Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет Пале

Катедра за српски језик и књижевност

Семинарски рад

Предмет: Фантастика у књижевности

Елементи фантастике у дјелу Гласови у ветру Гроздане Олујић

Ментор: Студент:
Проф. др Саша Кнежевић Исидора Кесић

Пале, фебруар 2020. године

1
Садржај:

1. Увод.........................................................................................................................................3
2. О животу и дјелу Гроздане Олујић.......................................................................................4
3. Елементи фантастике у роману Гласови у ветру................................................................5
 Однос реалистичних и фантастичних елемената
 Сјене Данилових мртвих
 Жута ружа која не вене
 Прозрачне бијеле птице и лептири
 Бајања Симке Галичанке и моћ ријечи

4. Закључак..................................................................................................................................9
5. Литература:...........................................................................................................................10

2
 1. Увод

Дјело Гласови у ветру је дубински прожето фантастичним елементима који се

преприлићу са реалношћу кроз сновиђења, кошмарне визије, бајања и митолошке
појаве, те као такво, пружа добар материјал за истраживање и анализу елемената
фантастике у књижевном тексту.

Ауторка Гроздана Олујић користи снове, бајања и визије и даје им значај у савременом
друштвеном животу. Главни јунак књиге Данило Арацки, психијатар који се бори са
фантазмагоричним привиђењима, присјећа се историје своје породице, покушавајући
да схвати самога себе. Он се боји заборава, али га истовремено прогоне сјене његових
предака и њихови гласови у ветру. Он сам се често налази у стању између збиље и
имагинације, сјећања и сна, управо тамо гдје се крију његови преци, бића која не
припадају ни овом ни оном свијету, јер они немају гробове и никада их нису ни имали
(Олујић 2010: 8).

У овом роману, Олујић нам допушта да продремо у саму срж главнога јунака, открива
нам његов поглед на свијет и ми сазнајемо који су његови најдубљи страхови,
успијевамо да продремо дубоко у психологију његове личности. Употребом
фантастичних елемената у свом роману, ауторка нам је омогућила да дотакнемо
тајанствени свијет човјекове подсвијести.

3
 2. Живот и дјело Гроздане Олујић

Гроздана Олујић, рођена 1934. године у Ердевику, а умрла у Београду 2019. године,
била је српска списатељица, есејисткиња, преводитељка и антологичарка. Добитница је
многобројних књижевних награда и признања. Неке од њих су: Повеља за животно
дело Удружења књижевника Србије (2004), НИН-ова награда за најбољи роман (2009),
награда Политикиног забавника (1980), награда Бора Станковић (2018), награда за
најбољу свјетску причу и награда за најбољу модерну бајку свијета (1994).

Олујић је била веома успјешан бајкописац, објавила је једанаест збирки бајки, од којих
су многе вишеструко награђиване, као и један роман-бајку.

Из ових података сазнајемо да је њен опус увелико окарактерисан употребом

бајковитих и фантастичних елемената.

Гроздана Олујић остаје међу млађим читаоцима позната и вољена као бајкописац, али
су њени ауторски почеци, средином протеклог вијека, у знаку романа који су освајали
дотад неосвојене слободе младих у идеолошки оклопљеном друштву. Роману се у
завршном периоду и вратила, да би код зналаца и читалаца изнова потврдила своју
књижевну вишестраност и вриједност. (Вукосављевић 2019)

Роман Гласови у ветру донио је Гроздани Олујић НИН-ову награду, чиме је она
постала трећа жена добитник ове награде.

У образложењу НИН-овог жирија стоји да кроз мноштво варијација, лајтмотива,

лирских и психолошких фрагмената, Гроздана Олујић уметнички осведочено обликује
једну причу која исказује како психолошку, тако и духовну ситуацију модерног
времена. У приповедној равнотежи између модернистичког експеримента и
реалистичке фактуре, повремено укрштајући реалистичку и фантастичку
мотивацију, са уверљиво обликованим ликовима, Гласови у ветру представљају вредан
резултат савременог српског приповедању.

Највећи дио радње романа Гласови у ветру одвија се у току једне ноћи, на 17. спрату
једног њујоршког небодера. Ту љекар Данило Арацки, у кревету са њему у том
тренутку непознатом женом, размишља о свему што га је довело до тог тренутка. Кроз
његова сјећања и мисли, ми сазнајемо приче из живота његових предака, упознајемо се
са његовом личношћу и са његовим страхом од заборава.

4
 3. Елементи фантастике у роману Гласови у ветру

Однос реалистичних и фантастичних елемената

Фантастика је облик умјетничког изражавања за који су значајни елементи

натприродног и измишљеног. Да бисмо могли рећи да одређено дјело садржи елементе
фантастике, радња и ликови тога дјела требало да би да буду смјештени у реалистично
окружење, али се у њему повремено помињу појаве и дешавања која у стварном
свијету нису могућа. Позната су два типа нестварног у умјетности: у првом влада
потпуна нестварност (тзв. чиста), док је друга карактеризирана почетно реалистичном
ситуацијом која се потом надограђује и допуњује фантастичним (в. Кувач-Левачић
2013), али увијек у невјеродостојности мора се налазити вјеродостојност, у
ирационалности рационалност, а унутар сна збиљност. Фантастична прича мора
бити плод високог реда имагинације. Њезине вриједности проналазе се управо у
имагинацији, затим у суосјећању и разумијевању, визији и вјери, стимулирању и
инспирацији. (Црнковић, 1986).

Реалистични оквир романа Гласови у ветру чини мјесто радње (Њујорк, Караново,
Хамбург, индијанско село Мисквоки), вријеме радње (крај 20. вијека и,
ретроспективно, период за вријеме Другог свјетског рата и након њега), као и сам сиже
и већина ликова који се појављују. Основне поставке романа су реалне и догађаји који
се помињу могли су се догодити и у стварном свијету. Међутим, унутар тог
реалистичног оквира проналазимо и неке фантастичне елементе, као што су сјене и
гласови Данилових предака који га прате куда год да крене, вода која капа са косе
утопљенице Вете и кваси под гдје год се Данило задеси, магична моћ додира и ријечи
које лијече, бајања Симке Галичанке, прозрачни бијели лептири и птице у којима живе
душе убијене дјеце.

Сјене Данилових мртвих

Ликови Данилових предака и његове сестре са једне стране су реалистични, ликови

какве можемо срести у стварном животу, али са друге стране, за вријеме њихових
живота и након њихових смрти, које су увијек биле необичне и страдалачке, они се
често налазе у вези са натприродним бићима и дешавањима.

Прва фантастична појава са којом се сусрећемо су сјене Данилових предака, које га

проналазе гдје год он крене. Данило је по занимању психијатар и он дуго покушава да
схвати да ли су те сјене које га прате и гласови које чује у ствари халуцинације, али
закључује да оне дјелују превише стварне да би могле бити само резултат његове
маште.

5
Из полутаме, у којој су се згушњавале сенке Арацких, допре Ветин пригушени глас,
праћен кашљуцањем др Луке Арацког… Низ Ветину црну косу клизе капљице воде и
претварају се у светлуцаву барицу на дну собе.“ (Олујић 2010: 8)

Весели и богати Данилов прадјед Михајло, стицао је толико богатства да ни сам није
знао шта са њим да ради, нити како га је успио стећи. Посједовао је и моћ да заведе
било коју жену коју би пожелио имати, као да га је пратила нека натприродна срећа.
Права супротност њему био је његов син Лука, који је цијелога живота несебично
радио као љекар за сиротињу, а настрадао је бацивши се под тенк да би спасао дјецу
која су се налазила у близини. Његова сијена, веома блиједа и ваздушаста, је једна од
оних које прате Данила кроз живот и он често чује дједово пригушено кашљуцање у
тами.

Лукина жена Петрана посједовала је љепоту која је омађијавала и људе и звери, била је
заносна, необуздана, жена вилинске љепоте и ђаволске душе. Живјела је у страху од
рађања наказа и лудака, веома честих у њеној породици. Њен син, а Данилов отац
Стеван, лијеп али порочан човјек, једини се спасава из вагона који путује за Аушвиц,
због чега бива проглашен издајником од стране оних чија су браћа страдала у
Аушвицу. Преостало ратно вријеме проводи кријући се на тавану куће у Карановцима,
а након рата га налазе објешеног о грану врбе.

Данилова мајка Наталија била је жена непомућене сталожености и јасне мисли, која
својом мајчинском љубављу бар привремено уноси ред у хаос и злу судбину Арацких.
Наслиједила је дар лијечења, страх од ватре и очи боје перунике од своје мајке Симке
Галичанке, познате бајалице која је чула како трава под земљом клија и како расту
мехурићи у тесту и која је лијечила додиром и познавала многе тајне.

Данилова сестра Вета страдала је када је имала шеснаест година, утопивши се у ријеци
док је бјежала од њемачког војника који је намјеравао да је силује. Била је чаробно
лијепа као њена баба Петрана, а тако њежна и добра попут своје мајке. У смрт је
отишла чиста и невина, и њен дух се најчешће и најживље појављује пред Данилом.
Звук капања са сестрине косе јачао је... Данило Арацки задрхта и усправи се у кревету.
Капи са Ветине косе падале су по њему као оловна киша, као лед кроз који је пропала
треће године рата. (Олујић 2010:21)

Али, једног од изгубљених Арацких нема међу сјенама, а то је Данилов брат Петар. Он
је нестао након рата, вјерује се да је страдао на Голом Отоку, али Данило вјерује да је
он жив, баш зато што га његов дух никада није посјетио.

6
Жута ружа која не вене

Занимљив фантастичан елемент је Петранина жута ружа. Данило бака Петрана, пред
чијим су се вилинским лицем заустављали људи и звери, често би одлазила са другим
мушкарцима, што је њен муж Лука ћутљиво подносио. Неколико дана прије него што
је умрла од упале мозга на путу ка новој авантури, оставила је у Каранову жуту ружу,
која није венула нити је престајала да мирише.

Кад се Петрана дигла да пође, иза ње је на столу остала нетакнута чаша вина и
жута ружа, од чијег су мириса становници Каранова недељама патили тврдећи да је
Петрана вештица, и да није зачарала само Луку Арацког и лудог Мађара, већ и цео
мушки род с којим је дошла у додир.“ (Олујић 2010: 39)

Ова ружа симбол је саме Петране и њене необичне, трновите љепоте. По ријечима
њене снахе Наталије та ружа је Петрана сама, а њу нико не може отерати из
Каранова.

Ова жута ружа се појављује још једном, након Лукине смрти: Само неколико дана по
спуштању ковчега с Лукиним посмртним остацима у раку, на хумци је изникла жута
ружа, а њен мирис је, као и мирис Петранине жуте руже, испунио Караново,
растерујући страх и болештине, па чак и окупаторске војнике: у Караново су, све док
нису престале летње врућине од којих су венуле георгине и врбене, али не и бокор жуте
руже – свраћали ретко.
Тада још нису знали да ће бокор жуте руже истим блеском и страшћу цветати и у
октобру, и у јануару, док све остало растиње буде оковано снегом и ледом, да ће
цветати стално, из године у годину, опирући се времену и забораву. (Олујић 2010: 50)

Прозрачне бијеле птице и лептири

У више наврата у роману се помињу прозрачни бијели лептири и птице. Куварица дома
у Јасенку, у коме је Данило живио након нестанка његове мајке, увјерила га је да су то
„ душице деце уморене пре рођења“.

Бели лептири као да су само чекали да се врати па да залепршају за њим куда год да
крене. Пун их је био Хикори Хил, а стално су наилазили нови и нови. Шта су хтели да
му поруче? Да је у једноме од њих душа тек зачетог Џорџиног детета коме она
пресеца пут у свет живих… Ајова река „цветала“ је као некада Тиса у Каранову и
Јасенку. Са дна, из муља, дизали су се милиони прозрачних лептирића да обаве свој
свадбени лет и поново утону у воду и муљ. (Олујић 2010: 106)

Налик овим белим лептирима су и прозрачне, свијетле птице, у којима су Карановци

видјели душе дјечака који су страдали које су њемачки официри у току опсаде
Каранова стрељали јер су били задужени да дудовим лишћем хране свилене бубе, које
су почеле угибати због мистериозног нестанка лишћа са дудових грана. Тада је
Наталија први пут над мочваром угледала прозрачне беле птице и знала да то око
Каранова лете душе побијених дечака. (Олујић 2010: 284)

7
Бајања Симке Галичанке и моћ ријечи

Један од најјаснијих фантастичних елемената у роману је личност Данилове баке

Симке Галичанке, надалеко познате бајалице обдарене да проналази љековите траве,
тумачи снове и прориче будућност.

Користећи се својом способношћу лијечења које му је подарила бака Симка Галичанка,

Данило постаје доктор за душевна обољења. Симка се бавила бајањем, сви у њеној
околини су сматрали да она има одговоре на многа тајновита питања и помало су
зазирали од ње. Бајање је тајна, веома сугестивна магијска радња, усмерена за
придобијање добрих, а за одбрану од злих демона, духова и болести… Свака бајалица
је стручњак за одређену врсту болести, коју лечи посебним травама, „терањем“ чини
– узрочника болести са болесника и казивањем басне за ту болест. (Милошевић-
Ђорђевић, Пешић 1997: 19)

Симка је Данила научила да чврсто вјерује у моћ додира и ријечи: Реч је та која лечи.
Али речи које лече ми смо заборавили, или их нисмо ни научили... Где су сад речи којима
је бол блажила Симка Галичанка, где су мали светли људи који су у ноћи пуној месеца
излазили из ораховог дебла, смејали се и певали. (Олујић 2010: 275)

Будући да је Данило постао љекар за душевна обољења, могли бисмо рећи да је он

заиста користио тај свој дар, помажући многима како би поново нашли сами себе.
Ријечи су, према Данилу, оно што надилази смрт и живот се наставља кроз усмена
предања, јер језик памти. Али, увијек постоји опасност од заборава, који је једина
права и потпуна смрт.

8
 4. Закључак

Роман Гроздане Олујић смјештен у реални свијет и реална радња романа је

поприлично једноставна, али се у њему назире и присуство магије, као и мноштва
загонетних дешавања која нису јасна ни самом главном лику романа.

У интервјуу за НИН ауторка каже: Сан јесте значајна ставка у човековом животу, али
и човековом бекству од смрти. И ништа није без разлога. У преплету сна и јаве тка се
роман, тка живот, у коме је свако појединачно постојање тек једна нит, једно слово
Небеске књиге. Улога сна и самилости у роману Гласови у ветру у животу Данила
Арацког произилазе делимично и из његове професије. Сан и самилост легитимна су
питања за свако људско биће које осећа и мисли, утолико пре за психијатра који
осећа, мисли и пати. (Крајина, 2010)

Данило Арацки на јави, у сну и полусну сусреће своје претке, нестале у ратовима, под
ледом, на грани врбе, који уморни од самоће и лутања кроз простор и вријеме, живе
још једино у његовим сјећањима, у гласовима у ветру.

Ти гласови у ветру сами по себи су примјер елемената фантастике у овом роману.

Елементи фантастике се јављају кроз читаво дјело, иако понекад веома нејасно, као
шапутање бајалице или лепет крила малих бијелих лептира, али довољно гласно да
знамо да су присутни и да без њих овај роман сигурно не би био оно што јесте.

9
 5. Литература

1. Олујић, 2010: Гроздана Олујић, Гласови у ветру, Српска књижевна

задруга, Београд 2010
2. Крајина, 2010: Časopis za književnost i kulturu, Krajina, broj 33-34, proljeće
Banjaluka 2010. godine
3. Милошевић-Ђорђевић, Пешић 1997: Нада Милошевић – Ђорђевић и
Радмила Пешић, Народна књижевност, Требник, Београд 1997.
4. Црнковић, 1987: Milan Crnoković, Sto lica priče, Školska knjiga, Zagreb
1987.
5. Кувач-Левачић 2013: Kornelija Kuvač-Levačić, Moć i nemoć fantastike,
Književni krug, Split 2013.

Електронски извори:

 Вукосављевић 2019:
https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3457135/saucesce-
vukosavljevica-povodom-smrti-grozdane-olujic.html, приступљено 01.12.2020.
године

10