Градска општина Нови Београд 

је градска општина, уједно и насељено место, града

Београда и простире се на површини од 4.096 хектара.[1][2] Према попису
становништва из 2011. године било је 214.506 становника.[3]
Градска општина Нови Београд је једна од седамнаест београдских општина.[1] Три године
након Другог светског рата, 1948. године, постављен је камен темељац Новог Београда, а
1952. године основана је општина Нови Београд, која се развила у метрополу која и даље
расте.[2]

Географски положај[уреди | уреди извор]

Нови Београд се налази на левој обали Саве. Административно, његов североисточни део
почиње на десној страни Дунава, мало пре ушћа Саве у Дунав. Налази се северозападно
од „старог“ Београда, са којим је спојен путем 6 мостова (Бранков мост, Газела, Стари
савски мост, Стари и Нови железнички мост, и најновији, преко Аде Циганлије, отворен
2011. године). Европски пут E-75 пролази кроз средиште Новог Београда.
Општина Нови Београд заузима површину од 40,96 km². Главна физичка особина Новог
Београда је његов раван терен, што представља велики контраст старом делу Београда,
који је изграђен на 32 брда. Осим Бежаније, свог западног дела, Нови Београд је изграђен
на површини која је у основи била мочвара када је 1948. године отпочела изградња новог
града. Годинама је на Нови Београд доношен песак са дунавског Малог ратног острва, све
док од њега није преостао мали уски пошумљени појас земље који постоји и данас.
Остале географске одлике Новог Београда су полуострво Ада Циганлија и острво Ада
Међица, оба на Сави и залив Зимовник, који окружује Малу Циганлију, у ком се налазе
објекти бродоградилишта Београд. Лесне заравни Бежанијске косе се налазе у западном
делу општине, док у јужном делу протиче канал Галовица који се улива у Саву.
Од свих београдских градских општина, Нови Београд има највише зелених површина,
укупно 3,47 km² или 8,5% своје површине.[4] Највећи површина паркова отпада на парк
Ушће. На Новом Београду је 2008. године отворен Парк Република Српска.

Историја[уреди | уреди извор]

Спомен обележје почетка изградње Новог Београда, на Ушћу

Главни чланак: Историја Новог Београда

Зачетак[уреди | уреди извор]
Види још: Бежанија

Први историјски помен људског насеља на територији данашњег Новог Београда потичу из
времена турске владавине над Србијом. Он је пронађен у књизи из 1713. године
„Крушевски поменик“ који бележи постојање српског насеља по имену Бежанија најраније
1512. године. Такође помиње да је село имало 32 куће, а тај број је 1810. године нарастао
на 115.
Током 18. века становници Бежаније су били искључиво Срби, али након повлачења
Турака, нови освајач Аустрија је подстицала насељавање Немаца, Мађара и Хрвата.
Између два светска рата, у време Краљевине Југославије, насеље се помера ближе реци
Сави и тада настаје Сајмиште (сада је то Старо Сајмиште) и Ново Насеље.

1934. поглед са тврђаве у Београду према будућем месту Новог Београда

Први урбанистички планови који су планирали ширење Београда на леву обалу Саве су
направљени 1923. године, али их је недостатак средстава и људства да се исуши
мочварни терен одложио на неодређено време. Београђанин Петар Кокотовић је 1924.
године отворио кафану на Тошином бунару коју је назвао „Нови Београд“. После 1945.
године Кокотовић је био председник месне заједнице Ново Насеље-Бежанија која је
касније израсла у општину Нови Београд.[5] Нешто касније, 1939. године, у Земуну излази и
први број недељног листа „Нови Београд“. На Бежанији је 1924. године изграђен аеродром,
док је фабрика Рогожарски изграђена 1928. године. Године 1934. планови су проширени на
изградњу урбаног језгра који ће повезивати Београд и Земун, пошто је Земун
административно припојен граду Београду 1929. године, чиме је изгубио статус града.
Такође је подигнуте мост преко Саве и успостављена је трамвајска линија која је спајала
Београд и Земун. Саграђен је и земунски аеродром.
На простору данашњег Блока 18, насеље звано Нови Београд настало је 1932. године. До
1940. године је нарасло на седам нумерисаних, паралелних улица, са 450 кућа и преко
3.000 становника.[6]
Године 1938. подигнут је комплекс зграда месној заједници Старо Сајмиште. На површини
од 15.000 km2 су се одржавали сајмови и изложбе чији је циљ био да покажу економски
развој Краљевине Југославије. Исте те године, општина Београд је потписала уговор са
две данске грађевинске компаније да саграде ново насеље. Пројекат је поверен инжењеру
Браниславу Нешићу.

Логор Сајмиште[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Логор Сајмиште

Године 1941. немачка војска и њени савезници су окупирале Краљевину Југославију.

Немачка тајна полиција Гестапо је преузела контролу над Сајмиштем. Гестапо га је
окружио са неколико кругова бодљикаве жице и претворио га у затвор. Сајмиште је на
крају постало логор за уништење.
До маја 1942. године нацисти су користили логор Сајмиште за ликвидацију Јевреја из
Београда и других делова Србије. За време окупације близу 8.000 Јевреја и 32.000 Срба је
угушено у душегупкама, стрељано у Јајинцима, или умрло у самом логору. Логор је био
активан од октобра 1941. до јула 1944. године. Међу затвореницима су се налазиле српске
жене, деца и старци са Козаре, српске и јеврејске породице из Београда и других
градова, ромске породице, као и српско становништво из разних сремских насеља. Такође,
у логору на Старом сајмишту био је затворен, мучен и ликвидиран велики број српских
бораца у који су активно учествовали у покрету отпора против немачких и хрватских
нацистичких окупатора. Од априла 1942. године затвореници су пребацивани
у усташке логоре Јасеновац и Стару Градишку. Ликвидације заробљеника су трајале све
време постојања логора.
Извештај Југословенске државне комисије за злочине окупатора и њихових сарадника
проценио је да је око 100.000 затвореника прошло кроз Сајмиште, а да је убијено 48.000
људи. Дана 9. јула 1987. године, Скупштина Београда одлучила је да Старо Сајмиште
прогласи културним добром и тиме је заштити од рушења. Споменик сећања жртвама
Сајмишта је откривен 21. априла 1995. године.