Теологија Марковог јеванђеља

Марков појам јеванђеље:

На самом почетку Марко своје јеванђеље почиње речима: Почетак Јеванђеља
Господа Исуса Христа Сина Божијега (Мк 1,1). Појаву личности Исуса Христа на
историјској сцени човечанства треба схватити као „благу вест“, „Јеванђеље“, и он под тим
појмом подразумева не само благу вест о Исусу и о томе шта је Бог учинио путем његове
смрти и васкрсења, што подразумева проповед о Исусу Христу, него и као Благу вест коју
сам Исус Христос проповеда.
У јелинском свету именица εὐαγγέλιον била је одомаћена у култу римског цезара,
увек у множини τὰ εὐαγγέλια, и означавала је благу весто рођењу, ступању на власт и
победама римских царева. Јосиф Флавије описује догађај из 68. године првог столећа,
дакле приближно у време настанка Марковог јеванђеља, а то је радосна вест о
проглашењу Веспазијана за цезара која је била прокламована по свим деловима римске
империје. Марко је желео својим „јеванђељем“ да сигнализује хришћанима да је прави и
истински цар коме се треба клањати васкрсли Исус, а не римски цар.
Термин јеванђеље поред првог уводног стиха, налазимо још на 6 места у
Марковом Јеванђељу. Свих шест пута када га користи јеванђелист Марко, он је повезан са
речју проповедати (κηρύσσω) Царство Божије, тј. проповедати самога Христа (уп. 1,14-15;
13, 10; 14,9; 10,29; 8,35). Јеванђеље је, дакле, уско повезано са проповеђу.

Христологија Марковог јеванђеља:

Марково Јеванђеље се заснива на томе да прикаже живот Господа Исуса Христа,
Његова путовања и Његова чуда, која су служила томе да покажу и да прикажу Христа као
истинског Месију. Важан христолошки појам који Марко користи јесте Христос (јев.
Месија, срп. Помазаник). Кључни христолошки термини у Марковом јеванђељу су: Син
Божији и Син Човечији. Исусов идентитет долази до пуног изражаја у току приповести о
Преображењу на гори Тавор: Мк 9, 7: „Ово је Син мој љубљени, њега послушајте“. Одмах
у наставку Христос забрањује својим ученицима да говоре о ономе што су видели све док
Син Човечији не васкрсне из мртвих (Мк 9,9). Појам Син Божији се налази одмах на
почетку у 1. стиху, али и на самом крају јеванђеља 15, 39. Дакле, Марко на самом почетку
исповеда да је Исус Христос Син Божији, али и на самом крају Јеванђеља римски капетан
исповеда да је Он (Христос) Син Божији. Апостол Марко жели тиме да нагласи да је
Господ Исус Христос истинити Син Божији који је дошао у свет да спасе људе од греха и
смрти и да само из перспективе крста и васкрсења можемо схватити истински идентитет
Христов. Израз Син Човечији је познати старозаветни појам, који се употребљавао
нарочито у апокалиптичкој јеврејској књижевности. У апокалиптичким списима Месија се
покушава приказати у светлу једног националног лидера и вође, који ће изабрани народ
ослободити од окупатора тј. од римске војске. Сваки пут када се користи реч Месија као

1
Судија, као онај Који ће судити свету Марко употребљава термин Син Човечији (Мк 13,
26). Дакле, Месија не спасава од тренутних политичких ситуација, већ од греха и смрти.
Еклисиологија Марковог јеванђеља:
О Цркви се говори као о Новом Израиљу. Јеванђелист Марко нигде не користи
термин Црква. Код Марка Господ Исус Христос када долази да проповеда благу вест о
Царству Божијем, Он је на првом месту упућује Изабраном народу Божијем, Израиљу. То
се најбоље види у причи о исцељењу ћерке сиро-феничанке (,,Пусти да се најприје дјеца
нахране; јер није право узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ Мк 7, 27). Дакле, најпре се
реч спасења упућује Јеврејима као изабраном народу, али он не жели да искључи и
друге народе, многобошце, него на овај начин, видевши веру ове жене, показује да
је дошао и другим народима, и да ће они ако поверују у Христа бити примљени у
заједницу, у нову заједницу, која се назива Нови Израиљ. То је заправо Црква која
се састоји од свих људи који верују у Христа.
Када се у Марковом јеванђељу говори о изабраном Народу Божијем и када жели
да га прикаже у позитивном светлу (оне Јевреје који су прихватили Христа), онда он
користи термин Израиљ. Међутим, када жели да прикаже Јевреје који су одбацили
Господа Исуса Христа, он користи два термина: Јевреји и Јудеји.
У 12. глави у причи о злим виноградарима помиње се да ће домаћин винограда
(Отац) узети виноград и дати га другим људима, будући да су стари виноградари (јевреји),
убијали слуге (пророке), па и самог наследника (Христа) којег им је домаћин слао. Овим
ап. Марко указује на Цркву као Нови Израиљ у којој места има и за друге (многобошце;
сетимо се да Марко пише многобошцима јеванђеље), али и за јевреје који поверовавши
постају чланови Новог Народа Божијег.

Есхатологија Марковог јеванђеља:

Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим
временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности
Господа Исуса Христа већ дошла у историју. Царство Божије је већ донето људима, и они
који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у
личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије.
Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази
се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа. У том 13. поглављу описана је коначна
победа Царства Божијег и оно што ће му претходити (ратови и гласине о ратовима, побуна
народа и царства једних против других , потреси и глад; затим следи грозота пустоши
(можда Галионов кип који је унет у јерусалимски храм) која описује тескобу какве дотад
није било). Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26) с његовим
пропратним појавама (с помрачењем сунца и месеца, с потресом небеског свода, али и са
скупљањем изабраних, што ће учинити Његови анђели).
О временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна,
до једино Отац Небески познаје време. Свети Василије Велики сматра да Христос
вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је
знао. Да ученици не би питали када ће то бити, па да после када сазнају не би ослабила

2
њихова вера, Христос не жели ништа више да им каже. О знацима и временима нисмо
позвани да знамо, него смо позвани да стражаримо над својим животима, да цео живот
проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити.