Теологија Матејевог јеванђеља

Христологија Матејевог јеванђеља:

Матеј жели на основу старозаветних цитата (11 рефлексивних) да каже да је заиста
у личности Христовој остварено обећање и да је дошао истински Месија. Он пише
хришћанима из јудејства и бодри их да се не плаше, не колебају, да добро чине што верују
у Исуса из Назарета, јер је Он тај који је наговештаван и предсказиван, пророкован и у
Његовој личности се све и остварује. Матеј, када говори о Господу Исусу Христу, увек
користи грчки превод речи Мешијах (Месија). Он Исуса не назива Месијом, него Христом
(Једини који користи реч Месија и то само два пута, јесте апостол и јеванђелист Јован).
Други важан христолошки израз јесте Син Давидов. Матеј жели да покаже да је
Господ Исус Христос из рода јеврејскога, покушава да кроз родослов покаже да је Он
заиста тај Који је наговештаван. Трећи важан христолошки израз у Јеванђељу јесте Син
Божији. Када Матеј користи израз Син Божији увек каже да је за познање Сина Божијег
потребна помоћ и благодат Божија, јер то није заслуга и могућност људске природе, већ
дар Божијег откривења. Последњи христолошки израз у Матејевом јеванђељу јесте -
Господ. Када неко призива Христа Господом он је увек у блиској вези са Богом, а то су
обично у јеванђељима ученици или они који ће постати ученици. Онда када жели да
прикаже кљижевнике и фарисеје, то јест оне који су негирали Христа као истинског
Месију, они Га не ословљавају изразом Господе него Рави – учитељу (нпр Јуда
Искариотски Мт 26, 22-26).

Еклисиологија Матејевог јеванђеља:

Поставља питање ко је тај нови народ Божији, ко је та месијанска Црква у Мт; да
ли је она састављена само од хришћана из јудејства или је она отворена и за остале
народе? Помињући имена четири жене у родослову Христовом од којих су три пореклом
биле незнабошкиње и које су по промислу Божијем постале жене Израиљске, Матеј
указује да је могућност спасења отворена и за друге народе. У разговору са женом
хананејком Господ говори да је послан само изгубљеним овцама дома Израиљева ( Мт 15,
24), али на крају јеванђеља се открива да се спасење отвара за све, јер апостоли треба да
иду да науче и крсте све народе (Мт 28, 19).
Говорећи о Цркви и Израиљу, Матеј користи два термина. Када говори о народу
јеврејском који нису признали Христа, он их назива и ословљава именом – лаос. Међутим,
када жели да прикаже и покаже и изрази нови народ Божији, који је смрћу и васкрсењем
Христовим доступан свим људима, свим народима, он користи други израз - а то је етнос.
Матеј једини од јеванђелиста експлицитно говори и спомиње термин Црква и то
два пута (16, 18 и 18, 17). У првом случају користи га у смислу да је Црква католичански
организам, Тело Христово, коме ће Глава бити Христос. Други цитат нам говори да је
70/80их Црква као институција већ била доста развијена, и да је она последња инстанца
која може да одлучи некога, али такође може одлучити и ко јој се може вратити.

1
Есхатологија Матејевог јеванђеља:
За разлику од Марка који спомиње Царство Божије, код Матеја имамо специфичан
израз, а то је Царство Небеско које се помиње 51 пут, док само четири пута помиње
Царство Божије. То су синоними. Кроз цео Стари и Нови завет небеса су одувек
представљала место Божијег боравка. Царство небеско ће доћи у доба Парусије, другог
доласка Христовог када ће Син Човечији доћи са славом Својом да суди свету. У параболи
о страшном суду у овом јеванђељу се говори о томе да ће Христос доћи други пут у слави
Својој, са светим анђелима својим, док први пут долази смирено, и унижава се до те мере
да се рађа у пећини. Интересантно је да ће дванаесторица доћи са Христом и да ће у та
есхатолошка времена апостоли заједно са Христом судити над дванаест племена
Израиљевих, тј. целом свету. Дванаесторица су ти који указују на Христа. Препознајемо
Христа као Спаситеља само на основу сведочанстава дванаесторице апостола. Они су ти
који нам сведоче, они су очевидци који говоре, који су нама предали да је Исус Месија.
Есхатон је доласком Христовим заиста присутан историјски – есхатон је наступио
доласком Христовим. Он је већ ту. У самој светој тајни Евхаристије ми већ учесвујемо у
Есхатону, у будућим стварима, али тај Есхатон није у потпуности остварен. Оствариће се
када дође Парусија, други долазак Христов, када ће Син Човечији доћи да оствари
Царство Божије. Не можемо у потпуности поистоветити историју и есхатон, али су та два
појма уско повезана и један од другога се не могу одвојити.