Свештеник Александар Михаиловић

ГРАНИЦЕ МЕДИЦИНЕ И
ХРИШЋАНСКА АНТРОПОЛОГИЈА

УВОД

Плодан дијалог између медицине (биологије, молекуларне биологије, биохемије, генетичког

инжењеринга...) и теологије још није у потпуности остварен. Обе се развијају на један
самозатворен, самодовољан и искључив начин, не учествујући једна у другој. Карактеришу их
незаинтересованост, обострано маргинализовање, понекад презир.
Медицина, стиче се утисак, као да не жели ишта да потражи у теологији - савет, мишљење или
тумачење темељних животних категорија. Занемаримо овде спорадичне додире које остварују
појединци, лекари и научници који су у личном животу верници, као и обичајно-обредне односе
између Цркве и понеке медицинске установе. Упркос томе, менталитет једних и других мало се
променио.
Захваљујући веку просветитељства,1 теологија и наука живе у радикалној дихотомији, о чему је
већ писано.
Медицинска пак наука и њени теоријски закључци не допуштају „уплив" теолошких тумачења
егзистенцијалија које су им заједничке, као што су живот, здр вље, болест, смрт и генерално
човек, као целовити лични идентитет. Са друге стране, због ускогрудости понеких „теолога", не
доводе се у везу актуелни резултати медицинских истраживања (о структури „материјала" од
којег је Бог створио човека) са богословским интересовањима. Штавише, обострани
стваралачки допринос темељним сагледавањима унапред се искључује.
Не можемо порећи да је данашња доминантна цивилизација евро-америчка, те да светом
управљају наука и технологија које га обликују, стварајући нове вредности и културу.
Паралелно са тим стоји неоспорна чињеница да су у темељу Европе положене хришћанске
вредности.2 Наука је, што је опште место, рођена из теологије, а први универзитети формирани
3
су у склопу манастира (Кембриџ, Оксфорд...). Црква је некада стварала културу, нове
вредности, етос и менталитет, док је медицина у својим почецима била у спрези са њом, будући
да су обе имале и имају за предмет својих интересовања - човека. Данас, међутим, Црква мање
утиче на културу и ретко говори језиком нашег времена, док се још ређе обраћа човеку
садашњице, као да жели понекад све да врати на старо. Време је иреверзибилно, форма и стил
прошлих, минулих векова не могу се оживети, што опет не значи да не треба учити од
претходника, већ само да је апсурдан сваки покушај рестаурације прошлости. Теологија и
актуелни научни живот, поготово у Србiји, дијаметрално су раздвојени. Довољно је погледати
часописе, књиге или билтене са факултета и института природно-медицинских наука и одмах
запазити одсуство наших теолога и Цркве који су потпуно маргинализовани. Теолошки став о

1 православни web портал Живе Речи Утехе

животу, здрављу, болести, смрти или о ентитетима које изучавају биохемија, генетика и
молекуларна биологија, не узима се за озбиљно, нити је битан као изразитељ васељенске
Истине о свету и човеку.
Тумачење јеванђелског стиха да Црква „није од овога света" (Јн 8,28) изродило је нову крајност.
Њу можемо наћи у понеким црквеним књигама, часописима, уџбеницима или чути са амвона,
трибина, на ТВ емисијама и од „званичника" из Цркве. Она је страна етосу црквеног Предања јер
затвара његове двери управо оном човеку којег су обликовале актуелне и доминантне снаге
данашње цивилизације - наука и технологија. Та крајност огледа се у конфесионализму4 који
доминира српском црквено-културном позорницом, затим у културном конзервативизму, у
анахроности, архаичности, негативном традиционализму, опскурантизму, гносимахији, сувом
морализму, клерикализму или пијетистичком лаицизму, етнофилетизму, аутокефализму,
ксенофобији, апологетичности, полемичком маниру, антизападњаштву, у обредности и
ритуализму, копистичком стилу у свим видовима уметности, бирократском институционализму
или псеудомонашком аскетизму, као и у још многим другим „измима" потпуно супротним
целовитом и синтетичком етосу православне Цркве.5 Уколико се говори о темама попут
клонирања, трансплантације органа, генетике, биотехнологије, биоетике, екологије, еутаназије и
сл., само ретко6 се заоби- лазе уско етички приступи и тумачења. Наука, природно, реагује на
моралистички дискурс, те потпуно одбацује било какву теолошку интерпретацију уз старо гесло -
„Silete theologi in munere alieno" („Ућутите теолози у стварима које вас се не тичу"). Чују се чак
мишљења унутар Цркве како „Црква нема обавезу, нити одговорност (подвукао А. М.) да трчи у
корак са науком...",7 што би било сасвим довољно једном природњаку, медицинском научнику,
да током својих озбиљних истраживања, рецимо о трансплантацији генетског материјала, мирно
одбаци овакво „учење" теологије, док са истинским није ни упознат, јер „сценом" понекад
доминирају приступи медицинским проблемима без икаквог или веома ретког освр- та на
онтолошко тумачење егзистенцијалних појмова које због јуридичко-етичке „теолошке"
херменеутике не може доћи до изражаја.
Медицина тако не упознаје и не усваја теологију, не размењује са њом мишљење, не гради
плодан стваралачки дијалог, затвара се и завршава унутар граница своје самоизолованости,
сводећи саму себе на врхунску аналгетику. Одговорност због таквог стања је на оним члановима
Цркве који шире конфесионалистички (Цркви потпуно туђ) менталитет приликом свог писменог
или усменог обраћања свету, јавности, култури и науци (укључујући медицину). Уколико се,
међутим, удубимо у православно Предање, уочићемо да је Црква космичка реалност која
преображава и покрива све аспекте постојања, укл.учује у себе човека и творевину, упућујући их
крајњој, коначној Истини - Есхатону, где је превазиђена смрт и обновљена твар у свој њеној
целокупности. Црква као разгранати сабор многих служби и харизми има лекаре и научнике који
су јој, са својим знањем, даровима и снособностима, потребни ради изграђивања црквеног Тела,
те је њихово стручно мишљење добродошло, јер доприноси повезивању теологије са актуелном
стварношћу. На тај начин се међузависно и холистички повезују Бог, човек и свет, што значи да
је одговорна да води дијалог са медицином и дужна да иде у корак са савременим достигнућима
биолошке науке, тим ире што је човек тачка у којој се обе поклапају и додирују.
Овај вид стварности никако јој није стран, јер теологија изражава икуменски дух свеобухватне
Истине у коју треба да саувиру све гране науке, повезујући се међу собом на један целовит
начин. Свака самоизолација, ускогрудост, искључивост и идеолошка нетрпељивост према
„нетеолошком" свету, сужава димензију васељенскости, спречавајући Цркву у остваривању
8
Њене мисије и задатка.
Правилно коришћење резултага модерних медицинских истраживања о човеку доприноси
обогаћењу богословља, које са своје стране подстиче теоријски рад и практичну терапеутику, у
смислу њиховог отварања и давања одговора.9
Да ли онда у овом случају теологија и Црква имају икакву могућност интервенције, али не у
смислу постморталне алтернативе, већ у смислу онтолошког преструктурирања самих темеља
медицине, есхатологизујући њихов суштински садржај? На ово питање покушаћемо да
одговоримо у наредним поглављима.

2 православни web портал Живе Речи Утехе

 АНТРОПОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ

Проблем број један сваког човека и сваког живог бића је смрт. Смрт представља завршетак
болести, можемо рећи и здравља, тих основних „области" медицинских истраживања. Болест је
наговештај и увод у смрт, што медицина већ вековима мање или више успешно али накратко
10
превазилази и одлаже, померајући своје границе. Циљ је умањење бола, чиме се она своди на
аналгетику. За медицину су болест, старење и смрт гранична подручја која се не могу превазићи,
те представљају последњу реч о човеку, којима се он истовремено одређује и нихилизује. За
теологију важи супротно: човек се одређује есхатолошком перспективом, која је кључ свих
антрополошких проблема почев од болести (лат. morbus), преко старења (лат. senescentia) и
закључно све до смрти (лат. mors).

1. БОЛЕСТ

Подсетимо се најсажетије историјског развитка појма болести11 од почетака наше цивилизације

до XXI века. Занемаривши тзв. примитивне дефиниције овог појма, попут демонистичко -
магијске и корпускуларне, истакнимо да се у тзв. примитивном начину мишљења не одваја
болест од узрока, другим речима, она је узрок саме себе.
Озбиљнији почетак теоријских концепција болести, наравно, сеже до античке Грчке. Јелински
философи и лекари напуштају стара тумачења овог појма, уводећи функционална, по којима
болест није неки предмет или биће, већ неправилан однос делова у организму. Теоријску основу
овом ставу пружило је Питагорино (VI век пре Хр.) учење о болести као нарушавању хармоније
(слична схватања постојала су у старој индијској, нпр. код Сушруте у књизи „Сушрута Самхија",
VI век пре Хр., или у кинеској медицини, нпр. код императора Ксуанг-Тија у књизи „Канон
медицине", око 2800. год пре Хр.). Алкмеон, Питагорин ученик из Кротона (VI век пре Хр.),
изрекао је најстарију до сада познату теорију, по којој је болест поремећај хармоније у организму
која влада између неограниченог броја парова супротних сила (влажно - суво, топло - хладно
итд.) и међусобног мешања тих квалитета. Ову концепцију даље развијају Емпедокле (490-430.
пре Хр.) и Аристотел (384-322. пре Хр.), сужавајући неограничен број парова на два (топло -
хладно и влажно - суво), повезујући их са четири елемента (вода, ватра, земља, ваздух), чији
дисхармонични однос представља болест организма. Незаобилазни Платон (428-347. пре Хр.) у
делу „Тимај" следује овом учењу, допуњујући га теоријом идеја.
Ипак, највећи ауторитет који као отац медицине утиче на Платона, Аристотела и читаву
генерацију потоњих ученика, био је Хипократ (460-377. пре Хр.). У делу Corpus Hipocraticum
(„Хипократов зборник"), он прихвата Питагорино начело о поремећеној хармонији саставних
делова организма. У његово време преовладала је хуморална патологија која је болести тума-
чила променом телесних сокова. Хипократ је, сходно овој теорији, тумачио људско тело као
састав четири елементарна сока - крви, слузи, жучи и црне жучи. Уколико се неки од ових сокова
смањи, повећа или одвоји од осталих, наступа болест. Хипократ ово назива дискразијом.
Занимљиво је његово тумачење да не постоји болест по себи, као независна чињеница, већ
само болесник.
На острву Косу настала је Хипократова медицинска школа, која је класификовала и
разврставала болести по клиничким симптомима (клиничка нозологија). Паралелно са њом, на
острву Книдосу развила се посебна школа на челу са Мнеситеосом (III век пре Хр.). Ехо њихових
сукоба осећа се и у данашњој модерној медицини.
Херофил и Еразистар (IV век пре Хр.), представници александријске школе, на коју су не мало
утицала тадашња философска струјања, сматрали су срце седиштем тзв. пнеуме која струјећи
кроз крвоток и тело удахњује живот. Поремећај и аномалија њеног струјања је болест.
Следеће значајно тумачење дао је Асклепијад из Рима (124-60. пре Хр.), по којем је људски
организам састављен од ситних, невидљивих канала (пора) кроз које пролазе атоми. Болест је

3 православни web портал Живе Речи Утехе

поремећај њиховог кретања услед стиснутости пора, које могу бити и проширене, што је опет
нездраво.
Сва тадашња медицинска учења синтетизовао је еклектик Гален (129-199. по Хр.), лекар
пореклом из Пергама, настањен у Риму. Његова концепција ослањала се на Хипократову,
хуморално-патолошку. По Галену, болест је квалитативна и квантитативна промена већ
поменута четири телесна сока, који репрезентују четири основна елемента. Та промена названа
је дијатеза, због које сваки организам нагиње болести. Галенова синтетичка теорија доминира
упоредо са Хипократовом током читавог Средњег века. Преко Византије, Хипократ-Галенову
теорију усвајају арапске медидинске школе у Багдаду, Басри, Гондишапуру, као и велики
арапски лекари попут Авицене ибн Сине (980-1037) из Бухаре. Њихову ревизију галенизма
преносе на Запад средњевековним универзитетима (у Паризу, Болоњи, Падови, Оксфорду итд.)
прве медицинске школе у Салерну (IX век) и Монпељеу (XIII век), као и значајни Константин
Афрички из Картагине (1024-1087). Од тада, арапска форма галенизма утиче на даљи развој
медицине, те заједно са астролошким тумачењима болести, помешаним са учењима из
Месопотамије и Египта, све до XVI века представља доминантну лекарску теорију и праксу. Тек
италијански лекар Ђироламо Фракасторо (Girolamo Fracastoro, 1478-1553), са учењем да је
болест последица труљења телесних сокова, као и Теофраст Парацелзус (Teofrast Paracelsus,
1493-1541) из Хоренхајма, са својом „Little Medicine Book", уводе нешто ново у медицину.
Парацелзус дефинише болест као неусклађеност појединих делова тела и њихових функција
доводећи је у везу са трансцедентним узроком, чувеном изреком да „здравље долази из
царства духа а болест из царства природе".
Јатрохемија и јатрофизика у XVIII веку дефинишу болест као динамички поремећај врења
телесних сокова и кретања течности у ткивима, што није унапредило ранија античка схватања,
осим у промени терминологије. На крају истог века, енглески клиничар Томас Сиденхам (Thomas
Sydenham, 1624-1689) сматра да је болест скуп симптома који чине процес одстрањива ња
патолошких агенса из организма, што је сврсисходна реакција на унутрашњи или спољашњи
штетни утицај. Процес оздрављивања био би само патолошка маиифестација. Сиденхам је
оснивач динамичке или клиничке теорије.
За формирање модерног појма болести од значаја је развој патолошке анатомије из XVIII века.
Њен оснивач је Ђовани Батиста Моргањи (Giovanni Battista Morgagni, 1682-1771), који
патолошке промене у организму сматра узроком болести, што закључује на основу сецирања
тела.
Карл фон Рокитански (Karl von Rokitansky, 1804-1878), аустријски патолог, обнавља старе
хуморалне концепције учењем да је крвна плазма седиште узрока болести, те да је
циркулирајућа крв њен главни преносилац. Оваквом схватању критички се успротивио немачки
лекар Рудолф Виршов (Rudolf Virchow, 1821- 1902) својом целуларном анатомијом. По њему,
узрок се налази у ћелији која као морфолошко-функционална јединка носи све животне акције и
манифестације, те представља аутономни организам. Суштина болести је ћелијска промена,
што је живот под посебним, измењеним условима, тако да између физиологије и патологије
нема разлике. Патолошки процеси су потпуно биолошки, али опасни по организам. Крајем XIX
века долази се до схватања да су болести догађаји а не стања, да је патологија заправо
физиологија болесног организма, те се оснива нова дисциплина - патофизиологија. Из открића
француског хемичара Луја Пастера (Louis Pasteur, 1822-1895) и немачког лекара Роберта Коха
(Robert Koch, 1843-1910) извлачи се закључак да је болест борба између микроорганизама.
Током XX века усавршавају се дефиниције. Болест је активни а не пасивни феномен, код којег
још није рашчишћено да ли га узрокује унутрашњи или спољашњи фактор, јер настаје као
испуњење низа спољашњих и унутрашњих узрока. Болестан је организам као целина, а не само
делови (ћелије или ткива). Локалне патогене промене тумаче се као секундарне. Модерна
ендокринологија и неурофизиологија закључују да ћелије нису јединке са аутономним и
независним животом. Потврђено је старо схватање о целовитој унутрашњој
међуповезаности свих збивања у ћелијама, ткивима, органима и организмима. Ни болест тако
није збир својих локалних патолошких процеса.

4 православни web портал Живе Речи Утехе

Органистичке и конституционе теорије дају динамички функционалне, а не морфолошке
дефиниције, са нагласком на целовитости организма. Молекуларном патологијом открива се
локус болести у молекулима, у колоидним структурама које динамички разбољевају организам
као целину. Полазећи од синтетичких погледа, импликује се да је болест резултат борбе
организма за своју аутономију. У питању је однос здравих и патолошких ритмова који угрожавају
недељиву психосоматску целовитост.
***

Након овог кратког историјског осврта видимо да још није одговорено шта је узрок узрока
болести, нити има ли он неке везе са поремећајем и губитком односа човек ( Бог. Уколико се и
помињао Бог током Средњег века, није се излазило из већ поменутих јуридичких оквира (грех
као преступ, казна, испаштање, проклетство итд.).
Медицина у овој тачки додирује своје границе,12 упркос њеном успешном напредовању током
векова. Онтологија болести, допустимо такав израз, остаје закључана унутар себе, имајући за
алтернативу остајање у кругу мање или више узнапредовале аналгетике. Сама пак болест као
таква остаје неотклоњива. У наредном поглављу осврнућемо се на актуелна тумачења
феномена старења и смрти, проблемима који су безизлаз сваког теоријског и практичног
медицинског напора.

2. СТАРЕЊЕ И СМРТ

Старење13 је неминовност болесног и здравог човека, уколико се, наравно, болест не заврши
смрћу пре старости. Током историје медицине било је различитих учења о њеним узроцима.
Опште је место у геронтологији и геријатрији да је човек отворени динамички систем, веома
нестабилне равнотеже, чија се стабилност и постојаност могу осигурати непрекидним
уношењем нове материје и енергије. Старење је пропадање људске природе које почиње од
самог ембрионалног развоја, од часа зачећа, и као процес континуирано траје до смрти. Оно има
еволутивни и инволутивни ток чије границе није могуће одредити. Током једног дела
еволутивног раста организма, за старење би се могло рећи да је нормална физиолошка појава
која узлазном линијом напредује до зрелости, док би у другом делу оно било низлазни,
регенерационо - патолошки процес који се завршава смрћу. Другим речима, у питању је
временска функција живота.14 Лек против старења није пронађен, није остварена могућност
подмлађивања, јер је старење иреверзибилно, нити је пак одговорено шта је суштински
„метафизички" узрок овог процеса. Упоредо, дилеме да ли је физиолошки или патолошки
феномен, као и да ли настаје због губитка или вишка нечега, нису разрешене. Продрло се у
структуру наследних информација записаних у комбинаторици молекуларних низова ДНК и РНК,
пронађен је „преносилац" старења, али одговора на питање - због чега све то? - нема!
Потврђено је да до старења долази услед цитоморфозе - промене између протоплазме и једра
ћелије. Када ћелије расту и деле се, долази до њихове мутације унутар структуре хромозома
која се касније преноси као информација путем гена кроз цели организам. Те промене или
мутације одређују животни век ткива, органа и организма, похрањују у себи податке о
ненормалном функционисању, пропадању и потпуном ишчезнућу у смрти. Ћелијска
регенерација се на исти, али само квантитативно другачији начин одвија како у ембрионалном,
тако и у позном животном добу, што би водило закључку да је старење процес биолошки
идентичан ембрионалном развоју. Током историје медицине навођене су разне хипотезе, као
нпр. да је старење „губитак урођене топлоте", „последица смањења раста и регенерације
ћелија", „дисхармонија у развоју појединих ћелија, ткива и органа, њихова примарна
инволуција", затим да јбе оно процес који обухвата читав Космос који тежи ентропији,
изједначавању свих енергетских потенцијала, па тако у сваком тренутку постаје све старији и
мртвији - другим речима, старење и умирање подлежу сличном закону као и распадање
радиоактивних елемената. Органска и неорганска материја старе, али са изнијансираном
разликом.

5 православни web портал Живе Речи Утехе

Поменули смо да медицина посматра човека као отворени динамички систем ћелија, ткива и
органа који чине психофизичку, међузависну целовитост. Процес старења почиње „одоздо" и
захвата тоталитет. Међумолекуларне структуре које граде ДНК носе у себи такав распоред који
одређује време старења, тј. међумолекуларна интеракција истовремено и функционише и
„трули", тако да долази до недовољне и споре реституције, до дисфункције уобичајеног
успостављања полимерних структура, које се иначе у здравом стању непрестано обнављају,
градећи органска једињења која динамичким међудејствима покрећу живот. Тако се долази до
опште регенерације организма који постаје све мање сличан себи, губи специфичност живог
бића, односно слаби перманентна промена и изградња унутар ћелијских структура, што значи
да слабе стална размена материје и отвореност за нове макромолекулске садржаје. „Труљење"
почиње од поремећеног везивања аминокиселина које граде ДНК и РНК. На вишим нивоима
долази до промене у неуронима, до артеросклерозе крвних судова, атрофије ендокриних и
полних жлезда, смањења метаболизма, раста ентропије молекула хормона хипофизе и сл.
Утемељена је теза да је смртност иманентна човеку, да он живи умирући, те да су то два
помешана и неодвојива процеса. Пропадљивост је саставни део структуре твари, њена
неминовност и нужност. Од најелементарнијих органских структура до целовите личности, као
особеног и личног идентитета, све је у процесу умирања. Медицинско тумачење најчешће је
потпуно биолошко, које види човека као живи систем, за који је сасвим нормално и пожељно да
умре како би се омогућило несметано одржавање животног циклуса. Оваква антропологија
заобилази трансцедентни моменат у људској динамици и његову окренутост ванљудској
реалности - Богу.
За медицину смрт је граница човечности, једина видљива и констатована реалност, кључни
„ентитет" у човековом одређењу. Болест и старење само су неминовни увод у морс, неопходни
детаљи у антрополошкој дефиницији. Сасвим реално, констатована је нихилистичка оивиченост
у свим тварним сегментима.
Ово је потврђено приликом додељивања Нобелове награде за медицину у 2002. Г . Наиме, Џон
Салстон (John E. Sulston), СИДНИ Бремер (Sidney Bremer) и Роберт Хорвиц (Robert Horvitz) добили
су ову награду за теорију о апоптози (apoptosis) која говори о генима смрти који регулишу
умирање ћелија, а што је закључено након испитивања на Caernorhabditis elegans-у,
пљоснатом црву. Генима смрти изолованим из ћелија црва, названим Сеd3, Сеd-4, Сеd-9,
пронађени су еквиваленти код човека.15 Овим је потврђено да је смртност генетски кодирана у
људским ћелијама, што имплицира посебне философске ставове о човековој бесмртности.
Мимо болести, старења и смрти није могуће заћи. Одређење човека сходно горњим закључцима
потпуно је биолошко, детерминистичко, нужно и нихилистичко. Свака евентуална алтернатива
опет је ограничена овим предодређењима. Тако се, на пример, живот дефинише као „стање
организма које има способност метаболизма, раста, реаговања на стимулус и репродукције.
Стање постојања које започиње зачећем и рођењем, а завршава се смрћу16 „(подвукао А.М.).
Док би здравље као алтернатива болести било „динамичан ток физичког и емотивног
17
благостања које је непрекидно изложено унутрашњим и спољашњим изазовима". Теологија
упадљиво одсуствује, јер Бог као решење није уведен у медицинска тумачења. Могуће додирне
тачке могу се наћи у органистичким и холистичким ставовима који повезују човека са природом,
тумачећи га као целовито биће које стоји у односу према Космосу, у себи садржи биљну и
животињску природу, сродан је биљкама и животињама и представља врх еволутивног
процеса.18 Међутим, и поред ове сличности, данашњој медицини потребна је есхатолошка
онтологизација или довођење у везу са нечим крајњим, тј. са Богом, Који је истина о свету и
човеку.

ЕСХАТОЛОШКА ОНТОЛОГИЈА КАО ТЕМЕЉ МЕДИЦИНЕ

У овом делу нашег огледа веома је тешко бити непоновљив, оргиналан и сажет. Опет, писати о
есхатологији19 увек је изазовно и доноси нешто ново. Правилно схваћено, Хришћанство,
поготово хришћанска антропологија, битно су есхатолошки одређени. Наравно, есхатологију не

6 православни web портал Живе Речи Утехе

схватамо као последње поглавље догматике, нити као човекову постморталну судбину или пак,
само као период после Парусије. Истакнимо унапред, ради јасноће, да је есхатологија
истовремено Царство Божије које ће доћи у будућности али и које долази реално присуствујући
овде и сада.
Остварење Царства Божијег је циљ светске Историје, од Бога предзамишљен пре стварања
свега. Управо, Историја света је током развоја обликована не „одоздо" и „изнутра" из саме себе
(Аристотелова ентелехија као и Хегелово самоостварење самосвесног духа нису у складу са
хришћанским тумачењем историјског развитка), већ „од споља" и „оданде", тј. с Краја. Догађаји у
Историји стварани су од Бога као обликоватеља њених токова, са циљем да се приведу Крају и
да се Крај приближи свету, те да га „учини" валидним, истинитим, смисленим и бесмртним. На
Крају очекује се коначно Откровење Истине, што је Догађај општи и универзални, те представља
рекапитулацију свих и свега, јединство створеног и нествореног, васкрсење мртвих,
превладавање и укинуће смрти.
Простор Царства Божијег је природа у заједници и целовитом јединству са Богом, људима и
свиме што је створено, са потпуно измењеним и другачијим односима на релацији: човек - Бог,
човек - човек и човек - творевина. Онтологија света задржаће своје тварне карактеристике,
„пројектоваће" се у Есхатон, с тим што унутар ње неће бити процеса попут пропадљивости,
труљења, болести и смрти. Простор и време који конституишу човека и твар неће поседовати
раздвојеност, растојање, удаљеност, поделу, категорије пре и после, отежалост, непробојност,
својства која овде и сада носе у себи смрт.
Укратко, Есхатон је преображени свет, онакав каквим га је пожелео Бог. То је слободно и
нераздвојно јединство Бога, човека и природе у Христу, заједница и однос са Богом Оцем у Сину
као Његов део, посредством Светог Духа. Улажењем и бивањем саставним делом односа Отац
- Син, остварује се воља Божија о свету као егзистенцијално досезање и изједначење са
логосом о човеку и творевини.20
Након ових редова, поставља се питање у каквој су вези медицина и есхатологија? Као што
видимо, проблеми попут болести, старења и смрти, нерешиво постоје паралелно са реалношћу
званом Црква. Људи упркос свему болују, умиру и тек понекад, интервенцијом Божијом, болест
се излечи, али смрт никако. Задатак повезивања есхатолошке онтологије и медицине решив је
али огроман, те га је немогуће исцрпети овим огледом. Намера нам је да укажемо на могућност
отварања и тумачења медицинске песимистичке антропологије у светлу есхатолошких
категорија. Овим се не усавршавају медицинска теорија и пракса, али се заснива нови темељ и
успоставља нова перспектива. Усвајањем теолошког кључа смрт, наравно, неће бити одмах
решена, нити ће се нови лек и технике лечења пронаћи, али познавањем узрока смрти (тиме и
болести) отвара се нови приступ лечењу21 што битно мења не само медицинску етику,22 него
нешто далеко значајније и суштинскије - медицински етос. Философији медицине23 потребна је
„теологизација", тумачење човека не из њега самог, већ с обзиром и у односу на Бога.
У контексту ове препоруке, подсетимо се шта о смрти и њеном превладавању каже хришћанска
антропологија.

1. ПОРЕКЛО СМРТИ

Човек је смртан зато што је створен ни из чега. Ово је основно теолошко начело. Доведен је у
постојање вољом Другог (Бога), Који је узрок његовог бића. Неслободан је и условљен,
постојање му је дато и наметнуто. Претходе му небиће и ништавило и битно зависи у својој
онтологији од воље Божије. Није морао да буде, а могло га је и не бити. Бог је Адама створио
зато што је хтео, никаквим унутрашњим или спољашњим законом није био приморан на то.
Твораштво Божије није неопходност. Било је, када није био Творац, што значи да је могао и може
24
постојати без света. Света у апсолутном смислу речи није било ни у каквој форми, чак ни у
мисли Божијој од пре стварања. Са друге стране, приликом стварања, свету и човеку није
усађено неко унутрашње својство које би их одржавало у животу, обезбеђујући бесмртност и
вечну онтологију. Бог није желео да поред себе има једно нужно бесмртно биће мимо његове
воље и избора. Другим речима, човек и свет немају у себи вечне силе и способности независне

7 православни web портал Живе Речи Утехе

од односа са Богом. С обзиром да имају тачку почетка и произилазе из небића, имајући смртност
25
као нешто себи инхерентно, човек и целокупна творевина имају тенденцију ка ништавилу.
Природа је тако променљива на свим нивоима, попут ткива склоног „исклизнућу" и враћању у
„стање" од пре стварања. Човек, будући да има почетак, има и крај, окружен је, оивичен
ништавилом, онтолошки угрожен и под сталном претњом повратка у небиће у апсолутном
смислу речи. Смртан је и као личност и по природи, нестабилне онтологије, текуће, пропадљиве
и лажне, зато што последње, уколико се ослони на себе, није вечни живот него смрт. Зато
кажемо да није истинито биће због овакве варирајуће онтологије или, како би Хајдегер рекао,
због „бивања-ка-смрти".26 Ово стање актуализовало се након Адамовог пада. У супротном,
смртност би остала као потенција, као немање моћи бити по себи вечан, и превладала би се
Адамовим слободним окретањем Богу. Циљ стварања био је да Адам, као једини слободни
носилац целокупне творевине, принесе њу у однос и заједништво са нествореним Богом. Овом
слободном дијалектиком превладала би се смрт. Адам је требало да „сачека" Оваплоћење,
постајање Христа човеком, што је предназначени есхатолошки разлог и циљ света. Тада би се
све рекапитулирало, уклопило и довело до истинитог начина постојања, задобила би се и
засновала вечна онтологија. Биће се конституише слободним учествовањем у заједници са
нествореним Богом. Таквим определењем човек заснива своју ипостас која постаје узрок новог
начина бивствовања. Улазећи у заједницу и општење са Богом, повлачи са собом сву творевину
као њен изразитељ, јер се она у њему возглављује и артикулише. Овакав слободни преокрет
требало је да учини Адам ради превладавања смрти и спречавања њене инхерентне
актуализације. Међутим, одбијајући ову заједницу, што је опет чин слободе али негативне, Адам
је покушао живот да исцрпе из самог себе и природе. Уместо ка Богу, окренуо се искључиво
другом човеку (Еви) и тако постао индивидуа, самоусредсређени појединац и јединка. Своје
биће није поставио у зависност од Другог (Бога), прекидајући општење и сапостојање у
заједници. Тако је поставио себе за последњу самоодносну онтолошку тачку, засновавши
онтологију искључиво на релацији створено - створено.
Након тога, свет се препустио процесима пропадљивости. Дошло је до раздвајања, деобе,
поделе, удаљености и уопште свих последица људске изолације и самоокренутости. Почев од
Адама, сви нивои постојања захваћени су посрнућем у ништавило и препуштени себи самима.
Замисао Божија о човеку који у себи корпоративно сједињује сав свет и као такав остварује
слободан лични однос са вечном Личношћу, превладавајући на тај начин смрт, Адамовом
погрешном употребом слободе, није се реализовала. Смртност наше природе наслеђује се
рођењем, као процес који захвата све аспекте постојања. Њено превладавање могуће је
остварити актом супротним Адамовом - довођењем у слободан однос људске личности и
творевине са Личношћу Која нема проблем створености, почетка и смртности. Једина таква
Личност Која у Себи носи и створену природу јесте Христос.

2. ПРЕВЛАДАВАЊЕ СМРТИ

Човеков циљ је да постане личност. Она је корпоративна реалност, што значи релациона и
упућена на другу личност. Њену онтологију по узору на Бога треба да конституишу два елемента
- слобода и заједничарење.27 Код Бога је управо тако, Он је заједница Три Личности, Бога Оца
Који не може постојати без слободног односа према Сину и Светом Духу. Садашње стање
човека и света још није преобликовано у оно какво тек треба да постане. Imago Dei28 је ствар
есхатологије. Онтологија људске личности заснива утемељење учествовањем у реалности
Христа, што је догађај будућности из којег се формира лични идентитет и превазилазе границе
створености. Ове границе није могуће превазићи искључивим односом са другим човеком и
творевином. Наравно да унутар природе постоје средства, супстанције и лекови потребни за
превладавање болова и излечење многих болести, што медицина већ вековима успешно
користи, међутим и она имају ограничења, смртна су, па не могу обезбедити човеку оно што ни
сама немају, а то је вечни живот. Паралелно, ни човек својим снагама и односом према другом
човеку не може конституисати његово биће, на тај начин да оно постане вечно и бесмртно, ма

8 православни web портал Живе Речи Утехе

колико унутар њих било слободне љубави. Човеку је стога потребан посебан Човек који је
истовремено и Бог, дакле Христос, чија Божанска Личност (као ни природа) нема тачку почетка,
проблем створености и ограничења, али Која унутар Себе има још и човечанску природу. Ми и
читав Космос постајемо део Христовог личног и бесмртног идентитета Сина Божијег, улазећи у
слободан, лични однос са Богом Оцем, сада већ као Његов признати Син. Овим се превазилази
смртност и стиче целовити, корпоративни и вечни идентитет синова Божијих. Темељ наше
истините онтологије је Други од чије воље, иницијативе и љубави зависимо као целовите
личности, задобијајући управо оно што је Адам пропустио, а за шта је још пре стварања
назначен и чему заправо сав свет тежи. То назначење је Догађај есхатолошког јединства човека
и творевине са Логосом Божијим, слободно и у љубави. Међутим, како људи и даље болују,
старе и умиру, закључујемо да се то још није у потпуности остварило, али можемо рећи, и у томе
је кључ решења антрополошког проблема, да тај Догађај почиње да се остварује овде и сада,
обликујући материју, време, историју и човека, конституишући њихову онтологију и приводећи их
коначном циљу уништењу смрти. Будућност, као остварена заједница са Христом, постаје извор
људског идентитета, те што смо ближи њој, боље рећи што је она ближа нама, ми смо
истинитији и савршенији, задобиј јући биће као вечно биће.
Реално остварење овог јединства упућује на Цркву. Еклисиологија је есхатолошки простор и
његово реално присуство. Антропологија је еклисиолошки одређена, што упућује на Евхаристију
као присуство Царства Божијег. Учествовањем у овој стварности, улази се слободно (овде је
слобода узрок наше онтологије) у Христа, и већ сада смрт се превазилази. У овој тачки,
медицина може с правом приговорити. Умире се и даље, упркос постојању Цркве као реалног
есхатолошког Христовог присуства, а о болести да и не говоримо. Као алтернативу и излаз,
Црква предлаже следећа два елемента који немају никакве везе ни са природом као таквом,
нити са природом човека, а захваљујући којима смрт дефинитивно више не разлаже и не
уништава људски особени идентитет, То су - Васкрсење Христово и Евхаристија (као заједница
Цркве)! 29

ЗАКЉУЧАК

По питању личности и њеног коначног одређења, видели смо, теологија има шта да предложи
медицини. Пре свега, слажу се у констатацији да човек поседује природу која болује и умире.
Међутим, ово би били закључци изведени након посматрања човека као изопштене индивидуе и
пре свега на основу биологије. У овој тачки медицина се зауставља.
Теолошки став је да човек коначно задобија свој лик и идентитет из учествовања у
есхатолошком Догађају, који га карактерише, одређује и оформљује, дајући му истинску
онтологију, тако да још није завршен, нити га можемо идентификовати на основу садашњег или
прошлог стања. Он (човек) јесте такав али не само такав и не може се свести искључиво на
природу. Ако није, оно му је макар назначено као Imago Dei, да постане онај који у себи садржи и
изграђен је од многих који представљају саставни и органски део његовог идентитета. Стога,
извор човековог бића, његове вечне онтологије јесте, али и тек треба да постане Христос, Који је
заједница многих. Ово значи да човек не може више да живи као појединац без заједнице са
другим људима. Тек у сапостојању изграђује се као саодносна личност, саборно биће,
онтолошко - органски повезано са Христом, другим људима и природом. На тај начин биологија
задобија ново постојање чији је узрок не више природна законитост већ лична, слободна воља.
Смртност човека и природе може бити превазиђена тек након љубавне иницијативе од
стране Васкрслог Христа. Његова љубав је толико јака да због ње процеси смрти унутар
психофизичког склопа (који су наслеђени падом) не могу доћи до изражаја и актуализације,
превазилазе се и престају разарајуће да делују. Ова љубавна иницијатива простире се и на
природу чији је човек изразитељ. Зато кажемо да је Христос једини извор живота.
Почетак остваривања истинитог постојања је Крштење као слободан улазак у Евхаристију, тј. у
јединство са Христом.30 Наиме, уколико човек жели да постане личност, потребно је да отпочне

9 православни web портал Живе Речи Утехе

нови живот остваривањем јединства са Црквом, што је потпуно супротно од природног рођења,
које почиње неслободно и деобом.
Човека тако не одређују више ни тело, ни болест, нити смрт, већ слобода као узрок његовог
идентитета, али слобода за Другог (Христа) Који је неодељив од Евхаристије као заједнице
многих.

Сигурно да се овом огледу може приговорити због неоргиналности, уколико се следовање

Предању и Оцима тако назива. Замисао је била да се успостави спона са тзв. „нетеолошким"
светом, што значи да је овај текст њима упућен. Многа питања само су паушално дотакнута, са
жељом да се изађе из „црквене порте" и обрати још некоме ко се бави човеком. Готово је
увредљив став да Црква живи ван актуелних збивања, те да интересовање за реалног, од крви и
меса човека, препушта некоме другом, док Сама стреми „духовним и вантелесним"
сферама.Управо обратно, Вантелесни и Духовни Бог изабрао је да постане и остане баш такав,
реалан, конкретан човек, од крви и меса, прошавши кроз искуство смрти и оставивши Себе као
њеног Васкрслог Победитеља. Ово је зато сасвим довољан разлог да се медицини, која се од
свих људских знања и вештина највише бави крвљу, месом и смрћу реалног, јадног човека,
укаже на есхатолошку перспективу вечног, незастаривог века, што је и била изворна намера
нашег скромног огледа.

1
Ernest Cassirer, The Philosophy of the Enlightment, Boston, 1951; Peter Gay, Enlightment I-II,
New York, 1966; J.H.Brunfitt, The French Enlightment, Cambridge, Mass., 1972.
2
Зборник Хришћансшво и европске иншеГрације, уредник протојереј Радо- ван Биговић, Београд, 2003.
3
V. Damian Riehl Leader, 'The University to 1546', A History of the University
of Cambrige, vol. 1, Cambrige, 1989; J.I. Catto, 'The Early Oxford Schools', History of the University of Oxford, vol. 1, Oxford,
1984.
4
John Zizioulas, Ecumenical Dimensions of Orthodox Theological Education, Orthodox Theological Education for the Life and
Withness of the Church, Geneva, 1978, 3-40
5
Протојереј Георгије Флоровски, „Етос Православне Цркве", Видослов, бр. 13, Требиње, 1998,23-33.
6
Митрополит Јован (Зизјулас), „Личност човека и нова иаучна кретања", Видослов, бр. 21, Требиње, 2000,46-52, и
"Личност и генетски захвати", Видослов, бр. 26, Требиње, 2002, 131-140.
7
Др Здравко М. Пено, „Биотехнологија и биоетика", Црква, Календар Срп- ске Православне Патријаршије, Београд,
2003,97.
8
Протојереј Александар Шмеман, „Теологија и евхаристија", Саборност, бр. 1-2, год. VI, Пожаревац, 2000,57-73.
9
Јереј др Владан Перишић, „Хришћанско поимање живота, болести и смрти", Видослов, Требиње, 2000., 44-50.
10
Владета Јеротић, „Тражење смисла у болу и бол као шанса човекова", Психолошко и релшијско биће човека, Нови
Сад, 1996,110-127.
11
Опширније о исгорији медицине видети: A. Wilder, History of Medicine, New Sharon, 1901.; W. Osler, A Concise History
of Medicine, Baltimore, 1919.;R. McNair Wilson, A History of Medicine, London, 1930.; The History of Medicine, a short
synopsis, London, 1931.; D.C. Sutton, Introduction to medicine, St. Louis, 1940.; A. Castigolini, A History of Medicine,
Springfield, 1954.; D. Guthire, A History of Medicine, 1958.; C. Singer, A Short History of Medicine, 1962.;J. Starobinski, A
History of Medicine, New york, 1964.; B. Inglis, A History of Medicine,London, 1965.; F.H. Garrison, An Introduction to the
History of Medicine,1967.; A History of Medicine,vol.7, London 1968-76.; J.G. Lewis, An introduction to medicin: 100 topics,
London, 1975.; E.H. Ackerknecht, A Short A History of Medicine,Baltimore, 1982.;P. Rhodes, An Outline History of Medicine,
1985.; J. Walton, P.B. Beeson, R.B. Scott, The Oxford Companion to Medicine, vol.2, 1986.; R Porter, The Cambrige
Illustrated A History of Medicine,Cambrige, 1996.; J. Sundin, M.C. Nelson, John Woodward, A History and Philosophy of
Medicine and Health: Past, Present and Futur, Sheffild, 1998.; J. Duffin, A History of Medicine, Toronto, 1999.
12
О границама медицине видети: R.J. Carlson, The end of Medicine, New York, 1975.; B.B.Berle, Limits of medicine: the
doctor's jobin the comng era, New York, 1978.; E.S. Golub, The limits of medicine: how science shapes our hope for the cure,
New York, 1994.; L. Nordenfelt, The goals and limits of medicine, Stocholm, 1996.; J.D. Pressman, Psychosurgery and the
limits of medicine, Cambridge, 1998.
13
A. Comfort, The Biology of Senescence, London, 1956.

10 православни web портал Живе Речи Утехе

14
Франсоа Жакоб, Логика живог, Београд, 1978,103-108; Питер и Џин Медавар, Наука о животу, Београд,
1986,177-187; Џ. Џ. В. Носал, Преобликовање живота, Београд, 1989, 16-35; Жан Бернар, Величина и искушења
медицине, Београд, 1975,239-245; Жан Моно, Случајност и нужност, Београд, 1983.
15
Алекандар Ђаковац, „Кратки осврт на епохално откриће овогодишњих добитника Нобелове награде за медицину",
Саборност, бр. 3-4, год. VIII, Пожаревац, 2002,138.
16
Dr Graham dark, Life, Medical Dictionary, Newcasle, 1997.
17
Health, Encyclopedia Britannica, Chicago, 2002; Др Миодраг Одавић, Енциклопедијски медицински речник, Београд,
2002.
18
Теодосијус Добжански, Еволуција човечанства, Београд, 1982.
19
Протојереј Георгије Флоровски, „Патристички век и есхатологија", Видослов, бр. 23, Требиње, 2000,37-50;
Митрополит пергамски Јован (Зизиу- лас), „Евхаристија и Царство Божије", Саборност, бр. 3-4., год. VIII, Пожаревац,
2002, 23-89; исти, „Есхатологија и друштво", Видослов, бр. 28, Требиње, 2003, 77-95; Епископ браничевски Игнатије
(Мидић), „Литургијом се гради Царство Божије", Саборност, бр. 3-4, год. I, Пожаревац, 1995, 6-26, исти, „Есхатон као
узрок постојању Цркве", Саборност, бр. 1-2, год. III, Пожаревац, 1997,17-37, исти, „Црква и њен идентитет", Сећање на
будућ- ност, Београд, 1995,13-29.
20
Свети Максим Исповедник, „Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова" (превод и коментар Јеромонах Игнатије
(Мидић) (сада Епископ браничевски), Веседа, бр. 1-2, Нови Сад, 1992,5-29.
21
Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), Приступ лечењу, Србиње, 1995.
22
Др Јован Марић, Медицинска етика, Београд, 2000; Др Милутин Ненадовић, Медицинска етика, Београд, 2002.
23
R.J. Thornton, The philosophy of medicine or, medical extracts of the nature of health, London, 1799-1800.; The Philosophy
of Medicine, London, 1813.; W.R. Laird, The Philosophy of Medicine, Charleston, 1956.; K.N. Rao, The Philosophy of
Medicine, Bombay, 1967.; The Philosophy of Medicine and Science: Problems and Perspectives, New Delhi, 1972.; L.S. King,
The Philosophy of Medicine: the early eighteenth century, Cambridge, 1978.; H.R. Wulff, S.A. Pederen, R. Rosenberg,
Philosophy of medicine: an introduction, St. Louis, 1986.; European The Philosophy of Medicineand Health Care, Maastrich,
1987.; R.A. Carson, C.R. Burns, The philosophy of medicine and bioethics: a twenty year retrospective and critical appraisal,
Boston, 1997.; H.T. Engelhardt, Jr., The philosophy of medicine: framing the field, Boston 2000.
24
Протојереј Георгије Флоровски, „Твар и тварност", Теолошки поГледи, бр. 1-4, Београд, 1991,53-83; Митрополит
Јован (Зизиулас), „Христологија и постојање", Беседа, бр. 3-4, Нови Сад, 1992.
25
Јереј Жељко Тјурић, „Сотириологија", Сотириолошке претпоставке уче- ња Св. Атанасија Александријско1 о
стварању света и рађању Сина, Бео- град-Смедерево, 2003,124-134.
26
Вујадин Јокић, Филозофија Мартина Хајдегера, Никшић, 1988, 69-93.
27
Ј. Д. Зизиулас, Ољудској способности и неспособности, Београд, 1998.
28
О томе Епископ Атанасије (Јевтић), „Човек у Христу: Христолошка ан- тропологија Св. Григорија Богослова" и
Епископ Игнатије (Мидић), „Човек као икона и подобије Божије: Хришћанско схватање човека", Луча, бр. 1-2, год. XIII,
Никшић, 1996, 120-129, 129-139.
29
Митрополит пергамски Јован (Зизиулас), „Икуменски учитељ О. Георгије Флоровски", Видослов, бр. 25, Требиње,
2002,39.
30
Свети Максим Исповедник сматра да је Христос у Себи сјединио пет подела и тако донео вечни живот. Те поделе су:
1. тварно и нетварно, 2. духовно и материјално, 3. рај и икумена, 4. небо и земља, 5. мушко и женско. О томе видети у
РС 91, 1304 0-1308 С, као и: Еп. Игнатије (Мидић), „Однос света и човека са Богом", Саборност, бр. 2-3, год. II,
Пожаревац, 1996,15-24.

11 православни web портал Живе Речи Утехе