Medicinski fakultet Univerziteta u Prištini

sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

Katedra za psihijatriju

SEMINARSKI RAD: Shizofrenija

Mentor: Student:
Prof. dr Janjić Vladimir Jelena Simonović 348/10
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Sadržaj

Definicija I epidemiologija shizofenije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .3

Etiopatogeneza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Klinička slika shozofrenije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

Klinički oblici shizofrenije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8

Tok bolesti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

Terapija shizofrenije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

2
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Definicija i epidemiologija shizofrenije

Shizofrenija je jedan od najtežih psihijatrijskih poremećaja i pripada grupi neafektivnih
psihoza. Nasledjuje se poligenski, a pojavi bolesti u izvesnoj meri doprinose i različiti spoljašnji
faktori. Simptomi i klinička slika su posledica biohemijskih procesa u mozgu. Uglavnom počinje
u mladosti i u velikoj meri ometa privatni i profesionalni život obolelog. Zahvata populaciju od
15 do 44 godine života i jedan je od glavnih uzroka invaliditeta.

Prvi detaljni opisi pojavili su se početkom 19-og veka (Ilustracija ludila, Džon Haslam), a
polovinom istog veka na osnovu pažljive kliničke opservacije iskusni lekari su uočili upadljive
fenomene koji karakterišu psihotično stanje, te su počeli da ih izdvajaju i opisuju u relativno
specifične sindrome: paranoidna stanja (Sander), katatoniju (Halbaum), hebefreniju (Heker).
Koncept shizofrenije je precizno definisan tek pre jednog veka. Emil Krepelin je 1896 godine
prvi uočio bolest čiji je početak u mladosti koju karakteriše raspad psihičkog funkcionisanja i
rana demencija. Za bolest koju je Krepelin nazvao „dementia praecox“, švajcarski psihijatar
Eugen Blojler je predložio 1911 godine prvi put termin shizofrenija. Shizofrenija u prevodu
znači cepanje uma (shizo – rascep, phrenos - um) i pod ovim nazivom poremećaj se nalazi u
svim klasifikacijama bolesti pa i u današnjoj aktuelnoj važećoj međunarodnoj klasifikaciji
bolesti, koju je usvojila SZO 1922 godine.

Rizik za prvu epizodu shizofreničnog poremećaja ima dve do četiri osobe na 10 000
stanovnika u jednoj kalendarskoj godini, bez obzira na kontinent, rasu, veru ili geografske
odrednice. Tokom godine prosečno se pojavi oko 2 miliona slučajeva poremećaja u čitavom
svetu. Tokom života rizik za oboljevanje iznosi 1%. Shizofrenija se javlja diskretno češće kod
muškaraca, kod kojih počinje 3-4 godine ranije, a tipičan početak poremećaja je kraj druge
decenije i početak treće decenije. Kod polovine obolelih bolest počinje pre 25 godine.

ETIOPATOGENEZA

Shiozofrenija kao neurorazvojni poremećaj

Brojna istraživanja iz neuronauke upućuju da je shizofrenija kasna posledica ranog oštećenja

mozga, zbog kojih doolazi do abnormalnog neurorazvoja i sledstvene disfunkcije. Do oštećenja
može doći usled smanjene aktivnosti nervnih faktora rasta, abnormalne migracije neurona,
poremećaja tokom mijelinizacije, iregularnog pruninga sinapsi. Navedene abnormalnosti
najvećim delom su uslovljene genetičkim poremećajima a mogu biti i stečene intrauterino i
perinatalno. Zbog ranog oštećenja i odumiranja pojedinih neurona sve do adolescencije
uspostavljaju se neodgovarajuće veze između preostalih neurona. Usled oštećenja sinapsi,
između pojedinih neurona dolazi do pogrešnog prenošenja informacija i grešeka u njihovoj
obradi.

3
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Genetički faktori

Smatralo se da je uzrok shzofrenije poremećaj na nivou jednog gena, ali, današnje teorije ipak
smatraju da za pojavu shizofrenije postoje poremećaji na većem broju gena. Mnogi naučnici
zagovaraju multifaktorni model, prema kojem ne samo da je za pojavu bolesti potrebna
poligenska osnova, već i specifična interakcija gena sa okruženjem, a da će bolest nastati kao
interakcija naslednog i stečenog.

U sredinske visoke rizikofaktore ubrajaju se:

 Stresori tokom odrastanja, ili aktuelno (rascepljena ili poremećena komunikacija u

porodici, komunikacija preko „duplih poruka“),
 Marihuana i ostale psihoaktivne supstance,
 Urbano okruženje
 Kulturološko, rasno ili versko drugačije okruženje
 Komplikacije trudnoće i porodjaja, rodjenje u zimskim mesecima.

Biohemijski faktori

Savremena biohemijska hipoteza shizofrenije ukazuje na mogućnost postojanja poremećaja

unutar nekoliko neurotransmiterskih sistema. Disfunkcija dopaminenrgičkog sistema je ključna
u patogenezi shizofrenije, posebno kada su definisani novi podtipovi dopaminskih receptora (D1
I D2 familija). Hiperdopaminergija u ventralnom strijatumu je glavni uzrok psihotičnosti.
Međutim, razlog za dopaminergičku disfunkciju ostaje otvoreno pitanje jer na dopaminergički
disbalans utiču verovatno i drugi sistemi neurotransmisije sa kojima je dopaminergički u
interakciji. Svi ti sistemi neurotransmisije u neuroimodulacije su medjusobno povezana preko
ekstrapiramidno-kortiko-supkortikalnog kruga: prefrontalni korteks- strijatum – talamus-
prefrontalni korteks.Procesuiranje informacija ovim krugom je kompleksno modulisano
glutaminergičkim projekcijama iz korteksa kao i serotonergičkim i dopaminergičkim
projekcijama iz moždanog stabla, pa disregulacija navedenih modulatornih uticaja (bilo da se
radi o oštećenju neuronskih veza i/ili poremećaju gustine i /ili osetljivost odgovarajućih
receptornih sistema) mogla bi doprineti pojavi simptoma shizofrenije.

Psihosocijalni faktori

U etiopatogenetskim razmatranjima shizofrenije biološke teorije imaju primat, jer shizofrenija

se posmatra kao bolest mozga, alio treba znati da i uticaji okoline imaju određeni značaj.

Porodični faktori

Poremećena porodična komunikacija

Teorija „double bind“ o dvostruko vezanoj komunikaciji ističe da postoji rascep izmedju
verbalnog i ponašajnog u porodici koji šalju roditelji, pre svega majka, zbog čega dete nije u

4
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

stanju da oceni na koji stimulus da odgovori, ne razlikuje ono što ljudi stvarno žele da kažu i nije
u stanju da izrazi što stvarno želi.zako nastaje konfuzija koja uvodi u psihozu, a ideoafektivna
psihoza postaje karakteristika shizofrenog izraza i uopšte shizofrenog odnosa prema svetu.
Poremećene su porodične uloge i postoje dve tipične forme patogene zajednice, rascepljena i
izvitoperena. U oba tipa zajednica postoje nepovoljni uslovi za uspostavljanje identiteta jedinke
usled narušenih medjugeneracijskih granica, nepostojanja pogodnog obrasca identifikacije u
ličnosti roditelja istog pola, formiranje odnosa u kojima se dete pridobija na jednu stranu i pri
tom potencira odbojnost prema drugom roditelju.

Klasični opis shizofrene majke navode da je ona dominantna, hladna, i/ili prezastrašujuća i/ili
ona koja stalno igra ulogu žrtve pri čemu svaki od obrazaca ponašanja majke zapravo ometa
razvoj, sazrevanje i osamostaljivanje deteta. Ličnost oca karakteriše nesigurnost, neadekvatnost,
sklonost povlačenju iz čega proizilazi utisak o slabosti i ugrožrnosti.

Emocionalno izražavanje

Više studija potvrdilo je kriticizam, svađa u porodici, hostilnost, grubost i uopšte svaka vrsta
hirovitih emocionalnih izliva negativno utiču na stanje obolelog od shizofrenije i štete kvalitetu
uspostavljene remisije. Uskladjeni odnosi i emocionalna ravnoteža u porodičnom okruženju
pogoduju ublažavanju simptoma osoba obolelih od shizofrenije i doprinosi boljoj prognozi.

Socijlni faktori

Po nekim teorijama industrijalizacija i urbanizacija pogoduju nastanku shizofrenije, ali se

smatra da one najpre utiču na vreme pojavljivanja bolesti i težinu simptoma. Iako pacijenti češće
nisu u braku i imaju oskudne socijalne kontakte, smatra se da oni koji su pre bolesti pokazivali
veću društvenost ili zasnivali porodice i po nastupanju bolesti zadržavaju svoj životni stil.

KLINIČKA SLIKA SHIZOFRENIJE

U bolesti postoji poremećaj većine psihičkih funkcija (mišljenja, afiktiviteta, opažanja, volje,
nagona, svesti), ali nema specifičnog kliničkog znaka ili simptoma koji je patognomoničan za
ovo oboljenje, i svaki od znakova i simptoma ponaosob se mogu videti i u drugim
psihijatrijskim ili neurološkim poremećajima. Medjutim, nakon pažljive analize širokog spektra
psihopatologije koji je uočen kod obolelog od shizofrenije, pokazano je da postoje tri glavne
dimenzije psihopatologije:

 Pozitivni sindrom (produkcija psihopatoloških fenomena, dobar odgovor na terapiju)

 Dezorganizacija (formalno oštećenje mišljenja i kontrole ponašanja)
 Negativni sindrom (gašenje pojedinih psihičkih funkcija, loš terapijski odgovor)

5
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

 Ostali simptomi

1.Pozitivni sindrom

Pozitivni sindrom u sizofreniji nastaje usled poremećaja obrade informacija i poremećenog

dozivljaja stvarnosti, a sastoji se od halucinacija i sumanutih ideja.

Halucinacije su najčešće slušne i pojavljuju se kao glasovi, buka ili slično. Glasovi koje oboleli
čuje dolaze od jedne ili više osoba, komentarišu bolesnika ili mu se direktno obraćaju (često u
formi naredbe), i uglavnom imaju neprijatan karakter. Osim slušnih, redje se u bolesti pojavljuju
vizuelne halucinacije (svetlucanje, različiti predmeti, ljudi i životine), olfaktivne ili gustativne
(obično udruženi osećaji ukusa i mirisa), ili taktilne halucinacije.

Sumanutosti u shizofreniji odražavaju sadržajni poremećaj mišljenja, najčešće u vidu

persekucije (bolesnika prate, posmatraju), uticaja (bolesnik je pod nečijom kontrolom, upavljaju
mu mislima, osećanjima ili telom, misli mu se mogu čitati, ubacivati, itd.), i odnosa (bolesnik
primećuje u okolini mnoge poruke i znake specijalno usmerene na njega i samo njemu
razumljive). Osoba smatra da su njene najintimnije misli, osećanja, kao i postupci, poznati
drugima, razvija sumanuta objašnjenjau smislu da joj prirodne i natprirodne sile utiču na misli i
postupke, obično na veoma neobičan način. Osim navedenih, u bolesti su česte megalomanske
ideje (posebno u prvoj epizodi), religiozne sumanutosti, cenestičke sumanutosti kao i sumanutoti
sa seksualnim sadržajem.

2.Dezorganizacija

Dezorganizacija u shizofreniji obuhvata poremećaj mišljenja i shodno tome, govora, ponašanja

i afekta.

Poremećaj govora odraz je formalnog poremećaja mišljenja i najupadljiviji je simptom

shizofrenije. Dezorganizovan govor je siromašan, oskudnog je sadržaja, odgovori na pitanja nisu
direktni već više u stranu, i obično u razgovoru dolazi do gubitka logičnog, asocijativnog toka.

Osim toka, u razgovoru sa bolesnikom zapažaju se neologizmi, eholalija, blok misli i

perseveracija.

Dezorganizacija ponašanja postoji u sveri motorike, tako i u domenu socijlnih interakcija.

Poremećaji motorike idu od potpune ukočenosti u katatonom stuporu, do gubitka kontrole u
stanju visoke agitacije (pomama), a oboleli su ponekad skloni da zauzimaju neobične položaje i
da u njima ostaju duže vreme, da stereotipno ponavljaju neobične pokrete koji nemaju jasnu
svrhu, da neobično grimasiraju, imitaraju pokrete druge osobo, pokazuju automatsku poslušnost,
i poput robota izvršavaju naloge drugih osoba, ili budu negativistični i odbijaju svaku saradnju.

6
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Socijalna deterioracija prati socijalno povlačenje: bolesnici ne vode ličnu higijenu, oblačenju,
ignorišu zahteve okruženja, postaju zapušteni. Skloni su svadjama,vredjanjima, neodgovarajućim
šalama i komentarima, ili seksualno neprihvatljivim aktima.

Treća komponenta dezorganizacije je afektivna neuskljadjenost:

Smeh uz tužne verbalne sadržaje, kikotanje bez jasnog povoda, brze i neshvatljive burne
afektivne promene i tzv.ideoafektivna disocijacija.

3. Negativni sindrom

Glavna tri negativna simptoma u shizofreniji su: alogija, afektivno osiromašenje i abulija. U
shizofreniji mogu da postoje anhedonija i deficit pažnje.

Alogija se uočava kroz promenu u govoru: bolesnik govori sve manje ili govori uobičajeno ali
je sadržaj prazan. Inicijativa za započinjanje razgovora retka hje, pa odgovori na pitanja dobijaju
se uz napor. Alogija odražava poremećaj mišljenja.

Anhedonija (hipotimija) je nedostatak kapaciteta da osećanje zadovoljstva, i karakteriše je

osećaj stalne emocionalne praznine. Uz unutrašnji doživljaj, afektivne promene utvrdjuju se i
preko siromašnog izražavanja emocija: nepromenljivog izraza lica, nedostatka spontanih pokreta,
monotonija u govoru (nema modulacije tona i boje glasa), izbegavanje kontakta očima, i
odsutnog afektivnog odnosa prema okolini.

Gubitak volje (abulija, hipobulija) kod bolesnika uočava se kao nedostatak inicijative,
nedostatak izdržljivosti u rešavanju uobičajenih zadataka, pasivnost, povlačenje iz dotadašnjih
aktivnosti.

Poremećaji pažnje ispolajavaju se padom koncentracije ili slabljenja pažnje uopšte.

Postoji primarni negativni sindrom koji je odraz patogenskog jezgra shizofrenije, i može
dominirati kliničkom slikom, i sekundarni negativni sindrom, koji nastaje u daljem toku bolesti i
posledica je različitih faktora: socijalnog odbacivanja usled bolesti i neadekvatnosti; akinezije i
motorne retardacije ekstrapiramidnog tipa (medikamentnog porekla); depresivnosti
(postpsihotiični, ili lekovima indukovane), i/ili slabljenja socijalne stimulacije (npr. Tokom
hospitalizacije).

4. Ostali simptomi – impulsivnost, agresivnost, suicidnost, homicidnost.

Shizofrena psihoza slabi moć kontrole impulsa i istovremeno otežava testiranje realnosti.
Manje prestupe okolina sankcioniše ili toleriše, ali ne treba izgubiti iz vida mogućnost da se
usled udovoljavanja zahevima imperativnih halucinacija, dovode pokušaji samoubista ili ubistva.

Oko 10 – 15% osoba sa shizofrenijom pokuša suicid. Životni rizik za izvršenje suicida je oko
5%, i manje u poredjenju sa osobama sa depresijom ili bolestima zavisnosti. Razlog za suicidnost

7
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

može biti depresija u shizofreniji, doživljaja unutrašnje praznine ili bežanje od nepodnošljivih
uticaja imaginarnih sila i uticaja.

Faktori rizika za suicid u shizofreniji su:

 Svesnost bolesnika o prirodi shizofrenije,

 Muški pol
 Visoko obrazovanje
 Mladja dob
 Promene toka bolesti i faze poboljšanja
 Usamljenost
 Zavisnost od azilarne institucije

Dela homicida kod shizofrenioh osoba karakteriše bizarnost a najčešće ih uzrokuje halucinatorni
i sumanuti doživljaj.

KLINIČKI OBLICI SHIZOFRENIJE

Paranoidna shizofrenia

Bolesnici su preokupirani sumanutim idejama, najčešće tipa persekucije, uticaja ili odnosa,
često praćenih halucinacijama (dominantni simptomi pozitivnog sindroma). Ukoliko postoje
dezorganizovan govor i ponašanje ili zaravnjen afekat, oni nisu upadljivi u kliničkoj slici. U
poredjenju sa bolesnicima sa hebefrenom dezorganizovanom formom bolesti, kod osoba sa
paranoidnom shizofrenijom, oboljenje počinje kasnije, u kasnijim dvadesetim, ili na početku
tridesetih godina života, kada je obično porodična i socijalna pozicija izgradjena i stabilizovana,
što je od velike pomoći u očuvanju preostalih kapaciteta bolesnika. Uz to, afektivno
osiromašenje je blaže, a ukupno ponašanje primerenije.

Hebefreno – dezorganizovana shizofrenija

Početak je pre 25 godine (hebeos - dečak), sa otudjenjem od realnosti i pojavom primitivnog,

neodgiovarajućeg i nepredvidivog ponašanja I nepovezanog govora kojem se teško nalazi smisao
(bolesnik često “priča sam sa sobom”, postoje simptomski sindroma dezorganizacije). Uz to
socijalna adaptacija praktično ne postoji, bolesnik se osamljuje, zapušta ličnu higijenu i brigu o
sebi. Afektivno, bolesnici su utrnuli, prazni, emocionalna kontrola im je slaba, neshvatljive burne
afektivne reakcije su iznenadne, mimka i gestikulacija besmisleni i neprimereni situaciji i
osećanjima (negativan sindrom). Upadljivi su polimorfizam I nagla promena stanja. Hebefreno –

8
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

dezorganizovana shizofrenija progresivan je oblik bolesti sa brzom dezorganizacijom ideacije,

emocije i ponašanja, usled nezrele strukture i neefikasnih funkcionalnih obrazaca ličnosti.
Prognoza je loša, a remisije nikada nema do premorbidnog nivoa, sa tendencijom osiromašenja
kapacitetta ličnosti u kratkom vremenskom periodu.

Katatona shizofrenija

Kliničkom slikom dominiraju psihomotorni fenomeni : stupor, negativizam, rigidnost, agitacija

ili besmisleno poziranje. Mogu se očekivati nagle izmene ponašanja, od hiperaktivnosti (katatona
pomama) do stupora i obrnuto, mutizam, stereotipije, manirizmi i fenomen voštane savitljivosti.
Pošto se prisilni stavovi i položaji mogu održavati dugo, znatan je rizik od iscrpljivanja
organizma. Epizode nasilnog ponašanja su česte u kliničkoj slici. Tok je povoljan, aremisije
uglavnom zadovoljavajuće.

Nediferencirana shizofrenija

Postoje obeležja više tipova bolesti, ali bez jasne dominacije dijagnostičkih karakteristika za
jedan oblik.

Rezidualna shizofrenija

Hronična faza u razvoju shizofrenije. Progredira stalno, od samog pojavljivanja sa obiljem

produktivne fenomenologije, a zatim dolazi do platoa, koji karakteriše dugotrajni promenjljivi
negativni simptomi: posihomotorna usporenost, proredjene aktivnosti, tupost afekta; pasivnost ili
gubljenje inicijative; osiromašenje govora ili govor sa oskudnim sadržajem; odsustvo neverbalne
komunikacije, izbegavanje kontakta očima, nedostatak glasovnih modulacija; zanemarivanje
izgleda i pad ukupne funkcionalnosti.

Jednostavna shizofrenia

Relativno je retka forma bolesti (naziva se simplex), sa podmuklim ali progredijentnim

razvojem čudnog ponašanja, nesposobnosti prilagodjavanja okolini i padom funkcionalnosti.
Sumanute ideje i halucinacije ne pojavljuju se, a u kliničkoj slici jedva ima produktivnih
psihotičnih fenomena. Negativni fenomeni kao što su afektivno osiromašenje, gubitak volje I
interessovanja, pad profesionalnih I socijalnih kapaciteta I sl., javljaju se bez prethodnih jasnih
psihotičnih simptoma.

TOK BOLESTI

Bolest započinje dvojako: prodromalnom fazom ili akutno, a nastavlja se akutnom epizodom, I
zatim prelazi u rezidualnu fazu (hroničnu), u kojoj je moguća delimična ili kompletna remisija.
Karakteristike pojedinih faza bolesti prikazani su u tabeli broj 1.

9
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Tabela br.1. Karakteristike pojedinih faza shizofrenije

Faza Tipični simptomi

Prodromalna Lagani početak mesecima ili godinama,
nespecifični simptomi; diskrentne promene
ponašanja uočavaju se u vidu socijalnog
povlačenja, teškoće u radu, afektivnih
promena, gubitka volje ili pojavljivanja
neobičnih ideja ili interesovanja
Akutna Javljaju se specifični simtomi, halucinacije I
sumanutosti, dezorganizovan govor I
ponašanje. Tzv. floridni simptomi upućuju na
lečenje.
Rezidualna Simptomi iz afektivne faze se povlače. Kod
bolesnika su evidentni pad profesionalnih
kapaciteta, negativni simptomi ili redji, I manje
upadljivi pozitivni simptomi. Simptomi akutne
faze se mogu javiti tokom ove faze, kada se
radi o akutnoj egzacerbaciji

Za dijagnozu bolesti prema kriterijumima MKB 10, osim procene trajanja prodromalne faze,
neophodna je akutna epizoda, tj.specifični simptomi, trajanje najmanje mesec dana.

Prema Ciompi prognoza bolesti je u 40% dobra, izrazito je nepovolja u drugih 40%, a u ostalih
20% je umereno progresivni tok.

Faktori na osnovu kojih je moguće predvideti ishod bolesti su navedeni u tabeli broj 2.

Karakteristike koje upzućuju na ishod bolesti

Karakteristike Dobra prognoza Loša prognoza

Početak Akutni Sporošunjajućui

Trajanje Kratko Hronično

Hereditet Negativan Pozitivan

Afektivni simptomi Postoje Ne postoje

Senzorijum Oštećen Očuvan

Opsesivno komp.simpt. Ne postoje Postoje

10
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Premorbidni kapaciteti Visoki Niski

Agresivnost Ne postoji Postoji

Bračno stanje U braku Samac

Psihoseksualno Dobro Loše

funkcionisanje

Neurološki znaci Nema Postoje diskretni ispadi

Strukturalne abnormalnosti Ne postoje Postoje

mozga

Socijalna klasa Viša Niža

Ranija psihijatrijska Ne postoje Postoje

oboljenja

Terapija shizofrenije

Preporuka za lečenje prve epizode shizofrene psihoze je hospitalizacija.Razlozi bolničkog

tretmana bolesti su:

 Dijagnostika,
 Uspostavljanje terapijskog protokola
 Sigurnost bolesnika preplavljenog suicidom i homicidnom sumanutom idejom,
 Kontrola besmislenog i dezorganizovanog ponašanja,
 Sprovođenje optimalnog higijenskog režima,
 Stvaranje odnosa poverenja i saradnje sa medicinskim osobljem i td.

Hospitalizacija obično traje 4-6 nedelja,a zatim se boravi u dnevnoj bolnici ili se zakazuju
dispanzerske kontrole,nastavlja praćenje statusa i održava stabilnost remisije.Često ili dugotrajno
lečenje u ustanovama azilarnog tipa treba izbegavati kad god je moguće,jer takav tip lečenja vodi
daljem osiromašenju,hronifikaciji i razvoju hospitalizma.

11
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Osim u toku prve epizode,hospitalizacija bolesnika sa shizofenijom opravdana je i u sledećim

okolnostima:

 Ukoliko je bolesnik suicidan,

 Ukoliko nasilno i nekontrolisano ponašanje dovode u rizik bolesnika ili okolinu.
 Ukoliko bolesnik odbija da vodi računa o terapiji,nezi i ishrani,
 Ukoliko su izraženi neželjeni efekti lekova.

Osnovno lečenje shizofrenije podrazumeva primenu antipsihotika.U daljim fazama lečenja tj

rehabilitacije,uz stabilan medikamentni tretman (terapija održavanja) preporučuje se
odgovarajuća psihoterapijska i socioterapijska intervencija.

Antipsihotici su osnovni lekovi u shizofreniji.

Svoj glavni efekat ostvaruju putem blokade postsinaptičkih D2 receptora u mezolimbičkoj

dopaminergičkoj projekciji,a pojedinarno se razlikuju po uticajima na druge sisteme
transmisije:serotonergički,noradrenergički,holinergički,histaminski,što određuje njihove kliničke
profile i neželjena dejstva.

Najozbiljniji neželjeni efekat antipsihotika je maligni neuroleptički sindrom,čija učestalost

javljanja je oko 1%.Etiologija je i dalje nepoznata,a u kliničkoj slici
postoje:hipertermija,ekstrapiramidni sindrom,vegetativna disfunkcija,promena stanja svesti i
karakterističan labaratorijski nalaz:porast CPK,LDH,leukocitoza,metabolička
acidoza,mioglobinurija.Smrtni ishod je moguć zbog respiratorne ili srčane insuficijencije.

Terapija akutne faze

U akutnoj fazi,za lečenje prema terapijskim smernicama koje je izdalo Srpsko lekarsko
drustvo 2003.godine,preporučuje se risperidon (do 6 mg dnevno),haloperidol i flufenazin (7-10
mg dnevno) ili ostali antipsihotici II generacije.Ovi antipsihotici daju se u dve ili tri doze
dnevno,u obliku tableta,solucije ili intramuskularnim injekcijama.Izrazito uznemirenim
pacijentima preporučljivo je davati haloperidol na dva sata,s tim da doza tokom dana ne prelazi
20-30 mg, i to samo nekoliko dana(ili ekvivalentne doze ostalih antipsihotika).Uz antipsihotike,u
fazi visoke agitacije preporučuju se i benzodijazepini,posebno intramuskularna primena
lorazepama na 6-8 sati.

Terapija održavanja

Bolesnici koji su dobro odgovorili na tretman u akutnoj fazi nastavljaju lečenje u vidu
terapije održavanja,radi dalje kontrole bolesti.

S obzirom na rezultate mnogih studija praćenja efekta kudanja neuroleptičke terapije nakon
izvesnog vremena od uspostavljanja remisije,nema sumnje da se učestalost recidiva povećava po
prekidu dejstva antipsihotika.

12
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Za terapiju održavanja preporučuje se doze koje su niže od primenjenih u fazi akutizacije

bolesti (redukcije do jedne trećine),a trajanje se određuje prema dužini bolesti i broju epizoda:

 Prva epizoda bolesti-1 godina,

 Druga epizoda bolesti-3 godine
 Treca i naredne epizode-doživotna terapija održavanja.

Za terapiju državanja pogodni su,osim oralnih,i depo-preparati,jer imaju jednostavniji

metabolički put,stabilniju kontcentraciju u krvi,obezbeđuju bolju komplijansu i mesečni kontakt
sa terapeutom.Doza do 25 mg intramuskularnog flufenazin-dekanoata obezbeđuje efekte dnevne
peroralne doze od 5 mg,doza od 100 mg haloperidol-dekanoata efekte tabl.taloperidola
dnevno,dok 25 mg dugodelujućeg preparata risperidona obezbeđuje efekte 3,5 do 4 mg
risperidona na dan.

Komplijansa

Pitanje komlijanse (saglasnost za lečenje i saradljivost) veoma je važno,s obzirom da je

često neophodno doživotno uzimanje lekova.Bolesnici najčešće imaju otpor prema lekovima
ukoliko im je loš uvid u bolest,ili ukoliko su izraženi neprijatni efekti lekova.Sve one strategije
kojima se smanjuju neželjeni efekti (pažljivo titranje doze,uvođenje antiholinergika radi
korekcije ekstrapiramidnog sindromam,prelazak na drugi antipsihotik sa povoljnim profilom
neželjenih dejstava ili ordinacija depo-preparata) utiču na poboljšanje komplijanse.Danas se
jasno uočava da su antipsihotici druge generacije doprineli poboljšanju komplijanse,i to
prvenstveno zbog povoljnog profila neželjenih dejstava.

Psihoedukacija

Nakon postavljanja dijagnoze lekar je dužan da objasni i porodici i bolesniku prirodu bolesti
jer psihotični simptoni plaše,a rasvetljavanje i razumevanje mnogih fenomena znatno smanjuju
neprijatnost.Lekar bi trebalo da stimuliše diskusiju kako o samoj epizodi,tako i o okolnostima
koje su joj predhodile,zauzimajuci pri tome stav ohrabrivanja i podrške.Ukoliko se o epizodi
ćuti,skiva javlja se osećaj stida,a sasmim tim nelagodnost usled bolesti raste.

Edukativna antivost sa ciljem prepoznavanja znakova preteće egzarcerbacije takodje je

važna.Naime,utvrđeno je da su monitoringom znakova egzarcerbacije i pravovremenom
intervencijom stopa recidiva i broj hospitalizacija smanjiti u velikoj meri.

1. Sa obolelim od shizofenije nije korisno uverenje o netačnosti, nelogičnost i bizarnost

njihovih sumanutih ideja i halucinacija,jer one su njegova realnost.Oboleli veruje da se
okolina menja,a da on sam nije bolestan.Zato se savetuje da se bolestik strpljivo
sasluša ,da se stvori odnos razumevanja i podržavanja,da se istakne jasno ono sa čim se
sagovornik slaže i što je dobro za bolesnika,i da se savetuje kontakt sa lekarom.

13
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

2. Ne savetuje se davanje terapije krišom ,jer se tako može produbiti nepoverenje i pojačati
odbojsnost prema lečenju.
3. Loše je ukoliko se u razgovoru sa obolelim koriste laži i ucene.Kad god je moguće treba
ići na dogovor,davati realna obećanja i izvršiti preduzete obaveze.
4. Valja imati na umu da su radna sposobnost i efikasnost u shizofeniji bitno snižene,kako
u akutnoj epizodi,tako i kasnije.Bolesnike zato nije dobro terati na rad i smatrati ih
lenjim osobama i neradnicima,jer se time postiže suprotan efekat i pojačava doživlaj
bezvrednosti i nesposobnosti.Korisno je stimulisati obolele da se aktiviraju svojom
voljom i da se odaberu aktivnosti koje žele,a u meri u kojoj mogu.Pohvala i nagrada
najbolji su motivatori,a kritiku treba preskočiti kad god je moguće.

Psihoterapija

Blojler je jedan od prvih koji je verovao da je psihotepijski efekat koristan,dok je Frojd

sumnjao da psihoterapija može biti uspešna.Danas se smatra da je kontinuirana primena
psihoterapijskih metoda korisna,posebno u redukciji posebno negativne fenomenologije i
ulažavanju hroničnih simptoma shizofrenije.

Sa bolesnikom se preporučuje stvaranje odnosa poverenja,prihvatanja i razumevanja,a

izbegavanja relacija kojima je jedini cilj opservacija i registrovanje fenomena bolesti.Zajedničko
povođenje vremena,neposredno interesovanje i učestvovanje terapeuta u najrazličitijim
aktivnostima bolesnika način su da se održi dobar odnos i lečenje sprovode efikasnije.

Od psihoterapijskih tehnika,korisne su:

 Trening socijalnih veština:suportivna metoda koja pomaže da se poboljša verbalna i

neverbalna komunikacija ,pokazivanje interesovanja,shvate namere i poruke iz
okrzuženja,poboljša snalaženje u mnogim situacijama.Tehnikama uvežbavanja kroz
igranje uloga,domaćim zadacima i učenjem po modelu i sa video-materijala kroz duži
vremenski period,bolesnici poboljšavaju kvalitet života i adaptaciju u zajednici.
 Tehnike kognetivne terapije imaju za cilj umanjenje neprijatnosti vezanih za
dožiljavanje psihotične simptomatologije,pojačavanje sposobnosti preuzimanja
odgovornosti u kontroli ponašanja,i osujećivanje pojava samoporažavajućih obrazaca
mišljenja i depresivnosti.

Psihoterapijske intervencije mogu se sprovoditi i individualno i grupno.

Socio-rehabilitaciona terapija

Trend masovne deinstitucionalizacije osoba sa shizofrenijom (iz azilarnih institucija u

kojima su obično boravili,bolesnici se u fazi femisije usmeravaju na vaninstitucionalni boravak)
posebno u zemljama Zapada,mada sve više kod nas,prebacilo je brigu o osobama sa

14
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

shizofrenijom na šire okruženje,tako da su prošireni programi psihosocijalne rehabilitacije

bazirane na zajednici.

Rehabiltacija ima dvojne primarne ciljeve:

 Trening i edukaciju pacijenata,da bi se smanjila disfunkcionalnost,

 Podršku,preko socijalnog okruženja obolelog,radi ublažavanja hendikepa i stigme.

Radna nesposobnost i/ili nezaposlenost glavni su faktor pada kvaliteta života obolelih od
shizofrenije.Zbog toga je važno da šira društvena zajednica ponudi radno-rehabilitacione i
savetodavne programe i organizuje psihosocijalne klubovne centre.

Akuelno,inicijativa organizacije psihosocijalne rehabilitacije osoba sa shizofrenijom kod nas

postoji i očekujemo da će sveukupna zaštita,kako farmakoterapijska,tako i socio i
psihoterapijska,pomoći da se bolest bolje kontroliše i da posledice koje ima na
individuoalnom,porodičnom i opštedrustvenom planu budu ublažene.Lečenje u centrima za
mentalno zdravlje u zajednici predstvalja jedan od modela savremenog organizovanja
psihosocijalne rehabilitacije,sa ciljem da se ublaži stigmatizacija i stimuliše razvoj preostalih
kapaciteta u okolnostima koje osposobljavaju za svakodnevni život.

15
Medicinski fakultet u Prištini Shizofrenija

Literatura
Psijihatrija-Vladimir Janjić,Kragujevac

Psihijatrija-Miroslava Jašović Gašić,Dušica Lečić Toševski,Beograd 2007

Psihijatrija-M. Antonijević,Beograd 1991

16