplete i da ga obori na zemlju; borba se nastavila sve
dok mu Spartanac nije stavio lakat pod gušu i prisilio ga na predaju.
Prvi krug nadmetanja završio se munjevitom borbom Tegejca, koji
je u roku od nekoliko sekundi oborio nesrećnog protivnika. Uz
Marona, koji je preskočio prvi krug, preostala su još četrnaestorica
takmičara, ali nadmetanje se nastavilo tek nakon aristona. Posle toga
imali su dovoljno vremena za pripreme, koje su mnogi iskoristili da
ih robovi izmasiraju uljem i vodom. Alfej je, međutim, ponovo gacao
po blatnjavoj močvari.
Efijalt je smanjio broj kamenčića na četrnaest, ostavljajući one sa

149
slovima od alfa do eta,7 i ponovo je pozvao takmičare na izvlačenje.
Trojica Spartanaca izbegli su Tegejca i u drugom krugu, što im je
omogućilo da s izvesnom lakoćom pristupe borbi. Od njih trojice,
jedino je Marona, koji još nije osetio borbu, protivnik, Mantinejac,
malo iznenadio. Oborio je Marona čim su kročili u skamu. Ali Maron
je u nastavku uspeo da izjednači i da na kraju pobedi pošto je
spretno blokirao protivnikove butine. Aristodemov protivnik je,
međutim, diskvalifikovan jer je pokušao da ga uhvati za gleženjeve
pošto ga je oborio; budući da pravila to ne dopuštaju, Efijalt ga je
kaznio. Tegejac je prikazao izvanrednu borbu jer je dvaput oborio
protivnika na tlo dok su ostali takmičari za to vreme uspeli samo
jednom da obore protivnika.
Nadmetanje je još bilo u toku kad se sa istoka, to jest iz pravca
Alpenosa, pojavila grupa vojnika. Čak su i oni manje oštroumni
shvatili da je reč o nekoj važnoj ličnosti i njegovoj telesnoj gardi,
četvorici skitskih plaćenika s lukovima prebačenim preko ramena i
nekolicini fokejskih hoplita koji su prilazili s istočne kapije.
Aristodem je među prvima shvatio da je to Temistokle, iako
velikodostojnik uopšte nije izgledao onako kako ga je on zamišljao.
Nikada nije video čoveka koji se fizički toliko razlikuje od
Spartanaca, možda se čak ni varvari koji prate Kserksa toliko ne
razlikuju od njegovih sugrađana. Zapovednik flote je, ogrnut
dugačkim himationom preko kitona, imao kratku ravnu kosu,
delimično skrivenu ispod kape sa širokim obodom koji ga je štitio od
sunca. Lice mu je podsećalo na praseću njušku, nos mu je bio
pljosnat, a telo ugojeno, iako nije delovao mlohavo.
Ali pogled! Pogled koji je Aristodem ulovio budući da se zadesio
na mestu kuda je prolazila mala naoružana grupa, izazivao je
poštovanje. Temistokle je gledao na sve strane, prodorno i
usredsređeno, pokazujući da odmah počinje da razmišlja o onome
što vidi. Sigurno, pomislio je Aristodem, procenjuje naše realne
mogućnosti da izdržimo. Moraću sutra da pitam Dijeneka da li je bio
zadovoljan.
Grupa nastavi pored vojnika okupljenih oko borilačkih polja, dođe

150
do Antele i tamo, gotovo na samoj obali Azopa, sastade se s
vrhovnom komandom kopnenih snaga.
– Pozdravljam te, kralju Sparte, i prenosim ti poštovanje tvog
sugrađanina i podanika, mog zapovednika Euribijada – izjavi
Temistokle, obraćajući se Leonidi.
Mnogi zapovednici vojski bili su svesni napetosti koja je vladala u
vrhovnoj komandi flote koja je, zapravo, bila dijarhija. Euribid je bio
glavni zapovednik flote, ali brodovi su bili atinski. Kad se tome doda
i Temistoklova politička moć, jasno je da je Atinjanin uživao široku
podršku podređenih zapovednika i trijerarha i da je često nametao
svoje mišljenje.
– Pozdravljam i ja tebe, zapovedniče flote – odvrati Leonida. –
Žao mi je što si morao da pređeš toliki put. Da si me obavestio o
tačnom vremenu svog dolaska, otišao bih do Alpenosa da te
sačekam.
– Ne mari, ne mari – užurbano odgovori Atinjanin. – Ovako sam
mogao da osmotrim na koji način nameravaš da se suprotstaviš
persijskoj vojsci.
Leonida ga ne upita kakav utisak je stekao. Smatrao je da ne mora
da izrazi zanimanje za njegovo mišljenje. – Imate li i vi vesti o
neprijateljskoj floti? – upita ga umesto toga. Nisu bili krivi ni
Leonida ni Temistokle; bio je to uobičajen ton razgovora između
Spartanaca i Atinjana, kad bi ta dva naroda bila raspoložena da
sarađuju.
– Verovatno ćemo ih imati onda kad se pred vama pojave prvi
Persijanci – odvrati Temistokle. – Kserks nije glup, iako je mnogim
Grcima lakše da ga smatraju glupim. Pokrenuće flotu tek kad se
uveri da njegov kopneni front nije bezbedan, a istovremeno, neće
vam smetati dok se njegovi brodovi ne primaknu Eubeji. Dobro je
osmislio pristup. Sad mi reci, kralju, koliko ljudi imate ovde?
– Imamo šest hiljada sto dvadeset ratnika, zapovedniče flote –
brzo odgovori Knem, kako bi poštedeo svog kralja ponižavajućeg
zadatka da saopštava brojno stanje.
– Tačnije, šest hiljada dvesta – dodade Dijenek. – Maločas su mi

151
najavili dolazak osamdesetorice hoplita iz Mikene.
– A, dobro, to je onda nešto sasvim drugo – podsmešljivo reče
Atinjanin. – A ja sam se bio zabrinuo zbog polemarhovog odgovora.
Ali sad sam spokojan: zaista imate dovoljno vojnika...
– Dozvoliću sebi da ti skrenem pažnju na to – umeša se Leonida
blago iznerviran – da je najava stigla u poslednjem trenutku; osim
toga, sigurno si primetio da je bojno polje prilično usko, tako da veći
broj vojnika ne bi doprineo odbrani...
– Istina je. Previše vojnika – odvrati Temistokle – ne bi doprinelo
odbrani, ali neće joj doprineti ni premalo njih.
– Čini mi se da ista razmera važi i za flotu. Priča se da je persijska
ogromna. A vi, koliko vi brodova imate? Dvesta pedeset, rekao
bih... – uzvrati mu spartanski kralj.
– Tačnije, dvesta dvadeset. Ali još pedeset brodova smo postavili
južno od Eubeje da bismo odbranili kružni put. Imaš li ti dovoljno
ljudi da sprečiš prolaz u slučaju da pokušaju da prodru na kopno
drugim putem?
– Postavio sam hiljadu vojnika na istok. U svakom slučaju,
Persijanci mnogo bolje poznaju Egejsko more od planina koje se
protežu pored nas.
Temistokle je shvatio da se ne može vratiti Euribijadu s
nerazrešenim razmiricama. Naterao je sebe da bude pomirljiviji. –
Tako je. Moramo učiniti sve što možemo sa svojim mršavim
sredstvima. Ali, dozvoli mi da primetim da je opravdano smatrati
ovaj front ugroženijim. Iako Kserks ima nemerljivo više brodova u
odnosu na nas, svaka pomorska akcija nosi više nepoznanica nego
one kopnene; naročito ako, kao Kserks, raspolažeš najvećom
vojskom koja je ikad zabeležena u istoriji sveta. Kralj mora nahraniti
sve te ljude i neće hteti da gubi vreme ispred ovog klanca. Budi
siguran da će pokušati da se probije, a nama je potrebno vreme.
Celoj Grčkoj je potrebno vreme.
– Znam to isuviše dobro – obeshrabreno odvrati Leonida. – To je
problem s kojim se borimo već šest dana. Primeniću sve mere koje
su u mojoj moći, čak i one najgrublje, ne bih li uspeo da ih

152
zaustavim, ali iskreno, imam utisak da bez pomoći bogova malo
toga mogu uraditi. Jedino u šta te mogu uveriti jeste da, ako
pokušaju da se probiju, neće uspeti odmah.
– Onda – priznao je Temistokle – možemo samo da se nadamo da
će vam bogovi pomoći. Uostalom, i nama je potrebna njihova
pomoć. Voleo bih da ti mogu reći koliko vremena nam je potrebno
da izdržimo, ali ne znam. Znam samo da će nam, šta god da se desi,
biti potrebni junaci. I šta god da se dogodi ovde, u vekovima koji
dolaze pričaće se o tome kao što se i danas priča o Troji i, dozvoli mi
da pomenem, o Maratonu. Nisam siguran da će ono što će se
odigrati na Artemiziju izazvati toliku buku, što je neobično ako se
uzme u obzir da je naš poduhvat počeo s uverenjem da će kopneni
front biti samo pomoćni.
– Jedino u šta sam ja, međutim, siguran – dodade Leonida – jeste
da će lakedemonski kralj, trista njegovih sugrađana koje je poveo sa
sobom i ostali koji su imali hrabrosti da nam se pridruže, do kraja
izvršiti svoju dužnost da bi sprečili varvare da kroče na sveto tlo
Helade. Da li će nas to odvesti u istoriju, ne bih umeo da kažem.
Kad bi mi sad neki bog rekao da mogu da sprečim osvajače po cenu
svoje slave, odmah bih pristao. A to mogu da kažem i u ime svakog
Spartanca. Navikli smo mi Lakedemonci da radimo za zajedničko
dobro.
Temistokle ozbiljno klimnu glavom, a onda se rukova s Leonidom.
– Slagao bih kad bih ti rekao da odlazim odavde ohrabren. Ali u
jedno sam siguran: Helenski savez se na Termopilima može osloniti
na zapovednika koji zna šta radi. Vreme je da se vratim Euribijadu.
Biće mu drago da čuje lepe reči na račun svog sugrađanina.
Dijenek ga isprati do Alpenosa, odakle je kasno po podne
Temistokle otplovio prema Artemiziju. Pentakontarh se potom
vratio u polje sa sumpornim izvorima, gde je u međuvremenu Efijalt
odlučio da odloži za sutradan nastavak nadmetanja. Kad Dijenek
potraži Efijalta, ovaj ga izvesti o toku takmičenja, naročito o
uspesima Spartanaca.
– Svi tvoji i dalje su u igri. Trojica od sedmorice. Dobar timski

153
rezultat, zar ne? Među ostalima su jedan Tegejac, dvojica Korinćana
i jedan Orkomenjanin. Ali, po mom mišljenju, nemaju nimalo
izgleda protiv Tegejca. Previše je krupan, previše zao... protiv njega
ne pomaže tehnika... – raspričao se Efijalt.
– Da, svakako, ali sad hoću da čujem njih. Želim da znam čemu se
nadaju u sutrašnjim borbama – prekinu ga Dijenek i ostavi ga
odlazeći prema Aristodemovom sektoru.
– Računaš da ćeš pobediti i u ovom nadmetanju? – upita prijatelja,
dok je još bio podalje od njega.
Ovaj se nasmeja. – Sumnjam. Ima onih koji su bolje opremljeni od
mene. Alfej, na primer... ja bih se kladio na njega... – odvrati.
– Ili na Tegejca – reče Dijenek. – Taj nasilnik okomio se na
Spartance. Da sam na tvom mestu, molio bih bogove da ne naletim
na njega, da ti ne bi izobličio to lepo lišce...
– Pusti ti lišce. Pričaj mi o Temistoklu. Kakav je? – reče Aristodem.
– Kakav je? Nesumnjivo upečatljiv čovek – odgovori Dijenek. Sad
shvatam zašto u floti imaju problema s komandom. Teško je
podrediti nekom takvu osobu: odlučan je, autoritativan, sugestivan;
priča se da je nekoliko puta zapretio da će povući atinske brodove
ako ne učine onako kako on zahteva. I stvarno bi to uradio. To bi
značilo da se moramo odreći dve trećine flote, što Savez ne može
sebi da dopusti. Ne bih voleo da sam na Euribijadovom mestu.
Rekao bih da je Temistokle sličan Leonidi...
– A, to znači da je uistinu veliki čovek... – zajedljivo odvrati
Aristodem i pogleda na drugu stranu.
Pre nego što je prijatelj uspeo bilo šta da mu odgovori, pred njima
se pojavi Anerist. – Onda? Šta ovo znači? Prvi vladarev
pentakontarh najpre obaveštava vojnika o ishodu susreta s
predstavnicima flote, umesto da prvo izvesti ostale pentakontarhe?
– reče unoseći se Dijeneku u lice, a odmah potom pogleda popreko
Aristodema, kako bi mu stavio do znanja da treba da ode.
Ali Aristodem se ne pomeri. Dijenek se pak pomeri onoliko koliko
je bilo dovoljno da poštedi sebe smrdljivog zadaha iz koleginih usta.
Onda hladno uzvrati: – Ovo je nezvaničan razgovor dvojice

154
prijatelja. Blagovremeno ćeš biti pozvan da te zvanično izvestimo.
Sad si suvišan.
– A, je li? Nisi pravičan... Hijerarhiju treba poštovati – nastavi
Anerist – osim toga, trebalo bi da tražiš moje odobrenje ako hoćeš
da razgovaraš s nekim mojim podređenim. Sigurno ne razgovarate
o današnjem nadmetanju. Rekao bih da je taj odgovoran za
neposlušnost, budući da se dokopao informacija vojnog karaktera
pre svog neposredno nadređenog. Biće kažnjen – zaključi
pentakontarh, gledajući Aristodema uz grimasu koja je samo
naglasila onu večitu na njegovom licu.
Aristodem zatreperi od srdžbe, ali ga Dijenek uhvati za mišicu. –
To ti ne bi bilo pametno. Leonida ga je zavoleo, a osim toga,
verovatno će biti pobednik pentatlona. Ostavi ga na miru, inače ćeš
morati da se suočiš s mojim svedočenjem. I s mojim mačem... –
dodade.
Ali Anerist nije nameravao da se povuče. – To znači da ću morati
da kaznim njegovog malog prijatelja Eurita. Ah! Zaboravio sam da je
on i tvoj mali prijatelj. Pa, malo stajanja sa štitom na ruci ojačaće ga.
On se sutra ionako ne takmiči... Da nemaš nešto protiv? Ne bih
rekao. Nadam se da me nećeš učiti kako da vodim svoju jedinicu... –
zaključi podrugljivim tonom, pre nego što se okrenuo i otišao.
Dijenek pogleda Aristodema, a onda udari pesnicom o dlan i
pozva Anerista: – Pa dobro, čekaj, sad ću ti ispričati o čemu su
razgovarali Leonida i Temistokle – reče prilazeći mu koracima
teškim poput stena.

Sledećeg jutra Efijalt pozva takmičare da se okupe i da izvuku slova

kojih je ovog puta ostalo četiri, od alfa do delta.8 Izvlačenje je
izazvalo brojna dobacivanja: Tegejac je ostao bez protivnika, što je
značilo da će preskočiti taj krug nadmetanja, dok je Maron trebalo
da se bori protiv jednog od dvojice Korinćana. Aristodem je izvukao
slovo gama,9 kao i Alfej, koji je uzalud pokušavao da ubedi Efijalt da
uvede pravilo po kojem se pre polufinala ne mogu boriti rvači iz
istog tima.

155
 Ali Malijac nije hteo ni da čuje, a ni Dijenek nije hteo da izađe u
susret Alfejevom zahtevu; štaviše, kad je čuo ko će se boriti,
zapovednik reče sebi da nizašta na svetu neće propustiti tu borbu i
seo je u prvi red. Prva borba odvijala se između Korinćanina i
Fokejca i bila je prilično duga i ujednačena, da bi se završila
pobedom onog prvog, koji je dvaput oborio protivnika ne zemlju.
Došao je red na Marona i drugog Korinćanina. Tegejac se
laktovima probijao kroz okupljeno mnoštvo gledalaca i zauzeo
mesto u prvom redu. – Iskreno se nadam da ćeš ti pobediti.
Navijaću za tebe – reče Spartancu zlurado se osmehujući. I zaista,
njegovi povici ohrabrenja pratili su celu borbu Spartanca koji je za
nekoliko minuta dvaput oborio protivnika na zemlju.
Ozaren i ponosan na svoju pobedu, Maron je najpre primio
Dijenekove čestitke. Alfej i Aristodem su zagrevali mišiće, ali
Tegejac srdačno zagrli Marona, stežući ga moćnim mišicama toliko
da je ovaj gotovo ostao bez daha. – Ako te ovoliko stežem dok ti
čestitam, pokušaj da zamisliš kako ću te stegnuti kad mi dopadneš
šaka... – prošaputa mu na uvo.
Efijalt pozva Alfeja i Aristodema. Ovaj drugi se osmehnu
pokrivajući nos kad je stao u skamu ispred prijatelja/protivnika, a
ovaj se tobože uvredi. Prekinuše komediju kad primetiše da pored
Dijeneka stoji Leonida, očigledno iznenađen tim neobičnim parom.
Efijalt dade znak za početak borbe i izvesno vreme nije se događalo
ništa jer su dvojica Spartanaca odmeravala jedan drugog kružeći u
skami i povremeno pokušavajući da zgrabe jedan drugog za prste ili
ručne zglobove.
Prvi napad pokušao je da izvede Aristodem. Prebacio je težinu na
levu stranu i načinio pokret kao da će se pomeriti ulevo, a onda je
pružio ruke desno. Taj spretan pokret omogućio mu je da zgrabi
Alfeja oko pasa pre nego što je ovaj stigao da odreaguje, ali baciti ga
na zemlju bilo je već mnogo teže. Nekoliko sekundi stajali su u
klinču dok Aristodem nije uspeo udarcem noge da obori prijatelja.
Alfej ga, međutim, povuče za sobom i neko vreme bili su
isprepletani poput dveju zmija, pre nego što je krupni Alfej počeo

156
da koristi svoju težinu, prikovao Aristodema leđima za tlo i
primorao ga da podigne ruku u znak predaje.
Odmah su nastavili, obojica umrljani prašinom i pre svega blatom
koje se slivalo s Alfeja. Aristodem je donekle otkrio taktiku borbe
svog prijatelja i znao je kako da u sopstvenu korist upotrebi Alfejevu
težinu. Brzo je sproveo u delo svoje zaključke, koristeći Alfejevu
želju da što pre okonča borbu. Alfej skoči na njega pokušavajući da
ga zgrabi za mišice, a Aristodem odglumi da mu se ne može
suprotstaviti i dopusti mu da ga uhvati; ali nije mu dozvolio da ga
uhvati oko pasa, već se bacio unazad i povukao ga za sobom,
trudeći se da se dočeka na bok. Posle pada uspeo je preduhitri
Alfeja i odmah je seo na njega; prilično se preznojio dok ga nije
onesposobio, ali Alfej je na kraju ipak morao da moli za milost.
Izjednačenje.
Publika je uživala. Maron nije mogao da se uzdrži, bio je previše
uzbuđen zbog sopstvene pobede ali i zbog veštine koju su
pokazivali njegov brat i njegov prijatelj, te je njihove pokrete pratio
živopisnim rečima i rečitom mimikom, nimalo se ne obazirući na
Leonidino prisustvo. Kralj je, međutim, mirno posmatrao borbu,
zadovoljnog izraza lica.
Kad su nastavili, Aristodem zaključi da je dovoljno pokazao. Već
je praktično osvojio titulu najuspešnijeg učesnika u pentatlonu, što
ga je, uz dve pobede u odvojenim disciplinama, odvelo predaleko u
odnosu na sopstvena očekivanja i želje. Pošao je u Termopile s
namerom da se ne ističe, a onda su ga događaji poneli i previše je
pažnje privukao na sebe, uključujući i Leonidinu pažnju. Sad su u
igri ostala još dvojica Spartanaca koji su, uz to, i njegovi dragi
prijatelji; neka pobedi jedan od njih.
Ostatak borbe pretvorio se u formalnost. Trebalo je samo da se
postara da Alfej ne pobedi previše lako nakon prilično ujednačene
borbe. Kad je podigao ruku u znak poraza, njegov prijatelj bio je
toliko zadihan da je, bez sumnje, morao dobro da se pomuči da
savlada Aristodema.
Kad je Malijac Efijalt proglasio pobednika, Alfej je skočio podižući

157
pesnice uvis, kličući od radosti, a onda je požurio da zagrli prijatelja.
Leonida je ustao i obojicu pohvalio; zahvalio im se za odličnu borbu
koju su prikazali, dozvoljavajući mu da načas zaboravi ozbiljne
obaveze koje ga čekaju. – Ipak – dodao je kad je bio siguran da ga
samo Aristodem može čuti – mogao bih da se zakunem da si posle
izjednačenja našao ključ za pobedu. Međutim, kažu mi da ti je on
prijatelj... – nije završio ono što se podrazumevalo.
Aristodem ga pogleda i ništa ne reče. Ali nije mogao ni da se
pokrene i da ode, barem dok ga sâm kralj ne otpusti. Sačekao je
nekoliko trenutaka, praveći se da uživa u velikom slavlju u čijem
središtu se obreo Alfej, a zapravo je čekao da Leonida ode za svojim
poslom uz obećanje Efijaltu da će doći da gleda finalnu borbu.
Spartanac se prepuštao mislima kad mu se približi Eurit, nestrpljiv
da mu saopšti sopstvene utiske. – Vrhunska borba. Šteta što si
naleteo na Alfeja, koji će verovatno pobediti u finalu. Nekog drugog
sigurno bi pobedio – reče mu.
– Nisam siguran. S Tegejcem bih jedva izbegao da se obrukam,
kao i s Maronom, koji je pokazao da je jači od tog diva – nemarno
odgovori Aristodem i zaputi se prema kadama sa sumpornom
vodom da bi se oprao.
Eurit ga je krotko pratio. – Ja ti kažem da bi barem stigao do
finala. Imaš najbolju tehniku, po mom mišljenju. Da, možda bi te
Tegejac namučio, ali...
Aristodem mu ne dade da završi. – Ma prekini! Izgubio sam i
nema više šta da se kaže. Idi da navijaš za ostale, važi? Jadan si kad
se tako trudiš da mi podiđeš! – obrecnuo se na njega, ubrzao korak i
ostavio prijatelja iza sebe. Kad je Eurit pomenuo Tegejca,
uznemirujuća misao pala mu je na um: šta ako je izgubio da ne bi
morao da se suoči s tim nasilnikom? Šta ako se odrekao pobede ne
zbog plemenitosti, skromnosti ili iz ličnih ubeđenja, već samo iz
straha? Da se nije u njemu javio neki otpor budući da je Tegejac
pretio da će se osvetiti Spartancima?
Možda je radije izložio prijatelje opasnosti iz straha da Tegejac ne
izobliči njegovo lepo telo, koje onda ne bi više privlačilo Gorgo?

158
Obuze ga briga da je u korenu svega strah, da sve što je tih dana
mislio o lakedemonskom uređenju nije ništa drugo osim izgovor
kojim je pravdao svoj strah od mogućnosti da izgubi ženu koju voli.
Zaronio je u kadu, kao da vodom želi da spere te uznemirujuće
misli. Kad je izronio, video je Eurita kako nepomično stoji tamo gde
ga je ostavio. Eurit je gledao prema njemu, čekajući neki znak.
Aristodem mu pokaza da priđe.

159
 Zlatni štit

P o s l e aristona, takmičari su ponovo pristupili izvlačenju

preostalih slova alfa i beta. Prvi je izvlačio Tegejac, koji se u
prethodnom krugu nije nadmetao i izvukao je slovo beta. Kad mu je
Korinćanin, koji je izvukao kamenćić odmah za njim, pokazao da je
izvukao slovo alfa, kolos pobednički uskliknu; konačno će se suočiti
sa Spartancem.
Samo je trebalo videti koji će mu od braće zapasti. Maron je
izvukao kamenčić gutajući pljuvačku. U potpunoj tišini otvorio je
dlan i jedan za drugim, na kamenčiću se ukazaše dva kružića koja
formiraju slovo beta. Tegejčev usklik pretvori se u režanje, izraz lica
postao mu je okrutan, u očima mu je blesnuo zlokoban sjaj
zadovoljstva. Maron se, međutim, držao daleko skromnije, iako se
Spartanac trudio da pokaže da nije izgubio uobičajeno
samopouzdanje.
Efijalt je odlučio da pojača neizvesnost prepuštajući prvu borbu
Alfeju i Korinćaninu. Ali mnogi gledaoci radije su posmatrali
pripreme dvojice sledećih takmičara, tako da Alfej nije uživao
onoliko pažnje koliko su mu ukazali prilikom prve i druge borbe.
Tek na kraju borbe Spartanci su, s Ditirambom na čelu, kratko
proslavili Alfejevu pobedu, ali nisu se okupili oko njega da ne bi
izgubili mesta koja su zauzeli za posmatranje sledeće borbe.
Efijalt predloži da prve redove zauzmu samo Tegejci i Spartanci i
mnogi drugi se, gunđajući, pomeriše nazad. Dijenek ni ovog puta
nije hteo da propusti borbu. Kad je ušao u skamu, Maron se ponašao
jednako izazivački kao Tegejac, namigujući, širom otvarajući usta i
palacajući jezikom, dok je prste pokretao poput kandži kojima
pokušava da zgrabi vazduh. Tegejac mu je pak odgovarao sličnim
grimasama.
Maron je pokušao da iznenadi protivnika čim je Malijac dao znak
za početak borbe. Preterano žestoko se ustremio na Tegejca s
namerom da ga uhvati za mišicu, ali ovaj ga povuče prema sebi, a

160
onda ga okrenu nekoliko puta pre nego što ga je ponovo privukao
sebi i oborio pritiskajući mu vrat. Pritisak na prostor između glasnih
žica načas oduze Maronu dah i svest. Nagonski je pokušao da
ustane, ali uspeo je samo da promeni položaj: najpre je ležao
nauznak, a onda je ležao na boku, da bi sledećeg trenutka osetio
razdirući bol na sredini kičme.
Tegejac je u međuvremenu kleknuo pored njega i upro mu lakat u
leđa, a onda ga je pritisnuo na zemlju. Spartanac više nije mogao da
se pomeri i bio je prisiljen da podigne ruku. Protivnik se odvoji od
njega, ali ne pre nego što mu je još jednom pritisnuo leđa.
Maronu je trebalo malo vremena da ustane, a zatim se teturao
presamićen čak i kad je Efijalt dao znak za nastavak borbe. Izvesno
vreme nastojao je da povrati snagu primenjujući taktiku izbegavanja
kontakta, ali se i sâm Tegejac ponašao kao da želi da ga pusti da se
povrati, očigledno ubeđen da će se bolje zabavljati s odmornijim
protivnikom. Poučen malopređašnjim neuspehom, Maron je
nagonski pokušavao da primeni Aristodemovu inteligentnu taktiku.
Zato je naumio da iskoristi protivnikovu snagu i čekao je da ovaj
napadne.
Kad je Tegejac primetio da se Maron brže kreće, započeo je borbu
mlatarajući rukama da bi ga dohvatio. Posle nekoliko minuta
izbegavanja, Maron mu dopusti da ga uhvati i odupirući se o
njegove ruke, nekoliko puta pokuša da mu izmakne tlo pod
nogama. Uspeo je posle ko zna kojeg po redu pokušaja i pao na
zemlju zajedno s protivnikom, ali je sad on bio u boljem položaju.
Njegov protivnik se prostro nauznak, a on se dočekao na bok,
spremajući se da mu jednim kolenom pritisne grudni koš, a drugim
da mu pritisne bradu. Tegejac se prilično otimao i pokušavao da
pridigne karlični pojas, ali na kraju je bio prisiljen da podigne ruku.
Pokret kojim je pokazao da se predaje izazvao je pravi metež
među gledaocima, od kojih gotovo niko nije sumnjao u njegovu laku
pobedu. Borba se nastavi, praćena neprekidnim mrmljanjem u
pozadini. Tegejac je postao oprezniji, a pošto se i Maron mnogo
trudio da ne načini pogrešan korak, okršaj je dugo odlagan, a onda

161
protivnici pružiše ruke jedan prema drugom. Isprepletenih ruku,
obojica su pokušavala, mada prilično neuverljivo, da nateraju
protivnika da izgubi ravnotežu.
Uspeo je Tegejac, ali Maron se zadržao na nogama. Tegejac
žestoko nasrnu na njega pokušavajući da ga privuče i da ga uhvati
oko pasa. Kad ga je stegao, odigao ga je s tla i toliko pojačao stisak
da je Maron počeo da se bori za vazduh. Tako umrtvljenih refleksa
nije bio u stanju da se suprotstavi kad ga je protivnik tresnuo o tlo.
U tom trenutku Tegejac je mogao da mu pritisne ramena o zemlju ili
da legne preko njega; on je, međutim, pružio ruke prema
Maronovom vratu i stegao ga toliko jako da mu je prekinuo dah.
Svi su očekivali da Maron podigne ruku. Ali on nije mogao da se
pomiri s tim da će izgubiti i nastavio je da dahće pokušavajući da se
oslobodi. U međuvremenu ga je, međutim, Tegejac sve jače stezao
oko vrata i Alfej je, iz prvog reda, dovikivao bratu da podigne ruku.
Ali Maron se nije predavao. Lice mu je bilo modro i otečeno; suze
su mu lile iz očiju i mešale se sa znojem koji mu je obilno curio s
čela. Alfej je vikao sve glasnije, a onda je uleteo u skamu, šutnuo
Tegejca u mišicu i prisilio ga da se odvoji od njegovog brata. Div se
besno okrenu prema njemu ustajući, dok je Maron plitko disao i
kašljao zagrcnut.
Sledećeg trenutka Tegejac i Alfej stajali su jedan naspram drugog,
pred očima zbunjenog Efijalta, koji nije znao kako da spreči da se
finale ne pretvori u tuču. Za to se postarao Dijenek, koji je takođe
sišao u skamu i stao između njih dvojice.
– Onda? Hoćete da upropastite ovo finale? – reče im.
– Ovaj je tvoj – prezrivo mu odvrati Tegejac pokazujući Alfeja. –
Što ga ne držiš na uzici umesto što mu dopuštaš da izigrava dadilju
malom bratu?
– Dosta. Hoćeš li odmah da započneš finalnu borbu, tako umoran
od ove, ili želiš da se odmoriš i da se za jedan sat boriš u skladu s
pravilima?
Tegejac je kratko oklevao, a onda je odmahnuo glavom. – Dobro.
Videćemo se kasnije, nas dvojica. I ne nadaj se da ćeš bolje proći od

162
brata – reče, obraćajući se Alfeju pre nego što je izašao iz borilišta.
Odmah potom pogleda Marona, koji je uspeo da se pridigne i da
sedne. Posmatrao je prizor i dalje kašljucajući.
– Samo si pokazao da si bolji borac. Ali ja sam pokazao da sam
bolji čovek – reče mu Spartanac, trudeći se da načini podrugljiv
izraz lica.
Tegejac zakorači kao da će se vratiti, ali onda shvati da su svi
pogledi uprti u njega i stade. – Videćemo u pravoj borbi ko je bolji
čovek – besno mu odvrati.

Niko nije želeo da propusti finale. Efijalt se namučio kako bi svima

obezbedio pristojan pogled na skamu, i tokom jednosatnog predaha
napravio je amfiteatar oko terena s borilištem. Da bi to izveo,
naredio je robovima da dovuku drvene grede i sve što bi moglo
koristiti za pravljenje tribina, a onda je od raspoloživog materijala
napravio stepenike koji su se uzdizali do kosina planinskih
obronaka.
Kad su Leonida i članovi vrhovne komande stigli zajedno s
nepreglednim mnoštvom vojnika, kralj je izrazio zadovoljstvo
Efijaltovim delom. Poslednji su stigli takmičari koji su do tog
trenutka zagrevali mišiće i preduzimali sve da bi im koža bila što
klizavija.
Svi su čekali na Leonidin znak – Efijalt je prepustio kralju čast da
objavi početak borbe – da se dva kolosa razjareno ustreme jedan na
drugog i spremali su se da posmatraju silovit sudar dvaju moćnih
tela. Međutim, Alfej i Tegejac dugo su proučavali jedan drugog i
preteći se gledali krećući se postrance neobično usaglašenim
pokretima, stvarajući tragovima stopala savršen krug u pesku. Dugo
su izazivali jedan drugog pogledom, kao da su se dogovorili da
pojačaju napetost gledalaca.
Onda su istovremeno skočili jedan prema drugom istežući vrat i
kad su im se glave snažno sudarile, gledaoci u prvim redovima
konačno su jasno čuli tresak koji su očekivali.
Mnogi su pomislili da će se protivnici srušiti na zemlju,

163
ošamućeni. Snažan udarac zaista im je načas pomutio svest, ali ne
toliko da bi poljuljao njihovu odlučnost. Mržnja ih je održala na
nogama, priljubljenih čela i Aristodem, koji ih je pažljivo posmatrao,
zaključi da se ta borba iz ispoljavanja veštine pretvara u dokazivanje
hrabrosti.
Na neki način, kao u pravoj borbi.
Alfej je prvi pokušao da uhvati protivnika. Zgrabio je Tegejca za
gušu, pojačavajući na taj način pritisak čelom. Protivnik je
pokušavao da ga uhvati oko pasa, ali Alfej se spretno odupirao o
njegovo čelo da bi što više odmakao donji deo tela. Međutim, bol u
čelu postao je nepodnošljiv i bio je prisiljen da popusti pritisak, što je
Tegejcu omogućilo da se oslobodi stiska oko vrata. Odmah je krenuo
u protivnapad nisko sagnuvši glavu i zgrabio Alfeja za butinu,
najniži deo tela koji je, u skladu s pravilima, smeo da uhvati.
Spartanac izgubi ravnotežu i pade praćen povicima gledalaca, a
Tegejac pokuša da ga zaustavi telom. Alfej se izmaknu okrenuvši se
na bok, a onda i sâm pokuša da onesposobi protivnika zgrabivši ga
za mišicu i tresnuvši ga o zemlju. Sledećeg trenutka isprepleli su se
poput dveju zastrašujućih velikih zmija koje se kotrljaju u pesku, ne
uspevajući da se oslobode jedna druge.
U tom trenutku odmeravanje snage premestilo se na tlo. Nijedan
se nije usudio da ustane, čak i kad bi stisak protivnika popustio, da
ne bi ostavio utisak da izbegava borbu prsa u prsa. Na kraju je Alfej
uspeo da pritisne podlakticom grudni koš Tegejca, prisiljavajući ga
da podigne ruku. Spartanac je osvojio prvi poen.
Zadovoljstvo trenutnim uspehom koji je postigao posle dugog
naprezanja, kao da je u Alfeju izazvalo pad adrenalina i čim je stao
na noge, Tegejac ga iznenadi spretnim stiskom oko karlice. Završio
je na zemlji, s licem u prašini i nije mogao da se odupre pritisku
protivnika, koji je u trenu izjednačio.
Pobedničkim uzvicima Tegejaca pridružili su se Ditirambovi
prekori. – Budi pažljiviji, vole jedan! Poklonio si mu poen! –
dovikivao je Alfeju.
Ali Alfej ga nije slušao. Nestrpljiv da ispravi grešku, u nastavku je

164
odmah krenuo u napad, uporno pokušavajući da uhvati protivnika.
Potrošio je mnogo snage mlatarajući rukama, ali prsti bi mu svaki
put skliznuli niz Tegejčeve ruke. I ovaj je pokušavao da uhvati
Spartanca, ali nije prošao ništa bolje. Spartanac naglo izmesti težište
savijajući kolena. Tako je uspeo da nađe prolaz do protivnikovog
pasa i da ga stegne. Onda se izvio i svom snagom podigao Tegejca s
tla, a zatim ga povukao sa sobom na zemlju.
Zatim je brže izveo okret i skočio na protivnika opruženog na
stomaku pre nego što je ovaj uspeo da ustane. Legao je Tegejcu na
leđa, proturio mu podlaktice ispod miški i istovremeno ga pritiskao
glavom. Protivnik se nekoliko trenutaka opirao, onda je načinio još
jedan očajnički pokret ramenom pokušavajući da se oslobodi i na
kraju je pružio ruku po zemlji jer nije mogao da je podigne.
Alfej ga je odmah pustio i počeo da skače visoko podignutih ruku,
dok su gledaoci pozdravljali njegov završni, tehnički izuzetno
vredan potez. Onda se zaputio prema svojima da bi primio čestitke,
dok je Tegejac ustao i ostao da stoji u skami, zatečen. I Efijalt ga je
zbunjeno gledao, dok je objavljivao da je rezultat dva prema jedan u
korist Spartanca.
Previše uzbuđen da bi to primetio, Alfej uhvati Ditiramba za
mišice urlajući mu u lice da je pobedio tu hulju; žao mu je jedino što
ga nije dovoljno povredio, dodao je, prilično zadovoljan sobom.
– Ma koga si pobedio, tupane! Moraš da ga oboriš triput, zar se ne
sećaš? – uzviknu njegov prijatelj i u tom trenutku mnogi prasnuše u
smeh. Alfej nije odmah shvatio šta mu Ditiramb govori, ali smeh
gledalaca natera ga da se okrene prema protivniku i sudijama, koji
su ga nestrpljivo čekali u borilištu. Tek tada setio se da u finalnoj
borbi mora triput da obori protivnika i lice mu poprimi tužan izraz,
više zbog toga što se obrukao – i to pred kraljem – nego zato što
mora da se vrati u borbu. Posramljen, vratio se na mesto, gledajući
ispod oka Tegejca koji je, podbočen, vrteo glavom prezrivo se
osmehujući.
Tegejac je bio dovoljno lukav da shvati kako mora da iskoristi
protivnikovu zbunjenost i napao je odmah nakon Efijaltovog znaka

165
za nastavak borbe. I dalje pometen i razočaran, Alfej nije bio siguran
na nogama i ubrzo je završio na zemlji. Pokušao je da ustane
pridižući se na kolena, ali Tegejac ga jednom rukom uhvati za
zadnjicu, a drugu mu proturi ispod trbuha, kroz noge, spajajući
ruke u visini protivnikove karlice. Alfej oseti stisak oko testisa i
ponovo pade na tlo, dok mu je Tegejac snažno upirao ramenom
između plećki, potpuno ga onesposobivši.
Bol u međunožju, više nego pritisak na leđima, natera Alfeja da
podigne ruku. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da ustane, dovoljno
da navede Efijalta da ga požuruje; kad je stao na noge, morao je
nekoliko puta snažno da izbaci vazduh kroz usta dok se, pognute
glave, rukama oslanjao na polusavijena kolena.
Iako je bilo očigledno da se Alfej još nije povratio, Leonida nije
mogao da favorizuje svog sugrađanina i zato je pokretom glave
pokazao Efijaltu da borba može da se nastavi. Spartanac ugleda
Tegejca kako mu se približava i pokuša da izbegne napad pomerivši
se postrance. Sve vreme pokrećući ruke, uspeo je da izbegne i drugi
nasrtaj, prikupljajući snagu. Ali kao da nije imao više snage; štaviše,
ono malo što mu je ostalo, trošio je neprekidno mlatarajući rukama.
Protivnik mu nije dozvoljavao da predahne. Tegejac nije
pokazivao znake umora i pomerao se čas levo čas desno, sve vreme
pokušavajući da ga iznenadi u trenutku kad mu popusti pažnja.
Samo je blato koje mu se još zadržalo na koži omogućavalo Alfeju
da izbegne protivnikov stisak; ali Spartanac je ubrzo shvatio da će
pre ili kasnije popustiti ako i dalje bude pasivan. Prikupio je
preostalu snagu i naglo prišao protivniku, iskoristio njegovu
nepažnju i zgrabio ga za mišice, isturio nogu i udario ga. Tegejac je
pao na bok, ali kad je Alfej seo na njega, uspeo je da se okrene i da
se postavi četvoronoške.
Spartanac je pokušavao da ga prikuje za pod, ali ovaj je čvrsto
upirao kolenima o zemlju i uspeo je da podigne gornji deo tela, da
se osloni na jednu nogu i da zgrabi Alfeja za slobodnu ruku. Onda je
naglim pokretom nadole okrenuo Spartanca u vazduhu, nakon čega
ovaj tresnu o zemlju.

166
 Snažan udarac leđima o tlo izbio je Alfeju vazduh iz pluća i kad
mu je Tegejac pritisnuo stomak grudnim košem, nije mogao da mu
se suprotstavi. Nezadovoljan što ga nije dovoljno povredio, Tegejac
se jednom rukom nalakti na zemlju, drugu mu ponovo proturi kroz
međunožje i okrutno ga stisnu za genitalije.
– Podigni ruku! Podigni ruku – čuo je usamljen povik iz publike
koja je nemo pratila borbu. Bio je to Ditiramb i Alfej ga, ovog puta,
posluša.
Tegejac je bio previše zadovoljan pobedom da bi nastavio da muči
protivnika i pustio ga je čim je ovaj podigao ruku. Nije klicao, nije
skakao, samo je visoko podigao ruke i s izrazom nadmenog
zadovoljstva pogledao Spartance. Onda se zaputio prema Leonidi
pored kog je sedeo Dijenek, pokušavajući da sakrije bes
nedokučivim izrazom lica. Kralj je, međutim, izražavao zadovoljstvo
kao da je Spartanac pobedio.
– Pokazao si da si dobar borac – reče mu Leonida, držeći ga za
mišice – i pobedio si opasne protivnike. Čovek kao ti svakako će
nam biti dragocen za nekoliko dana. Siguran sam da svi, uključujući
i Spartance, mogu da računaju s tvojom podrškom kad se suočimo s
Persijancima – dodao je, s jasnom namerom da prekine
neprijateljstvo i da spreči moguće čarke. Potom je, podstičući
pobednika da se pridruži svojima i da proslavi pobedu, rekao
Dijeneku da pozove Aristodema. Kad je stao pred kralja, spartijat
ugleda jednog helota kako drži nešto što je ličilo na štit u kožnoj
kutiji.
– Aristodeme, proglašavam te pobednikom pentatlona, kao
sportistu koji je postigao najbolje rezultate – reče mu vladar glasno
da bi publika mogla da ga čuje. – Budući da smo sigurni da će se tvoj
doprinos u sportskim nadmetanjima ponoviti i u borbi, želimo da te
nagradimo ovim posebnim štitom koji je, zahvaljujući našem
prijatelju Efijaltu, napravljen u Trakisu. Neka te odbrani od
persijskih strela kad se nađeš u prvoj liniji odbrane, jer je to pravo
koje si i te kako zadobio svojim sportskim poduhvatima!
Zatim mu bez reči pokaza da otvori kutiju. Aristodem izvadi štit

167
čiji je sjaj, pojačan odbleskom sunca na zalasku, zaslepio pogled
prisutnima. Spoljni sloj štita bio je načinjen od srebra, dok je lambda
na sredini bila zlatna, kao i rubovi štita. S unutrašnje strane nalazio
se porpaks fine izrade, s intarzijama u obliku životinja, a uže koje se
spuštalo uz ivicu bilo je načinjeno od jarkocrvene svile.
– Čak ni kralj nema ovakav štit... – uspeo je da promrmlja
Aristodem, krajnje zbunjen.
– Kralj se ne razlikuje od svojih podanika, osim po
odgovornostima koje se nadvijaju nad njim. Takav štit kralj mora da
zasluži, kao što si ga ti zaslužio – odgovori mu Leonida, dok ga je
Dijenek podsticao da ga pokaže publici, koja je glasno tražila da ga
vidi.
– Vojnici! – obratio im se kralj. – Vreme čekanja i obuke je
završeno. Sa zadovoljstvom sam zaključio da ste postali složna i
ujedinjena vojska sa zdravim suparništvom između naroda koji je
čine, što će svakako doprineti našoj snazi u borbi. Naučili ste da
poštujete jedni druge. Sad nismo više vojska sastavljena od mnogo
naroda, već smo samo vojska, grčka vojska!
Kraj govora dočekan je ovacijama. Potom se kralj povukao u
pratnji vrhovne komande. Vojske su se vratile u svoje sektore, a
vojnici su pre večere ispunili kade sa sumpornom vodom.
Kad se spustio mrak, pala je i zavesa na te dane delimičnog mira,
igara i razmišljanja za one koji su, poput Aristodema, imali o čemu
da razmišljaju. Nije to bio samo kraj jednog dana već i kraj etape za
kojom je, kako su mnogi strahovali, trebalo da žale. Mrak je u svima
izazvao osećaj da se svetlost više neće pojaviti i svest o opasnosti
nadvila se nad njima.
Vojnici su znali da bi, počevši od narednog dana, svakog trenutka
mogla da stigne objava: Persijanci su ovde! Svi su se pitali kako će
primiti tu vest, nezavisno od reči koje su izgovarali da bi ohrabrili
sebe, da bi pokazali da su hladnokrvni pred pretnjom i, pre svega,
da se ne bi izdvajali od saboraca. Mnogi su tek tada shvatili razliku
između tog poduhvata i uobičajenih borbi između helenskih
gradova-država u kojima su snage na bojnom polju često bile

168
izjednačene, a sukobi uređeni preciznim pravilima koja su
uspostavljale vođe. U tim sukobima uvek je postojao neki izlaz ako
bi baš krenulo po zlu.
Ali šta će se dogoditi u sukobu s varvarima? Ko su oni? Kako se
bore? Njihove strele su, više od bilo čega drugog, uznemiravale čak
i najprekaljenije veterane. Mogle su da pogode u bilo kom trenutku,
čak i onda kad nemaš štit na sebi. U hoplitskoj borbi svaki ratnik
tačno zna šta može da očekuje od neprijatelja, koje će oružje koristiti
i na koji način. Treba samo biti dovoljno sposoban da predvidiš
njegov potez, da ga izbegneš i da ga pogodiš jače.
Ali protiv Persijanaca... Nepoznavanje neprijatelja izaziva
teskobu. Ko im se približava? Beskrajna vojska ljudi koji dolaze iz
daleke zemlje, koji pripadaju drugačijoj kulturi i ne upadaju samo da
bi opljačkali letinu. Ne, oni žele sve, a njihov vođa nije štedeo ljude
da bi to mogao da ostvari. Oni se neće obazirati na kodeks
ponašanja, na međusobno poštovanje, na vojničku čast i slično. Uz
toliku nesrazmeru snaga, svakako se neće obazirati na sve to. Proći
će poput ogromnog talasa, ostavljajući za sobom samo ruševine.
Barem je to ono što su naumili.
Počinje rat.
Pravi rat.

169
 Dolazak Persijanaca

P rošla su još četiri dana pre nego što se dogodilo. Napetost zbog
iščekivanja počela je da jenjava i poneko se čak nosio mišlju da
ponovo organizuju sportska nadmetanja. Alfej i Maron su naročito
žudeli za revanšom i već posle dva dana počeli su da saleću
pentakontarha ne bi li ga nagovorili da iznese pred Leonidu takav
zahtev.
U Aristodemovoj i Euritovoj jedinici, međutim, vladala je
napetost. Anerist je otkrio da su ljudi spremni da mu daju novac
kako bi izbegli njegove kazne, te je izmišljao razne izgovore da im
pripreti kaznom. Njegova mašta nije se zadržavala na kažnjavanju
držanjem štita; nekima bi, optužujući ih da su govorili loše o kralju
ili polemarhu, zaronio glavu u močvaru i držao bi ih pod vodom sve
dok se ne bi gotovo udavili; onda bi im izvukao glavu držeći ih za
kosu i pripretio da će je opet zaroniti ako mu ne daju nekoliko
drahmi.
Ohrabren rezultatom svog nasilja, pentakontarh je kinjio i vojnike
drugih vojski. Iznenadio je jednog Tebanca koji je bio sâm u
sumpornoj reci i rekao mu kako ga je čuo da se dogovora sa svojim
robom na koji način će da dojave Persijancima raspored i brojno
stanje helenske vojske. Znajući da bi takva optužba naišla na plodno
tlo među ostalim vojskama, Tebanac mu je brže-bolje platio i od tada
je bio prisiljen da mu svakog dana daje izvesnu svotu novca. Anerist
se s naročitim zadovoljstvom posvećivao ucenjivanju Arkađana.
Dogovorio se s nekolicinom njihovih zapovednika koje je poznavao
iz prethodnih vojnih pohoda da mu, u zamenu za namirnice i vino,
dopuste da zavodi red u njihovim jedinicama.
Zastrašujući zapovednik pokrenuo je i trgovinu hranom „na
crno“, koju je obavljao uz pomoć Kleopompa, dajući mu mrvice
svoje značajne zarade. Kleopompu se događalo da se izrekne te se
tako saznalo da Anerist uzima namirnice iz kuća bespomoćnih
građana Trakisa terajući ih da ga i dalje snabdevaju.

170
 Ipak, Anerist je bio dovoljno lukav da posle Dijenekove opomene
shvati kako ne bi bilo pametno da se zameri Aristodemu i Euritu, ali
ne zato što se plašio pentakontarha ili Leonide, već zato što je znao
da bi bilo kakva provokacija mogla ugroziti njegovu trgovinu.
Dijenek je znao šta se događa. Eurit mu je, više nego Aristodem,
prenosio ono što je saznao ili ono u šta se lično uverio. Ali Dijenek
nije hteo da diže prašinu u trenutku kad su Persijanci mogli da se
pojave svaki čas. Istraga svakako ne bi išla u prilog pouzdanosti
Spartanaca, koji su morali da budu besprekorni da bi zadržali
zapovedništvo nad celom vojskom. Ostalo mu je samo da se nada –
što je bio svojevrstan paradoks – da će se neprijatelj pojaviti pre
nego što ispadi tog bednika ne nateraju visoke zapovednike drugih
vojski da iznesu na videlo njihov prljav veš.
Onda je iznenada stigla vest.
Bilo je sparno popodne druge polovine avgusta. Sunce se spojilo s
vrhom Ete i za nekoliko minuta nestalo iza planine. Na uzvišenjima
na Eubeji nazirali su se samo nejasni obrisi obavijeni izmaglicom,
koja se tokom tih desetak dana retko kad razilazila. More je lenjo
dremuckalo, nije bilo ni daška vetra da mu namreška površinu.
Vest je doneo jedan od helota koje je Leonida rasporedio da
osmatraju s uzvišenja severoistočno od Trakisa. Dvojica su svakoga
dana, naizmenično, zalazila nekoliko kilometara dublje na sever
kako bi prikupili obaveštenja o napredovanju neprijateljske vojske.
A tog dana su, u kasno jutro, ugledali to tamno more kako se valja
duž obale, kao da će se poput divlje pritoke koja se survava u sporu
reku, spojiti s mirnim vodama Eubejskog kanala.
– Stižu! Video sam ih! Video sam ih! – vikao je čovek koji je,
besomučno trčeći, već bio stigao do sredine logora helenske vojske.
Kao da je trčao od trenutka kad ih je ugledao. Teško je disao i
govorio je isprekidano, ali dovoljno rečito. Posle nekoliko minuta
razjašnjavanja prekidanog upadicama i novim, preuranjenim
pitanjima prisutnih, jasno je bilo samo to da se na tridesetak
kilometara severno od Trakisa kreće nepregledna vojska; moglo se
očekivati da će se ulogoriti u niziji oko Trakisa najkasnije sutradan

171
popodne.
Anerist zgrabi roba za mišicu da bi ga odvukao pred Leonidu.
Mnoštvo u tom trenutku zaćuta i razmaknu se da ih propusti: priče
o njegovom okrutnom ponašanju već su bile doprle do svih vojski i
niko nije želeo da privuče njegovu pažnju.
Čovek je najmirnije što je mogao ispričao kralju šta je video.
Međutim, istini na volju, nije video mnogo. Nije bio u stanju da
odgovori Knemu kad je ovaj zatražio da proceni, barem približno,
brojno stanje Kserksove vojske. Rob je samo odgovorio da je video
početak kolone, ali ne i kraj, previše dalek i obavijen izmaglicom.
Nije znao da kaže ni koliko konjanika ima veliki car ili barem koliko
ih ima u odnosu na pešadiju. Što se tiče opreme i oružja, o tome tek
nije umeo baš ništa da kaže; trebalo je još sačekati da bi se preduzele
neke mere.
Leonidi nije preostalo ništa drugo nego da jednostavno primi k
znanju vest o dolasku Persijanaca i da odmah pošalje glasnika
Euribijadu kako bi i njega obavestio i kako bi saznao da li je na
vidiku i persijska flota. Dok Kserksovi brodovi ne uplove u
operativno područje ne treba očekivati da će veliki car išta
preduzeti, rekao je Leonida.
U logoru su se, u međuvremenu, svi pretvorili u stratege i bavili
su se pretpostavkama u vezi s merama koje će Leonida preduzeti,
nagađanjima u vezi sa situacijom na Artemiziju i s napredovanjem
persijske flote, ali pre svega pokušali su da predvide Kserksove
postupke. Da li će veliki car odmah napasti ili će pokušati da
pregovara. Da li će sačekati flotu i napasti grčke položaje na oba
bojišta ili će napasti samo kopnene položaje? Da li će izvesti
frontalni napad ili će pokušati da nađe okolni put? Da li će pokušati
da zauzme Trakis a njih ostaviti na miru ili ima dovoljno ljudi da
pokuša da osvoji i grad i Termopile?
Mnogi vojnici su – ali ne i spartanski – osetili grč u stomaku, a
zatim i niz oštrih proboda kakve osećaju oni koji se nađu u prvim
redovima falange, spremni da krenu prema neprijateljskoj vojsci
raspoređenoj svega nekoliko stadija dalje. Nekima je srce divlje

172
tuklo, a bilo je i onih koji su dobijali napade dijareje. A Persijanci se
još nisu ni pojavili. Dovoljno im je bilo da čuju da se približavaju pa
da osete iste reakcije kakve obično hopliti osećaju na bojnom polju.
Neki su se pitali kako će se poneti kad se suoče s novim
neprijateljem; ali niko se nije usudio da podeli te sumnje sa
saborcima, iz straha da ih ne proglase kukavicama.
Neki su verovali da će pokazati koliko su hladnokrvni tako što su
poslali svoje robove da im donesu opremu, a onda opremljeni i
naoružani vežbali poredak falange i borbu s kopljima. To su, na
primer, učinili Alfej i Maron, pod budnim pogledom Ditiramba, koji
je nadgledao njihove pokrete kao da im je zapovednik.
Eurit je nagovarao Aristodema da pripreme hoplitodromos za njih
dvojicu i ovaj na kraju popusti pred njegovim navaljivanjem. Obojica
staviše kompletnu opremu i odoše da trče duž obale, Aristodem
prvi, a Eurit za njim, da bi na povratku zamenili mesta. Primetili su
da su mnogi sledili njihov primer i uskoro je uska nizija vrvela od
ljudi u oklopima i sa štitovima koji su trčali jedni za drugima, poput
dece u nekoj nevinoj igri. Uključili su se čak i oni koji su, poput
Alfeja i Marona, najpre uvežbavali borbene sukobe. Braća su se
smenjivala s Ditirambom, koji je ulazio u trku čas kao onaj koji beži,
čas kao onaj koji juri.
Te vežbe podigle su moral vojnicima. Večernji obrok ličio je na
okupljanje u sisicijama; vladalo je prijateljsko i veselo raspoloženje
kao da su u Sparti. Leonida im je dozvolio da popiju više vina nego
obično, a oni koji su najviše potegli priredili su predstavu o borbi
između Grka i Persijanaca. Maron je igrao ulogu hiplita i osim šlema
na glavi nije imao više ništa na sebi, dok je Alfej odabrao da glumi
varvarina. Oko struka je vezao kratku togu koja je trebalo da
predstavlja dugačku persijsku tuniku, a onda je počeo da pravi
ženske pokrete i poze njišući bokovima i izvijajući ručne zglobove
širokim pokretima ruku. Zbog krupnog tela delovao je smešnije od
bilo koga ko bi se tako unakaradio.
Kad su se potpuno uživeli u uloge, braća započeše predstavu
ohrabreni tapšanjem posmatrača, zvižducima i tupkanjem stopala o

173
tlo.
– Hej, Persijanče! Otkud ti u ovim krajevima? Azija nije dovoljno
velika pa si pošao okolo po svetu u potrazi za novim zemljama na
koje ćeš spustiti svoja nežna stopala? – izusti Maron, podbočivši se i
isprsivši se.
– Neeeeeeeee! – odvrati Alfej zavodljivim piskavim glasom –
onoliko visokim koliko mu je to dozvoljavao ogroman grudni koš. –
Naš veliki car Kserks nas je doveo ovamo! On kaže da hoće da nam
pokaže kako izgledaju pravi muškarci i kaže da je Grčka puna
takvih. I tako, jednog lepog dana nas je okupio i poveo nas preko
Helesponta. Kakva gnjavaža!
– Ah! Mogu da zamislim! Ne ličiš baš na momka koji je navikao na
izvesne poduhvate... A kako tvoj car namerava da nas ubedi da vam
dokažemo svoju muškost? Da čujem...
– Oh, pa, ako vam ne delujemo dovoljno poželjno da biste nas
gledali kao predmet svojih želja, mogli biste da nas naučite da se
borimo... – Obližnja planina odjeknu od smeha okupljenih vojnika.
– Poželjni? Izmet naših najbednijih helota pružio bi nam više
zadovoljstva! A što se tiče vojnih veština... Pih! Otkad to žene idu u
borbu?
U tom trenutku na čistini koja je predstavljala pozornicu pojavi se
niko drugi do Ditiramb; zahvaljujući vinu pustio je uzde, zbog kojih
je obično bio društven koliko i mermerna statua. Umotao je togu
oko glave, u ruci je držao štap kojim je mlatarao kao sumanut. – Ja
sam Kserks, sin Darijev i praunuk Kira Velikog, vladara Vavilona,
Sirije, Lidije i Egipta. Šta to zameraš mojim ljudima? Nečemu
sigurno mogu poslužiti. Gledaj ovamo! – reče nesigurnim glasom,
povodeći se na nogama. Onda natera Alfeja da se spusti
četvoronoške, zadignu mu plašt i pozva Marona da udovolji sebi.
– Hm... Radije ću ih učiti da se bore... – uzviknu Maron obraćajući
se publici, pošto je podigao šlem na čelo i napravio gadljivu
grimasu.
– Vrlo dobro. Onda uzmi moj skiptar i zamahni njime kao
kopljem. Pokaži mu kako se to radi! – reče Ditiramb, pružajući mu

174
štap.
Dok je Alfej ustajao praveći preplašen izraz lica, Maron stavi štap
pod mišku, preteći bratu da će ga napasti. Ovaj ispusti piskavi vrisak
i pobeže nespretno trčeći, pri čemu mu je ispala toga tako da je
ostao potpuno nag.
– Eto, vidiš li, veliki care? Potpuno je beskorisno obučavati tvoje
ljude ratnim veštinama. Čim vide naoružanog Grka, pobegnu! –
reče Maron, a publika s odobravanjem dočeka njegove reči.
– To zavisi od oružja! Ono prvo koje si mu pokazao nije ga
nateralo da beži! Štaviše, to bi mu se i te kako svidelo! – dobaci neko
iz gledališta.
– Da, mogli bismo da pokušamo. Podići ćemo kitone i
pokazaćemo im se čim stignu. Videćeš kako će ih proći želja da se
bore! – dodade drugi.
– Kako se usuđujete da tako govorite o mojim vrlim ratnicima! –
uzviknu Ditiramb/Kserks, izražavajući nezadovoljstvo. – Da ne
mislite, možda, da sam ja car sodomita?
Dolinom se prolomi bučno, horsko da, praćeno salvama smeha
koje privukoše pažnju vojnika iz ostalih jedinica koji priđoše kako bi
pratili predstavu. Glumci na pozornici primetiše da je čak i
pobednik nadmetanja u rvanju među publikom, a Ditiramb ga
pozva da im se pridruži. Tegejac je oklevao, ali prijatelji ga
ohrabriše; sledećeg trenutka i on se obreo na pozornici i
razmenjivao je replike s Maronom i Alfejem.
Pomirenje između onih čije je neprijateljstvo delovalo zapečaćeno
izazvalo je oduševljenje među vojnicima; samo ih je kraljevo
naređenje da odu na počinak kako bi sačuvali snagu sprečilo da se
zabavljaju do kasno u noć. Mnogi su te noći dobro spavali, uprkos
svemu.
***
Sutradan ujutru, predstava je i dalje bila najčešća tema razgovora.
Oni koji je nisu gledali zasipali su pitanjima svakog ko ju je gledao, a
čak su se i Fokejci, ulogoreni u Alpenosu, raspitivali. Ipak,

175
najznatiželjniji je bio Ditiramb, koji nije hteo da poveruje da je radio
nešto što se kad je trezan, nikad ne bi usudio da uradi. Alfej i Maron
su mu, naravno, s velikim zadovoljstvom prepričavali šta je radio
zalazeći u najsitnije detalje i zabavljali su se gledajući nevericu i
zaprepašćenje na njegovom licu.
Aristodem je, međutim, već razmišljao o drugoj predstavi koja je
čekala Grke: raspoređivanje Kserksove vojske u dolini oko Trakisa,
koje se očekivalo tog popodneva. Uprkos smehu koji su njegovi
saborci izazvali prethodne večeri, sumnjao je da će ova predstava
izazvati jednako veselje.
Da li se plašio? Naravno. Da li su se plašili i ostali koji su
izražavali toliki prezir prema neprijatelju? Ako nisu osećali strah, to
samo znači da u tom trenutku nisu bili svesni opasnosti; kad se
osveste, osećaće isto što i on oseća. Uostalom, strah nije znak
kukavičluka, rekao je sebi; kukavičluk je odbijanje da pobediš strah.
A on je bio siguran da će ga njegovi saborci pobediti kad bude
trebalo.
A on?
Persijance treba poštovati, ako ni zbog čega drugog, onda zbog
brojčane nadmoći. Kad je išao da uguši pobune u Meseniji, zaključio
je da brojčana nadmoćnost uvek ima izvestan značaj, iako nikad nije
odlučujuća u ratu. Pre mnogo godina, tokom napada na
neprijateljsko utvrđenje, video je jednog spartijata kako se bori s
dvanaestoricom lako naoružanih neprijateljskih vojnika i premda je
barem polovinu poslao u smrt, i sâm je na kraju pao, pogođen lakim
kopljem. Naravno, taj je bio izašao iz poretka falange kako bi sâm
potražio slavu. Snaga grčkih hoplita leži u njihovoj povezanosti i sve
dok uspevaju da ostanu jedan uz drugog, osećaju se sigurnim.
Sâm vojnik, međutim, oseća strah. Oseća toliki strah da se može
dogoditi da ne uspe da ga savlada. Saznanje da su deo celine,
Spartancima i grčkim hoplitima uopšte omogućava da se suoče s
opasnošću s kojom se u drugačijim okolnostima ne bi suočili. Možda
je upravo to tajna spartanskog uređenja, koje poništava pojedince u
korist zajednice.

176
 Problem je u tome što se on otuđio od tog uređenja. Osećao je da
je sâm.
I zbog toga se plašio da neće uspeti da pobedi sopstveni strah.

Leonida je poslao mnogo više ljudi u izviđanje. Hteo je konačno da

stvori jasnu sliku o veličini naprijateljske vojske i zato je zahtevao da
je osmotre iz svih uglova. Poslao je i dva čamca čije će posade ploviti
duž obale u pravcu sever-istok, kako bi osmotrili Persijance i s mora.
Vojnici su ceo dan bili gotovo paralisani dok su čekali vesti. Niko
se nije usudio da se okupa u sumpornim kadama, niti da se udalji od
svog oružja, a čak je i Amerist odustao od uobičajenog maltretiranja
vojnika. Međutim, do popodneva nije stigla nijedna vest, osim
potvrde koja je stigla s Artemizija, da tamo nije viđen nijedan
neprijateljski brod.
Onda su počeli da se vraćaju prvi osmatrači. Postupajući u skladu
sa strogim naređenjima koja su dobili, zaputili su se pravo prema
kraljevom šatoru, izbegavajući da odgovaraju na pitanja. Ipak,
mnogi su zaključili da su njihova smrknuta lica dovoljno rečita.
Štaviše, njihova mračna lica podstakla su najrazličitije pretpostavke i
vojnici počeše da razmatraju najstrašnije mogućnosti.
Što je više vremena prolazilo bez vesti, to se brže širilo
neraspoloženje. Izaslanici Lokriđana, čija je teritorija bila prva na
udaru osvajača, zvanično su uputili zahtev Dijeneku da posreduje u
njihovo ime kod kralja, kako bi im odmah preneo informacije koje je
dobio. Njihov postupak podržale su i ostale vojske i ubrzo se mnogo
grupa vojnika okupilo ispred kraljevog šatora, zahtevajući da se
vladar pojavi. Prvi put, pomislio je Aristodem s izvesnom
zluradošću, Leonidin autoritet ne deluje neprikosnoveno. Ili, možda,
objektivnije je razmislio, suočeni s nepoznatom opasnošću, ljudi
postaju neposlušniji.
Kralj je izašao ispred šatora, ozbiljnog izraza lica, dok su Knem i
Dijenek stali iza njega. S njima su bila i trojica osmatrača. Leonida je
ovog puta pustio svog zamenika da govori.
– Vojnici! Ne mogu vam reći ništa što za nekoliko sati nećete

177
morati sami da otkrijete! – reče polemarh. – Dakle, bolje je da
odmah sve saznate. Vojska koju je Kserks poveo iz Azije, preko
Trakije, Makedonije i Tesalije, tolika je da to ljudski um ne može
shvatiti. Kao da je zaista poveo celu Aziju sa sobom!
Među okupljenim vojnicima pronese se žagor.
– Znajte, dakle – nastavio je. – Mi smo veoma mali deo male
Grčke koji treba da se suoči s jednim delom, ne znamo koliko
značajnim, nepregledne Azije! Naši osmatrači mogli su da obave
samo okvirne procene njihovih snaga i zaključili su da varvara ima
između sto pedeset i dvesta hiljada. Počinju da dižu logore u niziji
naspram Trakisa. Pred vama su najrazličitiji vojni rodovi. Imaju
mnogo konjanika, lakih i teških, strelaca koji su u stanju da pogode
metu izdaleka, i to u trku, imaju pešadiju sa štitovima toliko velikim
da im sakrivaju celo telo. To je sve što zasad znamo. Ali sad ne treba
gubiti glavu. Kralj očekuje da budete čvrsti i hladnokrvni. Ako se
prepustimo panici, izgubljeni smo! Moramo pokazati varvarima da
smo spremni skupo da prodamo kožu. Videćete da će pred takvom
odlučnošću Kserks oklevati da napadne, što će nam omogućiti da
sačekamo dolazak ostalih snaga Saveza. Sad se vratite svojim
obavezama i čekajte naređenja!
Polemrah se vratio s kraljem i s Dijenekom pod šator, dok su se
trojica izvidnika, po naređenju, zaputila nazad na osmatračke
položaje. Naravno, vojnici ih skoliše, željni da saznaju direktno od
njih kakva je vojska s kojom će se sukobiti. Izvidnici im opisaše
ratnike koji su izgledali kao da su sakupljeni sa svih strana sveta:
bilo ih je različite boje kože, nosili su sasvim različitu opremu, čak su
im se i životinje koje jašu razlikovale. Izvidnici su opisivali neobične
životinje dugih vratova, s grbom na leđima, koje su jahala po dvojica
tamnoputih ratnika. Rekli su i da nema nijednog ratnika koji ne nosi
luk i strele. Neki su nosili koplje, drugi laka koplja ili istočnjačku
sablju, ali svi su imali luk i strele.
A tek štitovi! Bilo ih je najrazličitijih oblika: velikih pravougaonih
od pruća, zaobljenih s udubljenim rubovima, u obliku polumeseca i
drugih toliko neobičnih oblika da izvidnici nisu umeli da ih opišu.

178
Odeća im je bila upadljiva i raznobojna, često dugačka do gležnjeva,
puna ukrasa. Šlemova nije bilo mnogo i uglavnom su ih nosili teški
konjanici, dok su pešadinci, pa čak i njihovi zapovednici, nosili
turbane ili kape od različitih materijala. I oklope su nosili uglavnom
samo teški konjanici, ali i ti oklopi koje su osmatrači videli, bili su
zaista živopisni, s pozlaćenim pločicama ili od prošivene kože.
Zaista je izgledalo, rekli su izvidnici, da se ceo svet sjatio na
Helespont.
Neki vojnici, zabrinuti, otrčaše do svojih zapovednika ne bi li ih
naveli da okupe vojnike. Umesto da uživaju u večernjem obroku,
mnogi vojnici okupiše se i uključiše se u žustre rasprave. Uglavnom
su predlagali strategije koje bi se mogle primeniti umesto
nepromišljene odluke o odbrani Termopila. Jedino su se Spartanci
okupili oko vatri ne da bi raspravljali, već da bi jeli. Pošto su bili
jedini profesionalni vojnici u maloj grčkoj vojsci, mogli su se
pohvaliti jačim nervima. Međutim, nikom nije palo na pamet da
pravi nove pozorišne predstave.
Aristodem je večerao uz povike koji su dopirali iz drugih sektora.
Izgleda da je pojava neprijateljske vojske u mnogima pobudila brigu
da neće moći da savladaju strah, isti osećaj koji je bio obuzeo i
samog Spartanca. Samo što su svi pokušavali da ga sakriju
predlažući razna strateška rešenja. Do tada su se svi s oduševljenjem
pridruživali poduhvatu koji je trebalo da donese slavu i njima i
njihovoj državi, ne dovodeći u pitanje Leonidin plan.
Aristodem je dobro rekao, i to na samom početku, da je ovo čista
ludost i da su pošli u smrt zarad Leonidinih interesa. Tek sad, kad bi
moglo biti prekasno, svi su to shvatili. Zapravo, ne baš svi: Spartanci
kao da su i dalje bili uvereni da su doneli najbolju odluku. I upravo
to ga je mučilo. Da se suprotstavio svim ostalim Grcima, oni ga ne bi
smatrali kukavicom pa čak ni defetistom. Ali među Lakedemoncima,
svojim prijateljima, koji su se bezrezervno zavetovali na žrtvovanje,
on ne bi bio samo čovek koji optužuje njihovo uređenje i njihove
odluke, što bi želeo da vide u njemu, već osoba koja nije dostojna da
pripada vojnoj eliti Helade, jedan od mnogih vojnika koji će se

179
prepasti kad se suoči s neprijateljem.
Svađe i povici nisu jenjavali nigde osim u tebanskom i tespijskom
sektoru. Nastavili bi tako celu noć da u jednom trenutku nije stigla
vest da je sazvano ratno veće, kojem je trebalo da prisustvuju svi
zapovednici helenskih jedinica.
Kad je Dijenek stigao u kraljev šator, tamo je već zatekao Leonidu,
Knema, Leontijada, Demofila i korintske, arkadske, mantinejske,
tegejske, orkomenske, flijuntinske, mikenske, fokejske i lokriđanske
vojskovođe, a rasprava je već dostigla visok stepen napetosti.
Pod tim šatorom sukobila su se dva suprotna načina razmišljanja.
S jedne strane, predstavnici naroda koji žive u južnoj Grčkoj, to jest
Arkađani, Mikenci i Flijuntinci predlagali su „strateško povlačenje“
duž Korintskog prolaza, kako bi se odbranio samo Peloponez. S
druge strane, žitelji centralne Grčke, Fokejci i Lokriđani, zatim
Beoćani iz Tespije i Tebe, zahtevali su da se održi položaj na
Termopilima da bi odbranili svoje teritorije. Spartanci su bili jedini
žitelji Peloponeza koji su podržali taj predlog.
– Ponavljam vam da smo pogrešili što smo došli čak ovamo!
Trebalo je da branimo Korintski prolaz! – urlao je korintski
vojskovođa unoseći se u lice polemarhu, pošto prema Leonidi nije
smeo tako da se ophodi.
– Naravno! Bolje bi bilo da smo se usredsredili na Peloponez.
Ovako, međutim, rizikujemo da izgubimo celu Grčku! – dodao je
tegejski zapovednik vojske.
– Kukavice! Nimalo te nije briga za druge, je li tako? Dovoljno ti je
da spaseš svoje ovce u Arkadiji, je l’ da? – odvrati mu Fokejac i
uhvati ga za okovratnik.
Na Leonidin znak, Dijenek se postara da ih razdvoji. – Ma kad ste
vi to došli nama da pomognete kad smo bili u nevolji? Jeste li došli
kad su nam Spartanci nametnuli svoju prevlast i lišili nas slobode? –
primeti jedan od arkadskih zapovednika, obraćajući se Fokejcu, pre
nego što ga je Orkomenjanin ćušnuo laktom u rebra da bi mu stavio
do znanja da je napravio ispad neviđenih razmera.
U tom trenutku oglasio se Knem: – Kako se usuđuješ? Zar nismo

180
sad ovde? Mi Spartanci umemo da se žrtvujemo zarad opštih
interesa, to svi znate!
– I te kako! U stvari, došlo vas je samo trista – primeti Fokejac koji
je prošao nekažnjeno – smešan broj u odnosu na vaše snage i, sve u
svemu, broj koji se može žrtvovati. Čak i kralja možete žrtvovati,
budući da ih imate dvojicu... Ukratko, preuzeli ste vođstvo nad
Savezom, a onda izbegavate da trošite vreme i sredstva na vođenje
rata. Ni u floti se niste pokazali...
– Ma šta pričaš? Imali smo Karnejske svetkovine. Videćeš da ćemo
prvi mobilisati sve naše snage! – odgovori mu polemarh, koga je
samo Leonidino prisustvo sprečavalo da se obruši na Fokejca.
– Da, svakako, kao na Maratonu... Grešim li ili ste stigli kao
lešinari, posle pokolja da biste pokupili ratni plen s mrtvih
Persijanaca? – umeša se Lokriđanin. – Istina je da ste vi licemeri!
Toliko govorite o dužnosti i hrabrosti, a posle se pokrenete samo
onda kad to vama odgovara! Ili da biste spasli privid, kao u ovom
slučaju.
U tom trenutku Leonida oseti obavezu da se umeša, nastojeći da
zadrži miran ton. – Zar ne misliš da tako nešto ne bi trebalo da
govoriš upravo ovoj grupi od tri stotine ljudi koji su došli ovamo da
umru s tobom i za tebe? – reče. – Posle ćemo imati vremena za
optuživanja, ali sad je trenutak da budemo jedinstveni i da ostavimo
po strani nezadovoljstva.
– Posle? Zašto ti veruješ da će biti ’posle’? Izbrisaće nas sa lica
zemlje kad i kako budu hteli, s tolikom vojskom! Mi u svakom
slučaju nećemo videti nikakvo ’posle’ – obeshrabreno prigovori
Fokejac. Ako ništa drugo, Leonidine reči ublažile su ton rasprave.
– Biće, i te kako će biti ’posle’. Možda ga neće biti za nas, ali biće
ga za sve ostale Grke. Upravo će naše žrtvovanje dozvoliti ostalima
da žive kao slobodni ljudi – bio je uporan kralj.
– Ma, kakvi! Možda to neće ničemu služiti. A sve to – nastavi
Fokejac – zahvaljujući sebičnosti mnogih ljudi s juga, koji misle samo
na sebe. Olimpijade, Karnejske svetkovine... sve sami izgovori! Pred
neposrednom stvarnom opasnošću i pre svega pred vanrednom

181
opasnošću, ljudi se odriču svojih običaja, barem za kratko vreme!
Sumnjam da bi se Apolon razgnevio kad bi saznao da mu niste odali
počast zbog čovekoljublja...
– Bezočniče! Bezumniče! Kako se usuđuješ da huliš? Bez
Apolonove podrške bili bismo izgubljeni! – napade ga Knem.
– Ali bogovi ne podržavaju ludake. A mi smo možda bili ludi što
smo naumili da odbranimo ovo mesto s nekoliko hiljada vojnika. U
tren oka će nas zbrisati. Ja kažem da se moramo vratiti – umeša se
Mantijenac.
Pre nego što su ponovo pale teške reči, Leontijad pokuša da
iznese strateško rešenje koje bi moglo biti prihvatljivo i za
Peloponežane. – Pa je li moguće da vi južnjaci ne shvatate – žustro
reče on – da moramo omesti napredovanje Persijanaca? Hoćete li da
stignu sveži i odmorni pred vaše zemlje? Pa zar ne vidite da dosad u
Trakiji, Makedoniji i Tesaliji nisu morali ni ruke da isprljaju? Ako
postoji ikakva mnogućnost da sprečimo ovo osvajanje, jedina nada
nam je da ih usput izmorimo!
– A zašto onda nije nastavljena atinsko-spartanska odbrana na
Tempama pre mesec dana? Persijanci bi skupo platili da su pokušali
da se suoče s deset hiljada hoplita! Ili možda debeljko nije želeo
mnogo da prlja ruke, jer je on navikao da uglavnom ratuje rečima
na agori, a ne na bojnom polju! – reče Arkađanin, aludirajući na
Temistokla.
– To je završena priča. I to je bio očajnički poduhvat! – odgovori
Leonida. – Iza leđa imali smo celu Tesaliju, u koju se nismo mogli
uzdati, kako da izdržimo? Osim toga, klanac Tempe je mnogo širi od
ovog, a i lakše ga je zaobići...
– A, je li? Zašto bi onda Beotija bila pouzdanija? Tebanci su se već
otvoreno pridružili Persijancima – odvrati Arkađanin, gledajući
Leontijada.
Bilo je očigledno da ovaj jedva uspeva da sačuva pribranost, ali
posle nekoliko sekundi ćutanja i on je prasnuo: – U koliko hoćeš da
se kladiš da ću u borbi ja osetiti smrad tvojih govana, dok ćeš ti
gledati mene i moje ljude kako podižemo štit s ratnim plenom

182
pokupljenim sa stotina mrtvih Persijanaca?
– Po mom mišljenju, ja ću tebe gledati kako primaš zahvalnost od
velikog cara što si mu pomogao... – podsmehnu mu se ovaj, pre
nego što ga je Tebanac dohvatio za gušu i uz urlik pokušao da ga
zadavi.
– Dosta, dosta! – umeša se Leonida. – Hoćete li da predložite
nešto pametno ili ćemo gubiti vreme na svađu dok se Persijanci
raspoređuju na korak od nas? – dodade, dok je lično razdvajao
dvojicu zavađenih.
– Po mom mišljenju – predloži orkomenski zapovednik – postoji
racionalniji način da sprečimo napredovanje Persijanaca. Teritorija
našeg poluostrva je nepristupačna i planinska, pogodna za zasede.
Mnogo bismo postigli stalnim iznenadnim bočnim napadima na
osvajačku vojsku koje bi izvodile male vojne jedinice. U tom slučaju
svakako bi stigli na jug iscrpljeni i predstavljali bi lak plen za falange
hoplita!
– Mogli bismo i da zapalimo polja i da zagadimo rečnu vodu, kako
bismo varvarima uskratili izvore hrane i vode. Bez toga, toliko
velika vojska ne bi dugo izdržala... – dodade Mantinejac.
– Svakako! Ta polja ionako nisu vaša! – ljutito primeti Fokejac. – A
iz tih reka ćemo kasnije mi morati da pijemo vodu! Lako je dobiti rat
na račun saveznika!
– Predlog o iznenadnim napadima malim jedinicama pametan je,
ali se ne može primeniti. Nije se mogao primeniti ni u Tesaliji, a još
manje bi se mogao primeniti u nizijama Beotije i Atike – objasni
Leonida. – Pre svega, Grci su previše izdeljeni da bi mogli da
organizuju koordinirane napade te vrste. Zar ne mislite da je nama
Helenima mnogo lakše da organizujemo kompaktnu vojsku nego
gustu mrežu manjih jedinica? U oba slučaja potreban je centar za
koordinaciju, a kako ćemo da komuniciramo i da se redovno
obaveštavamo o ratnim dejstvima ako je svaka jedinica izgubljena
negde u planinama i stalno se kreće da bi mogla da presreće
neprijatelja? Najbolje je okupiti sve raspoložive snage zajedno, kao u
našem slučaju i u slučaju Euribijada na Artemiziju.

183
 – Lekcija iz vojne strategije kao da je zainteresovala prisutne. To je
ohrabrilo kralja da nastavi. – I nemojte zaboraviti da je hoplit
obučen za borbu na bojnom polju. Za iznenadne napade potrebni su
konjanici, kojih Tesalija ima na pretek; potrebni su strelci, njih ima u
neprijateljskim redovima. Osim toga, Kserksova vojska ima konjicu,
laku pešadiju i strelce; nemoguće je naneti im štetu dok se kreću.
Pokušajte da zamislite vojsku koja je zaštićenija na bokovima, u
prethodnici i na začelju.
Leonidina tirada kao da je uverila Peloponežane da odustanu od
stalnih napada, ali nije ih odvratila od stava da se treba povući. –
Pod pretpostavkom da si ti u pravu – primeti Tegejac – ne vidim
kako možemo očekivati da zaustavimo vojsku od dvesta hiljada ljudi
sa svega pet hiljada vojnika ili malo više. Da li shvatate da na svakog
Grka dolazi četrdeset Persijanaca? To je previše i za vas Spartance,
koji tvrdite da vredite kao desetorica vaših protivnika!
– Onda vi ne shvatate! – odvrati Leonida. – Mi ne treba da ih
pobedimo! Nisu nas zbog toga poslali ovamo! Mi smo došli na
Termopile da bismo kupili vreme! Naše prisustvo ovde ima
dvostruki cilj: da uspori napredovanje osvajačke vojske prema jugu i
da natera Kserksa da se sukobi s flotom. To će biti naša pobeda: da
budemo korisni Savezu. A u tom smislu, malo je važno da li
Persijanaca ima dvesta hiljada ili milion. Mi smo male jedinice koje
pominjete. Mi smo prepreka koju su Grci sposobni da postave
između varvarske vojske i centralne Grčke! Ko se sad povuče, i ne
pokušavajući da ih zaustavi, da li će imati hrabrosti da se vrati u
otadžbinu? I šta će reći samom sebi kad je vidi spaljenu i opljačkanu
ili, još gore, porobljenu, pod persijskim despotima?
– Reći ću da sam bio dovoljno mudar da budem u svom gradu u
trenutku kad mu je to bilo potrebno, da pomognem svojim
sugrađanima i, ako bude neophodno, da podelim sudbinu svoje
porodice i prijatelja. Eto šta ću ja reći! – odgovori mu Tegejac,
nimalo pogođen njegovim argumentima.
– Ti si hrabar kralj i ja te poštujem – umeša se Lokriđanin,
obraćajući se Leonidi – i izvinjavam ti se ako sam posumnjao u tvoje

184
dobre namere. Ali, kao što vidiš, uprkos Savezu, zapravo je malo
onih koji zaista imaju panhelensku viziju. Ovde svako misli na sebe;
oduvek je bilo tako s nama Grcima i čak ni pred velikom opasnošću
nismo u stanju da razmišljamo o svojim susedima kao o svojoj braći.
Jednom Peloponežaninu Lokriđanin očigledno znači koliko i
Persijanac – zaključi s gorčinom.
– S druge strane, čak i u istoj regiji, pa čak i u istom gradu –
primeti Demofil, koji je do tog trenutka ćutao – nismo uspeli da
donesemo jednoglasnu odluku. Neprijatelj još nije stigao u Beotiju a
mnogi su se već izjasnili u korist Persijanaca. Da ne pominjemo
Tesaliju. Pa čak i na Peloponezu, koliko znam, gradovi poput Arga
sumnjiče se za medizam.10 To je najupečatljiviji dokaz naše
nesposobnosti da sarađujemo zarad opšteg dobra. Da su svi Grci
odbili da dočekaju Kserksa kao cara, možda mu ne bi ni palo na
pamet da dođe ovamo. Ili bi njegovo napredovanje bilo brzo
zaustavljeno i gledali bismo ga kako se vraća podvijenog repa. Ali, ja
bih rekao da Heleni i dalje imaju priliku da izbegnu ropstvo. Zato ću
ostati ovde, šta god da se dogodi.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina i svi su čekali da kralj objavi
svoju odluku. Leonida se dugo premišljao pognute glave, ruku
ukrštenih na leđima, zamišljenog pogleda i stisnutih usana.
Neko je upravo predložio da glasaju kad im se kralj iznenada
obrati: – Slušajte! – uverljivo reče. – Predlažem vam rešenje koje će
vam spasti čast i neće vas primorati da žrtvujete život ako smatrate
da to nije neophodno. Persijanci svakako neće uspeti da se probiju
prilikom prvog pokušaja. Kako god bilo, prolazak kroz Termopile
nije šala, čak ni za ogromnu vojsku. U to možemo s razlogom biti
sigurni. Možda će, pošto pokuša prodor ovde, Kserks usredsrediti
snage na Artemizij i time će naš zadatak biti pojednostavljen. Ili će
se Persijanci nasukati ispred nas i ostati tu dok ne stignu snage
Saveza, ili će odustati od frontalnog napada i pokušati da nađu
zaobilazni put, verovatno preko planina, ako saznaju za staze poput
onih na Anopaji; ali to su uski putevi, dugi i teški, preko kojih bi
velika vojska morala da se kreće sporo, a u tom slučaju ćemo

185
svakako imati vremena da saznamo za to.
– Dakle, ja vam predlažem da čekate. Tako niko neće moći da vas
optuži za kukavičluk, a ni sami nećete u budućnosti, šta god da se
dogodi, ništa sebi moći da prebacite. Sad se borite i pokažite koliko
vredite. Obećavam vam da ću vas, u trenutku kad postane
očigledno da nam je propast suđena, pustiti da odete; štaviše,
podstaći ću vas da odete, jer ćete onda svakako biti korisni Savezu.
– A ti? A Spartanci? Šta ćete vi raditi u tom slučaju? – upita
Tegejac posle nekoliko trenutaka.
– Mi Spartanci navikli smo da postupamo drugačije – hladno
odgovori Leonida.

186
 Plaćeni ubica

P roduženi sastanak vrhovne komande nije se završio ni posle

Leonidine izjave. Pošto je završen deo posvećen strateškim
odlukama, prešli su na razmatranje taktike, to jest predtaktičkih
ciljeva, jer je prvi problem s kojim su morali da se suoče bio kako da
barem malo zaplaše Persijance. Nema sumnje da je Kserks već znao
da će ga Grci sačekati pre nego što uđe u Lokridu. Trebalo je navesti
ga da poveruje kako se iza fokejskog zida nalazi mnogo veća vojska
u odnosu na nekoliko hiljada ljudi pod Leonidinom komandom i da
branitelji nisu nimalo obeshrabreni njegovom ogromnom vojskom.
Vremena još ima, računali su zapovednici. Veliki car svakako će
najpre istražiti predeo u okolini Trakisa da bi proverio može li da se
probije s te strane, a onda će, najverovatnije, sačekati svoju flotu.
Nije trebalo isključiti ni mogućnost da će Persijanci pokušati da
uspostave diplomatske kontakte.
Glas o tome da su zapovednici proveli veći deo noći raspravljajući
se proneo se po grčkom logoru još pre svitanja. Kad se sunce tek
ukazalo iznad vrhova uzvišenja na Eubeji, mnogi vojnici već su bili
na nogama i tumarali su od sektora do sektora u potrazi za nekim
ko bi mogao da ih izvesti. Bilo je čak i onih koji su već naredili
svojim robovima da im spakuju stvari i da se spreme za put, ubeđeni
da će prevladati struja koja je predlagala strateško povlačenje.
Međutim, sami učesnici sastanka obavestili su svoje ljude o
odlukama ratnog veća. Vratili su se u svoje sektore i okupili vojnike;
da bi predupredili nezadovoljstvo među ljudima, gotovo svi
zapovednici su, najavljujući da ostaju, požurili da objasne kako se od
njih traži da ostanu samo dok „novi strateški zahtevi ne budu
nalagali povlačenje“. Oni koji su se najviše protivili ostajanju umirili
su se kad im je jasno stavljeno do znanja da će ostati samo dok
situacija ne postane nepodnošljiva.
Sasvim drugačije zvučale su reči koje je Knem uputio
Spartancima; polemarh je samo rekao da ostaju i ništa više. Što se

187
tiče ostalog, svi vojnici obavešteni su da će od tog trenutka svaki, i
najbezazleniji disciplinski prekršaj biti kažnjen za primer; Aneristu
zasijaše oči, a njegovi podređeni progutaše pljuvačku, pomišljajući
na vanredan izgovor koji je ponuđen njihovom pentakontarhu.
Osim toga, objasnio je polemarh, neophodna je što čvršća saradnja
između jedinica i vojski kako bi svi mogli da se organizuju po
ugledu na Lakedemonce. Persijanci, kako je rekao, moraju steći
utisak da pred sobom imaju izuzetno delotvornu i profesionalnu
vojsku, kako bi novajlije u njihovim redovima izgubili polet i
hrabrost.
Sâm Kserks, nastavio je Knem, mora biti ubeđen da je pred njim
veća vojska nego što zaista jeste. Zbog toga se jedinice i vojske u
najvidljivijim sektorima, od nasipa do planinskih obronaka, moraju
što češće smenjivati.
Pojedine jedinice svake vojske moraće da obeleže spoljnu
površinu štita bojom grada koji ima profesionalnu vojsku ili bojom
grada koji je proglasio neutralnost u sukobu; tako će neki
Peloponežani morati da oboje u belo svoje štitove, kako bi Persijanci
pomislili da su čak i neke jedinice iz Arga odlučile da se priključe
antipersijskom savezu. Deo Lokriđana moraće da nacrta buzdovan
na štitovima, ne bi li Persijanci pomislili da na grčkoj strani ima više
Tebanaca.
Sve se to odnosilo na istočno krilo fokejskog zida, gde je veće
odlučilo da postavi celokupnu vojsku, napuštajući zapadni prolaz i
teren između Antele i središnjeg prolaza. Međutim, psihološko
zastrašivanje trebalo je primeniti naročito na zapadu, u
najvidljivijem sektoru. Zato je svaki zapovednik morao da izabere
nekoliko najkrupnijih i najspretnijih ljudi iz svoje vojske i da ih
dodeli posebnom odredu koji će biti oformljen za tu priliku. Taj
odred biće podeljen na jedinice koje će se smenjivati na nekoliko sati
na isturenom položaju na zapadnom prolazu i radiće gimnastiku,
vežbaće s oružjem i organizovaće mala sportska nadmetanja.
Persijanci treba da vide Grke spokojne i opuštene, kako se bave
uobičajenim aktivnostima usred bela dana, bez straha da će biti

188
meta njihovih strela! I da se zamisle nad njihovom fizičkom
spremnošću, sportskim veštinama i lakoćom rukovanja oružjem!
Ako je veliki car nameravao da ih zadivi ogromnim brojem
vojnika, Grci moraju zadiviti njega svojim nadmoćnim vojnim
veštinama. To treba da navede Kserksa da se opredeli za pomorski
sukob, koji ostaje glavni cilj velike strategije Saveza.
Dijenek je preuzeo obavezu da izabere ljude među Spartancima.
Kad ga je ugledao, već znajući šta će ga ovaj pitati, Aristodem je
primetio da su mu oči otečene i crvene od nespavanja i umora.
– Sudeći po tome kako izgledaš, sigurno je bilo teško ubediti
druge da ostanu – reče mu.
– Pusti. Ne možemo očekivati da svi budu kao Spartanci, a možda
ne bismo ni voleli da su svi takvi; bilo bi teže ostvariti premoć u
Heladi... – odvrati Dijenek, zevajući.
– Da. Ali čini mi se da ta premoć košta. Koliko sam shvatio, ostali
će otići ako krene po zlu, a mi ćemo ostati... – primeti Aristodem.
– Dužnost i čast, dragi moj! – umeša se Eurit, prilično veseo.
– Dužnost i čast... – zamisli se Aristodem. – Meni se čini da za nas
postoji samo dužnost. U ratu se ionako očekuje da umremo; u miru,
u našem gradu, nemamo nikakvu slobodu osim slobode da se
pripremamo za rat i da idemo u rat da se borimo i umremo...
– Dobro, momci, moram vas zamoliti da se priključite grupi koja
će ostati na zapadnom prolazu. Nadam se da tamo nećete biti
izloženi opasnosti. Leonida je uveren da nećete. S druge strane,
kralj je izričito zahtevao da za taj zadatak uzmem tebe, Aristodeme
– reče zapovednik. – I ti si, Eurite, uzorit Spartanac. Naravno, uzeću
i Alfeja.
– Meni nimalo ne smeta. Štaviše, ponosan sam! – uzviknu Eurit
oduševljeno, u očiglednoj suprotnosti s Aristodemovim zbunjenim
izrazom lica. Dijenek se i ne osvrnu na njega i ode dalje, prema
Kleopompovoj jedinici.

Posle jutarnjeg obroka Spartanci su jedini ostali na zapadnom

prolazu, zajedno s helotima i perijecima kojima su, uz najkrupnije

189
vojnike, uključujući i Tegejca pobednika u rvanju, povereni zadaci
lake pešadije. Dijenek i Efijalt su se potrudili da što brže – ali i
naizgled mirno kako persijski izvidnici ne bi pomislili da ih je strah –
raščistili teren između Antele i središnjeg prolaza. Istini na volju,
posle kratkog zajedničkog rada zapovednik je zaključio da sav posao
može prepustiti revnosnom Malijcu, koji je dotad već uspostavio
odlične odnose sa svim vojnicima.
Nije bilo mnogo nedoumica oko toga koji će odred izvesti prvu
smenu „pokazivanja“. Kralj je smatrao više nego izvesnim da će
Kserksova izvidnica tokom dana stići do Antele, dok vojska pristiže
u polje i sređuje ga kako bi moglo da primi varvarske trupe. Dakle,
odlučeno je da tridesetorica Spartanaca zauzmu položaj u blizini
zapadnog prolaza.
Predviđen je i sistem signalizacije kojim će ostali obavestiti
„glumce“ o dolasku „publike“. Mnogobrojni posmatrači zauzeli su
uzvišenja iznad nizije pokraj Trakisa, raspoređujući se na razmaku
od pola stadija. Dogovorili su se da osmatrač najbliži persijskoj vojsci
podizanjem koplja odmah obavesti najbližeg saborca da je persijska
izvidnica krenula put Termopila; on će zatim obavestiti sledećeg sve
dok lančanim prenosom vest ne stigne do ratnika na Azopu. Na taj
način će Aristodem i njegova grupa saznati kad treba svojski da se
potrude oko predstave.
Signal je stigao rano po podne i od tog trenutka Spartanci su
morali da prikažu ceo repertoar veština spartijata za primer. Gotovo
do sumraka lagano su se mazali uljem, isprobavali nalete kopljem,
rvali se i trkali, radili gimnastiku bez rekvizita ili podizali stenje i
kamenje različitih veličina. A prilikom svakog predaha nameštali su
svoju dugu kosu, na koju su se spartijati ponosili i po kojoj su se
isticali među ostalim Helenima, koji su uglavnom nosili kratku kosu.
Češljali su se i gladili je, pramen po pramen, uvojak po uvojak, oni
kojima je dosezala do grudi, kao i oni kojima je jedva dopirala do
ramena.
Oni koji su pogledali prema zapadu, onako, nemarno, između dve
vežbe, mogli su da primete jedva vidljive obrise konjanika. Tek kad

190
je sunce nestalo iza planine, Grci su jasno razaznali frigijske kape od
filca, lukove okačene preko ramena i raznobojne uske pantalone.
Neki prasnuše u smeh praveći pošalice na račun njihove oskudne
muževnosti, koja bi se sasvim uklopila u improvizovanu Alfejevu,
Ditirambovu i Maronovu pozorišnu predstavu. Aristodem je,
međutim, pomislio da će uskoro videti i previše takvih, a onda teško
da će im biti smešno.
U svakom slučaju, Leonida je bio ubeđen da će predstava na
zapadnom prolazu doneti neku korist Grcima; barem će odvratiti
Kserksa od namere da odmah napadne, ako je tako nešto naumio.
Ipak, da ne bi bilo zabune, sledećeg jutra rekao je Megistu da održi
žrtveni ritual, u slučaju da ratne operacije počnu. Akarnanijski
sveštenik prineo je na oltar kozu, ali u njenoj utrobi nije video
nikakvo predskazanje, što je, kako je rekao, bio znak da se tog dana
sve vojske neće sukobiti.
Tog jutra na zapadni prolaz poslati su najbolji Peloponežani među
kojima se isticao, naravno, pobednik u rvanju. Kako god bilo, već
p o s l e aristona Leonida je mogao da se uveri u delotvornost
predstave koju je osmislio. Na Azopu su se pojavili izaslanici
Persijanaca, u pratnji Grka iz Jonije, koji su tražili da pregovaraju s
njim.
Persijanci su se zaustavili istočno od reke, čekajući da im Leonida
pođe u susret. Kralj nije nimalo žurio, ne toliko da bi ih ozlojedio,
koliko da bi ostavio pripadnicima svog pentekosta vremena da se
kompletno opreme. Kako bi i dalje vršio psihološki pritisak na
protivnika, odlučio je da povede svoje pentekontarhe sa sobom.
– Glasnik je bio Grk iz Halikarnasa – reče Dijenek svojim
prijateljima kad je, iste večeri, mogao da im prepriča ishod susreta. –
Znate kako je: za razgovor s Persijancima nisu nam potrebni
prevodioci; imaju toliko Grka u svojim redovima da su poslali
jednog od njih da pregovara. Ukratko: taj je nekoliko minuta pričao
samo da bi predstavio svog cara i naveo njegove titule. Posle dva
minuta – i ne isključujem mogućnost da je to namerno uradio –
Leonida je počeo da zeva.

191
 Alfej i Maron grohotom se nasmejaše, nateravši Dijeneka da
zastane. Pošto su ih ostali prilično grubo ućutkali, pentakontarh
nastavi.
– Momak se pravi da ne primećuje i nastavlja da nabraja tutule i
zemlje koje je ovaj osvojio, a onda prelazi na suštinu. Veliki car
Kserks je saznao, kaže on, da smo zbog slabog ugleda jednog od
dvojice spartanskih kraljeva uspeli da okupimo samo šačicu ljudi
kako bismo zaprečili prolaz kroz Termopilski klanac. Veliki car želi
da bude vladar svih Grka i ne želi da propusti priliku, kao što se već
događalo u drugim okolnostima, da ispolji svoju trpeljivost i
velikodušnost; zato se neće obazirati na pobunjeničke istupe nekih
grupica Helena. On dolazi u miru, nastavio je glasnik, i ne bi voleo
da taj mir bude narušen zbog nekoliko kavgadžija koji nisu prihvatili
njegovu prevlast. Zato će, zaključio je, veliki car svakako zaboraviti
tu besmislenu pobunu, prvu koju je doživeo otkad je došao na
poluostrvo, ako Grci polože oružje, predaju ga persijskim
zapovednicima i povinuju se njihovim naređenjima.
– Pa šta misli veliki car, da smo mi isti kao one kukavice Tesalci? –
umeša se Maron. – Vidi se da je navikao na takve... i da tek treba da
vidi prave vojnike...
– A šta mu je odgovorio Leonida? – upita Eurit.
– Ako veliki car želi naše oružje, neka dođe da ga uzme – izvesti
ih Dijenek, ne oklevajući ni trenutak pošto je njegov prijatelj
postavio pitanje.
– I onda? – upita Alfej.
– I onda ništa. Samo to je rekao – odvrati zapovednik.
– Pa sigurno je rekao još nešto, zar ne? Kako je glasnik to
prihvatio? – upita Aristodem.
– Ne. Nije rekao ništa više. Pošto je to izgovorio, okrenuo se i
pošao nazad, a onda smo se i mi zaputili za njim. Dakle, nismo imali
priliku da vidimo glasnikov izraz lica – potvrdi Dijenek.
Načas zavlada tišina. Onda Alfej poče prigušeno da se smejulji, a
brat mu se odmah pridruži. Ubrzo su se svi okupljeni, čak i
Aristodem, slatko smejali.

192
 – Sad ga je stvarno razbesneo... – primeti Maron, kome su oči
zasuzile od smejanja.
– Pa, sve u svemu, čim su mu ponudili despotiju, svi smo shvatili
da Kserks pomalo sumnja u mogućnost da prodre na kopno –
objasni Dijenek. – Taj momak iz Halikarnasa naglasio je da su naše
snage neznatne, ali Kserks zapravo ne zna koliko nas je,
zahvaljujući Leonidinim zamislima.
– Veliki vojskovođa, nema šta. Drago mi je što sam ovde, pod
komandom tako značajnog zapovednika – dodade Alfej i svi to
ubedljivo potvrdiše.
Skoro svi. Aristodem je osetio gorčinu i nestrpljivo je čekao da se
družina raziđe, da ne bi više morao da sluša pohvale na račun
vladara. Kad je ostao sâm, ponovo je razmišljao kako je neophodno
ukloniti čoveka koji toliko vešto manipuliše ljudima. Kad bi uspeo
da se usredsredi na taj cilj, suočio bi se sa svojim zastrašujuće
neprimerenim stavom; Leonidino kraljevsko ophođenje sputavalo
ga je i potčinjavalo, ne dopuštajući mu da sagleda i njegovu ljudsku
stranu, koliko god da je ona odbojna. Iako je, sećajući se Gorgine
priče, osećao bes, ponekad bi ga uloga koju je Leonida, ta divlja
zver, igrao u javnosti toliko dostojanstveno do te mere zavodila da
nije mogao zamisliti boljeg vladara.
Izgleda kao da je rođen da bude kralj, pomislio je, kao stvoren za
vojskovođu, ali pre svega za kralja. Vojskovođa mora biti sposoban,
ali njegovo ponašanje nije toliko značajno za obavljanje zadataka.
Kralj, međutim, mora biti i sposoban i harizmatičan i poseban.
Leonida se, teško mu je bilo da prizna, odlikuje svim tim osobinama,
iako zapravo nije ni trebalo da vlada. Zaista se nije mogao uporediti
sa svojom braćom kojima je tron bio namenjen: Kleomen je bio
bezobzirni ludak, koji se nije libio da manipuliše predskazanjima, a
Dorijej je bio običan pustolov...
Trebalo bi da mrzi Leonidu, zbog načina na koji se ponaša prema
ženi koju Aristodem voli i zbog samoljublja koje Leonidu tera da
protraći živote mnogih ljudi. I mrzi ga, naravno... priželjkuje
Leonidinu smrt, ali samo kad iza kralja uspe da nazre čoveka.

193
Sledećeg jutra, kralj je ponovo pozvao Megista da obavi dužnost.
Persijska vojska ulogorila se svega nekoliko kilometara dalje i
postojala je mogućnost da vrlo brzo, čak svakog trenutka dođe do
borbe, a Leonida je, kao svaki vojskovođa, želeo da zna da li su
znamenja povoljna. Ali sveštenik ga je uverio da ni tog dana neće
biti borbe.
Leonida je poslao na bojno polje Lokriđane i Tespijce. Spartanci su
ostali istočno od zida i ponovo su se posvetili manje--više istim
sportskim aktivnostima kao i obično, ali nisu se pokazivali kao na
Antelu. Anerist je žudeo da se vrati svojoj trgovini, ali shodno
prilikama, postao je oprezniji. Zato se zadovoljio kinjeći ljude koji su
vežbali, iako mu to nije donosilo nikakvu korist. Kleopomp ga je,
potčinjavajući mu se, dopuštao da zlostavlja i njegove podređene.
– Hajde, debeljko, krećeš se kao da su ti tegovi privezani za noge!
– reče pentakontarh Alfeju dok je prolazio pored njega. – Mora da
su ti otežale otkad si se rvao s onim Tegejcem; spor si i smešan!
– Prava je šteta što si ti zapovednik. Bilo bi zanimljivo videti kako
bi se završila borba između tebe i mene... – ljutito odgovori Alfej, ali
ga Anerist nije čuo jer je već prošao mimo njega.
Ipak, čuo ga je Kleopomp: – Jesi li ti lud? Hoćeš da se zameriš
nekom kao što je on? Zar ne znaš da je veoma uticajan? – reče mu,
trudeći se da ga ostali ne čuju.
– Baš me briga ko je i šta radi. Taj će pre ili kasnije loše završiti, od
moje ruke ili od ruke nekog Persijanca. Čega se plašiš? Da će se
iskaliti na tebi zato što se jedan od tvojih usudio da se pobuni? –
odvrati Alfej.
– Na meni? Kakve veze ja imam s tim? Ne kažem ti to zbog sebe
nego zbog tebe – slagao je Kleopomp. – Zna se da Anerist ume da
zagorča život onom na koga se nameri... a meni su potrebni spremni
i srčani ljudi...
– Svakako, svakako... pretpostavljam i da mu nikad ne bi dozvolio
da se iživljava nad tvojim ljudima, zar ne? – uporan je bio Alfej.
Kleopomp nije bio u stanju da se suoči s ostalim zapovednicima, ali

194
ni s odlučnijim potčinjenima. Niko ga nije poštovao, ali, s druge
trane, njegovi ljudi bili su vrlo zadovoljni što imaju zapovednika koji
ih ne dira i niko se nije žalio. Ono što je Anerist nametao ljudima
maltretiranjem, Kleopomp je, paradoksalno, postizao nedostatkom
autoriteta.
U međuvremenu, Anerist se vratio u svoj pentekost. Goreo je od
želje da izazove Aristodema i posmatrao ga je s izvesne udaljenosti,
stiskajući pesnice i zube. I što ga je duže gledao, sve više ga je
iritiralo to savršeno, skladno, privlačno telo, idealan primer sportiste
i borca kakav je i sâm želeo da bude. Ali onda je usmerio pažnju na
Eurita.
– Te dečje vežbe nisu primerena priprema pred bitku. Tako nešto
rade naše žene u Sparti, u vreme mira, da bi im koža ostala čvrsta.
Treba ti nešto oštrije, primerenije teškim okolnostima u kojima se
nalazimo. Da vidimo... za početak – i priseti se onog što je rekao
Alfeju – mogao bi da trčiš noseći dva kamena pod miškama. Ali dva
lepa kamena. Uzmi one tamo – naredi mu, pokazujući mu dva
kamena velika poput zemljanih ćupova.
Eurit ga pogleda popreko, ali nije želeo da mu pruži zadovoljstvo
da mu odgovori i samo je poslušao naređenje. I Aristodem je gledao
njega, vrteći glavom.
– Videćeš da ćeš mi biti zahvalan kad ti koplje i štit u borbi budu
laki kao pero. U odnosu na tebe, tvoji protivnici izgledaće kao da se
kreću vrlo sporo i možda ćeš čak uspeti i da ubiješ nekog! –
zadovoljno primeti pentakontarh. – Idi do onog stenovitog obronka i
vrati se. Tri puta, pre nego što predahneš. A onda još tri puta –
naredi mu Anerist, pokazujući tačku udaljenu najmanje dva stadija.
Pomiren sa sudbinom, vojnik pođe prilično sporo, iz straha da će
se vrlo brzo umoriti. Anerist se prilično zabavljao. Smejući se,
nemilosrdno mu doviknu: – Tim tempom bi hodao neki starac s
gihtom, a ne vojnik na vežbi! Kad bi morao da spaseš kožu i oružje
u borbi, bio bi mnogo brži! Ili si ti od onih koji, kao onaj pesnik
Arhilok, ostavljaju i štit i prijatelje kad beže? Brže!
Onda se obrati Aristodemu. Zlurado mu reče: – Ne bi ni tebi

195
smetalo da malo vežbaš. Osim ako se ne bojiš da ćeš naružiti svoje
lepo telo znojem i naprezanjem...
– Takav čovek zaista je štetan kad nema šta da radi – čuo je
Aristodem i osetio nečiju ruku na ramenu. Bio je to Dijenek, koji je
izazivački pogledao Anerista.
– Pripremam svoje ljude. Da nemaš nešto protiv? I ti bi trebalo to
da radiš sa svojima ako hoćeš da se istaknu u borbi, umesto što
zabadaš nos u poslove jedinica koje je kralj dodelio drugima... –
primeti Anerist prilično netrpeljivo.
– Pa, jednog ćeš morati da se odrekneš. Kralj te zove, Aristodeme
– odvrati Dijenek nimalo zbunjen i okrenu se prema prijatelju, a
odmah zatim podsmešljivo pogleda Anerista.
Ovaj zatreperi od besa, odmahnu glavom i promrmlja nešto
nerazumljivo o povlašćenima, a zatim, pomiren sa sudbinom, ode
da muči Eurita.
– Pazi, ako me ponovo šaljete Tebancima, Leontijad bi mogao
posumnjati da je pod prismotrom. Bistar je on... – reče Aristodem
Dijeneku dok ga je pratio prema kraljevom šatoru.
Čim su stali pred kralja, pentakontarh reče: – Morao sam da ga
prekinem u fizičkim vežbama i vežbama s oružjem koje je naš važni
ratnik radio pod budnim okom svog pentakontarha, veličanstvo.
Leonida kao da nije primetio ironiju u Dijenekovim rečima. –
Drago mi je što održavaš formu, Aristodeme. Moram da
razgovaramo – reče obraćajući se vojniku.
– Na raspolaganju sam ti, naravno – odgovori Aristodem
predusretljivije nego što je želeo.
– Dobro... Pametan si čovek i shvatio si da nam neće biti lako da
izdržimo ako napadnu – reče Leonida, a onda načas zastade, kako
bi sagovorniku ostavio mogućnost da mu odgovori u slučaju da se
ne slaže s njim.
Ali Aristodem je bio saglasan s tim stavom i samo je klimnuo
glavom. Kralj nastavi. – Moramo naći neki način, čak ne preterano
radikalan, da osujetimo delotvornost njihovog napada ili, ako je
moguće, da ga potpuno onemogućimo. Na kraju krajeva, oni su

196
došli nas da osvoje, iako ih ni na koji način nismo izazvali. Naša
zemlja je mnogo manja od Azije, imamo daleko manje sredstava na
raspolaganju, prema tome, dozvoljeno nam je da se poslužimo svim
sredstvima da bismo se odbranili.
Kraljev dug uvod iznenadio je Aristodema i izazvao njegovu
znatiželju. Izgledalo je kao da mu se Leonida pravda zbog zadatka
koji će mu dodeliti, a to je poslednje što bi čovek mogao očekivati od
kralja.
– U odnosu na flotu – nastavi Leonida – mi imamo poneku
mogućnost više da budemo... recimo... bezobzirni. Za razliku od
njih, imamo mogućnost da se fizički približimo nekom značajnom
neprijateljskom zapovedniku, možda čak i samom Kserksu! On je
duša celog poduhvata, to je bila njegova zamisao, bez njega bi
Persijanci gledali svoja posla i ne bi došli ovamo. I ne sumnjam da u
slučaju njegove smrti niko od njegovih zapovednika, braće i
najbližih rođaka neće imati volje i moći da nastavi osvajanje. Grčka
bi bila slobodna.
Dakle, hoću Kserksa mrtvog.
Isključeno je da će Kserks želeti da rizikuje u borbi. Ona svakako
nije poput nekog spartanskog kralja ili bilo kog helenskog vrhovnog
zapovednika koji se bori u prvoj liniji i suočava se sa smrću rame uz
rame sa svojim ljudima. Ali u svom logoru Kserks se oseća sigurno.
Naravno, ima veliku telesnu gardu koja ga verovatno ni na trenutak
ne ostavlja samog. Ali niko među Persijancima ne očekuje da će Grci
pokušati da ubiju velikog cara upravo usred njegovog logora, i to još
pre nego što počne borba.
Aristodem je već bio shvatio.
Barem je shvatio da se svojom taštinom, više nego veštinom u
sportskim nadmetanjima, uvalio u gadnu nevolju.
– Potrebna su mi dva čoveka – nastavi kralj – hladnokrvna i jakih
nerava, pametna i lukava, brza i izdržljiva; dvojica koji su sposobni
da prođu kroz sito neprijateljske vojske, da stignu do Kserksovog
šatora, da izbegnu stražu, da ga ubiju i, ako je moguće, da se vrate
živi. A jedan od te dvojice moraš biti ti, Aristodeme.

197
Aristodem je osetio zastrašujući grč u stomaku u trenutku kad je
Leonida izgovorio njegovo ime. I gotovo da ga više nije ni slušao
dok je kralj navodio razloge za svoj izbor.
– Ti si ispoljio sve te osobine u nadmetanjima u kojima si pobedio,
u kojima si uspeo da sačuvaš mir do kraja i da postigneš dobar
rezultat kad je izgledalo da nećeš izdržati, istakao si se u nekoliko
disciplina i ostao usredsređen nekoliko dana zaredom. Dugo sam te
posmatrao i video sam da se ni u jednom trenutku nisi prepustio ni
ljutnji ni radosti, da si sve vreme bio donekle uzdržan. Upravo takav
čovek mi treba, Aristodeme, štaviše, reći ću ti da mi ova zamisao
možda ne bi ni pala na pamet da nemam čoveka kao što si ti.
Dakle, to je bila Leonidina nagrada za pobedu u pentatlonu,
pomisli Aristodem. Lepa nagrada: umreti pre ostalih. Štit od srebra i
zlata bio je samo maska, kako bi se pokazalo da pobednik zaslužuje
nešto određeno, opipljivo, nešto na čemu će mu čak zavideti.
Verovatno se ni najostrašćeniji spartijat ne bi potrudio da pobedi da
je znao kakvu mu nagradu Leonida sprema.
Kraljeve reči potvrdiše njegovo razmišljanje. – Naravno, veoma bi
loše delovalo na moral ljudi ako poduhvat ne bi uspeo i ako bi se to
saznalo. Neophodno je, a siguran sam da ćeš ti to razumeti, da niko
ne sazna zašto si otišao preko Azopa, osim ako ne uspeš u
poduhvatu. Zato zahtevam od tebe da nikom ne kažeš. Znam da
zahtevam preveliku žrtvu i još te lišavam priznanja za tvoju
hrabrost; ali naš poduhvat, poduhvat je očajnika i zahteva očajničke
poteze. Uostalom, naša tradicija naučila nas je da pojedinac nije
važniji od opšteg dobra, a ovog puta nije zalog samo opšte dobro
Sparte već cele Grčke.
Zaćutao je i bilo je očigledno da očekuje da Aristodem nešto kaže.
Ratnik pogleda Dijeneka i mač koji je držao pored sebe i pomisli
kako bi mu bilo lako da ga izvuče iz korica i da probode kralja. To je
njegova prilika, gotovo sigurno poslednja koju ima. Ako zaista mora
da se žrtvuje, radije će to učiniti za Gorgo nego za Grčku...
Želeo je da ubije svog kralja, a sad ga njegov kralj šalje da ubije

198
drugog kralja. Da je Leonida onakav kakvim ga svi vide,
Aristodemu bi možda bila čast što je izabran da pogodi neprijatelja u
srce. Međutim, pošto je poznavao pravu ličnost lakedemonskog
vladara, nije mogao a da ne gleda sebe kao plaćenog ubicu; možda
samo poslednjeg u nizu.
Dijenek je bio oprezan i brižljiv, ali ne i u društvu jednog od
najdražih i najstarijih prijatelja. Mač mu je bio tu, na dohvatu ruke,
kao i Leonidin trbuh, koji bi u tom trenutku bilo lakše rasporiti od
bilo koje mete do tada. Mogao bi da spase Gorgo...
Ipak...
Ipak... ako postoji vojskovođa koji je u stanju da zaustavi
Persijance, podmuklim ubistvom ili borbom, to je Leonida. A
Gorgina budućnost neće biti bolja ako postane robinja nekog
persijskog despota.
– Čast mi je što si me izabrao za tako važan i osetljiv zadatak,
veličanstvo, i nadam se da ću biti na visini tvojih očekivanja – rekao
je na kraju, a reči su mu navrle na usta gotovo spontano, mada sa
zakašnjenjem.
– Odluku o tome ko će poći s tobom – nastavi Leonida s
olakšanjem – donećeš isključivo ti. Imao sam priliku da se uverim da
umeš dobro da proceniš i, osim toga, hoću da budem siguran da ćeš
pored sebe imati čoveka s kojim odlično sarađuješ. Mogao bi, na
primer, da izabereš hoplitu pored kog se obično boriš u falangi...
Kako se zove?
– Eurit? To bi bilo odlično, najbolji su prijatelji, a i on je dobar
vojnik – umeša se Dijenek koji, međutim, odmah pogleda
Aristodema čekajući da i on to potvrdi.
Poslednje što je Aristodem želeo bilo je da osudi na smrt
najdražeg prijatelja. Ali upravo je pored njega želeo da se suoči s
najtežim iskušenjima i, osim toga, znao je da će Eurit biti dvostruko
srećan ako zatraži od njega da pođe s njim: Eurit mu je bio gotovo
bolesno naklonjen i slepo je verovao u spartansko uređenje, što su
dva dobra razloga da s ponosom prihvati taj zadatak.
– Da, naravno, Eurit mi je savršen saborac u falangi. Biće to i u

199
ovom poduhvatu – reče.

200
 Iza neprijateljske linije

K ao što je Aristodem predvideo, Eurit je bio oduševljen. Po

povratku, dvojica prijatelja zatekla su ga kako i dalje vuče
kamenje ispod miški, zajedno s još dvojicom nesrećnika koje je kinjio
okrutni zapovednik.
Odveli su ga u stranu i objasnili su mu šta ga čeka, dok je Anerist
na onoj dvojici iskaljivao bes što je ponovo preskočen. Eurit isprva
nije mogao da veruje svojim ušima i Dijenek je morao da se posluži
svim svojim autoritetom da bi ga ubedio da je to ne samo istina već i
da je predviđeno da zadatak obave još te noći.
Aneristu je pentakontarh samo rekao da su dvojica njegovih
potčinjenih izuzeti iz redovne službe zbog privremenih zadataka
koje im je dodelio kraljevski pentekost, budući da su na isturenom
položaju, iza Antele, potrebna dvojica teških pešadinaca. Onda je
Dijenek predložio Euritu da se ceo dan odmara i oslobodio
Aristodema dnevnih obaveza, a potom su se dogovorili da se u
suton sastanu kod istočnog prolaza.
Dvojica odabranih uspeli su da izbegnu nasrtljiva pitanja Alfeja i
Marona kojima je, međutim, pažnju ubrzo privukao prizor
Persijanaca raspoređenih nedaleko preko Antele, gde se Trakiska
nizija proširivala. Persijanci su bili predaleko da bi branioci mogli
jasno da razaznaju njihovu opremu, ali ogromna tamna mrlja koja je
titrala pod suncem u zenitu predstavljala je – i nijedan Grk nije u to
sumnjao – psihološki protivudar helenskom razmetanju.
Tako je bar verovao Leonida, koji je naredio Arkađanima da samo
neznatno izmeste svoj položaj unazad, ne povlačeći se. – Kralj je
siguran da nas danas neće napasti – reče Dijenek Alfeju i Maronu,
koji su ga saletali pitanjima u vezi s odlukama vrhovne komande. –
Nisu samo znamenja koja je Megista tog jutra video uverila kralja u
to već i njegov zdrav razum: maločas je s Artemizija stigla vest da
još nisu ugledali neprijateljske brodove. Kserks samo pokušava da
nas zaplaši, kao što smo mi uradili s našim malim vežbama.

201
 Vojnici su se u međuvremenu okupljali duž fokejskog zida, na
nasipima, pokušavali da vire kroz otvore u zidu, neki su čak zagazili
u močvaru; svi su posmatrali zapadno obzorje ne bi li stekli sliku o
neprijateljskoj vojsci, koja im se prvi put ukazala u svoj svojoj
veličini. Neki su se čak popeli i na vrh Kolonosa i na pristupačnije
obronke planina pored zida. Drugi su čak prošli iza zida i pridružili
se Arkađanima, koji su revnosno radili vežbe.
Svi su se pitali da li je ta tamna mrlja koju su videli u daljini cela
persijska vojska ili samo jedan njen deo i koliko je taj deo neznatan u
odnosu na čitavu vojsku. Iz te daljine nisu čak mogli da vide ni
koliko ima konjanika u odnosu na ukupan broj vojnika. To je
izazvalo strepnju i brigu da se pred njima nalazi nekakav tajanstveni
neprijatelj koji se još nije u celosti pokazao te je stoga delovao još
strašnije.
U ranim popodnevnim satima stigla je vest da se persijska flota
pojavila na jugu ostrva Magnezija i da se zaustavila u visini Afeta,
pošto je prošla između obale i ostrva Skijatos. Nekoliko sati kasnije,
ispred fokejskog zida ostali su samo redovni stražari. Persijanci su se
rasporedili, a Kserks nije poslao nikakvu poruku grčkoj vrhovnoj
komandi. Mnogi vojnici su se spremali da pođu na večeru s
namerom da što duže ostanu pored vatre, pomišljajući da im je to
možda poslednji obrok.
Aristodem i Eurit večerali su odvojeno i pre ostalih. Čim je pao
mrak, otišli su na Alpenos, gde ih je čekao Efijalt, koga im je Dijenek
dodelio za vodiča. Nosili su samo mač u koricama, okačen preko
ramena i bodež zadenut za pojas kitona. Obojica su bili zaokupljeni
zadatkom, srce im je tuklo snažno i ubrzano, a u stomaku su
neprekidno osećali grč; zbog saznanja da će uskoro verovatno
umreti, bili su ćutljivi i smrknuti.
Efijalt je, međutim, bio pričljiviji nego ikad. – Evo nas, vojnici –
rekao je, trljajući ruke. – Jesmo li spremni? Ne možemo ići preko
nizije jer će mesec biti gotovo pun, pa bi nas njihovi najistureniji
stražari mogli opaziti. Zato ćemo poći planinskim putem koje mi
pastiri dobro poznajemo. Treba se popeti prilično visoko, ali to će

202
nam omogućiti da prođemo iznad Trakisa, ne izlažući se opasnosti
da nas primete do poslednjeg trenutka.
S fokejskim vojnicima kod Alpenosa dogovoriše lozinku za
povratak, a onda počeše da se penju. Dok su se peli uskom stazicom
oivičenom trnovitim grmljem i kupinjacima koji su postepeno
uzmicali pred žbunjem i drvećem tako gustim da mesečeva svetlost
nije mogla da prodre kroz njih, pored sebe su ostavili takozvane
Crne guzove. Pogled su prikovali za baklju koju je Efijalt držao u
ruci, iako su smatrali da je dovoljno da slušaju njegov glas, koji nije
prestajao da ih prati. Zvučao je poput zvona okačenog oko vrata
koje upozorava na Efijaltovo prisustvo čak i kad, zbog krivudavog i
strmog puta, nisu mogli da mu vide obrise.
U svakom slučaju, brzo su napredovali zahvaljujući lakom
naoružanju i Efijaltovom savršenom poznavanju okoline. Posle
nekoliko kilometara prestali su da se penju i zavukli su se u borovu
šumu, tako gustu da je Efijaltova baklja često nestajala s vidika, sve
dok staza nije ponovo postala strma, a šuma sve ređa kako su se
približavali vrhu. Malijac im reče da je planina Anopaja visoka
gotovo sedam stadija i da upravo otud potiče ime staze koju prelaze.
Dvojica Spartanaca želela su da njihov vodič već jednom zaćuti i
da im dopusti da osmisle plan akcije kojom će postići cilj, a možda
čak i sačuvaju kožu. Ali nije bilo načina da ga ućutkaju. Tek je
nadomak Azopa Efijalt obuzdao svoju pričljivost, a i kad je govorio,
činio je to tiše kako ne bi uzbunio persijske stražare. Silazeći prema
Trakisu, vodič ih povede niz uzan klanac na čijem je dnu tekao
Azop, oivičen strmim planinskim obroncima. Voda je bila niska i
prešli su je gazeći do pojasa, da bi zatim ponovo morali da savladaju
kratak uspon.
Hodali su duže od pet sati kad se na horizontu pojaviše obrisi
Trakisa. Ubrzo zatim u očima im zasija odraz više od hiljadu
logorskih vatri posejanih po prostranoj dolini koja se širila ispred
grada. Granice persijskog logora u obliku trapezoida bile su jasno
označene svetlucanjem vatri, raspoređenih na jednakim razmacima
po obodu. U unutrašnjosti logora je, međutim, bilo još malo tačaka

203
koje su gorele. Njih trojica pomisliše na to kakav je prizor pružao
persijski logor samo nekoliko sati ranije kad je vatra gorela u celom
logoru.
Tada je Malijac rekao nešto uistinu umesno u vezi s poduhvatom:
sačekaće ih tu, objasnio je, do svitanja, to jest manje od pet sati.
Nakon toga, ako ne budu stigli, pokušaće da sazna da li im je
poduhvat uspeo, ili im je uspeo ali po cenu života, i vratiće se da
obavesti Leonidu. – Tako sam se dogovorio s Dijenekom – zaključi, a
njegovi sagovornici osetili su toliko olakšanje što ne moraju više da
ga slušaju da nisu stavili nikakvu primedbu na njegov plan.
Aristodem i Eurit ugledaše pred sobom ravnicu na kojoj je bilo
vrlo mala tačaka iza kojih bi se mogli sakriti dok napreduju. Srećom,
kad su izašli iz gustog rastinja Anopaje i klanca Azopa, mesečeva
svetlost prilično je oslabila, štaviše, na nebu su se skupljali oblaci,
izazvani perturbacijom na severu. Oprezno su nastavili povijenih
leđa i savijenih kolena, zastajući na nekoliko trenutaka svaki put kad
bi naišli na neko drvo, žbun, vitice loze ili maslinjaka.
Zamisao je bila da preuzmu mesto dvojice stražara i da sačekaju
povoljan trenutak da se primaknu carevom šatoru. Međutim, na taj
način ne bi bili dugo uverljivi kao Persijanci, pa čak ni u mraku, a
naročito ako bi bili prinuđeni da progovore. Zato se dogovoriše da
se ipak ponašaju kao da su Grci, ali Jonci, Makedonci ili Tesalci. Što
se tiče poslednje prepreke, to jest stražara koji stoje na ulazu u šator,
trebalo je da im na neki način odvrate pažnju i odlučiše da jedan
zagovara stražare da bi drugi za to vreme ušao i uklonio cara.
Dečja igra.
Odlučiše da se drže oboda logora sve dok ne ugledaju položaj na
kojem su samo trojica stražara, kako bi se domogli odeće bez
potrebe da se sukobljavaju s velikom grupom stražara. S prvom
grupom nisu imali sreće: bilo ih je četvorica, a jedan je, s turbanom
na glavi i s pojasom oko pasa, izgledao kao da je zapovednik.
Nastavili su dalje, prema zapadu, kako bi našli pristupačniji položaj.
Sledeći, udaljen dva stadija, čuvao je samo jedan vojnik, i ako njega
napadnu, moraće da ponove poduhvat na nekom drugom mestu.

204
Dakle, i taj položaj morali su da preskoče.
Na trećem položaju, dva stadija zapadnije, primetili su trojicu
vojnika, ali dvojica su izgledala kao da su se slučajno zatekla tu.
Delovali su opušteno, za pojasom su nosili samo jednu sablju, dok je
treći, koji je stajao ukočeno iako je razgovarao s onom dvojicom, bio
naoružan lukom i kopljem. Povrh svega, dvojica s kojima je
razgovarao delovala su kao da su potegla malo više.
Aristodem i Eurit se pogledaše i u isti mah klimnuše glavom jedan
drugom. Ako ta dvojica mogu da tumaraju po logoru bez obaveze
da stoje na određenom mestu, odlično će im poslužiti. Aristodem
dade prijatelju znak da im priđu puzeći kroz visoku travu, koja će ih
skrivati sve dok im se ne približe na nekoliko metara.
Nevolja nije bila u tome kako da uklone svu trojicu, već kako to da
učine ne izazivajući uzbunu. Dvojicu su mogli da srede u istom
trenutku, ali treći će imati dovoljno vremena da viče pre nego što i
njega pogube. Odlučiše da se Eurit pobrine za stražara, jedinog koji
je bio priseban i koji je, prema tome, predstavljao težu metu, a da se
Aristodem usredsredi na onu dvojicu, ostavljajući za kraj onog koji
mu bude delovao pijanije.
Skočili su istovremeno, kao što su naučili boreći se jedan uz
drugog u falangi. Euritu nije bilo ništa lakše nego da skoči na
stražara i da mu zarije nož među rebra, još pre nego što je ovom
doprlo do svesti da je napadnut. Da ne bi bilo greške, zatvorio mu je
usta dok mu je zarivao nož i držao ih je zatvorena sve dok, posle
nekoliko okreta i trzaja nožem unutar vojnikovog tela nije video da
mu je izraz iznenađenja i straha zamenio staklast beživotan pogled.
Eurit je bio tako brz da je stigao da vidi šta je učinio njegov
prijatelj. Aristodem je s leđa zaskočio onu dvojicu i samo jednim
trzajem ubo u leđa jednog, dok je drugog zgrabio slobodnom rukom
i oborio ga na zemlju sopstvenom težinom. Zatim je izvukao oružje
iz tela prvog i zario ga u ovog na zemlji, ošamućenog od pada da
nije stigao ni da zaječi.
Eurit pogleda po unutrašnjosti logora da bi proverio koliko još
budnih ljudi ima okolo i koliko su blizu obodu prvi ležajevi. Gomile

205
opreme, alata, oružja i kola smenjivali su se s telima vojnika koji su
spavali na zemlji, s konjima i teglećim životinjama, sa šatorima
raznih oblika i vrsta, koliba sklepanih od rogozine ili drvenih greda,
slame ili pruća. U svakom slučaju, činilo se da se u blizini niko ne
kreće.
Aristodem ga trgnu udarivši ga po ramenu i podstaknu ga da
uzme odeću ubijenih vojnika. Obukli su košulju dugih rukava, a
preko nje ukrašenu tuniku bez rukava koja im je dopirala do kolena.
Stavili su i kožnu kapu koja je ličila na kakvu sitnu životinju kojoj su
odsekli noge; imala je duge bočne rubove s kojima su se ova dvojica
kratko igrala pokušavajući da im otkriju svrhu. Kad ih je Eurit poput
šala prebacio preko lica, shvatili su da na taj način mogu sakriti crte
lica koje nisu bile nimalo istočnjačke.
Ono što zaista nisu mogli zamisliti da obuku bile su uske
pantalone od prediva. Aristodemu je naročito bilo teško da ih obuče;
njegova žrtva imala je mnogo kraće noge, tako da mu je gornji deo
koji se navlači poput gaća dosezao samo do polovine butina. Ako
ništa drugo, tunika je barem delimično pokrila taj nedolični izgled,
koji uprkos okolnostima, Eurita natera na smeh.
Strog Aristodemov pogled natera ga da se usredsredi na
poduhvat. – Ove smešne kape – prošaputa zatim Euritu na uvo –
mogle bi nam omogućiti da stignemo i do Kserksovog šatora, ali
teško nama ako budemo morali da govorimo. Uradićemo kao što
smo se dogovorili; kad utvrdimo gde se nalazi meta, ponovo ćemo
biti Grci, u jednostavnom kitonu. Dođi, pogledaćemo ima li
unaokolo nekog Helena, tek toliko da se uverimo; ko zna, možda
ćemo naići na vojnike koji spavaju u stromati, na neki hoplitski štit ili
šlem...
Eurit klimnu glavom i obojica sakriše mačeve ispod košulje,
ističući krivlje sablje. Izuzetno oprezno krenuše kroz logor. U logoru
je vladao takav metež da su se, začudo, osećali sigurnije tu nego u
okolnoj niziji na rubovima logora kuda su se kretali bez ikakve
zaštite i zaklona. U logoru je, naime, bilo najrazličitijih prepreka iza
kojih su mogli da se sakriju kako bi izbegli susret s nekim vojnikom

206
kome se ne spava ili koji, zbog nekog zadatka, mora da ostane
budan.
Dugo su hodali i otkrili da je i persijska vojska podeljena na
sektore, dodeljene vojskama raznih država, ali nisu bili u stanju da
raspoznaju oznake raznih naroda. Videli su tamnopute ljude, one
neobične dugovrate životinje s grbom o kojima su im osmatrači
pričali, videli su mnogo štitova najrazličitijih oblika, uglavnom malih
i u obliku polumeseca ili ogromnih i pravougaonih. Videli su
neobično oružje kao što su dvostrane bradve, male srpove, koplja s
dva vrha, oklopljena sedla, gvozdene palice i kape, čudne koliko i
one koje su sami nosili.
Međutim, nisu videli korintske šlemove niti hoplitsku opremu.
Možda u Kserksovoj vojsci i nema tako mnogo Grka kao što se
priča. Onda, međutim, Aristodemu pade na pamet da je nagonska
nepoverljivost mogla navesti persijsku vrhovnu komandu da grčki
sektor postavi u sredinu logora kako ne bi mogli da dođu u dodir sa
spoljnim svetom. Zato su se uputili prema središtu logora, gde se,
kako su pretpostavljali, nalazi i vladarev šator.
Međutim, što su dublje prodirali u unutrašnjost logora,
povećavala se opasnost da nalete na vojnike u pokretu ili na civile
koji su pošli za vojskom. Pod slabom svetlošću nekoliko vatri nazreli
su grupe ratnika i običnih radnika i zanatlija kako rade. To ih je
teralo da često skreću ili da se kriju iza naslaganog tovara, iza
životinja, a kad ne bi mogli da nađu zaklon, štitila bi ih odeća kojom
su se prerušili. Hodali su gotovo cikcak, bez unapred utvrđenog
cilja, orijentišući se pomoću obrisa planina na zapadu da bi utvrdili
gde je more, jer tu gde počinje more završavao se taj beskrajni logor.
Onda im se, najzad, pred očima koje su se već navikle na tamu,
ukaza poznata ratna oprema. Bilo je tu nekoliko beotijskih šlemova –
jednostavnih primeraka sa širokim obodom koje nisu koristili samo
Beoćani već i Tesalci i Makedonci. Malo dalje, nekoliko ljudi spavalo
je u svojim stromatama. Nije bilo sumnje u to da su Grci.
Sakrili su se iza gomile ćupova, skinuli su odeću i sablje i ostali
samo u tunikama, koje su mogle da prođu i kao kitoni. Nezgoda je u

207
tome što Makedonci uglavnom nose eksomis, model tunike koja se
vezuje ispod desnog ramena. Aristodem je i to rešio: nožem je
odsekao deo tkanine koji je njegovom prijatelju prekrivao rame, a
zatim je isto učinio i sa svojim kitonom. U mraku niko neće ni
primetiti da je tunika prepravljena.
– Vas dvojica! Nemate li pametnija posla nego da tumarate po
logoru? Vratite se na spavanje jer ćemo za dan-dva u borbu! –
Stražar ih je video i prišao im je, tiho im se obraćajući da ne bi
probudio saborce. Govorio je grčki, ali grub i tvrd grčki kakav
govore Makedonci.
– Zapravo smo pošli da se okupamo – spremno odgovori
Aristodem, oponašajući dijalekat. – Nije zabranjeno, zar ne?
– Radite šta hoćete. Ali krupne ribe ne vole kad se ljudi ne
odmaraju noću – odvrati vojnik, i načini pokret glavom udesno,
nesvesno pokazujući Aristodemu i Euritu gde se nalazi njihova
meta. Pravili su se kao da su produžili prema plaži, ali čim su malo
odmakli, skrenuli su levo. Posle nekoliko desetina metara zatekoše
se između velikih, fino izrađenih šatora, što je bio jasan znak da je
reč o sektoru namenjenom visokim dostojanstvenicima, kojih je,
izgleda, u persijskoj vojsci bilo na pretek.
Naime, bilo je poznato da je Kserks sa sobom poveo mnoge
predstavnike carske porodice: braću, polubraću, razne rođake, a
mnogi od njih zauzimali su najvažnije položaje u vrhovnoj komandi
i bili su na čelu neke despotije. U tom mnoštvu šatora koji su
pripadali visokim dostojanstvenicima, prepoznati carev bio je pravi
poduhvat. Kad bi neko upao u grčki logor, bez teškoća bi pronašao
Leonidin šator jer je zbog skromnosti grčke vojske jedino kralj imao
šator; čak su i polemarh i pentakontarsi spavali kao i svi ostali
vojnici.
Kriveći sebe zbog naivnosti, Spartanci nastaviše da posmatraju
veličanstvene konake persijske vrhovne komande, trudeći se da
nađu neki znak koji bi im pomogao da prepoznaju carev šator. Neki
šatori bili su veći od ostalih, ali svi su delovali kao da pripadaju
nekom visokom dostojanstveniku. I ispred svakog nalazila su se

208
najmanje dvojica stražara.
Povrh svega, morali su i da požure da ih neko ne bi primetio kako
oklevaju i posumnjao u njih. Zato su počeli da se teturaju, praveći se
da su pijani. Bio je to dobar način da opravdaju svoje tumaranje i
izgovor da i dalje nastave da gledaju unaokolo.
Na Aristodema ostaviše utisak dvojica vojnika koji su stražarili
ispred jednog šatora. Nisu bili obični vojnici. I ostali stražari delovali
su kao da pripadaju posebnim jedinicama, ali ta dvojica... oni su
zaista izgledali kao da pripadaju odredu Besmrtnih čija je jedinica
carevih kopljanika, kako se pričalo, bila počasna careva garda.
Dvojica prijatelja primetiše, pre bilo čega ostalog, njihovu kosu
ispod valjkaste kape: bila je podeljena na vrlo pažljivo napravljene
sitne pletenice; potom su primetili da su na isti način upleli i vlasi
brade. Nosili su luk i tobolac preko ramena i ukrašenu togu
jarkocrvene boje, s belom trakom na sredini, dugačku do gležnjeva,
ispod koje su virile grimizne pantalone i zatvorene, žute cipele.
Slabašni sjaj mesečine i vatri odbijao se o njihove pozlaćene ogrlice i
narukvice i o srebrnu kuglu kojom im se završavalo koplje. Naročito
se isticalo koplje jer ga stražari nisu držali prislonjeno o tlo, već na
ramenu, vrha okrenutog nadole, kao da su spremni da ga svakog
trenutka upotrebe. Na levoj mišici nosili su zaobljen štit, napravljen
od dva polukruga zasečena sa strane; iza štita, zadenut za pojas,
video se držak kratkog noža koji je Aristodem stigao da osmotri i
primetio na njemu dve diveregentno postavljene lavlje glave.
Stražari su stajali ispred šatora, a bočni delovi su, naizgled, bili
nezaštićeni. Aristodem udari laktom Eurita i jedva primetnim
pokretom glavom stavi mu do znanja da je to verovatno šator koji
traže. Njegov prijatelj klimnu glavom i pripremi se da izvede
predstavu.
– Ja mogu da izdržim više od tebe, kažem ti – reče Aristodemu
nesigurnim glasom pijanca i gurnu ga.
– Ma kakvi! Popio si jednu čašu i vidi na šta ličiš! Ne možeš da
stojiš na nogama! – odgovori mu Aristodem pa ga i sâm gurnu.
Dvojica stražara neznatno okrenuše glavu, više privučeni

209
pokretima ove dvojice nego beznačajnom bukom. Ne razumeju
nijednu reč koju smo izgovorili, pomisli Aristodem, ali bili su sigurni
da pred sobom imaju dva pijanca.
– Nije istina da sam pijan. Potpuno sam trezan! – odvrati Eurit, s
naporom se ispravljajući.
– A, je li? Onda mi pokaži... – reče Aristodem.
Onda se Eurit, teturajući se, pomeri prema dvojici stražara, koji
odvojiše dršku koplja s ramena. – Je l’ vam izgledam kao da sam
pijan? Je l’ vam izgledam kao da sam pijan? – upita ih, pružajući
ruke i pokušavajući da im dodirne kape. Ova dvojica najpre
pokušaše da ga odgurnu kopljem, a onda, da ga ne bi povredili,
odlučiše da ga odgurnu štitom. Spartanac je nekoliko puta pao na
zemlju i ustao, ponovo im dosađujući. Persijance je čak i zabavljalo
njegovo ponašanje i glasno su ga podsticali. Previše glasno, zapravo,
za dvojicu vojnika koji znaju da se neposredno iza njih nalazi njihov
vladar.
Aristodem je shvatio da se sve odvija onako kako su predvideli.
Načas se zabrinuo za Eurita, ali bio je siguran da Persijanci ne žele
da izazivaju sukobe s grčkim saveznicima. I dalje se teturajući,
Aristodem je stao bočno od šatora, nestajući iz vidokruga dvojice
stražara i zagledao se u kožni rub koji je gotovo sasvim prianjao uz
tlo. Kad je primetio jedan otvor dovoljno veliki da kroz njega
provuče ruku, izvadio je nož, prosekao ga uzduž i provukao se.
Obreo se u gotovo potpunom mraku, u velikoj prostoriji
osvetljenoj samo žarom na izdisaju. Vrlo oprezno se zaputio prema
izvoru svetlosti, skinuo s jedne stolice drveni naslon za ruke i prineo
ga žaru da bi zapalio baklju. Kad je pogledao unaokolo, u jednom
uglu šatora primetio je zlatni tron bogato ukrašen dragim kamenjem
i zadovoljno je zaključio da je na pravom mestu.
Sad treba da nađe Kserksa, i to što pre ako neće da dopusti da
onoj dvojici napolju dosadi da se zabavljaju s Euritom i da ga
iskasape.
Video je da u zadnjem delu šatora postoji zaseban odeljak za
spavanje, odvojen od ostalog prostora teškom zavesom. Oprezno je

210
prišao pošto je spustio baklju na žar, kako se njena svetlost ne bi
primetila. Uzeo je nož i neznatno razmakao zavesu, a zatim
provukao glavu kroz otvor. Ispred sebe ugledao je krevet.
Bio je prazan.
Više nije bio tako pribran. Treba se izvući iz te zbrke, a nisu ni
obavili zadatak. Kad bi ga Leonida video, ne bi ga više smatrao za
čoveka jakih živaca. Udario je pesnicom po zidu šatora i nastavio da
gleda unaokolo, dok nije shvatio da se car ne nalazi u tom malom
prostoru. Onda se vratio istim putem, dohvatio baklju i nimalo se ne
trudeći da bude oprezan pogledao svaki ugao i pomerio svaki
komad nameštaj iza kojeg bi neko mogao da se sakrije.
Niko ga nije video, jer nije ni bilo nikog ko bi ga mogao videti.
Šator je bio prazan.

211
 Bekstvo iz persijskog logora

B rzo, idemo! – reče Aristodem Euritu i dalje podražavajući ton i

pokrete pijanca. Pošto je navrat-nanos izašao iz šatora, kroz isti
otvor kroz koji je i ušao, ponovo je počeo da se tetura i pridružio se
prijatelju. Stražari su i dalje odbijali Eurita štitom gurajući ga od
jednog do drugog, prateći svoju igru smehom i nerazumljivim, ali
svakako nimalo laskavim dobacivanjem na njegov račun. Činjenica
da car nije u šatoru, verovatno ih je navela da se opuste i da se malo
zabave.
Eurit ostade pribran i dopustio im je da ga udaraju poput vreće;
namerno se zanosio kao da gubi ravnotežu. Kad se Aristodem
pojavio, krotko mu je dopustio da ga uhvati za ruku i da ga odvuče.
Persijanci su se i dalje smejali, ali sasvim zadovoljni iznenadnom
zabavom, nisu pokušali da ih zaustave, već su im se samo
podsmevali dok im dvojica Grka nisu nestala iz vidokruga.
– Jesi li uspeo? – upita Eurit čim mu se ukazala prilika.
– Ma kakvi! Nije bio u šator, iako je to njegov šator –
obeshrabreno uzvrati Aristodem.
– I šta ćemo sad? – zbunjeno upita drugi.
– Šta ćemo? Svakako moramo saznati gde je Kserks ako nas pre
toga ne uhvate.
Upravo u tom trenutku iz daljine dopreše povici i njih dvojica
ugledaše obrise ljudi koji su se mahnito razleteli po mraku. Postojala
je velika verovatnoća da je metež nastao jer je neko otkrio dva leša
iza granica logora. Moraće da se sakriju, i to što pre.
Bili su na rubu dela logora u kojem su smešteni visoki
dostojanstvenici. Šatori su bili skromniji i bez stražara, ali su ipak
pružali zaštitu za razliku od sektora u kojima su ljudi spavali pod
vedrim nebom. Ljudi oko njih probudiše se od povika koji su se
prenosili iz sektora u sektor. Bilo je jasno da vojnici prenose jedni
drugima da se u logoru nalaze uljezi.
Dvojica Spartanaca uleteše u šator pored kojeg su u tom trenutku

212
prolazili. Unutra je bilo mračno, a nozdrve im zapahnu prodoran
zadah, sličan vonju truleži koji su imali prilike da osete na bojnom
polju, dan nakon bitke.
Oklevali su samo jedan trenutak pre nego što su izvukli bodeže i
nastavili kroz šatore naslepo hodajući u potrazi za nekim kome bi
stavili nož pod grlo. Eurit je prvi naleteo na opruženo ljudsko telo i
pao je preko njega. Pre nego što je usnuli stigao da pusti glas,
obuhvatio ga je oko vrata i priljubio mu sečivo noža uz lice. Odmah
zatim Aristodem doslovno nagazi jednog vojnika koji ispusti
prigušen krik pre nego što je Spartanac i njemu prislonio nož uz
lice.
– Da li neko od vas dvojice govori grčki? – upita Aristodem.
Tišina.
– Poslednji put pitam. Onda ću iseći od uva do uva ovo lice koje
držim među mišicama. Da li neko od vas govori grčki?
– Ja jesam Grk – reče Euritov zarobljenik.
– Upali svetlo. Požuri. Eurite, ustanite i nastavi da ga držiš –
naredi Aristodem.
Eurit ni na trenutak nije pustio tanjušnu priliku koju je držao uza
se, samo joj je dopustio da jednom rukom podstakne žar koji je još
tinjao ispod pepela. Ubrzo zatreperi slaba svetlost koja je
Spartancima omogućila da vide s kim imaju posla.
Njihovi „domaćini“ svakako nisu bili ratnici. Obojica su bili nežne
građe. Razlikovali su se samo po uzrastu i crtama lica. Grk koji je
završio u Euritovim rukama bio je mlad, a onaj drugi bio je star,
istočnjačkih crta lica, ćelav, duge, sede negovane brade.
Spartancima se učini da se u šatoru nalazi i treća osoba; ali onda
shvatiše da je to leš, opružen na nekom stočiću, s dubokom ranom
na grudima oko koje su se nazirali žutozelenkast krug i posekotine.
Pod čkiljavom svetlošću žara telo je delovalo uznemirujuće. Pored
njega su, na manjem stočiću, bile poređane razne bočice.
– Ko ste vi? – upita Aristodem Grka.
On upitno pogleda starca, ali ovaj ne pomaknu nijedan mišić na
licu. Jasno, nije mu odobrio da govori.

213
 Mladić je ćutao, ali posle nekoliko trenutaka osetio je kako mu se
Euritov bodež useca u bok. – Ja sam njegov rob, a on je jedan od
dvorskih lekara velikog cara Kserksa.
Ovaj ga ošinu pogledom. Aristodem popusti stisak i nastavi da
ispituje. – Kserksov lekar. Dobro. Onda ćete znati da nam kažete
gde je car.
Ponovo tišina.
Ovog puta Aristodem je pritisnuo oštricu noža među starčeva
rebra. Nije bio nimalo nežan i napravio mu je malu posekotinu. –
Ionako ćeš umeti da je zalečiš – reče i pogleda roba čekajući
odgovor.
– Kserks je otišao u Afet da se sastane sa zapovednicima flote,
zbog oluje... – konačno odgovori Grk.
– Oluja? Kakva oluja? – upita ga Eurit.
– Pa... na severu je danas bila snažna oluja i izgleda da je
pozadina naše flote pretrpela teška oštećenja. Zato je Kserks otišao
lično da proveri koliko je brodova stiglo neoštećeno u Malijski zaliv.
Aristodem i Eurit se pogledaše u neverici. Onda Aristodem začu
starca kako ječi i primeti da je ovaj izgubio mnogo krvi. Pustio ga je
da ode do stočića na kojem su stajali lekovi, a onda je rekao Euritu: –
To znači da se Kserksovi planovi menjaju. S polovinom flote možda
neće moći da se sukobi na moru...
– Možda, na kraju krajeva, naš poduhvat i nije sasvim proprao.
Ako uspemo da prenesemo tu vest u naš logor... – odgovori Eurit.
– Podsećam te da nas napolju traže stotine vojnika! – odvrati
Aristodem iznenada obuzet besom. – Ova dvojica nam moraju
nabaviti odgovarajuću odeću kako bismo se prerušili; i, ako je
moguće, i ovo čudo koje nosite na glavi i oko vrata – dodade
obraćajući se robu.
Spartanci nikad nisu saznali da li im je rob pomogao zato što je i
sâm Grk, zato što je hteo da napakosti gospodaru ili jednostavno iz
straha. Činjenica je da im je pokazao gomilu poderane odeće,
prljave i mestimično umrljane krvlju, koja je ležala u uglu šatora. –
Mislite na tijare? Tamo su na gomili; to su uniforme pokojnih

214
vojnika, onih koje je moj gospodar pokušao da izleči. Nameravao je
da ih preproda...
Spartanci se nađoše u čudu. Bacili su se na gomilu odeće i počeli
da preturaju pokušavajući da sastave dve uniforme. Ostavili su na
sebi eksomis, preko kojeg su navukli košulju; Aristodem je imao isti
problem s uskim pantalonama kao i malo pre toga. Odeća je bila u
lošem stanju i nepodnošljivo je zaudarala, ali morali su da potisnu
gađenje.
Zakačili su nož za pojas i mač oko ramena; oružje nije bilo
persijsko, ali nadali su se da niko neće dovoljno dugo obraćati
pažnju na njih da bi to primetio. Okrenuli su se prema sredini šatora
tek u trenutku kad su stavljali tijare na glavu. Mlaz tečnosti
neprijatnog mirisa pljusnu im posred lica izazvavši im peckanje u
očima i prisili ih da zažmure. Kad su otvorili oči, videli su starca
kako baca neko vedro na pod i uzima sablju prislonjenu na stolicu
pored stola. Aristodem pređe nadlanicom preko očiju da bi otro
smrdljivu vodu koja mu se i dalje slivala niz obraze, a zatim izvuče
nož i probode Persijanca pre nego što je uspeo da zamahne
oružjem.
Nagon za preživljavanjem i sve jače peckanje u očima nateraše i
Eurita da ubije roba čije je ubrzano disanje osetio tik iza sebe.
Spartanac izvuče bodež iza pojasa i brzim pokretom ruke, i ne
osvrćući se, zari ga u grudni koš mladiću koji zastenja i sruči se na
tlo. Eurit se potom okrenu i pogled mu se susretnu s pogledom
žrtve koja kao da ga je preklinjala da je poštedi. Tek tad je Eurit
shvatio da Grk nije imao ništa u ruci i da nije nameravao da mu
naudi. Ali mladić je u međuvremenu izdahnuo.
Spartanac je nekoliko trenutaka stajao zatečen, dok ga Aristodem
nije zgrabio za mišicu i snažno ga protresao. – Nemamo vremena za
kajanje. Brzo, spasavajmo kožu!
– Sigurno nas već svi traže. Možda je bolje da zasad ostanemo
ovde – odvrati mu Eurit trljajući oči kako bi odagnao nelagodno
peckanje.
– Jesi li ti lud? – odvrati Aristodem. – Moramo iskoristiti metež

215
koji vlada u logoru. Možda nas neće ni primetiti ako budemo
izgledali kao da i samo tražimo uljeze.
– Onda treba da uzmemo konje... – predloži Eurit.
– Ne dolazi u obzir. Tako ćemo privući pažnju na sebe. Nemamo
odeću konjanika. Osim toga, ovde ima izuzetnih konjanika koji će
nas začas stići; o nama Spartancima sve se može reći osim da znamo
da jašemo – objasni mu Aristodem, koji je i sâm sve vreme trljao oči.
Onda je provirio iz šatora i dodao: – Počelo je da sviće. Za nekoliko
minuta će se razdaniti i otkriće da nismo istočnjaci. Brzo!
Neprimetno je razmakao rubove šatora i pogledao čistinu ispred
šatora. Ljudi su trčali na sve strane uz zvuke trube koja je verovatno
oglašavala vreme za ustajanje. Sačekao je da se prostor oko šatora
raščisti kako niko ne bi primetio odakle izlaze, onda dade znak
Euritu i odlučno izađe. Ali zastao je kao ukopan kad mu je svež
vazduh zapahnuo ozleđene oči. Prijatelj pođe odmah za njim, ali i
njegovim očima trebalo je nekoliko trenutaka da se naviknu na svež
vazduh. Zatim se brzim korakom zaputiše prema planinama.
Persijski vojnici su se, sami, u malim ili velikim grupama kretali
jednako brzo u istom pravcu; neki su produžili prema moru. Jasno
se videlo da su mnogi među njima Grci; ostali su bili istočnjaci koji
su sprovodili grupe Helena. U svakom slučaju, niko nije obraćao
pažnju na njih dvojicu, koji su sve brže koračali i nailazili na sve
veće grupe Grka.
Ugledali su još jednu grupu Helena u pratnji nekolicine
Persijanaca. Hodali su prema njima približavajući se sa strane i kad
su se gotovo susreli, jedan istočnjak ih primeti i doviknu im nešto
nerazumljivo i pozva ih širokim pokretima ruke da im se pridruže.
Aristodemu i Euritu nije preostalo ništa drugo nego da ih poslušaju i
bila je prava sreća što im je istočnjak pokazao da stanu na začelje
grupe, gde nije bilo Persijanaca. Njih dvojica ipak pokriše donji deo
lica rubom tijare da ih Grci ne bi prepoznali.
Ostali su uz kolonu dovoljno dugo da su mogli da čuju razgovore
između Helena i da na taj način saznaju neke informacije.
– I veruju da će baš među nama naći one koji su ubili stražare i

216
ušli u logor? – reče jedan od njih.
– Pa, ako bolje razmisliš, to je logično. Sigurno su u pitanju Grci i
svakako će pokušati da se sakriju među nama... – odgovori drugi.
– I šta će da urade, sve da nas pobiju da bi bili sigurni? – nastavi
prvi, koji se nije isticao naročito blistavim umom.
– Stvarno si budala. Dovoljno će biti da nas rasporede po
jedinicama kako bi naši zapovednici mogli da nas prepoznaju, zar
ne?
– Ko zna zašto su došli ovamo...
– Možda su hteli da ubiju Kserksa. Reći ću ti nešto – dodade
drugi, oprezno se osvrćući – to uopšte nije loša zamisao...
– Meni je svejedno da li će crći ili neće... – reče budala.
– Bolje bi bilo da ti nije svejedno! Tako bi se Persijanci vratili svojoj
kući, a mi ne bismo morali da ratujemo s onima s juga...
– Ma da, nek crkne taj ženskasti Persijanac koji hoće da nas
povede u rat a nikad nije uze oružje u ruke!
– Jeste li videli ljude koji ga okružuju? Toliko se prostiru pred njim
da gotovo ližu zemlju, hodaju podignutih guzica da ne bi morali da
se saginju svaki put kad ga vide. Štaviše, odmah se bacaju
četvoronoške kad znaju da je car u blizini.
– A hteli bi da se i mi ponašamo na isti način. Kako se to zove?
Proskijaneza?
– Proskineza, budalo!11
– Pazite šta pričate! Neki od njih možda razumeju poneku grčku
reč! Osim toga, smejete se pošto ste izgovorili reč proskineza... –
upozorio ih je jedan koji je delovao mudrije od ostalih.
Zapažanja Grka o Kserksu i njegovoj sviti bila su jednodušna i
dvojica Spartanaca načas pomisliše da bi mogli da im otkriju
identitet kako bi se spasli iz nevolje. Međutim, ti Grci su ipak
pripadnici vojske velikog cara i mogli bi da se istaknu ako bi prijavili
uljeze. Razmenili su saučesnički pogled, koji je bio dovoljan da se
slože da se neće otkrivati.
Smer u kojem se uputila grupa sasvim je odgovarao Aristodemu i
Euritu jer su planine bile sve bliže. Sve u svemu, što duže ostanu uz

217
te Grke praveći se da su Persijanci, utoliko bolje. Međutim, ubrzo su
stigli do sektora gde su se neki Grci već rasporedili po jedinicama.
Među njima su, na pravilnim razmacima, stajali persijski pešadinci
odeveni kao i dvojica Spartanaca, ali za razliku od ove dvojice, oni
su imali mali štit u obliku polumeseca i bradvu. Tu je bilo i nekoliko
zapovednika koji su se od ostalih razlikovali po tome što su nosili
turban na glavi, pojas oko pasa, pantalone i, pre svega, ogrtač od
prošivenog lanenog platna.
Tu više nisu smeli da ostanu.
Trebalo je da se sklone pre nego što Grci završe raspoređivanje,
kako bi izbegli da ih zapovednici pozovu da stanu uz ostale
persijske pešadince. Međutim, bilo je gotovo nemoguće da se
iskradu a da pri tome ne privuku pažnju na sebe. Srećom, bili su na
začelju kolone i iskoristili su trenutak kad su Grci počeli da se
izdvajaju iz grupe. Polako i neprimetno su se sakrili iza kola. Ako je
neki Grk i primetio da ih nema, nije obratio pažnju na to, jer je
verovatno mislio da su dobili naređenje da se izmeste.
Kad su se sklonili, Aristodem i Eurit pogledaše oko sebe. Pod
bledom svetlošću svitanja, procenili su da zapadna granica logora
nije dalja od jednog stadija. Aristodem na kraju odluči da bi najbolje
bilo da se zapute pravo prema najbližim stražarima, stvarajući utisak
da su im zamena ili pojačanje. Onda će moći da ih ubiju i da nastave
prema Trakisu.
Saopštio je Euritu plan i krenuo i ne čekajući njegov odgovor.
Uostalom, Eurit nikad nije dovodio u sumnju nijednu njegovu
odluku i svakako to neće učiniti ni ovog puta. Zaputiše se pravo
prema stražarskom mestu koje je s te razdaljine delovalo malo.
Jedan korak, dva, deset koraka i stražarski položaj već im je
delovao veći. Naizgled nije bilo nikakve prepreke između njih i
njihovog cilja.
Još deset, dvadeset koraka bez ikakve prepreke. Jedino su ljudi
trčali oko njih, i s leve i s desne strane, a poneki i zdesna nalevo,
brzo prolazeći ispred njih.
Njihovo hodanje pretvorilo se gotovo u trčanje. Napredovali su

218
sve brže, a granično stražarsko mesto postajalo je sve bliže; toliko im
je bio blizu da su mogli da vide petoricu vojnika na položaju.
Petorica vojnika.
Iako je to mnogo, smatrali su da imaju sreće što ih nema
pedesetorica. Na kraju krajeva, njih dvojica su u prednosti jer mogu
iznenada da prepadnu neprijatelja. Osim toga, to im je bila
poslednja prepreka, što im je ulilo dodatnu snagu.
Začuše se povici.
Nisu reagovali. Nisu ni okrenuli glavu u stranu odakle je dopirala
vika. Dok se vika pojačavala, njih dvojica su ubrzavala korak, a onda
su se povici čuli i s drugih strana.
Jedan vojnik, zbunjenog izraza lica, stade pred njih. Povici koji su
dopirali iza njih verovatno su bili poziv vojniku da ih zaustavi.
Aristodem je shvatio da je vreme da se razotkriju i da upotrebe
mačeve. Izvukao je svoj i pravo iz korica zario ga u stomak vojnika
koji je stajao ispred njega; pošto ga je zabo preduboko, nije imao
vremena da ga izvuče, već je uzeo sablju koja vojniku beše zadenuta
za pojas.
Pored sebe začuo je korake, a zatim i zveckanje oružja. Eurit je
izvukao svoj mač i odbranio se od zamaha vojnika koji je iskrsao ko
zna otkuda, a onda mu je zadao smrtonosni udarac.
Nakon toga nije im preostalo ništa drugo nego da potrče koliko ih
noge nose prema stražarima na granici logora, kao da pretrčavaju
poslednje metre pre sudara dveju falangi. Trebalo je da pretrče još
nekoliko desetina metara do stražara koji su ih čekali, trojica s
uperenim kopljima, a dvojica s bradvama. Spartanci izvukoše
noževe i podigoše ih u levoj ruci.
Ako je Leonida u pravu, pomisli Aristodem pre nego što se
ustremio na neprijatelje, petorica Persijanaca zaista nisu dovoljna da
se suoče s dvojicom Spartanaca. Decenijama zajedno podučavani
borbi, dvojica hoplita u persijskoj odeći vrlo dobro su znali šta da
očekuju jedan od drugog, bez potrebe da gube vreme na
dogovaranje. Znali su i da se kreću usklađeno ne morajući da
gledaju jedan drugog, za razliku od petorice njihovih protivnika koji

219
nisu znali koga i kako da napadnu, već su gledali jedan drugog
pokušavajući da organizuju napad.
Oklevanje je ublažilo brojčanu nadmoć Persijanaca ali i nadmoć
koju su im pružala koplja i štitovi koje Spartanci nisu imali.
Aristodem je prvim udarcem sablje s leve strane polomio dršku
jednog koplja, a bodež je zario u grkljan vojniku koji je stajao malo
dalje, takođe s leve strane. Eurit je jednim udarcem presekao desnu
ruku Persijancu koji je zamahnuo bradvom prema njemu.
Istovremeno je, odlučnim pokretom ramena, izbegao udarac
protivnika koji mu je prišao s leve strane, a potom se pomerio
udesno da bi se sukobio s najudaljenijim Persijancem iz grupe.
Persijanac je pokušao da bradvom udari Eurita po glavi, ali je
promašio i težina oružja zanese ga napred, omogućavajući Grku da
ga uhvati za ivicu štita i da ga obori na zemlju, a zatim da ga
dokrajči nožem. Nije morao ni da se okrene da bi se sukobio s još
jednim vojnikom naoružanim kopljem: Aristodem je pustio
Persijanca kome je polomio koplje i bacio se na vojnika čiji je udarac
Eurit izbegao; vodoravnim zamahom zario mu je sablju u desni,
nezaštićen bok.
Poslednji koji je mogao da im naudi u međuvremenu je spustio
koplje, koje mu više nije koristilo, i isukao je sablju, ali je oklevao i
bio je previše oprezan; prestrašen, nije znao šta da čini kad su mu
dvojica Spartanaca prišla, tako da je samo postavio koplje u
odbrambeni položaj i ispružio štit preda se, a zatim je zakoračio
unazad. To mu nije pomoglo: Eurit snažno udari njegov štit s
namerom da mu odvuče pažnju, a Aristodem još jednom izvede
vodoravni zamah u visini vojnikovog vrata, na kojem već sledećeg
trenutka više nije bilo glave.
Došao je trenutak da ponovo potrče, tim pre što se iza njih čulo
sve više glasova. Uzeli su štitove ubijenih Persijanaca i potrčali
istovremeno, kao da su na startu neke trke na stadionu. Trčali su
najbrže što su mogli dok nisu primetili da im u susret dolaze dvojica
konjanika, koji su se verovatno vraćali iz obilaska ili sa straže na
isturenim položajima. Na osnovu letimičnog pogleda, jedinog za koji

220
su Aristodem i Eurit imali vremena, zaključili su da su ti lako
oklopljeni konjanici – Skiti; na sebi su imali kožne prsluke i
pantalone, bili su naoružani dugačkim mačevima i bradvama. Sa
sedla su im visile vreće s lakim kopljima, a preko ramena su imali
lukove i tobolce sa strelama koje su, kako se pričalo, koristili
izuzetno vešto.
Dvojica Spartanaca nisu mogla da se opruže u visokoj travi
čekajući njihov napad, niti su mogli da stoje izloženi napadu
njihovih strela. Zato su nastavili da trče visoko držeći štitove, iako
im takvi kakvi su, odsečenih bočnih rubova, nisu ulivali sigurnost.
Skiti su poterali konje u galop, što im nije smetalo da zategnu lukove
i izbace strele. Uspeli su da gađaju čak dva puta, jednom levo, drugi
put desno od glave konja, dok se nisu primakli protivnicima.
Vidljivost je još bila slaba, što je osujetilo njihovu izuzetnu veštinu:
strele profijukaše pored Aristodema, a jedna se zari u Euritov štit.
Pre neposrednog okršaja, Skiti isukaše mačeve i izabraše svaki
svog protivnika. Ali Euritov protivnik se zanese u sedlu čim mu je
Spartanac štitom snažno udario konja po njušci. Drugi Skit je,
međutim, uspeo da zamahne mačem, ali Aristodem je trenutak
ranije prozreo njegovu nameru i okrenuo mu ruku pa je Skit naleteo
na sopstveni mač i sručio se na zemlju, tako da mu je vrh mača
izleteo na leđa.
Eurit je, u međuvremenu, zadao smrtonosni udarac drugom
protivniku, koji je takođe završio na zemlji: raspolutio mu je lobanju
pre nego što je ovaj uspeo da se pridigne.
I tu prepreku su savladali. Spartanci se osvrnuše i s naporom se
zagledaše iza sebe jer su ih oči i dalje pekle. Mnogi Persijanci su
prešli granicu logora i dali se u poteru za njima. Sad je trebalo što
pre da se dokopaju obronka planine iza Trakisa, kako bi zavarali
tragove. Dobro, pomisli Aristodem. Pre neki dan nismo uspeli da
pobedimo u trci s ostalim Grcima, videćemo da li ćemo pobediti u
ovoj trci za život, protiv manje vrednih protivnika.
Nastavili su da trče najbrže što su mogli, kao da treba da pretrče
samo jedan stadion. Međutim, pred njima je, do planina, bilo mnogo

221
stadija tako da su postepeno usporavali, sve teže dišući. Ipak, dotad
su ostavili daleko iza sebe progonitelje, koji nisu bili u stanju da
prate njihov ritam. Ipak, progoniteljima se pridružio i poneki
konjanik, a osim toga, neprijatelji su imali nešto mnogo brže od
dvojice Spartanaca: strele. Aristodem i Eurit stisnuše zube, izvlačeći
poslednje deliće snage iz sebe i nastaviše da trče prema Trakisu, koji
su morali da zaobiđu sa severne strane.
Aristodem načas pomisli da bi mogli da potraže sklonište u gradu.
Ali odmah je odbacio tu pomisao znajući da žitelji grada koji je bio
gotovo pod opsadom neće stići da im otvore kapije pre nego što
Persijancu pristignu. Na taj način bi Spartanci doslovno bili priterani
uza zid, bez ikakve mogućnosti da pobegnu.
Nastavili su da trče čak i kad su izbili na strme planinske staze.
Zapamtili su gde se odvaja put kojim su došli, ali morali su da se
pobrinu da taj put ne otkriju i Persijanci, jer bi kasnije mogli da ga
iskoriste da opkole grčke položaje. Srećom, na tom mestu bilo je
lakše zavarati tragove jer je gusto rastinje onemogućavalo konjima
da se probiju i vojnicima da otkriju kojim putem da ih slede.
Logično je bilo zaključiti da su Persijanci pomislili da su njih
dvojica Grci iz Trakisa. Štaviše, Aristodem je bio siguran da će
Persijanci pokušati da blokiraju prilaze gradu kako njih dvojica ne bi
mogli da uđu. On se osvrnu i uveri se da je u pravu: nekoliko
konjanika i bržih pešadinaca usporili su kad su stigli nadomak
gradskih zidina i, oklevajući, gledali su u pravcu u kojem su
Spartanci pobegli. Neki se pribraše od iznenađenja i nastaviše da ih
progone, ali Spartanci su već bili na nepristupačnom terenu, a gusto
žbunje i drveće potpuno su ih zaklanjali od pogleda Persijanaca.
Aristodem dade Euritu znak da ne pođe pravo prema prilazu
Anopaji, pokazujući mu desno, manje pristupačnu stazu pola stadija
dalje, nadajući se da će njome izbiti na pravi put kad se zavuku
dublje u šumu. Kad se osvrnuo, primetio je, međutim, da ih niko
više ne sledi.
Načas se zamislio. Oklevanje Persijanaca pred zidinama Trakisa
dovelo je do toga da izgube iz vida progonjene pa su oni, u

222
međuvremenu, zaobišli grad i počeli da se penju uz planinske
obronke ulazeći u šumu koja se prostirala iznad samog grada. Kad
su zašli među gusto rastinje, znali su da će Persijancima biti gotovo
nemoguće da ih nađu.
Ako su zaista uvereni da su njih dvojica stanovnici Trakisa, možda
su pomislili da su begunci uspeli da se uvuku u grad kroz neki drugi
ulaz i sad pokušavaju da ga pronađu.
Činilo se da su uspeli da umaknu. Ipak, nisu smeli da se
zadržavaju u okolini grada. Iako su Persijanci verovali da su njih
dvojica došla iz Trakisa, pre ili kasnije detaljnije će pretražiti i
okolinu grada. Požurili su da pronađu stazu, mačevima krčeći sebi
put kroz krošnje i žbunje.
Ubrzo su, puni ogrebotina i oderotina stigli do Anopaje. Od
Efijalta, naravno, nije bilo ni traga ni glasa. Sigurno je otišao još pre
sat vremena, što je značilo da će morati sami da se snađu.
Aristodem je bio zadovoljan što je prevideo tu mogućnost te je, dok
su dolazili, zapamtio put. Već se razdanilo i premda im je to i te
kako olakšalo kretanje, svakako je menjalo vizuru na orijentacione
tačke koje je Aristodem zapamtio.
Sišli su niz padinu i stigli do Azopa; preplivali su ga, a voda je
blagotvorno uticala na njihove oči, koje su ih dalje pekle. Onda su se
dobrih sat vremena peli uz obronak s druge strane reke, već sasvim
sigurni da ih više ne prate. Tek tad su seli da predahnu i da
protrljaju oči koje bi rado ponovo isprali vodom.
– Ko zna šta nam je onaj lekar bacio u lice... – primeti Eurit.
– Ličilo je na vodu. Čini mi se da je vedro stajalo tačno ispod stola
na kojem je ležao leš. Pretpostavljam da mu je trebalo za nešto u
vezi s mrtvacem – odgovori mu Aristodem.
– Tako mi bogova! Voda je zagađena smrću? Čim stignemo u
logor podneću žrtvu Apolonu da bi udaljio smrt od mene! To je
mnogo gore nego da sam ranjen! – uzbuđeno primeti Eurit.
– Mene samo brine da ta voda nije bila zaražena nečim
ozbiljnim... – nemarno reče Aristodem i slegnu ramenima.
– Cinik, kao i uvek, zar ne? – primeti Eurit. – Ovaj poduhvat te

223
nimalo nije uverio u ispravnost načina na koji si odgajan? Ipak,
postupio si kao pravi spartijat i niko od nas ne bi umeo bolje. Čak ni
Leonida. – Prvi trenuci spokoja nakon Efijaltovog beskrajnog
brbljanja i napetih događaja u persijskom logoru podstakli su ga da
pokuša da navede prijatelja da mu se bar jednom poveri.
Izgledalo je da je uspeo: – Leonida? Opet o njemu? Jesi li toliko
ubeđen da je on izuzetan? – huknu Aristodem.
– Nekim ljudima se na licu i iz držanja vidi da su predodređeni da
budu veliki. Ja sam, na primer, uvek to video i u tebi. A on je isti kao
ti – odvrati Eurit.
– A, je li? Ne znam da li ću ikad biti u stanju da ubijem svog
kralja, čak i kad bih znao da zaslužuje da umre... – izlete
Aristodemu.
– Šta hoćeš da kažeš? Ne shvatam te.
– Hoću da kažem da je on svog kralja ubio, a ja, iako znam šta je
on učinio, nemam snage da ubijem njega... Možda sam, na kraju
krajeva, uprkos sumnjama i pokudama koje izražavam, veći
Spartanac od njega – obeshrabreno odvrati.
Eto, izgovorio je to.
Eurit je nekoliko trenutaka ćutao. Odmah je otvorio usta, ali
izvesno vreme nije pustio glasa od sebe. – Jasno je da se šališ – reče
na kraju.
– Nimalo se ne šalim. Da li ti je poznato kako je jezivo skonačao
Kleomen? Pa, iskasapio ga je njegov brat – reče Aristodem,
odvraćajući pogled s prijateljevog lica.
– A ko ti je to rekao?
Aristodem je načas oklevao pre nego što je odgovorio: – Osoba u
koju imam poverenja. Dovoljno je toliko da znaš – odvrati, znajući
da se njegov prijatelj neće zadovoljiti tim odgovorom.
– A, je li? A da li ta osoba, koja zaslužuje poverenje, slučajno i
sama ne nosi krunu i ima sise? – reče Eurit, gledajući ga pravo u oči.
Ovog puta Aristodem mu uzvrati pogled. Dugo ga je gledao. –
Otkud znaš? – hladno ga upita.
– Znam već nekoliko meseci. Jedne večeri hteo sam da

224
razgovaram s tobom, kako bih shvatio zašto si toliko uzdržan. Zato
sam te pratio. Video sam vas zajedno. – Onda je, pošto je primetio
prijateljev uznemiren izraz lica, dodao: – Ne brini. Nikom nisam
rekao niti nameravam da kažem, šta god da se dogodi.
To nije promenilo Aristodemov izraz lica niti stanje njegove duše.
– Znaš li šta bi se dogodilo kad bi neko saznao za to? – reče tonom u
kojem nije bilo nimalo saosećanja.
– Ja znam šta se tebi događa – odvrati mu prijatelj. – Iako dugo
znam za to, tek sad sam povezao tvoju netrpeljivost prema Sparti s
tim odnosom. Dakle, ona ti je rekla da je Leonida ubio Kleomena...
– Kad smo kod toga, štošta je ona meni rekla – odvrati Aristodem
– i ništa ne ide u prilog Leonidi... Čuvaj se tog čoveka i uređenja
koje nas je do te mere poništilo da ne umemo da prepoznamo
jednog prevaranta i ubicu. Takav čovek će napredovati samo zato
što mi prihvatamo što nam država nameće; mi smo gomila ljudi bez
ličnosti koje obmanjuju, navodeći nas da verujemo kako smo
privilegovani, iako smo i sami robovi. Uostalom, zar nas nije poveo
na Termopile da umremo zarad njegove slave? Misliš da bi nas
cenio i da smo ubili Kserksa? Dvojica beznačajnih hoplita koji u
prošlosti nisu učinili ništa značajno? – Više nije mogao da se
zaustavi.
– Zarad njegove slave? Zar nije reč o slavi Sparte i Grčke? Šta
pričaš? Mora da si zaista izgubio razum kad možeš tako da
govoriš... Pravi Lakedemonac se svakako nije mogao povući u
ovakvim okolnostima! – odvrati Eurit, odjednom svestan da se prvi
put u životu svađa s prijateljem.
– Gluposti. Toliko si ukalupljen – nastavi Aristodem – da čak i ne
shvataš kako te obmanjuju! Kralj se dogovorio s eforima i Geruzijom
i ko zna koliko je njih podmitio ili ucenio da bi mu dodelili trista
očajnika s kojima će ostaviti dobar utisak na celu Heladu. Poslaće
nas u klanicu, vratiće se u Spartu kao heroj, a onda će mu dodeliti
pravu vojsku, vojsku Saveza, koja će voditi odlučujuću bitku na Atici
ili duž prevlake. Kad se Leonida vrati s Termopila, nikom neće pasti
na pamet da poveri Leontikidi vođenje rata protiv Persijanaca, zar

225
ne? Nisam toliko slep da ne vidim da se dokazuje kao sposoban
vojskovođa, ali on nije došao ovamo da bi pobedio, već da bi se
izborio za podršku. Tako beskrupulozan čovek savršeno se uklapa u
sliku koju mi je Gorgo opisala.
– I ti zasnivaš svoja uverenja na rečima žene koju, povrh svega,
možda samo lični interes podstiče da te uveri u to da je njen muž
ubica? Ili si video neki dokaz? – upita Eurit.
– Znam da se on iživljava nad njom i nekoliko puta video sam
tragove biča na njenim leđima. Nema razloga da pomislim da su
priče o ostalim njegovim nedelima neistinite. Zašto bi, uostalom,
mene lagala u vezi s tim? – odgovori.
– Po mom mišljenju, nisi ubio Leonidu zato što osećaš, duboko u
duši, da se nešto ne uklapa u toj priči – nastavi Eurit. – Rekao sam ti
da u njemu i u tebi vidim lojalnost. Ako ti nisi u stanju da ubiješ
njega, to znači da ni on ne bi bio u stanju da počini takvo nedelo, da
iskasapi brata...
– Rekla mi je jasno i glasno! – uporan je bio Aristodem.
– To znači da laže – reče Eurit šireći ruke. – Uostalom, nije prva
žena koja to radi. Ko može znati kakve su njene pobude? Leonida ti
nije pružio nijedan razlog da ga smatraš nedostojnim čovekom.
Zašto njoj veruješ, a njemu ne veruješ? Ja ću ti reći zašto: zato što si
do ludila zaljubljen u nju! Možda si toliko zaljubljen da si joj
dozvolio da ti odgrize uvo!
Pesnica mu je poletela gotovo nagonski. I zaustavila se posred
Euritovog obraza i mladić se otkotrlja u stranu. Aristodem ga je
posmatrao dok je smrknuto ustajao i očekivao je da mu prijatelj
uzvrati. Ali Eurit mu nije uzvratio. Još ošamućen, pridigao se i
rekao: – Vreme je da nastavimo. Moramo preneti važne vesti
ljudima u logoru – a onda je pošao i ne okrećući se da se uveri da li
ga prijatelj prati.

226
 Uoči bitke

T eško je bilo držati se pravog puta bez pomoći vodiča.

Aristodem i Eurit su najmanje tri puta uvideli da su krenuli u
pogrešnom smeru i bili su primorani da se vrate. Završili su među
šibljem i kupinovim grmljem, na rubu ponora koji je zjapio iznad
zapadnog klanca nadomak Antele, s naporom se probijajući kroz
oblake i hodajući u suprotnom smeru u odnosu na kretanje sunca,
koje se sve više podizalo na nebu. Nisu razmenili nijednu reč,
nijedan pogled.
Kad je staza počela da se spušta prema istoku, uverili su se da su
na pravom putu i ubrzali su korak, i dalje ćutke hodajući. Nisu
pominjali ni osećaj peckanja u očima koji ih je obojicu terao da ih sve
češće trljaju.
Oko podneva konačno su ugledali Crne guzove i odmah zatim
pojaviše se prvi fokejski stražari na Alpenosu. Vojnici na
osmatračnici uperiše koplja u njih i bili su spremni da ih gađaju da
Eurit nije odmah progovorio grčki, upozoravajući ih da ne
napadaju. Obuzeti strepnjom koja ih je pratila tokom bekstva i
kasnije, zbog napetosti koja ih je obuzela posle svađe, nisu se setili
da skinu sa sebe persijsku odeću; osim toga, sunce je delimično bilo
zaklonjeno oblacima i nisu osetili potrebu da se razgolite. Ipak, ono
što je od te odeće ostalo, poderano, iskidano, umrljano krvlju,
zemljom, blatom i prašinom, bilo je dovoljno da stražari pomisle da
pred sobom imaju Persijance.
U svakom slučaju, Fokejci su se umirili tek kad je Aristodem
izgovorio lozinku: – Anaksandrid. – Bilo je to ime Leonidinog oca i
tu lozinku smislio je Efijalt, uvek željan da udovolji kralju. Potom su
se zauvek oslobodili persijske odeće i ostali su samo u poderanim
kitonima, između ostalog i zato što su želeli da izbegnu suvišna
pitanja vojnika na koje će naići na putu do Leonidinog šatora.
Četvorica osmatrača sprovedoše ih do Termopila; usput im rekoše
da su se Persijanci ponovo rasporedili na svega nekoliko stadija

227
dalje, ali nisu napali u zoru, kao što je Megista predvideo.
Kad su se pojavili umorni i izmučeni, odmah su privukli pažnju
vojnika u logoru. Spartanci koji su prethodne noći primetili da ih
nema, prvi su im prišli i obasuli ih pitanjima. Naišli su i na Anerista
koji im, međutim, nije pružio zadovoljstvo da ih išta pita, štaviše,
ponašao se krajnje nezainteresovano i odgurnuo je potčinjenog koji
im je prišao.
Njih dvojica su ćutali kao zaliveni, čak i kad im je prišao Dijenek,
iz čijeg pogleda su izbijali strepnja i znatiželja. Zapovednik se ipak
uzdržao i odveo ih je Leonidi i Knemu, kojima je njihov dolazak već
bio najavljen.
Pre nego što su ušli pod šator, prišao im je Malijac, primetno
uzbuđen. – Drago mi je što ste se izvukli, momci! Čekao sam vas i
duže nego što je bilo dogovoreno, ali onda sam morao da se vratim.
Izgubili smo nadu! Kako je bilo? Jeste li uspeli? – rekao je, pre nego
što ga je Dijenek gurnuo i oborio ga na zemlju.
– Vidim da ste se gadno namučili da biste uspeli da se vratite –
reče im Leonida čim ih je odmerio. – Slušam vas – dodade.
Njih dvojica se pogledaše, prvi put posle nekoliko sati. Onda
prevagnu uobičajena Euritova potčinjenost u odnosu na prijatelja i
on prepusti reč Aristodemu.
Aristodem je shvatio njegovu poruku i progovorio je, šireći ruke.
– Zapravo, i nema mnogo toga da se kaže. Uspeli smo da uđemo u
carev šator, ali Kserks je otišao put mora, koliko smo uspeli da
saznamo. Izgleda da je na severu izbila jaka oluja i da je nanela
veliku štetu polovini persijske flote koja je doplovila kasnije. Car je
otišao da proceni situaciju. Nije nam preostalo ništa drugo osim da
pokušamo da se izvučemo iz logora.
– A kako mi se čini, majstorski ste to izveli – primeti kralj. –
Zadovoljan sam zbog vaše sposobnosti, ali proklinjem našu zlu
sreću. Donosite nam vesti o nevoljama neprijateljske flote, što je
možda dobra vest pred sukob; ipak, nema sumnje da bi Kserksova
smrt značajnije uticala na ishod od gubitka nekoliko desetina
brodova...

228
 – Možda ni oni na Artemiziju ne znaju ništa o šteti koju je oluja
nanela Persijancima... – umeša se Knem.
– Tačno. Osim ako ih nije obavestio neki dezerter. Među toliko
Jonaca u persijskoj floti, sigurno postoji neko ko je spreman da učini
nešto za nas. U svakom slučaju, Dijeneku, pobrini se da pošalješ
glasnika iz Alpenosa; neka što pre obavesti Euribijada o ovom
događaju. Ako odmah pođe, možda će do kraja dana uspeti da
izvesti zapovednika flote.
– Dakle, sad znamo da flota, iako je nadomak Artemizija, nije
kompletna. Pitam se koliko će to uticati na vreme i način persijskog
napada... – primeti polemarh.
– Ne znamo na koji način je Kserks nameravao da napadne naše
na moru – razmišljao je Leonida. – Ako je, na primer, hteo da opkoli
Eubeju s obe strane, iz kanala i s otvorenog mora, sad neće imati
dovoljno brodova za to i moraće i dalje da čeka. To znači da bi ovde,
na Termopilima, i sutra moglo biti mirno. Ali činjenica je da ne
znamo kakve su mu namere.
– Ako je njegova flota pretrpela štetu – primeti Knem – to ne znači
da su oštećeni ratni brodovi, možda je reč o transportnim
brodovima koji obično plove na repu. U svakom slučaju, ako je
persijskom caru potreban jedan dan da mu se flota oporavi od
udarca, to je današnji dan. Dakle, sutra će možda preduzeti nešto.
– Slažem se s tobom – reče Leonida. – Sumnjam da Kserks želi da
provede još jedan dan a da ništa ne preduzme. Treba hraniti svu tu
vojsku, a ispred Trakisa ih je ostalo mnogo, naročito ako nas smatra
toliko slabim da veruje da smo lak plen. – Onda se ponovo obrati
Aristodemu i Euritu. – Imam utisak da ćete sutra ponovo morati da
se izložite naporu. Voleo bih kad biste otišli lekaru da vas pregleda.
Šta vam je s očima?
– Mislim da nije ništa ozbiljno. Čovek od koga smo izvukli
informacije polio nas je prljavom vodom, to je sve... – odvrati Eurit.
– Pa, bogovi vam nisu pružili mogućnost da ubijete Kserksa, ali
omogućilu su vam da prikupite dragocene informacije. Pre nego što
odete, hoću da mi ispričate sve o persijskom logoru, o naoružanju i

229
vojsci kojima Kserks raspolaže – reče im Leonida.

Kralj ih je ispitao o položajima sektora, o moralu trupa, o veličini i

vrsti komora, o opremi, o odnosu između nadređenih i potčinjenih,
o broju konja, o persijskom pritisku na Trakis, o broju teško
naoružanih vojnika, o dometu njihovih strela – što su imali prilike
da provere – o načinu prenošenja naređenja tako velikom broju ljudi
i tako dalje.
Mnogo toga što ih je kralj pitao njih dvojica nisu bili ni primetili, i
tek su ih njegova pitanja podstakla da se sete nekih detalja koji
iskrsnuše iz njihove podsvesti omogućavajući kralju da ih proceni i
da izvede zaključke.
Leonida ih je zadržao duže od sat vremena pre nego što ih je
pustio da odu. Nakon toga, međutim, Aristodem i Eurit nisu uspeli
ni da jedu na miru, to jest bez nametljivog prisustva Alfeja i Marona.
Ditiramb je bio jedva nešto uzdržaniji. U skladu s Dijenekovim
naređenjem, samo su rekli da su ih poslali u izviđanje iznad Trakisa,
odakle su odozgo posmatrali persijski logor i da su se sukobili s
persijskom patrolom.
– Dakle, vi ste prvi Spartanci koji su se sukobili s Persijancima –
primeti Maron, ne skrivajući zavist. – I kakvi su? Kakvi su?
Aristodem i Eurit nisu to posmatrali na taj način. Međutim sad,
kad im je Maron skrenuo pažnju na to, osetili su izvestan ponos. –
Sporo reaguju. Spori su i predvidivi. I rekao bih da nisu međusobno
usklađeni – odgovori Eurit, pošto je razmislio nekoliko trenutaka.
– Dodao bih i da su prilično lagani. Dovoljno je da ih malo gurneš
da bi ih oborio. Barem one na koje smo mi naleteli – dodade
Aristodem, žvaćući zalogaj hleba i luka.
– Dobro! Jedva čekam da se i sâm suočim s njima! – reče Alfej. –
Ovo počinje da me zamara. Uostalom, došli smo ovamo da bismo
dokazali da smo i mi ratnici sposobni za velika dela; ali ako se
Persijanci i dalje budu plašili, vratićemo se kući bez ratnog plena i
moraćemo da čekamo drugu priliku!
– Vas dvojica ste morali da potražite varvare da biste malo isprljali

230
ruke! – dodade Maron, ljutit. – Pomišljam da i sâm odem gore...
– Ne brini, čini mi se da ćeš uskoro i ti imati priliku... reče
Aristodem, jetko se osmehujući.
Stigao je i Dijenek. – Znate li da su te budale ponovo pokušale da
pregovaraju? – reče. – Pre nekoliko minuta ponovo je stigao njihov
glasnik. Kserks je ponudio Leonidi da mu ustupi despotiju
Peloponez kad osvoji južnu Grčku. A znate li šta mu je on
odgovorio? Ja sam već kralj, zašto biste me spustili na položaj despota?
Onda se glasnik obratio nama ostalima koji smo bili s Leonidom.
Rekao nam je da bi njihov car svakom Grku koji se pridruži
persijskim trupama ustupio veći komad plodne zemlje u odnosu na
ono što već poseduje. Pre nego što smo stigli da odgovorimo, kralj
mu je odvratio da su Heleni navikli da se sami izbore za zemlju, a ne
da je dobiju zahvaljujući prevari i podlosti. Izaslanik je to primio k
znanju i rekao da će sutra početi bitka.
– Dakle, počinje – lakonski naglasi Ditiramb.
– Izgleda da je tako. Nadajmo se da će sutra ujutru Megistova
znamenja biti povoljna... – odvrati Dijenek.
– Nadajmo se da su planovi naše flote povoljni – reče Aristodem i
ustade, pozivajući Eurita da pođe s njim. – Sad bi bilo dobro da
odemo lekaru da nas preglada. Rekao bih da moramo biti spremni
za sutra.

Posekotine nisu bile nimalo zabrinjavajuće. One površnije već su

zarastale, dublje je bilo dovoljno očistiti lekovitim travama. Lekar se,
pre svega, zabrinuo zbog njihovih očiju.
– U redu, voda je bila prljava. Ali ako vas peku, to znači da je
voda mogla biti i zagađena – objasnio im je.
– Kako je moguće da su u šatoru držali zagađenu vodu? – upita
Eurit.
– Pod šatorom su bili lekar i leš, zar ne? Jeste li slučajno primetili
povrede na lešu? – upita ga lekar.
– Pa... čini mi se da je imao žute otekline oko rane. Ali rekao bih
da mu je koža bila zasečena na nekoliko mesta.

231
 – Upravo tako. Taj lekar je pokušao da zaleči inficiranu ranu –
zaključio je lekar. – Zasecajući je, omogućio je obilnije curenje gnoja
i krvnog seruma. Sigurno je napunio ruke iscetkom, a zatim ih
isprao u vedru. I ako zaključimo da je taj momak umro upravo usled
infekcije rane, što se često događa, to znači da je vedro bilo puno
zagađene vode, zar ne?
– Dakle, šta može da nam se dogodi? – upita Eurit.
– U najgorem slučaju iritacija može da se pretvori u infekciju s
gnojem, osetljivošću na svetlost i svrabom. Jedino što sad mogu
učiniti jeste da vam stavim ovu mešavinu od ždraljevine kako bi
vam ublažila peckanje i možda predupredila infekciju – reče lekar,
stavljajući im na oči obloge natopljene tečnošću.
Dijenek je izričito naredio Aneristu da ostavi na miru dvojicu
hoplita i oslobodio ih je svih zaduženja kako bi povratili snagu do
sutradan ujutru. Zaista, Aristodem i Eurit nisu želeli ništa drugo
osim da se opruže u svojim stromatama i da leže, odričući se i
večernjeg obroka. Za manje od jednog dana prešli su petnaestak
kilometara planinskim stazama, bili su u persijskom logoru, ubili su
desetak vojnika i civila, trčali su poput atletičara preko Trakiske
nizije; vratili su se planinskim putem, duže od sat vremena
podnosili su izveštaj Leonidi pre nego što su otišli lekaru. Došlo je
vreme da se odmore, naročito ako se ima u vidu da bi sutrašnji dan
mogao biti još gori.
Ili bi mogao biti bolji, s jednom dobrom persijskom strelom koja bi
mu se zarila u vrat. Pomisao na to dala je Euritu snage da pre
rastanka pruži Aristodemu ruku. Njegov prijatelj je oklevao
nekoliko trenutaka, onda je pogledao ruku, osmotrio Eurita, a onda
ga je stegao za ruku, privukao ga sebi i zagrlio ga.
Sledećeg dana boriće se rame uz rame i ako ne budu imali
potpuno poverenje jedan u drugog, verovatnoća da neće preživeti
značajno će se povećati. Tog jutra su zajedno izveli veliki poduhvat,
onesposobivši svakog neprijatelja koji je pokušao da im se ispreči na
putu. Uspeli su pre svega zahvaljujući savršenoj usklađenosti,
izuzetno sinhronizovanim pokretima, koji su povećavali njihovu

232
snagu. Njihova savršeno usklađena saradnja nije samo plod
zajedničkog vežbanja i zajedničkih iskustava već i prijateljstva i
naklonosti koji ih vezuju. Nijedan od njih dvojice nije ni pomišljao
da naruši taj čudesni mehanizam koji im je nebrojeno puta spasao
život.
U svakom slučaju, Aristodem ne bi učinio taj korak: isuviše dobro
je znao da njegov prijatelj neće biti dugo neprijateljski nastrojen i,
osim toga, na sve što se barem i posredno tiče Gorgo, reaguje
preterano osetljivo. Za Eurita je, međutim, njihova svađa
predstavljala novu okolnost u njihovim odnosima i izuzetno ga je
uznemirila. Bio je valjan ratnik i po potrebi surov, ali kad je reč o
njegovom prijatelju, ispoljavao je beznadežnu osećajnost. Nije
mogao podneti pomisao na to da bude u svađi s njim i na kraju mu
je poželeo laku noć i izvinio mu se što je sumnjao u ono što mu je
ovaj rekao.
Aristodem je prihvatio izvinjenje, ali u prvim trenucima odmora,
u dugo očekivanoj samoći od koje je ujedno i strahovao, shvatio je
da su reči koje je Eurit izgovorio na Anopaji, uprkos svemu, pojačale
njegovu sumnju. A čovek koji ulazi u bitku obuzet sumnjom, mrtav
je čovek, rekao je u sebi. U persijskom logoru istakao se između
ostalog i zato što je hteo da pokaže, više sebi nego ostalima, da nije
strah posejao u njega seme sumnje. Ali sad kad zna da je sposoban,
zar ne rizikuje da ga sumnja nadvlada?
Sumnja... oduvek ju je smatrao „kritičkim razmišljanjem“. Ali
Eurit ga je naterao da shvati da njegovo kritičko mišljenje nije ništa
drugo do tupa posvećenost jednom cilju, baš kao što je ona to i kod
ostalih Lakedemonaca; oni su posvećeni Sparti, a on Gorgo. Na
kraju krajeva, u čemu je razlika? U ljubavi, mogao bi on da kaže;
otadžbina, mogli bi da kažu ostali. I on sâm je, kad je reč o kraljici,
lišen kritičkog duha.
Već će biti dovoljno opasno što će se boriti misleći na nju i što će
joj se vratiti. Ali sutra će se boriti i sa sumnjom da ona nije bila
sasvim iskrena.
Biće teško.

233
 Više nego što je očekivao.
***
Čak je i Maron otišao na spavanje izjedan sumnjom. Njegova je,
međutim, bila vrlo prozaična. U koji red će ga staviti Kleopomp?
Nikad ga nisu nagradili prvim ili zadnjim redom, to jest sektorima u
koje se obično postavljaju najsposobniji i najslavniji vojnici. S druge
strane, nijedan Spartanac koji je došao na Termopile nije bio
istaknut vojnik...
I njegov brat imao je iste nedoumice. Uvek su se borili rame uz
rame još otkad je Alfej dovoljno stasao da je mogao da se priključi
vojsci; opravdano je bilo pretpostaviti da će se isti princip primeniti i
u manjoj vojsci, manjoj čak i od jedne more, divizije. Kako god bilo,
Alfej se nadao da će mu odličan utisak koji je ostavio prilikom rvanja
obezbediti istaknut položaj u rasporedu. Uostalom, kome će da
dodele takav položaj ako ne onima koji su se istakli u pentatlonu?
Zar nije to nagrada koju su zapovednici obećali ljudima na početku
nadmetanja?
Nijedan brat nije razmišljao o strahu. Znali su da ga osećaju, ali
jednostavno su ga prihvatali kao sastavni deo sebe, kao nedavno
zadobijenu ranu koja je prestala da im smeta, ali bi, ako je diraju,
mogla ponovo da se otvori. Znali su da bi bitka mogla ponovo da
istisne strah na površinu, ali nisu marili za to. Takvo ponašanje je
Lakedemonac očekivao od svojih spartijata, iako nije baš odobravao
tapšanja po ramenu i preterivanja, čemu su braća često bila sklona.
Ditiramb pak nikad nije bio sklon samoisticanju. Zapravo, njegova
uzdržanost upravo je ono što je spartanska država najviše cenila:
isticanje zajednice na račun pojedinca. Ipak, za ljude koji su rasli uz
kult ratnih veština, prirodna je bila težnja za ispoljavanjem taštine i
ponosa i gotovo da nije bilo Spartanca koji nije želeo da se izdvoji od
ostalih zahvaljujući svojim ratnim veštinama. Ditiramb nije bio takav
i premda je predstavljao oličenje spartijata, upravo ga zbog urođene
skromnosti i mirnog prihvatanja strogih i krutih pravila države
nikad nisu ozbiljno shvatali.

234
 Bio je najstariji, najstručniji i najmudriji u družini, ali samo su mu
u retkim prilikama poveravali naročito odgovorna zaduženja. A on
je vrlo dobro znao da ga, ako doživi šezdesetu godinu, niko neće
predložiti za člana Geruzije. Od cele grupe prijatelja on je najmanje
bio podložan sumnjama: njegov jedini cilj, sad kad više nema ni
Pantita da ga štiti i pruži mu primer, jeste da se bori i da umre kako
valja. Možda će ga, u tom slučaju, neko napokon primetiti, možda
čak i neko od krupnih riba...

Te večeri Spartanci su bili manje pričljivi nego obično. A Spartanac

manje pričljiv nego obično jeste Spartanac vezanog jezika. I u
ostalim jedinicama pričalo se malo, i tokom večernjeg obroka i
kasnije.
Ako su izgledi da će se boriti izazvali uzbuđenje kod ljudi,
izvesnost da će se boriti izazvala je napetost, naročito među
neprofesionalnim vojnicima kakvi su bili svi Heleni osim
Spartanaca. Ta napetost nije se mogla ublažiti samoćom,
udaljavanjem od sredine ili društva. Svi su, neko manje neko više,
usredsredili pažnju na svoju opremu, svesni da im izgledi da
prežive zavise od delotvornosti oružja i štitova.
I Spartanci su se posle večere posvetili oružju. Ali njihovo
zanimanje ispoljavalo se kroz naročit ritual koji su upražnjavali pred
svaku bitku. Niko od njih nije sumnjao u delotvornost opreme koju
su koristili i proveravali tokom većeg dela godine u ratnim
pohodima, prilikom stalnih vežbi pa čak i u trenucima odmora. I
niko se nije potrudio da proveri da li su alke i i smola kojom je
koplje pričvršćeno za dršku čvrsti i da li je komadić tkanine čvrsto
obmotan oko sredine da bi koplje bolje prianjalo uz ruku; da li je
oštrica mača u savršenom stanju ili da li je porpaks dobro pričvršćen
za štit.
Ne. Spartanac nikad ne bi stigao do odlučujuće bitke a da nije
siguran da mu je oružje u savršenom stanju. Lakedemonski ratnik
pred bitku jedino glanca štit; tog zaduženja oslobađa helota i radije
ga obavlja sâm, dugo i polako, zadržavajući se na ivicama i

235
pokušavajući da prikrije ogrebotine. Kad je zadovoljan štitom,
posvećuje se svojoj bujnoj kosi i dugo je češlja iako zna da nakon
toga ide na spavanje.

Zora je svanula mrklija nego ikad do tada. Nebo je tek neznatno

posvetlelo jer sunce, skriveno iza oblaka, nije obasjalo zracima ono
što će uskoro postati svetska pozornica. Mnogi su se, nestrpljivo
čekajući Megistovo predskazanje o bici koju će uskoro povesti,
besano prevrtali u stromatama još pre nego što su zvuci trube najavili
buđenje.
Kad je stigao do mesta gde je trebalo da podnese žrtvu i spustio
na oltar nož i posudu iz koje je trebalo da čita znamenja, okolo su se
već bili okupili vojnici. Prethodnih dana imao je manje publike.
Ubrzo potom dođe i Leonida, kome Megista stavi venac na glavu.
Zatim se pojaviše heloti sa žrtvenom kozom i staviše životinju na
oltar, vezujući joj udove. Za njima su pristizali drugi heloti, noseći
druge koze da ponove ritual žrtvovanja u slučaju da se prva
znamenja pokažu kao nepovoljna.
Ali tog dana dovoljno je bilo žrtvovati samo jednu životinju. Dok
mu se između prstiju slivala krv iz utrobe žrtvovanje životinje,
sveštenik je izjavio da su bogovi naklonjeni helenskoj vojsci i da će
Persijanci skupo platiti svoju nadmenost. Povici oduševljenja
prolomiše se među okupljenim vojnicima koji se, uzbuđeni i s
osmehom na usnama, posvetiše uobičajenim jutarnjim gimnastičkim
vežbama, u očekivanju prvog jutarnjeg obroka.
Aristodem se probudio s osećajem blagog peckanja u očima, a
Eurit mu je potvrdio da i on oseća iste znake. Iako slaba, sunčeva
svetlost smetala je obojici, ali ne toliko da su morali da zažmure.
Veći problem im je zapravo predstavljao bol u mišićima i
zglobovima, kao danak jučerašnjim naporima, koji su teško pali čak i
njihovim snažnim i pripremljenim telima.
Ipak, nije to bilo ništa što se nije moglo otkloniti vežbama.
Aristodem je rasejano pratio Megistov ritual stojeći u poslednjem
redu i samo je na osnovu reakcija vojnika naslućivao šta se događa.

236
Međutim, kad su ostali primetili da su Eurit i Aristodem tu, ponovo
ih zasuše pitanjima; s druge strane, sve što bi saznali Alfej i Maron
postajalo je javna tajna.
Nebrojeno puta morali su da odgovore na ista pitanja: kakvi su ti
Persijanci? Kakvim se oružjem bore? Da li su hrabri ili su kukavice?
Potrebno je bilo da se umešaju Alfej i Maron, koji su, možda
podstaknuti osećanjem krivice, rasterali mnoštvo okupljeno oko
dvojice povratnika. Kad su uspeli da se oslobode saboraca,
Aristodem i Eurit su izvesno vreme radili gimnastiku. A onda im je
prišao Anerist.
– Slušajući vas, čovek bi pomislio da ste poklali silne Persijance a
da vas niko od nas nije video – izazivao ih je pentakontarh. – Ko zna
da li ćete biti jednako sposobni pred našim očima. Da se ja pitam,
stavio bih vas u prvu liniju kad dođe red na naš pentekost. Tako
bismo se svi uverili kakvi ste razmetljivi lažljivci...
– Ništa te ne sprečava da to učiniš, pentakontarhu. Štaviše,
bićemo ti zahvalni – odgovori mu Eurit, obraćajući mu se s
poštovanjem.
– Nažalost, to neće biti moguće. Vaš mali prijatelj Dijenek rekao
mi je da vas danas pustim da povratite snagu i da vas stavim u
sredinu. Kakva glupost! Po mom mišljenju, borili ste se protiv
onoliko Persijanaca koliko sam i ja sreo: ipak, među trupama se
samo o vama priča. Ah! Ali pre ili kasnije videće se kakvi ste zaista –
gunđao je dok se udaljavao, na veliko olakšanje svojih potčinjenih.
– Stižu! Stižu! – odmah potom dopro je glas iz blizine fokejskog
zida. Kad su pogledali u tom smeru, ugledali su veliko komešanje.
Osmatrači postavljeni na najisturenije položaje, u visini Trakisa,
trkom su se vratili na Termopile da bi najavili da su se persijske
trupe pokrenule.
I da su nepregledne.

237
 Raspoređivanje vojske

S tiglo je naređenje da se požuri s aristonom da vojnici ne bi došli

u situaciju da ne stignu da obeduju. Dopušteno je i da se pije
više vina nego obično: zapovednici nisu imali ništa protiv da ljudi
uđu u bitku blago opijeni, jer to umanjuje svest o opasnosti. Zatim
hopliti uzeše oružje trudeći se da im u blizini uvek bude rob s
oklopom. Iako je nebo bilo oblačno, opravdano je bilo očekivati da
će i tog dana vladati velika vrućina i, kao po običaju, bolje je bilo da
se kompletno obuku pred samu bitku.
Aristodem i Eurit upravo su počeli da jedu kad su ugledali dvojicu
kako navrat-nanos trče prema njima. Kad su se približili, Aristodem
prepozna Leontijada, tebanskog zapovednika, i Demofila, tespijskog
zapovednika. Njih dvojica su poslednjih dana često bili zajedno:
opšte nepoverenje koje je vladalo prema njima učvrstilo je njihovo
međusobno prijateljstvo.
Delovali su kao da im je prilično nelagodno. – Znam da su vas već
mnogi pitali – zausti Leontijad nakašljavajući se – ali i nama bi
značilo da saznamo nešto o tim Persijancima...
Aristodem se osmehnu, iskreno se zabavljajući. Ova dvojica nisu
tražila informacije pozivajući se na Leonidino odobrenje niti su bili
drski poput njihovih saboraca. Njihova iskrenost, udružena s
njihovom prostodušnošću i čestitošću koje je prepoznao u njima još
od prvog trenutka, nisu mu dozvolili da ga mole. Štaviše, zbog
mnogo toga želeo je da bude deo beotijske vojske i da ima
zapovednike poput njih dvojice.
– Šta želite da znate? – reče, pokazujući im da sednu.
– Ništa što već niste rekli drugima – odgovori mu Demofil. – Na
nas će se svakako naročito ustremiti kad nas prepoznaju na bojnom
polju.
– Sigurno je da su za njih tebanski buzdovani kao dim u oku! –
dodade Leontijad.
Dvojica Spartanaca želeli su da im prenesu sve informacije koje su

238
podelili s Leonidom, ali morali su da se drže naređenja. – Pa, mi
smo se borili samo protiv jedne patrole. Za detaljnije informacije bili
bi nam potrebni dezerteri, ali uz toliko Grka u persijskoj vojsci, neki
će se već naći – reče Aristodem.
– Uz sve mogućnosti da ćemo izgubiti bitku, veća je verovatnoća
da će dezertera biti u našim redovima... – ogorčeno primeti Demofil.
– Možemo vam reći da se bore sasvim drugačije od nas – reče
Eurit, prelazeći na suštinu. – Taj način borbe verovatno je idealan na
velikim otvorenim poljima zahvaljujujući njihovoj dinamičnosti,
pokretljivosti i lakom naoružanju. Ali protiv čvrstine falangi mogu
da pobede samo zahvaljujući brojčanoj nadmoći.
– A ovde na Termopilima ne mogu da koriste mnogo ljudi
odjednom – objasni Demofil.
– Međutim, priča se da su njihovi strelci izuzetno vešti. A njihove
strele mogle bi prilično da nam naude... – primeti Leontijad. – Da li
je među onima s kojima ste se sukobili bilo strelaca?
– Svi Persijanci su strelci – odvrati Aristodem – kao i Skiti na
konjima koji su u stanju da odapnu strelu u trku, s leve i s desne
strane i okrećući se u sedlu. Videli smo dvojicu takvih. Na sreću,
svitalo je i vidljivost nije bila najbolja, inače bi nas sigurno pogodili.
Ali ne verujem da mogu koristiti konje u Termopilskom klancu. Što
se tiče ostalog, i naši štitovi i oklopi koristiće nečemu, zar ne?
– Ukratko, delujete kao optimisti. U izvesnom smislu, za današnju
borbu bolje me je pripremila vaša procena nego sveštenikov
odgovor – reče Demofil pozdravljajući se s njima, a za njim se i
Leontijad oprosti od Aristodema i Eurita. Žurili su da se vrate svojim
vojskama.
– Optimisti? To je zaista zanimljivo – pomisli Aristodem. Još
jednom se osmehnuo, ostavljajući Eurita da nagađa o čemu
razmišlja. Do tog trenutka saborci su ga optuživali za defetizam, a i
sâm je zapravo bio uveren da je žrtva predodređena da umre. Ali
dvojica zapovednika koje uvažava stekli su sasvim drugačiji utisak.
Možda njegov nipodaštavajući stav u velikoj meri zavisi od
nepoverenja u onog ko ga vodi i od društvenog i političkog uređenja

239
koje mrzi. Možda on nije više Spartanac; Aristodem Tebanac,
Aristodem Tespijac, Aristodem Atinjanin verovatno bi drugačije
posmatrao događaje.
Ili bi drugačije mišljenje imao Aristodem koji je ravnodušan prema
Gorgo?
Nije više bilo vremena za razmišljanje. Pozvali su ih da se
rasporede; Persijanci su se primakli Anteli. A ovog puta nisu
nameravali samo da se pokažu. Kad su stigli, mala grupa vojnika
koja je držala položaj na zapadnom prolazu brzo se povukla i
donela vest u logor.
Hopliti odmah uzeše od robova opremu i za nekoliko trenutaka
većina vojnika imala je šlem na glavi, štitnici su im bili priljubljeni uz
cevanice, mač okačen preko ramena, koplje u desnoj ruci, porpaks
nataknut na levu podlakticu i štit oslonjen o rame. Robovi su zašili
neku vrstu kožne kecelje duž zadnjeg ruba štita, koja je hoplitima
trebalo da zaštiti bedra od persijskih strela.
Leonida je naredio da se potpuno oslobodi oblast između
fokejskog zida i zapadnog klanca i rasporedio glavninu snaga
između zida i brežuljka Kolonosa, a hiljadu Fokejaca zauzelo je
položaj kod istočnog klanca, nadomak Alpenosa. Neki zapovednici
pokušali su da ga ubede da postave prepreke između Antele i zida,
da iskopaju rupe i kanale kako bi Persijancima otežali napredovanje
i usporili njihov prodor prema zidu. Ali kralj je bio uveren da nije
dobro čekati neprijatelja iza fokejskog zida, jer omogućava
Persijancima da bolje iskoriste brojčanu nadmoć.
Posle dugih rasprava kralj je zahtevao da bojno polje bude što
ravnije. U tom cilju, prethodna dva dana popunjene su neravnine, a
šiblje je posečeno i bačeno u močvaru. Kada su robovi završili taj
posao, Grci su videli da se uska ravnica koja se prostirala pred njima
pretvorila u savršen teren za borbu falangi, iako je zaravan bila
široka svega dvadeset metara. Niko više u vojsci nije sumnjao u
način i mesto gde će se borba voditi. Najzlobniji su, međutim, tvrdili
kako kralj hoće da pokaže da je ravan Atinjanima i Platejcima, koji
su se, deset godina ranije, usudili da napadnu Darijevu vojsku iako

240
je ova bila nesrazmerno veća, ali ishod bitke pokazao je da su bili u
pravu.
Pošto ih je nadjačao zvuk truba koje su prenosile naređenje o
raspoređivanju trupa, zapovednici su vikali na sav glas da bi vojnici
formirali strojeve. Oni koji su imali baktarion koristili su ga da drže
vojnike dalje od zida, gde su se svi okupljali da bi posmatrali
napredovanje neprijatelja. Neki zapovednici su, po uzoru na
spartanske, odlomili grane s drveća i bičevali su njima
najneposlušnije ili radoznale. Još većem metežu doprineli su heloti,
robovi hoplita koji su stajali uz svoje gospodare kako bi im, kad
zatreba, pružili štitove.
Alfej i Maron su skakali od sreće kad ih je Kleopomp obavestio da
će obojica stajati u prvoj liniji. Maron nije mogao da obuzda
ushićenje i odmah se pohvalio saborcima iz jedinice. Alfej je pak
predložio bratu da se opklade: ko od njih dvojice ubije više
neprijatelja, na kraju dana dobiće i sledovanje vina namenjeno onom
drugom. Maron oduševljeno prihvati, siguran da će izaći kao
pobednik.
Neki vojnici su, precenjujući domet neprijateljskih strela, odmah
hteli da navuku oklop, u strahu da će ih ove zasuti. Njihovi robovi
otišli su da nabave laka koplja i torbice od jareće kože koje su nosili
preko ramena kako bi gospodarima mogli da ponude osveženje.
Onda se rasporediše duž krila svake jedinice, u položaj predviđen
za laku pešadiju.
Odlukom komande predviđeno je da se Spartanci rasporede duž
zida. Oni će započeti bitku da bi odmah stavili do znanja Kserksu s
kim ima posla, u nadi da će spartanska nesumnjiva i priznata
veština predstavljati priličan udar na moral neprijatelja. Ako sukob
potraje, bili su spremni da se uključe i Lokriđani, a zatim i
Korinćani. Leonida bi više voleo da se umešaju Tegejci i Mantinejci
ili bar ostali Arkađani čije je ratne veštine bolje poznavao. Ali iz
političkih razloga hteo je da izbegne isticanje Peloponežana u korist
Grka iz centralnih delova poluostrva.
Prilikom raspoređivanja falangi koje su delovi Saveza, desni

241
položaj obično se smatra najuglednijim i dodeljuje se vojsci koja se
bori na sopstvenoj teritoriji ili najistaknutijoj vojsci. Običaj nalaže da
se suprotno krilo dodeli vojsci koja je na drugom mestu po značaju.
Ali na Termopilima falange su se raspoređivale na izuzetno malom
prostoru tako da je ugled određenih vojski istican njihovim
redosledom učestvovanja u borbi a ne rasporedom na bojnom polju.
Leonida je želeo da Tebanci i Tespijci zauzmu dva zadnja sektora u
koloni. Opravdao je tu odluku objašenjenjem da su oni, zbog
nedostatka opreme, laka meta strelama i da ne želi da rizikuje da se
unutar falangi prerano stvore šupljine; ali gotovo niko nije sumnjao
u to da je njegova odluka posledica nepoverenja prema Beoćanima.
U međuvremenu, tamna masa se približavala. I malo-pomalo
počela je da uzima ljudsko obličje. Nepregledno ljudsko obličje.
Spartancima odmah upade u oči nepregledan niz tijara na glavama
tih ljudi i veliki štitovi koji su im prethodili. Gledali su kako se
neprijateljska vojska skuplja, a zatim širi dok prolazi kroz zapadni
klanac i ulazi na zaravan prema zapadu jedva nešto širu od
središnjeg dela klanca. Čak su i Tespijci, smešteni na začelju, jasno
čuli zvuke truba i udaranje bubnjeva, od kojih je zemlja podrhtavala,
a more se mreškalo u blizini.
U međuvremenu, završavalo se raspoređivanje Spartanaca iza
samog zida. Svaki od pet pentekosta rasporedio je šezdeset vojnika
u dva niza od po trideset ljudi, a svakih deset ljudi odvojeni su
malim prazninama; jedinice su bile podeljene na dve enomotije. Na
čelu desne nalazio se pentakontarh. U prvoj liniji, okrenutoj prema
moru, stajao je pentekost hipeja s Dijenekom s desne strane i s
Kleopompovim pentekostom s boka. Iza Leonidine telesne garde
nalazila se Aneristova jedinica, uz koju je raspoređena još jedna, dok
je treća ostala u trećem nizu, kao rezerva. Kralj i polemarh stajali su
ispred svih, prvi desno, drugi prema unutrašnjosti kopna.
Kralj je posmatrao raspored svojih trupa i pošto je zaključio da su
se svi postrojili, saopštio je Dijeneku parolu pod kojom će se boriti, a
on je trebalo da je prenese svim jedinicama. Reč je o pitanju i
odgovoru. Hopliti su tu parolu smatrali vrlo korisnom u slučaju

242
borbi između falangi čiji su pripadnici imali sličnu opremu pa je
postojala opasnost da se pomešaju prijatelj i neprijatelj. Ovog puta
nije takav slučaj, ali navika i ustaljeni mehanizmi ulivaju odlučnost
vojnicima.
Prvi pentakontarh odmah je preneo parolu enomotarhu do sebe, a
ovaj je žurno prenese najbližem zapovedniku i tako redom, dok ceo
prvi niz nije bio obavešten. Onda su parolu prenosili u drugi red i u
sledeće redove, sve dok nije stigla do Eurita; mladić proguta
pljuvačku i načas zastade pre nego što ju je preneo Aristodemu. Kad
mu je saopštio parolu, video je da je ovaj prebledeo: – Ko je naša
gospodarica? Gorgo – bio je primoran da kaže Aristodem hoplitu
pored sebe, osetivši strašan grč u stomaku. Hiljade pitanja probudi
se u njegovom umu, pitanja što se odnose na pobudu koja je kralja
navela da u bici koja odlučuje o njegovoj sudbini izabere da se
podseti žene koju mrzi.
Spartijat je i dalje razmišljao kad mu je, nekoliko minuta kasnije,
vojnik do njega ponovo preneo parolu. U skladu s običajem, kad
stigne do poslednjeg vojnika u poslednjoj jedinici parola se „vraća“
sve dok je kralj ponovo ne izgovori pošto su je prethodno svi vojnici
izgovorili barem dva puta. Prigušeno je preneo Euritu šest kratkih
reči. Onda je odsečnim pokretom pokazao Tiziji da mu donese oklop
i navukao ga uz helotovu pomoć. Bio je spreman za borbu.
Na pola puta između zapadnog i središnjeg prolaza, na otprilike
kilometar udaljenosti od spartanskog položaja, Persijanci se
zaustaviše. Predan rad na terenu ispred fokejskog zida, pod
pogledima osvajača koji su se svakog jutra otkad su došli
raspoređivali u Anteli, konačno im je pokazao da neće moći da
probiju blokadu. Verovatno su, pomislio je Aristodem, persijski
zapovednici do tog trenutka bili zadovoljni i kao i Darijevi ljudi,
mislili su da su Grci ludi što žele da se suoče s njima u bici na
bojnom polju.
U svakom slučaju, bilo je jasno da su spremni da sačekaju da Grci
sami izađu. S te daljine mogli su se videti pokreti u njihovim
redovima gde su verovatno strelci zauzimali položaj ispred

243
sparabara, „nosača štitova“ kako su se zvali njihovi teški pešadinci.
Leonida nije želeo da neprijatelj proglasi njegove ljude plašljivim i
naredi im da izađu izvan zida. Štaviše, prvi je izašao prolazeći kroz
otvor i pomerajući se udesno. Na sebi je imao štit od bronzanih
pločica, koje su, čim se kralj obreo na otvorenom polju, bez ikoga
pored sebe, zablistale pod slabim sunčevima zracima. Polemarh
izađe odmah za njima i stade levo. Njih dvojica stadoše jedan
naspram drugog na oko tri stotine koraka od zida. Nakon sledećeg
Dijenekovog naređenja izašla je laka pešadija i rasporedila se u dve
kolone po krilima, uz more s jedne strane i uz planinski obronak s
druge. Zatim je došao red na hoplite čiji su pokreti bili praćeni
zvucima flauta.
Prvu desetinu poveo je Dijenek i rasporedi je odmah iza Leonide,
krajnje desno na uskoj zaravni. Hoplite je od mora delilo svega
nekoliko metara; taj položaj Leonida je izabrao kao desnu granicu
falange. Čim se pentakontarh zaustavio, druga desetina pođe
napred i stade uz levi bok prve desetine, na razdaljini od nekoliko
koraka; onda se rasporedila i treća desetina, koja je stala uz levi bok
druge desetine. Tek tada izašla je i druga enomotija hipeja, koja se
rasporedila na isti način, ređajući se levo u odnosu na tri Dijenekova
niza.
Došao je red na Kleopompov pentekost, čije su dve kolone
ispunile levu polovinu nizije, raspoređene na šest redova s po deset
hoplita u svakom. Najudaljeniji red graničio se s kolonom lakih
pešadinaca raspoređenom uz sâm planinski obronak. Ostala dva
pentekosta raspoređena su iza prva dva, po jedan iza svakog, na
priličnoj udaljenosti. Aristodem je i dalje bio pometen zbog osećanja
koja je u njemu izazvala parola, ali podigao je pozlaćeni štit pa se i
sâm pomerio, a onda ponovo prislonio štit na tlo. Peti pentekost je,
međutim, ostao iza zida, zajedno s ostalim jedinicama čiji su
pripadnici s divljenjem posmatrali tih dvesta vojnika za primer kako
se kreću u tišini, praćeni samo zvukom flaute, iskusni, delotvorni i
čudesno usaglašeni.
Nije to bio prozor koji je trebalo da zadivi neprijatelja, kao

244
pokazivanja kojima su se služili prethodnih dana. Bio je to samo
način na koji se Spartanci raspoređuju pred bitku: hladno i odlučno,
što je često u sukobima između helenskih falangi bilo dovoljno da
ugasi žar u neprijatelju. Nijedan hoplit nije govorio, svi su gledali
pravo preda se, u potiljak vojnika koji je stajao ispred njega. Niko se
nije pomerao niti je skakutao, nije menjao usredsređen izraz lica koji
se ogledao u smrknutom pogledu i stisnutim usnama. Svi su bili
nepomični poput statua, koplja su zarili u zemlju, štit oslonili uz levo
stopalo i pridržavali ga levom rukom i levom nogom, dok im je šlem
i dalje bio podignut na čelo.
Izuzetno je bilo videti taj veličanstveni prizor brojčano tako
skromne vojske. Ko god je mislio da u ratu samo brojnost
neprijatelja uliva strah, taj nikad nije video Spartance.
A Persijanci zapravo nikad nisu videli Spartance. Poneki učesnik
rata koji se vodio deset godina ranije imao je priliku da osmotri
Atinjane, ali premda su se pokazali kao prilično vešti borci, nisu
delovali jednako upečatljivo na neprijatelja. Nisu imali uniforme i
gotovo nikad nisu uspevali da održe jednak razmak između dvojice
hoplita, i to ne samo u fazi napredovanja već i tokom
raspoređivanja. Razgovarali su međusobno kako bi potisnuli strah,
čak su se i svađali, dešavalo im se da se umokre, a nisu mogli ni
creva da kontrolišu; to su barem Spartanci očekivali od svojih
saveznika kad na njih dođe red.
Između ostalog, Leonida je i zato želeo da se Spartanci prvi suoče
s neprijateljem. Kako bi Persijanci stekli utisak da im je put prema
centralnoj Heladi zatvorila dobro organizovana i kompaktna vojska,
a ne neka rulja na brzinu sklepana od jedinica koje se međusobno
svađaju i nemaju poverenja jedni u druge, sastavljenih od novajlija
koji su spretniji s motikama i ašovima nego s kopljima i štitovima.
Leonidini potčinjeni obavešteni su da će tog dana obavezu odbrane
preuzeti gotovo isključivo oni, Spartanci. Da je Kserks poverovao da
će svakog dana morati da se suočava s takvom vojskom, možda bi se
opredelio za prodor na pomorskom frontu, a njih ostavio na miru.
Ni Spartanci ni njihovi saveznici nisu znali kako je na neprijatelja

245
delovalo lakedemonsko raspoređivanje trupa. Možda će, lišeni
vođstva okrutnog i despotskog vojskovođe kakav je veliki car,
Persijanci pobeći. Ali Kserks je želeo da bitka počne i tamna masa
ponovo se polako pokrenula.
Sledećeg trenutka Leonida je naredio flautistima da daju znak za
napredovanje. Zatim je spustio šlem, podigao je štit i zavukao
podlakticu u porpaks, i zaputio se pevajući ratnu pesmu. Kao
hipnotisani njegovim pevanjem i muzikom flaute, ljudi i sami
spustiše šlemove, podigoše štitove u visini grudnog koša i u tišini
krenuše, ritmičnim korakom, ni za centimetar ne narušavajući
razdaljinu između dvojice hoplita.
Laka pešadija stajala je, međutim, i dalje nepomično na krilima sve
dok se cela falanga nije pokrenula, a onda se pridružiše teškoj
pešadiji na začelju, kako bi se zaštitili od neprijateljskih strela.
Prisustvo strelaca u persijskoj vojsci zahtevalo je korenite promene u
taktičkom raspoređivanju spartanske vojske: obično su heloti i
perijeci hodali ispred falange kako bi lakim kopljima razbili
povezanost neprijateljskog poretka, pre nego što se ne rasporede
među još široko razmeštenim teškim pešadincima. Leonida je,
naprotiv, želeo da njegovi laki pešadinci deluju tek kad se dve
vojske toliko približe da Persijanci ne mogu da koriste strele. Da je
izložio kopljanike neprijateljskim strelama čiji je domet mnogo veći
od dometa lakog koplja, ne bi uspeo da poremeti formaciju
Persijanaca.
Dve vojske napredovale su jednako sporo, sve dok Spartanci nisu
primetili strelce u prvim redovima kako se spuštaju na kolena i
nestaju iza velikih spara, ojačanih kožnih štitova prekrivenih
slamčicama od pruća, koje su držali sparabari. Zadivilo ih je više od
svega to što se svi neprijateljski vojnici bore u paru, jedan strelac i
jedan koji ga štiti. Pitali su se da li i sparabar ima oružje i koje.
Bilo je očigledno da se spremaju da gađaju s razdaljine od preko
dvesta metara, veće od one koju je falanga smatrala opasnom.
Nekoliko trenutaka nije se dogodilo ništa, kao da je vreme stalo, dok
su vojske sakupljale energiju, jedna da zaspe protivnika strelama,

246
druga da izdrži napad.
Onda zafijukaše. Sve zajedno. Moćno. Razarajuće. Šištanje hiljada
strela tek je počelo da para vazduh kad hopliti začuše Leonidino
naređenje da se zaustave, da kleknu i da se zaštite štitovima
podignutim iznad glave. Odmah zatim, hiljadu udara odjeknu
nizijom; neki su bili odsečni, moćni i vibrirajući udari strela koje su
se zarile u štitove, ostali su dopirali od strela koje su se zabole u tlo,
potmuli i ne naročito odsečni. Poneki udar o morsku površinu ili
odskakanje strele o tlo upotpunilo je tu mešavinu zvukova.
Ali nije se začuo nijedan bolni jauk.
Nijedna persijska strela nije pogodila metu.
Kad su svi sa zida, ali zaista svi ugledali Spartance kako ustaju i
nastavljaju, prolomio se pobednički uzvik. Od tog trenutka, ostali
Grci pratili su napredovanje Lakedemonaca stalnim ritmičnim
uzvicima ohrabrenja; Spartanci su jedva mogli da čuju zvuk flaute,
koja im je određivala ritam koraka, i Leonidino pevanje, koje im je
ulivalo snagu. Kad je kralj, odmah zatim, naredio da nastave bržim
korakom, nisu ga svi čuli i nisu svi ubrzali u istom trenutku.
Vika se pojača kad su Grci videli da njihova mala vojska ubrzava
korak. Hoplitima s korintskim šlemovima već je bilo teško da jasno
razaznaju narađenja svojih nadređenih jer im je glava zapravo bila
zaglavljena u kutiji zatvorenoj s obe strane. Ipak, pošto je flauta
diktirala ritam barem onim najbližim vojnicima, glas se proneo iz
reda u red i oni koji su bili na začelju brzo su prilagodili ritam onima
ispred sebe; posle nekoliko desetina metara napredovanja vojska je
ponovo bila jedinstvena.
U spartanskim redovima niko se nije zavaravao da je gađanje
strelama završeno. Kad je kralj pre vremena zahtevao da zbiju
redove, shvatili su da razlog leži upravo u tome i glas se pronese od
reda do reda. Odmah su druga petorica vojnika iz svakog reda
prošla napred i stala levo od saboraca koji su dotad hodali ispred
njih; na taj način, svaka enomotija rasporedila se na šest redova od
po pet vojnika i to na jedva nešto širem prostoru od onog koji su pre
toga zauzimale. Od dvanaestorice ratnika koliko ih je bilo u prvoj

247
liniji, sad su u prvom redu prema neprijatelju stupala dvadeset
četvorica, tako raspoređeni da je svaki, barem delimično, štitom
pokrivao i desnog saborca.
Dijenekov i Kleopompov pentekost rasporediše se u pet nizova, a
Alfej i Maron obreše se jedan pored drugog. Druga dva pentekosta
odmah su zauzela prostor koji je oslobodilo pet redova jedinica sa
čela, obezbeđujući tako falangi neophodnu dubinu za probijanje
neprijateljskog fronta. Laki pešadinci prilagodiše se novom
rasporedu i nastaviše, gotovo rasuto, da prate začelje falange.
Sad je već zavladala poprilična buka i u lakedemonskim
redovima. Zbijeni redovi terali su hoplite da se međusobno
sudaraju, ogrtači od prošivenog lanenog platna trljali su se o rubove
štitova, poneko koplje udaralo je o štit, bosa stopala sve snažnije su
tupkala o tlo podižući mnogo prašine. Hopliti su, opterećeni
opremom od gotovo trideset kilograma, sve teže disali. Neki su
počeli da izvikuju kako bi podstakli sebe i najbližeg saborca. Među
najbučnijima je, za divno čudo, bio upravo Ditiramb, kome je
nedostajala uloga „zaštitnika“. Ni ovog puta nisu ga rasporedili u
prvu liniju, ali svoje najbliže saborce nije štedeo saveta i podstreka,
kao da pored sebe i dalje ima svog „štićenika“ Pantita.
Onda je stiglo poslednje naređenje koje su ljudi čekali pre
frontalnog sukoba, naređenje da pripreme koplja za udar. Ratnici u
prvim redovima staviše koplje pod mišicu i uperiše ga preda se,
spremni da ga zariju u neprijatelja. Ostali su i dalje držali koplja
uspravno, kako bi stvorili zaštitnu kapu protiv udara strela.
Falanga je bila spremna za udar.

248
 Udar

P re sudara vojski trebalo je, međutim, suočiti se sa sledećim

napadom strelaca koji su ovog puta stajali ili trčali dok su
odapinjali strele. Strele ih ponovo zasuše, brze, uz šištanje,
neumoljive poput ptica grabljivica koje se obrušavaju na plen. Ali
Spartancima se nije svidela uloga žrtve. I sami su bili grabljivice.
Ostali su zbijeni uprkos udarcima koji su im pljuštali po šlemovima i
štitovima i poremetili sklad pokreta mnogih hoplita usporavajući ih
načas, ali samo načas pre nego što su se vratili na položaj pored
saborca.
Usledilo je još jedno gađanje strelama, a zatim još jedno. Ali veliki
broj strela promenio je smer prilikom udara o vrh koplja u zadnjim
redovima, iskrenutim uvis i poređanim gusto poput klasja žita.
Redovi persijskih strelaca smenjivali su se sve bržim ritmom, tako da
na kraju gotovo i nije bilo pauze između dva gađanja. Ali strele nisu
uspele da stvore šupljine u spartanskim redovima i svaki put kad bi
se učinilo da se između hoplita stvorila praznina, neki od vojnika
hitro bi popunio prazan prostor i tako osujetio sve napore
Persijanaca.
Samo dvojica od dvadeset četvorice hoplita raspoređenih u prvoj
liniji pali su probodeni strelama. Ali oni koji su napredovali iza njih
brzo bi ih zamenili na položaju, kao što su i njih, jednako brzo,
zamenili vojnici iz ostalih redova.
Na razdaljini od nešto više od pedesetak metara, Spartanci se
konačno osetiše zaštićenim od udara strelaca. Onda je započela
spartanska akcija; laki kopljanici dobili su priliku da oslabe
neprijateljske redove. Heloti i perijeci napustili su svoje pozadinske
položaje i otvorili se prema krilima, raspoređujući se uz bok falange,
na uzanom prostoru koji se pružao između falange i planinskog
obronka s jedne i između falange i mora s druge strane. Njihova
laka koplja poleteše prema prvim redovima Persijanaca preskočivši
prvi red spara i otvorivši prilično gusto raspoređene rupe u

249
neprijateljskim redovima, koji su se preraspoređivali da bi se
pripremili za sledeći udar.
Laki persijski štitovi nisu mogli da izdrže prodor koplja; mnogi
ljudi padoše pretvarajući se u zaštitni zid svojih saboraca, koji su se
saplitali o njihova tela dok su pokušavali da ih preskoče i organizuju
front. Dodatnu prepreku istočnjacima predstavljali su odeća palih i
ogromne spare koje su ispustili ratnici na umoru ili oni koji su se
razbežali. Sve je to otežavalo napredovanje ostalih.
Rupe u persijskim redovima omogućile su Spartancima u prvoj
liniji da bolje osmotre one s kojima su se sukobili. Sparabari koji su
ostali bez ogromnog štita, suočeni s pogocima koplja isukali su
zakrivljene sablje, dok su strelci, koji nisu više mogli da se oslone na
zaštitu saboraca, podigli neobične male štitove s gornjim rubom
zasečenim poput polumeseca. Ali, pre svega, nisu imali oklope.
Mnogi Lakedemonci pomislili su da će biti više nego lako zariti
koplje u ratnika odevenog u kratku tuniku, trakom stegnutu u
struku, pantalone i meku kapu okruglog vrha.
Kopljanici se uključiše nekoliko trenutaka nakon udara. Prilikom
sudara Spartanci su ličili na kompaktnu masu čiji se prvi red
sastojao od neprekinutog niza štitova iza kojih su se pomaljala
dvadeset četiri koplja uperena u neprijatelja. Sledeća dvadeset četiri
koplja izdizala su se uvis tik iza štitova, iznad ramena boraca u
prvom redu. Ostalih sedam redova bilo je spremno da svom snagom
pogura saborce koji su napredovali ispred njih, kako bi im dali
snage ne samo da pogode direktne protivnike već i da probiju prve
linije odbrane.
Čak su i zapovednici imali koplje pod miškom upereno napred,
spremni da udare. Jedino po čemu su se oni razlikovali od ostatka
trupe, osim poprečno postavljene grive na šlemu i bronzanih oklopa
u nekim slučajevima, bilo je to što su podsticali svoje vojnike. Kralj,
polemarh, pentakontarh, pa čak i enomotarh, nijednog trenutka
nisu prestajali da podstiču svoje vojnike da se iskažu najbolje što
mogu.
„Napred! Ko će prvi da udari?“, „Ko će biti najhrabriji?“, „Ko će

250
prvi otkinuti nekom ruku?“, „Ko će prvi proburaziti nekom
grkljan?“, „Ko će pobiti najviše neprijatelja?“ Te rečenice najčešće su
se čule osim potmule buke koju su stvarali hopliti. A ne sve rečenice
koje je uspeo da čuje, Maron je odgovarao: – Ja! – Alfej je, međutim,
rekao: – Videćeš da će pobeći čim ih udarimo, pa ćemo koplja
morati da im zarijemo u guzice! – što je izazvalo smeh među
saborcima do čijih je ušiju doprla Alfejeva šala.
Aneristova jedinica, raspoređena na začelju, imala je zadatak da
gura redove ispred sebe. Pentakontarh je, u skladu sa svojim
navikama, više provocirao vojnike nego što ih je podsticao: –
Napred, životinje! Pokažite barem da ličite na vojnike! Potrudite se
da ličite na prave Spartance! Hajde, čoporu atičkih ženetina!
Osećam smrad vašeg izmeta, kukavice! Fobos12 je već došao po vas!
– i tako dalje. Mnogi njegovi potčinjeni poželeli su da svoje koplje
zariju u njega. Među njima su bili i Aristodem i Eurit, raspoređeni
na začelju.
Svi vojnici u prvoj liniji dobro su poznavali osećaj i zaglušujuću
buku koje izaziva sudar između dve vojske, sudar koji se u
hoplitskim bitkama događa u istom trenutku duž čitavog fronta.
Zato je svima delovalo pomalo čudno to što je sudar s protivnikom
bio pomalo neuobičajen, kako po zvucima, tako i po prizoru.
Kad se dogodilo, nije se začuo silovit sudar oklopa, štitova i
šlemova, nije se čulo krckanje koplja koje se lomi udarajući o
metalnu površinu, nije se čuo zvuk kostiju koje su se lomile pri
snažnom sudaru tela. Pritisak i guranje dopirali su samo s jedne
strane, iz falange, tako da se silina udara prepolovila, a kao rezultat
toga, manja je bila i buka koja je nastala pri sudaru.
Mnogim veteranima – a svi Spartanci bili su iskusni borci – učini
se da je do sudara došlo mnogo dalje, kao da su im koplja toliko
dugačka da mogu iz velike daljine da pogode neprijatelja. U
trenutku sudara čak je i najiskusniji i najstručniji hoplita morao da
sklopi oči, već zamagljene od prašine dignute u trku i od znoja koji
mu se obilno slivao niz unutrašnje zidove šlema. Zato je ratniku
jedino preostalo da proceni neposredan učinak svoje akcije čulom

251
sluha, koje je i samo bilo ugroženo pritiskom bronze na ušima,
raznim škripanjem i udarcima i uzvicima olakšanja koje su njegovi
saborci ispuštali kad bi najzad, posle stotine metara napredovanja,
zarili koplje u telo neprijatelja.
Hopliti su osetili da su mete mnogo mekše pod njihovim kopljima:
meke su bile spare kroz koje je koplje s lakoćom prolazilo, a zatim i
samo delimično zaštićena tela koja su lakše proboli nego što su
zatim izvukli oružje iz njih. Maron se zatekao među onima koji su
naleteli na tela pogođena lakim kopljem, a na ta tela popeli su se
Persijanci koju su se smenjivali u prvoj liniji.
Kad je njegova meta, jedan sparabar koga je pogodio kopljem, pao
unazad, hoplit izgubi ravnotežu i zanese se napred pa i sâm završi
na zemlji opružen preko beživotnog tela i lica svoje žrtve.
Alfej je bio delotvorniji. Njegovo krupno telo bilo je dovoljno da
hoplit prodre duboko u neprijateljske redove, daleko iza prve linije
na koju je naleteo. Saborci koj su ga gurali otpozadi dodatno su mu
olakšali posao i samo nekoliko trenutaka posle sudara već je bio
daleko ispred svojih saboraca. Imao je sreće i sposobnosti da
proburazi grkljan prvom neprijatelju; to mu je omogućilo da lako
izvuče koplje i da ga odmah ponovo upotrebi podižući ga iznad
ramena i pogađajući još dvojicu udarcem odozgo. Njegova visina i
dužina ruke, veći u odnosu na bilo kog neprijatelja koji bi se pojavio
pred njim omogućili su mu da ukloni četiri Persijanca, dok je za to
vreme njegovim saborcima bilo potrebno da izvuku koplja iz prve
žrtve.
Maron je, međutim, brzo ustao. Odmah zatim je, uz zaštitu
prijatelja koji su stajali pored njega ili iza njega, upro nogom kao
polugom kako bi izvukao svoje koplje iz leša i uperio njegov donji
šiljak u Persijanca koji ga je napadao s leđa. Zamah kojim je
neprijatelj hteo da udari hoplitu iznenada se zaustavi, napadaču
ispade sablja i okrznu Marona. – I dva! – uzviknu Spartanac, trudeći
se da ga brat čuje i ne znajući da ih je Alfej već ubio dvostruko više.
Spartance je iznenadila lakoća kojom su nastavili da napreduju,
čak i posle sudara. Obično su bili prinuđeni da se zaustave pred

252
otporom jednako teško naoružanih i oklopljenih hoplita na
protivničkoj strani, a odmah zatim osetili bi težinu saboraca koji su
ih gurali štitovima, koristeći ih kao „ovnove“ kako bi probili
neprijateljsku liniju odbrane. Tako se borba, u suštini, pretvarala u
puko pritiskanje: ko je snažnije pritiskao uspešnije je ugrožavao
protivničku odbranu i stvarao više pukotina u njoj, probijajući put
do pobede.
Ali u toj uskoj niziji oivičenoj morem, Persijanci su uzalud mahali
krivim sabljama, ne uspevajući da ugroze čvrstu zaštitu hoplita koji
su se gurali, povređivali se, ali se nisu otvarali. Ko je, poput Leonide
i Knema, koji su stajali na krajnjim bočnim tačkama, bio u prilici da
obuhvati pogledom celo bojno bolje, shvatio bi koliko beznačajan
deo vojske učestvuje u sukobu. Osim protivnika izmešanih u borbi u
kojoj je Persijanaca bilo barem četiri puta više nego Grka, okolo je
bilo još stotinu redova ratnika koji nisu mogli da učine ništa drugo
osim da posmatraju ono što se događa pred njima i da čekaju da
dođe red na njih. Da je Kserks imao dovoljno prostora da ih sve
zajedno pošalje u borbu, neposredna posledica toga bio bi brži
prodor i neizbežan poraz Spartanaca.
I hopliti raspoređeni na začelju nisu bili aktivan deo bitke; ali, za
razliku od protivnika sa začelja, nisu bili ni sasvim isključeni.
Aristodem i Eurit, kao i mnogi drugi pored njih, vršili su pritisak
onako kako su od njih očekivali, iako su često rizikovali da izgube
ravnotežu i da padnu napred zbog neobične pokretljivosti saboraca
koji su bili raspoređeni ispred njih.
Aristodem je svojim štitom uporno pritiskao leđa saborca koji je
stajao ispred njega, oslanjajući se na koplje koje je koristio kao
polugu jer je donji šiljak zario u tlo. Jednako je pritiskao i hoplit koji
je stajao iza njega. Ipak, obojica su često bila prisiljena da iščupaju
koplje iz zemlje i da ga zariju metar ispred, za razliku od onog što se
događalo tokom drugih bitaka, kad su dugo vremena stajali ukopani
u jednom mestu.
Istini na volju, Spartanci su napredovali previše brzo. Leonida je
hteo da pošalje naređenje onima na začelju da ne guraju previše iz

253
jednostavnog razloga što nije bilo potrebe. Front je bio mali i zato
nije bilo prodora u pojedine sektore persijske vojske, već stalno
napredovanje prve linije falange, koja je i dalje zadržavala poredak
uprkos borbama i prodoru kroz neprijateljske linije. Posle nekoliko
minuta borbe, začelje prve Kserksove jedinice Grcima nije više bilo
tako daleko.
Svaki hoplit morao je da se bori s nekoliko protivnika
istovremeno. Maron je upravo bio uzviknuo: – I pet! – kad ga je
jedan Persijanac zgrabio za gušu, dok su mu dvojica prilazila
podignutih sablji. Bio mu je potreban samo tren da odluči s kojim će
se prvo sukobiti; onda je sačekao da mu se približe dvojica koji su
mu išli u susret i čas pre nego što su ga udarili naglo se okrenuo i
posekao onog koji ga je s leđa stezao za gušu.
Ovaj, međutim, nije odmah popustio stisak i time je Spartancu
otežao kretanje. Maron se ipak ponovo okrenu i štitom se odbrani
od dva udarca sabljama. Još je držao koplje u ruci i upotrebio ga je
kao nož, zarivši ga odozgo u grudni koš daljeg protivnika. Nije ga ni
izvukao da ne bi gubio dragoceno vreme, već se izvio da bi izbegao
napad drugog Persijanca. U međuvremenu je izvukao mač i krenuo
u protivnapad ukrstivši ga dvaput s protivnikovom sabljom, pre
nego što mu je zario sečivo između ramena i vrata. Pošto je
uzviknuo: – I osam! – ne zna se kome, vratio je mač u korice, uverio
se da ga niko ne napada i izvukao koplje iz ubijenog Persijanca kako
bi ga ponovo upotrebio.
Alfej svakako nije mogao da ga čuje. On je imao četvoricu
protivnika i borio se s njima kopljem polomljenim napola. Naime,
dok je ležao na zemlji, karakterističnom žestinom je iz sve snage
zario koplje u Persijanca koji ga je ranio. U međuvremenu je stigao
još jedan i žureći da izbegne njegov napad, Spartanac se naglo
izmakao i dalje čvrsto držeći koplje, tako da se oružje polomilo i u
ruci mu je ostala samo donja polovina.
Alfej se nije obeshrabrio. Ako je taj deo koplja dobar za ubijanje
guštera, poslužiće i za ubijanje Persijanaca i u te svrhe ga je i
koristio, rukujući njime kao mačem kojem je delotvoran jedino šiljak.

254
Od neprijateljskih napada odbranio se štitom kojim je snažno
odgurnuo dvojicu koji su ga napali s leve strane. Zdesna mu je,
međutim, prišao Persijanac koji je zamahivao sabljom; čak je uspeo i
da ga udari njome, ali udarac je bio nekontrolisan i previše nizak da
bi mogao da mu raseče najčvršći deo oklopa. Nije imao priliku da
pokuša ponovo: Alfej ga ubode polovinom koplja proburazivši mu
glavu kroz slepoočnice i ostavljajući dve upečatljive krvave rupe u
tijari.
Spartanac je odlučio da još ne vadi mač iz korica. Radije se služio
kopljem i odlučio je da otme jedno neprijatelju koji ga je napao s
desne strane. Ovaj zamahnu da zarije šiljak koplja u Spartanca, ali
Alfej se na vreme izmaknu u stranu i zgrabi koplje. Iščupao ga je
protivniku iz ruke i nagonski pokušao da ga probode donjim
krajem, već uperenim u Persijanca. Ali persijska koplja nisu imala
dvostrane šiljke, tako da je Persijanac samo izgubio ravnotežu. Ipak,
i to je bilo dovoljno da Alfej okrene koplje kako treba i da mu ga
zarije, ovog puta uspešno, tik ispod pasa.
U međuvremenu, dvojica se sleva baciše na njegov štit. Persijsko
koplje bilo je znatno lakše od onog na koje je navikao, a bilo je i
kraće. Ipak, zadržao ga je, ali samo da bi ga zario u jednog od
dvojice protivnika. Zatim je drugog zgrabio za gušu i tako je mogao
da se posveti jedinom preživelom iz četvorke, zbog koga je najzad
isukao mač. Persijanac preplašeno pokuša da izbegne udarac, ali
čim mu je stopalo bilo na dohvatu Alfejevog, Spartanac ga saplete.
Kad je neprijatelj završio na tlu, presekao mu je napola tijaru i ono
što je bilo pod njom.
Zadovoljno je gledao kako mozak curi iz lobanje leša pre nego što
je primetio da su mu se u međuvremenu primakla još dvojica
Persijanaca. Ali čim ih je pogledao, njih dvojica se ukipiše i
povukoše se hodajući postrance, rešeni da se pozabave nekim
drugim protivnikom.
***
Dijenekovo zaduženje bilo je da se bori pod Leonidinim nadzorom.

255
Nije to bila mala odgovornost čak ni za hladnokrvnog čoveka jakih
živaca kakav je on. Izložen proceni svog kralja, pentakontarh je
morao dokazati da je valjan hoplit koji se odlučno, vešto i hrabro
suočava s neprijateljem i da je sposoban zapovednik koji je u stanju
da očuva zbijeni poredak i da uliva sigurnost potčinjenima.
To je značilo da mora da gleda napred, iza sebe i pored sebe. A
morao je da gleda i u kralja kako zbog toga što je on bio taj koji
prenosi Leonidina naređenja, tako i da bi video da li je kralju
potrebna pomoć. Za to je odredio četvoricu hoplita raspoređenih
krajnje desno da se umešaju svaki put kad Leonidi zapreti više od
jednog neprijatelja, ali je ipak zadržao poziciju s koje je mogao da
prati Leonidu sve dok se on bori protiv jednog neprijatelja.
I on je, međutim, morao da drži podalje Persijance, kojima je
očigledno rečeno da napadaju pre svega hoplite s poprečno
postavljenom grivom, kako bi uklonili zapovednike jedinica. U
trenutku sudara njegovo koplje zarilo se u protivnika koji se obreo
ispred njega, a pošto je koplje prodrlo previše duboko da bi mogao
brzo da ga izvuče, zgrabio je telo svoje žrtve pre nego što se srušilo i
upotrebio ga kao „ovna“ da bi oborio sledećeg neprijatelja, a zatim
ga dokrajčio mačem. Onda je izvukao koplje, baš na vreme da
dočeka novi napad Persijanca iz trećeg reda. Ovaj se odrazi kako se
ne bi sapleo o leševe saboraca koje je pentakontarh ubio i ustremi se
na Dijeneka, ali gotovo istog trena pade mrtav jer ga je Spartanac
pogodio kopljem u prepone.
I on je morao da ostavi deo koplja u svojoj četvrtoj žrtvi, koja pri
padu polomi koplje, tako da je u zapovednikovoj ruci ostala samo
polovina. Dijenek se stiraksom odbranio od sledećeg napada. Ali čim
se okrenuo da proveri jesu li su ostali hopliti dovoljno zbijeni, čuo je
pored sebe prigušen krik; ratniku koji mu je samo tren ranije pružio
podršku, jedan Persijanac kopljem je probio gušu, na onom delu gde
se dodiruju šlem i oklop.
Dijenek nije dugo razmišljao i čim mu je saborac oslobodio vidik
pošto se srušio na zemlju, stegao je ono što je ostalo od koplja i zario
ga neprijatelju posred lica. Kad je Persijanac pao licem prema zemlji,

256
pentakontarh primeti da iza njega stoji Leonida, koji je istovremeno
pogodio neprijatelja u leđa. Njih dvojica razmeniše saučesnički
pogled, a onda pogledaše svaki preda se, dok je Dijenek uzimao
koplje ubijenog hoplita.

I Kleopomp je morao da se suoči s nekoliko neprijatelja. Zvanično,

bio je dobar ratnik, dobro obučen i fizički jak, ali u duši je bio
kukavica i brinula ga je pomisao na to da će ga napadati sa svih
strana. Zato se, braneći se štitom i kopljem, povukao nekoliko
koraka i postavio se tako da ga štiti hoplit koji se našao pored njega.
Onda je, neprimetno se povlačeći, napustio prvi red.
Prepustio je mesto Ditirambu, koji je, za razliku od pentakontarha,
krenuo u napad pošto je mrko pogledao zapovednika. Štitom je
odbio jednog protivnika i oborio ga na tlo, dok je kopljem
pokušavao da pogodi bar jednog od dvojice Persijanaca koji su ga
gotovo zaskočili. Posle nekoliko promašaja, uspeo je da ubode
jednog, ali onaj kog je držao podalje štitom ponovo se pojavio, a
Kleopomp nije učinio ništa da ga zaustavi.
Ditiramb krajičkom oka pogleda pentakontarha koji je skakutao i
zamahivao kopljem ne pružajući mu nikakvu određenu pomoć. Kad
je Persijanac ponovo prešao u napad, Ditiramb ga ponovo odbi
štitom, tako da se ovaj zatekao tačno ispred Kleopompovog koplja.
Ipak, zapovednik se ponovo povuče, izbegavajući čak i saborca iza
sebe koji ga je gurao napred. Njegovo povlačenje natera Ditiramba
da se ponovo suoči s Persijancem, ali je pri tome morao da drži na
oku i protivnika koji mu je prilazio zdesna. Prvi je delovao
odmornije i hoplit odluči da se najpre posveti njemu, dovikujući
svom zapovedniku: – Ako se izvučemo, prijaviću te kralju, to ti
jamčim!
Onda se odlučno ustremi na protivnika, pognute glave i odsečnim
trzajem ramena baci koplje preko štita i pogodi Persijanca ispod leve
mišice. Persijanac se sručio na zemlju, ali Ditiramb ga nije dokrajčio,
uveren da je Kleopomp u stanju barem da zada poslednji udarac
ranjenom. On je u međuvremenu morao da se uhvati u koštac s

257
protivnikom koji ga je napadao zdesna. Zato se okrenuo desno i
usredsredio se na napad; štitom se odbranio od prvog zamaha,
pokušavajući da mu uzvrati kopljem, ali je promašio.
Bio je to dvoboj koplja i sablje, poput većine sukoba na bojnom
polju. I kao i većina ostalih takvih sukoba, razrešio se u korist dužeg
oružja – i jačeg ratnika – zahvaljujući Spartančevim fizičkim
prednostima. Dok je Persijanac zamahivao kako bi zadao protivniku
odlučujući udarac, Ditiramb mu munjevitom brzinom zari koplje u
stomak, a sledećeg trenutka ga izvuče. Onda pogleda protivnika
kako pada nauznak dok ispušta sablju i pokušava da pridrži utrobu.
Tek tada je Spartanac duboko uzdahnuo i spustio bolnu ruku
kojom je držao štit. Onda je pogledao levo tražeći Kleopompa kako
bi mu rekao sve što misli o njemu.
Ali s njegove leve strane nije bilo pentakontarha.
Tu je stajao Persijanac koga je ranio, dovukao se do njega a da ga
niko nije zaustavio. A njegova sablja već je bila spremna da se spusti
na Ditiramba, previše blizu da bi uspeo da je izbegne.
Osetio je kako mu se sečivo zariva ispod oklopa i prodire mu u
stomak. Video je vojnika koji se jedva držao na kolenima, kako
okreće sečivo u njegovoj utrobi, dok ga drugom rukom približava
sebi svom preostalom snagom, kao da želi što delotvornije da izvrši
jedino što mu je preostalo da učini pre nego što umre. Onda je kroz
otvore na šlemu pentakontarha ugledao Kleopompove oči, dok je
ovaj stajao jedva nekoliko metara dalje od njega i posmatrao prizor
bez ijednog pokreta.
Nije bio paralisan od straha.
To je, barem, bilo poslednje što je Ditiramb uspeo da shvati pre
nego što ga je stigla smrt i oslobodila ga razdirućih bolova u karlici.
Stigao je i da okrivi sebe što je pripretio svom zapovedniku da će ga
prijaviti samo tren pre nego što mu je poverio sopstveni život, a
onda je pao preko svog ubice i nijedan nije više ustao.

Napredovanje Spartanaca usporilo se, nekoliko puta se načas i

prekinulo, ali onda se nastavilo sve dok Lakedemonci nisu

258
zagospodarili celim prostorom koji je dotad pripadao persijskoj
vojsci. Stotinak metara dalje rasporedila se druga divizija prema
kojoj su se povlačili begunci i ranjenici. Leonida još nije bio odlučio
da li će nastaviti ili će se povući kad je video da se neprijateljsko
pročelje kreće napred. Onda je naredio Dijeneku da rasporedi ljude
u strog poredak, što se pokazalo kao vrlo teško s obzirom na veliki
broj tela koja su ležala na bojnom polju.
U svakom slučaju, Spartanci su trkom prešli preko te klanice
preskačući ili zaobilazeći mrtve. Ali bilo je i onih koji su se zabavljali
skačući s tela na telo, poput Alfeja i Marona, koji su i u toj zlokobnoj
igri našli način da izazovu jedan drugog. Kad su prešli teren na
kojem se odvijao sukob i ponovo se obreli na ravnom zemljištu,
hopliti su usporili korak i rasporedili se zauzimajući pozicije koje su
i prethodno imali. Leonida ih je zaustavio kad se uverio da su svi na
svojim položajima, a onda im je naredio da se okrenu. Pristizala je
nova neprijateljska divizija, ali primorani da preskaču leševe i ne
naročito sposobni da ostanu zbijeni dok se kreću ubrzano, Persijanci
su napredovali raštrkano.
Zato su Spartanci imali još lakši zadatak nego prilikom prvog
sukoba. Leonida je naredio da izvrše zamenu kako bi odmorniji
hopliti iz zadnjih pentekosta prešli napred; jednako mirno i
disciplinovano kao i prilikom prvog raspoređivanja, Aneristova
jedinica i ona do njegove, podeljene na desetine, prođoše ispred dve
jedinice koje su dotad bile ispred njih i ponovo zatvoriše formaciju,
raspoređujući se u pet nizova.
Kad su do krajnosti zbili redove, kralj se odlučio za defanzivan
raspored, kako bi zid od štitova u prvoj liniji zaista bio neprobojan.
U tom cilju, naredio je da hopliti kleknu iza štitova, da zariju koplje
u zemlju pod uglom od četrdeset pet stepeni i da dočekaju napad
neprijatelja. Iza falange su se, u međuvremenu, rasporedili laki
pešadinci, spremni da gađaju lakim kopljima.
Sad se na terenu video četvorougaonik sastavljen od štitova
spartanske vojske oslonjenih na tlo, iznad kojih su izvirivale crvene
grive vojničkih šlemova, a iznad njih isticale su se drške njihovih

259
kopalja. Bilo je malo verovatno da će neka strela uspeti da probije taj
gust zaštitni zid i zaista, persijski zapovednici kao da su odustali od
napada strelama. Barem se tako učinilo Leonidi i Knemu kad su
ugledali neprijatelje na daljini nešto većoj od dve stotine metara
kako usporavaju, gotovo zastaju, a onda nastavljaju.
Međutim, Leonida nikad ne bi pomislio da će Persijanci ponovo
usporiti, upravo onda kad je trebalo da dođe do sukoba. A usporili
su toliko da su Spartanci iz prvih redova imali vremena da vide
uznemirenost, strepnju pa čak i prestravljenost na licima protivnika
koji su morali da se ustreme na taj neprobojan zid šiljaka.
Bez odlučnog zaleta, Persijanci su prokockali preostale
mogućnosti za proboj. Osim toga, izložili su se hicima kopljanika
koji su, raspoređeni tik iza poslednje spartanske linije, imali savršen
pogled na svoje mete. Laka koplja helota i perijeka letela su iznad
glava Spartanaca i, zahvaljujući oklevanju i sporosti protivnika,
pogađali su delotvornije nego u prethodnom sukobu.
U trenutku sudara dveju vojski, Persijanci su se prilično raštrkano
i vremenski neujednačeno rasporedili duž celog luka fronta:
pristizali su jedan za drugim, neki trčeći, drugi brzim hodom, treći
čak jednostavno hodajući, a bilo je i onih koji su skakutali ili se
saginjali. Nijedan hoplita iz prve linije nije se pomerio ni za
centimetar i njihov zid zapljusnu slabašan talas neprijatelja. Neki
Persijanci zaglavili su se između mnoštva kopalja uperenih napred,
neki su jednostavno bili odbačeni; poneko je, čak, odskočio uvis
usled sudara s lakedemonskim štitom i srušio se na ostale redove
hoplita.
Na Eurita, koji je bio u četvrtom redu, pao je jedan rasporivši
grudi o njegovo koplje. Šlem mu je bio okrvavljen jer je Persijanac,
dok je padao licem nadole, povraćao krv, tako da je hoplit morao da
se izmakne kako ga ovaj ne bi oborio. Persijanac je ležao na tlu
između Eurita i Aristodema, licem nadole, dok mu je iz leđa
izvirivao veliki deo koplja, šiljka umrljanog krvlju i delovima utrobe.
– Jesam li rekao! Evo kako vi ubijate Persijance! – reče im Anerist,
okrenuvši se upravo u trenutku kad je onaj nesrećnik pao na tlo.

260
Onda se, ne čekajući njihovu reakciju, okrenuo i ponovo se zagledao
preda se kako bi odbio Persijance koji su, jedan za drugim, naletali
na njegov štit. Euritu nije preostalo ništa drugo nego da izvuče svoje
koplje iz leša, dok mu je Aristodem pomagao tako što je držao telo
čvrsto prikovano za tlo, pritiskajući ga kolenom.
Kad je prvi talas uminuo, zapovednici narediše ljudima da nastave
da guraju napred. Počevši od prve linije, hopliti se uspraviše na
noge, iščupaše koplja iz zemlje i staviše ih pod mišku. Ovo poslednje
izveli su vrlo oprezno, da kopljem, naglo okrenutim u vodoravan
položaj, ne bi povredili saborca iza sebe. Jedino Anerist nije obraćao
pažnju na to, tako da nije bilo slučajno što mu se stiraks zavukao pod
šlem hoplita koji je stajao iza njega, zaparao mu vrat i na kraju mu
podigao šlem. Iznerviran zbog prepreke na koju je naišao,
pentakontarh se okrenu i udari pesnicom nesrećnika. Zglavcima
prstiju udario je podređenog posred obraza.
Kako god bilo, jedna za drugom, podigoše se sve lakedemonske
linije, dok su oni u prvoj odolevali pritisku Persijanaca, čekajući da
ih oni otpozadi gurnu kako bi potisnuli neprijatelja. Nekoliko
hoplita sa začelja zabavljalo se posmatrajući uzaludne pokušaje
protivnika koji su se trudili da probiju zid falange nasrćući kopljima
na štitove Spartanaca u prvoj liniji, pri čemu su se ritali i laktali i
urlali kao zaposednuti, sve glasnije, budući da im je bilo jasno da su
njihovi pokušaji jalovi. Zanimljiva je bila suprotnost između njihovih
mahnitih kretnji i prividne nepomičnosti Lakedemonaca; ali i to je
kratko trajalo, jer čim su krenuli napred, Spartanci su naišli na
prepreke u vidu tela Persijanaca koji su skončali pred njihovim
odbrambenim zidom.
Za falangu nije postojalo ništa gore od bojnog polja punog leševa.
U takvom slučaju preostajalo im je samo da pređu preko gomile
leševa koje su ležale ispred prve helenske linije. Svaki hoplit učinio
je to na svoj način, neki su preskakali, neki su se peli uz gomilu,
neki su je jednostavno opkoračili. Na mestima gde nije bilo
nagomilanih već samo ponegde rasutih tela, ratnici bi zakoračili
preko njih. Uz sve to, morali su da trpe nasrtaje Persijanaca koji,

261
međutim, ni u jednom trenutku nisu zaista predstavljali opasnost.
Poneki hrabriji istočnjak i sâm je pokušao da se popne na gomilu
leševa, preduhitrivši tako hoplitu koji je napredovao i
onemogućavajući mu da stane na vrh gomile; ali Spartancu je, bolje
opremljenom, dovoljno bilo da ga odgurne štitom i da ga, dok se
ovaj zanosi usled gubitka ravnoteže, dokrajči kopljem. Na taj način
se, međutim, povećala površina terena koji nije odgovarao falangi i
nekoliko desetina metara hopliti su napredovali bez ikakvog reda,
oslanjajući se svaki na sopstvenu snagu.
Bila je to dotad nezabeležena situacija. Spartanci su bili uvučeni u
niz pojedinačnih dvoboja s protivnicima, a saborci koji su
napredovali iza njih nisu mogli da ih poguraju napred niti su oni
koji su stajali sa strane mogli da ih zaklone štitom. Ratnici iz zadnjih
redova iznenada su bili izloženi napadu neprijatelja, a oni koji su bili
napred odjednom su se našli pozadi, bez mogućnosti da guraju
napred ali i da se bore. Na sreću, Persijanci su – zapravo Kisijci,
kako su Grci kasnije saznali – bili prilično demoralisani
obeshrabrujućim ishodom njihovog napada i nisu bili naročito
ratoborni niti željni da se suprotstave protivniku.
Kad se zatekao u prvoj liniji Aristodem je imao priliku da zada
nekoliko udaraca, ali protivnici su se uglavnom držali na
bezbednom rastojanju i samo jednom uspeo je da nametne pravu
borbu. Nije mu bilo teško da iskoristi dužinu svog koplja, da udari
protivnika u rame i da mu poremeti ravnotežu. Njegov protivnik
nije imao oklop, ali navika da cilja u mesto gde jedan hoplita nije
zaštićen, natera ga da mu zarije koplje u prepone i kad se nesrećnik
srušio, njegovim najbližim saborcima na pamet nije palo da ga
podignu.
Relativna pasivnost Kisijaca omogućila je Spartancima da dovedu
u red barem prvu liniju, pošto su prethodno prešli deo bojnog polja
ispunjenog leševima. Potom su se i ostali hopliti primakli prvoj liniji
i ubrzo je ponovo uspostavljena formacija falange, iako nisu svi
ratnici bili u stanju da zauzmu položaj koji im je pripadao na
početku sukoba. To je dovelo Aristodema, koji je ostao u prvoj liniji,

262
u nezavidan položaj, budući da je, kad su ponovo zbili redove, svoju
zaštitu morao da poveri Aneristu. Pentakontarh je stajao s
Aristodemove desne strane i kad je primetio njegov pozlaćen štit,
jedva primetno mu se zlurado osmehnuo ispod velikih štitnika za
obraze svog šlema.
Kad je video da su se svi rasporedili, Leonida je naredio da krenu
napred. Persijanci su se nekoliko trenutaka povlačili ali onda su,
pred naredbama zapovednika, i sami pokušali da zbiju redove i ne
naročito uspešno se poređali u istu ravan, držeći koplja uperena
napred. Ali nije bilo načina da se odupru Spartancima, koji su i dalje
napredovali, sporim i ritmičnim korakom, u gotovo savršenoj liniji,
brišući pred sobom svaki pokušaj otpora, ostavljajući utisak da će
prema zapadu odbaciti na gomilu masu neprijatelja.
Bilo je toliko lako da Aristodem nije mogao da proveri kako
reaguje na strah od borbe u prvoj liniji. Nije pio kao ostali i bio je
potpuno svestan opasnosti koje taj položaj krije; ipak, ni u jednom
trenutku nije imao utisak da zaista rizikuje da izgubi život. Napadi
Kisijaca i dalje su bili neuverljivi i ko god je među njima pokušao da
se suprotstavi napredovanju Spartanaca završio je zasut kopljima.
Što su dalje napredovali na zapad, otpor neprijatelja sve više je
slabio i sve više njih bežalo je s bojnog polja. Na kraju, ostalo ih je
toliko malo da su Grci jasno mogli da vide šta ih čeka na zapadu. Ali
jedino je Aristodem potpuno shvatio pretnju, ne samo zato što je bio
sasvim trezan niti stoga što je bio osetljiviji na strah već pre svega
zato što je znao ko ih čeka.
Stajali su nepokretni, savršeno raspoređeni u vodoravne nizove, s
pletenicama koje su im uokvirivale lice ispod tijare, u tunikama
raznih boja, plavim, grimiznim, belim i žutim, dugim do gležnjeva,
ispod kojih je Aristodem iskusnim pogledom nazreo oklop od
metalnih pločica. Držali su koplja sa srebrnom ili pozlaćenom
kuglom, bodeže i zaobljene štitove s kružnim bočnim usecima.
Imali su i lukove koje su mnogi skidali s ramena spremajući se da
odapnu strelu.
Bili su to upravo oni. Besmrtnici.

263
 Leonida je želeo da mu Aristodem i Eurit detaljno opišu dvojicu
stražara koji su stajali ispred Kserksovog šatora. Onda im je objasnio
da su to Besmrtni, jedina profesionalna vojska – baivarabam, kako su
je oni zvali – kojom se veliki car mogao podičiti. Zvali su ih
Besmrtni, rekao je Leonida, zato što su se hvalili da uvek imaju isti
broj vojnika, njih deset hiljada. I sad su tu, raspoređeni zajedno sa
stegonošama koji su i sami bili strelci, ali oni su na glavama, umesto
tijara, imali vučju kožu, tuniku naročito upadljive boje i one grozne
uske pantalone s kojima se Aristodem onoliko namučio.
Samo su čekali da se poslednji ostaci Kisijaca sklone i da odapnu
svoje strele, ne zaklanjajući se iza spara ili drugih štitova. Ali nije bilo
isključeno i da će početi da gađaju još dok su njihovi saborci na
bojnom polju.

264
 Smrtnici i besmrtnici

I zaista, besmrtnici su odapeli strele. Dotad ih nije sprečavalo

prisustvo Kisijaca, već daljina. Zahvaljujući napredovanju
Spartanaca, rastojanje između njih i njihovih meta smanjilo se na
dvesta pedeset metara i više nije bilo razloga da i dalje čekaju. Prvi
put otkako je bitka počela, Aristodem je osetio kako mu niz kičmu
struji jeza i kako mu srce divlje tuče. Načas se osvrnuo unaokolo.
Nije mu izgledalo da su i njegovi saborci pod jednako snažnim
utiskom. Ali oni nisu znali da ti ratnici nisu kao ovi s kojima su se do
tog časa sukobljavali; štaviše, verovatno su vešti barem kao i sami
Spartanci.
Ipak, pomislio je da je Leonida, za razliku od svojih ratnika, i te
kako svestan njihovog umeća. I zaista, kad su besmrtnici zapeli
lukove, kralj požuri da naredi ponovno spuštanje falange, tako da su
se hopliti još jednom šćućurili ispod štitova. Vojnici odmah izvršiše
naređenje, gotovo u istom trenutku kad se začulo odapinjanje, zatim
fijukanje i tup udarac mnogih strela koje su se odbile o njihove
štitove. Odmah ih je zasula nova kiša strela, pa još jedna, pre nego
što su Lakedemonci stigli da podignu glave i da vide kako Persijanci
stavljaju lukove preko ramena i napreduju prema njima ritmičnim
korakom.
– Eto ga. Sad je trenutak da vidimo kakav je ko – reče Aristodem
za sebe, ustajući i spremajući se za pokret.
Međutim, Leonida je naredio da se okrenu i da se povuku u
zbijenom poretku, onoliko koliko im to dozvoljavaju gomile mrtvih
tela koje su ostavili za sobom.
Šta se događa? Da li to kralj konačno pokazuje svoje pravo lice i to
upravo na vrhuncu bitke? Aristodem je mehanički izvršio
naređenje, pitajući se koji su to razlozi naveli Gorginog mučitelja da
naredi bekstvo pred besmrtnicima. Kao što je oduvek podozrevao,
Leonida ih je poveo u smrt. Ali ovako i sâm rizikuje da umre, ta
budala, izlažući leđa neprijateljskom napadu!

265
 Osim ako... osim ako kralj ne namerava da se povuče iza zida, i da
izmisli neko opravdanje što je odbio da se sukobi s najboljom
jedinicom neprijateljske vojske. S druge strane, njegovi ljudi su već
vodili dve bitke s isto toliko persijskih jedinica i niko mu ne može
zameriti ako naredi Lokriđanima da zauzmu njihovo mesto. Ali
istina je da niko od njih nije zaista bio umoran, budući da je
neprijatelj, do tog trenutka, ispoljio prilično razočaravajuću veštinu.
Persijanci su za to vreme napredovali. Leonida nije želeo da se
povlače brzim korakom, i metar po metar, neprijatelj se približavao.
Aristodem se nekoliko puta osvrnuo ne mareći što ga Anerist vređa
jer remeti poredak, niti što bi mogao da se saplete o neki leš. Nije
video ni Eurita, koji je bio baš ispred njega.
Već je imao utisak da mu dišu za vratom kad je Leonida naredio
da se zaustave i da se okrenu.
Da se zaustave i da se okrenu.
Aristodemu je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da je taj
manevar deo preciznog taktičkog plana. Strogo je ukorio sebe
priznajući da su ga samo njegove preterane predrasude u odnosu na
kralja navele na zaključak da on namerava da pobegne a da pri
tome ne pokaže ostalim Grcima da su Spartanci ti koji treba da se
suoče s prvom jedinicom Besmrtnih. Jedva je stigao da zauzme
položaj, da stavi koplje pod mišku, da isturi levu nogu i ruku, pre
nego što je Leonida naredio da falanga krene brzim korakom.
Spartanac je razmislio o činjenici da je pored njega Anerist. Ako
kojim slučajem prežive, pentakontarh će ga strogo kazniti zbog
svakog gesta koji navodno dokazuje njegov kukavičluk. A ukoliko se
zaista bude ponašao kao kukavica, prethodni poduhvat ništa više
neće značiti: dobro je znao kakvi su Spartanci. Ne, nije dovoljno ono
što je učinio u persijskom logoru, tim pre što su svi znali ublaženu
verziju događaja; moraće i dalje da se ponaša kao Spartanac, iako je
osećao grčeve u stomaku i vrtoglavicu zbog koje se nije osećao
naročito sigurnim na nogama.
Osim toga, iza njega je Eurit, koga ne može da razočara. Bilo mu
je jasno da je oduvek predstavljao uzor svom prijatelju; ako se bude

266
poneo nedostojno, umanjiće i značaj pretpostavke koju mu je izneo
na Anopaji.
Isprva ga je držanje Persijanaca ohrabrilo. Ako je istina da su
besmrtnici najbolji ratnici, u ovoj prilici to svakako nisu pokazali.
Naglo povlačenje i isto tako neočekivano napredovanje Spartanaca
iznenadilo ih je, tako da su usporili korak i donekle poremetili
poredak u kojem je svaki vojnik drugačije reagovao na zadatak da
napadne neprijatelja za kojeg je verovao da se povlači.
Spartanci su, dakle, ostvarili neznatnu moralnu i dinamičku
prednost, čime su nadoknadili manju dubinu svojih redova. Udarac
prilikom sudara vojski bio je daleko žešći nego pre toga prilikom
borbe s Međanima. U trenutku sudara koplja su se lomila na obema
stranama, nekima su se lomile kosti, neki su odmah izgubili
ravnotežu i pali na zemlju, a zatim su ih izgazili protivnici ili
saborci. Neki hopliti iz drugog reda su se, gurajući one iz prve linije,
povredili stiraksom saborca ispred sebe.
Oklevanje besmrtnika dovelo je do gotovo trenutnog izmeštanja
granice između dve vojske i Spartanci su vrlo brzo načinili značajan
prodor. Aristodem je osetio kako mu Eurit pritiska leđa štitom i
krajičkom oka primetio je trećinu njegovog koplja iznad svog
ramena. Eurit je na taj način s leve strane pretio persijskom vojniku
koji je gubio ravnotežu zbog njegovog pritiska i stalnih pokušaja da
ga probode u desnu stranu tela.
Anerist – za koga se sve moglo reći osim da ne ume da se bori –
kao mahnit je zamahivao desnom rukom, nekoliko puta udarivši
protivnika u vrat i u lice, čak i kad je ovaj pao na zemlju. Aristodem
nije hteo da zaostane, te je i sâm ubrzao pokrete; zahvaljujući
usklađenoj akciji s Euritom, koji je i dalje napadao Persijanca
kopljem, najzad je uspeo da nađe rupu u odbrani neprijatelja i da
mu probode gušu, a zatim i da izvuče koplje pre nego što se ovaj
srušio. Bio je vešt protivnik, mnogo sposobniji od svih prethodnih,
ali za razliku od Aristodema, nije mogao da se osloni na podršku
saborca.
Za razliku od Međana i Kisijaca, nijedan pripadnik Besmrtnih nije

267
pokazivao nameru da pobegne niti je bio spreman da lako prepusti
svoj položaj. Međutim, Spartanci su i dalje napredovali, iako sporo,
zahvaljujući većoj kompaktnosti falange, koja je izgledala kao da se
hopliti bore jedni protiv drugih – toliko su zbijeni bili njihovi redovi.
Posle prvog sudara, Grci su nastavili da vrše snažan pritisak kako bi
otvorili prolaze u persijskoj vojsci čija je formacija popuštala, ali je
odolevala i nije se rasturila. Besmrtnici su, svesni nedovoljne
zbijenosti svojih redova, jednostavno nastojali da se odupru pritisku
i trudili su se da iskoriste bolju pokretljivost stalnim približavanjem
prvoj liniji.
Ugroženi kretanjem protivnika i pritiskom štitova saboraca iz
zadnjih redova, mnogi hopliti završili su na zemlji i često im nije
preostajalo ništa drugo nego da se bore opruženi na tlu, golim
rukama, kako bi savladali Persijanca koga su pri padu povukli za
sobom. Aristodem je krajičkom oka video Anerista kako laktom
udara jednog besmrtnika posred nosa dok je, ležeći preko njega,
pokušavao da mu zauzda ruke. Kad je pentakontarh zaključio da je
protivnik kome se lice pretvorilo u krvavu masku prepušten
njegovoj milosti, uzeo je koplje i zario mu ga u oko, pri čemu ga je
prikovao za tlo. Onda je izvukao koplje i stiraksom, postavljenim
gotovo vodoravno, probio bradu drugog Persijanca koji se nadneo
nad njim, spreman da ga poseče bodežom.
Iza Anerista se stvorio još jedan besmrtnik, koji je, međutim,
zaključio da je ovaj previše težak protivnik i okrenuo se prema
Spartancu koji se zadesio pored njega, to jest prema Aristodemu.
Aristodem se već borio s dvojicom neprijatelja, koje je privukao
njegov pozlaćeni štit, previše primamljiv ratni plen da bi bilo ko
mogao da mu odoli. Osim toga, štit je delovao isuviše raskošno da bi
pripadao običnom vojniku. Zato se na Aristodema ustremiše čak
trojica protivnika.
Spartanac je odmah shvatio da im je pažnju privukao njegov štit.
Uzviknuo je: – Desno! – ubeđen da će Eurit, koji je sve vreme bio iza
njega, shvatiti, a onda je izvukao podlakticu iz porpaksa i bacio štit
na dvojicu s leve strane. Persijanci se izmakoše kako bi izbegli

268
udarac, ali onda su načas zastali posmatrajući štit i smišljajući kako
da ga se domognu. To je Aristodemu omogućilo da obema rukama
zgrabi koplje, da ga polomi napola i da se ustremi na onu dvojicu;
zario je delove koplja u obojicu, u jednog šiljak, u drugog stiraks.
Pao je preko njih i tek tad je shvatio šta je uradio. Onaj levo bio je
mrtav, s polovinom koplja zarivenom u grkljan, dok je drugi
pokušavao da izvuče koplje iz ramena. Aristodem se otkotrlja i pri
tome izgubi šlem, a onda rvačkim zahvatom zaustavi Persijanca,
stežući mu vrat. Stegao ga je najjače što je mogao, dok se osvrtao
unaokolo kako bi se uverio da mu ne preti opasnost od još nekog
Persijanca, ali i da bi video kako Eurit izlazi na kraj sa svojim
protivnikom.
Učinilo mu se da mu je prijatelj u nevolji. Njegov protivnik je vrlo
vešto izbegavao koplje kojim je Spartanac pokušavao da ga pogodi
držeći ga iznad glave. S druge strane, Persijanac je izuzetno brzo
uzvraćao napade, iako se većina njegovih udaraca zaustavljala na
hoplitovom štitu ili oklopu.
Eurit je shvatio da će, ako nastavi da se bori s protivnikom,
zaustaviti napredovanje falange i odlučio je da mu zada odlučujući
udarac. Bacio mu je koplje u lice i istog trenutka izvukao mač iz
korica zadenutih za levi bok. Loše ga je uhvatio, kao da drži nož, ali
onda ga je munjevitim pokretom bacio uvis i dočekao ga na pravi
način. Izveo je to dovoljno brzo da bi stigao da zamahne pre nego
što je njegov protivnik, koji se u međuvremenu bio izmakao kako
mač ne bi pao na njega, uspeo ponovo da zauzme borbeni položaj.
Eurit mu poprečnim udarcem sleva nadesno preseče vrat iz kojeg je
šiknula krv u trenutku kad je glava pala s njega i otkotrljala se,
odbivši se o Aristodemov pozlaćeni štit, koji se odmah zacrvene od
krvi.
Dvojica Spartanaca se pogledaše čestitajući jedan drugom
pokretom glave, a onda dograbiše koplja mrtvih Persijanaca –
Aristodem dohvati i svoj štit – i nastaviše napred u liniji s ostalima.
Malo-pomalo, falanga je sve više osvajala teren i kad je postalo
očigledno da Grci odnose prevagu, persijski zapovednici narediše

269
povlačenje.
Zapravo, nije to bilo pravo povlačanje, već smena. Uostalom,
Kserks je mogao da koristi samo nekoliko stotina vojnika
istovremeno i kad je povukao prvu jedinicu Besmrtnih, u sukob se
uključila druga. I Leonida je iskoristio kratku stanku da prerasporedi
formaciju koja se na nekoliko mesta proredila i ponovo je naredio da
marširaju unazad. U međuvremenu, ljudi su na nogama i na
rukama, jedinim otkrivenim delovima tela, osetili prve kapi kiše.
Kad su Spartanci stigli na deo bojnog polja zatrpanog leševima
Kisijaca, kiša je već pljuštala. Kralj naredi hoplitima da stanu i da se
ponovo okrenu prema neprijatelju, ali se pobrinuo i da pentekosti
zamene pozicije. Zemlja se raskvasila i postala teška, ali operacija je
izvedena uobičajeno delotvorno. Alfej i njegov brat oduševljeno su
klicali, a kad su sreli Eurita i Aristodema, Maron im reče: – Bilo je
vreme! Da smo još malo nastavili da guramo vaše bele zadnjice,
umesto da se borimo, spopale bi nas drugačije misli!
– A Ditiramb? – upita Aristodem, koji u tom trenutku nije
pokazao nimalo smisla za humor. Zbog dobovanja vode koja mu se
obrušavala na šlem i odjekivala mu u ušima, još teže mu je bilo da
razabere reči saboraca.
– Ne znam. Premestili su ga na drugu stranu. Ali mislim da ga
nisam video. Nadajmo se da je dobro... – odvrati Alfej i brzo nastavi
prema prvoj liniji.
– Ma, je l’ ovi vrede za dvojicu? Čini mi se da su veštiji... Da znaš
da ću svakog koga ubijem računati dvaput, šta kažeš na to? – reče
Maron bratu, skrećući pažnju na opkladu, na temu koja mu je u tim
trenucima bila najvažnija. Kako god bilo, ni Aristodem ni Eurit nisu
mogli da ga čuju.
Brat, međutim, nije stigao da mu odgovori, barem ne rečima.
Nova jedinica Besmrtnih već se ustremila na njih i ovog puta braća
nisu mogla da se pohvale tempom ubijanja koji su ostvarivali u borbi
s Međanima. Štaviše, jednom prilikom zarili su koplja u istog
Persijanca, gotovo istovremeno. Čak su uspeli i da se posvađaju,
svaki je tvrdio da je baš on prvi zadao udarac. Novi nalet neprijatelja

270
naterao ih je da usmere pažnju na ozbiljnija pitanja, kao što je, na
primer, spasavanje glave.
Međutim, da bi dokazali pravo nad ubijenim, obojica su ostavili
koplja zarivena u nesrećnog Persijanca, tako da su sledeće
protivnike morali da dočekaju mačevima. Maron je jednim zgodnim
udarcem uspeo da polomi koplje svog protivnika tako da su borbu
nastavili mačem i sabljom, a budući da je mač bio duži od persijske
sablje, Spartanac je dvoboj završio kao pobednik. Alfej je, međutim,
mrzeo mač i pokušao je da se zakloni štitom dok se trudio da iščupa
svoje koplje iz leša koji je ležao pred njim.
Ali zario ga je preduboko, a osim toga zemlja je postajala sve
mekša od kiše i nije mogao čvrsto da se odupre o tlo. Shvatio je da
neće uspeti na vreme da iščupa koplje. Bacio je štit na zemlju i
zgrabio dršku Maronovog koplja, stežući istovremeno oba koplja
nešto niže ispod drške obmotane kožom. Na taj način se poslužio
kopljima kao polugom pomoću koje je podigao mrtvo telo i bacio ga
na Persijanca koji se ustremio na njega. Persijanac bi pogođen u bok
koji nije bio zaštićen štitom, zanese se i ispusti koplje koje je držao u
ruci. Alfej pritrča i uhvati koplje pre njegovog vlasnika i odmah mu
ga zari u grudni koš probijajući oklop koji je ovaj nosio ispod tunike.

U trenutku sudara, Dijenek je zadobio snažan udarac u grudi koji

mu načas izbi vazduh iz pluća. Zato je nespremno dočekao sledeći
udarac. Koplje udari u štit takvom silinom da ga je probilo, a pošto
ni sâm štit nije pri tome pružio nikakav otpor, snažno je udario
Dijeneka po šlemu, tako da je ovaj nekoliko trenutaka bio ošamućen.
Kad se povratio, primetio je da je Leonida ubio njegovog napadača,
sprečivši ga da iskoristi Dijenekov trenutak slabosti i da ga dokrajči.
Kralj mu je spasao život.
Nije stigao da mu se zahvali niti da razmisli o tom događaju.
Sledeći Persijanac već je jurišao prema njemu i morao je da se brani,
iako je tek u tom trenutku shvatio da više nema štit jer mu je pao
zajedno s kopljem Persijanca koga je kralj pogubio. Osim toga, nije
mogao dobro da vidi: šlem mu se umrljao u visini proreza za oči

271
tako da na levo oko nije ništa video, dok mu je desno bilo
zamagljeno kapima kiše. I koplje mu je ispalo; izvukao je mač iz
korica i njime se suprotstavio neprijateljskom koplju.
Uspeo je da osujeti dva protivnikova zamaha i da izbegne treći,
pri čemu se Persijanac zaneo napred. Iskoristio je priliku da ga
zgrabi za rub štita i da ga povuče prema sebi, a zatim ga je udario u
slepoočnicu pesnicom u kojoj je stezao mač. Zahvaljujući tijari, ovaj
je na nogama izdržao udarac, ali trebalo mu je nekoliko trenutaka
da se povrati, što je Dijenek iskoristio da mu zarije sečivo u potiljak i
da mu probije vrat. Persijanac pade, a pentakontarh mu zadade
smrtni udarac odrubivši mu glavu. Onda brzo pokupi iz blata štit i
koplje i započe novi sukob.
A sukoba je bilo sve više, dok su Spartanci, kao i prilikom prve
borbe s besmrtnicima, sve više osvajali bojno polje. U svakom
slučaju, postajalo je sve teže napredovati i boriti se jer su im oklopi
bili natopljeni, a stopala su im upadala u bare, što je predstavljalo
problem za obe vojske. Spartanci su imali težu opremu i naoružanje,
te im je bilo teže da se kreću pod tim teretom; Persijancima su
kretanje otežavale dugačke tunike natopljene vodom o čije rubove
su se neki čak i saplitali i pretvarali se u bespomoćne žrtve
protivnika koji bi se zatekao u njihovoj blizini.
Leonida je pogledao prema zapadu i kroz gustu kišu ugledao
treću jedinicu spremnu za borbu. Načas je izašao iz mnoštva i
naredio jednom helotu da otrči da obavesti Lokriđane da izađu i da
ih zamene; naglasio je da prilikom približavanja treba da ostave
dovoljno mesta na krilima kako bi Lakedemonci imali prostora da se
povuku iza zida. Oni su za taj dan dovoljno učinili, a osim toga,
uskoro će pasti mrak. Onda je, čim je primetio da se Persijanci
smenjuju, naredio vojnicima da se okrenu i da se povuku.
Po kiši i blatnjavom terenu punom leševa, novo izmeštanje vojske
nije se odvijalo nimalo disciplinovano; ipak, barem im neprijatelj nije
disao za vratom, a njihovi zapovednici nisu mnogo žurili. Kad je
Maron video Lokriđane kako izlaze iza zida, shvatio je da se za njih
dan završio i proklinjao je sudbinu; naime, njegov brat je bio u

272
prednosti po broju ubijenih Persijanaca i kraljeva odluka uskratila
mu je mogućnost da izjednači.
Ipak, niko drugi nije se žalio. Ljudi su bili umorni, a kiša im je
iscrpela preostalu snagu i bili su prilično zadovoljni što mogu da se
vrate i da se odmore. U povratku se se sreli s Lokriđanima, koji su
napredovali prolazeći pored njihove falange, ali ona više nije bila
tako kompaktna i zadivljujuća. Leonida je ušao poslednji, pošto je
predao komandu lokriđanskom zapovedniku kome je preporučio
samo da drži položaj dok mrak i težak teren ne nateraju Persijance
da se najzad povuku i prekinu borbu za taj dan.
Lakedemonci su u grupama ulazili u logor, iscrpljeni, prljavi,
pocepani, blatnjavi i mokri, ošamućeni i izgrebanih ruku i nogu;
neki su bili ranjeni i saborci su ih pridržavali. Ostali Grci, koji su
posmatrali njihove podvige, razmakli su se u dva niza i obasuli su ih
pohvalama i čestitkama, tapšali su ih po ramenu i ćuškali po
podignutim šlemovima. Na svaku pohvalu Maron je ponavljao
koliko je Persijanaca pogubio, međutim, sa svakim pređenim
metrom taj broj se povećavao. Iza samog zida bilo ih je dvanaest;
kad je stigao do Kolonosa, bilo ih je dvadeset; naime, odlučio je da u
zbir uključi i one koje je samo ranio ili okrznuo. Ionako, pomislio je,
niko to neće moći da opovrgne.
I Alfej se prilično razmetao svojim podvizima. Ubio je
šesnaestoricu ali on se barem držao tog broja od početka do kraja
spontanog defilea. I dok je Eurit bio mnogo uzdržaniji, Aristodem je
samo ćutao, ne pridajući nimalo značaja pohvalama svojih
obožavalaca koji su ga, prepoznajući u njemu pobednika pentatlona
i učesnika munjevitog izviđanja, izabrali za svog miljenika i laskali
su mu više nego ostalima. On je, međutim, pošto mu je popustila
srčanost, osećao samo beskrajni umor i peckanje u očima.
Zapovednici jedinica dobili su naređenje da izvrše smotru vojske
u blizini Kolonosa da bi utvrdili gubitke. Pentakontarsi su tražili od
potčinjenih da se još malo strpe i da sačekaju večeru i odmor i počeli
su da ih prebrojavaju, dok su se ljudi osvrtali oko sebe kako bi
ustanovili ko je prisutan a koga više nema. Ispostavilo se da

273
nedostaju trideset sedmorica hoplita iz nekoliko jedinica. Međutim,
mnogi su, teže ili lakše ranjeni, odmah po povratku u logor otišli
lekaru. Dok je Kleopomp prebrojavao svoje ljude, Alfej i Maron
tražili su Ditiramba, glasno ga dozivajući.
– Uzalud ga dozivate. Mrtav je – reče im pentakontarh čim je
završio prebrojavanje.
Da se Pantit vratio, pomislio je Aristodem, koji se zadesio pored
njihove jedinice, ne bi mu bilo drago da to čuje. Ali sigurno bi sve
učinio da prikrije bol, kako bi svima dokazao da je savršen
Spartanac. – A otkud ti to znaš? – upita Aristodem Kleopompa.
– Otkud znam? Video sam ga kad je pao, bio sam... bio sam blizu
njega – odvrati zapovednik, s izvesnom nelagodom u glasu.
– A kako? Kako je pao? – uporan je bio Aristodem.
– Kako? Pa, vršeći svoju dužnost, naravno! – brzo je odvratio
Kleopomp. – Dvojica su ga bila napala i jednog nije uspeo da
savlada... – slagao je.
– A ti nisi mogao da mu pomogneš, huljo? – razjario se Alfej i
preteći mu prišao, podstaknut naklonošću prema Ditirambu, a ne
sumnjom u Kleopompovu odgovornost za njegovu smrt.
– Hej, smiri se! – uznemirio se Kleopomp, preplašen žestinom
kolosa. – I ja sam bio u nevolji, veruj mi! – pravdao se, oprezno se
povlačeći.
U međuvremenu, Anerist je primetio da je Aristodem neznatno
istupio iz vrste. – Hej, ti sa smešnim štitom! – uvek je izbegavao da
ga oslovi po imenu. – To što si ubio nekoliko Persijanaca ne daje ti
pravo da se ponašaš kako ti padne na pamet! Iz vrste ćeš izaći onda
kad ja to kažem! – ukorio ga je i odvukao pažnju od Kleopompa, koji
mu je zbog toga bio zahvalan.
Međutim, Alfej nije nameravao da odustane. – Šta nameravate da
učinite s mrtvima? Zar nećemo otići da ih donesemo, kao uvek? –
upitao je Kleopompa.
– Ali... sad? Sačekaj barem da se završi bitka! Po ovoj kiši i blatu...
u najboljem slučaju otići ćemo ujutru ako bitka ne počne ranom
zorom! Osim toga, to je zadatak helota; pustite njih da nađu svoje

274
gospodare! – odvrati zapovednik.
– Ne dolazi u obzir. Ja ne idem na spavanje dok se ne uverim da
Ditiramb ne počiva s nama. Mi ćemo otići večeras, čim Lokriđani
završe – odbrusi mu Alfej i saučesnički pogleda Marona, koji klimnu
glavom. I Aristodem, koji je stajao malo dalje, dade znak da se slaže.
– Šališ se? Ja sam zapovednik i ja odlučujem – odvrati Kleopomp,
udarajući stopalom o tlo. – Dopuštam ti da ideš sutra ako bude
uslova za to! – zaključi, trudeći se da zvuči strogo. Ali njegov večito
zbunjen izraz lica nije mu dozvolio da bude ubedljiv.
– A, je li? Onda ćemo otići Dijeneku i pitaćemo njega za
dopuštenje. Videćeš da će nam dozvoliti... – umeša se Maron.
Kleopompa uznemiriše te reči. Njegovi ljudi dobro su znali da ne
voli da se sukobljava s nekim ko je moćniji i uticajniji od njega. –
Dobro. Idite ako hoćete. Na kraju krajeva, bio vam je prijatelj... –
reče i pognu glavu, toliko da mu je šlem gotovo pao s glave.
– Idemo i mi – reče Aristodem pokazujući prema Euritu kad je
uspeo da priđe braći.
– Oči su vam u prilično lošem stanju – reče mu Maron, koji se tek
tad pažljivo zagledao u njih dvojicu. – Bolje bi bilo da u
međuvremenu odete lekaru. Posle toga možete da nam se pridružite
kod zida. Lokriđani se ionako još bore...
– Osim toga, svakako je bolje da sačekamo da padne mrak. Čak i
kad se povuku, ne možemo biti sigurni zbog njihovih strelaca... –
mudro dodade Alfej, što njegovi prijatelji nisu očekivali od njega.
Aristodem je načas oklevao, a onda klimnu glavom. – Tako je,
treba sačekati. Onda, polazimo odmah posle večere – odgovori
pokazujući Euritu da pođe za njim.
– Pod uslovom da Lokriđani ne omanu. U tom slučaju moraćemo
da se umešamo – naglasi Maron, koji se gotovo ponadao tome.
U delu logora u kojem je bila smeštena bolnica, dvojica prijatelja
zatekoše vojne lekare kako zbrinjavaju dvadesetak ranjenika. Na
osnovu toga zaključiše da je poginulo ukupno sedamnaestoro ljudi,
što je, po Euritovom mišljenju, zanemarljiv gubitak s obzirom na to
da su se ceo dan borili s daleko brojnijim neprijateljem, dok je

275
Aristodem pomislio da su bez potrebe izgubili jednog čoveka:
Ditiramba.
Dok su posmatrali lekare na delu, pomalo su se postideli, ubeđeni
da njihove tegobe ni izbliza nisu toliko vredne pažnje kao rane
vojnika koje su videli. Bilo je ljudi s poderotinama od koplja ili strele,
s posekotinama od mača, ali nekoliko ranjenika imalo je teške
prelome i lekari su pokušavali da im nameste kosti, što je bilo
praćeno jezivim kricima. Jednom hopliti lekar je pregledao glavu, a
ulubljen šlem koji je ležao pored njega pokazivao je da je povređeni
zadobio snažan udarac u slepoočnicu. Govorio je sporo, odsutnog
izraza lica i Aristodem pomisli kako će se uskoro broj mrtvih popeti
na osamnaest. Mnogo puta video je kako ljudi umiru iznenada, čak i
nekoliko dana posle bitke, zbog unutrašnjeg krvarenja izazvanog
pucanjem krvnih sudova u mozgu. Šiljak koplja nije mogao da
prodre kroz bronzani šlem, ali mu je tim udarcem naneo smrtnu
povredu glave.
Aristodemov i Euritov lekar upravo je bio izvadio strelu iz mišice
jednog hoplite i pustio da mu iz rane iscuri zagađena krv. Sačekali
su da završi da bi mu izneli svoj problem. Gledali su ga kako
pokušava da zaustavi krvarenje komadićem tkanine natopljene
izmirnom, premda je ponekad u te svrhe koristio i smokvino mleko,
pa čak i vino kad bi se dogodilo da nema ništa drugo na
raspolaganju. Onda je očistio ranu vunenom krpom na koju je naneo
smesu od žižole i pšenice. Na kraju je bronzanim iglama pričvrstio
rubove poderane kože i previo mišicu lanenim zavojima i
preporučio vojniku da se odmori, uveravajući ga da je otklonio
opasnost da dobije tetanus ili gangrenu.
– Ah! Vas dvojica ste oni što imaju problem s očima... da vidim –
reče, čim je uspeo da im posveti pažnju. Dugo je, iz raznih uglova
posmatrao Aristodemove oči, pažljivo mu podižući kapke. Onda je
isto učinio i s Euritom.
– To se moglo i očekivati. Prašina i znoj samo su pogoršali stanje.
Bolje bi bilo da se danas ne borite... – reče, obraćajući se obojici. –
Da li vam je smetala sunčeva svetlost?

276
 – Bilo je tako malo sunčeve svetlosti... i bila je tako slaba... ne, ne
bih rekao – odvrati Eurit.
– Infekcija se razvila. Ima i tragova gnoja. Da je bilo više sunčeve
svetlosti, sigurno bi vam smetala.
– Da li to znači da ćemo sutra, ako bude sunčano, morati da
žmirkamo? – upita Aristodem.
– U najboljem slučaju. Ja samo mogu da vam posavetujem da se
sutra ne borite. Sad mogu jedino da vam očistim oči od gnoja i da
vam dam mast koja će ublažiti peckanje, a namazaćete je posle
večere – reče i uze smesu kojom je očistio ranu onog vojnika. – Ali u
ovakvim slučajevima, najbolje je sprečiti dodatnu infekciju očiju.
Sutra bi zaista trebalo da mirujete – zaključi.
– Da li bismo mogli da izgubimo vid ako budemo nastavili da
naprežemo oči? – upita ga Aristodem.
– Ko to zna? Moguće je... – odgovori lekar, šireći ruke.
Dvojica ratnika pustiše ga da im očisti oči od gnoja, osećajući
blagu nelagodu prilikom dodira krpice s mašću. Onda odoše svojim
helotima koji su im spremili večeru. – Ionako postoji mala
mogućnost da će nas Leonida sutra ponovo povesti u borbu. Nadam
se da će iskoristiti i ostale vojske... – reče Aristodem, pre nego što je
uzeo zalogaj sira.
– Ne mora da znači. Kako god bilo, ja neću odustati ako vojsci
zatreba moj doprinos – odlučno odvrati Eurit.
– Svi ste poludeli... zaneli ste se... Sad imaš opravdanje da se ne
boriš! Zašto, uprkos tome, osuđuješ sebe na smrt? I to za takvog
kralja... – ljutito odvrati Aristodem.
– Možda upravo stoga što smo svi osuđeni na smrt, vredi umreti
časno. Spreman sam da se opkladim da i oni s prelomima žele da se
vrate u borbu, barem kad je reč o Spartancima...
– Baš tako. Lepo sam ja rekao, bacili su neke čini na vas i više ne
mislite svojom glavom... – primeti njegov prijatelj.
– U svakom slučaju, mislim da je još rano da raspravljamo o tome
– odvrati Eurit. – Današnji dan bio nam je toliko naklonjen da bi
Kserks mogao da odustane od frontalnih napada i da smisli nešto

277
drugo ili da se usredsredi samo na pomorsku birku, kako smo se
nadali. Moramo saznati kakve vesti stižu s Artemizija...
– Ako je taj odlučio da nas žrtvuje, žrtvovaće nas, na ovaj ili onaj
način. I to je sve – presudi Aristodem, ali Eurit nije smatrao da treba
da mu odgovori.

278
 Hoplitovi posmrtni ostaci

V eć se smrkavalo kad su Aristodem i Eurit završili večeru. Zato

su otišli do zida, gde je vladala ogromna gužva zbog povratka
Lokriđana. Svi su bili u lošem stanju i povrh svega pokisli su kao
miševi, ali Aristodem je zaključio, sudeći po oduševljenju s kojim su
dočekani, da su i oni uspeli da odbiju napad Persijanaca pa je
neprijatelj odustao od sledećeg pokušaja. Dvojica Spartanaca
potražiše prijatelje s kojima je trebalo da se sastanu. Zatekli su ih
zajedno s Dijenekom.
– Sačekaćemo još malo da se svi Lokriđani vrate, i oni ranjeni koji
se sporije kreću – reče im pentakontarh.
– Mislim da bi trebalo da požurimo – reče Maron, koji je sve misli
usmerio na prijatelja koji je poginuo, budući da više nije morao da
razmišlja o borbi. – Uskoro će i Persijanci doći da pokupe svoje
mrtve i mogli bismo da dopadnemo nevolja. Osim toga, mogli bi da
oduzmu opremu našim žrtvama...
– To se neće dogoditi – odlučno odvrati Dijenek. – Kralj je uveren
da će Persijanci ostaviti svoje mrtve sve dok borba bude trajala, kako
bi otežali napredovanje naše falange. Prepreke na terenu naneće
više štete nama nego njima. U svakom slučaju, Leonida mi je ostavio
sat vremena na raspolaganju pre nego što pošalje helote da naprave
prolaz izmeštanjem leševa prema moru ili prema planini. Bojno
polje će se dodatno suziti, ali će barem naše falange imati dovoljno
raščišćenog prostora za napredovanje.
– Dakle, naše će večeras doneti u logor! – uzviknu Aristodem.
– Neće. Heloti su dobili naređenje samo da ih naređaju duž
planinskog obronka i da nas obaveste o položaju. U suprotnom ne bi
stigli da raščiste teren. Rano ujutru ćemo pokupiti sedamnaestoricu
naših mrtvih – odvrati zapovednik.
– Šesnaestoricu. Zato što ćemo jednog sada doneti – primeti Alfej i
svi se složiše s njim.
Izašli su s bakljama koje su nosili Alfej i Maron, dok su Aristodem

279
i Eurit izbegavali da hodaju blizu izvora svetlosti. Kiša je u
međuvremenu stala, ali moglo se dogoditi da opet počne da pada,
iako nebo nije više bilo potpuno prekriveno oblacima, a lagani vetar
nosio je preostale oblake. Teren se, izgažen hiljadama stopala tokom
dana, pretvorio u kaljugu.
Sva petorica su isuviše dobro znala šta znači preći bojno polje
posle bitke. Navikli su i na strašnije prizore, kao što je teren na
kojem danima posle borbe leže naduta tela ili leševi koji su se
rasprsli na suncu i počeli da trule. Ipak, uprkos pomrčini i činjenici
da su izašli neposredno nakon borbe, jasno im je bilo da im neće biti
prijatno da prođu između tela vojnika koja su njihovi saborci već
izgazili, prekrivenih blatom, krvlju pa čak i izmetom, u mnogim
slučajevima izobličenih i ispale utrobe.
Ipak, znali su da su se Lokriđani borili bliže zidu u odnosu na
njih. Zato nisu ni obratili pažnju na prve izbočine na terenu koje su
se ukazale u daljini osvetljene bakljama i kad su naišli na prve
leševe, odlučno su nastavili dalje. Onda su stigli do mesta gde su se
sukobili s Kisijcima, pa i tuda prođoše prilično brzo. Onaj ko bi i
primetio telo nekog hoplite naterao bi sebe da ne podlegne
iskušenju da zastane i da ga prepozna, znajući da se mora
usredsrediti samo na potragu za Ditirambom.
Malo dalje nalazio se sektor u kojem su se sukobili s Međanima, u
prvoj bitki koja se tog dana odigrala. Kad su stigli, odmah su shvatili
da im neće biti lako da pronađu prijatelja i to ne zato što je pao
mrak. U tom sektoru bilo je desetine tela, isprepletenih,
nagomilanih, izmešanih s blatom, ali pre svega izobličenih od
povreda i gaženja. Iako je bilo lakše prepoznati hoplitu među
mnoštvom mrtvih bez oklopa, Ditiramb nije jedini Spartanac koji je
pao u tom sektoru, a osim toga, moglo se dogoditi da je skončao
ispod gomile ostalih leševa.
Petorica Spartanaca ponela su koplja da bi izbegli, u slučajevima
kad je to bilo moguće, da pomeraju leševe rukama. Strpljivo su
počeli da obaraju tela s vrha gomile, postepeno je smanjujući, sve
dok nisu mogli da provere ko se nalazi na dnu. Mnoga tela bila su

280
neprepoznatljiva, lica izobličenih usled težine drugih leševa ili
pritiska stopala teško naoružanih i oklopljenih ratnika koji su
prelazili preko njih.
Okretali su tela koja su licem polegla u blatu i gledali su tamne
obrise rasporenog stomaka u kojem se naziralo ono što je ostalo od
utrobe, izmešano s vodom i prašinom. Aristodem je video i glavu
dopola potonulu i blato i zapitao se kako će naći Ditirambovo telo
ako su i njemu odrubili glavu. Eurit je prvi naišao na telo jednog
hoplite i pozvao je ostale da osvetle teren. Hoplit je ležao prikovan
za tlo kopljem koje je prošlo kroz otvor šlema i još jednim, zarivenim
tamo gde su mu nekad bila usta. Potražili su njegov identifikacioni
znak, narukvicu od drveta s urezanim imenom, kakvu su Spartanci
nosili samo tokom borbe da bi mogli da ih prepoznaju u slučaju da
poginu. Morali su da je očiste od blata da bi mogli da ustanove da
nije reč o Ditirambu.
Teška srca ostavili su telo i nastavili potragu, razdvojivši se i
tražeći na raznim stranama, i dalje nailazeći na jezive prizore od
kojih se utroba prevrtala čak i tako iskusnim vojnicima kao što su
oni. Ni drugi hoplit na kog su naišli nije bio njihov prijatelj, kao ni
treći, glave gotovo sasvim odsečene mačem koji je ostao zariven u
meso.
Gotovo su se pomirili s tim da ga neće naći, pomišljali su i na
mogućnost da su ga Persijanci zarobili, kad je Alfej primetio
korintski šlem koji je virio ispod gomile leševa. Nije mogao da vidi
celo telo dok ne sklone sve nagomilane leševe i da bi uštedeo vreme,
odlučio je da samo skine šlem kako bi video lice saborca. Povukao je
šlem za grivu ali nije mogao da ga skine. Ponovo je pokušao,
uhvativši obema rukama dugačke štitnike za obraze, ali ni to nije
vredelo. Kad su i ostali prišli noseći baklje, video je da je ceo štit
prilično ulubljen, što znači da su ga mnogo puta udarali i gazili.
Svi se dadoše na uklanjanje tela Persijanaca i kad su stigli na dno
gomile, videli se da je hoplit umro isprepleten s protivnikom i da ih
je blato gotovo pretvorilo u jednu zastrašujuću skulpturu. Osim
toga, petorica Spartanaca primetiše koliko je neprirodan bio položaj

281
oba tela: udovi su im bili zgrčeni ili ispruženi na sve strane, a na
trupu je bilo udubljenja i šupljina kakvih nema na celom ljudskom
skeletu. Bilo je očigledno da su ta tela, pošto su završila na zemlji,
zadobila mnogo udaraca i da su kosti počele da se drobe.
Dugo su oklevali da pročitaju ime na narukvici. Na kraju je
Dijenek odlučio da učini to i potražio je hoplitove ruke u tim
isprepletenim ostacima. Nije mu bilo lako, zato što je neprirodan
položaj pružao pogrešnu sliku o položaju tela. Kad je uspeo da nađe
ruku, podigao ju je da bi je očistio od blata. Kako god bilo, izvukao
je pogrešnu ruku i ispustio ju je kad se uverio da na zglobu nema
narukvice, nastavljajući da traži. Pokušao je da izvuče barem gornji
deo trupa i da ga očisti od blata.
Na jednoj ruci bila je narukvica.
Dijenek zatraži da mu približe baklje i poče da čisti narukvicu.
Pre nego što je bilo šta rekao, na osnovu izraza njegovog lica
shvatili su da je to Ditiramb.

Pažljivo su ga podigli, kao da strahuju da će mu prouzrokovati bol

pomerajući mu izlomljene kosti i odneli su ga upravo u trenutku kad
su se heloti spremili da izađu na teren. Zašli su iza Kolonosa i
zaputili se prema unutrašnjosti kopna, tamo gde je šuma gušća, a
zemlja prilično rastresita. Tamo su mogli da ga sahrane bez
opasnosti da će ga neko ponovo zgaziti. Nisu ni pokušali da mu
skinu šlem, ne samo iz straha pred onim što će ugledati već i stoga
što su smatrali da je Ditiramb zaslužio da bude sahranjen u opremi,
kako bi i u Had dospeo u odeći bez koje se i za života osećao kao da
nije živ.
Dobro su znali da je njihov prijatelj bio savršen Spartanac, asketa
bez premca, čovek kome ništa nije trebalo; jedini koji je zaista
doslovno primenjivao načela koja su Sparti omogućila da se izdigne
u grčkom svetu. Znali su i da mu niko nikad nije odao priznanje za
tu zaslugu; najmanje što sad mogu da učine jeste da mu odaju
zasluženu počast i da ga zapamte upravo onako kako bi on želeo:
kao Spartanca.

282
 Ostali su do kasno pored njegovog groba, ali kad su se vratili u
logor, mnogi su još bili na nogama. Vojnici su žustro razgovarali
razmenjujući mišljenje o upravo proteklom danu, predviđajući
sutrašnje događaje i pitajući se šta se dogodilo na Artemiziju. U
vojnu bolnicu ranjenici su pristizali jedan za drugim, a njihov broj
povećao se s povratkom Lokriđana.
Dijenek odmah ostavi prijatelje da bi se vratio svojim dužnostima
prvog pentakontarha, dok su Aristodem i Eurit, pridržavajući se
lekarevih reči, želeli što pre da odu na spavanje. Alfej i Maron hteli
su još da čavrljaju o mnogim temama koje je taj dan nudio i zato su
pošli da pronađu sagovornike negde drugde.
I tako, na kraju sam se borio, pomisli Aristodem pre nego što je
otišao na počinak. Čak sam se i dobro držao. Na kraju krajeva
ispostavilo se da ti Persijanci nisu ništa naročito, čak ni pripadnici
Besmrtnih. Ili im možda teren nije odgovarao: stratezi Saveza, a
naročito Leonida, dobro su odlučili kad su odabrali Terpmopile kao
mesto na kome će zaustaviti osvajača.
Sve u svemu, Aristodem ni u jednom trenutku nije osetio da mu je
život zaista ugrožen i možda mu je, pomislio je, upravo to dalo
hrabrosti da se odlučno bori. Ali nije sumnjao u to da će doći teži
trenuci. Persijanci su brojčano nadmoćni, i Kserks može dopustiti
sebi da izgubi mnogo vojnika. Ali vreme ne radi za njega: veliki car
neće moći previše dugo da drži toliku vojsku na istom mestu, a da
pri tome ne potroši zalihe hrane. Ko zna, možda će posle svih
napora, Leonida i uspeti da oseti malo slave bez mnogo truda i bez
potrebe da svi izginu.
A to znači da će se vratiti u Spartu.
Vratiće se Gorgi.
Život će se nastaviti kao i dotad, uz tajne i kratke sastanke s
kraljicom. Ipak... ipak, stavila mu je do znanja kako bi volela da se
on vrati bez Leonide. Da li će ga prihvatiti i pošto je tako razočara?
Gorgo je kraljica, spartanska kraljica. Ponovo je osetio da joj nije
dorastao. Da je drugačije, pomislio je, ne bi se ustručavao da ukloni
Leonidu i da time možda spase kako Spartance, tako i svoj odnos s

283
njom.
Istina je da se plašio, kao i obično. Plašio se da ne otkriju njegov
pokušaj da ukloni kralja i da mu ne presude. Ali nije se plašio smrti,
plašio se samo da više neće videti Gorgo.
Svitanje je najavilo sunčan dan. Aristodem nije slučajno osetio
oštar bol u očima čim je pokušao da ih otvori. Pokušao je još
nekoliko puta i naposletku je uspeo da podigne kapke uz podnošljiv
bol. Dan je počeo nestrpljivo očekivanim vestima s Eubeje. Posle
izvesnih nagoveštaja vrhovne komande, pronosili su se različiti i
protivrečni glasovi u vezi s frontom na moru: pominjalo se potpuno
uništenje persijske flote, ali i njeno povlačenje prema severu. Ništa
od toga nije bilo istina, koliko su uspeli da saznaju Alfej, Maron,
Aristodem i Eurit iz razgovora s Dijenekom. S njim su zatekli i
Efijalta, jednako nestrpljivog da sazna ishod pomorskih okršaja.
– Ah! Svašta se dogodilo na Artemiziju! – reče im pentakontarh. –
Persijanci su planirali manevar kojim bi nas prikleštili, tako što su
poslali dvesta brodova iz Kilikije da zaobiđu Eubeju na istoku i da
zatim uplove u kanal i prisile našu flotu da se suoči i s napadom s
leđa. Ali juče ujutru, pre nego što je Euribijad saznao za propast
kilikijske flote, onaj čuveni jonski plivač Scila skočio je s jednog od
brodova ukotvljenih u Afetu i preplivao čak četrnaest kilometara da
bi upozorio naše o tom manevru.
Zapovednik zastade načas kako bi omogućio braći da izraze
čuđenje, a onda nastavi: – Ali najbolje tek dolazi! Eol i Posejdon su
nam mnogo pomogli, a oluja ne samo da je uništila pozadinu
persijske flote, koja je zato sa zakašnjenjem stigla u Afet, već su
zakasnili i kilikijski brodovi! Naši zapovednici flote predvideli su
njihov manevar i odlučeno je da pedeset tri broda s Atike koja su
napustila pozadinski položaj na jugu Eubeje dokrajče ostatke
kilikijske flote koji su preživeli oluju. Kasno popodne, čim su saznali
da im više ne preti opasnost od napada s leđa, naši su odlučili da
napadnu. – Pošto je to rekao, Dijenek još jednom zastade da bi se
uverio da ga prijatelji slušaju. Slušali su ga izuzetno pažljivo.
– Je l’ shvatate? Napali su – nastavi – iako ih je bilo manje! Naš

284
glasnik je Atinjanin i rekao nam je da je to bila Temistoklova
zamisao i da ju je ovaj nametnuo Euribijadu. Kako god bilo, odigrala
se pomorska bitka iako im je do zalaska sunca ostalo još malo
vremena. Izgleda da su naši rizikovali da budu opkoljeni jer su se
prilično približili persijskim brodovima, koji su se rasporedili poput
lepeze da bi opkolili naše s bokova. Onda je Euribijad primenio
kiklos i nakon kraće borbe, Persijanci su morali da se povuku.
– Kiklos? A šta je to kiklos? – upita Alfej, koji nimalo nije poznavao
taktike pomorskih bitaka.
– Prava si spartanska neznalica koja se samo drži kopna! – umeša
se Efijalt, koji je iskoristio priliku da ko zna koji put ispolji svoju
stručnost po gotovo svim pitanjima. Ali ovoga puta Dijenek i ostali
nisu ga ućutkali, štaviše, slušali su ga pažljivo, budući da niko među
njima nije umeo precizno da objasni tu taktiku.
– Kiklos je odbrambena taktika, vrlo delotvorna u situaciji kad je
flota opkoljena – objasni Malijac. – Brodovi se raspoređuju kao
cvetne latice, s pramcem okrenutim na spoljnu stranu i s krmom
okrenutom prema centru. Na taj način izbegava se rizik bočnog
sudara brodova! – zaključi, zadovoljan pažnjom koju je konačno
uspeo da izazove.
– Pa, dobro – uzviknu Maron, nimalo zadovoljan što se
zadržavaju na temi koja mu je nepoznata – ali ko je na kraju
pobedio?
– Niko, zapravo – odvrati Dijenek. – Kad je pao mrak, obe flote
pridružile su se svojim vrhovnim komandama. Budući da su i jedni i
drugi pretrpeli neznatne gubitke, situacija je i dalje neizvesna, ali
jedno je sigurno: Kserks je svakako shvatio da će biti teško probiti se
tim putem.
– A to znači da ponovo sve nade ulaže u prodor na kopnu... –
primeti Eurit.
– Verovatno. Nema sumnje da ćemo se danas znojiti isto koliko i
juče – reče Dijenek – ako ne i više. Ali kralj je odlučio da mi budemo
rezerva. Najpre će izvesti Korinćane, onda i sve ostale pre nego što
mi izađemo. Naravno, osim ako situacija ne bude izuzetno teška...

285
 – Te kukavice? Nismo valjda raščistili teren od leševa da bismo ga
napunili njihovim govnima! Zar hoćeš da se borimo gazeći po
njihovom izmetu? Ja se posle njih neću boriti! – uzviknu Maron.
– Sumnjam da će se Tegejac koji vas je obojicu savladao
unerediti... – primeti Eurit.
– Aristodemu i tebi – umeša se Dijenek, obraćajući mu se
zvaničnim tonom koji obično nije koristio u razgovoru s njima
dvojicom – svakako će biti bolje da se odmarate. Ako se mi
Spartanci i uključimo u borbu, danas ćemo se snaći i bez vas dvojice.
Oči su vam u zaista lošem stanju, a danas će biti veoma sunčano.
Ali Eurit planu. – Nemoj da ti padne na pamet da nas tretiraš
drugačije nego ostale! Kad Spartanci izađu na bojno polje, i nas
dvojica ćemo biti tamo, u to možeš biti siguran – ljutito odvrati,
tražeći odobravanje u Aristodemovom pogledu.
Ovaj, međutim, nije delovao naročito ubeđen u to kad je slegnuo
ramenima i raširio ruke. – Pa, zavisi od toga da li će nas boleti oči...
Sećaš li se da je lekar rekao da bismo mogli izgubiti vid... – reče.
– Nije tačno. Dobro se sećam šta je rekao. Rekao je da ne zna šta
će se dogoditi. Uostalom, pod ovim okolnostima, to je rizik s kojim
se moramo suočiti – reče Eurit zapovedničkim tonom kao nikad
dotad.
– Ma pustite to! Posle svega što ste učinili, niko vam neće zameriti
ako se malo odmorite! – umeša se Alfej.
– Ne dolazi u obzir. Odmaraćemo se dok ne pozovu Spartance da
se uključe u borbu – odvrati Eurit, i Aristodemu nije preostalo ništa
drugo nego da potvrdi. Ali nikom nije promaklo njegovo
nezadovoljstvo.
Vojnici se okupiše oko Megistovog žrtvenog oltara, koji je i ovog
puta pokazao povoljno znamenje, uvećavajući oduševljenje ljudi,
već ushićenih zbog uspeha postignutog prethodnog dana i zbog
vesti s Artemizija. Uopšteno gledano, među vojskom je vladao
optimizam: raslo je poverenje u Leonidu kao u vojskovođu i nakon
što su iskazali nadmoć na bojnom polju, nijedan vojnik nije više
sumnjao da će se pokazati kao veliki ubica Persijanaca.

286
 Zato su, kad su u daljini primetili neprijatelje, žestoko zavideli
Korinćanima na njihovoj privilegiji da prvi izađu na bojno polje.
Leonida je odlučio da se tog dana vojske češće smenjuju, tako da su
Spartanci ostali da rade gimnastiku daleko od zida, dok su
Korinćani izlazili i raspoređivali se za borbu, a Arkađani se okupljali
u blizini zida da bi posmatrali tok bitke, spremni da ih odmene.
Neki su se popeli i na Kolonos odakle se, zahvaljujući odličnoj
vidljivosti koja je tog dana vladala, pružao savršen pogled na bojno
polje. Sunce je napredovalo prema zenitu bez ijednog oblaka na
obzorju.
Tok bitke tekao je gotovo jednako kao prethodnog dana. Falanga
se branila od persijskih strela, potom je napadala i potiskivala
neprijatelja sve dok on nije bio prisiljen da im prepusti teren i da se
povuče. Ipak, slabija organizovanost ostalih vojski u odnosu na
lakedemonsku donekle je ugrozila zbijenost redova, čemu su
doprineli i leševi koji su ostali na bojnom polju. Zbog toga im je
trebalo više truda da naprave prodor kroz neprijateljske trupe, a i
imali su veće gubitke. Međutim, gubici nijednog trenutka nisu bili
toliki da bi izazvali osipanje poretka ili čak povlačenje.
Korinćane su zamenili Arkađani, potom Mantinejci, Tegejci i
Orkomenjani i tokom čitavog toka bitke grčke trupe nisu
posustajale. Na drugoj strani, međutim, povlačenje i bekstva postali
su gotovo pravilo, ali posle toga Grke bi zasule strele kao najava
novog persijskog napada i upravo su strelci naneli najviše gubitaka
hoplitima, koji su u direktnoj borbi uvek odnosili prevagu. Izgledalo
je da se bitka odvija predviđenim tokom i da će se, po zalasku
sunca, okončati kao i prethodnog dana, tako da je u podne ostalo
malo onih koji su je posmatrali iza zida ili s Kolonosa. Većina
vojnika ili barem oni koji se nisu spremali da izađu na bojno polje,
vratila se uobičajenim obavezama, to jest gimnastičkim vežbama i
pripremanju opreme.
Situacija se naglo promenila kad je dotrčao zadihan laki
pešadinac, s vešću da se s mora približavaju plovila nalik
splavovima, i to ogroman broj splavova. Vojnici su odmah potrčali

287
na Kolonos kako bi svojim očima proverili šta se događa i posle
nekog vremena primetiše kako se morski pojas između Eubeje i
močvare puni tamnim kvadratima. Kako su se približavali, tako su
se na svakom od njih uobličavale figure četvorice veslača i desetak
ratnika.
I svi su preko ramena nosili luk i strele.
Njihova namera bila je jasna i hoplitima koji, poput Alfeja i
Marona, i nisu bili naročito maštoviti. Dok jedan deo grčke vojske
učestvuje u direktnoj borbi, ljudi sa splavova zaobići će severni bok i
iskrcaće se iza zida. A zbog streličarskih veština koje im omogućuju
da jednako uspešno gađaju s nestabilnih splavova kao i iz sedla
konja u pokretu, taj manevar izuzetno je opasan po Grke. Utoliko
pre što je, kako su Heleni dobro znali, morski pojas između Eubeje i
obale uzan poput jezera, a površina vode je po mirnom danu bila
gotovo nepomična.
S druge strane, međutim, močvara koja se pružala uz obalu
otežavala je iskrcavanje. Oslanjajući se na tu činjenicu, Grci otrčaše
da navuku oklope i ne čekajući naređenje pretpostavljenih. Suočeni
s takvim neprijateljskim manevrom, svi su osećali da moraju da se
uključe u borbu i njihov prvi nagon bio je da se opreme kako bi se
zaštitili od strela koje će uskoro zapljusnuti njihov logor.
Leonida je u tim trenucima stajao izvan zida i posmatrao držanje
Tegejaca koji su vodili bitku s Persijancima i nakon te vesti uleteo je
u logor i poslao polemarha da ga odmeni iza zida. Naredio je da se
Arkađani i svi ostali Peloponežani izuzev Lakedemonaca rasporede
uza zid, kako bi odmenili Tegejce kad ovi budu počeli da pokazuju
znake umora. Onda je zahtevao od ukupno dve hiljade trista
Lokriđana, Tespijaca, Tebanaca i Spartanaca da se rasporede u
falange. Na kraju je poslao glasnike da obaveste Fokejce u Alpenosu
da budu pripravni.
Grci su, ovog puta, morali da deluju vertikalno u odnosu na
niziju. To znači da su imali širi ali plići prostor za raspoređivanje.
Ipak, i to je bilo dobro: na splavovima nije bilo mnogo ljudi, mada su
za iskrcavanje imali na raspolaganju dugačak priobalni pojas. Zato je

288
bilo važno raširiti formaciju koliko god je to bilo moguće. Leonida je
nameravao da zauzme obalu sve do istočnog prolaza i zato je
zahtevao da se falange rasporede u svega četiri reda.
Teorijski, u takvim okolnostima nisu mogli da zauzmu neki
idealan položaj, jer se nije moglo unapred znati u kom delu će
Persijanci izvršiti najjači pritisak. Ipak, logično je bilo pretpostaviti
da će se iskrcati u blizini Alpenosa, na tački najudaljenijoj od
fokejskog zida, između ostalog i zato što ih tamo od obale nije delila
močvara. Zato je Leonida rasporedio Spartance na desno krilo, levo
od njih rasporedili se se Tebanci, zatim Tespijci, a krajnje levu
poziciju zauzeli su Lokriđani.
Između susednih falangi kralj je ostavio mali prostor za
razmeštanje lakih pešadinaca koji su prema početnom rasporedu
smešteni na začelje svojih falangi, sa zadatkom da lakim kopljima
dočekaju Pesijance prilikom iskrcavanja. Peloponežani su zauzeli
teren između zida i Kolonosa, a ostatak Leonidinog fronta raširio se
na gotovo dva kilometra, sve do fokejskog položaja, dok su sami
Fokejci dobili zaduženje da i dalje nadgledaju unutrašnjost kopna.
Međutim, moguće je da su Persijanci zapravo saznali da postoji
planinska staza i da su pokušavali da zaobiđu klanac i s kopna, a ne
samo s mora.
Budući da je trebalo da se rasporede na desnom krilu, Spartanci
su morali najduže da pešače do svog položaja. Nasuprot
oduševljenim Alfejevim i Maronovim uzvicima, Aristodem je
negodovao kad ga je Eurit naterao da odmah skine obloge s očiju i
da navuče oklop. Eurit je čvrsto odlučio da učestvuje u borbi, iako
nije mogao da drži oči otvorene, naročito kad bi se okrenuo prema
suncu.
– Moraćemo da se borimo okrenuti prema severu, a ne prema
istoku ili zapadu... U čemu je, onda, problem? – pravdao se
Aristodemu koji je i dalje oklevao.
– Da. Šteta što postoji sat u toku dana kad je sunce u zenitu, što
znači da nema nikakve razlike. Osim toga, ako pokušaju da se
iskrcaju kod središnjeg prolaza, moraćemo da gledamo pravo na

289
zapad i to upravo u vreme dok sunce bude zalazilo... – odvrati
Aristodem, ali ipak ustade i uz Tizijinu pomoć navuče oklop.
U Alpenos u stigli poslednji, kad su se Spartanci već bili
rasporedili i ne primećujući da su i njih dvojica došli. Anerist je bio
vrlo nezadovoljan što je morao da menja raspored svoje jedinice
kako bi i njih uveo u formaciju. Naravno, nije propustio priliku da to
naglasi. I da im se osveti. – Gospoda su mogla malo ranije da odluče
da li će učestvovati u bici! – uzviknuo je čim ih je ugledao. – Eto šta
se događa kad neko uživa podršku visokih zapovednika, je l’ vidite?
– nastavio je, obraćajući se ljudima u jedinici. – Mogu da rade šta
hoće. U redu. Ako ste došli, to znači da vam je dobro, a ako vam je
dobro, možete da se borite u prvoj liniji. Hajde, stanite pored mene,
a vi ostali, pomerite se za jedno mesto – reče, obraćajući se
redovima u kojima je moralo da se izvrši izmeštanje.
Aristodemu se steglo grlo te nije mogao da uzvrati
pentakontarhu. Zbog grčeva u stomaku jedva se odvukao do svog
položaja koji je zauzeo nekoliko trenutaka posle Eurita. Sunčeva
svetlost izuzetno mu je smetala i nije mogao da drži oči otvorene
duže od nekoliko sekundi; neprekidno je podizao i spuštao kapke, a
kad je pogledao Eurita, shvatio je da ni njemu nije nimalo bolje. Ali,
kao dobar Spartanac, njegov prijatelj se nije požalio niti je pokazao
da mu je teško.
Video je vrlo loše i to ga je činilo još nesigurnijim. Kad se opasnost
ne vidi jasno, izaziva još veći strah. Neka strela mogla bi da ga
pogodi u trenutku kad zažmuri ili bi neprijatelj mogao da mu priđe
s boka a da ga on i ne primeti. Bilo je glupo i sumanuto boriti se tog
dana, ali to je plod otupelosti uređenja koje je njegovog prijatelja
sprečavalo da razmišlja kritički.
Ali možda je, zaključio je, cela zamisao vođenja bitke na
Termopilima bila ludost.

290
 Izdaja

K ao što su predvideli, persijski splavovi nastavili su da

napreduju prema istoku, u pravcu Alpenosa. Bilo je jasno da je
to njihov strateški pokušaj da glavninu grčke vojske odvuku što
dalje od fokejskog zida i od glavnog fronta. Lokriđani su prvi morali
da se brane od persijskih strelaca. Odjednom nije više bilo nijednog
dela sektora koji je zaštićen od njihovih strela, osim ako se neko ne
bi popeo na planinske obronke. Najplašljiviji robovi otrčali su da se
sakriju među rastinjem iza Kolonosa, ali hopliti su nepokretno
klečali na jednom kolenu, trudeći se da se zaštite koliko god mogu
iza svog štita i iza štita saborca s desne strane.
Persijske strele kosile su žrtve uglavnom među lakim pešadincima
koji su uglavnom bili u dometu moćnih neprijateljskih strela iako su
ostali na začelju falangi. Lokriđanski robovi pretrpeli su velike
gubitke, zato što ih je suženje iza središnjeg prolaza primoralo da se
previše približe moru. Međutim, dalje prema Alpenosu, nizija se
proširivala i tespijski robovi gotovo da nisu imali gubitaka. U blizini
istočnog prolaza teren se ponovo sužavao tako da su mnogi tebanski
hopliti ostali bez robova.
I u falangama je došlo do gubitaka, naročito u tebanskim, čiji su se
hopliti zaklanjali samo jednim štitom. Ali bilo je i Spartanaca koji su,
nakon smrtnosnog šištanja strele u letu, ugledali saborca do sebe
kako se iznenada presamićuje. Aristodem bi zadrhtao svaki put kad
bi neka strela proletela pored njega.
Činilo se da splavova ima bezbroj. Kad su se približili na manje od
dvesta metara od obale, dostigavši razdaljinu s koje su mogli da
gađaju Grke strelama, jasno je bilo da se neće iskrcati samo u
spartanskom sektoru već i u tebanskom i tespijskom. Persijanci su
verovatno planirali da se iskrcaju upravo u Alpenosu, ali prisustvo
lakedemonskih lambdi13 navelo ih je na zaključak da bi bilo previše
rizično da usredsrede sve snage na Spartance, tako da su u toku
operacije odlučili da prošire front.

291
 U sektoru koji se prostirao između istočnog prolaza i Alpenosa,
močvarno zemljište smenjivalo se s pristupačnom obalom. Ali s
mora nije bilo lako utvrditi na kojim tačkama na obali im ne preti
opasnost od močvara, tako da je većina spartanskih zapovednika
pomislila kako će mnogi Persijanci sami upasti u zamku močvara.
Kako god bilo, čim su se splavovi primakli na manje od sto metara
od obale, Leonida je naredio da heloti zauzmu mesta pored hoplita,
na krilima svake jedinice i na njegovo naređenje počeli su da gađaju
lakim kopljima.
Persijanci su, međutim, poređali svoje velike spare na bokove
splavova i učvrstili ih nekakvom drvenom ogradom. Zato se veliki
broj lakih kopalja odbio o tu prepreku. Međutim, heloti koji su
uspeli visoko da bace koplje i da na taj način izvedu pogodak
odozgo, pogađali su mete i proredili grupe ratnika s kojima su
njihovi gospodari morali da se suoče. Da su se svi Persijanci iskrcali
istovremeno, Grci bi se našli u velikoj nevolji. Falanga je imala samo
četiri reda i možda ne bi mogla da izdrži prejak pritisak. Ali
močvare su onemogućile istočnjake da se organizovano iskrcaju svi
u isto vreme, što je Grcima pružilo dragocenu taktičku prednost.
Mnogi izolovani splavovi dotakli su obalu bez podrške na krilima i
vojnici na njima su, čim su se iskrcali, odmah bili izloženi napadu
brojčano daleko nadmoćnijih hoplita.
Obalski sektor Aneristovog pentekosta bio je pod močvarom
prilično vidljivom i s velike daljine zahvaljujući stabljikama trske
koje su štrčale iznad površine. Nasuprot tome, Kleopompova, a
naročito Dijenekova jedinica raspoređene na krajnjem desnom krilu
– gotovo u samom Alpenosu – pokrivale su vrlo pristupačan obalski
pojas. Prvi splav koji je pokušao da izađe na kopno naspram
Aneristove i Euritove prve linije, nasukao se u močvari na samo
nekoliko metara od obale; dvojica prijatelja gledala su kako plovilo
brzo tone dok su ljudi pokušavali da se spasu plivajući s naporom.
Ali većina ih je nestala ispod površine močvare i nije više isplivala.
Izvukla su se samo dvojica koju su, čim su pokušali da se osove na
noge, stigla dorska koplja, tako da je i njih progutala močvara.

292
 Ostali splavovi produžili su dalje uz obalu da bi izbegli istu
sudbinu. Kad je Anerist shvatio da se u svom sektoru, zahvaljujući
močvari, može osloniti i na prirodnu odbranu, poslao je Leonidi
poruku s predlogom da se njegova jedinica izmesti u neki izloženiji
sektor. Bila je to dobra zamisao, koju je kralj odmah prihvatio. I
Anerist je bio zadovoljan što se premeštaju, jer će tako moći da
zauzme poziciju s koje će samo gurati one ispred sebe, a za taj
zadatak vid mu nije naročito potreban.
U međuvremenu, u blizini Alpenosa prva linija falange već je bila
ugrožena. Persijski strelci gađali su sa splavova dok su se
približavali obali, a pre samog iskrcavanja razdvojili su se u dve
grupe: petorica su izlazila na kopno, dok su ih preostala petorica
pokrivala strelama. Lakedemonci su morali da se zaklone sve dok
im se prva petorica Persijanaca nisu približila, što je ostaloj petorici
omogućilo da se nesmetano iskrcaju. Persijska taktika bila je
delotvorna, ali samo donekle, budući da su se branioci rasporedili
duž dugačkog neprekinutog fronta; osim toga, napadači su iza leđa
imali more ili močvaru, a morali su da se bore protiv vojske koja je
vršila snažan pritisak zahvaljujući guranju ljudi iz redova iza prve
linije.
Nestrpljiv da okrvavi ruke, Alfej nije mogao da podnese pomisao
na to da će morati da čeka napad neprijatelja. Napustio je
odbrambeni položaj pre ostalih i dok je kopljem pokušavao da
pogodi jednog protivnika, strela ga je pogodila u mišicu desne ruke.
Ali nije dozvolio da bedna strela zaustavi njegovu akciju. I dalje
stežući koplje u desnoj ruci, levom je, provučenom kroz porpaks
štita, polomio strelu, pri čemu je deo ostao zariven u biceps. Onda je
kopljem probo grudni koš svog protivnika koji je u međuvremenu
zanemario odbranu uveren da ranjeni hoplita ne može da mu
naudi.
Iza njega odmah se pojavio drugi. Alfej načini dva koraka prema
njemu i svom silinom koju je mogao da prenese na štit odgurnu ga
prema vodi. Persijanac pade nauznak, ali uspeo je da ustane i da
izbegne da mu protivnik zarije koplje u grudi. Hoplita je zamahnuo

293
tako silovito da se šiljak koplja zario u dno močvare. Kad je shvatio
da neće moći da ga izvuče, odlučio je da isuče mač iz korica.
Protivnici su se borili gotovo zarobljeni u muljevitom zemljištu u
kojem su samo uz izuzetan napor uspevali da se kreću.
Spartanac nije iskoristio nekoliko zamaha pre nego što je konačno
zaključio da mač nije oružje za njega. Bacio ga je na protivnika, ali
opet je promašio, a onda je uspeo da se primakne Persijancu i da ga
odlučno udari štitom. Ovaj se zanese od udarca i pade u muljevitu
vodu iz koje nije više izronio. I hoplit je izgubio ravnotežu i pao u
močvaru, ali Maron je pratio borbu i spremno mu je pružio koplje.
Alfej ga čvrsto uhvati uprkos bolu u desnoj ruci i brat ga izvuče iz
močvare.
Približavao se još jedan splav, što je Alfeja nateralo da odmah
zauzme borbeni položaj i da nađe oružje. Pokupio je sa zemlje jedno
persijsko koplje kako bi mogao da se odbrani od petorice novih
napadača koji su se iskrcali služeći se već oprobanom taktikom.
Maron požuri da se vrati do Kleopompa od čijeg štita je zavisila
njegova odbrana. Prva dvojica Persijanaca ustremiše se upravo na
njih i nastade silovita borba prsa u prsa.
Ali Kleopomp se radije branio i pokušavao je da se povuče iza
Marona, kako bi se ovaj pobrinuo za oba protivnika. Pentakontarh
je konačno uspeo da se oslobodi pritiska Persijanaca i tek tada se
vratio u prvu liniju. Međutim, kako bi izbegao ponovni sukob prsa u
prsa, neznatno je iskoračio iz poretka. Maron je primetio kolebljivost
u kretanju svog zapovednika i bes koji ga je obuzeo podstakao je
njegovu borbenost omogućivši mu da se nadmoćno suprotstavi
protivniku. Ali obreo se pred teškim zadatkom i glasno je pozvao
Kleopompa da mu pomogne.
Pentakontarh se ne odazva, a Maron nije imao vremena da se
okrene i da ga potraži. Nastavio je da se bori svaki čas dozivajući
svog zapovednika, ali na kraju je morao sâm da se snađe. Uspeo je
da pogodi protivnika u nezaštićen grudni koš, a onda je levu ruku
provukao kroz porpaks i povukao prema sebi dršku koplja kojim je
probo neprijatelja; izvukao je mač i odrubio mu glavu. Potom uhvati

294
krvavu glavu i pogodi njome drugog Persijanca posred lica. Ovaj
načas zastade, više od preneraženosti nego zbog bola, a Maron
iskoristi taj trenutak pa i njemu odrubi glavu i ona završi u vodi.
Pošto se oslobodio dvojice protivnika na način koji je pružio
zadovoljstvo njegovom varvarskom raspoloženju, Maron ispusti
životinjski pobednički krik, a onda pogleda desno tražeći
Kleopompa. Ugledao ga je kako leži nekoliko metara dalje od njega,
napola u vodi. Strela mu je probila grkljan, tačno ispod štitnika za
obraze.
– Eto ti nagrade za tvoj kukavičluk, bezvredni zapovedniče – reče
i pljunu ga. – Da nisi izašao iz falange, još bi bio živ... Ali onda bih ja
ubio jednu hulju manje – dodade uz zlurad osmeh, razmišljajući o
opkladi.
Odmah zatim u Alpenos je stigla Aneristova jedinica.
Pentakontarh je ubedio Leonidu da mu dozvoli da preuzme
Kleopompov pentekost koji je ostao bez zapovednika, tako da se
Aristodem i Eurit neočekivano ponovo zatekoše u prvoj liniji.
Dijenek pokuša da ukaže kralju na to da su u prvom redu dvojica
gotovo onesposobljenih hoplita, ali već je bilo prekasno. Persijanci
su se iskrcali s dva pristigla splava i svakako nije bio trenutak da
izvrše zamenu.
Šištanje persijskih strela i nekoliko silovitih udara o štit izazvaše u
Aristodemu strah koji je jedva uspevao da prikrije. Pogled mu je bio
zamagljen i svaki zvuk, udarac njegovog oklopa o Euritov, uzvici
saboraca, pljuskanje vode, zveckanje metala o metal ili tup zvuk
udarca metala o drvo odzvanjali su mu u ušima razarajućom
silinom. Štitom se nije zaklanjao samo od neprijateljskih strela već i
od sunca; jedino mu je šljapkanje koraka po vodi ukazivalo na to da
su se Persijanci iskrcali i da mu se približavaju.
Čuo je teško disanje neprijatelja koji mu je prilazio i neznatno je
spustio štit kako bi video barem njegove obrise. Oseti probadanje u
očima i spuštenih kapaka zadao je prvi udarac. Osetio je kako šiljak
koplja udara o nešto tvrdo i shvatio je da je pogodio štit. Načas je
otvorio oči, ali morao je odmah ponovo da zažmuri i u tom deliću

295
sekunde ugledao je Persijanca koji se neznatno pomerio ulevo. Zato
je na tu stranu usmerio sledeći udarac i ovog puta pogodio je nešto
mekše.
Koplje je, međutim, izvukao s lakoćom i kad je otvorio oči, video
je da mu je samo ranio rame. Na sreću, pogodio ga je u desno rame i
Persijanac je ispustio koplje, a onda je s naporom izvukao sablju. Ali
vreme koje mu je trebalo da je izvuče, koštalo ga je života.
Aristodem mu je zadao i treći, odlučujući udarac. Nagon za
preživljavanjem, pomisli on, ovoga puta omogućio mu je da se
spase, međutim, koliko će još dugo moći da se oslanja na nagon?
Ni Eurit nije bio mnogo delotvorniji, ali nije dozvoljavao da ga
strah zaustavi. Znao je koliko rizikuje i odlučio je da to ne uslovljava
njegovo ponašanje u borbi; zato je, neposredno pre nego što se
pridružio formaciji, popio više vina nego obično i borio se
mehanički, vođen nagonom koji je stekao tokom godina ratovanja.
Borio se iako su mu se tri strele zarile u štit, i iskoristio ih je da njima
izgrebe po licu neprijatelja čije je obrise jedva nazirao. Zatim mu je
kopljem probo grudni koš.
Ne sreću, dvojica prijatelja nisu dugo morala da trpe pritisak
Persijanaca. Budući da su prva iskrcavanja bila neuspešna, ostali
splavovi koji su tek trebali da se primaknu obali držali su se podalje,
a strele koje su odapinjali strelci s udaljenih splavova postajale su
sve bezopasnije. Stigli su i glasnici iz središnjeg prolaza i obavestili
su ih da je situacija na glavnom frontu pod kontrolom. Iako su
pretrpeli izvesne gubitke, Arkađani su dokazali da su sposobni da
zadrže persijsku vojsku.
Opasnost je jenjavala i Dijenek je, obliven krvlju protivnika i
umrljan muljem iz močvare u kojoj se borio, iskoristio predah da
porazgovara s Leonidom.
– Izgleda da smo i ovog puta dobro prošli. Međutim, jasno je da
Kserks traži druga rešenja s obzirom na neuspeh na glavnom
frontu... – zadihano se obrati kralju.
– Da. Ko zna šta će sutra smisliti... – pitao se Leonida.
Ali Dijenek je već imao spreman odgovor. – Rekao bih da je to

296
očigledno. Zaobilaženje morskim putem nije im uspelo i sad
razmišlja o kopnenom zaobilaznom putu, preko planina. Možda je
već poslao izviđače gore – pokazao je uzvišenja iznad njih – kako bi
pronašao put kojim će dopreti do naših baza. Aristodemov i Euritov
upad u njihov logor sigurno mu je ukazao na nešto...
Leonida se zamisli, a onda odvrati: – To je bio rizik koji smo
svesno morali da preuzmemo. Nikad nisam mislio da je Anopaja
potpuno sigurna. Nisam se slučajno odrekao šestine svojih snaga da
bih nadzirao tu kotu.
– Ali pretpostavimo da su već počeli da zaobilaze klanac. Ne bi
bilo prijatno da nas iznenade, zar ne? – nastavi Dijenek.
– I šta predlažeš?
– Mogao bih da uzmem onog Malijca, Efijalta, i da pređem
Anopaju do Trakisa, kako bih video da li tamo ima nekih kretanja.
Ako nema, barem ćemo znati da možemo biti mirni još jedan dan –
reče pentakontarh.
Vladar je dugo razmišljao, ne mareći za strele koje su svaki čas
fijukale pored njih. – To bi mogla biti dobra zamisao – reče – ako
povedeš još dvojicu koji će ostati ispod Trakisa kako bi nas i kasnije
obaveštavali. Ali zašto bi baš ti išao? Ne mogu rizikovati da izgubim
svog prvog pentakontarha.
– Pa, to je moja zamisao i želim lično da je sprovedem u delo –
odgovori zapovednik. – Osim toga, u dobrim sam odnosima s
Malijcem. I hoću lično da se uverim u strateški značaj tog
planinskog puta o kojem su govorili Aristodem i Eurit. Na kraju
krajeva, neću se izlagati opasnosti onoliko koliko su njih dvojica to
učinila. Ja samo treba da stignem do Trakisa. Ako pođem sad, po
danu, put ne bi trebalo da bude ni naročito težak ni dug...
– Onda, neka bude tako. Povedi i dvojicu lakih pešadinaca i
potrudi se da se što pre vratiš. Hoću da sutra ujutru budeš ovde,
čeka nas još jedan dan borbe – zaključi kralj posle kraćeg oklevanja.

Kad je Anerist dobio naređenje da se povuče, sačekao je još neko

vreme pre nego što je dozvolio svojim ljudima da izađu iz formacije

297
i da odu da se odmore. Video je da Aristodem i Eurit hodaju gotovo
naslepo tražeći put i namerio je da se još malo naslađuje tim
ponižavajućim prizorom dvojice ratnika, dvojice podređenih koje
su, sramoteći ga, poslednjih dana slavili kao heroje, umanjujući
njegov značaj i ulogu unutar jedinice. Zato je ponudio Leonidi da
ostane na položaju u istočnom prolazu sve dok se sve vojske ne
vrate u logor, u slučaju da, kako je rekao: „Persijancima padne na
um da još koji put napadnu pre sumraka.“
Leonida je žurio da sastavi izveštaj za Euribijada i dopustio mu je
da ostane. Tako se njegova jedinica poslednja vratila u središnji
prolaz, u sâm suton. Ali Aneristu ni to nije bilo dovoljno. Tokom
povratka u Termopile zahtevao je od vojnika da marširaju u
zbijenim redovima, čime je nemilosrdno istakao onesposobljenost
dvojice hoplita. I Aristodem i Eurit morali su da uhvate za rame
saborce koji su marširali ispred njih, kako bi se orijentisali i držali
ritam. Oči su ih nepodnošljivo pekle tako da su bili prisiljeni da
gotovo sve vreme žmure.
Saborci su se trudili da im pomognu, usporavajući ritam marša
kad god bi pentakontarhu opala pažnja. Aristodem i Eurit su se
nekoliko puta sapleli o noge onih do sebe, padali su i grebali
kopljima najbliže saborce u koloni. Svima je bilo nelagodno, a
zapovednik se grohotom smejao i što su se njih dvojica više
ponižavali, to je njegova gordost sve snažnije bujala.
– Ne znaš ni da marširaš! I ti bi da me ubediš da si vojnik? Šta su
te naučili u agogi kad si bio mali? Ko ti je bio zaštitnik? Onaj koji te je
naučio samo da mu pušiš! I neko poput tebe treba da mi pomogne
da se borim protiv Persijanaca? – urlao je na Aristodema zato što je
naleteo na vojnika koji je marširao ispred njega i ko zna koji put
zaustavio kolonu.
Bilo je to jedno od najtežih iskušenja u celoj ratničkoj karijeri koje
su dvojica prijatelja morali da izdrže. Njihovim saborcima to je bilo
potpuno jasno i kad su konačno stigli u logor, hrabrili su ih tapšući
ih po ramenima i čestitajući im na jakim živcima. Tek tada im je
Anerist dopustio da odu u vojnu bolnicu. Odveli su ih njihovi heloti

298
pošto su im prethodno pomogli da skinu oklope.
Ostale jedinice odavno su se vratile i lekar nije više morao da
ukazuje hitnu pomoć najtežim ranjenicima tako da je mogao da im
posveti nekoliko minuta. Dugo im je proučavao oči i na kraju je
odmahnuo glavom, što njih dvojica nisu ni primetili.
– Imam loše vesti za vas. Infekcija je danas prilično uznapredovala
– počeo je, izbegavajući da doda kako ih je upozorio. – Očne
jabučice su vam upaljene i pune mrtvog tkiva. To praktično znači da
imate žutu gnojavu skramu preko zenica. S druge strane, danas je
veoma sunčano, a prašina vam je dodatno nadražila očne jabučice.
Kažite mi gde ste se tačno borili?
– U prvoj liniji u Alpenosu, duž obale i močvare – obeshrabreno
odgovori Aristodem.
– Dakle, slana voda i zagađena voda iz močvara upadala vam je u
oči. Da li vam je jasno šta to znači? – upita lekar.
– Da nismo mogli da učinimo ništa gore svojim upaljenim očima –
jetko primeti Aristodem, dok je Eurit ćutao.
– Tačno – potvrdi lekar. – I sad više ne vidite. Od ovog trenutka,
pod uslovom da spasete vid, ne možete više izlagati oči nikakvom
izvoru svetlosti. Dakle, moraćete sve vreme da žmurite. Štaviše,
savetujem vam da stavite povez preko očiju. Bićete izvesno vreme
slepi, a moguće je da ćete i zaista oslepeti... Ali sad ćete mi reći da
bez vas dvojice danas ne bismo pobedili... – zajedljivo primeti, ne
mogavši više da se uzdrži.
Na to se Eurit uključi. – Ti se pobrini da što bolje obaviš svoj
posao, doktore, i poštedi nas komentara. Dobro smo znali šta nas
čeka – odlučno odvrati.
Lekar ponovo odmahnu glavom, a zatim im očisti oči od gnoja,
upozoravajući ih da će se ponovo zagnojiti tokom noći. Onda im je
namazao mašću očne duplje i stavio im povez na koji je naneo
lekovitu smesu. Podsetio ih je i da te obloge neće ničemu služiti ako
se ne budu odmarali. – U svakom slučaju – zaključio je – sutra zaista
nećete moći da se borite, čak i ako budete želeli...

299
Efijalt je bio oduševljen što je ponovo glavni učesnik operacije od
koje će možda zavisiti sudbina cele vojske. Od početka rata Malijac
je delovao kao da proživljava izuzetnu pustolovinu, nemerljivo
uzbudljivije od lokalnih ratova u kojima se borio do tada. Pošto je
poveo dvojicu perijeka, Dijenek je u rano popodne pošao za
Efijaltom do Crnih guzova, stazom koja je mestimično još bila
blatnjava od kiše koja je padala prethodnog dana.
Malijac je kao i obično bio pričljiv, a zapovednik je delovao kao da
mu njegovo brbljanje manje smeta nego obično. Slušao ga je
naizgled pažljivo, i sâm je učestvovao u razgovoru, čak je zbijao šale
koje su podsticale Efijaltovu brbljivost. Malijac je bio srećan kao
nikad do tada. Bio je u društvu prvog Leonidinog pentakontarha i
imao je utisak da je konačno osvojio njegovu naklonost. Već se
radovao što će moći da se hvali sugrađanima kako se sprijateljio s
jednim od najuglednijih lakedemonskih ratnika, pošto je bio i jedan
od Leonidinih poverljivih ljudi.
Grupa se pela brzim korakom iako je, kad su stigli nadomak vrha,
naporna borba koju su vodili tog jutra uzela danak. Na nizbrdici su
konačno došli do daha zahvaljujući laganom povetarcu koji je dunuo
pošto je sunce zašlo za planine. Hodali su bez naročite
predostrožnosti, ohrabreni činjenicom da okolo nije bilo nikakvog
nagoveštaja opasnosti. Osim toga, potpuna tišina koja ih je
okruživala bila je dovoljan znak da Persijanci još nisu otkrili
planinski prelaz.
Ipak, Dijenek je potvrdio Efijaltu da u svakom slučaju namerava
da stigne do Trakisa da bi se uverio da u blizini grada nema
neprijateljskih izvidnica. Sišli su u Azopov klanac i iskoristili su to
da se okupaju u reci kako bi sprali sa sebe znoj, a zatim su nastavili.
Tek tada su Dijenek i Efijalt postali oprezniji i izvukli su mačeve koje
su dotad držali u koricama. Pentakontarh je nastavio da prati
Malijca ostavljajući na začelju male kolone dvojicu perijeka koji su
nosili baklje.

Kad su se svi helenski ratnici vratili u svoje sektore, počelo je

300
prebrojavanje žrtava. Imali su mnogo više gubitaka nego
prethodnog dana, ali uopšte gledano, zapovednici su smatrali da su
to prihvatljivi gubici. Ipak, bilo je obeshrabrujuće to što su Persijanci,
uprkos svemu, procentualno pretrpeli mnogo manje gubitke u
odnosu na broj vojnika kojima je Kserks raspolagao.
Jedinice koje su se sukobile s osvajačem u sektoru između
Termopila i Antele pretrpele su više gubitaka u odnosu na gubitke
koje su Spartanci imali prethodnog dana. Lakedemonci koji su se
borili na sekundarnom frontu vratili su se u logor s osmoricom ljudi
manje – među kojima je bio i Kleopomp – i s desetak ranjenika.
Leonida je obišao vojnu bolnicu kako bi razmenio utiske s
povređenima i da bi ohrabrio najteže ranjenike i tamo je zatekao
Alfeja, kome su izvadili vrh strele iz desne mišice. Grmalj se vratio
bratu ruke previjene lanenim zavojem i dobro raspoložen od vina
koje mu je lekar dao da pije dok mu je vadio strelu iz ruke.
Dok je izveštavao kralja o opštem stanju povređenih, lekar ga je
obavestio o Aristodemovim i Euritovim tegobama i Leonida odluči
da se lično uveri u njihovo zdravlje. Zatekao ih je za večerom, u
društvu njihovih robova koji su im pomagali. Čim je primetio
vladara, Tizija naglo skoči na noge u znak poštovanja; dvojica
hoplita su ga, međutim, prepoznala tek kad je progovorio.
– Rekao bih da ste mnogo doprineli cilju Saveza time što ste se i
danas borili uprkos vašem stanju. I dodaću da ste celom helenskom
svetu pokazali snagu volje i hrabrost lakedemonskih ratnika.
Najsrdačnije vam čestitam – reče i sede pored njih, pa uze parče
hleba iz Aristodemove vreće.
– Tvoje pohvale nam čine čast, veličanstvo – odvrati Eurit. – Istini
na volju, želeli smo da učinimo i više. Naš doprinos bio je
zanemarljiv, na našu nesreću.
Aristodem je, međutim, ćutao.
– Hoćeš da kažeš da je bio ogroman. Bio je to izuzetan primer
vašim saborcima i svim ostalima. Ali lekar mi je rekao da sad ne
vidite i da rizikujete da trajno izgubite vid – nastavi Leonida.
Aristodem je ćutao.

301
 – Svi smo došli ovamo da stavimo život na kocku. Naši saborci
svakog dana rizikuju život. Na kraju krajeva, rizikovati samo
gubitak vida prava je sitnica u odnosu na to.
– Nije, ako zbog toga nećete biti sposobni da se borite. Hoću da se
sutra odmarate – odvrati kralj – šta god da se dogodi. Dvojica poput
vas biće mi neophodna kad budemo morali da uložimo najviše
napora. Svakako vas ne krivim što ste danas učestvovali u borbi, ali
da ste odlučili da odustanete, složio bih se s tom odlukom. U
svakom slučaju, sutra i ne pomišljajte da se pojavite u borbi. To je
naređenje – zaključi, potapša ih po ramenu, a onda ustade i ode.
– Kako ti narediš, veličanstvo. Ali sedeti skrštenih ruku dok se
naši prijatelji bore i umiru veća je muka od očne infekcije – reče
Eurit.
Aristodem je ćutao.

Kad su se popeli na Anopaju, neposredno pre sutona, Efijalt objavi

Dijeneku da su stigli nadomak Trakisa. I zaista, nije prošlo mnogo
vremena, a ravnica je počela da se nazire između žbunja i krošnji.
Četvorica se približiše obodu šume, hodajući istim ritmom, savijenih
kolena i širom otvorenih očiju. Efijalt je prvi ugledao gotovo celu
dolinu oko Trakisa, grad udaljen nekoliko stotina metara i persijski
logor u daljini.
Upravo u tom trenutku u logor su se iz bitke vraćali ratnici, a na
moru su se nazirali preostali splavovi. Pognute glave vojnika koji su
se bez ikakvog reda vraćali u logor svedočile su o tome da su
Persijanci imali još jedan neuspešan dan. Ipak, osvajači su držali pod
kontrolom ceo sektor između zapadnog prolaza kod Antele, zajedno
s ušćem Azopa i reku Melas, na čijim obalama se završava i njihov
logor.
Efijalt usmeri Dijenekovu pažnju na jedan detalj, uveren da je
primetio nešto što će zapovednika najviše zanimati.
– Gledaj. Trakis je gotovo opkoljen persijskim stražarima – reče
mu u pô glasa, čim je shvatio da je pentakontarh stao pored njega.
Dijenek je nekoliko trenutaka ćutao. – Ima ih dvadesetak samo na

302
ovoj strani – reče potom.
– Pa, očigledno ne znaju ništa o Anopaji. U suprotnom bi –
primeti Efijalt – stražarili i na obodu šume. Umesto toga, strahuju da
neko ne izađe iz grada i samo su na grad usmerili pažnju. Nije
slučajno što su nam okrenuti leđima. Verovatno i dalje misle da su
Aristodem i Eurit došli iz grada.
– Da. Ne znaju ništa o Anopaji... – zamišljeno ponovi Dijenek.
Pentakontarh je i dalje držao mač u ruci, dok je Efijalt svoj vratio u
korice. Perijeci su, međutim, i dalje stajali podalje iz poštovanja
prema zapovedniku i nisu ni pokušavali da pogledaju šta se događa.
Dijenek polako ustade, okrenu se jednako polako, a onda ubode
jednog pa drugog perijeka u grudi, brzo, onoliko brzo koliko bi
jedan nespartanski ratnik ubio samo jednog.
Nije ni pogledao da li su mrtvi. Bio je siguran u to zato što im je
zadao precizne, smrtonosne udarce, kakve Lakedemonci imaju
običaj da zadaju. Ponovo se okrenuo i ugledao Efijaltov zaprepašćen
izraz lica. Malijac nije mogao da veruje da se dogodilo ono što je
video.
– Onda je trenutak da saznaju, zar ne? – reče mu Dijenek pre
nego što ga je udario pesnicom u stomak, nateravši ga da ispusti
prigušen jauk i da se presamiti.
– Nisu te čuli. A trebalo bi i da te vide... – dodao je zapovednik i
ponovo ga udario, ovog puta u vilicu, odbacivši ga na padinu
okrenutu prema zadnjem gradskom zidu. Malijac pade bez svesti,
na brisan prostor na kojem su se njegovi obrisi jasno videli. I zaista,
odmah zatim začuše se prvi povici i najmanje tri stražara potrčaše
prema njemu.
– Pozdrav od Pauzanije... – reče Dijenek pre nego što je pobegao i
nestao u šumi noseći baklju.

303
 Ratno veće

D ijenek zastade da predahne tek pošto je pregazio Azop.

Persijski stražari sigurno su videli kojom je stazom otišao, ali
nisu mogli da ga prate duže od nekoliko stotina metara. Kako god
bilo, pomislio je, sad je samo pitanje vremena kada će Persijanci
shvatiti kuda vodi Anopaja. Leonida će biti primoran da naredi
povlačenje i vođstvo nad kopnenim operacijama preuzeće
Pauzanija.
Bilo mu je sve teže da vidi put iako je zahvaljujući vedrom nebu i
gotovo punom mesecu prelaz iz sutona u noć bio mnogo blaži. Kad
je izašao iz vode, upalio je baklju, spustio je na tlo i opružio se duž
staze da se odmori i povrati snagu.
Posle petnaestak minuta je ustao, uzeo je baklju i narednih
trinaest kilometara ličio je na nosioca olimpijske baklje.
Stigao je pod Crne guzove u gluvo doba noći i izgovorio lozinku
fokejskim stražarima koja je tog dana, pošto su u te svrhe već
upotrebili imena svih Leonidinih najbližih rođaka, glasila Herakle,
po imenu Leonidinog najstarijeg pretka. Odmah potom srušio se na
zemlju iscrpljen od mahnitog trčanja, poderan i izgreban. Dvojica su
morala da ga podignu i da ga pridržavaju dok su ga sprovodili
zapovedniku vojske. Ali Dijenek je prilično razočarao svog
sagovornika, budući da je zahtevao da razgovara isključivo s
Leonidom i to što pre.
Fokejski zapovednik mu je nevoljno izašao u susret. Iako je bio
polemarh, u toj čudnoj izmešanoj vojsci njegov uticaj bio je daleko
manji od uticaja prvog pentakontarha glavnog zapovednika. Zato
mu je dodelio nekoliko hoplita da ga otprate do središnjeg prolaza.
Onda su ga preuzeli najistureniji stražari na središnjem prolazu i
odveli su ga kralju. Dijenek je ušao u njegov šator i dalje hramljući i
teško dišući i odmah je susreo njegov pogled.
Kralj ga ništa nije pitao. Samo mu je pokazao da sedne na jednu
stolicu i čekao je.

304
 Dijenek je dugo oklevao, pokušavajući za to vreme da povrati
dah. Onda je počeo da govori, isprekidano, kako bi pokazao da još
teško diše ali i da bi dobro promislio o svemu što će izgovoriti.
– Nasamario me je kao nekog helota... ali ko je mogao i da
pomisli? Taj Efijalt... Ličio je na dobričinu, na čoveka koji
oduševljeno podržava helenski cilj... a zapravo nas je prodao! –
rekao je, a potom zastao da osmotri kraljevu reakciju.
Ovaj samo reče: – Nastavi – posmatrajući ga prekrštenih ruku.
– Dakle, bez teškoća stigli smo do ruba ravnice podno Trakisa –
nastavi Dijenek. – Duž celog puta nije bilo ni traga od Persijanaca.
Prvi neprijatelji koje smo videli bili su stražari koji su nadgledali
prilaze Trakisu. Bili su nam okrenuti leđima, zato što su gledali
prema gradskim zidinama, a mi smo njih posmatrali zaklonjeni
rastinjem. Ja sam stajao ispred Efijalta i dvojice perijeka.
Ponovo je zastao. Kralj ništa nije rekao.
– Iznenada, začuo sam prigušene krike iza sebe. Okrenuo sam se i
ugledao perijeke na zemlji, obojica su se držali za stomak. Malijac je
držao nož još umrljan njihovom krvlju, ali nisam ni shvatio šta se
događa kad me je udario pesnicom pravo u stomak. Nisam očekivao
to i iznenadio me je izbivši mi vazduh i sprečivši me da reagujem
nekoliko narednih trenutaka. Onda se bacio na mene i gurnuo me
prema ravnici, vičući pri tome kako bi privukao pažnju stražara.
Još jednom je zastao. A Leonida je i dalje ćutao.
– Shvatio sam da je naumio da nas Persijanci zarobe – nastavi
Dijenek – i pokušao sam da se oslobodim kad me je ponovo
zaskočio. Srećom, snažniji sam od njega i uspeo sam da ga
odgurnem i da izbegnem njegove udarce. Ali u međuvremenu su
nas stražari čuli i potrčali su prema nama. U tom trenutku nisam
mogao da uradim ništa drugo nego da pokušam da se zavučem u
šumu. Čim sam kročio među rastinje izvukao sam mač i gađao sam
Efijalta mačem, ali promašio sam, a on je onda potrčao prema
Persijancima.
Ponovo je zastao. Ovog puta sačekao je da njegov sagovornik
nešto kaže.

305
 – A zašto nije i tebe ubo nožem? – ljutito ga upita Leonida.
– Pa, to je jasno: da bi Persijanci poverovali u njegovu izdaju, hteo
je da odvede Kserksu prvog pentakontarha helenske vojske... –
odvrati Dijenek.
– Hmmm... Izdaja? Ali, zar ne misliš da su mogli na mestu da ga
ubiju? – upita ga kralj.
– Rekao bih da je to nemoguće. Potrudio se da privuče njihovu
pažnju i da traži njihovu pomoć – objasni zapovednik – stavljajući
im do znanja da nije ratnik poput onih koji su bili s njim. Osim toga,
ako su ga i ubili, sad im je već jasno da smo došli tom stazom, što
znači da već pretražuju oblast kako bi otkrili kuda vodi staza.
Uskoro bi mogli da nam priđu s leđa, shvataš?
– Da, sad je to samo pitanje vremena. Možda su u pitanju sati.
Ipak... ako je Efijalt nameravao da nas izda, zašto to nije ranije
uradio? Imao je priliku još one noći kad je odveo Aristodema i
Eurita do persijskog logora... – primeti Leonida.
Dijeneku se učini da iz njegovog glasa provejava sumnja. Ali
možda mu se, pomisli, to samo učinilo. – Verovatno je tada još
verovao u naš cilj. Sigurno je izgubio poverenje u našu sposobnost
da se odupremo... Ili je jednostavno iskoristio priliku da izvuče ličnu
korist iz toga; na kraju krajeva, i on je bio prisutan kad je persijski
glasnik ponudio nadoknadu svakom ko pređe na njihovu stranu,
ako se sećaš... Ne mogu da oprostim sebi što sam mu poklonio
najjednostavniju mogućnost da ostvari svoje planove. Ta hulja!
– Čudno. Laskao sam sebi da umem da procenim ljude. A on mi
zaista nije delovao kao nepouzdan čovek... – primeti Leonida, a
onda se dugo zagleda u Dijeneka.
Ovaj izdrža pogled koji je pratila tišina, duga kao večnost.
– ... Ali, s druge strane, najnepouzdaniji ljudi upravo su oni koji
nimalo ne deluju tako – zaključi kralj, koji je naizgled odlučio da ne
dovodi u sumnju priču svog prvog pentakontarha.
Dijenek je osetio olakšanje i zauzeo preduzimljiv stav. – I šta ćemo
sad da radimo? Pod ovim okolnostima moraćemo da se povučemo i
da se pridružimo vojsci Helade...

306
 – Mi nećemo morati – odvrati kralj i odmah zatim pozva hoplitu
koji je stražario ispred šatora i naredi mu da obavesti polemarha i
zapovednike svih vojski da će se održati hitan sastanak vrhovne
komande. Onda se hladno oprosti s Dijenekom i reče mu da ode da
se odmori, zato što je pred njima dan kad će svako morati da pokaže
koliko vredi. Pentakontarh je želeo da prisustvuje ratnom veću, ali
morao je da posluša. Snuždeno je izašao iz šatora i uputio se prema
svom ležaju.
Ubrzo su se okupili svi osim Fokejaca, kojima je trebalo malo više
vremena da stignu s Alpenosa. Zapovednici su zatekli Leonidu kako
pognute glave hoda tamo-amo po šatoru. Kralj se nije zaustavio dok
nisu stigli svi članovi vrhovne komande. Nakašljao se, i gledajući ga
tako namrštenog, svi zaključiše da će im preneti vesti o neuspehu na
Artemiziju.
– Pozvao sam vas da vam kažem da nas je neko izdao – rekao je. –
Nemojte me pitati kako i zašto. Sad to nije ni važno. Ali važno je da
znate da od sutra svakog trenutka možemo očekivati da nam
Persijanci priđu s leđa.
Posle niza psovki, opšteg izražavanja prezira i besa, zapljuštaše
neizbežna pitanja u vezi s odgovornošću za izdaju.
– Rekao sam da nije važno o kome je reč. Jedino je važno da
odlučimo šta nam valja činiti s obzirom na to da Persijanci sad znaju
za stazu preko Anopaje i da će možda već sutra stići do Alpenosa! –
odvrati Leonida sa žestinom u glasu.
– Neće biti! – istupi jedan od arkađanskih zapovednika. – Imamo
pravo da znamo ko je to uradio! Između ostalog i zato da bismo
znali kome možemo da verujemo! – i mnogi se složiše s njim.
– E, pa dobro. Bio je to jedan Malijac koga smo poslali u izviđanje.
Prešao je na neprijateljsku stranu koristeći upravo stazu preko
Anopaje.
– Kad? Kad? – upitaše ostali.
– Koliko znam, u suton je stupio u kontakt s Persijancima. Dakle,
Kserks je već saznao ono što se moglo saznati. Sad mi kažite da li i
dalje ostajete pri onome što ste odlučili pre nekoliko dana. Hoćete li

307
izdržati i skupo naplatiti pobedu varvarima osvajačima ili ćete se
povući?
U šatoru zavlada tišina. Niko nije imao hrabrosti da prvi objavi
povlačenje iz straha da će ga proglasiti kukavicom, već su svi čekali
da to učini neko drugi. Posle nekoliko napetih trenutaka ispunjenih
nelagodom, naposletku istupi zapovednik mantinejskih snaga. –
Rekli smo da ćemo se povući, zar ne? E pa onda ćemo se povući,
rano ujutru! – odlučno reče.
Kralj sačeka da se izjasne Lokriđanin i Fokejac, koji su branili
svoju zemlju. Ali njih dvojica su ćutali.
Umesto toga, ostali zapovednici su podržali Mantinejčev predlog.
– Naravno! Kakva je svrha pružanja otpora? Bićemo korisniji u
pozadini!
– Pokušali smo, nekoliko puta smo ih porazili na bojnom polju.
Niko neće moći da nam zameri da nismo izdržali dovoljno dugo!
– Štaviše, dva dana smo zadržavali najveću vojsku na svetu.
Rekao bih da je to više nego dovoljno da bismo zauzeli mesto u
istoriji.
– Naše iskustvo biće dragoceno kad se budemo ujedinili sa
snagama Saveza! Ostali će nas izuzetno uvažavati!
– Hajde! Šta čekamo? Prevlaka čeka nas!
Obeshrabren, Leonida upitno pogleda Lokriđanina i Fokejca;
očekivao je da se barem njih dvojica zauzmu za to da vojska pruži
otpor do kraja. Ali Lokriđanin ga je razočarao kad je konačno
progovorio.
– Pa... na kraju krajeva, ako je to zajednička odluka... možda ćemo
se i mi staviti u službi svoje regije i ujediniti se sa Savezom. Hiljadu
hoplita spremnih za borbu svakako su korisniji od hiljadu mrtvih
hoplita... – reče, izbegavajući kraljev pogled.
– Možda su bogovi odlučili da treba da primenimo drugačije
oblike odbrane. U suprotnom ne bi dopustili Persijancima da nas
opkole... – dodade Fokejac.
Leonidi je preostala samo još jedna nada: Beoćani. Prezreni
Beoćani. Zato je pogledao Demofila i Leontijada, koji su izgledali

308
kao da žele da kažu nešto.
– Mi Tespijci došli smo ovamo znajući da idemo u susret smrti.
Svakako se nećemo povući samo zato što sad izvesno znamo da će
nas smrt sustići. Mi smo ratnici i sve je to deo našeg života, kao što
Spartanci dobro znaju, štaviše, bolje nego svi ostali. Kad bih se
povukao sad kad nas cela Grčka gleda i procenjuje, i sâm bih se
osećao kao izdajnik... – reče Demofil, pre nego što ga prekinu jedan
Arkađanin.
– Šta hoćeš da kažeš? Da smo mi ostali izdajnici? A šta je onda s
četrdesetoricom ljudi koje sam danas izgubio? Jesu li i ono bili
izdajnici? Razbiću ti glavu i u ime onih koji su sad u Hadu! –
razdraženo reče Peloponežanin, preteći da će nasrnuti na njega.
– Nikoga nisam optužio, tako mi bogova! – odgovori Tespijac
pokušavajući da smiri duhove. – Došao si ovamo uveren da
izvršavaš svoju dužnost – nastavio je, obraćajući se Arkađaninu – a
ja sam došao pomiren s tim da ću morati da se žrtvujem; to je razlika
između nas. I u tome je razlika između onih koji će ostati i onih koji
će otići, a ne između hrabrih i kukavica ili između lojalnih i izdajica.
I Leontijad je hteo da kaže šta misli. – Mi iz Tebe se više ne
možemo povući. Odbacili su nas naši sugrađani i možemo samo do
kraja da pređemo put kojim smo krenuli. Sve dok na Termopilima
ostane ijedna četa, ostaćemo i mi, ne povlačeći se ni za korak –
izjavi.
– Možemo da sačekamo još izvesno vreme. Možda će ujutru stići
dobre vesti s Artemizija tako da više nećemo morati da se borimo
ovde – nagađao je Fokejac.
– Jesi li ti lud? – umeša se Tegejac. – Šta god da se dogodi na
morskom frontu, Kserks neće odustati od mogućnosti da prođe s
vojskom na jug, sad kad zna da može da nas zaobiđe. – Niko nije
mogao da opovrgne njegov zaključak.
– U svakom slučaju, nije istina da nema svrhe ostati ovde osim po
cenu smrti – objasni Leontijad. – Samo jedan dan otpora više mogao
bi doneti spas Heladi. Ako Persijanci sutra ne zateknu nikog ovde
na Termopilima, odmah će produžiti do centralne Grčke. Međutim,

309
ako ovde ostane barem šačica ljudi, biće prinuđeni da se bore i da
nas pobede.
– I onda? Kad se moji ljudi ponovo sukobe s Persijancima u borbi,
izdržaće mnogo duže uz brojniju vojsku nego što bi sami izdržali
ovde u Malidi! – odgovori mu korintski vojskovođa.
Ponovo zavlada tišina i svi pogledaše Leonidu.
– Gospodo – reče kralj – završio sam prethodno ratno veće na
kojem smo raspravljali o ovom pitanju i tom prilikom sam vam
rekao da Spartanci razmišljaju i delaju na drugačiji način. Vreme je
da vam objasnim koji je to način. Mi se nikad ne povlačimo. Eto koji je
naš način: jednostavan, dosledan, pa čak i zadrt ako hoćete. Ali to
nam omogućava da se ne kolebamo u borbi i da ne sumnjamo u svoj
životni izbor. Možda upravo tome dugujemo svoje uspehe i, ako nas
je to u izvesnim okolnostima i dovelo do poraza i pogrešnih
procena, to je samo cena koju plaćamo načelu koje se u većini
slučajeva pokazalo kao ispravno.
– I ovoga puta će se pokazati kao ispravno, uveravam vas. Jer, čak
i ako svi umremo, spasićemo sećanje na nas, sećanje na našu žrtvu.
Kad je sve ostalo izgubljeno, ostaje samo sećanje, dobar glas o nama
koji će se proneti do naših potomaka. Nama Spartancima to je
važno. Ali ne mogu zahtevati da i ostali tako razmišljaju. Zato
naglašavam, još jednom, da niko nije primoran da ostane. S
oduševljenjem ću prihvatiti svakog ko odluči da nam pomogne, ali
ću se i zahvaliti onima koji su dosad dali svoj doprinos zaustavljanju
ogromne Kserksove vojske, ne sudeći loše o njima ako odluče da
odu i da negde drugde biju svoju bitku. Vojske koje nameravaju da
odu mogu to i odmah učiniti – zaključi i sede na stolicu.
Njegove reči nikog nisu ostavile ravnodušnim. Ipak, jedino je
fokejski zapovednik donekle promenio odluku. – Pa... Mi možemo
da ostanemo na Alpenosu, kako bismo vas barem obavestili kad
stignu. Na kraju krajeva, tamo imamo mogućnost da pobegnemo –
reče uz izvesnu nelagodu.
– To je ponuda koju ne mogu da odbijem – odvrati Leonida i
klimnu glavom uz gorak osmeh. Odmah zatim oprostio se sa

310
zapovednicima čije je nestrpljenje jasno naslutio. Zadržao je samo
Knema, Demofila i Leontijada, kako bi se dogovorio s njima na koji
način će organizovati poslednju odbranu. Nisu gubili vreme u
dugim raspravama; niko nije sumnjao u potrebu da vreme preostalo
do svitanja iskoriste za odmor. Samo su izračunali koliko ljudi imaju
na raspolaganju: malo više od hiljadu trista hoplita, uključujući i
ranjenike. Imali su isto toliko lakih pešadinaca i trideset Malijaca koji
su se pridružili vojsci. Odlučili su da ne čekaju iza zida gde rizikuju
da im Persijanci priđu s leđa, nego da se u formaciji falange zapute
prema Anteli, kako bi se svi zajedno borili tamo gde je helenska
vojska slavila pobede tokom dva protekla dana.

Kad su tebanski i tespijski zapovednik izašli iz Leonidinog šatora i

zaputili se prema svojim sektorima, primetili su da je u helenskom
logoru već zavladao metež, iako je do svitanja ostalo još nekoliko
sati. Polemarsi su već obavestili podređene o odlasku i ne
razmotrivši mogućnost da ostanu do kraja ili da sačekaju vesti s
Artemizija. Uostalom, već su razgovarali s vojnicima i upravo su oni
zahtevali da se vrate kući. Nijedan zapovednik nije želeo da postane
omražen među svojim sugrađanima.
Osim njih dvojice, naravno.
Gužva koja je zavladala u logoru probudila je i Spartance, iako
niko nije požurio da i njih obavesti o odluci. Neki su primetili
Dijeneka i pitali su se šta se događa, da bi se zatim obratili njemu.
Saborci ubrzo okružiše Dijeneka, i zasuše ga nimalo lakonskim
pitanjima.
Pentakontarh je bio uzdržan. Nije želeo da upravo on proširi glas
da ih je Efijalt izdao i izazvao rasulo u grčkoj vojsci. Zato je samo
rekao da nema ovlašćenja da im bilo šta kaže, ali da zna da su
Persijanci otkrili kako da zaobiđu njihov položaj planinskim putem.
Na kraju je, šireći ruke i nadmeno čkiljeći, izneo pretpostavku da će
morati da se povuku, a pripreme koje su obavljale ostale jedinice
uveriše ga da je u pravu.
– Šta radite tu? Idite da se odmorite, jer je sutra najvažniji dan u

311
istoriji Sparte! – Bio je to Knem, koji je izašao iz Leonidinog šatora s
čvrstom odlukom da se odmori poslednji put u životu.
– Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dijenek, a ostali ponoviše pitanje
za njim.
– Hoću da kažem da ćemo sutra ovde ostati samo mi, Tebanci i
Tespijci, da branimo ovo mesto. A Persijanci će napasti sa svih
strana. Dakle, nikom ni reči o tome.
Dijenek se skamenio. Nijednog trenutka nije poverovao da će
Leonida zaista ostati po svaku cenu, po cenu života ili po cenu
života svojih ljudi kako bi iz toga izvukao ličnu korist kao što je
tvrdio Aristodem. Nisam hteo ovo da postignem, pomislio je. Možda
će Pauzaniji i ovo odgovarati, ali meni neće, tako mi bogova. Meni
neće!

Kad su vesti stigle do Alfejeve i Maronove jedinice, ovaj drugi skoči

na noge i podiže ruke prema nebu, srećan što će moći da izjednači
rezultat s bratom, koji je vodio jer je pogubio samo dva Persijanca
više. Buka je probudila i Aristodema i Eurita i oni poslaše svoje
helote da saznaju šta se događa. Tizija ih je obavestio poslovično
revnosno.
– Pa, to što naši ostaju nas se ne tiče – odmah reče Aristodem. –
Mi ćemo im samo smetati. Zato je bolje da se spremimo za pokret.
Štaviše, trebalo bi odmah da se spakujemo zato što smo sporiji od
ostalih, a Peloponežani nas možda neće čekati.
– Šta? – zaprepašćeno uzviknu njegov prijatelj. – Tvoji saborci idu
u smrt, a ti odlaziš kao da se ništa ne događa? Hoćeš li da budeš
kilometre daleko dok Alfej, Maron i Dijenek budu umirali?
– Budući da ništa ne mogu da učinim, hoću – ljutito odvrati
Aristodem.
– Ma jesi li ti čuo šta je kralj rekao sinoć? Mi smo primer ostalima.
Ako mi ostanemo, ostali će iz toga crpeti hrabrost i boriće se s više
žara!
– Ja, međutim, mislim da će se rastužiti kad budu videli u kakvom
smo stanju, da ne pominjem to što ćemo Aneristu pružiti još jednu

312
priliku da nas ponižava, pre nego što umremo...
– Ne mogu da verujem da zaista hoćeš da odeš. Siguran sam da
ne bi ni pomislio na to da...
– Da? Hajde, završi rečenicu! – izazivao ga je Aristodem.
Ali Eurit je prisilio sebe da se ponaša pomirljivo. – Ne želim
ponovo da se svađam s tobom. Najpre sačekajmo da čujemo šta
Leonida namerava da učini s ranjenima. Potom ćemo odlučiti.
Aristodem se zamislio. Nije nameravao da se predomisli, ali može
se desiti da sâm Leonida naredi da oni odu. Na kraju krajeva,
priznao je da nisu u stanju da se bore. – Dobro. Onda ćemo sačekati
– reče i ponovo se opruži.
U zoru je došao Dijenek s novim naređenjima. Da su dvojica
prijatelja mogli da ga vide, na licu bi mu pročitali krajnje
nezadovoljstvo. Ispričao im je šta je rekao Leonida, onda ih je
zvanično obavestio o odlasku ostalih trupa. – Kralj je naredio da se
ranjeni i vojna bolnica prebace u Alpenos, gde će Fokejci ostati dok
se ne uvere da mogu bezbedno da pobegnu. A kad oni pođu,
možete i vi poći s njima. Ako uspeju da izdrže ili ako situacija ostane
nepromenjena, oni koji u međuvremenu ozdrave moći će da nam se
pridruže.
Aristodem nije imao ništa da kaže. Eurit je želeo da postavi
nekoliko pitanja pentakontarhu, ali u tom trenutku do njih dopreše
povici iz nekog sektora u logoru i Dijenek odmah otrča na tu stranu.
Možda su Persijanci već stigli do istočnog prolaza?
Zapovednik vide da je izbila gužva u malom sektoru dodeljenom
Malijcima. Kad je stigao, zatekao je dvojicu na zemlji, obojicu s
bodežima zarivenim u stomak. Ostali su se tukli s nekoliko
Korinćana već spremnih za polazak, ali nisu se tukli pesnicama;
većina je u rukama imala smrtonosno oružje. Među povicima jasno
su se razaznavale optužbe za izdaju koje su Arkađani upućivali
Malijcima.
Dijenek oseti grč u stomaku; iako ništa nije rekao, optužbe na
račun jadnog Efijalta koga su smatrali odgovornim za raspad
helenske odbrane već su se proširile po celom logoru i njegovi

313
sugrađani trpeli su posledice. Nakon Efijalta, Malijci su bili prve
žrtve njegove izdaje. Ali nije dozvolio da ga osećaj krivice
onesposobi. Odmah je pozvao nekoliko hoplita iz svog pentekosta
koji na njegovo naređenje dotrčaše sa štitovima i kopljima i jedva
prekinuše sukobe.
Gotovo sve jedinice koje su se spremile za polazak nastavile su da
vređaju Malijce. Kad su ga obavestili o onome što se događa,
Leonida je zahtevao da arkadijski zapovednik preduzme mere
protiv svojih podređenih; ipak, zaključio je i da Malijci nisu više u
stanju da učestvuju u odbrani. Ostali su bili previše neprijateljski
raspoloženi prema njima i zato im je savetovao da se preko Doride
vrate u Trakis.
Dan je počeo na najgori mogući način. Kad se potom pojavio i
glasnik s Artemizija, nimalo veselog lica, duhovi se još više
uznemiriše. Svi su znali da mogu da izbegnu opkoljavanje jedino
ako stigne vest o odlučujućoj pomorskoj pobedi nakon koje bi bitka
na Termopilima možda bila nepotrebna. Ali niko nije pomislio da im
je Atinjanin doneo takvu vest.
Oni koji su odlazili i oni koji su ostajali nisu se pozdravili
preterano srdačno. Prvi su se osećali prilično posramljeno i da su
mogli da biraju, radije bi otišli krišom. Zato su samo potapšali po
ramenu ponekog od onih s kojim su razvili kakav--takav prijateljski
odnos i otišli su pognute glave, poput poražene vojske koja je
preživela samo zahvaljujući velikodušnosti neprijatelja. S druge
strane, svi su bili svesni da bi Spartanci imali pravo da zatraže od
njih dela umesto reči.
Osim toga, Grci koji su se povlačili osećali su se još nelagodnije
zbog Beoćana, a naročito zbog Tebanaca. Nije bilo jedinice koja ih
nije optužila za kukavičluk i medizam; sad, međutim, Beoćani
ostaju, ne zato što ih je Leonida prisilio, već slobodnom voljom i
hoplitima koji su odlazili lakše je bilo da okrenu glavu na drugu
stranu.
S teretom na duši i s najmračnijim slutanjama, spartanski, tebanski
i tespijski ratnici okupili su se oko Megistovog oltara kako bi sačekali

314
uobičajeno prinošenje žrtve. Saznali su da je akarnanijski sveštenik
odbio da pođe sa sinom koji je otišao sa svojom vojskom, i
zahvaljujući tome zadobio je ogromno poštovanje vojske koja je
ostala na Termopilima. Kad je stigao i Leonida, ritual je mogao da
počne.
Ali okupljeni su odmah videli da im bogovi nisu naklonjeni. Jare
koje su postavili na oltar palo je pre nego što je Megista stigao da ga
udari. Kralj se nagonski izmaknu i od trzaja mu pade lovorov venac
koji je nosio na glavi.
Skoro svi prisutni prineše ruke licu i vrisnuše, uznemireni. Bilo je
i onih koji su se skamenili i gotovo prestali da dišu; dva načina
reagovanja na znak da im je sudbina zapečaćena. Čak su se i heloti,
koji su tako nespretno postavili životinju na oltar, ukočili kad su
ugledali venac na zemlji, preplašeni više zbog dvostrukog kobnog
predskazanja nego zato što će ih kazniti zbog nespretnosti. Dva
nesrećna znaka koja su se pojavila i pre nego što su ubili žrtvenu
životinju, dovoljno jasno su svedočila o volji bogova.
Kako god bilo, Megista je zahtevao da ponovo stave jare na oltar.
Ali kad je ponovo zamahnuo da ga udari, Leonida ga zaustavi i
odmahnu glavom.
Njemu su, kao i ostalim prisutnima, bogovi već izrekli presudu.

315
 Smrt jednog kralja

O dmah nakon nesrećnog rituala žrtvovanja, svi koji su naučili

da cene Leonidinu veštinu komandovanja, očajnički su se
ponadali da će kralj nešto reći i da će rasterati ostatke straha koji su
se i najhrabrijima zavukli u najskrivenije delove duše. Tebanci i
Tespijci, koji nisu, poput Spartanaca, toliko navikli na opasnost,
nadali su se da će ih Leonida naučiti da mirno umru.
Čim je Leonida pokazao da želi da govori, nad ravnicu se
odjednom spustila tišina u kojoj se čulo samo pucketanje vatre na
oltaru.
– Vojnici! – uzviknuo je. – Stigle su mi nove vesti s Artemizija i
mada nisu loše za naše saborce iz flote, za nas svakako nisu dobre.
Juče se odigralo nekoliko manje važnih sukoba, a persijska flota
izbegla je veliku bitku. Sad je već očigledno da Kserks više očekuje
od kopnenog fronta i da je hteo da poštedi svoju flotu dok se ne
probije ovde na Termopilima. Dakle, red je na nas.
– Danas će nas biti hiljadu trista. Hiljadu trista protiv sto hiljada.
Hiljadu trista koje će opkoliti sto hiljada njih. Ali ovde je hiljadu
trista Spartanaca. Da, zato što svako ko je danas odlučio da ostane
ovde, ne vredi ništa manje od jednog Lakedemonca, iako pripada
drugom narodu. A vi Tebanci i vi Tespijci, znate koliko smo mi
Lakedemonci ponosni što možemo da učinimo nešto za svoju
otadžbinu. Može se reći da živimo za taj cilj. I, naravno, umiremo za
taj cilj.
Danas je, prvi put, Helada vaša i naša zemlja. To je Savez koji su
države Helade osnovale da bi se oduprle osvajanju i zadržale svoju
slobodu. Nema veće slave nego umreti za dobro svoje otadžbine,
kao što je tvrdio naš pesnik Tirtej.
– Ako neki čovek baš mora da umre prerano, postoji li veća,
plemenitija, čistija pobuda za to? I ko kaže da ćemo umreti prerano?
Možda su bogovi odlučili da se rodimo upravo zato da bismo se u
određenom periodu svog života zatekli ovde i podarili smisao

316
našem postojanju. I da bismo dozvolili njima, bogovima, da i dalje
upravljaju sudbinama ljudi, gore na Olimpu – reče, pokazujući
prema severu – i sudbinom nesložne Grčke, često uskogrude i
surove, ali ipak veličanstvene, koju Persijanci žele da zbrišu.
– Došao je trenutak da vam otkrijem šta se dogodilo onda kad sam
vas pre izvesnog vremena nakratko napustio tokom našeg
putovanja od Peloponeza dovde. E pa, evo, išao sam u Delfe, kako
bih dobio odgovor proroka u vezi s ovom borbom. Mnogi među
vama su to naslutili.
Među vojnicima se pronese žagor. Ako je Leonida želeo da
izazove njihovu znatiželju, u potpunosti je uspeo.
– Prorok mi nije ostavio izbor. On je rekao da će se Sparta spasiti
samo ako jedan kralj umre. Shvatate? Samo ako jedan kralj umre! I
ako Persijanci stignu do Sparte, najjužnijeg grčkog grada, to će
značiti da je ostatak Helade već pao!
– Dakle, ja kažem da će se cela Grčka spasiti ako ovaj kralj – reče,
pokazujući samog sebe – prisutan ovde na Termopilima, umre!
Kakav sam izbor imao? Da se vratim i da ubijem Leotikidu? Ne.
Postoji samo jedno rešenje: izdržati ovde do smrti.
– To znači da je ovo naš krajnji cilj. Ja sam rođen da bih spasao
Spartu, da bih spasao Grčku. Vi, koji ste ostali ovde sa mnom,
rođeni ste da biste spasli Spartu, da biste spasli Grčku. Tako su
odlučili bogovi i potvrdili su to upravo jutros kad su nam pokazali
da nema svrhe da obavimo ritual žrtvovanja. Mi smo ti koji se
moramo žrtvovati za spas Helena.
– Nikad se nisam zavaravao time da Kserks neće otkriti način da
nas zaobiđe. To je bilo samo pitanje vremena i ne zanima me kako
se dogodilo da sazna! – kad je to izgovorio, pogledao je prema
mestu na kojem je očekivao da će videti Dijeneka. – Više sam
računao s pobedom flote, ali bogovi su dosledni, a u floti nema
spartanskog kralja. Možda ćemo odneti veliku pobedu na moru, ali
tek pošto jedan spartanski kralj i njegovi hrabri saborci umru ovde na
Termopilima.
– Sad – zaključio je – nema više vremena za reči. Došao je

317
trenutak da se spremimo za svoju poslednju bitku. Odmah idite da
pojedete svoj obrok. Dobro se najedite, ako ste gladni, i popijte vina
koliko god želite, kako bi vam ulilo snagu. Večeras ćemo večerati u
Hadu.
Kraj njegovog govora propraćen je ovacijama. Ljudi su tokom
borbi naučili da mu se dive, ali uvek su ga gledali kao nedodirljivog,
uzdržanog vojskovođu, pravog potomka Herakla koji se uzdigao
iznad ljudi. Tog jutra, zahvaljujući njegovom nastojanju da poveže
svoju sudbinu s njihovom i zahvaljujući ispovesti o onome što ga je
pritiskalo, vojnici su ga prvi put gledali kao jednog od njih.
Nije bilo važno da li ih je svojim nadahnutim rečima uzdigao do
visina potomka poluboga ili je konačno sišao među njih; osećali su
da su u istoj ravni sa svojim zapovednikom, da su važni jednako kao
on i jedino je to bilo važno ljudima koji su povedeni u borbu samo
zato što ih nisu smatrali neophodnima.
Šačici nevažnih ratnika taj čovek je sad pružio priliku da se nađu
u centru pažnje cele Grčke. Nije bilo vojnika koji nije izrazio
spremnost da umre za njega i s njim, ne samo među Spartancima
već i među Tespijcima i Tebancima.
Zapravo, postojao je barem jedan takav, Aristodem, koji, kako god
bilo, nije slušao njegov govor. On je s Euritom i još tridesetoricom
teških ranjenika prenet u Alpenos u trenutku kad je počeo ritual
žrtvovanja. Dvojica prijatelja koji jedva da su i razgovarali, našli su
se u društvu ranjenika koji će, u najvećem broju slučajeva, uskoro
umreti od tetanusa, od krvarenja, od zapaljenja trbušne maramice,
paralizovani usled preloma kičme, izjedeni gangrenom.
Aristodem je mogao da razmišlja samo o svom povratku u Spartu.
Obuzimao ga je strah, jeziv strah da nikad više neće videti Gorgo, i
to ne zato što će umreti u borbi već zato što će oslepeti. Pomisao na
to da će mu ostati samo sećanje na njenu lepotu, bez mogućnosti da
joj se ponovo divi, delovala je na njega poput osude strašnije i od
smrti. Sa strahom je razmišljao o tome kako bi se ona ponašala
prema njemu kad bi ga videla kako se kreće pipajući ispred sebe,
poput žalosne karikature nekadašnjeg veličanstvenog ljubavnika.

318
Bio je nestrpljiv da sazna da li je sačuvao vid, ali sâm pokušaj da
skine s očiju povez s mastima izazvao je razdirući bol iako su mu
kapci bili spušteni. To je dobar znak, pomislio je. Ako reaguju na
svetlost, to znači da su još žive... možda je Apolon na mojoj strani!

Kad su se Persijanci pojavili iza zapadnog prolaza, njihov dolazak

čuo je Eurit, a ne Aristodem jer je on i dalje bio zadubljen u misli
dok su ostali ranjenici slušali pokliče koji su dopirali sa zapada. Eurit
je zadrhtao od očajanja zbog sopstvene nemoći i nagonski je ustao,
kao da želi da otrči da pomogne saborcima. Onda se, obeshrabren,
ponovo spustio na zemlju, dok su mu se ispod poveza niz obraze
otkotrljale suze.
Helenski vojnici su s fokejskog zida krenuli u marš prema zapadu.
Pre toga su se, pošto su jeli i pre svega pili, bavili uobičajenim
aktivnostima koje su prethodile svakoj bici: istezali su mišiće napete
od udaraca koje su zadobili tokom prethodna dva dana, radili su
gimnastičke vežbe, a onda su proveravali i glancali štitove. Oni
kojima se na šiljcima koplja ili na vrhu mača zadržala krv
neprijatelja, nisu hteli da je obrišu, kako bi zaplašili Persijance.
Spartanci su, u skladu sa svojim običajem, poslednje trenutke pred
navlačenje štita posvetili svojoj kosi, pažljivo raščešljavajući duge
pletenice.
Na suprotnoj strani, na persijski položaj u Anteli stigla je, treći put
za tri dana, glavnina Kserksove vojske, koja je odmah zatim krenula
na istok. Istovremeno, nekoliko splavova otisnulo se duž obale, pre
svega da bi oni koji su upravljali njima osmotrili poziciju Grka iza
zida. Kad su ih ugledali, branioci užasnuto pomisliše na ono što ih
čeka kad Persijanci otkriju da iza središnjeg prolaza više nema
gotovo nikoga.
Leonida je ponovo prvi izašao ispred zida, a iza njega su se
rasporedili najpre preživeli Spartanci s Dijenekovim i Aneristovim
pentekostom u prvoj liniji, i s pentekostom koji je do smrti
predvodio Kleopomp u drugoj. Leonida se u oklopu s bronzanim
pločicama koji se isticao među svim ostalim oklopima pridružio

319
Dijenekovoj jedinici, dok je Knem pristupio Aneristovim ratnicima.
Iza njih su se razmestili Tebanci, koji su svojim rasporedom
produbili redove spartanske falange, što je bilo neophodno da bi se
izvelo ono što je Leonida naumio. Tespijci su isprva ostali iza zida,
kao rezervne snage; na osnovu onog što su branioci Termopila
znali, Persijanci su svakog trenutka mogli da se ustreme na njih sa
svih strana: s ravnice koja se prostirala ispred njih, s mora, s
planina.
Pošto su se rasporedili, Maron oseti kako ga saborac koji je stajao
iza njega dodiruje po ramenu. Okrenuo se i shvatio da nije reč o
Spartancu.
Bio je to Tegejac, pobednik u rvanju.
Tegejac koji ga je gotovo ubio.
Nije baš vrhunac sreće, nagonski pomisli, poći u bitku sa
saznanjem da je iza tebe neko ko ti ne želi dobro. – Šta ti radiš tu? –
upita ga.
– Pomislio sam da pobednik najvažnijeg nadmetanja u pentatlonu
ne može odustati od današnje borbe i pustiti nesposobnjakovića
poput tebe da se istakne. Zato sam tražio od svog zapovednika da
mi dozvoli da ostanem. Onda me je vaš polemarh uvrstio u svoju
jedinicu i evo me – odgovori mu Tegejac uz osmeh koji, kako je
Maron primetio, nije ličio na zlurado cerekanje s kakvim mu se
obično obraćao.
– Pa, potrudi se da ne praviš probleme zbog svog neiskustva i da
ne smetaš profesionalnim ratnicima kao što smo mi. U svakom
slučaju – oklevao je pre nego što je to izgovorio – neko kao ti mogao
bi nam koristiti... – pa se i sâm osmehnu i ćušnu ga u grudi.
Spartanci su prvi put pošli u bitku u svojim crvenim plaštovima
koje su nosili uvek osim u bici. Ljudi su videli da je njihov kralj
prebacio plašt preko oklopa i svi su odlučili da slede njegov primer.
Maron je pomislio da će im on samo otežavati pokrete i da je to vrlo
glupo i nije mogao da shvati zašto su ih svi obukli. Ipak, nije želeo
da bude jedini koji ga neće imati na sebi i priključio se većini.
Njegov brat je, međutim, među prvima pozdravio kraljev gest, jer

320
mu je bilo potpuno jasno da u najvažnijim trenucima u životu treba
da budu odeveni kao da su pošli na paradu. I nije mario što će zbog
toga možda umreti malo ranije, jer je smatrao da će takva smrt biti
lepša.
Maron je naredio svom helotu koji je bio na krilu s ostalim lakim
pešadincima da otrči do logora i da mu donese jedan plašt koji će
skinuti s nekog mrtvog vojnika; kad se rob vratio, Maron je
svečanim gestom pružio plašt Tegejcu. – Evo, tako ćeš se možda
osećati kao Spartanac. I možda nas nećeš obrukati... – reče mu i
primeti na Tegejčevom licu izraz koji je blago podsećao na ganutost.
Kad su se rasporedili, Spartanci su dugo stajali potpuno
nepomični, onako kako su to samo oni znali. Pomerali su im se samo
crveni plaštovi, koje je vetar jedva primetno podizao. Oklopi su im
bili umrljani grimiznim krugovima, koji kao da su negoveštavali
neprijatelju da takvi ratnici ostavljaju za sobom krvav trag.
Tebanci su gledali kako crveni plaštovi lelujaju pred njima,
poređani u savršenom poretku i kad se vojska pokrenula, s
naporom su uspevali da drže korak sa Spartancima što su marširali
u ritmu koji su nametale flaute i Leonidino pojanje kojem se uskoro
pridružiše svi Lakedemonci. Sunce se već popelo visoko na nebu,
poput svetionika čija svetlost obasjava veličanstven prizor dve
stotine pedeset grimiznih vojnika u punoj ratnoj opremi.
Na vrućini koja je vladala, pod plaštovima prebačenim preko
teških oklopa, hoplite je oblivao znoj i pre nego što su načinili bilo
kakav nagli pokret da bi izbegli neku neprijateljsku strelu ili sablju.
Barem su Tebanci, koji su se borili nagi i nisu imali takve probleme,
mogli na trenutke da razmišljaju o nečem drugom tokom marša i da
razgovaraju o neprijatnom zadahu koji su iza sebe ostavljali
Spartanci.
Na Leonidin znak marširanje se pretvori u ubrzano koračanje.
Mala vojska ulazila je u domet persijskih strela i kralj je naumio da
izloži svoje ljude hicima strelaca što je moguće kraće. Falanga je još
više ubrzala korak, sve dok vojnici nisu potrčali u susret neprijatelju,
štitova priljubljenih uz telo da bi zaštitili grudni koš. Istovremeno, iz

321
neprijateljskih redova nemilosrdno su pokuljale strele.
Kralj je nameravao da primeni agresivnu taktiku tako da falanga
svom silinom jurne na persijske redove i upravo zato je želeo da
postigne veliku dubinu falangi. Nije imao precizan cilj, osim da
skupo naplati Kserksu pobedu; jedini način da u tome uspe, bio je
da poremeti poredak neprijateljskih redova snažnim udarom, da ih
natera da se okrenu i da ih napadne dok budu bežali.
Međutim, teren nije bio naročito podesan za napad falange, jer
nije bio tako gladak kao prethodna dva dana. Robovi su i prethodne
noći uklanjali tela, ali leševa je bilo toliko da nisu uspeli da ih
pomere. Osim toga, mnoga trupla koja su odgurnuli u more ili u
močvaru voda je izbacila na obalu, zbog čega je bojno polje bilo
suženo, a hopliti su bili prisiljeni da se sklanjaju desno, prema
sredini, pri čemu su se gurali i smetali jedan drugom.
Ratnici su morali da gledaju uvis kako bi predvideli putanju strela
koje su pljuštale po njima, morali su da gledaju dole da se ne bi
sapleli o leševe, morali su da gledaju preda se da bi pratili kretanje
neprijatelja i morali su da gledaju u stranu prateći kretanje saboraca
koje su svakog trenutka mogle da stignu strele. Za falangu je
dovoljno težak poduhvat predstavljao pokušaj vojnika da održe
zbijene redove dok su pretrčavali dve stotine metara koje su ih
delile od udara, tako da su im ove izuzetne okolnosti prilično
otežale zadatak, i to naročito Tebancima.
Već posle nekoliko desetina metara trčali su gotovo nasumice, kao
laki pešadinci koji su trčali svaki za sebe prateći falangu. Ubrzo
hopliti nisu više bili u stanju da se vrate na početne pozicije, tako da
u prvoj liniji nisu više bili oni kojima je taj položaj određen, već oni
koji su veštije izbegavali prepreke i samim tim brže trčali. Poslednji
su stigli – ali su barem stigli – hopliti koje su usporile strele.
Ni Spartanci nisu trčali mnogo disciplinovanije, ali oni su ipak
Spartanci. Uprkos preprekama, uprkos strelama, uprkos
međusobnom sudaranju, posrtanjima, preskakanju leševa, izgledali
su kao da ih povezuje neka nevidljiva sila koja ih zbija jedne uz
druge i ponovo ih spaja posle svakog potresa.

322
 Oni koji su padali i imali snage da ustanu nisu se vraćali na
početni položaj. Hopliti su u mislima imali urezano šahovsko polje
na kojem svako ko izgubi poziciju uskače na prvo slobodne polje. To
je omogućavalo falangi da održi prihvatljiv poredak čak i u
situacijama kad bi izgubila nekoliko vojnika još pre samog udara ili
kad bi vojnici trčali neujednačenim ritmom.
Zato su Spartanci stigli na pedesetak metara od neprijateljskih
linija u prilično zbijenoj falangi. Barem je njihova prva linija bila
popunjena iako je poneki hoplit trčao malo ispred saborca u vrsti,
što neprijatelji nisu mogli da primete s te razdaljine.
Persijanci su videli samo zbijen poredak ratnika koji su izgledali
kao da su sišli pravo s Olimpa, s te planine za koju su mnogi
istočnjaci znali da je sedište njihovih helenskih bogova. Njihovi
crveni plaštovi ličili su na krila i činilo se kao da ti ratnici sa
šlemovima koji su im skrivali lice ostavljajući samo uznemirujuće
tamne praznine u visini očiju i nisu ljudska bića; ličili su na gigante
zbog griva koje su pružale utisak da su viši nego što jesu; ličili su na
statue s tim belim štitovima oblikovanim tako da im istaknu
muskulaturu grudnog koša; ličili su na zvezde s neba s tim
bronzanim štitovima i šlemovima na kojima se prelamala sunčeva
svetlost.
Nijedan Azijat nikad nije video ništa slično. Ništa iza čega se krije
tolika sila. Ništa toliko veličanstveno.
A kad su se strelci povukli prepuštajući poziciju sparabarama, mali
broj persijskih vojnika održao je svoju poziciju kad je ugledao taj
prizor. Čak su i „nosioci štitova“ uzmakli pokušavajući da izbegnu
sudar i na kraju su svi, strelci i sparabari pokušali da pobegnu. Ali
nisu daleko odmakli: sudarali su se i saplitali jedni o druge i mnogi
su popadali ili su se sudarili s onima na zečelju.
To nije bio sudar, već napad, napad Spartanaca na mnoštvo
preplašenih ljudi koji su bežali pred njima. Lakedemonci su prešli
preko gomile štitova odbačenih na mestu gde je nekoliko trenutaka
ranije bila prva persijska linija i ustremili su se na neprijatelja u
bekstvu, zarivajući im koplja u leđa. Bilo da su pali na zemlju ili su

323
se još držali na nogama, Persijanci nisu mogli da se povuku dalje od
barijere koju su načinili njihovi saborci iz drugih redova i trupovi su
im se pretvorili u niz nepokretnih meta, poređanih u gotovo pravoj
liniji, na kojima su Spartanci vežbali napad kopljem.
Lakedemonci su mogli da biraju kako da ih udare, koliko duboko
da zariju koplje u kičmu protivnika, koliko dugo da ostave šiljak u
njihovim leđima i kako da ga izvuku. A kad je prva linija Persijanaca
bila uklonjena, i oni iza okretali su leđa, kao da su se pomirili s tim
da će doživeti isti kraj.
To je potrajalo i činilo se da niko nema nameru da se suprotstavi
Spartancima. U međuvremenu, laki pešadinci koji su napredovali na
krilima falange mogli su nesmetano lakim kopljima da gađaju
Persijance u redovima iza prve linije. Mnogi neprijatelji pali su pod
njihovim naletom i našli su se na putu saborcima iz prvih redova
koji su se dali u beg. Leonida, Dijenek, Anerist i Knem probadali su
kopljem u desnoj ruci jedna leđa za drugim, dok su štitom
navučenim na levu podlakticu rušili protivnike koji su se još držali
na nogama.
Hopliti iz drugih redova za to vreme su vršili pritisak na prvu
liniju, baš kao i Tebanci koji su popunili redove nakon napada. Alfej
i Maron shvatili su da njihovi saborci iz prve linije napreduju s
neverovatnom lakoćom; ovaj drugi proklinjao je sudbinu koja ga je
naterala da bude raspoređen pozadi upravo sad kad su Spartanci
gazili Persijance poput mrava.
Lakoća proboja falange omogućila im je da prodru duboko u
neprijateljski poredak. Zašli su toliko duboko da su se oni iz prve
lakedemonske linije borili na terenu znatno prostranijem u odnosu
na onaj koji su imali na raspolaganju prethodna dva dana, kad su
mogli da koriste blizinu mora i planinskih obronaka kako bi zaštitili
bočne linije. S izloženim krilima, Spartanci su morali da se štite i od
bočnih napada i uskoro su praktično bili opkoljeni.
Došao je trenutak kad je pritisak helenske vojske počeo da slabi.
Onaj ko je mogao da pogleda iza persijskih redova na koje su hopliti
silovito nasrtali, primetio je kako zapovednici bičuju vojnike koji

324
pokušavaju da pobegnu, prisiljavajući ih da se konačno suoče s
protivnikom. Grci su nastavili da napreduju u sektorima u kojima je
otpor i dalje bio slab, ali su se zaustavljali tamo gde su im,
zahvaljujući strogosti persijskih zapovednika, uzvraćali. Kako su
Persijanci, milom ili silom, ponovo uzimali oružje u ruke i
pokušavali da zauzmu teren, tako su se dve vojske međusobno
izmešale stvarajući sektore u kojima je bilo grupa Spartanaca
opkoljenih Persijancima i grupa Persijanaca koje su opkolili
Spartanci.
Leonida i Dijenek zatekli su se među onima koji su prodrli duboko
u neprijateljske redove. Pentakontarh se prvi put našao u prilici da
se toliko divi izuzetnoj ratnoj veštini svog kralja koji je, uprkos
poodmaklim godinama, delovao neumorno. Naročito se isticao u
korišćenju štita kao odbrambenog oružja uspevajući ne samo da
ošamuti neprijatelja udarcem već i da ubije nekoliko njih udarajući
ih središnjim ispupčenim delom štita u slepoočnicu.
Ali Dijenek nije mogao dozvoliti sebi da predugo okleva i da
posmatra veličanstven prizor kraljeve veštine. I sâm je morao da se
suoči s više Persijanaca istovremeno koji više nisu bili plašljivi, već
ratoborni i preduzimljivi, iako su i dalje nasrtali stihijski. Sa strane
im je prilazilo sve više persijskih zapovednika prepoznatljivih po
turbanima, plaštu i pre svega po ogrtaču od prošivenog lanenog
platna, zategnutog pojasom u visini struka. Iz meteža se pojavio čak
i jedan vojskovođa koga je verovatno Kserks prisilio da se bori u
prvoj liniji za primer ostalima, a po uzoru na ponašanje grčkih
visokih zapovednika.
Vojskovođa je nosio bogato izrezbaren bronzani šlem s velikom
grivom na vrhu i konjskim repom na potiljku, ogrtač od prošivenog
lanenog platna bio mu je ojačan bronzanim pločicama. Na sebi je
imao i plašt i čizme u koje je uvukao nogavice pantalona i videlo se
da je navikao da jaše a ne da se bori kao pešadinac. Persijanci koji su
se zatekli oko njega isprva su se razmakli kako bi mu ostavili
prostora, a onda su se, kad se vojskovođa ustremio na Dijeneka,
rasporedili da bi ga čuvali s bokova.

325
 Persijski vojskovođa započeo je napad sabljom takvom žestinom
da se pentakontarh našao u nezavidnom položaju, pre svega zato
što nije mogao da izbegava njegove udarce izmicanjem u stranu, jer
bi se tako obreo u domašaju drugih persijskih ratnika. Branio se
kopljem, čak je uspeo da dotakne protivnikov grudni koš, ali
nedovoljno snažno da bi mu probio oklop. Pokušao je još jednom, ali
neprijatelj je sabljom uspeo da zaustavi koplje i da ga prepolovi.
Spartanac istog trena okrenu ostatak koplja koristeći stiraks
umesto šiljka. Sad su i jedan i drugi imali oružje iste dužine, ali
Persijančevo je bilo delotvornije. Dijenek je nastavio da se brani
štitom odbijajući udarce sablje, a zatim je bacio ostatak koplja na
protivnika i izvukao mač. Položaj mu se time nije značajno
popravio, zato što je Persijanac bio veštiji sa sabljom i nije mu
pružao priliku da ga udari, već je nastavio da napada dok je Dijenek
njegove udarce zaustavljao štitom.
Bilo je jasno da će mu, ako nastave da se bore na taj način,
Persijanac pre ili kasnije zadati dobar udarac. Zato je Dijenek
odlučio da reskira i da i sâm upotrebi štit onako kako ga je koristio
Leonida, kao napadačko oružje, jer je jedino tako mogao da
poremeti protivniku ravnotežu i da mu zada udarac. Svu snagu
preneo je na štit i nasrnuo njime na neprijatelja, istovremeno
pokušavajući da ga udari mačem. Međutim, protivnik je imao jači
oklop i Dijenek nije uspeo da mu poljulja ravnotežu. Vojskovođa se
samo načas zaneo, ali uspeo je da se povrati u trenutku kad je
Spartanac zamahnuo mačem prema njemu. Sabljom je zaustavio
mač i Dijenek od siline udara ispusti svoje oružje.
Ostao mu je samo štit.
Pentakontarh je pomislio da mu je došao kraj. Ostali Persijanci
mogli su da ga pogode kad i kako hoće, ali jasno je bilo da su tu čast
prepustili svom zapovedniku. Ovaj se pobednički primaknu
Spartancu, spreman da mu zada odlučujući udarac, kad mu se u
vidnom polju pojavi Leonidin oklop s bronzanim pločicama. Kralj je
silovitim udarcima štita odgurnuo dvojicu Persijanaca koji su s
bokova štitili vojskovođu i probode ovoga udarcem sa strane, u

326
visini karlice. Dijenek ugleda šiljak koplja kako izlazi na drugu
strane i vojskovođa pade lica okrenutog nadole. Pao bi preko
Dijeneka da se ovaj nije izmakao.
Onda je video kralja kako se ponovo okreće dvojici Persijanaca
koji su štitili vojskovođu s drugog boka. Leonida je u trenu štitom
razbio glavu jednom od njih dvojice, dok ju je drugom odrubio
poprečnim udarcem mača. Zatim je konačno mogao da predahne.
Pogledao je Dijeneka koji je kao skamenjen posmatrao njegovu
borbu i ne trudeći se da pokupi sa zemlje svoj mač ili koplje nekog
palog Persijanca.
Pentakontarh je osetio svu snagu autoriteta tog čoveka koji mu je
upravi spasao život i prvi put imao je utisak da nije dorastao
nekome. Uvek je bio izuzetno samouveren i nikad nije ni pomislio
da u bilo čemu zaostaje za nekim. Ali u tom trenutku, taj kralj protiv
kog je kovao zaveru pokazao je da je bolji vojnik od njega,
savladavši ne samo protivnika koga on, Dijenek, nije mogao da
nadmaši već i četvoricu vojnika koji su ga štitili. A možda je dokazao
i da je bolji čovek od njega jer mu je spasao život iako je sumnjao u
njegovu verziju događaja na Anopaji.
Primetno potresen, sagnuo se da uzme mač, obuzet nezadrživom
željom da pokaže kralju kako i sâm ume da se bori. Ali kad se
uspravio, video je da je Leonidu ubo u bok jedan od Persijanaca za
koje je kralj verovao da ga je udarcem štitom zauvek onesposobio za
borbu. Ali kralj nije pao. Okrenuo se prema svom krvniku koji je
ostao razoružan i kosim udarcem mačem zaparao mu grudi. Onda
se okrenuo grupi neprijatelja koja mu se približavala, a Dijenek se
tek tada trgao i prišao da mu pomogne.
Kralju je bilo dovoljno nekoliko trenutaka da savlada najbližeg
protivnika, iako se borio dok mu je sablja i dalje bila zarivena u bok.
Međutim, već je počeo da posrće pod težinom svoje opreme i
oslobodio se i šlema i štita pre nego što ga je Dijenek izgubio iz vida
zato što je morao da usmeri pažnju na dvojicu napadača.
Širokim pokretom ramena zapovednik opisa polukrug u vazduhu
okrećući se sleva nadesno i preseče oba koplja koja su Persijanci

327
uperili u njega. Preplašeni, protivnici se načas sakriše iza štitova dok
nisu isukali sablje. Njihovo oklevanje ostavilo je Dijeneku vremena
da poseče nogu u visini cevanice onom koji je stajao desno. Drugi je,
međutim, uspeo da izvuče sablju iz korica, ali ni to mu nije
pomoglo. Već sledećeg trenutka u grkljan mu se zarilo dorsko
koplje. Dijenek se osvrnu i ugleda Alfeja tik iza sebe, zajedno s
ostalima među kojima su bili i Maron i Tegejac koji su se probili kroz
metež i stigli do pentakontarha i kralja. Tokom borbe prsa u prsa,
poredak falange potpuno se poremetio.
Dijenek nije zahvalio prijatelju, već se zagledao preda se i ugledao
kralja koji se i dalje borio, probodenog boka, lica pomodrelog od
napora, dok su mu duga kosa i brada bile isprskane krvlju, a leva
mišica izbrazdana posekotinama i poderotinama. Ispred njega su
ležala još dva leša.
Tada, međutim, Dijenek primeti kako se kralj najednom zaustavio
i pao na kolena, a zatim se sručio preko jednog od ubijenih
Persijanaca. Grudni koš mu se kratko nadimao kako bi se izborio za
još nekoliko teških udisaja, a onda se umirio.
Kralj je bio mrtav.
I umro je da bi spasao njega.

328
 Izbor

U bolnici u logoru u Alpenosu, Aristodem i Eurit i dalje su

izbegavali jedan drugog, obojica obuzeti sasvim drugačijim
mislima.
Na kraju je, pomislio je Aristodem, kralj ostvario upravo ono što je
bio naumio, ono što je, za razliku od ostalih, Aristodem sve vreme
podozrevao. Sad je na Termopilima ostao samo on sa Spartancima i
šačicom ostalih, osuđenih na smrt zbog njegove ambicije. Aristodem
nije sumnjao u to da će se vladar na kraju izvući zajedno s
nekolicinom drugih, kako bi potom kao heroj poveo trupe novog
Saveza, ali ovog puta mnogo većeg. Teško je bilo poverovati da će
Persijanci u toku dana uspeti da zaobiđu grčke položaje, što će
Leonidi ostaviti dovoljno vremena da dostigne slavu koja mu je
potrebna; onda će, možda, i on napustiti položaj.
Kralj je rizikovao, ali to je svakako bio proračunat rizik, a ne
posvećenost helenskom cilju, u šta je kralj želeo da ih uveri.
Aristodem je krivio sebe što to nije sprečio.
Eurit se, međutim, i dalje trzao kad god bi do njega doprli zvuci
bitke koja se odvijala dva kilometra dalje. Snagu da i dalje sedi tu
ulivala mu je samo nada da će njegovi saborci izdržati dovoljno
dugo da mu omoguće da se sutra i sâm vrati na bojno polje.
Naravno, pod uslovom da Persijanci dotad ne pronađu zaobilazni
put preko planina...
– Stižu! Stižu! – čuo je kako neko zadihano uzvikuje.
– Ko? Koga si video? – upita neko drugi.
– Persijanci! Gore su, na stazi! Video sam četvoricu, ali ko zna
koliko ih je iza njih! – odvrati prvi.
Sve nade mu potonuše.

Dijenek je želeo da razmisli. Želeo je da se posveti misli tom čoveku

koji je upravo umro pred njegovim očima da bi mu spasao život i
koji je ispoljio hrabrost i čovečnost dostojne najvećeg heroja Sparte.

329
Ali nije imao vremena. Alfej ga je trgao iz bezvoljnog raspoloženja i
pokazao mu na Persijance koji su se približavali kako bi se domogli
kraljevog tela. Onda pentakontarh pođe za prijateljem i zajedno s
Maronom i nekolicinom ostalih suprotstavio se prvoj grupi
neprijatelja koji su pokušavali da stignu do tela njihovog kralja.
Gotovo nagonski, Spartanci su se ponovo rasporedili u falangu
stvarajući odbrambeni zid od štitova kojim su odbijali protivnike.
Persijanci su se saplitali o leševe i padali, a Dijeneku, Alfeju i
Maronu bilo je lako da ih onda dokrajče. Ali drugi su već nadirali,
spremni da preskoče tela palih saboraca. Pristizali su zdesna i sleva i
Dijenek, koji je nakon smrti kralja bio najviši zapovednik, naredi
povlačenje zadužujući najsnažnijeg, Alfeja, da odvuče Leonidino
telo.
Spartanac odgurnu štitom najbližeg protivnika, potom pokupi s
tla kraljev šlem i stavi mu ga na glavu. Na kraju ga uhvati za obe
ruke i pokuša da ga podigne na leđa. Ali bio je to pretežak teret čak
i za takvog kolosa i morao je da odustane usred pokušaja, tako da je
ispustio telo i ono pade na zemlju. Nekoliko saboraca koji su se
zatekli u blizini nisu mogli da sakriju koliko su bili potreseni kad su
ugledali svog kralja kako pada poput vreće.
– Pazi malo, kretenu! – prodera se Maron dok je pokušavao da
drži podalje dvojicu Persijanaca. Ali nije mogao da učini ništa da
pomogne bratu.
Alfej ponovo pokuša, ali dok se saginjao da uzme telo oseti da ga
je neko uhvatio za mišicu. Pored njega je stajao Tegejac, protivnik
koji ga je pobedio u rvačkom nadmetanju.
Jedini vojnik u helenskoj vojsci koji je jači od njega.
To je odmah i dokazao. Pre nego što se Spartanac snašao, Tegejac
je podigao Leonidino telo i prebacio ga na leđa. Tegejac je pobedio i
ovog puta, ali Alfej nije mogao podneti pomisao na to da
lakedemonskog kralja s bojnog polja neće izneti neko od jednakih.
Pokušao je da objasni to Tegejcu, urlajući mu uz samo uvo kako bi
nadjačao zveckanje oružja; a ovaj je, posle nekoliko upitnih pogleda,
na kraju razumeo.

330
 Prebacio je telo na neznatno slabija Spartančeva pleća. Zatim je
uzeo štit, izvukao mač iz korica i pridružio se onima koji su pokušali
da zaštite Leonidu. Persijanci su nadirali i s bokova i da bi mogli da
pođu nazad, Spartanci su morali da se provuku kroz metež koji je
vladao u borbi između hoplita i Azijata, u kojoj su ovi drugi
brojčano postajali sve nadmoćniji. Alfej je povrh svega morao da
pazi i da se na saplete o tela preko kojih je prelazio.
Dijenek je uzeo koplje nekog palog saborca, dok je Maron, koji je
stajao pored njega, pokušao da zaustavi talas neprijatelja koji su
nasrtali na njihove štitove. Srećom, još dvojica hoplita pomagala su
im da izdrže nalet, omogućavajući im da se bore kopljima. Na
drugoj strani, Alfej je ugledao Tegejca kako se bori žestinom
dostojnom trojice Spartanaca koji su se borili uz njega i silinom koja
je daleko nadmašivala snagu svakog hoplite. Oduševljen njegovom
veštinom, Alfej se načas zaboravio i sapleo se o truplo koje mu se
našlo na putu. Nije mogao izbeći pad i kraljevo telo još jednom pade
u krv i prašinu.
Međutim, u tim krajnje teškim okolnostima, Spartanac nije mogao
ponovo da zatraži Tegejčevu pomoć. Kolos je imao previše posla.
Upravo zahvaljujući njemu Persijanci nisu uspevali ni da se
primaknu kraljevom telu, iako je njegovo krupno telo već bilo
izbrazdano posekotinama i poderotinama koje su mu slabile snagu.
Kraljevi posmrtni ostaci ne ostavljaju se neprijatelju, ni po koju
cenu, barem dok je bitka u toku. Alfej kleknu, podignu telo i prebaci
ga na pleća. Svestan da mu najveće naprezanje tek sledi, tek tada je
skupio svu preostalu snagu i uz neljudski krik osovi se na noge,
najpre posrćući savijenih kolena, a onda se sasvim uspravi. Kralj je
ponovo bio na njegovim plećima.
Nastavio je da hoda, dok je, iza njega, udar na Dijeneka i Marona
postajao sve nepodnošljiviji. Njih dvojica su, uz pomoć šačice
saboraca, pokušavala da održe liniju, odbijajući frontalne napade, ali
i one koji su dolazili s krila. Tokom najmanje tri pokušaja uspeli su
čak i da preuzmu inicijativu terajući protivnike u beg.
Malo-pomalo, kako su se hopliti izmeštali prema istoku, zaravan

331
je postajala sve uža, što ih je primoralo da se bore uz samu obalu
mora i uz močvare. Zbijenost redova omogućila im je da odgurnu u
močvaru desetine Persijanaca, ali nisu pošli za njima da ih dokrajče
da ne bi poremetili poredak i zbijenost falange. Zato su se
neprijatelji koji su zadobili samo lakše povrede vraćali u borbu i
posle izvesnog vremena ponovo su kidisali na Grke.
U sektoru bližem središnjem prolazu nalet Persijanaca je oslabio,
tako da je Alfej mogao da ubrza korak. Tegejac ga je prepustio
samom sebi primetivši da je u tom trenutku potrebniji na drugoj
strani fronta, tamo gde se borio polemarh. Međutim, Spartanac
iznenada nasluti da se nešto dogodilo. Pogledao je Leonidinu glavu
i, kao što je i strepeo, na njegovoj glavi više nije bilo šlema. Sigurno
je pao dok ga je podizao na pleća, pomislio je.
Tegejac u trku uhvati njegov pogled i odmah mu bi jasno šta se
dogodilo. Bez reči se vratio do Dijeneka i Marona i kad je shvatio da
jedva izlaze na kraj, svom snagom poče da gura ovog drugog s leđa.
Zahvaljujući njegovom pritisku, Maron je uspeo da se odbrani, da
ubode kopljem jednog napadača i da odgurne štitom drugog. Tim
manevrom Spartanac je uspeo da otvori prolaz u poretku
neprijatelja u koji se uvukoše Dijenek i ostali. Za kratko vreme,
onesposobili su za borbu nekoliko neprijatelja, dok su ostali postali
oprezniji.
– Volino neotesana, zamalo da mi slomiš kičmu! Kuda si krenuo?
– prodera se Maron na Tegejca primetivši da se ovaj ne zaustavlja
na njihovoj liniji već nastavlja dalje kroz neprijateljske redove.
Spartancima je bilo lako da prate kolosa dok je sve dublje prodirao
među persijske redove, sâm, savlađujući mačem svakog ko mu se
našao na putu ili ga odbacujući štitom. Posle izvesnog vremena
ugledaše ga kako se zanosi, ali nije se zaustavio, već je nastavio da
se bori golim rukama, udarao laktovima levo i desno, hvatao
protivnike za plaštove i bacao ih na zemlju. Persijanci pored kojih je
prolazio nestajali su iz vidnog polja, a onda se, međutim, i on izgubi,
kao da ga je progutalo mnoštvo. Posle nekoliko trenutaka ustao je,
bez šlema, i počeo da udara pesnicom neprijatelje, služeći se,

332
međutim, samo jednom rukom.
Presamićen, nastavio je da hoda, ali ovog puta prema Dijeneku i
Maronu, koji potrčaše prema njemu. Oslobodili su se nekoliko
Persijanaca koji su im se našli na putu, a onda su s leđa napali
protivnike koji su se ustremili na Tegejca. Kad su Persijanci popadali
proburaženih leđa, dvojica Spartanaca zastadoše kao skamanjeni i
zagledaše se načas u ono što je ostalo od moćnog pobednika
rvačkog nadmetanja.
Tegejac je ostao bez polovine leve podlaktice i patrljkom
oblivenim krvlju stiskao je uza se Leonidin šlem. Zadobio je duboku
posekotinu ispod kolena i činilo se da će mu se cevanica i list svakog
trenutka odvojiti od kolena. Lice bez šlema, bez oka i dela nosa
pretvorilo se u krvavu masku. Koplje mu je bilo zariveno u gornji
deo grudnog koša, tačno iznad desnog pazuha, a ispod pojasa imao
je toliko duboku posekotinu koja bi prepolovila nekog sitnijeg
čoveka.
Maron oseti ponos što je izgubio od takvog ratnika. Dijenek je,
međutim, u tom spomeniku hrabrosti video još jedan znak
Leonidine uzvišenosti i veličine ljudske vere i bio je duboko
potresen. Priđoše mu kako bi ga pridržali i uzeli šlem, ali Tegejac je
odbio njihovu pomoć odsečnim mumlanjem u kojem, kao ni u
njegovoj prilici, nije bilo više ničeg ljudskog, i nastavio je da hoda.
Dvojica Spartanaca koračala su za njim do mesta na kojem su se
njihovi saborci okupili oko Leonidinog tela. Videli su ga kako se
probija prema truplu. Tek kad se zaustavio ispred njega, srušio se na
koleno i čitavom rukom stavio mu šlem na glavu, pomažući se
patrljkom.
Poslednji napor sačuvao je da ne padne preko tela mrtvog kralja.
Alfej ga je posmatrao ne pokrećući nijedan mišić, a onda pokuša da
spreči njegov pad preko Leonidinog tela i pritrča da ga pridrži. Ali
Tegejac je uspeo dovoljno da okrene trup kako bi pao postrance, a
zatim izdahnu pored kralja.
– Apolona mi! Ni ime mu ne znam! – uzviknu Alfej, dok je većina
Spartanaca posmatrala Tebance koji su zauzimali njihove položaje i

333
jurišali u napad.

U fokejskom logoru u trenu je zavladala panika. Proneo se glas da

su Persijanci stigli do njih i ubrzo je stigla naredba za pokret, iako
niko nije znao da li je reč o jedinici koja se sprema za napad ili o
nekolicini izviđača. Jedan hoplit otišao je da razgovara sa
spartanskim lekarom koji je ostao uz ranjenike, a Aristodem i Eurit
su ga slušali kako glasno i uzbuđeno pita lekara koliko je ljudi u
stanju da hoda, a koliko je onih koje moraju da natovare na kola.
Spartanac mu objasni da najmanje polovinu ranjenika ne smeju ni
da pomere. Ostali su bili u dovoljno dobrom stanju da bi mogli da ih
prevezu kolima, a samo dvojica bili su sposobni da hodaju. Nedugo
zatim, Aristodem i Eurit začuše ubrzane teške korake nekoga ko im
se približavao.
– Hej, vas dvojica! Kažite svojim robovima da spakuju vaše stvari.
Uskoro polazimo – reče Fokejac i ode, ne čekajući odgovor.
Zavlada napeta tišina dok su obojica čekali da onaj drugi prvi
progovori. Naposletku, Aristodem reče: – Izgleda da je naša
pustolovina završena. Vreme je da pođemo. Valjda ćemo u Fokidi
naći nekog ko će nas prebaciti do prevlake pre nego što Persijanci
stignu i tamo – reče usiljeno nehajno.
Nije bilo odgovora.
– O! Dakle? Šta čekamo?
Nije bilo odgovora.
– Pitao sam te šta čekamo.
– Da se Persijanci stvarno pojave – naposletku odvrati Eurit. –
Koliko znamo, moguće je da su oni koje su videli obični izviđači.
Fokejci samo traže izgovor da odu. Jasno je da su rekli Leonidi da će
ostati samo da bi spasli privid.
– Kakve veze ima da li je reč o četvorici izviđača ili o celoj
persijskoj vojsci? – ljutito odvrati Aristodem. – Ako i jesu izviđači,
jasno je da će se za njima pojaviti i pešadija. Bez obzira na to da li će
vojska doći danas ili sutra, sad je već jasno da je gotovo, zar ne?
– Imaš li ti predstavu o tome koliko je vremena potrebno celoj

334
vojsci da pređe tu stazu? Petnaest kilometara uskog uspona i
strmina... a možda će krenuti tek kad padne noć ako je ovo samo
izvidnica!
– Danas ili sutra, nema nikakve razlike. Zato je bolje da odmah
krenemo, pre nego što ne bude prekasno.
– Jedan Spartanac uvek je u stanju da se bori. I pre svega, uvek je
spreman da umre uz svoje saborce.
– Eto, uobičajene besmislice kojima su nas kljukali. Vidim da ono
što sam ti ispričao nije bilo dovoljno da ti ulije malo razuma!
Razmišljaj svojom glavom, a ne onako kako bi oni hteli da
razmišljaš!
Ali Eurit je ostao pri svome. – Pre će biti da si ti taj koji bi trebalo
da se upita misliš li glavom ili onom stvari. Ako hoćeš da ideš, a ti
idi. Ja ostajem. Štaviše, vratiću se da se pridružim Leonidi i da radim
nešto što će pomoći falangi. Kao što sam uvek činio – reče ledeno
mirno, što je bilo utoliko čudnije što se po prvi put suprotstavio
Aristodemovom mišljenju.

Spartanci su se zadržali neko vreme ispred fokejskog zida da

predahnu, gledajući napredovanje Tebanaca, njihov napad, šupljine
koje su persijske strele stvarale u njihovom poretku i novi sudar
između dve vojske koji su Beoćani dočekali bez ikakvog poretka. Ali
teren je bio do te mere prekriven leševima da je svaki Lakedemonac
sumnjao da bi mogao da učini nešto bolje. Neki su ih, međutim,
uporedili s mnogim lakim pešadincima koji su napredovali svaki za
sebe.
Sunce je već bilo visoko i mnogi su došli u iskušenje da skinu
šlemove, ali kako bi svaki čas prema njima poletela neka strela, neki
su se zadovoljili time da ih podignu na čelo.
Preživelima je očajnički bio potreban odmor. Borbe falangi obično
su se završavale posle sat vremena, a najčešće i za nekoliko minuta,
prodorom jedne falange među protivničke redove.
Knem zatraži od pentakontarha da na brzinu procene gubitke.
Tako se saznalo da su od svih zapovednika preživeli samo Dijenek i

335
Anerist i da u celoj vojsci nije ostalo više od dve stotine ljudi, od
kojih su mnogi bili u teškom stanju, ali ne u toliko teškom da ne bi
mogli da pomognu falangi. Ipak, vrućina i predugo izlaganje
naporima iscrpli su snagu hoplitima i trebalo im je malo vremena da
se povrate. Polemarh pomisli da bi bilo dobro da vrati svoje ljude na
položaj istočno od zida i da, kao što je ranije utvrđeno, prepusti
Tespijcima zadatak da odmene Tebance. Ali iza zida odjednom
dopreše uzvici. Bilo su to ratni pokliči.
Mnogi pogledaše prema moru i ugledaše stotine splavova koji su
plovili uz obalu. Nešto je bilo drugačije u odnosu na prethodni dan.
Plovila su delovala veće. Osim toga, činilo se da se na svakoj nalazi
nešto što je bilo duže od samog splava.
U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno. Na Tespijce se više nije
moglo računati.

Aristodem stade u neverici. Bio je toliko siguran da Eurit priča u

prazno da je pozvao Tiziju i naredio mu da se odmah spremi za
polazak. Kad shvati da odlazim, odlučiće da pođe sa mnom. Uvek je
bilo tako, pomislio je. Onda je ustao kako bi izvršio pritisak na
prijatelja, ali ovaj se nije ni pomerio.
– Kad stignem u Spartu, preneću pozdrave tvojoj ženi i reći ću joj
da si bio toliko glup da si odlučio da se ubiješ, iako ti je ponuđena
više nego časna mogućnost da se spaseš... – reče gotovo
podsmešljivim tonom.
– Radi šta hoćeš. Ako želiš, ja ću za uzvrat pozdraviti Leonidu i
tvoje najbliže prijatelje i reći ću im da si bio toliko glup da odbiješ
priliku da potvrdiš u ovoj borbi izuzetna dela za koja si sposoban,
kao sportista i ratnik... – odvrati Eurit, i dalje spokojan.
– Ismejaće te, reći će ti da si budala, a povrh svega, samo ćeš im
smetati. Možda će zbog tebe neko i umreti dok bude pokušavao da
te zaštiti. Tvoj potez je obična ludost.
– Neko će umreti zbog mene? A kakvog će to značaja imati za
nekog ako nam je već svima suđeno da umremo? Ali meni jeste
značajno... – odgovori Eurit, a zatim dodade: – Bez obzira na sve što

336
si dosad uradio, sudiće ti na osnovu onog poslednjeg što budeš
učinio, zapamti to...
Aristodem požele da mu uzvrati, ali nije mogao da nađe prave
reči.
Eurit oseti njegovo oklevanje i pokuša to da iskoristi. – Dakle,
hoćeš li poći sa mnom, da zajedno umremo, kao heroji, kao naši
prijatelji... – predloži.
Aristodem je i dalje ćutao. Zamislio je sebe kako umire u borbi,
proboden kopljem koje nije ni video, a onda je zamislio Leonidu
kako se vraća u Spartu kao heroj i nastavlja da kinji Gorgo koja više
neće imati njegovu utehu.
Ćutao je predugo da bi se njegov prijatelj ponadao da će prihvatiti
predlog. – Shvatio sam. Vrati se, onda, Gorgi... – reče mu Eurit i
naredi svom robu da mu donese opremu i da odvede do središnjeg
prolaza.

Pogled na splavove koji su preplavili Eubejski kanal predstavljao je

težak udarac i za Spartance i za Tespijce. Kad su plovila prišla obali
uz koju su bili raspoređeni Demofilovi ljudi, helenske redove
primetno je obuzela malodušnost. Kao da je Kserks izvukao pouku
iz neuspeha koji je doživeo prethodnog dana i potrudio se da to
ispravi: povezali su po dva plovila kako bi postigli veću
koncentraciju snaga i na taj način izbegli njihovo rasipanje duž
obale; na taj način dobili su i veću površinu s koje su strelci sa
splavova mogli lakše da deluju.
Osim toga, svaki splav je imao pokretni most koji su trenutak pre
iskrcavanja veslači izbacivali na obalu. Povrh toga, pokretni mostovi
bili su celom dužinom opremljeni kratkim kočevima koji su se
zarivali u plitko dno močvare, tako da su mostovi omogućavali
strelcima da se sigurno iskrcaju. Hopliti nisu mogli da uklone
mostove a da pri tome ne ugroze odbranu i da se ne izlože napadu
strelaca.
Demofil pokuša da održi zbijene redove svoje falange kako bi se
odupro kiši strela koja ih je zasula, gušća nego ikad. Ali takav

337
poredak onemogućio je njegovim ljudima da bace mostove u more i
Persijanci su se iskrcali bez većeg otpora. Povrh svega, tespijski
zapovednik ugledao je još splavova koji su nastavili na zapad,
prema Alpenosu. Pošto nije bio siguran da će se Fokejci odupreti
njihovom napadu, morao je da izdvoji četvrtinu svoje falange i da te
ljude pošalje na zapadni prolaz, gde je iskrcavanje bilo lakše, budući
da u tom sektoru nije bilo močvara.
Spartanci su se u međuvremenu izmešali s Tebancima,
odolevajući napadu sve većeg broja Persijanaca, a Tespijci su,
prinuđeni da podele snage, trpeli frontalne i bočne udare. Teško je
bilo odlučiti kome priteći u pomoć i popuniti prvu liniju koja je, u
skladu s Leonidinom taktikom, bila ključ grčke odbrane.
Polemarh nije mogao da odluči. Dijenek se izvesno vreme, koje
mu se učinilo predugim, samo nadao da će Tespijci uspeti da
potisnu prema moru svoje protivnike i da će se Tebanci odupreti
glavnini persijske vojske barem onoliko koliko su joj se odupirali
Spartanci. Ali velika vrućina i napetost pretvorili su te trenutke
odmora u pravo mučenje za sve njih tako da su neki, kao manje zlo,
predložili da se vrate u borbu. – Završićemo kao pečene patke
umesto kao pravi ratnici! – uzviknu Maron unoseći se Knemu u lice,
a saborci ga podržaše.
Dijenek načini nestrpljiv pokret gledajući svog novog
glavnokomandujućeg. Da je Leonida živ, pomislio je, znao bi šta
nam valja činiti. Odjednom je shvatio da se oduvek divio svom
kralju i da mu se tokom ovog ratnog pohoda divio više nego ikad,
uprkos svojoj naklonosti prema Pauzaniji i uprkos onome što je ovaj
od njega tražio da učini kako bi mu naudio. Leonida je pokazao da
je pravi vladar, sposoban vojskovođa, ratnik za primer i hrabar
čovek i čak je umro da bi njemu spasao život. Da li bi Pauzanija ikad
mogao da učini više od toga?
Obuze ga nezadrživa želja da se iskupi. Poslušao je Pauzaniju i
učinio je ono što je namesnik tražio. Ipak, i Leonida je zaslužio da
nešto učini.
Postojao je samo jedan način da mu se oduži: da se bori.

338
 Štaviše, moraće da se bori do smrti, baš kao i kralj.
Odmah je otišao Knemu, ali upravo u tom trenutku Tebanci se
dadoše u beg, krajnje haotičan da bi se mogao protumačiti kao
strateško povlačenje. Zapovednikov izbor je nakon toga delovao kao
obaveza: trebalo je nadoknaditi povlačenje Tebanaca i zauzeti
njihovo mesto. Nije bilo važno koliko su Spartanci umorni,
ošamućeni od vrućine i zadobijenih udaraca, ranjeni, malodušni.
Morali su još jednom dokazati da su Spartanci. Možda poslednji put.
Polemarh naredi ljudima da se okupe. Dok je Dijenek okupljao
svoje ljude, video je Anerista kako zariva mač u grudni koš jednog
hoplite koji je ležao na samrti. Odmah zatim, učinio je isto i sa
sledećim ranjenikom koji je, nekoliko metara dalje, pokušavao da se
pridigne pritiskajući jednom rukom stomak koji mu je obilno
krvario.
– Šta radiš to! – doviknu mu i otrča prema njemu.
– Ovo su moji ljudi i mogu da radim s njima što god hoću! –
odvrati mu drugi pentakontarh, mrtav-pijan i od glave do pete
umrljan krvlju, i to ne samo neprijateljskom. Od uzbuđenja koje ga
je obuzelo dok je bespoštedno ubijao protivnike u borbi, imao je
pogled zaposednutog čoveka.
Dijenek ga zgrabi za oklop, tik ispod guše i reče: – Hoću da znam
zašto ubijaš naše, životinjo bestidna! I to baš sad!
– Baš sad treba biti pomalo nemilosrdan, zar ne? – odvrati mu
Anerist, jedva uobličavajući reči. – Nekoliko puta naredio sam toj
dvojici da ustanu, ali nisu me poslušali. Ne želim takve u svojoj
jedinici i odmah sam ih uklonio. Uostalom, da nisam ja to uradio,
učinili bi Persijanci, zar ne? Samo sam ih poštedeo duge agonije.
Trebalo bi da mi se zahvališ!
Dijenek je posegnuo da izvuče mač i da on ukloni njega, ali
Tebanci su se već približili i trebalo je spremiti se za smenu. Snažno
je odgurnuo Anerista i otrčao prema svojim ljudima koji su već bili
spremni. Kad su prvi nagi hopliti stigli do Spartanaca, obavestili su
ga da je Leontijad pao i da je polovina njihovih snaga uspela da se
izvuče iz persijskog obruča.

339
 Polemarh naredi da krenu u napad i zapeva, ostavljajući na
bokovima dovoljno mesta za povlačenje i onim Tebancima koji su još
bili u neprijateljskom obruču. Ali bojno polje je najvećim delom bilo
prekriveno leševima i nije bilo vrste koja je uspevala da drži korak s
bočnim linijama. Posle manje od jednog stadija, u jedinici se otvoriše
ogromne praznine.
Kad su i poslednji Tebanci pobegli ispred neprijatelja i prošli
pored spartanskih bočnih linija, Lakedemonci su konačno mogli
jasno da vide šta ih čeka. Pred njima se ukazalo nepregledno
šaroliko mnoštvo ratnika koji su urlali uzbuđeni zbog uspeha koji su
postigli u borbi s Beoćanima – prvog uspeha koji su ostvarili tokom
tri dana borbi – spremni da se ustreme i na njih s odlučnošću koju
nijednom dotad nisu ispoljili.
Bilo ih je bezbroj. Alfeju, i ne samo njemu, učinilo se da do tog
trenutka nijednog nije ubio.

Aristodem je stajao čekajući da mu prijatelj kaže još nešto. Žalio je

što barem ne može da ga vidi; možda bi njegov pogled naveo Eurita
da se predomisli ili da prihvati njegovu odluku iako je ne odobrava.
Smatrao je besmislenim Euritovu svesnu odluku da ode u smrt.
Zamišljao ga je kako navlači oklop, štitnike za noge, šlem, kako
uzima štit i koplje od svog roba, pošto je prebacio preko ramena
korice s mačem. Zajedljivo se zapitao čemu će mu služiti štit, budući
da ne može da vidi s koje strane doleću strele i neprijateljski udarci.
Zapitao se kako će njegov prijatelj zadati udarac osim ako ne bude
nasumice mahao ispred sebe i na taj način možda povredio saborca
koji stoji ispred njega.
Na kraju krajeva, sve što Eurit želi jeste da umre kao Spartanac, s
oklopom na sebi, još umrljanim krvlju neprijatelja koje je ubio
prethodnog dana, pored prijatelja s kojima se borio u toj i mnogim
drugim bitkama tokom proteklih godina, pored prijatelja s kojima je
delio život u sisicijama i mladost u agogama.
Za Aristodema je sve ono što je doprinelo formiranju njegove
ličnosti izgubilo značaj. Za Eurita nije bilo veće slave od one koju

340
donosi smrt za otadžbinu i svako ko je želeo da bude heroj, trebalo
je da teži tom cilju. Aristodem, međutim, nije smatrao da je smrt za
otadžbinu herojski čin, za njega je to bio samo preteran i iracionalan
izraz duhovnog nasilja koje je nad svojim građanima izvršila država.
Kad je shvatio da se Eurit potpuno opremio, sačekao je da se ovaj
pozdravi s njim. Ali ništa nije čuo. Zapravo, čuo ga je samo kako
daje uputstva svom helotu kako da ga vodi, držeći ga za desnu
mišicu. Onda je čuo Tiziju, koji mu je saopštio da je spreman i rekao
mu da treba da požure jer su Fokejci već krenuli. Njegov rob je
dodao i da Persijanci stižu na Alpenos, ne s planine, već s mora.

341
 Očajnička borba

O no što se dogodilo između ostataka lakedemonske falange i

plimnog talasa persijske vojske zapravo se i ne može nazvati
sudarom. Svesni svoje nemerljive brojčane nadmoći, Persijanci su
dopustili protivnicima da prodru u njihove linije, kako bi mogli da ih
opkole. Zato je sukoba prsa u prsa bilo vrlo malo i to malo borbi
završilo se u korist Spartanaca. Ali većina Grka zaustavila se kad se
našla duboko u unutrašnjosti neprijateljskih linija.
Svaki Spartanac se tako našao u situaciji da se bori bez podrške
saboraca. Maron je izgubio iz vida Alfeja i žalio se što ne može da
obavesti brata o broju ubijenih neprijatelja. Neposredno pre napada,
braća su se posvađala zato što je mlađi tvrdio da ne važe njegovi
„poeni“ koje je osvojio dok je on nosio Leonidu. Na kraju su uspeli
da postignu dogovor: osmorica Persijanaca koje je Maron, kako je
tvrdio, ubio za to vreme, računali su se kao četvorica, što je značilo
da Alfej i dalje vodi, mada je razlika iznosila samo dva „poena“.
Maron se trudio da nadoknadi tu malu razliku i, da ako je
moguće, pređe u vođstvo, pre nego što se nađe u situaciji da ne
može više da osvaja poene. Posle će naći brata kako bi ga izvestio o
svom rezultatu. Odjednom primeti da desno, tačno prema njegovim
saborcima, napreduje jedan persijski zapovednik. – Ovaj vredi
dvostruko! – uzviknu i potrča prema njemu ne obazirući se na
saborce koji su se već borili s njim i na neprijatelja koji se ustremio
na njega, tako da ovaj pomisli da Maron beži.
Kad je banuo ispred svoje nove mete postavljajući se između nje i
svog saborca, jedan hoplit zamalo ga ne pogodi kopljem. Odlučno se
progurao i ne mareći za proteste saborca, ustremi se na Persijanca,
ali toliko nekontrolisano da promaši metu. Protivnik se tako našao u
savršenoj poziciji da ga pogodi u bok i zamahnuo je popreko držeći
sablju, ali njegov udarac je bio prilično slab i samo je okrznuo
Maronov oklop.
Međutim, hoplit izgubi ravnotežu i pade na zemlju lica okrenutog

342
nadole. Ipak, izuzetno brzo se okrenuo na leđa i zario stiraks u tlo, u
poslednjem trenutku, jer je šiljak zaustavio napadača, spremnog da
se obruši na njega. Persijski zapovednik nalete na koplje, čiji mu se
šiljak zari u stomak i izađe na leđa.
Maron ispusti zadovoljan usklik, onda ustade i izvuče mač. Ubio
je još dvojicu neprijatelja dok ga jedan nije ranio načinivši mu veliku
posekotinu na butini, koja je obilno krvarila. Svestan da će uskoro
izgubiti snagu zbog krvarenja, zaputi se da nađe brata, rešen da ga
obavesti da je prešao u vođstvo. Naravno, pod uslovom da i Alfej
nije ubio mnogo neprijatelja.
Pošto se nalazio u blizini mora, zaključio je da je njegov brat
sigurno na planinskom obronku i zaputio se u tom smeru probijajući
se između mnoštva ratnika, previše zanetih borbom da bi obraćali
pažnju na njega. Posle nekoliko desetina metara koje je s mukom
prešao, mada je usput postigao još dva poena na štetu dvojice
Persijanaca, ugledao je Dijeneka. Zapovednik se borio kao mahnit,
pogađajući nekoliko protivnika istovremeno, šiljkom koplja,
stiraksom i štitom.
Kastora mu i Poluksa! Da sam se s njim kladio, glatko bih izgubio!,
pomisli Maron i načas zastade da osmotri tehniku borbe svog
prijatelja.
Dijenek je izgledao čudesno. Trup mu je bio gotovo nepokretan,
ali ruke i noge pokretao je bez zastoja, napadajući i izbegavajući
udarce neprijatelja. Kao da mu je Atina zaposela duh, pomisli
Maron. Niko nije uspeo da mu se primakne a da ga pri tome ne
stigne njegov udarac i malo-pomalo protivnici su postali oprezniji,
držali su se na bezbednom odstojanju i tako primoravali Spartanca
da on priđe njima. Ali zapovednik nije čekao da ga mole. Kad je on
napadao, izvestan broj Persijanaca se udaljavao, tako da je svaki put
ostajalo malo onih koji su bili spremni da mu se suprotstave, ali su
nedugo zatim neizbežno padali pod njegovim udarcima.
Maron je zaključio da Dijeneku nije potrebna pomoć i produžio je
prema planinskom obronku. Sve teže je disao, a pogled mu se
maglio, ali nastavio je, odbijajući sve koje su mu se našli na putu.

343
Najzad ga je ugledao. Alfej je stajao na steni na samom podnožju
obronka, iznad velikog broja neprijatelja koji su pokušavali da ga
pogode kopljem. Alfej je povremeno gađao Persijance ogromnim
kamenicama; bilo je to jedino oružje kojim je Spartanac uspevao da
protivnike drži podalje.

Fokejci su podigli Aristodema na kola gde su se već nalazili

spartanski lekar i dvojica teških ranjenika koje je pokušavao da
spase. Tizija je hodao uz sama kola, kako bi u svakom trenutku bio
na raspolaganju svom gospodaru. Spartanac je zamislio kako
poslednji put gleda mesto na kojem je živeo poslednjih nekoliko
nedelja, mesto na kojem je poslednji put video svoje prijatelje, na
kojem je postigao najhrabriji poduhvat u svojoj karijeri ratnika, na
kojem je osetio divljenje svih vojnika kad je pobedio u više
nadmetanja nego u bilo kom zvaničnom sportskom takmičenju do
tada, mesto na kojem mu se Eurit prvi put suprotstavio, mesto na
kojem se dugo borio sa samim sobom kako ne bi dozvolio da ga
zavede Leonidina harizma, mesto na kojem je više nego ikad dotad
osetio koliko mu nedostaje Gorgo.
Sve sumnje, sve nedoumice koje su godinama tinjale u njegovoj
duši rasplamsale su se i pekle su ga na tom uskom pojasu kopna
stešnjenom između planina i mora, na kojem su se mešali neprijatan
miris sumpornih voda i zadah močvara. Pomislio je da u Hadu
sigurno nije mnogo drugačije i zapitao se da li su neki njegovi
prijatelji već skončali tamo. Već neko vreme buka koju su stvarali
Fokejci dok su se spremali za odlazak nadjačavala je zvuke borbe
koja se vodila u središnjem prolazu. Kad su se Persijanci iskrcali,
Aristodem je osetio da je zauvek odvojio svoju sudbinu od usuda
svojih saboraca. Tizija mu je rekao da se neprijatelji nesmetano
iskrcavaju dok se, nekoliko stotina metara istočno, fokejski karavan
udaljavao. Persijanci nisu ni pokušali da pođu za Grcima niti da ih
zaspu svojim ozloglašenim strelama, već su se organizovali za marš
prema središnjem prolazu.
Aristodem je pokušao da usredsredi misli na Gorgo, kako bi

344
potisnuo misli koje su ga vraćale na Termopile. Nekoliko puta
zaustio je da kaže svom helotu da ga spusti s kola i da mu navuče
oklop, ali onda bi u misli prizvao kraljičin lik i iskušenje bi uminulo.
Zamišljao je Eurita kako hoda duž obale u punoj ratnoj opremi, dok
ga rob drži za ruku, a onda je pokušao da zamisli sebe u istim
okolnostima. Žalio je prijatelja, ali morao je zavideti snazi njegovog
duha, oslobođenog sumnji i iskušenja.
Zapitao se kako bi se ponašao da mu se nije dogodila ta muka s
očima. Da li bi i tad pronašao neki izgovor da izbegne konačni
obračun? Zapitao se i da li je Apolon hteo da on zaradi tu infekciju
kako bi ga spasao da bi ga vratio Gorgi. Ali zašto bi mu jedan bog
pomogao da naudi Leonidi, pravom Zevsovom potomku? Kako se
činilo, bogovi su odlučili da upravo takav kralj treba da sedi na
spartanskom tronu. A on, obuzet sumnjom, neodlučan, pa čak i
plašljiv, svakako nije bio miljenik bogova.
Prokleli su ga, zbog Gorgo. Nadao se da je to vredno njegovog
prokletstva.

Maron je načas oklevao. Onda je pokupio nekoliko kopalja koja su

ležala pored leševa – jedan je bio spartanski – i otrčao da napadne
grupu Persijanaca koji su pretili njegovom bratu. Njegov primer
sledila su dvojica hoplita koji su se borili u blizini. Ubrzo trojica
istočnjaka padoše probodenih leđa, a Alfej je ponovo u ruci držao
koplje koje mu je brat dobacio pošto se oslobodio jednog protivnika.
Prinuđeni da se suoče s napadom s leđa, Persijanci nisu mogli da
se suprotstave Alfeju, koji skoči sa stene pravo na dvojicu
protivnika. Ova dvojica padoše i udariše glavom o tlo. Kad je ustao,
video je da je u tom sektoru ostalo manje Persijanaca nego Grka i
nije im bilo teško da se oslobode nekolicine preostalih protivnika.
– To što sam ti spasao glavu vredi najmanje deset poena! –
doviknu Maron bratu čim se našao u prilici da mu se obrati.
– E, baš me briga. Ionako sam ubio devetoricu pre nego što sam
ostao bez oružja, a onda još trojicu koju sam pogodio kamenjem i
isto toliko sam ih uklonio maločas. Sigurno i dalje vodim! – odvrati

345
Alfej s primetnim zadovoljstvom.
– Ja sam sredio petoricu, ali jedan je bio zapovednik, to je, dakle,
šest, to jest ukupno šesnaest uz onu desetoricu od ranije. I dalje
zaostajem za jedan poen! – razočarano zaključi Maron.
– Prestanite da se igrate i gledajte ovamo! – doviknu im jedan
hoplit, a onda pokaza grupu Spartanaca koji su im, raspoređeni
nekoliko desetina metara dalje, prema središtu ravnice, pokazivali
da se povuku prema zidu.
Stigli su ih u trenutku kad se približio i Knem, koga dvojica
hoplita izuzetno pažljivo spustiše na zemlju. Bio je bez šlema, a
desna ruka mu je bila puna posekotina i podliva. Ali najgore je bilo
to što je polomio kost u visini gležnja tako da mu je stopalo visilo.
Stigao je i Dijenek. Njegove oči ispunjene borbenim žarom kao da su
isijavale plamen kroz proreze na šlemu.
– Treba se povući iza zida. Pristižu zbijenije jedinice. Na
središnjem prolazu bojno polje je uže i lakše ćemo se odbraniti.
Javite svima koji mogu da vas čuju ili da vas vide.
– A kako ćeš ti? Brzo će te stići – reče Alfej Knemu.
– Ja ne idem. Ostavite me ovde – lakonski odvrati polemarh.
– Možemo te poneti nas dvojica... – reče Dijenek.
– Tako ćemo umreti sva trojica. Ne dolazi u obzir. Svakako neću
biti jedini koji će biti prepušten na milost i nemilost Persijanaca. Ko
zna koliko njih neće čuti naređenje i nastaviće da se bore prsa u
prsa. Preuzmi komandu, Dijeneku, i neka ti Atina pomogne – reče,
smatrajući razgovor završenim.
Niko više nije pokušao da ga nagovori. Dijenek se postarao da
naređenje o povlačenju dopre do što većeg broja vojnika, ali, kako je
Knem rekao, neki hopliti bili su previše usredsređeni na borbu da bi
mogli da čuju, a čak i ako su čuli, nisu mogli da se izvuku iz borbe.
Pentakontarh je sačekao da pored njega prođu svi ljudi koji su čuli
naređenje, a onda je i sâm potrčao prema zidu. Na osnovu grube
procene, činilo se da preživelih nema više od stotinak.
Kad je pretrčao pola stadija, osvrnuo se i ugledao polemarha kako
se pridiže na kolena i s naporom podiže koplje i štit. Naspram njega,

346
poprište je vrvelo od Persijanaca koji su slomili otpor nekolicine
preostalih hoplita i trčali su prema zidu. Video je svog zapovednika
kako spušta koplje vodoravno i kako ga baca prema mnoštvu.
Pogodio je jednog protivnika, a onda je izvukao mač i zadao
neprijatelju nekoliko smrtnih udaraca pre nego što ga je pregazilo
mnoštvo vojnika u trku.
Dijenek tek tada nastavi da trči prema zidu uz koji su se okupili
njegovi saborci i Tebanci, i dalje spremni da ponovo odmene
Lakedemonce. Međutim, pentakontarh, koji je zahvaljujući
okolnostima postao glavnokomandujući – upravo on koji je i izazvao
raspad njihove odbrane – shvati da Tebanci u stanju u kakvom su se
nalazili neće ni trenutka moći da se odupru napadu Persijanaca.
Zato je svima naredio povlačenje, Spartancima i Tebancima, kako bi
iza zida, zajedno s Tespijcima, obrazovali poslednju liniju odbrane.
Ali ono što je ugledao čim se obreo s istočne strane zida razbilo
mu je sve iluzije. Shvatio je da će njegov prvi i poslednji zadatak na
položaju glavnokomandujućeg biti jedino da povede svoje
podređene u časnu smrt.
Tespijci su se gotovo sasvim osuli. Nije više postojala tespijska
falanga. Njihovi leševi, probodeni mnoštvom strela, ličili su na
ogradu koja se prostirala uz obalu. Ostatak Demofilovih ljudi
žestoko se borio protiv neprijatelja koji su, sve brojniji, i dalje
pristizali s mora potiskujući ih uz planinu.
Dijenek je video da se mnogi hopliti bore stojeći u sumpornim
kadama, obavijenim parom, nalik senkama koje lelujaju u magli.
Zapitao se na šta mirišu te reke sad kad je toliko krvi proliveno u
njima; onda pomisli da će uskoro saznati. Naime, naredio je da
Tebanci drže položaj iza zida i da pokušaju da zadrže neprijateljski
prodor sa zapada. Potom je poveo svoje ljude u napad s boka i s
leđa Persijanaca koji su se rasporedili u ravnici između mora i
Tespijaca.
Šta mu je bio cilj? Da se spoje s Demofilovim ljudima i da otvore
prolaz ka Kolonosu, a zatim da se zabarikadiraju na brežuljku i da
izdrže. Da izdrže i ništa više. Uzvišenju se moglo prići samo sa

347
zapada, gde je po Leonidinom naređenju podignuta niska kamena
ograda. Što se tiče ostalih prilaza, strana okrenuta prema moru bila
je previše strma, zadnji obronak i onaj okrenut ka planini bili su pak
previše neravni i obrasli rastinjem da bi Persijanci mogli da se
popnu.
Najzad su se svi okupili: Spartanci, Tebanci i preživeli Tespijci
zatekli su se u tom uskom pojasu između fokejskog zida i uzvišenja
Kolonos koje je Leonida zamislio kao glavni logor i pribežište s kojeg
će pružiti poslednji otpor, kao utvrđenje s bedemom koji će im biti
poslednja odbrana.
Samo što je, pored njih, taj uzan pojas zauzelo i more Persijanaca.

Eurit je oprezno prešao prvih nekoliko koraka kako bi se navikao na

nove okolnosti. Zamišljao je zaprepašćenje prijatelja i neprijatelja
kad budu primetili da se iza proreza šlema u visini očiju nalazi
povez. Osećao je kao nikad dotad težinu oklopa, i to ne samo zbog
velike vrućine već pre svega zbog nesigurnosti koja je pratila svaki
njegov pokret. Iako ga je rob vodio, pri svakom koraku strahovao je
da će pasti i tek pošto pređe nekoliko stadija, naučio je da hoda
dostojanstveno. Ipak, smetala mu je kožna traka koja je visila iz ruba
štit jer je svaki čas rizikovao da se saplete o nju. Došao je u iskušenje
da je pokida, ali onda je pomislio da će mu koristiti, sada više nego
ikad.
Ponovo je čuo iza sebe zvuke kola koja su nestajala u daljini. Čuo
je žubor vode i povike na jeziku koji nije razumeo. Koračao je u
susret Persijancima, ali shvatio je da su Persijanci i iza njega. Načas
je pomislio da stane i da se suoči s njima, ali onda je odlučio da im se
suprotstavi zajedno sa svojim prijateljima. Ceo život proveo je kao
deo falange i u falangi je želeo i da umre.
Iznenada ga obuze strepnja da će ga neprijatelji stići, da neće
imati vremena da se dokopa središnjeg prolaza i da će sve njih
zateći mrtve: Dijeneka, Alfeja, Marona... i da će umreti sâm. Rekao
je helotu da ubrza korak i posle nekoliko trenutaka prilagodio se
njegovom ritmu. Kako su odmicali, tako su se pojačavali i zvuci koji

348
su dopirali sa zapada: zveckanje oružja, bolni jauci i uzvici
ohrabrenja. Borba se i dalje vodila, ali kakva je situacija? Gde se bore
njegovi? Koliko ih je ostalo? Počeo je da zapitkuje helota još pre
nego što je ovaj bio u mogućnosti bilo šta da vidi.
Bilo je rano popodne i sirotom robu je, prinuđenom da gleda
prema zapadu, sunčeva svetlost tukla pravo u oči. Osim toga, bio je
svestan da ga gospodar vodi pravo u smrt i postajao je sve
uznemireniji što su se više približavali mestu na kojem se vodila
borba. Eurit je morao da ga išamara kako bi ga naterao da mu
detaljno i stalno prenosi ono što vidi. Kukajući i žaleći se, rob je
uspeo da mu kaže da se ratnici okupljaju između fokejskog zida i
Kolonosa, a da se Persijanci i dalje iskrcavaju s mora. Nije umeo da
utvrdi položaj helenskih jedinica, ali učinilo mu se da u gužvi, u
podnožju planina, vidi poneki spartanski plašt. Eurit se razbesne:
dakle, njegovi saborci su za tu priliku ogrnuli svoje crvene plaštove,
a on je svoj ostavio u Alpenosu, zajedno s ličnim stvarima koje mu
nisu bile potrebne za bitku. Nije znao ni da li ih je poneo neki
Fokejac ili se Aristodemov rob potrudio da ih natovari na kola
zajedno s gospodarevim stvarima.
Odlučno je naredio svom pratiocu da ga odvede Spartancima,
nastojeći da se drži podalje od središta borbe. Helot ga je vodio levo
od Kolonosa, preko neravnog terena obraslog bujnim rastinjem. Tim
putem su sa jugoistoka izbili na usku zaravan, blizu spartanskog
sektora, uz mogućnost da se svakog trenutka zaklone iza uzvišenja.

Dijenek je morao što pre da se probije u dubinu neprijateljskih linija

i da pri tome ne gubi vreme na borbu prsa u prsa kako se njegovi
ljudi ne bi razdvojili i navukli na sebe ogroman broj neprijatelja.
Rasporedio je preostale vojnike u poredak u obliku obrnutog levka i
stao na čelo kolone. Pored sebe je stavio Alfeja, Marona i još trojicu
hoplita, a onda je rasporedio desetoricu ratnika u drugi red,
četrnaestoricu u treći i tako redom. Shvatio je da s vojnicima kojima
je raspolagao može da formira samo šest redova, ali smatrao je da je
i to dovoljno da se probiju do Tespijaca. Potom će, da bi stigli do

349
Kolonosa, rasporediti i Tespijce.
Pogledao je tu šačicu hoplita kojima je, zahvaljujući okolnostima,
postao glavnokomandujući. Svaki je imao koplje i štit, iako nije sva
oprema bila spartanska, pa čak ni grčka. Kad je naredio juriš, horski
poklič razlegao se iz poretka, toliko snažan da je nadjačao larmu
zvukova koja je u tim trenucima vladala nad dolinom. Persijanci,
usredsređeni na borbu protiv Tespijaca, u prvom trenutku gotovo
nisu ni pružali otpor, tako da je cela spartanska formacija, krećući se
popreko preko zaravni, prodrla duboko u njihove redove.
Dijenekova jedinica postepeno je menjala oblik, prilagođavajući se
gotovo nagonski uslovima u kojima je bila prinuđena da se bori.
Vojnicu su obrazovali četiri paralelna reda sa po dvadeset
osmoricom ljudi u svakom. Dva reda bila su okrenuta prema
planini, a dva prema moru. Hopliti koji su se našli u dvema
centralnim linijama borili su se međusobno okrenuti leđima,
odbijajući se jedni o druge kako bi snažnije jurnuli na neprijatelja.
Dijenek, Alfej i Maron držali su prvu liniju, ali ovaj poslednji
postajao je sve slabiji jer je krvario. Osim što se borio s
neprijateljima, Alfej je morao da vodi račun i o bratu i nekoliko puta
bio je primoran da štitom odbija svoje protivnike dok kopljem
rasteruje Maronove, kako bi bratu pružio priliku da ih pogodi.
Maronu je, međutim, jedina briga bila da obavesti brata o svakoj
svojoj novoj žrtvi.
Dijenek je i dalje pokretao ruke takvom brzinom da niko nije
uspevao da ga napadne. Pokosio je veliki broj neprijatelja svojim
kopljem, ali iz ko zna kog po redu Persijanca koga je pogubio uspeo
je da izvuče samo deo koplja sa stiraksom. Od tog trenutka bilo mu je
teže da drži protivnike na odstojanju, ali u međuvremenu je već
dospeo nadomak sumporne reke gde su se borili Tespijci, tako da su
Persijanci morali da se bore i s pristiglim Spartancima.
Pentakontarha je uznemirilo ono što je ugledao kad su prešli i
kroz poslednju neprijateljsku liniju. Duž reke i malo dalje, na
obroncima planine, uz samo podnožje, borili su se preživeli hopliti
koji su, njih sedam stotina, s Demofilom stigli na Termopile. Bili su u

350
očajnom stanju, mnogi su zadobili povrede po telu i udovima i malo
ko je još imao štit. Još manje je bilo onih koji su držali koplje, a ostali
nisu imali čak ni mač. Ti su se borili protiv neprijatelja golim rukama
ili su se rvali s njima kotrljajući se u rečici, u borbi do poslednje kapi
krvi.
A krvi je u vodi bilo mnogo. Cela površina se zacrvenela. Rečno
korito bilo je puno nagomilanih leševa koji su stvarali brane o koje
se razbijao vodeni tok sa zapada. Zadah sumpora nije mogao da
nadvlada vonj krvi, znoja i zadah utrobe koja je ispadala iz
rasporenih tela.
Krajičkom oka Dijenek primeti Marona kako se ustremljuje na
ranjenog protivnika koji pokušava da se izvuče iz rečice. Maron mu
zari koplje u grkljan, a onda doviknu bratu broj vojnika koje je
pogubio, dok je ovaj pomagao jednom Tespijcu koga su napala
dvojica Persijanaca. Dijenek se okrenu kako bi se uverio da se dve
linije okrenute prema moru i dalje drže, ali primeti da je ostala samo
jedna, mada i dalje cela. Onda ugleda Anerista kako se silovito bori
nekoliko metara dalje i zaključi da se jedinica i dalje drži.
Tebanci su, međutim, imali daleko više teškoća. Persijanci koji su i
dalje pristizali s mora pritisli su ih uz fokejski zid, a oni koji su
dolazili sa zapada nasrtali su na kamenu prepreku pokušavajući da
je sruše ili da je preskoče.
Dijenek zaključi da Tebanci neće uspeti da stignu do Kolonosa, ni
sami ni uz pomoć Spartanaca, što znači da mora da okupi preživele
Tespijce i da ih povede prema uzvišenju.
Pogledom je potražio Demofila, ali nije ga našao. Umesto njega,
ugledao je jednog Tespijca na kog su nasrnula trojica Persijanaca,
priteravši ga uz planinski obronak. Na tom mestu rastinje je bilo
prilično gusto i Grk, koji je ostao bez štita, koristio je grmlje i žbunje
kako bi se zaštitio od napada i kad god bi se jedan od Persijanaca
zapetljao u grmu, nasrnuo bi kopljem na njega. Dijenek vide da je
Tespijac na taj način uspeo da ubije jednog protivnika, a onda je,
koristeći svoj položaj, skočio odozgo na drugog, s kojim se zatim
otkotrljao u reku.

351
 U tom trenutku pentakontarh odluči da se umeša, ali dok je stigao
do njega, hoplit se već oslobodio dvojice preostalih neprijatelja.
Persijanac kog je oborio pri padu je udario glavom i slomio vrat.
Treći je, videvši protivnika na zemlji, pokušao da ga probode
kopljem, ali Tespijac se izmakao i ovaj je zario šiljak u mrtvog
saborca. Odmah zatim, hoplit ga je uhvatio za noge i povukao ga
prema sebi, a onda ga je dokrajčio kamenom koji je izvukao s dna
reke.
– Hej, ti! Znaš li šta je s Demofilom? – upita ga Dijenek čim je
shvatio da je ovaj u stanju da razgovara.
Tespijac je još bio zadihan i samo je klimnuo glavom, a zatim mu
pokazao telo koje je ležalo na vrhu gomile u rečici. Glava mu je
visila prema crvenoj vodi, ruke su mu nepokretno visile niz
nagomilana trupla, iz grudnog koša su mu štrčala dva koplja, a noge
su mu bile polomljene. Dijenek je prepoznao ostatke Tespijčevog
oklopa i duboko uzdahnu, obeshrabren.
– Kako se zoveš, vojniče? – upita hoplitu čija ga je veština zadivila.
– Ditiramb – odvrati ovaj, dok je gledao u zemlju, tražeći sebi
neko oružje.
Dijenek načas zastade i pomisli kako i dalje imaju jednog
Ditiramba, jednako valjanog ratnika. Dopusti sebi da se osmehne, a
onda mu reče: – Dakle, Ditirambe, kralj i polemarh su mrtvi, sad
sam ja glavnokomandujući. Proglašavam te zapovednikom
Tespijaca. Postaraj se da okupiš sve svoje ljude, a onda ćemo svi
zajedno pokušati da se popnemo na Kolonos. – Pošto je Ditiramb
klimnuo glavom u znak odobravanja, Dijenek se okrenu i pridruži
se svojim saborcima okrenutim prema moru koji su trpeli sve veći
nalet protivnika.

352
 Brežuljak heroja

I spred Lakedemonaca i Tespijaca prostiralo se manje od petnaest

metara do obale mora i ceo taj pojas vrvio je od Persijanaca. Da
su umeli da se organizuju, istočnjaci su mogli doslovno da pregaze
hoplite. Međutim, bili su toliko međusobno zbijeni da su neprekidno
smetali jedni drugima. Oni u prvim redovima nisu mogli ni da
zamahnu kopljem ili sabljom a da pri tome ne udare nekog saborca.
Dijeneku je pod tim okolnostima bilo zgodnije da se bori mačem i
pošto se oslobodio koplja koje je zario u grudni koš jednog
protivnika, nastavio je da se bori mačem zadajući munjevite udarce
Persijancima koji su se zadesili ispred njega. Kako bi jedan od njih
pao, sledeći bi se sapleo o njega i gotovo podmetnuo vrat
pentakontarhu. Alfej se borio gotovo tik uz njega i uporno je koristio
koplje iako mu je zapravo ostao samo patrljak koji je koristio poput
noža. Kolos nije čekao da ga protivnici napadnu; probijao se među
njihove redove odbijajući ih štitom i pogađajući ih udarcem odozgo.
Maron se jedva držao na nogama, ali i dalje je istrajavao u prvoj
liniji zamahujući u prazno, mada je tu i tamo uspevao da pogodi
metu. Dijenek je primetio da se Maron jedva bori i naredio mu je da
se povuče u drugi red i da samo vrši pritisak. Ali Maron ga ne
posluša i doviknu da neće da dopusti bratu da stekne prednost.
U međuvremenu, Ditiramb je prišao Dijeneku i obavestio ga da su
Tespijci spremni za prodor. Potom Dijenek naredi vojnicima da
obrazuju mešovitu spartansko-tespijsku falangu i da zbiju redove.
Nije bilo lako obrazovati mešovitu falangu. Kad je stiglo naređenje,
Beoćani, koji su bili na začelju, nagrnuše prema Lakedemoncima bez
ikakvog reda; ni Spartanci, izloženi naletu Persijanca, nisu uspeli da
formiraju redove. Iz tih neuspelih pokušaja stvorila se zbrkana
gomila hoplita u kojoj se nije znalo ko koga gura. Osim toga, oni koji
su se našli na rubovima falange, u blizini rečice, gubili su ravnotežu
i upadali u vodu, pa su se s mukom i sa zakašenjenjem vraćali u
poredak.

353
 Tako sklepana falanga bila je opkoljena s tri strane. Na Dijenekovo
naređenje, falanga se okrenu na istok, prema Kolonosu, koji je bio
udaljen manje od stotinak metara, ali to kratko rastojanje bilo je
načičkano zaprepašćujućim brojem Persijanaca. Hopliti koji su se
nakon okreta nadesno obreli na čelu odlučno su napredovali ispred
poretka koji je više ličio na nepravilan obrnuti levak nego na
falangu. I oni koji su se dotad nalazili u prvoj liniji, između ostalih i
Dijenek, Alfej i Maron, okrenuše se nadesno gurajući saborce koji su
koračali ispred njih i braneći se štitovima od neprijatelja s kojim su
se dotad borili frontalno. Na kraju, Grci koji su bili najbliži
fokejskom zidu, a tu su uglavnom bili Tespijci, našli su se na začelju
falange, i dalje okrenuti prema zapadu. Zato su morali da se povlače
hodajući unazad i da se bore bez trenutka predaha.
Posle nekoliko napornih koraka, Dijenek je shvatio da će morati
da se probije do prve linije. Prepustio je svoje mesto saborcu koji je
stajao desno od njega. Grčka formacija je sporo napredovala tako da
mu nije trebalo mnogo vremena da stigne do istočne strane, gde je u
prvoj liniji zatekao Anerista. Nije ni morao da zatraži od hoplite koji
je koračao ispred njega da mu ustupi mesto; ugledao ga je kako
pada, s kopljem zarivenim u prepone.
Nije mu preostalo ništa drugo nego da ga zgazi i da stane pored
drugog pentakontarha koji se borio mačem istovremeno potiskujući
neprijatelje štitom kako bi mogao da se probije dalje. Dijenek učini
isto, ohrabrujući one koji su ih sledili da ih guraju što je moguće
jače, da napadaju kopljima i da pokažu koliko su hrabri.
Metar za metrom, Grci su zauzimali teren, iako je povremeno
neko iz unutrašnjih redova morao da stane sa spoljne strane kako bi
popunio poziciju palog saborca. Maron nije više mogao da se bori i
teturao se u sredini poretka, odbijajući se o hoplite. Ipak, zahtevao je
od Alfeja da i on stane u unutrašnjost falange, u strahu da će njegov
brat ostvariti još veću prednost nad njim zahvaljujući direktnom
sudaru s neprijateljem.
Alfej je pristao zato što je bio svestan da će biti korisniji na toj
poziciji; osim toga, bilo mu je jasno da mu je brat na izmaku snaga i

354
želeo je da mu udovolji koliko god je mogao, kao što se udovoljava
željama čoveka na samrti. Onda je shvatio da su i njemu sati
odbrojani, iako nije bio ranjen, barem ne ozbiljno.
Dijenek i Anerist morali su da uklone veliki broj neprijatelja pre
nego što su dospeli do podnožja brežuljka. A pored njih su se ljudi
sve vreme smenjivali. U svakom slučaju, u oblasti oko Kolonosa nije
bilo toliko Persijanaca i Dijenek je stigao na cilj s mačem u ruci, bez
šlema i s velikom posekotinom koja mu se protezala od leve
slepoočnice duž cele leve strane lica, sve do vrata. Okrenuo se i
video da se zadnja polovina falange gotovo rasturila u nekoliko
grupa potpuno opkoljenih Persijancima.
Njima više nije bilo pomoći. Zato se usredsredio na svoj cilj,
Kolonos.
– Šta ovaj radi ovde? – upita Anerist, koji je i dalje bio pored
njega.
Dijenek pogleda omraženog zapovednika, a onda okrenu glavu i
zagleda se u smeru u kojem je ovaj pokazivao. Desno od brežuljka
ugledao je dvojicu muškaraca, od kojih je jedan bio hoplit. Hoplit u
punoj ratnoj opremi, sa sjajnim štitom i oružjem kao da nije
učestvovao u bici. Isprva je pomislio da je to Pantit, ali učini mu se
neobičnim da dolazi sa suprotne strane u odnosu na onu na koju je
otišao. Onda ga prepozna. – Eurite! – uzviknu i krupnim koracima
pođe prema njemu dok ga je Anerist pratio.
– Dijeneku! Jesi li to ti? Jeste li svi tu? – odvrati Eurit i ispruži ruke
kako bi dotakao prijatelja.
Dijenek mu se približi i spusti mu ruku na rame, ganut. –
Aristodem? – upita.
– On nije mogao. Otišao je – odgovori jednako lakonski Eurit.
– Shvatam – odvrati Dijenek posle kratkog oklevanja. – Malo nas
je ostalo, Eurite. Kralj je mrtav, kao i polemarh. Ali Alfej i Maron su
još s nama... i tvoj pentakontarh – reče mu kako bi ga upozorio,
svestan da se Anerist približava.
– Ako si došao da posmatraš, veća si budala nego što sam mislio.
Čak nećeš moći ni da vidiš predstavu – izjavi Anerist čim im je

355
prišao.
– Ja ne moram i ne želim da gledam. Želim samo da se borim
pored vas – odgovori mu Eurit, ozbiljan i odlučan kao nikad dotad.
– Ah! Ja ne znam šta bih s poluljudima kao što si ti. Gotovo svi
smo ranjeni, ali ranjeni smo u borbi. Zaslužujemo da umremo kao
hopliti. Onaj ko je istrljao oči nekim bućkurišem da ne bi morao da
se bori ne zaslužuje da umre u oklopu! – prezrivo mu odvrati
Anerist.
Eurit je progutao i previše uvreda od tog bednog stvorenja. Ali
sad mu je ponudio da umre pored njega, a on ga i dalje izaziva. Nije
to više mogao da podnese. Podigao je koplje i zamahnuo da ga
probode, ali ovaj se izmaknu i Eurit promaši i zanese se, a zatim
žalosno pade na zemlju.
– Rekao sam ti da ne zaslužuješ da umreš u borbi, ruino ljudska.
Ali zaslužuješ da umreš zbog neposlušnosti! – izjavi Anerist i
podignu mač. Ali sečivo se nije spustilo na Euritov vrat. – Ti ne
zaslužuješ da umreš u borbi, barem ne od neprijateljske ruke – reče
mu Dijenek, gledajući ga u oči dok je okretao sečivo svog mača u
njegovoj utrobi i privlačio ga sebi držeći ga drugom rukom za rame.
Sačekao je da Anerist padne na zemlju, pred zaprepašćenim
pogledima ljudi koji su s desetak metara rastojanja posmatrali
prizor. Onda je pomogao Euritu da ustane. – Dođi, vojniče, dođi da
se boriš s nama – reče prijatelju vodeći ga za mišicu prema hoplitima
i otpuštajući helota koji je bio i te kako zadovoljan što može da se
skloni iza Kolonosa.
– Izgubili smo jednu hulju, ali smo dobili jednog junaka, spartijati!
Sad, napred! Svi na brežuljak! – izjavi i sačeka da prvi ratnici počnu
da se penju, pa i sâm pođe uzbrdo vodeći Eurita.
Budući da je morao da pomogne prijatelju, napredovao je sporije i
uskoro svi hopliti koji se nisu borili s Persijancima prođoše ispred
njih. I Alfej i Maron su se peli sporo, jer je Alfej pomagao bratu koji
je crpeo poslednje deliće snage. U podnožju brežuljka već se
razbuktala borba između poslednjih hoplita koji su se izvukli iz
neprijateljskog obruča i između persijske prethodnice. Obronak je

356
vrvio od ljudi i Dijenek ubrza korak kako bi što pre stigao na vrh,
ostavio Eurita i vratio se u podnožje da organizuje povlačenje
preostalih.
Istini na volju, gotovo da i nije imao šta da organizuje.
Pentakontarh pogleda niz ravnicu i usred šume turbana i tijara
ugleda poneki korintski šlem, svestan da ljudima koji ga nose nema
spasa. Dole, u podnožju, video je tridesetak hoplita koji su
pokušavali da se oslobode naleta Persijanaca kako bi mogli da se
pridruže saborcima na vrhu. Bili su to jedini Grci koji su imali
mogućnost da stignu do mesta njihove poslednje odbrane.
Onda pogleda prema vrhu brežuljka i pozva trojicu hoplita koji su
još imali kompletnu opremu i oružje. Kad su mu se pridružili, sva
četvorica se sjuriše u podnožje i baciše se na grupu Persijanaca koji
su pokušavali da se popnu. Na njegovu naredbu, podelili su se u
dva para i pošli prema slabim tačkama odbrane hoplita koji su se i
dalje borili. Uz njihovu podršku, hopliti preuzeše inicijativu i
održaše odbrambenu liniju.
Ipak, previše je bilo razoružanih hoplita koji su se borili golim
rukama. Neki su se namerno bacali na neprijteljska koplja; na taj
način su zadržavali protivnike ostavljajući mogućnost saborcima da
im oduzmu sablju. Dijenek je i dalje imao mač i štit i manje je
rizikovao od ostalih. Zato je stigao da se okrene i da dovikne onima
na vrhu da pošalju dvadesetoricu do polovine obronka kako bi ih
odmenili.
Vojnici na Kolonosu brzo se se organizovali iako je samo polovina
imala oružje i to samo za osnovnu zaštitu. Među njima je bio i Alfej,
koji je morao da uzme Maronov mač. Ali nije se osećao nimalo
prijatno jer nije voleo tu vrstu oružja. Osim toga, znao je da bi se
njegov brat naljutio kad bi se povratio i primetio da mu nema mača.
Zamena je protekla dobro. Dijenekova grupa povukla se žrtvujući
mnoge ljude, ali kad su se dvanaestorica preživelih povukli i
prepustili položaj saborcima, odbrana je živnula i Persijanci su bili
prinuđeni da se povuku. Zapovednik se vratio na vrh i procenio
situaciju. Ostala su pedeset dvojica, računajući i njega, a četvrtinu od

357
tog broja činili su Ditirambovi Tespijci. Neki su bili teško ranjeni i
nisu više mogli da se bore, a polovina onih koji su još bili na nogama
ostali su bez štita; još manje ih je imalo mač, a više niko nije imao
koplje osim Eurita, koji nije mogao da ga koristi. Ostala su još i ona
dvadesetorica koja su se borila u podnožju, ali nije znao koliko dugo
će moći da izdrže pre nego što ih odmene.
– Hoću da se borim! Odvedi me pred Persijance! – prodera se
Eurit.
– Ako se popnu, moći ćeš da se boriš. Sad su mi potrebni ljudi koji
mogu da silaze i da se penju – odgovori mu Dijenek, koji je u
međuvremenu procenjivao koju dvadesetoricu može da pošalje da
odmene Alfeja i ostale.
Eurit ništa nije rekao. Došao je pre svega da bi umro s njima, u
oklopu. Besmisleno je bilo da se bori u takvom stanju.
Dijenek je bio prisiljen da izabere i nenaoružane vojnike koji su se
snašli lomeći grane s drveća na južnom obronku. Ditiramb je imao
mač i štit koje je pokupio pored rečice i delovao je kao da je i dalje u
stanju da zada muke neprijatelju. Zapovednik je posmatrao šta se
događa dole, tridesetak metara ispod vrha. Gledao je Alfeja kako
baca dvojicu Persijanaca jednog za drugim, pošto ih je prethodno
razoružao, a zatim ih je podigao uvis golim rukama, jedinim
preostalim oružjem. Onda ga je video kako pogađa pesnicom još
jednog i on završi s licem u prašini.
Ostali hopliti morali su da se snalaze na isti način, ali budući da
nisu bili snažni kao Alfej, snalazili su se na najraznovrsnije načine.
Nekolicina se dokopala kratkih persijskih kopalja, drugi su, opet,
mogli samo da pokupe kamenje s tla i da gađaju neprijatelje, ali na
taj način su malo njih uspeli da onesposobe za borbu.
Dijenek je hteo da omogući svojoj grupi da predahne. Zato je
čekao da izvrši zamenu sve dok prva linija u podnožju nije pretrpela
toliko gubitaka da je zapretila opasnost da se Persijanci probiju.
Uprkos nedostatku oružja, hopliti su bili u boljem položaju i premda
nisu mogli da uklone veliki broj protivnika, barem su uspevali da ih
drže na odstojanju. Zapovednik je pomislio kako bi mogli da

358
pokušaju da izdrže do sutona, kako bi se preko noći odmorili. Ko
zna šta bi se sutradan moglo dogoditi, možda će se u međuvremenu
dogoditi nešto značajno na Artemiziju...
Ali do zalaska sunca ostalo je još nešto manje od četiri sata, a on
je, za odmenu, imao na raspolaganju samo desetak hoplita.
Naredio je smenu kad je primetio da su četvorica pala u prvoj
liniji, a da se dvojica jedva drže na nogama. Naredio im je da se
povuku na njegov znak, trudeći se da drže razmak između sebe.
Kad je dao znak, ovi odozdo naglo se okrenuše i potrčaše uz
obronak, dok su Dijenek i njegovi jurišali niz padinu. Dok je udarao
prvog protivnika štitom, zapovednik doviknu Alfeju da pripremi
zamenu među onima na vrhu i da ih pošalje dole na njegov znak.
Još jednom su prednost obronka i uzan front nadoknadili umor i
nedostatak oružja. Dijenek je hteo da zatraži koplje od Eurita, ali
znao je da bi ga time ponizio i zato je nastavio da se bori mačem.
Povremeno bi prema njima doletela poneka strela, ali uglavnom je
padala iza njih ili među same Persijance. Ditiramb se žestoko borio,
pokazujući izuzetnu izdržljivost. Dijenek je načas osmotrio kakvu
tehniku koristi u borbi i to ga je podsetilo na Leonidinu. Naime, i
Tespijac je koristio štit kao napadačko oružje, ali pri tome se nije
služio njegovom spoljnom površinom kao kralj, već ivicom. Čim bi
uzdrmao protivnika, pružio bi levu ruku kao da će ga udariti
pesnicom, ali zahvaljujući porpaksu, nije morao da koristi ruku, već
bi ga udario rubom štita. Ditiramb je pod različitim uglovima
zadavao protivniku udarce rubom štita tako da je na taj način
nekoliko puta uspeo da udari protivnika čak i u vrat. Ipak, na taj
način je na nekoliko trenutaka ostajao nezaštićen, tako da su dvojica
protivnika uspela da mu se približe i da ga rane. Dijenek je ugledao
dve posekotine na njegovom boku, ali to kao da nije uticalo na
Tespijčevo držanje.
I pentakontarh je završio borbu povređen. Dok je spuštao mač na
rame neprijatelja, drugi mu je prišao s boka i bacio se na njega.
Dijenek je najpre morao da izvadi mač iz ramena prvog protivnika,
kad je ovaj drugi zamahnuo sabljom. Oderao mu je dobar deo kože s

359
desne mišice, malo iznad lakta. Rana ga je toliko pekla da je bio
prinuđen da popusti stisak i mač mu ispade iz ruke, pravo među
noge Persijanaca koji su se ustremili na njega.
Nije mu preostalo ništa drugo nego da sledi Ditirambov primer.
Izvukao je levu podlakticu iz porpaksa i obema rukama uhvatio štit,
pokušavajući da udari neprijatelja. Nije uspeo, ali barem ga je držao
na odstojanju. Onda je primetio da Persijanac koji se nalazio tik iza
njegovog napadača zamahuje čitavim dorskim kopljem koje je
sigurno uzeo nekom palom hopliti. Odlučio je da mu ga oduzme po
svaku cenu.
Sačekao je još nekoliko trenutaka, a onda je bacio štit prema
izloženom vratu Persijanca i pogodio ga. Ovaj pade nauznak
oslobodivši prolaz saborcu koji se zatekao iza njega. Persijanac
zamahnu kopljem prema Dijeneku, koji je ostao razoružan, ali
Spartanac se baci na zemlju i hitro pridignu telo protivnika koga je
prethodno ubio štitom tako da se Persijančevo koplje zari u truplo.
Dijenek jednako munjevito izvuče koplje i stiraksom probode grudni
koš protivniku koji se već bio pripremio da izvuče sablju.
Dijenek skoči na noge i s dorskim kopljem u ruci ponovo oseti
sigurnost. Više nije obraćao pažnju na bol u desnoj ruci. Nastavio je
da se bori sve dok nije prebrojao petoricu palih u liniji, a onda je
naredio smenu. U međuvremenu je prošlo još pola sata i uprkos
očajnom stanju onih koji su ih odmenili na položaju, nadao se da će
izdržati.
Popeo se na vrh obilazeći nizak zid i gotovo je naleteo na Marona.
Njegov prijatelj se puzeći vukao prema obronku grozničavog izraza
lica i teško dišući, dok je Alfej pokušavao da ga zaustavi.
– Neću ti dozvoliti da pobediš! U prednosti sam! Još sam u
prednosti! – buncao je. – Sad ću da ubijem još desetoricu, a onda
nećeš moći da me dostigneš čak i ako umrem!
Koplje u Dijenekovoj ruci odjednom privuče njegov sumanut
pogled. – Daj mi ga! Daj mi ga! – uzviknu i uhvati ga za gležnjeve, a
zatim pokuša da dograbi stiraks.
Dijeneku nije bilo teško da se oslobodi njegovog stiska. Dovoljno

360
je bilo da trzne nogu kako bi odgurnuo Marona koji pade u prašinu
i briznu u nezadrživ plač. Zapovednik ga je tužno gledao. Onda je
primetio Alfeja, izranavljenog, punog posekotina, umrljanog krvlju i
prašinom; ličio je na glinenu statuu. Pogled mu zatim pade na Eurita
koji je nespretno krivio glavu kako bi čuo njihove reči, žalosno
bespomoćan u odnosu na svoju sjajnu opremu.
Pomislio je na onaj dan na stadionu tokom Karnejskih svetkovina
kad su saznali da će poći na Termopile. Uzbuđeni i oduševljeni,
svim srcem su se nadali da će se naći među odabranima. Svi su,
osim Aristodema, bili nestrpljivi da dokažu da su dobri ratnici i da
opovrgnu one koji su ih smatrali samo rezervom. I eto šta je ostalo
od njih: Ditiramb je umro i pre nego što je uspeo bilo šta da dokaže,
jedan je sišao s uma, drugi je oslepeo, pretvorio se i grotesknu
figuru, a on... on je izdajnik.
Maron prestade da jeca, a brat ga položi na leđa. – Potrudi se da i
ti umreš što pre. Tako neće biti velika razlika između nas dvojice... –
reče Maron čim je susreo Alfejev pogled, a onda sklopi oči. Zauvek.
– Mislim da ćemo svi vrlo brzo umreti – reče Ditiramb Tespijac,
pokazujući prema istoku.
Dijenek mu priđe i ugleda dugačku kolonu Persijanaca koja im se
približavala.
– Trebalo im je malo vremena, ali na kraju su ipak uspeli da stignu
preko planine... – primeti Beoćanin.
– Koliko ja znam, trebalo je da stignu splavovima – umeša se
Eurit, želeći na svaki način da bude koristan.
– S mora ili s planine, više nije važno – odvrati Dijenek. – Nadao
sam se da ćemo izdržati do zalaska sunca, ali do sutona su ostala još
tri sata, a gotovo smo ostali bez oružja... – onda se vratio na drugu
stranu i pogledao kako se drži prva linija u podnožju.
Koliko god to delovalo neverovatno, taj mali brežuljak pružao je
sedamdesetorici hoplita, iscrpljenih i gotovo razoružanih,
mogućnost da se odupru nepreglednoj vojsci.
U razmišljanju ga prekide zvuk persijskih truba. Odmah zatim
Dijenek ugleda vojnike u podnožju brežuljka kako odustaju od

361
borbe s grčkom prvom linijom i povlače se prema fokejskom zidu,
gde su ostali u međuvremenu zarobili preživele Tebance.
Vreme je sporo prolazilo dok se persijska kolona koja je nadirala s
istoka spajala s ostatkom vojske ispred i iza fokejskog zida. Potom se
iz persijskih redova izdvoji jedan čovek odeven u kiton, ruku
vezanih na leđima. Zarobljenik je nesumnjivo bio Grk. Dvojica
Persijanaca dovedoše ga do podnožja Kolonosa i ostaviše ga tu.
Dijenek je pokušao da ga prepozna, ali sunce ga je zaslepilo i video
je samo njegove obrise.
– Heleni! – reče nepoznati. – Ja sam jedan od Malijaca koje ste
jutros oterali. Uhvatili su me dok sam pokušavao da se vratim u svoj
grad. Persijanci su mi naredili da zahtevam od vas da se predate. U
suprotnom, treba da znate da imaju toliko strelaca da će, kad počnu
da gađaju, strelama zakloniti sunce!
Preživeli pogledaše Dijeneka. I Eurit se okrenuo prema njemu,
iako nije mogao da ga vidi. I Dijenek pogleda njih. Osim Eurita,
jedino je još on imao koplje. Štitova više nije bilo, a mačeve je mogao
da prebroji na prste jedne ruke. Nije bilo ratnika koji nije bio
prekriven ranama, a mnogi nisu više mogli da se drže na nogama
od bola ili od iscrpljenosti.
Ponovo se okrenuo prema ravnici.
– Malijče! Donosiš nam dobre vesti! Teško nam je da se borimo
zaslepljeni suncem. Ako nam Persijanci učine uslugu i zaklone ga,
pobićemo ih još više! I konačno ćemo se boriti u hladovini! –
prodera se, a odmah zatim razlegnu se horski poklič iza njegovih
leđa.
Malijac se okrenu i sačeka da persijski stražari dođu po njega.
Hopliti na brežuljku shvatili su šta se događa tek kad su začuli
poznat zvuk. Već sledećeg trenutka Malijca zasu kiša strela. Bilo ih
je toliko da je, kad je pao, još dugo ostao odignut od tla sve dok
vrhovi strela koje su ga probole nisu izašli na drugu stranu.
Dakle, to nas čeka, pomisli Dijenek, spreman da se opkladi da su
isto pomislili i njegovi prijatelji.
Grci se zgledaše. Onda neko pogleda dole i primeti da se strelci

362
pripremaju sa svih strana, i oni uz more i oni kod istočnog prolaza.
– Drago mi je što si s nama – reče Alfej Euritu, dok ga je pomerao
tako da leđima bude okrenut prema planini, jedinoj strani odakle
strele neće doleteti.
Dijenek se, međutim, zapitao da li umire za Pauzaniju, koga je
poslušao pomogavši Persijancima da nađu prolaz preko planine, ili
za Leonidu, koji je sve učinio da zaustavi Persijance. Ili da bi se sâm
iskupio zbog svog nedela.
Potom se razlegnu grmljavina deset hiljada strela odapetih
istovremeno.
Onda se začu šištanje.
Deset hiljada strela koje poleteše istovremeno podigoše vetar
snažan kao onaj što duva s Helesponta.
Još jednom se oglasi snažna grmljavina, još jednom dunu snažan
vetar.

Prvi Persijanci koji su se popeli na brežuljak zatekli su samo jednog

hoplitu živog. Bio je na kolenima, sa strelom zarivenom u butinu i s
drugom u ramenu. Petnaestak strela zarilo mu se u štit. Oružje i
oprema još su mu bili sjajni, kao da se nije borio, a kroz proreze na
šlemu nisu mu se videle oči. Držao se uspravno odupirući se o
koplje čiji je zadnji deo bio zariven u tlo.
Kad je čuo da se približavaju, podigao je koplje i bacio ga na njih.
Onda se stropoštao na zemlju, izlažući leđa i vrat najbližem
protivniku.

363
 Gorgo

A ristodem je dugo zurio u Pantitov leš, ukrućen i pomodreo,

kako se ljulja obešen o konopac zakačen za gredu ispod
tavanice. Nije spustio telo prijatelja iz tog žalosnog položaja niti je
otišao da obavesti nekog o onom što se dogodilo.
Čuo je da su mnogi optužili momka da se namerno kasno vratio
na Termopile, kako ne bi učestvovao u bici. Znao je i da je mladića
mnogo pogodilo ono što je video kad je stigao na mesto pokolja,
samo dva dana nakon poslednje bitke: tebanski zarobljenici bili su
žigosani poput robova, Leonidina glava bila je nabijena na kolac
postavljen na fokejskom zidu, tela njegovih prijatelja ležala su
nesahranjena, za razliku od tela Persijanaca koje je Kserks na brzinu
sakrio kako se ne bi saznalo koliko ga je žrtava stajala ta pobeda.
I Pantit je, kao i Aristodem, živeo gotovo u zarobljeništvu; svi su
ga izbegavali iako je često bio tema razgovora i svakojakih
ogovaranja; baš on, pomisli Aristodem, koji je više od svega želeo da
umre sa svojim prijateljima.
Stigao je do Eurote, više nagonski nego namerno. Tamo ga je
terala želja za njom, uzaludna nada da će je sresti i da će njih dvoje
obnoviti svoje susrete. Sad kad je i Pantit otišao, nije više imao kome
da se obrati, nikog s kim će podeliti hiljadu sumnji koje su ga mučile.
Zašto se nije oglasila, barem nekom porukom? Na kraju krajeva,
Leonide više nema, baš kao što je i želela, a on je živ; živ je, uprkos
svima i svemu i spreman je da ponovo preuzme ulogu zbog koje je
produžio svoj život iza granice koju mu je država odredila.
Kući se vratio tek s večeri, potišten i malodušan. Tizija ga je
obavestio da će se sutradan održati ceremonija proglašenja
Pauzanije za namesnika i naslednika trona Pleistarha i novog
zapovednika kopnene vojske koju će povesti u rat protiv
Persijanaca. To mu je odmah privuklo pažnju: Gorgo će sigurno
prisustvovati ceremoniji.

364
Ali nije razmišljao o tome kako će ljudi postupiti dok nije stigao na
Akropolj. Bilo je dobro dok ga nisu prepoznali. A onda je bilo
dovoljno da ga primeti jedan jednaki s kojim se borio u prethodnom
pohodu, pa da se pronese glas o njegovom prisustvu. Kroz mnoštvo
građana razlegnu se žagor i svi upreše pogled u njega. Što su ga
duže gledali, to je snažnije osećao da se između njega i ostalih
otvara ponor, sve dok nije ostao sâm na jednom delu trga, dok se se
Lakedemonci skupljali podalje od njega.
Dugo mu niko ništa nije rekao. Onda jedan krupan momak koji je
ličio na tipičnog predstavnika sistema, učenik agoge, odluči da
progovori i to naglas.
– Ne želimo kukavice ovde! Odlazi! – reče. U izrazu njegovog lica
bilo je okrutne netrpeljivosti i Aristodem shvati kakvo razočaranje
predstavlja za takve momke.
– Tako je, odlazi! – ponovi drugi, mnogo stariji. – Ovo je događaj
kojem treba da prisustvuju jednaki. A mi nismo jednaki!
– Da se moj muž tako poneo, odrekla bih ga se! – doviknu mu
jedna žena i baci na njega kamen, koji ga pogodi u rame.
Ti ljudi ne znaju za šta je on sve bio sposoban kad ga je Leonida
poslao u persijski logor. Ipak, i kad bi znali, da li bi bilo drugačije?
Rekao mu je Eurit: ljudi pamte samo ono poslednje što si uradio, nije
važno kakve si poduhvate napravio pre toga. Sud potomaka zasniva
se na poslednjem delu...
Zasuše ga kamenicama uz uvrede i podsmevanje. Morao je da
skupi plašt oko sebe i da zaštiti glavu pre nego što je otišao.
Dok je odlazio primetio je Pauzaniju kako se penje na podijum
praćen eforima, Leonidinim sinom i Gorgom.
Kraljica je bila lepša nego ikad.
Sledećeg dana jedan glasnik koga su poslali efori obavestio ga je
da je optužen za riptaspiju. Nije smeo da izlazi iz kuće dok na svoj
crveni plašt ne prišije komadiće tkanine druge boje, kako bi,
pročitao je glasnik objavu „ljudi koji ga ne poznaju znali s kim imaju
posla i ponašali se u skladu s tim“.
Nije bilo pametno što se pojavio na javnoj svetkovini, pomislio je.

365
Time je samo privukao pažnju na sebe u trenutku kad, pred
opasnošću od izbijanja novog rata, ljudi imaju druge probleme.
Neko ko je naročito revnostan obavestio je efore o njegovom
dolasku na trg i oni su preduzeli mere protiv njega.
Ali to više nije bilo važno. Nije bilo nijednog Spartanca koji je
došao da ga pita kako se osećao tih dana na Termopilima, kako je
živeo ili barem da se raspita o tome kakvi su Persijanci. Čak ni efori
ili članovi Geruzije ili sâm Pauzanija, koga bi ipak trebalo da
zanimaju informacije jednog povratnika iz bitke, niko nije došao da
razgovara s njim. Kao da njegove procene nisu vredne pažnje.
Nije mu došao nijedan prijatelj. S druge strane, one prave izgubio
je u Malidi, a ostali su bili uz njega ne zbog onoga što on jeste, već
zbog onoga što je predstavljao: primer savršenog Spartanca, lep,
snažan, vešt ratnik, slika koju je njegova poslednja odluka na
Termopilima u trenu izbrisala.
Shvatio je da mu je izuzetno teško da oprosti Euritu. Da njegov
prijatelj nije odlučio da se vrati na središnji prolaz, verovatno im
niko ne bi zamerio zbog njihove odluke. I nikom nikad ne bi palo na
pamet da dvojica slepih hoplita mogu da se bore, a možda bi ih
proglasili i herojima.
Herojima, zato što su uspeli da prežive. Kakva ironija! Sad kad je
preživeo samo on, smatrali su ga kukavicom. Kako je tanka linija
između junaštva i kukavičluka! Jedna odluka, jedna mala odluka
koja nimalo nije promenila tok bitke na Termopilima. Jedina
posledica te odluke jeste Euritovo samoubistvo, zahvaljujući kojem
je njegov prijatelj postao heroj, a on kukavica.
Želeo je da se vrati zbog Gorgo, a ne zato što se plašio da umre.
Zapravo, plašio se da će umreti zato što bi ga smrt sprečila da je
ponovo vidi. To ne znači da je kukavica.
Ili znači?
Da bi dobio odgovor na to pitanje, morao je da vidi Gorgo. Morao
je od nje da sazna ko je Aristodem i šta je postao. Samo će ona umeti
to da mu kaže, samo ona, jedini razlog zbog kojeg se vratio.
Od tog dana svake večeri odlazio je na Eurotu, na mesto gde se

366
jedna reka uliva u drugu, u nadi da će se kraljica pojaviti s
robinjama, kao što je to uvek činila.

Bilo je toplo oktobarsko veče kad ju je video. Gotovo dve nedelje

svakodnevno je odlazio na Eurotu i nijedom nije video ni nju ni
njene robinje. Približavalo se hladno godišnje doba i sve je manje
bilo dana kad se moglo kupati u reci. Odjednom je čuo ženski smeh
koji je dopirao sa same obale reke. Srce mu je poskočilo i ubrzao je
korak. Pažljivo je osmotrio obrise silueta i prepoznao njene robinje.
Ali ona nije bila s njima.
Aristodem pomisli da bi možda ipak mogao da joj poruči da će je
sledeće večeri čekati na Euroti. Pošao je prema robinjama, ali ga
odjednom zaustavi neko predosećanje. Možda se Gorgo kupa na
nekom drugom mestu, možda baš tamo gde su se njih dvoje
sastajali.
Možda je na ostrvcu i čeka da je on potraži.
Obuzet novom nadom, pošao je uz obalu do mesta gde se Muzga
uliva u Eurotu, a onda je zagazio u vodu. Tek tada je primetio da se
nešto kreće iza ostrvca.
Video je jednu figuru, ali dve glave.
Dve.
– Znala sam da ćeš doći, pre ili kasnije. Dođi, Aristodeme. – Njen
glas razveja mu sve sumnje.
Pregazio je reku i zakoračio na ostrvce i tek tada mogao je jasno
da čuje njeno duboko disanje koje je često izazivao tokom njihovih
ljubavnih susreta.
Iza nje je stajao neki čovek i silovito je prodirao u nju, držeći je za
međunožje. Bili su u vodi do kolena i Aristodem je video njene ruke,
jednu zavučenu među bedra, drugu zabačenu unazad, u potrazi za
telom njenog partnera.
Gorgo kriknu, i bio je to krik zadovoljstva koji je dobro poznavao.
Onda se odvoji od muškarca i kao da se dotad zabavljala nečim
uobičajenim, ravnodušno reče: – Hoćeš li da nam se pridružiš?
Odavno to nismo radili utroje. – Onda blago okrenu glavu i obrati se

367
čoveku koga je skrivala svojim veličanstvenim telom: – Ti nemaš
ništa protiv, je l’ da?
– Ne. Naravno da nemam ništa protiv. Odgovara mi i jedan
riptaspis poput njega. – Onda se pomeri u stranu.
Bio je to Pauzanija.
Aristodem se skamenio. Nije mogao da veruje svojim očima. Nije
hteo da poveruje da su to upravo njih dvoje. Poželeo je da je i dalje
na Termopilima i da je ovo samo ružan san.
– Dakle? Šta čekaš? Ne pruža se svaki dan prilika da istovremeno
vodiš ljubav s kraljicom i s namesnikom! I to jednom riptaspisu...
Aristodem se odjednom oseti prljavim. Osetio je nezadrživu želju
da se okupa. Odlučno je zakoračio prema njima. Pauzanija napnu
mišiće, u strahu da će ga ovaj napasti. Ona, međutim, nije ni
trepnula.
Aristodem se, međutim, bacio u vodu, zagnjurio je i glavu i
nekoliko puta je snažno protresao, kao da hoće da se oslobodi tog
strašnog košmara.
Kad je izronio, njih dvoje su još stajali na mestu.
Ponovo im je prišao i kad joj je bio nadohvat ruke, Gorgo ga
zgrabi za ručni zglob i stavi njegovu šaku na svoje grudi. Aristodem
zadrhta, preplavljen sećanjima i osećajima koje je taj dodir izazivao.
Ali smogao je snage da skloni ruku, upravo dok je Pauzanija
približavao svoju njenom trbuhu.
Naglo se izmakao i stao na rastojanju koje će mu dozvoliti da
razgovara s Gorgom a da pri tome ne poželi da joj se baci pred
noge: – Mislio sam da me voliš. Dovoljna je bila jedna sramna i
nepravedna optužba da me odmah zameniš? – upita je, ne
obraćajući pažnju na namesnika.
– Da te zamenim? Ne pričaj gluposti! – odgovori ona bez i malo
stida.
Aristodem je nekoliko trenutaka ćutao. Kad je ponovo
progovorio, glas ga je izdao, otkrivajući njegovu zbunjenost. –
Znači, sa mnom si se samo zabavljala... – uspeo je da izgovori.
– Da, ali bila je to lepa zabava! Često sam pričala Pauzaniji o tome.

368
I on je želeo da te proba. Zato ne želimo da te izgubimo kad si se
već vratio živ... – odvrati ona.
– Ali želela si da ubijem Leonidu! Zašto bi poželela tako nešto ako
ne da bi bila sa mnom? – bio je uporan, odbijajući da prihvati nešto
što je očigledno.
– To je, zapravo, bila moja zamisao – umeša se Pauzanija, koji je u
međuvremenu seo na rub ostrvca. – Znao sam da Dijenek to nikad
neće učiniti i zato sam predložio Gorgo da pokuša tebe da ubedi –
dodade.
– Ali ja sam smatrala da ni ti nećeš biti u stanju to da uradiš i bila
sam u pravu – reče Gorgo.
– Dijenek? Kakve veze ima Dijenek s tim? – zbunjeno upita
Aristodem.
– Pa... kao što znaš, Dijenek mi je... bio mi je vrlo naklonjen –
ispravi se Pauzanija. – Prihvatio se zadatka da sabotira helensku
odbranu na Termopilima i rekao bih da je i uspeo, ako je istina da su
Persijanci našli zaobilazni put – objasni.
– Izdajnik je bio jedan Malijac, izvesni Efijalt – reče Aristodem,
zgrožen nad tim vređanjem uspomene na svog prijatelja.
– Ma... može biti. Kao što može biti da je Dijenek svalio krivicu na
nekog drugog... To me nimalo ne bi začudilo – nadmeno odvrati
Pauzanija.
– Ali... zašto biste učinili tako nešto – upita Aristodem.
– Zašto? Zato što kao poslednji sin jednog kralja nikad ništa ne bih
imao ako to ne bih sâm uzeo, i to silom. Da je Leonida izgubio ili
umro, postao bih namesnik i zapovednik vojske u ratu protiv
Persijanaca. Tihe mi je pomogla, jer se na Termopilima dogodilo i
jedno i drugo – objasni Pauzanija govoreći vrlo sporo, kao da se
obraća detetu koje nije u stanju da shvati ni najosnovnije pojmove.
Ovo je porodica zveri!, pomisli Aristodem. Kelomen, Leonida, a
sad i Pauzanija. Nema jednog među njima koji poseduje kvalitete
kakve zahteva spartanska država... Onda se priseti da je i Gorgo deo
te zavere. – A to si, naravno, bila u dosluhu s njim...
– Od samog početka – odgovori žena, koja je i dalje ponosno

369
isticala svoju golotinju, svesna da izaziva nelagodu u njemu i da i
dalje može da sruši njegovu krhku odbranu.
– Da. Tebi je pre svega bio potreban neko ko će te osloboditi tvog
mučitelja. Nije bilo važno da li ću to biti ja ili on... – reče Aristodem,
pokazujući na Pauzaniju.
– Mučitelj? Mogu da se pohvalim time da nikad nikom nisam
dozvolila da mi naudi. Leonida je bio izuzetno nežan muž... –
odvrati ona uz nehajan osmeh.
– Šta? A poniženja, kinjenja? Mučenja? A svi ti tragovi nasilja na
tvom telu? – upita je, svestan da je izgubio mir koji je očajnički
pokušavao da zadrži do tog trenutka.
– A, to... hm... – umeša se Pauzanija – to je posledica naših
susreta. Uvek si bio previše nežan ljubavnik za nju. Gorgo je žena
koja traži snažna osećanja.
Aristodem je bio previše preneražen da bi mogao da odgovori.
Gorgo je iskoristila njegovo ćutanje da doda: – Leonida je uvek gajio
neko smešno poštovanje prema meni. Zbog toga sam ga prezirala.
Čak mi je govorio da me voli. I što sam ga više ponižavala, to mi je
češće govorio da me voli, ta budala. Na kraju mi je rekao da će
tražiti smrt u borbi jer ne može da živi sa mnom znajući da ga
prezirem. Zato je hteo da pođe na Termopile s malom vojskom. A
čini mi se i da je izmislio proroka o kome se sada priča kako bi
opravdao svoje žrtvovanje. S druge strane, ako je Kleomen prenosio
lažna proročanstva, ne vidim zašto to ne bi radio i njegov polubrat...
– Ali zašto si onda dopustila da Pauzanija organizuje izdaju uz
Dijenekovu pomoć? I zašto si htela da ga ja ubijem? – zbunjeno
upita Aristodem.
– Zato što nismo mogli biti sigurni da će zaista to učiniti. Niti smo
znali da će okolnosti ubrzati njegovu smrt. Osim toga, da je
Euribijad ostvario uspeh, kopnene borbe bile bi nepotrebne, zar ne?
– odgovori mu kraljica i slegnu ramenima.
– A Kleomen? Ubedila si me da ga je on ubio... – zaključi
Aristodem, obeshrabren.
– On ubio Kleomena? – odvrati Gorgo i prasnu u smeh. – Ma, ne!

370
Idealista poput Leonide! Moj otac se sâm iskasapio; a ja sam bila
tamo, s druge strane rešetaka, uživala sam u prizoru. Bilo je...
zabavno, čak bih mogla reći i uzbudljivo gledati kako jedan čovek
secka sebe na komadiće...
Aristodem se priseti njihovog poslednjeg susreta, kad mu je
kraljica odgrizla deo ušne školjke. To nije bio izraz strasne ljubavi,
već dokaz okrutnosti i varvarizma žene zbog koje se odrekao svoje
časti.
Stideo se samog sebe zato što joj je dozvolio da se tako dugo
poigrava njime, što nije shvatio na osnovu mnogih sitnih znakova s
kim ima posla. Ali najviše se stideo što je prezirao, čak i mrzeo
čoveka kao što je Leonida: heroja, vođe grupe junaka čiji je deo i
sâm mogao da bude, ali je odbacio tu priliku. I odbacio ju je zbog
svoje gluposti, što je mnogo gore od kukavičluka za koji ga
optužuju.
To dvoje se ne mogu tek tako izvući. Ne smeju se izvući. Ako
nema pravde u Sparti, neka se barem izvrši božanska pravda.
– Zašto ste mi otkrili sve ovo? Sad ću o tome obavestiti efore... –
zapretio im je.
– Ko će ih obavestiti, jedan riptaspis? A ko bi ti poverovao? Jedna
kukavica optužuje namesnika koji je, povrh svega, zapovednik
vojske u najosetljivijem periodu lakedemonske istorije... – odgovori
mu Pauzanija, prezrivo se smejući.
Aristodem mu je glatko poverovao.
– Bolje bi ti bilo da ćutiš. Sve u svemu, mi smo tvoji jedini
saveznici. Mogao bi ponovo da nam zatrebaš i ako bude
neophodno, zaštitićemo te – dodade Gorgo zavodljivim glasom.
Ali Aristodem nije više mogao da je sluša. Shvatio je koliko je lako
mrzeti je, pošto ju je dve godine tako silovito voleo. I dalje je bila u
stanju da probudi njegova čula, ali um mu se konačno probudio,
iako mu to nije pomoglo da se oseća bolje.
Nije više mogao da trpi njeno prisustvo. Nije više mogao da trpi
njihovo prisustvo. Pogledao ih je, nage, i pomislio kako zaslužuju
jedno drugo. Ponovo se osetio prljavim, zbog same činjenice da stoji

371
pored njih.
Otišao je, ne osvrćući se. Čak ni kad ih je čuo kako se smeju, kako
se smeju njegovom porazu.

Narednih dana njegova duša sve više je kopnela. Nije mogao da

učini više ništa da povrati dostojanstvo i samopoštovanje. Strast
prema Gorgo poremetila mu je veru u eunomiju. Termopile su ga
koštale svih prijatelja; njegov izbor da živi, međutim, koštao ga je
časti i samopoštovanja, i supruge, a one večeri na reci... te večeri na
reci izgubio je veru.
A s verom je izgubio i nadu i životni cilj.
Izgubio je želju za životom.
Sad im je zavideo, svojim sugrađanima i prijateljima, koje je toliko
prezirao zbog njihove detinjaste vezanosti za lakedemonsku
zajednicu. Koliko god da nešto krene po zlu, oni su u borbi za opšte
dobro uvek pronalazili razlog da svoj život smatraju ispunjenim.
Da li su se oni ikad osećali usamljeno? Bio je siguran da nisu.
Pao je u potpunu bezvoljnost koja se odrazila i na njegovo telo,
koje je prvi put postalo tromo. Nije pokazao nikakvo zanimanje kad
mu je Tizija saopštio da ga je efora zadužen da presudi njegov slučaj
oslobodio optužbe za riptaspiju. Međutim, sudija je naredio da
Aristodem ne sme više da posećuje sisicije, u kojima nije
dobrodošao, i da ne može da vrši dužnost „zaštitnika“.
Tizija mu je doneo i vesti o ratu. Veliki car vratio se u Aziju sa
svojom flotom, a njegova vojska, koju je predvodio izvesni
Mardonije, ponovo se povukla u Tesaliju i u Makedoniju da prezimi,
i dalje držeći prevlast nad središnjim delom Grčke i celom Beotijom.
Pričalo se da su Atinjani spremni da sklope jednostran dogovor s
Persijancima i da Arg namerava da podrži osvajanje Peloponeza
koje bi trebalo da usledi naredne godine. Bile su to loše vesti za
Spartu. Iako su jaka utvrđenja podignuta duž prevlake isključila
svaku mogućnost da Persijanci preko kopna prodru na jug, podrška
atinske flote svakako bi im omogućila da veoma lako stignu do
Lakonije.

372
 Uostalom, Aristodemu to i nije bilo važno. On je svoj rat izgubio
na Termopilima; iako nije umro zajedno sa svojim prijateljima,
zahvaljujući Gorgo, jedan deo njega svakako je umro. I činilo mu se
da je jedina spartanska žrtva koje će se Lakedemonci s prezirom
sećati.
Zimu je proveo ne baveći se nikakvim fizičkim aktivnostima, ali je
za uzvrat vreme provodio u kajanju i prekorevanju. Nalet energije
osetio bi samo kad bi se iskalio na svoj štit, besomučno ga udarajući
mačem dok ga nije razbio na komadiće, jer je smatrao da nije
dostojan takve nagrade.
U međuvremenu, Atina je odustala od dogovora s Persijancima,
ali je zahtevala od Sparte da pruži konkretan doprinos u centralnoj
Grčkoj. Atinjani su sve češće upućivali te zahteve i čak se proneo
glas da je grad ponovo razoren i zapaljen. Pričalo se i da su
Persijanci stigli čak do Megare. Lakedemonija je ponovo pozvana da
se umeša.
U Sparti su se slavili Hijacintovi dani i praznik u čast Apolona. Svi
su išli u Amikle, četvrt u predgrađu, kako bi odali počast Hijacintu,
prelepom sinu lakedemonskog kralja Amikla, koga je Apolon,
njegov ljubavnik, nehotice ubio diskom. Aristodem nije nameravao
da učestvuje u proslavi, ali pomisao na to da će vojska uskoro
krenuti na sever a da njega niko neće zvati da joj se pridruži,
pojačala je njegovu bezvoljnost.
Prestao je da jede i vršio je nuždu tamo gde bi se zatekao kad bi
osetio potrebu, a ne na mestu određenom za to. Osećao se kao
starac koji više ne može da se brine o sebi i koji samo čeka da ga
smrt uzme. Lep kraj, pomislio je za čoveka iz loze Heraklida koja je
iznedrila rodonačelnike dveju spartanskih kraljevskih porodica kao i
najponosnijeg lakedemonskog naprijatelja, kralja Mesene koji je, dva
veka ranije, naneo Lakedemoncima težak poraz na planini Itome.
Međutim, pomislio je, taj Aristodem je smogao hrabrosti da se ubije,
pošto je shvatio da je bespotrebno žrtvovao kćer Meropu.
Shvatio je da postoje dostojanstveniji načini da napusti ovaj svet.
Da se udavio u sopstvenom izmetu, potvrdio bi sve loše što se

373
pričalo o njemu i potomci bi ga zapamtili kao sraman primer
Spartanca koji ni na koji način ne bi trebalo da slede.
Na Euroti je započeo proces njegovog unutrašnjeg propadanja. Da
mu je Tihe pomogla, možda njegovo telo nikad ne bi bilo pronađeno
i jednostavno bi ga zaboravili. Odjednom je pronašao snagu da
ustane i da ogrne obeleženi plašt. Morao je malo više da se
napregne kako bi prešao kućni prag i izašao na ulicu, gde,
zahvaljujući prazniku, srećom ni na koga nije naleteo. Brzim
korakom produžio je prema reci, barem onoliko brzo koliko su mu
to dopuštali ukočeni udovi i omlitaveli mišići.
Stigao je na obalu reke. Zaustavio se i čučnuo je posmatrajući
vodu, dugo, sve dok u vodi nije prepoznao obrise svog lica.
Nekada se pričalo da sam lep kao Narcis, pomisli. Da sam kao on,
zaljubio bih se u svoj odraz u vodi i prepustio bih se smrti. Ali sad,
kad pogledam sebe, osećam samo gađenje... Moraću da pronađem
drugi način.
Nadao se da će naći bar delić odlučnosti koju je ispoljio Eurit kad
je odlučio da ode u smrt. Razmišljanje o dugogodišnjem prijatelju, o
jedinoj osobi prema kojoj je osećao nepomućenu naklonost, donela
mu je izvesno olakšanje. Pokušao je da se seti njegovog iskrenog
izraza lica, njegovog strogog držanja, njegovih odmerenih i mudrih
reči.
Njegove mudre reči.
I tek tad se setio šta mu je prijatelj rekao kad je pokušao da ga
ubedi da pođe s njima na središnji prolaz.
Ljudi će ti suditi po poslednjem delu koje budeš učinio.
Sad zna šta mu je cilj.

374
 Epilog

Plateja

V ojska saveza već nedelju dana bila je smeštena u ravnici

severno od Kiterona u Beotiji, nadomak ruševina grada
Plateje. Pauzanija kao da je odlagao odluku o napadu, naizgled zbog
proročanstava koja su svakog jutra najavljivala pobedu Grka samo u
slučaju da primene odbrambenu taktiku. Ni Mardonije, koji je sa
svojom vojskom bio raspoređen duž Azopa, nije bio voljan da
napadne, verovatno stoga što je očekivao pojačanje. Namesnikove
trupe predstavljale su najveću mešovitu vojsku koja je viđena u
Grčkoj još od Trojanskog rata. Brojala je preko sto hiljada ljudi, od
kojih je samo jedan deo bio sastavljen od hoplita. Ostatak su činili
laki pešadinci, koji su imali zadatak da se suprotstave poslovičnoj
veštini persijskih strelaca.
Više od polovine lakedemonske vojske pratilo je namesnika koji je
preuzeo glavnu komandu nad kopnenim operacijama Saveza.
Pauzanija je isprva rasporedio vojsku na severnim obroncima
Kiterona, na položaju koji je neprijatelju onemogućavao delovanje
konjice. Tamo ga Mardonije nikad ne bi napao, a osim toga, putevi
koji su ga povezivali s Atikom bili su vrlo blizu, tako da je obezbedio
snabdevanje namirnicama i ljudstvom. Ujedno, to je bio podesan put
u slučaju da moraju da beže. Ali izvori za snabdevanje vodom
nalazili su se na južnim rubovima ravnice i do njih je bilo teško doći
a da se ne izlože napadima persijske konjice.
Bila je sredina leta i ljudi su stalno bili žedni. Zato je Pauzanija
odlučio da izmesti svoj logor i da rasporedi vojsku između ruševina
Plateje i Azopa. Ali nije odustao od opkoljavanja desnog boka
Persijanaca kako bi im presekao put prema Tebi, koja je bila njihova
isturena baza. U tom cilju, postavio je najsnažniju falangu, atinsku,
levo, dok je Spartancima prepustio desno krilo, jednako ugledan

375
položaj. Na taj način napravio je osovinu oko koje će se vojska
okretati. Spartanci su sa sobom poveli i hiljadu pet stotina Tegejaca,
koji su podigli veliku buku kako bi im bilo omogućeno da se
rasporede na desnom krilu. Smrt jednog Tegejca poslednjeg dana
borbe na Termopilima navela ih je na zaključak da imaju pravo na
položaj koji će im omogućiti da se istaknu u borbi jednako kao i
njihov herojski saborac.
Na kraju, zapovednik je u centar postavio ostatak snaga Saveza,
dvadesetak jedinica, među kojima se isticala platejska.
Pauzanija svakako nije uživao autoritet kakav je imao Leonida. S
druge strane, nije bilo lako navesti istorijske neprijatelje da se bore
rame uz rame. Osim toga, otkad su Grci sišli u ravnicu, Persijanci su
držali položaj. Zato je namesnik oklevao da napadne. Atinjani,
međutim, nisu mogli da sačekaju borbu i naposletku su
samoinicijativno napali desni bok Persijanaca, nadajući da će ostatak
vojske poći za njima.
Ali to se nije dobro završilo. Akcija je bila previše preuranjena da
bi joj se ostale jedinice pridružile, tako da su se Atinjani povukli na
zapadni obod ravnice, na brežuljak na kojem su mogli da se
odbrane u slučaju da usledi napad Persijanaca. Međutim, taj
manevar imao je ozbiljne posledice na grčku vojsku. Pošto su se
centar i desno krilo oslanjali na tamošnje izvore snabdevanja
vodom, izmeštanjem Atinjana otvorila se velika rupa između levog
krila i centra, u koju su Persijanci mogli da prodru u svakom
trenutku, presecajući grčku vojsku na dva dela.
Trebalo je što pre popuniti tu prazninu, ali to je podrazumevalo
napuštanje istočnog sektora ravnice u kojem su bili izvori vode i
povlačenje do samih ruševina Plateje, gde im je jedan potok s dva
kraka, Eroe, omogućavao snabdevanje vodom.
Naređenje o povlačenju doneto je dvadeset šestog avgusta; prošlo
je nešto više od godinu dana otkad se odigrala bitka na
Termopilima. Spartancima i Tegejcima naređeno je da se tokom noći
izmeste prema Kiteronu i da zauzmu položaj kod prevoja Driocefal,
u ravni s hramom Demetre Eleusinske. Lakedemonska vojska bila je

376
podeljena na deset divizija, mora, koje su dalje bile izdeljene na četiri
bataljona, lokosa. Svaki lokos sastojao se od četiri enomotije. Jedinice
su počele da se pripremaju onim redosledom kojim su dobijale
naređenja od svojih polemarha.
Kad je lokag Amomfaret dobio naređenje od svog
pretpostavljenog, nije skrivao razočaranje. – Treći put menjamo
položaj u roku od nekoliko dana! Hoćemo li ih već jednom napasti
svi zajedno? – reče polemarh. Ali on je bio čovek koji poštuje
hijerarhiju i zato se pomirio s odlukom i otišao je da prenese vest
svojim ljudima koji su radili gimnastičke vežbe pred večeru.
– Hajde, ljudi, ponovo se izmeštamo! Noćas se vraćamo na
planinu. Počnite da se spremate. – Začulo se poneko mrmljanje, ali
niko nije smeo da odbije poslušnost.
Barem to nisu smeli da učine odmah.
– I tako, bežimo... – čuo je Amomfaret čoveka koji je vežbao malo
podalje, sâm, na izvesnoj udaljenosti od njega i ostalih vojnika.
Pogledao ga je malo bolje, pokušavajući da mu prepozna lice. Čovek
se polako zaputi prema njemu.
Tada ga je prepoznao. To je bio onaj koga su mu dodelili u
poslednjem trenutku. Riptaspis... Ne, nije on riptaspis, već nešto
slično. Da se on pitao, ne bi mu dozvolio da se priključi vojsci. Takvi
kao on donose nesreću i ničemu ne služe. Ali polemarh mu je rekao
da je to izričit Pauzanijev zahtev, tako da je na kraju morao da ga
primi u redove svoje vojske.
– Šta je? To ti ne odgovara, vojniče? – odvrati mu, ne skrivajući
prezir.
– Ne bi trebalo da odgovara nijednom Spartancu dostojnom tog
imena. Otkad se to Spartanci povlače? Leonida se svakako nije
povukao na Termopilima i danas smo svi ponosni na njega, ponosni
smo što smo imali takvog kralja. Šta ćemo misliti o sebi ako se
povučemo?
– Pomislićemo da smo isti kao ti! – umeša se jedan vojnik i
nasmeja se, zadovoljan svojom dosetkom. – Baš se ti javljaš, ti koji si
pobegao s Termopila?

377
 Čovek se nije zbunio. – Upravo stoga što sam to osetio na
sopstvenoj koži – mirno reče – pozivam vas da učinite sve da to
izbegnete. Pričaće se da se Leonida suprotstavio Pesijancima sa
šačicom ljudi, dok se Pauzanija povukao iako je imao na
raspolaganju najveću vojsku koja je dosad viđena u Grčkoj. A vi... vi
ćete biti Pauzanijevi ljudi.
Lokag se zamisli. I sâm je tako mislio, ali nije mogao da dozvoli
neposlušnost. – Istina je, oni nas neće napasti ako se ne izložimo. A
ako se povučemo, neće nas napasti uopšte i mogli bismo da
izgubimo priliku kakva nam se nikad više neće ukazati. Možda si u
pravu, ali ništa ne možemo da učinimo – reče šireći ruke.
– Grešiš. Dovoljno je da odbijemo da se izmestimo. U ovom
trenutku, Pauziniji smo potrebni svi mi; ako ga odbiješ, ništa ne
rizikuješ. Mi smo najizloženiji, ovde na desnom krilu. Ako
izgubimo, prvi ćemo umreti i u tom slučaju ne rizikujemo da nas
kazni; ali, ako pobedimo, niko se neće usuditi da te okrivi što nisi
hteo da se povučeš. Mi smo Spartanci... – odvrati vojnik.
– Ali tu su i svi ostali Heleni... Oni ne nameravaju da se odupru
po svaku cenu... – primeti zapovednik.
– Slušajte! – reče vojnik, obraćajući se svima koji su mogli da ga
čuju. – Imate priliku da sledite primer tih trista ratnika koje ste
uzdizali i kojima ste se divili. Imate priliku da steknete slavu dajući
život za otadžbinu i da ostanete zapamćeni kao heroji. Život jednog
čoveka i sećanje na njega odlučuju se upravo u ovakvim trenucima,
ovakvim odlukama. Sad možete da odlučite da li ćete biti zapamćeni
kao kukavice ili kao junaci! Ako se povučete pred varvarima,
obeščastićete Spartu; kajaćete se i žalićete što niste odlučili
drugačije!
Video je da ga svi saborci slušaju s velikom pažnjom. Zastao je da
predahne. Svakako nije bio veliki govornik. Onda je nastavio.
– Da li ćete umreti ako odlučite da ostanete ovde? Možda i hoćete,
ali umrećete onako kako treba. U suprotnom, umrećete u sledećem
ratu, sledeće godine, za deset godina ili ovde u Plateji. Ali ako se
kukavički povučete, možda ćete svejedno umreti a niko se neće

378
sećati vaših imena i proklinjaće i vas i Pauzaniju što nije iskoristio
priliku da dostigne slavu.
– Ja kažem da treba da ostanemo ovde! Neka se drugi slobodno
izmeste kako bi zatvorili prazninu koju su ostavili Atinjani!
Ostanimo ovde i videćete da će nas persijska vojska napasti. Naši će,
a možda i ostali, biti prinuđeni da nam pomognu. Sparta ne želi da
izgubi još sto pedeset spartijata! A to će biti bitka koju svi čekamo!
Prvi uzvici odobravanja začuli su se posle nekoliko trenutaka
tišine. Uverio ih je već prvim rečima, iako im je bilo teško da
poveruju da tako govori vojnik koga su jedva podnosili, čak su ga
prezirali od samog polaska iz Sparte. Niko ga nije želeo pored sebe
u marševima i prilikom vežbi. Gledali su ga kako vežba izdvojen,
kako je za nekoliko dana povratio mišićni tonus i fizičku spremnost.
Ali nikad mu nisu ukazali poverenje niti su očekivali da će pokazati
vrednost, veštinu ili hrabrost, čak ni rečima.
Amomfareta je ohrabrilo oduševljenje koje su njegovi ljudi ispoljili
prema predlogu da ostanu. Klimnuo je glavom i odlučnim korakom
zaputio se da izvesti polemarha o odluci svoje jedinice. A
polemarhu, pošto se uverio u lokagovu odlučnost, nije preostalo
ništa drugo nego da ode Pauzaniji.
Namesnik nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Predveče je
sâm otišao dekalogu, ali ovaj je čvrsto ostao pri svome. Pauzanija je
nastavio da dolazi u njegovu jedinicu, cele noći, sve vreme odlažući
i izmeštanje ostatka vojske. Podizao je glas, molio, pretio kaznama,
udarao nogama o pod, nazivao ga ludakom, ali nije bilo pomoći.
Amomfaret nije hteo da se izmesti. Štaviše, kako bi uverio Pauzaniju
da se ne šali, podigao je jednu stenu, stavio je pred zapovednikove
noge i nad njom se zakleo da neće pobeći pred varvarima.
Pauzanija se pomirio s njegovom odlukom tek u zoru, a onda je
naredio izmeštanje ostatka vojske. Međutim, strepeo je da će ga
efori optužiti što je prepustio sudbini celu spartansku jedinicu. Zato
je naredio da se ostatak Spartanaca i Tegejaca kreće vrlo sporo, kako
bi ostavio vremena Amomfaretu da se predomisli.
Međutim ubrzo je iskrsao još jedan problem. Na suprotnoj, levoj

379
strani poretka, i Atinjani su počeli da zanovetaju. Ne zato što nisu
hteli da se povuku, već stoga što je povlačenje zahtevalo da se kreću
dijagonalno, što bi ih dovelo na manje ugledan, centralni položaj.
Pauzanija je shvatio da su namerno odugovlačili polazak kako bi se
centar u međuvremenu popunio i kako bi se zadržao položaj kod
Plateje.
Kad je ta vest stigla do Amomfetove jedinice, ponovo su se
prolomili pobednički uzvici. Konačno će se boriti i ljudi požuriše da
pojedu svoj obrok i da ispiju vino, predviđajući da će uskoro doći do
sukoba. Samo jedan čovek ostao je trezan: onaj koji ih je ubedio da
ostanu.

U zoru, pred Persijancima se ukazala prilično proređena grčka

vojska, s isturenim krilima, gotovo izolovanim u odnosu na centar.
Svaki zapovednik bi požurio da iskoristi tu priliku, a to je učinio i
Mardonije. Kad je Aristodem u daljini video pokrete persijske
vojske, osmehnuo se obuzet gorkim zadovoljstvom. Konačno mu se
ukazala prilika da se iskupi za Termopile i da natera ljude da
zaborave nesrećan događaj u kojem je imao glavnu ulogu. Ako je
Eurit bio u pravu, dovoljno će biti da se u Plateji postavi onako kako
se postavio one noći u persijskom logoru kad ga je Leonida poslao
da ubije Kserksa. Ponovo će biti Leonidin čovek; heroj, a ne
Pauzanijev čovek.
Međutim, ironijom sudbine, Pauzanija će, ako dobije bitku,
pobediti upravo zahvaljujući njemu. Da su se povukli, možda ne bi
ni došlo do borbe, Mardoniju bi stiglo pojačanje koje je čekao iz
Trakije i možda bi čak udvostručio svoju vojsku. Aristodem je otišao
namesniku čim je odlučio da živi; da živi i da se bori kako bi podelio
sudbinu svojih prijatelja. To je sada njegov cilj, nova svrha njegovog
bivstvovanja. Pauzanija ga primio, najpre iz radoznalosti, a zatim ga
je zabavio njegov zahtev da se priključi vojsci.
Namesnik je morao da izvrši pritisak kako bi ga Amomfaret
primio u svoju jedinicu, a njemu je bila potrebna prilična snaga volje
da bi istrpeo ponašanje svojih saboraca tokom celog putovanja od

380
Lakonije do Beotije. Zapravo, uglavnom nisu obraćali pažnju i
sklanjali su se kad bi im se približio. Neki su ga čak i tražili i
izazivali su ga prikrivenim ili otvorenim podsećanjem na njegovo
ponašanje u Termopilima.
Ali Aristodem nijednog trenutka nije izgubio smirenost i nije
obraćao pažnju na one koji su ga vređali. Imao je jasan cilj i nikom
nije dozvoljao da ga od njega odvrati. Neće biti kao na Termopilima,
razmišljao je, kad nisam mislio ni na šta drugo osim na Gorgo, na
trulež spartanskog uređenja, na svoju mržnju prema Leonidi, na to
da li treba da ga ubijem i da spasem glavu kako bih video svoju
ljubavnicu... Ne. Ovog puta odlučio je da prevaziđe sve sumnje i
nedoumice koje su obeležile njegov život u poslednje tri godine i
nanele mu štetu.
Ovog puta ima cilj: jedan jedini, neopoziv, jasan cilj. I uložio je svu
svoju snagu da bi se pripremio da ga dostigne, koristeći svaki
trenutak da povrati savršenu fizičku spremnost. Trčao je, radio
vežbe, navikavao se da savijenom rukom drži štit što duže, vežbao
je s Tizijom napade kopljem, borbu mačem i sve to pod sažaljivim
pogledima saboraca koji su na njegov račun pravili zajedljive
komentare.
Zato je tog jutra bio zadovoljan kad je video da se persijska
konjica priprema za napad. Odmah je navukao oklop i otišao
Amomfaretu. – Lokagu! Pronađi mi jedno mesto u prvoj liniji! –
reče, bez i malo ustručavanja.
– Šališ se? Prva linija je za ljude koje poznajem i u koje imam
poverenja. Ne mogu rizikovati da sudbinu bitke prepustim jednom
hoplitu koga ne poznajem. Ne dolazi u obzir – odgovori, jednako
odlučnim tonom.
– Slobodno me stavi u prvu liniju. Nećeš se pokajati. Molim te! –
uporan je bio Aristodem.
– Rekao sam da ne može. U najboljem slučaju, ako nakon prvog
napada budemo pretrpeli velike gubitke, u sledećem možeš da
zauzmeš položaj u prvoj liniji – zaključi Amomfaret i kako bi mu
stavio do znanja da ne želi više da razgovara o tome, udalji se.

381
 Nisam došao čak ovamo da bih tokom cele bitke gurao tuđu
guzicu, reče Aristodem u sebi. Zatim je otišao da zauzme položaj u
sredini poretka, rešen da ga napusti čim mu se za to ukaže prilika.

Čuo je šištanje persijskih strela odmah pošto su oni iz redova ispred

njega najavili dolazak neprijateljske konjice. Mogao je samo da se
nada da neće biti pogođen pre nego što se falanga sukobi s
pešadijom. Nije imao uvid u tok bitke. Samo je s vremena na vreme
uspevao da zaključi ponešto na osnovu uzvika saboraca i tutnjave
nogu hoplita koji su napredovali po prašnjavom terenu.
Aristodem je sve vreme pratio situaciju u rasporedu falange,
spreman da se premesti i da zauzme bilo koji položaj u prednjim
redovima ili barem na bokovima jedinice, gde bi imao veću slobodu
kretanja. Ali ratnici su bili previše zbijeni da bi mogao da napusti
svoj red, a svaki put kad bi primetio neku praznu poziciju, neko bi
bio brži od njega.
Falanga se iznenada zaustavi i Aristodem zaključi da su se
sukobili s konjanicima. Počeo je da potiskuje štitom saborca ispred
sebe, ali nije naišao na veliki otpor. Iako sporo, falanga je i dalje
napredovala. Razlog tome saznao je nekoliko trenutaka kasnije, kad
je čuo povike ljudi raspoređenih ispred njega. Izgleda da su persijski
konjanici stigli do oboda fronta falange i da su odapinjali strele,
izbegavajući sudar. Zatim su se povlačili i ponovo jurišali odapinjući
strele. Dešavalo se da neki konjanik naleti na hoplite ili da loše
proceni rastojanje nakon čega nema vremena da okrene konja. Ipak,
pravog sudara nije bilo.
Onda je začuo naređenje da se povuku. Isprva je, kao mnogi
drugi, s prezirom prihvatio ono što je ličilo na Amomfaretovu
predaju. Međutim, nakon toga proneo se glas da se Pauzanija
zaustavio s ostalim Spartancima i Tegejcima i da ih čeka da bi se
borili zajedno.
Persijanci su nastavili da gađaju strelama sve dok se lokos nije
spojio s ostatkom desnog krila i brzo se prerasporedio na krajnje
desno krilo. Tek tada su se persijski konjanici vratili iza svoje linije,

382
prepuštajući mesto pešadiji, sastavljenoj od neprekidne linije spara
koju je Aristodem dobro poznavao.
Onda su ih ponovo zasuli strelama, ali mnogo silovitije u odnosu
na konjicu. Persijanci su bili mnogo pokretljiviji nego na
Termopilima, gde su čekali napad Spartanaca. Njihovi strelci ulazili
su u domet napada falange, odapinjali su strele, a onda su se vraćali
da se sklone iza sparabara, prepuštajući mesto drugoj liniji strelaca.
Na taj način, neprijateljske prethodnice su, neprekidno se
smenjujući, uvek bile na rastojanju od dvesta metara od spartansko-
tebanskog fronta, prisiljavajući Grke da pretrče ceo kilometar koji je
razdvajao dve vojske, kako bi izbegli štetu koju su im strele mogle
naneti. Ali tako dugo trčanje značilo je da će u trenutku borbe prsa
u prsa biti umorni. Zato su spartanski zapovednici odlučili da ne
forsiraju napredovanje kako bi sačuvali snage za odlučujući sukob.
Hopliti su nastavili da napreduju ujednačenim korakom držeći
zbijene redove i zatvarajući svaku pukotinu. Uprkos tome, učinak
strelaca bio je razoran i u poretku su se neprekidno stvarala prazna
polja. Aristodem je uspeo da se pomeri za jedan red ispred, zatim za
dva, pa za tri, bezobzirno odgurujući saborce koji bi mu stali na put.
Ali njegov cilj je i dalje bila prva linija ili barem bočni red, gde
nijedan hoplita neće moći da ograniči njegovo delovanje. Između
njegovog i susednog lokosa ostao je prazan prostor širok nekoliko
metara, namerno ostavljen kako bi laki pešadinci mogli da se kreću.
Posle treće promene položaja, obreo se uza sâm desni obod poretka
i od tog trenutka držao je na oku saborce u tom sektoru, čekajući da
nekog od njih pogodi strela.
Stiglo je naređenje da nastave brzim korakom. To je značilo da će
uskoro doći do sudara. Ostalo mu je zaista malo vremena da
promeni poziciju. Kad dođe do sudara, svaki hoplita koji se nađe u
sredini tu i ostaje, i ne preostaje mu ništa drugo do da gura i da ga
guraju.
Ugledao je jednu strelu kako se zariva u vrat hoplite koji je stajao
dva reda dalje i odmah je skočio, presekao je prolaz saborcu koji mu
je stajao s desne strane, a zatim još jednom, praćen svakojakim

383
uvredama. Stigao je na odabrano mesto i pokretom ramena odbacio
nazad hoplitu koji je krenuo napred da bi zatvorio prazno polje, sad
je bio na obodu falange, ali tek u četvrtom redu. Neće moći direktno
da učestvuje u borbi, barem dok ne padnu hopliti iz prve linije. Ali
sigurno neće morati dugo da čeka.
Odmah zatim vojske se sudariše. Aristodem nalete na saborca koji
je stajao ispred njega, osećajući kako ga onaj iza njega gura štitom.
Spare nisu predstavljale delotvornu prepreku prvoj spartanskoj i
tegejskoj liniji i nakon nekoliko trenutaka Grci su uspeli da otvore
veliki broj prolaza u persijskom poretku. Međutim, posle nekoliko
metara prodiranja, hoplite je zaustavila neočekivano delotvorna
odbrana neprijatelja.
Aristodem je sa svog položaja mogao samo da okrzne kopljem
nekog protivnika, ali za uzvrat je mogao da posmatra njihov način
borbe koji mu se učini daleko odlučniji u odnosu na ono što su
pokazali na Termopilima. Heleni više nisu mogli da se bore
kopljima, štaviše, u nekim slučajevima Persijanci su čak uspeli da im
oduzmu koplja i da ih polome.
Aristodem je bio spreman da zauzme mesto nekog hoplite ispred
sebe. Čak se ponadao da će neko ispred njega uskoro poginuti i
prepustiti mu položaj. Onda je ugledao prolaz između dva lokosa.
Laki pešadinci su ga već iskoristili da se povuku. Učini mu se da je
to otvoren put za njegovo iskupljenje.
Dovoljno je bilo da pretrči kratko rastojanje koje ga je delilo od
prve linije. Konačno će dokazati i sebi i drugima koliko vredi.
Odvojio je štit od leša saborca ispred sebe. Onda je odbacio štit
saborca koji je gurao njega. Namestio je koplje ispod miške i izašao
iz poretka. Neko doviknu za njim da se vrati, ali on se nije obazirao
na to. Usredsredio se samo na ono što je video kroz proreze
korintskog šlema.
Pretrčao je rastojanje dugačkim koracima koji su ličili na skokove.
Persijanci u tom sektoru bili su usmereni na uglove dva lokosa i u
početku nisu obratili pažnju na njega. To mu je omogućilo da se
uvuče unutar njihove formacije, a onda je naleteo na protivnika koji

384
je pokušao da ga zaustavi.
Zario mu je koplje u grudni koš držeći oružje izvrnutim dlanom.
Zatim je izvukao koplje taman na vreme da ponovi poduhvat protiv
sledećeg Persijanca koji mu se približavao. Onda su se pojavila još
dvojica. Štitom je odgurnuo onog s leve strane, dok se spremao da
zarije koplje u lice onom drugom. Ovaj izgubi ravnotežu pošto se
izvio kako bi izbegao koplje i Aristodem ga saplete, a zatim, dok je
ovaj ležao na zemlji, zari koplje u grkljan onom s leve strane koji mu
se ponovo primakao. Izvukao je koplje i iskrenuo ga da bi zatim
stiraksom dokrajčio protivnika na zemlji koji je pokušao da ustane.
Trojica su već bila spremna da se ustreme na njega, ali načas
zastadoše kad su videli kako su završili njihovi saborci, a onda ga
napadoše, sva trojica istovremeno. Niko nije prišao da pomogne
Aristodemu, zato što su se i sami borili i zato što su morali po svaku
cenu da održe zbijene redove falange. A možda i zato što niko nije
želeo da pomogne jednom riptaspisu.
Kad je video da mu prilaze trojica, Aristodem okrenu koplje među
prstima tako da je šiljak ponovo bio okrenut napred i baci ga prema
Persijancu s leve strane, pogodivši ga posred grudi. Zatim izvuče
mač i baci se na onog desno, braneći se štitom od udaraca trećeg
protivnika. Zatim ga je šutnuo u donji stomak i ovaj se presamiti.
Aristodem zamahnu mačem i jednim udarcem mu prereza vrat.
S preostalim je nastavio da se bori što je sledećoj dvojici omogućilo
da mu priđu s boka; primetio ih je krajičkom oka i pokušao da
okonča borbu bacivši se na direktnog protivnika kako bi mu
poremetio ravnotežu. Zatim ga ubode u bok, ali za to vreme mu je
jedan od one dvojice prišao s leđa. Okrenuo se upravo u trenutku
kad je ovaj uperio koplje ispod samog ruba njegovog oklopa. Ali nije
mogao da izbegne udarac i šiljak mu se zari u butinu, tik ispod
prepona.
Aristodem zareža od bola i besa i probode Persijanca pre nego što
je ovaj stigao da izvuče sablju iz korica. Drugi baci koplje na njega i
pogodi ga u grudni koš. Ali prevelika blizina ublažila je silinu
udarca tako da mu je šiljak samo poderao oklop i naneo mu

385
površinske povrede. Dok je Persijanac vadio sablju spreman da ga
dokrajči, Spartanac odbaci svoj mač i izvuče koplje iz butine;
sledećeg trenutka isti šiljak izašao je kroz potiljak protivnikov,
umrljan krvlju obojice, ubice i ubijenog.
Primetno hramljući, Aristodem podignu mač pre nego što je neki
protivnik uspeo da ga iznenadi. Upravo na vreme da se suoči s još
dvojicom. Teško je disao, a posekotina na grudima pekla ga je
gotovo jednako kao i rana na butini. Ali bol i svest da mu je
preostalo još malo vremena, nateraše ga da se bori kao pomahnitao,
a dvojica protivnika toliko se prepadoše da su se gotovo skamenili i
omogućili mu da jednom odrubi glavu, a drugog da probode
kopljem.
Pogledao je oko sebe, spreman da se suoči s novim protivnicima,
ali blizu njega nije bilo više nikog. Osvrnuo se i ugledao nekoliko
hoplita koji su zastali i zagledali se u njega.
Kad se njegovim saborcima približila grupa od desetak
Persijanaca, nisu ni pokušali da se bore niti su ih ovi napali. Kao da
je uspostavljeno neko prećutno primirje između dve vojske, u tom
malom sektoru na obodu bojnog polja. Kao u doba Trojanskog rata,
ratnici su se zaustavili da posmatraju borbu najboljih.
Ali u ovom slučaju, najbolji je bio jedan prezreni ratnik, a
neprijatelja je bilo deset.
Aristodem je prekinuo oklevanje prikupljajući snagu i jurišajući na
protivnike kao da je potrčao sa starta hoplitodromosa, da bi ih sprečio
da upotrebe koplja. U trenu se našao ispred njih, dvojicu je odbio
štitom, a trećem je mačem presekao koplje.
Probo je jednog vojnika, poprečnim udarcem zario sečivo mača u
bok drugog, a zatim se bacio na onog iza, sklonio mu štit svojim i
presekao mu trbuh s kraja na kraj. Mač je ostao u telu Persijanca koji
je pokošen, ali Aristodem mu brzo priđe s leđa i podignu ga
koristeći ga kao štit protiv koplja preostalih protivnika.
Dva koplja se zariše u telo njihovog mrtvog saborca, ali treće je
prodrlo duboko u Aristodemovo rame, presekavši mu tetive.
Spartanac nije više mogao da drži štit i pustio ga je da padne na

386
zemlju, ali pre nego što je pustio i leš iza kog se zaklonio, dokopao
se njegovog koplja.
Pod šlemom je osećao damare koji su ludački tukli. Jedva je disao i
težina šlema postala mu je nepodnošljiva. Skinuo ga je desnom
rukom, dok mu je leva beživotno visila uz bok. Kad se oslobodio
šlema, jasno je čuo povike iza sebe. Povike neprijatelja.
Još jedna grupa Persijanaca bila je spremna za napad.
Nije se okrenuo. Čvrsto je stegao koplje i bacio ga na jednog iz
grupe koju je upravo desetkovao, urlajući: – Ja sam kao Leonida!
Posmatrao je ko zna koju po redu svoju žrtvu kako pada,
pogođena u stomak. Onda su pokliči Persijanaca koji su mu se
približavali s leđa već počeli da mu odzvanjaju u ušima.
– Ja jesam Leonida! – uzviknu, pre nego što ga koplja probodoše.

387
 Beleška pisca

A ristodem nije nagrađen sećanjem na svoje herojsko držanje u

Plateji. Herodot pamti da je njegovo isticanje protumačeno
kao znak očajanja, a ne kao znak hrabrosti; osim toga, Spartanci su
uglavnom prezirali one koji se bore izvan falangi.
U Plateju je otišlo četrdeset hiljada Spartanaca. Među njima je bilo
pet hiljada hoplita i trideset pet hiljada helota i perijeka – što čini
izuzetnu razmeru od sedam robova na jednog hoplitu. Panhelenska
vojska je pobedila, uprkos nesporazumima i greškama jedinica.
Pobedila je možda upravo zahvaljujući upornosti jednog
spartanskog vojnika koji se zvao Amomfaret. Uz pomorsku pobedu
kod Mikale za koju je zaslužan spartanski kralj Leotikida, tom
bitkom oslobođena je Grčka i odbijen je persijski uticaj.
O Aristodemu ne znamo mnogo, ako se izuzme činjenica da je, za
razliku od Eurita koji je i sâm bio žrtva očne infekcije, odlučio da se
poslednjeg dana ne bori na Termopilima. Zbog toga je u Sparti bio
izložen preziru sve dok se godinu dana kasnije nije iskupio u borbi.
O Gorgo znamo još manje, a ono što znamo sastoji se od niza
anegdota koje su primer krutog i odlučnog karaktera spartanskih
žena, što nije dovoljno da bismo nekog odredili kao ličnost. Način
na koji sam je opisao nije utemeljen na postojećim izvorima.
O Pauzaniji, međutim, znamo mnogo više. Nakon pobede u
Beotiji, vladar je pokrenuo niz spletki kako bi se domogao najvišeg
položaja u državi, koji mu je bio nedostižan budući da je spartanski
tron trebalo da nasledi Leonidin sin. Postao je prilično omražen i
nije se ustezao ni od kovanja zavera s Persijancima. Naposletku,
efori su razotkrili njegove spletke i Pauzanija se sklonio u Minervin
hram, kojem su skinuli krov kako bi Pauzanija bio izložen
vremenskim neprilikama. Zatim je narod izvršio opsadu hrama, a
među opsadnicima je bila i Pauzanijeva majka. Izvukli su ga iz
hrama kad je već bio na samrti, kako njegova smrt ne bi zagadila
svetost tog mesta.

388
 Među trista Spartanaca na Termopilima, Herodot navodi još tri
ličnosti koje su se istakle zbog naročito vrednog doprinosa borbi:
braću Alfeja i Marona, i Dijeneka; pominje i još jednog koji nije
učestvovao u borbi, Pantita, koji se posle misije u Tesaliji obesio
zbog sramote. Osim toga, Herodot kaže da se izvesni Ditiramb
najviše istakao među Tespijcima koje je predvodio Demofil, i da je
zapovednik Tebanaca bio Leontijad (Anaksandar, po Plutarhu).
Spartanski Ditiramb, Anerist, Knem i Kleopomp – osim, naravno,
helota Tizije – u potpunosti su plod mašte.
Herodot nije naročito uveren u Efijaltovu krivicu u vezi s
navodnom izdajom; po priči, Efijalt je, naime, pokazao Persijancima
zaobilazni put preko planine. Posle boravka na Termopilima, tvrdio
je da je krajnje neverovatno da je vojska od deset hiljada ljudi mogla
da pređe petnaestak kilometara vrletnih planinskih staza i da se
popne na hiljadu metara nadmorske visine za samo jednu noć. U
drevnim vremenima daleko lakše noćne akcije završavale su se
neuspešno.
Osim toga, sâm Herodot je u svojoj rekonstrukciji prilično
nategnuto uveo u odlučujuću bitku pripadnike Besmrtnih kao
protagoniste zaobilaženja, tvrdeći da su oni stigli tek kad su se
preživeli Spartanci zabarikadirali na Kolonosu. Rekao bih da je to
samo bio način da im se ne dodeli uloga koja je odlučila ishod, čime
su donekle spaseni tradicija i ponos Grka, jer bi u suprotnom značilo
da su poraženi isključivo zbog izdaje. U najboljem slučaju,
verovatno je sama pretnja da bi Persijanci mogli poći okolnim putem
naterala Leonidu da raspusti savezničke snage.
Zato sam se odlučio za verziju prema kojoj su Persijanci pošli
okolnim pomorskim putem, što mi, s obzirom na konfiguraciju
terena deluje uverljivije ali i atraktivnije u pripovedačkom smislu,
iako se u istorijskim izvorima nigde ne pominje da su Persijanci
koristili čamce. Ipak, možda se to ne pominje ne zato što to i nije bio
pravi zaobilazni put, već zapravo širenje linije napada.
Među drevnim hroničarima Herodot je ostavio najdetaljniji izvor
podataka o događajima na Termopilima. Međutim, i Diodor Sikul je

389
posvetio nekoliko stranica tom događaju, iako njegovo viđenje
sadrži izvesne očigledne besmislice; jedna od njih svakako je i
Leonidin noćni napad na persijski logor, s namerom da ubiju
Kserksa, što mi je ipak poslužilo kao motiv za Aristodemov i Euritov
napad. Korisne detalje o bici nalazimo i kod Tukidida, Pauzanije,
Simonide, Krezije, pa čak i kod Plutarha koji je, kao dobar Beoćanin,
napisao pamflet kojim opovrgava Herodotove nepovoljne zaključke
na račun Tebanaca.
Što se tiče dela savremenika, mnoga su obradila ovaj događaj:
Thermopylae: The Battle for the West, E. Bredford, Njujork 1993. i
Thermopylae. The Battle that Changed the World, P. Kartlidža, London
2006. Među delima napisanim o Sparti preporučujem knjigu V. Dž.
Foresta A History of Sparta, 950-192 B.C, London 1992. i delo Dž. F.
Lejzenbija The Spartan Army, Vorminster 1985.
O borbi i tesnoj vezi između operacija vođenih na Termopilima i
onim na Artemiziju govori četvrti tom Cambridge Ancient History,
koji je napisao Dž.A.R. Munro.

390
 Beleška o autoru

Andrea Fredijani živi i radi u Rimu, gde je i rođen 1963. godine.

Diplomirao je srednjovekovnu istoriju, bavi se publicistikom,
sarađivao je s brojnim istorijskim časopisima kao što su: Storia e
Dossier, Medioevo i Focus Storia. Izdavačka kuća Njuton Kompton
objavila je njegova dela Gli assedi di Roma (nagrađen 1998.
priznanjem Orient Express kao najbolje delo romanske književnosti),
Le guerre dell’Italia unita, Gli ultimi condottieri di Roma, Le grandi
battaglie di Roma antica, Le grandi battaglie di Napoleone, Guerre e
battaglie del Medioriente nel XX secolo, I grandi generali di Roma antica,
Le grandi battaglie di Giulio Cesare, Le grandi battaglie di Alessandro
Magno, Le grandi battaglie dell’antica Grecia, I grandi condottieri che
hanno cambiato la storia i Le grandi battaglie del Medioevo.
Trista ratnika je njegov prvi roman. Drugi roman, Jerusalim,
objavila je Mladinska knjiga 2009. godine.

391
 1 U vreme održavanja nadmetanja u čast Apolona kurosa (ali i u
vreme ostalih sportskih nadmetanja), Spartanci nisu učestvovali u
ratovima. (Prim. prev.)
2 Dugačka tunika bez rukava. (Prim. prev.)
3 Jedanaesto slovo grčkog alfabeta Λ, odgovara slovu L. (Prim.
prev.)
4 Glavni trg u gradovima Stare Grčke, mesto gde su se ljudi
najčešće okupljali. (Prim. prev.)
5 Solunski zaliv. Terma je stari naziv za Solun. (Prim. prev.)
6 Drugo slovo grčkog alfabeta, Β (β, βητα). (Prim. prev.)
7 Alfa, αλφα, Α α, prvo slovo starogrčkog alfabeta; eta, ητα, Η η,
sedmo slovo starogrčkog alfabeta. (Prim. prev.)
8 Delta, δελτα, Δ δ, četvrto slovo starogrčkog alfabeta. (Prim.
prev.)
9 Gama, γαµµα, Γ γ, treće slovo starogrčkog alfabeta. (Prim. prev.)
10 Grč.: naklonost prema Persijancima, po etnonimu Med, kako su
Grci nazivali Persijance, iako taj etnonim označava samo iransko
pleme Medi. (Prim. prev.)
11 Drevni istočnjački običaj klečanja pred carem, pri čemu ga
podanik ne gleda u lice. (Prim. prev.)
12 Sin Aresa i Afrodite, otelotvorenje straha i užasa u grčkoj

mitologiji, obično prikazan kako zuri vatrenih očiju, usta punih

belih, opasnih zuba. (Prim. prev.)
13 Misli se na štitove spartanskih vojnika, obeleženih slovom
lambda. (Prim. prev.)

392