Теологија посланица Колошанима и Ефесцима

Христологија Кол:
Кључни христолошки део у посланици Колошанима представља Кол 1, 15-20. Овај
део представља изворну хришћанску химну о Христу као Логосу, а аутор је преузима из
усмене традиције и прерађујући је уноси је у посланицу. Изворни хришћански хвалоспев,
који је аутор преузео и прерадио за потребе своје теолошке концепције, у својој је првој
форми славио Христа као посредника стварања, а у другој као посредника спасења. У 15.
стиху аутор излаже једну од основних христолошких поставки, а то је да Христос постоји
пре стварања све творевине: „Који је икона Бога невидљивога, прворођени прије сваке
твари“. Друга христолошка основа учења Цркве јесте да је читава творевина, видљива и
невидљива, створена кроз Христа, што потврђује следећи стих ове христолошке химне
посланице Колошанима: „Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи,
што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или
власти: све је Њиме и за Њега саздано“ (Кол 1, 16). Спомињање анђела у овом стиху
указује на ту колошанску јерес, у којој су очигледно анђели веома поштовани и вероватно
су анђелима указивали веће поштовање него самом Христу. Стога писац убацује анђеле у
ову интерпретирану химну, како би на тај начин показао да су и анђели створења Божија
која су, такође, створена кроз Христа и која служе Њему као Богу. У 20. стиху прве главе
Апостол спомиње и крст Христов, наглашавајући важност Христовог страдања за нас на
крсту: „И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир Његовом крвљу на крсту,
помиривши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима.“ Осим страдања, у
Посланици се наглашава и још већи значај Васкрсења, које је основа целокупне
хришћанске вере и хришћанског живота, кроз које постајемо судионици вечног живота у
Царству Небеском.
Оно што је нарочито важно нагласити јесте да се у Христу губе све разлике,
етничке, расне, полне, социјалне и било какве друге. У Њему сви постајемо једно,
односно једно Тело, коме је Он глава. О овоме сведоче следеће речи: „...јер свукосте
старога човјека са дјелима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање,
према лику Онога који га је саздао, гдје нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања,
варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3, 9-11).

Еклисиологија Кол:
„И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему
Он буде први“ (Кол 1, 18). Овим аутор Посланице веома јасно наглашава да је је Христос
глава Цркве, која је Његово тело, а Цркву чине сви верни. На тај начин аутор показује
Колошанима да су и они сами део Тела Христовог, који их је избавио од греха и смрти и
пренео у Царство небеско (Кол 1, 13), и то још за време овоземаљског живота. На основу
тога се може закључити да Црква представља слику Царства Небеског у садашњости.
Црква се истиче као место помирења и место очишћења од греха. Онај који уноси мир
између свих и у Цркву, јесте Христос.

1
Христологија Еф:
У првој глави Посланице, Павле говори о љубави Бога Оца, који нас је
удосотојио да постанемо Његови синови, кроз Исуса Христа: „Предодредивши нас себи на
усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје“ (Еф 1,5). Из овога јасно
произилази да ми као хришћани кроз Христа постајемо синови Божији по благодати.
Павле спомиње Христово страдање и избављење крвљу, слично као у Посланици
Колошанима, желећи да нагласи значај страдања Христовог, преко кога задобијамо
опроштење грехова: „У коме имамо избављење крвљу Његовом, опроштење гријехова по
богатству благодати Његове“ (Еф 1,7). Неколико стихова напред имамо још једну сличност
са Посланицом Колошанима, када Павле наглашава да је Христос већи од анђеоских
чинова: „Који учини у Христу васкрсавши га из мртвих, и посади себи са десне стране на
небесима, изнад сваког началства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена
што се може назвати, не само у овоме вијеку, него и у будућем“ (Еф 1, 20-21). Још једна
сличност ове две посланице јесте у томе што еклисиологија у посланици Колошанима
произилази из христологије и оне су нераскидиво повезане.

Еклисиологија Еф:
„Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и
домаћи Божији“ (Еф 2, 20). Овај део је углавном упућен хришћанима из незнабоштва, који
су будући некад пагани, били изван Израиљеве заједнице и самим тим изван заједнице са
Богом, али су доласком Христовим постали део те заједнице. У наставку је то све повезано
са Црквом, која представља заједницу свих светих: „Назидани на темељу апостола и
пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме грађевина, складно спојена, расте
у храм свети у Господу“ (Еф 2, 20-21). Ова тема преваизлажења разлика у Христу на
еклисиолошким и есхатолошким основама присутна је у обе посланице. Јединство у
Христу, кроз Његову крв и Његово страдање истиче се на још једном месту: „И да помири
са Богом и једне и друге у једном Тијелу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф 2,
16).
О јединству новог живота у Духу нарочито се говори у четвртој глави Еф: „Једно
тијело, један Дух, као што сте и ви позвани у једну наду звања својега; Један Господ, једна
вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама“
(Еф 4, 3-6). У овом стиху имамо и један пневматолошки моменат који је нераскидиво
повезан са еклисиологијом. Наиме, аутор жели показати да се јединство Цркве одржава
Духом Светим, који Цркву надахњује, држи је у јединству и од Ње чини једно јединствено
Тело, коме је глава Христос.
,,И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви,
која је Тијело Његово, пуноћа Онога ккоји све испуњава у свему“. Тврдња да је Христос
глава Цркве представља основу православне еклисиологије, јер су Христос и Црква
нераскидиво повезани и Црква је само једна и не може је бити без Христа, јер је Тело
Његово. У 5. глави ова слика нарочито долази до изражаја. Ту се налазе савети за
врлински живот хришћана, између осталог и брачни живот. Писац пореди однос мужа и
жене са односом Христа и Цркве: „Јер муж је глава жени, као што је и Христос глава
Цркви, и Он је спаситељ Тијела. (...) Мужеви волите своје жене као што Христос заволе
Цркву и себе предаде за њу“ (Еф 5, 23-25).