Теологија Јованових списа

Христологија Јованових списа:

Појам „Логос“ срећемо једино код Јована. Појам је познат и у античкој
философији (Хераклит) и у јудејској традицији. У јудејској мисли овај појам је динамичан и
делотворан што видимо у књизи Постања: „И рече Бог и би....“. Реч (Логос) се претвара у
дело. Бог дакле својом Речју, тј. Логосом ствара свет. Тај термин је у Старом Завету имао
смисао животворности и делотворности. За Филона Александријског је Логос “сила
Божја”, преко кога Бог ствара свет и тек код Јована имамо коначно праву и потпуну
персонификацију Логоса тј. Логос је друго лице Свете Тројице који од вечности постоји са
Оцем и Духом Светим. Логос је Син Божији који је постао човек “ради нашег спасења”.
Јован повезује христологију и сотирологију објавитељским речима Ја сам: : Ја сам
хлеб живота; Ја сам Пастир Добри; Ја сам истински чокот; Ја сам Пут Истина и
Живот; Ја сам светлост свету; Ја сам васкрсење и живот...
Син Божији – Υἱός τοῦ Θεοῦ означава најужу могућу везу коју Син има са Оцем; „Ко
је видео мене видео је и Оца”. Признање да је Исус Син Божији, јесте признање и вера у
самога Бога: „Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу”. Појам
Син Човечији – Υἱός τοῦ ἀνθρώπου је омиљени и најчешћи христолошки израз у Јеванђељу
- помиње се више од 80 пута. Термин се може повезати са есхатолошким догађајима и
готово увек уз овај појам иду глаголи: подигнути, прославити, узићи. Дакле, говори се о
Сину Човечијем као ономе који ће бити прослављен и који ће васкрснути.
Једино у Јовановом јеванђељу се два пута помиње термин Месија док се
јелински превод Христос помиње 531 пут. Јован развија појам Месија због полемике са
јеврејском синагогом. У Јовановом Јеванђељу Исус је Месија који ће на крају историје
опет доћи у слави да суди.

Пневматологија Јованових списа:

Дух је тај који у кључним моментима Исусовог живота сведочи о Христу, и који
потврђује Његов месијанизам и синовство са Оцем. Дух Свети есе само у Јн назива Дух
Истине и Утешитељ. Као Дух Истине, Дух Свети је тај који ће Цркву упутити у сву истину.
Христос конкретно говори да је Дух Свети тај који ће после Њега доћи, бити дат
ученицима, и који ће наставити континуитет из времена Христовог. Два важна догађаја
која говоре о тој пневматологији су: разговор са Самарјанком и разговор са Никодимом. У
разговору са Никодимом видимо да Христос говори о крштењу водом и Духом. Онај који
се не роди водом и Духом не може наследити живот вечни. И одмах после рођења водом
и Духом, Јован наводи разговор са Самарјанком, у ком говори о клањању Богу у Духу и
Истини. Имамо пет изрека о Параклитосу (Духу Утешитељу) и свих пет се налазе у
опроштајној беседи (Јн 14, 16-17; 14, 26; 15, 26-27; 16, 7-11; 16, 13 -15). Параклитос је
преведен са онај који теши, Утешитељ, бранилац заступник итд.

1
Еклисиологија Јованових списа:
Појам Црква ἐκκλησία се не налази нигде осим једном у 3Јн. Две најјаче
еклисиолошке слике јесу оне о Пастиру и стаду (Јн 10) и о Чокоту и лози (Јн 15). И једна и
друга слика христолошки су оријентисане. Исус је не само Пастир, већ и „врата овцама“.
Христос позива на примање у заједницу и оних из паганства: „И друге овце имам које нису
из овог тора, и те ми ваља привести...“ (Јн 10, 16) Заједништво се остварује повезивањем с
њим, „..биће једно стадо и један пастир“. У питању је остваривање личног односа са
Христом: пастир своје овце зове именом, оне га познају, он познаје њих.
Две свете тајне које конституишу заједницу Цркве јесу крштење и евхаристија. О
обема се у јовановским списима, говори, мада о другој не толико очигледно. Реч крштење
не појављује се ни у јеванђељу ни у посланицама, али је светотајинска стварност итекако
присутна. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 5).
У вези са овим треба се осврнути на „троје“ које је „једно“ – Дух, вода и крв (1Јн 5, 6-8). У
изразима који су усмерени на прошлост вода и крв означавају Исусово земаљско
деловање, његов почетак и свршетак, тачније крштење које је примио од Јована и његову
смрт на крсту. У усмерености на садашњост вода и крв нису изричито везани за Исуса.
Највероватније да су водом и крвљу били означени Крштење и Евхаристија. Стављање
воде на прво место одговара Крштењу, јер Крштење уводи у светотајински живот.
Јован изоставља речи установљења, али је његово богословље ипак превасходно
евхаристијско. Светотајинска символика нарочито је уочљива у евхаристијској беседи (Јн
6, 56): „Који једе тијело моје и пије крв моју у мени борави и ја у њему“.

Есхатологија Јованових списа:

Уместо израза Царство Божије које само једном користи Јован употребљава “живот
вјечни – αἰώνιος ζωὴ“. У јовановским списима постоји двоструки есхатолошки концепт:
просторно-садашњи и временско-будући. Однос између ова два концепта најбоље се
види у Исусовом разговору са Мартом (Јн 11,21-27). Марта је, као Јеврејка, упозната са
временско-будућим концептом, кад каже: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу, у
последњи дан“. Исус томе супротставља просторно-садашњи концепт: „Ја сам васкрсење
и живот. Ко вјерује у мене, ако и умре живјеће. Ко живи и вјерује у мене, неће никад
умријети“. Христов одговор садржи две ствари: прво, физичка смрт ако није уклоњена,
јесте релативизована, тј. надвладана задобијањем вечног живота. Друго, могућност
вечног живота по вери на јединствен начин везана је за Исуса.
У Исусовој опроштајној беседи есхатологија је строго садашња, чак се стиче утисак
да су временска ограничења потпуно уклоњена. Оно што ће тек доћи, већ сада је могуће.
Христос се већ сада усељава у оне који га љубе. Та визија садашњости, која и прошлост и
будућност увлачи у сада, представља посебну есхатолошку перспективу јеванђелисте. Он
не жели у центар да стави оно што је некад било или што ће тек доћи, већ оно што је сад
могуће, а то се догађа посредством Духа Светога. У посланицама временско-будућа
есхатологија је истакнутија него у Јеванђељу: говори о Парусији и о дану суда.